Poezija

Default sorting
Prikaži
16
  • Quick View
    (0)
    Od : Boško Tomašević

    Ja Niko i Moloa

    PRIČA KOJA JE ODAVNO BEZ MENE

    Ta priča koja je odavno bez mene
    podseća me na drva za zimu
    na divlje guske koje lete iznad dvorišta
    na hladnoću vazduha
    koji me širi u pravcu dalekog Ništa
    koje slavi moju budućnost koja je došla
    ovde
    sada
    bez drva za zimu
    bez divljih gusaka u visini
    bez neba
    tako kako drugačije nije moglo da bude
    na pripremljenom životu
    na pripremljenom porazu
    kako drugačije nije moglo da bude
    oduvek.

    APOSTOLSKI ŽAR DA SE BUDE NIKO

    Kako je lepo da se bude Niko
    gledaš vodu – ti i voda
    vidiš nebo – ti i nebesa
    čuješ tavni vetar – ti i tavni vetar
    školjke i ti
    bez sna je tvoj put
    ništa nije tvoje i niko
    – ti Niko na besanoj stazi
    prokletog življenja
    sa hukom ljudske vrste
    u starosti močvare
    – pa tu biti Niko
    čar je vrlo velikog nepostojanja
    mladosti nove vere
    dar velike vode
    velikog neba
    vetra koji te ne nosi
    no pokriva
    u školjci
    tvog besanog puta.

    AKO SE KADA SE GOVORI O MENI MOŽE GOVORITI O MENI

    Ako se
    kada se govori o meni
    može da govori o meni
    onda je izvesno da Niko ima oblik
    malog vedra sa mlekom
    koga je mati nosila
    bezbrojnih jutara
    ka meni
    koji sam ležao u zelenoj utrobi sveta
    razbacanih udova.
    To je priličilo dobu bez straha.
    Kada je posuda za mleko postala uspomena
    umrla je ona koja ju je nosila.
    Prošle svrhe vraćaju se poput talasa.
    Ja ću otkriti svežinu mleka
    ukus kiše i ukus jave
    razloge što sam Niko
    koje ne mogu nabrajati
    jer su neuhvatljivi
    poput ponoći i podneva.

    JOŠ SAM DALJI

    Smrt koja je izgubila svoj život
    svoju brazdu
    geranij koga liže gušter
    kamen pod kojim leži
    groblje kraj mora
    bol u dalekom gradu Setu
    za Veljkom
    koga liže samrtni zaborav
    prah koji je utrven u prahu
    moje kosti
    pre moje smrti
    na žalost jelenâ i srnâ
    i Sene u Parizu
    koja teče
    u pravcu smeha moga sina
    u dolini Sacre coeur
    po nesavladivoj tačnosti puta.

    SAMO TRAJANJE TEČE PO ĐUBRIŠTU

    O voljo avgusta
    o meka voljo vode
    pod senkom od granja
    tiho je vreme leta
    i trepernog lišća
    žubornog vazduha pod
    kućnom strehom ima
    još ako kiša topla padne
    i tlo se pokrije baricama
    vode u kojoj se ogledaju
    beli oblaci posle nepogode
    sav ruj blažen na mê padne
    i duša mi se prožme ametistom.
    Gledam tad sa setom povrh
    sveg tog čara kako trajanje
    teče ispod srca podložno
    za obesnost laži i za ljubav
    života duž senki po đubrištu.

    400 rsd
  • Sa druge strane štreke
    Quick View
    (0)
    Od : Jagoda Kljaić

    Sa druge strane štreke

    Srce

    Devêramo mati i ja dan za danom
    niko nas ne pita kako nam je
    vala dragom bogu dobro je.

    Na zidu kolendar
    mati prije lijeganja
    prekriži dan
    što još ispasâ nije
    dogovorla tako sa ćaćom
    on sa svojim plajvajzom
    tamo u kasarni
    precrta isti taj dan
    sreća da mati dobro računa
    pa će ono sinoćke
    jošte tristoipet dana
    tolko valjda i ćaći ostalo.

    Prebêndaćemo mi to.
    Samo da se srce ne istroši

    materino
    ćaćino
    il olovkino.

    Đedova tuga

    Nikad nisam viđeo suze u đedovim očima
    dok se o kamen spotakâ nije

    da sam je bar kod ovaca spuštio
    bilo b mi laglje da je ovan nagazio
    od svog đeda sam je naslijedio
    tebi ostavti kânio
    oštó sam se to sapleo
    bog mi se ne smilio
    bilo b bolje da je mene uzeo

    đed je svoju staru stûcku razbio.

    Rûži sve u šesnajst
    povratle mu se psovke
    što ji je od starije pokupio
    još dok je dječarac bio

    smijem se đedovom kâranju
    al suzne oči me probadaju

    ne govori đede takije pogrda
    greôta je nije pala glava
    ima zemlje gline i blata
    i kolo kod lončara

    nikad više i nikad niđe
    take stûcke moj anđele.

    Prvi nauk

    Deder dijete moje
    knjigu ušàke i nàpašu
    mati te voli više neg oči svoje
    ćaća t je zipku bradvicom izđelja
    bio i Šarca zapostavjo
    sve je pjevo naglas
    sine moj vremena su teška
    lažu oni koji kažu da bolja dolaze
    nikad seljaku dobro nije bilo

    nêš ti meni na zemlji ostati
    al sve oko nje moraš znati raditi.

    Poslaću te na visoke škole
    al dozvolti neću
    da zaboraviš odakle potičeš
    zato dijete sa kravama dolje u tùk
    to mora biti tvoj prvi nauk
    budu l krave s tebom zadovoljne
    tek će ti onda škole
    biti otvorene.

    Krava i telić

    Ôte je večeri kiša lijevala
    vatra cmàrla
    mati je probudžikala
    šuber zatvorla
    šerajzlin u stranu pometla
    pođe l ko po noći vodu pušćati
    moga b zapeti i o peć se ubti.

    Briga joj krava treba se telti
    nazuva ćaćne čizme
    on je u trećoj smjeni
    uzma bateriju da osvijetli avliju
    puna je panjeva i greda
    izlećala bez zagrnjača.
    U štali svjetlo pali
    pokraj krave šareni telić leži
    ne glàsa se i ne râni
    ote se jauk materi.

    Mrtvo tele krava liže
    sve ga gurka da se pridiže
    matere se pogledom razumiše
    samo što ne progovoriše.

    Srondala se na štoklicu
    povremeno razgrće žeravcu
    sluša kad će ćiro zazviždati
    kako l će ćaći kazati.

    Sa druge strane štreke

    Ôklen si stigo?
    Neôklen sa strane.
    Đe s bio prije?
    Svađe i niđe.
    Sâčim si došâ?
    Sa svojijem nogama.
    Kako s zna pravac?
    Po pragovma.
    Nijesi zalûta?
    Vodli me šliperi.
    Al nji više nema?
    Ostô je miris
    pruge šinja ćire šinobusa
    putničkog ubrzanog brzog
    pare iz lokomotive
    drvenije klupa
    ćaćine kožne jakne
    puši se u toplini vagona
    u pola pet izjutra
    nakvašena maglom
    jutarnja počinje u šest
    to je uvijek isto vrijeme
    svedno el kabanca mokra
    il košulja smrdi po znoju
    miris bjeline sira i sirutke
    masnoće skorupa
    topline jaja
    žutoće pilića
    iz materine košare
    tračnica
    u školskoj klupi
    naizust naučene pjesmice
    pročitane lektire
    pregledanog globusa.

    Kùš sad?

    450 rsd
  • Golicač tabana
    Quick View
    (0)
    Od : Nebojša Vasović

    Golicač tabana

    NOVI KRAJEVI

    Kada umrem, kažu da će me
    Na prelasku iz ovoga sveta
    U onaj drugi (nepoznati),
    Među mekanim oblacima
    Sačekati bližnji –
    Deda, majka, stric ili sestra –
    Neko ko već u tom trenutku
    Bude imao volje i vremena
    Da sretne novog srećnika
    Koji se oslobodio tela

    Pomislih: užas, zar nema
    Ničeg osim vraćanja jednog
    Te istog sa istim ljudima?
    A glas sa neba (režiser)
    Ovako mi reče: „Opusti se,
    Neka ti bližnji pokažu
    Nove krajeve, neka pokažu
    Da opet znaju više od tebe.
    Ne kvari im to, radovaće se…“

    BIĆA IZ MORA

    Posle toliko godina
    I dalje mogu da te dodirnem
    Dok mi pripremaš dagnje na buzaru

    Žrtveni znak ljubavi
    Koji nikada nisam očekivao
    I zbog kojeg sam se čak bunio

    Ali ti si nastavljala sa ritualom
    O kojem sam često mislio
    I u kojem sam još češće uživao

    Nestaju samo oni trenuci
    U kojima se nismo dali
    Bićima iz mora

    (Dagnje su samo ambasadori)

    OREBIĆ
    (Ima tome preko pedeset godina)

    Otac i ja na plaži u Orebiću
    Tamni se oblaci navlače preko neba
    Počinje oluja

    Niko više ne ulazi u vodu
    Svi gledaju da se sklone
    Što pre

    U tom trenutku moj otac otkriva
    Da zna o čemu maštam –
    Mirnim glasom kaže: „Idemo!”

    I u trenu smo u vodi
    Plivamo kao ludi
    Sečemo visoke talase

    Koji nas bacaju levo i desno
    I udaljuju sve više
    Jedan od drugoga

    Možda je to bio jedini trenutak
    Kada je otac verovao u mene
    I ja u njega

    GOLICAČ TABANA

    Putnik kroz vreme, golicač
    Svemirskog tabana,
    Čudi se onome što vidi:

    Fizički svet samo želi
    Da ostane kakav je bio,
    A duh bi da bude
    Kako se njemu snilo

    (Makar kroz prozor letelo
    Sve što je opipljivo)

    Nemoguće je zadovoljiti taban svemira,
    Makar se golicač iz petnih žila trudio

    INSTRUMENT

    Od kada sam čuo za ime instrumenta
    „Taragot“, ne znam zašto, ali uvek
    Zamišljam kako taragot izgleda.
    I vidim čičicu oštrih pokreta,
    Koji je nekada robijao zbog nečega,
    A sada pokušava da krvna zrnca
    Svoga života poveže u krvotok,
    Dok mu na uvo sviraju taragot.

    400 rsd
  • Zajutrak na E-75
    Quick View
    (0)
    Od : Siniša Puač

    Zajutrak na E-75

    U SUSRET

    U pozdrav prijateljima
    na srećnu stranu granice
    lete elektronske razglednice
    putopis dečaka iz naše ulice
    o prilikama u carstvu propalome.

    Pretakanje vremena u stihove
    tokom jesenje praznodnevice
    vino za nove mehove
    sveti obed s Fruškogorcima
    na trpezi pod trešnjama
    i zajutrak s neznancima na putu E-75.
    Pulsiranje kursora
    tiha posvećenost trenucima
    unutra
    i napolju
    ko platno je razapet svet.

    U mreži informacija
    o ukrštenim sudbinama
    i stanju crepa na kući
    pod mahovinom i bršljanima
    prigušen koloplet emocija
    i dodir bliskih duhova
    beli je plašt izatkan nad provalijom vremena.

    Bez viza
    tražimo se u nadi
    i zlatnim sećanjima,
    naše su misli ptice izbeglice
    hrle u susret susretima.

    IZ KAVEZA

    Kad ton postane
    suviše napadan
    zaoštren i patetičan
    i kad se iz našeg kaveza
    u kljunu ne bude kljucalo,
    ništa nas više ne sprečava
    da promenimo ploču
    po kojoj vrtimo prstima
    dozivajući se između zgrada.

    Koga je briga danas
    šta javljaju domaće radio-stanice,
    čija je prednost
    i kako im stoje reketi i druge akcije?

    Napolju ima i drugih šuma od cigala
    u kojima žive pevačice,
    što da ne pomerimo granice
    u nova sazvežđa, da povežemo žice
    našeg nebeskog kaveza

    i kao ptice, draga susedice,
    samo prhnemo na drugi krov.

    NA STEPENIŠTU

    Kad se spustim
    stepenicama
    pored ofucanih papuča
    odbačenog nameštaja
    i izlizanih otirača,
    dobro znam
    da ima još milion puteva
    od praga moje stare zgrade
    do grada i svega što obećava.

    Kao do neba, trgova i pijaca
    i hiljadu čuj plakata, bilborda,
    punonadežnih pogleda popova,
    rođaka i starih poznanika
    i retkih ptica u suknjama.

    I gore,
    sa plastičnim kesama
    bliznakinjama
    u rukama,
    do tebe opet stepenicama
    kao uz drvo merdevinama,
    opčinjen trešnjama
    na vrhu krošnje od cigala.

    U STVARI

    Stvari, stvari
    svuda su stvari
    stvari nas kupuju
    dok kupujemo stvari
    stvari kupuju nas.

    Mi smo ono što svarimo
    od onog što ostvarimo
    u svakodnevnom međuprostoru.

    U toj jednačini
    sve manje je ljubavi za suseda.

    Popunjeno je sve
    od poda do plafona
    i retko prolaziš
    neočešana
    između komadnog nameštaja
    nedostaje jedino još prostora.

    Tek na prozorima
    tvoja čežnja dobije krila
    napolje izazvana
    uzima odraz na višespratnici
    crtajući po oblacima
    nad gradom punim suseda
    i njihovih stvari
    iz kataloga ko mitologije

    zmajeve upregnute u kočije
    nove šporete i izbegličke konvoje.

    NA TERASI

    Neplanirano
    u apsolutnoj dokolici prepodneva
    izašli smo na terasu.

    Iz viđenja
    odranije poznati
    blejimo ko jaganjci
    pred isplaženim roletnama
    na pola vaših prozora.

    Cenjene komšije,
    samo dopola prisutne,
    vidite me,

    To sam ja na terasi,
    držim dete za ruku,
    trzam joj prste ko niti,
    učim je da pelivani
    između unutra
    i napolju.

    400 rsd
  • Ja, Klaudija
    Quick View
    (0)
    Od : Danica Vukićević

    Ja, Klaudija

    ČEKAJUĆI CVETOVE KROMPIRA BELE

    Dok hrkao ti si
    Ja sam stvarala svet
    Najpre
    Botanički, biljni, potom,
    Majmune-ljude, kopce,
    Ukrug – jestive lale
    Kristalni svod pa bistru vodu,
    Drveta plodna
    Zmiju za oko moga vrata
    Češljugara
    Šiblje ukrasno,
    Perde i perunike
    Beluge bežmudre
    Raspeh i štrik između svetova
    Po njemu hodam s motkom
    Ambiciozna. Žovijalna…
    Idem, polako,
    Sipe
    Pera… trepavice, krljušt…

    MOGLA SAM SE

    Mogla sam se roditi u Uljanovsku
    Mogla sam se roditi u porodici
    Teških heroinskih zavisnika
    Mogla sam biti kćerka i žena istovremeno
    Majčin krst iznad kreveta sobe u ludnici
    Mogla sam biti u konviktu trinaesto prase
    Na ulicama Brazila devojčica-kradljivica
    Mogla sam paliti žigice bez toplih priviđenja
    Naslednica-udavača koju grle samo zbog novca
    Mogla sam se roditi u Jakutiji
    S crvenim nosićem u krznu
    Svako je mogao da me poželi za kćerku
    I da me kupi i da me izmisli
    Na verandi mogla sam da zaspim
    Okružena rakunima
    Od svih života koji da izaberem
    Kome da se priklonim, kad svaki nudi ograničenja
    Na konju propetom
    Uhvaćena sam i izlivena u bronzi
    Pozlaćena naknadno, smirena zahvalnošću
    Jer ko bi se setio spomenik sebi da izlije
    Dok luta mističnim sferama…

    * * *

    Svemoćni
    Svešapćući svenarodni
    Sveprisutni bože
    Čuvaj, ne daj moju majku milu
    Staricu koja se prejela života
    Koja me je pogledala
    Rukom pozvala
    Da priđem joj
    Hladno joj je
    I pas je legao pribivši se uz njena
    Mršava leđa
    Čuvaj ženu koja me je rodila

    UZNEMIRENA

    Šta god da se desi, ja se uznemirim
    reagujem burno i impulsivno, uznemirim se
    proživljavam duboko i dramatično, uznemirim se
    ako prođem ispod mosta, poželim želju i uznemirim se
    stilska i životna iskušenja podnosim hrabro,
    dostojanstveno, ipak se uznemirim
    kada nekuda odlazim ili treba da se vidim s nekim, uznemirim se
    tražeći izlaze, uznemirim se
    pretpostavke, planovi, najniži zadaci,
    začas me uznemire.

    * * *

    Dođi
    Dođi da razgovaramo
    Neću skuvati čaj
    Vino neću sipati u čaše nekristalne
    Samo dođi
    Da razgovaramo
    Pušiću na prozoru
    Ulice suše se
    Duga je pala na krov, ugasila se u reci
    Grane se odlomile, ukrutili pipci
    Dođi
    Dođi da razgovaramo

    720 rsd
  • Srce u pesku Kopakabane
    Quick View
    (0)
    Od : Marko Matičetov

    Srce u pesku Kopakabane

    * * *

    Govore da je ova reka
    lepša od druge,
    iako su iste.
    Ali ipak nisu:
    po koritu ove reke teče priča,
    po koritu druge reke teče reka.

    I mi vidimo ono što čujemo.

    PROZOR

    Prozor se otvara samo spolja
    i zatvara samo iznutra.
    Samo ga bog može otvoriti.
    Samo ga razlog može zatvoriti.
    Ali nema boga koji bi ga otvorio.
    I nema razloga da bi ga ti zatvorio.
    Jer već jesi.

    * * *

    Moje srce je zakopano u pesku
    na plaži Kopakabane.
    Moje srce nije pokopano.
    Moje srce ne može se sahraniti!
    Za trenutak može da se da – od srca.
    Da se ne raspukne od srčanih radosti.
    Od bolova srca.

    Moje srce je vruć pesak.
    Hlade ga talasi Atlantika.

    * * *

    Kad letim iznad Amazona, setim se,
    da sam bio dečak koji gleda u atlas sveta.
    U vijuge te ogromne reke na zelenoj površini.
    Jesam li i dalje taj koji gleda u atlas sveta,
    ili sam zaista tu, iznad te zelene površine?

    Kad letim nad Amazonom, ne znam više,
    letim li nad njim ili nad svojim prividom.

    * * *

    Moj svet je na drugom kraju sveta.
    Moja ljubav je na drugom kraju sveta.
    Moja sreća je na drugom kraju sveta.
    Moja žalost je na drugom kraju sveta.

    Moja pesma je sa drugog kraja sveta
    došla na ovaj svet.

    400 rsd
  • Lokalitet i svet šarkamenskih rima
    Quick View
    (0)
    Od : Vlasta Mladenović

    Lokalitet i svet šarkamenskih rima

    ТЕМЕЉ, ТЕМЕ

    На темељу
    првих цивилизација,
    гледам земљу
    која је ничија.

    Нове снове
    уздижем високо,
    гледам према врху,
    али не видим сврху.

    Нико овде
    нема права,
    дух слободе
    једино истрајава.

    Осећам немир
    дубоко у мени,
    Боже, пробуди ме
    и опомени.

    ОРФЕЈЕВ ЗАПЕВ

    О, Еуридико, дико
    моја од стене,
    осврни се,
    погледај у мене,
    нек се скамене
    тела мога немири.

    Све је мртво,
    о љубави жртво,
    још се само ветар чује,
    векови хује,
    трепере жице на лири.

    АНЂЕЛУ МОМ МОЛИТВА

    Заштити мене
    и мој дом,
    јер сам нејак,
    јер сам душеван,
    не могу злом
    протива зла.

    Ти си чувар
    мој и мога дома,
    штитиш ме од грешних
    и од мене самог штитиш,
    анђеле мој на висини,
    ти све видиш.

    Засјај, сини,
    покажи ми пут, друм,
    просветли ум,
    мир ми дај,
    бар ти ме не издај.

    САМИ СМО, ГОСПОДЕ

    Сами смо, Господе,
    стојим испред храма,
    док падају воде,
    ветар фијуче,
    чекам милост,
    дреждим дрхтурим
    као верно куче.

    Сами смо, Господе,
    узалуд стојим овде,
    узалуд риме,
    речи искрене,
    неће да ме приме,
    нико не прихвата
    речи верне.

    Сами смо, Господе,
    твоји ме путеви воде
    у правце истине
    и слободе,
    далеко негде
    где ће моје звезде
    да се роде.

    КЊИЖЕВНА АРХЕОЛОГИЈА

    На трагу сам
    великог открића,
    све је било пре нас
    и ништа није само за данас,
    књижевност је ствар археологије.

    Песак и креч,
    нежно откривам
    сваку реч,
    разбацане по пољу
    склапам коцкице,
    битне чињенице,
    све мора да буде
    на свом месту,
    пратим Божју вољу.

    400 rsd
  • Haljine iz muzeja
    Quick View
    (0)
    Od : Nadežda Purić Jovanović

    Haljine iz muzeja

    RUPE

    Joj
    moljci su nam pojeli ćilim

    Joj da podignem je mrtvu
    joj da mi ćilim
    zakrpi

    Ćilim moj crveni
    stajaći
    poleteo u insekte

    Joj baba vrati se
    satkaj nam stare zakrpe

    Lepo da pokažem narodu
    tikvu mi bez korena
    potku mi bez osnova

    Gluva sam kučka majkina

    RAZMENE

    Sve je u stvari neka zamena
    i razmena
    kao razmena studenata
    ratnih zarobljenika
    kompenzacija

    Dobro de
    nema budoara sa pogledom
    na večni grad svetlosti
    ali ima
    pesama priča

    Uđeš u prodavnicu
    i u njoj svašta ima

    Hipermarket je to

    OVIDIJE

    Ovidije rođeni
    Kamila
    sa kesice cimeta
    sutlijaš sam zbog nje jela
    kada bejah mala
    sada je karavan
    U sepetima nose jade moje
    suze u grbinama
    Koliko ih ima
    opet sam se zabrojala

    HORIZONTI ČEKANJA

    Dubravku Ugrešić
    kada je osvojila Ninovu nagradu
    kupili smo razrednoj u osmom razredu
    I ja sam se sa svojih četrnaest godina
    neviđeno ložila na naslov njene knjige
    I kad sam se upoznavala sa čitaocima knjiga
    kasnije
    bilo mi je baš čudno
    baš neverovatno
    da skoro niko ne zna ko je Dubravka Ugrešić
    Stoga sam godinama njeno fonetski zatamnjeno ime
    (mnogo u, mnogo r, pa b i š…)
    doživljavala kao shortcut
    doživljavala kao ključnu reč

    Razumem svoga oca
    koji piše memoirs
    i agresivan je pri čitanju aforizama
    pomešanih sa odabranim rečenicama iz lektire
    zato što nema nikoga ispred prodavnice
    gde pije pivo sa penzionisanim proleterima
    da prozbori o stvarima
    koje njega interesuju

    U MUZEJU HALJINA

    Vladarskoj haljini prozirem
    kroj šivenje analiziram
    tkaninu vez kopče obrube
    Deluje stvarno
    Ako je hologram
    u ovom svetu što se
    kopira multiplicira
    Veštog reprodukcija
    Čkiljim zavidno neuko
    A možda je i istina
    to o naciji rodu
    Neki od svih nas
    plemenitiji od svih drugih
    obdareniji
    rođenjem junaštvom
    Od nas neplemenitih
    od nas iz sindikalnih odmarališta
    sa autobuskih stanica iz zemunica
    iz kupusišta iz tezgi skladišta
    sa haljama pozajmljenim
    poklonjenim polovnim rabljenim
    bez prava kao njine aljine
    da traju večno

    400 rsd
  • Noć miriše – izabrana dela
    Quick View
    (0)
    Od : Milorad Petrović Seljančica

    Noć miriše – izabrana dela

    СИТНА КИША…

    Ситна киша ситно пада,
    Драга ми се срцу јада:
    “Драго моје, где си сада,
    Да те љубим к`о никада!”
    Ситна киша ситно пада!…

    “Да ти љубим очи вране,
    Да те грлим док не сване,
    Докле сунце не огране,
    Док и живот не пре`сане,
    Да ти љубим очи вране!…”

    Ситна киша ситно пада,
    Да ли ми се драга нада?…
    “Драго моје, где си сада,
    Да те љубим к`о никада…”
    Ситна киша ситно пада!

    ЈЕСЕН СТИЖЕ…

    Јесен стиже, дуњо моја,
    Јесен рȃна,
    Од јесени, до јесени,
    Све се село већ ижени.
    Душо моја, бежи мени,
    Не варај јарана!…

    Сваке ноћи, дуњо моја,
    Сваког дана,
    Бројим сате, мислим на те,
    Душо моја, умрех за те,
    Буди моја, благо мени!
    Не варај јарана!…

    Младост прође, дуњо моја,
    Младост рȃна,
    Ја те, душо, жељан оста,
    Чекања је било доста,
    Бежи мени, о јесени!
    Не варај јарана!

    НОЋ МИРИШЕ…

    Ноћ мирише…
    Драга моја, није лако ни у ноћи
    Самовање. Знаш, не знала,
    Друго ћу ти вече доћи,
    Ти ме чекај до петала!
    Не могу ти вако више…
    Ноћ мирише!…

    Ноћ мирише!…
    Драго моје, самоћа ме пуста сатре!
    Којекако дан протече,
    Али стрепим к`о од ватре,
    Кад наступи црно вече.
    Не могу ти вако више…
    Ноћ мирише!…

    Ноћ мирише…
    Драга чека. У собици жижак светли.
    Драги драгој журно ходи.
    Запојаше први петли.
    Драги драгу дома води.
    Самовање?… Никад више!…
    Ноћ мирише!…

    ЛЕТО ПРОЂЕ

    Лето прође, беше што је било,
    Песма цвеће, све оде са њиме,
    Ледна зима шири ледно крило,
    Драга моја бојиш ли се зиме?

    Не питај ме јадане јаране,
    Да л` се бојим хладовите зиме,
    Већ ме питај душо и душмане:
    Где ћу зиму дочекат и с киме?

    НАВИРЕ НОЋ

    Мирише скоро разорана груда,
    Месец над селом високо се светли,
    Певају први предвечерњи петли,
    Плаветно небо звездама се кити,
    Изнад планина вече тихо мили,
    Двојница мека у потесу цвили,
    Навире ноћ! …

    Друмом што води с ливада и њива,
    Чује се песма и кикот и врева,
    Весела младост жагори и пева,
    Колечке лаке заморено шкрипе,
    Под ћерћелинком млада снага бреца,
    На раскршћима чаврљају деца
    Навире ноћ! …

    Чују се звонца уморних стада,
    Говеда сита из даљине ричу,
    Докле чобанчад безбрижно ћурличу,
    Хитају дома. И тамо то исто:
    Чује се лупа бакрача и кова,
    Редуше хитре журе са ђермова
    Навире ноћ! …

    600 rsd
  • Otvorena linija
    Quick View
    (0)
    Od : Svetozar Nikolić

    Otvorena linija

    ЋУТАЊЕ

    Ћутим.
    Како да испишем ћутање?
    Како да се чује моје ћутање?
    Хоћу да кажем
    а да ћутим
    Да ме разумеју
    а да ћутим
    Да се пожалим
    а да ћутим
    Да чујете моју тишину
    када ћутим
    Да схватите
    И када ћутим
    Не ћутим

    ТИШИНА

    Чујеш ли
    Тишину?
    Нигде трептаја.
    Слобода
    за мисли.
    Сатиру мозак.
    Звоно заурла
    Разби тишину
    Одлепршаше мисли
    да траже
    Тишину.
    Чује се:
    Тишина долази.

    ИНАТ

    Кажи да ниси сам
    када си сам
    Кажи да не боли
    када боли
    Кажи да не патиш
    када патиш
    Кажи да је непролазно
    када је пролазно
    Кажи да је лепо
    када је ружно
    Кажи да је светлост
    када је тама
    Кажи увек супротно
    од онога што јесте
    У инат
    Животу

    ВЕШАЊЕ

    Уписах факултет
    Деда рече
    Обесићу се
    Кад глуваћ заврши
    Временом је расла
    Шанса за вешање
    Донех диплому
    Бака Анка
    Узе конопац
    И рече
    Светозаре
    Иди на таван
    И обеси се
    Конопац је био милосрдан
    Деда је умро
    Природном смрћу
    Оставивши ми
    Своје име

    МЛАДОСТ

    Јесен
    Пада лишће
    Умире зелено
    Али зна да долази
    Ново пролеће.
    Ми
    Падамо
    Имамо једно пролеће
    И сећање
    На њега

    350 rsd
  • Vrata širom otvorena
    Quick View
    (0)
    Od : Borivoj Anđelić

    Vrata širom otvorena

    MLADA MADAM

    Noć je davno iza nas ogoljena
    Prvi sunčevi zraci me pomilovaše po obrazima
    I dakako, s osmehom na licu il’ već kako
    Verovatno još bunovan, onako kroz san
    Opipavam dan čekajuć vreme, misleći na Vas
    I umesto zrake, osetih Vašu toplinu, Vaše ruke
    Vašu blizinu od miline, ah tu vrelinu
    A nikako izaći iz te pouke bez po muke
    No zagrmih na se:
    To svakako ne smeš uz preporuku
    To nešto vešto jest to što je meni strogo zabranjeno
    To je nešto što je nedolično mom egu
    Nedokučivo za štivo običnog gradinara
    I čak šta više, taj bi lik bio meni ni nalik
    A kamoli šta slično napamet da mi padne
    Istina, tim mojim venama ne teče voda
    A boga mi, nit teče krv
    Bit će: ponire izvor neke crvene reke
    Pomešane s vinom, opijene
    Ko će ga znati, možda i od roda od oploda
    Onomad iz najboljih vinogradskih blagoroda

    *

    I kao što već reče
    Noć je paravan iza nas
    Opet je pred nama novo veče
    Pa opet noć, zastor, pa svanuće
    Sve isto kao da je ovo sad to bilo juče
    A ono sutra, ono od prekjuče
    Kada sam negde na domaku svog kranjeg odredišta
    Ispred kućnoga praga svog, gnezda svoje kuće
    Od najezde mrkih šišmiša u šimširu
    Video senu jedva vidljivu, onako omalenu
    Plave kose, a noge bose, meka kao lahor
    I kao da je vetrovi baš meni nanose
    A isto tako kao da mi baš eto prkose
    Nude mi to telo vatreno
    I bogovi pakoste da mi napakoste
    Živog me u grob odnose dok me ne odnesoše
    A srce ledeno, a otrovno, ko me tera na blud
    Pa ja u stvari stvarno više i nemam kud
    I tako iz dana u dan za dana i noći
    Kako je mlada, a tako se lepo ljubila
    Poljupcem svojim ranim me jutrom budila
    Svakoga dana negde pred zoru
    Moje je telo na umoru
    Tako je mlada, a tako se lepo ljubila.

    DA SE NAZRETI

    (Stara dama)

    Stara dama
    Oronula, trula…
    Za vek, možda i pola
    Njom će vladnut bula…
    Zajašit će krsta
    Zanjihati krune
    Te sve što krstaško je
    Sve će da potrune…

    ……

    Zato, ti moj
    Slovenski rode,
    Ne hrli olako gospi u pohode
    Nit joj puzi,
    Nit joj ljubi skuta
    Odvajkada je ona u guju odenuta
    Dosta je bilo brana
    I krvavih rana
    Braneć gospu
    Od turbana
    Ko od vrana

    NIJE ZA MENE

    Neće za mene stići proleće
    Nit će se za me Dunav plaviti
    To srce device drhtat će za sve
    ali ne i za mene

    Neće za mene žuborit potoci
    Što teku svetlošću kristala
    Slavuj će pesmom zdraviti sve
    ali poj nije za mene

    Neće za mene gnezdo sviti se
    Sve moje lastavice odletet će
    I Hristos vaskrese, jer Vaskrs je za sve
    ali ne i za mene

    Neće za mene ginut bratija
    Nit će se odat pomen mog spomena
    Mom jedinom sinu blagoslov će dati
    Drugi, samo ne ja

    Za mene je komad olova
    Nek se u moje telo zabije
    I vrela će krv da srce oblije
    Eto, to je za mene.

    PISMO IZ GROBA

    Mili moji ptići, lastavice da ste moje
    Od siline vapaja pre nego ću sići i dići se
    Ovoga puta laka srca iskazujem teške reči
    Svidelo se vama ili ne, da ste bar na miru
    Ne želim vas videti ni ovde, ni onde
    Nit siluetu u viru, ni virtuelno u svemiru

    *

    Zagrobni zavet nije roba kojom se trguje
    Nit zadojenost zla kojem su vas trovale guje
    Ako vam stigne zagrobno pismo niotkuda
    I u njem iskonski teret testamenta niotčega
    Postojano će stajat, a da l’ će valjat – ISTINA
    Pasmini se određuje dob i ćud po zubima
    Čoveku čovečnost po rečima, večnost po delima
    Rod mora mreti s morom il’ s kapi umora.

    *

    Ptići moji, orlići da ste moji
    Ako vas vreme kojim slučajem predupredi
    Zadesi se, vreba, pa kaд kako koga kome udesi
    Nije lako, može bit naopako i svakako; e ovako:
    Zaobiđite me naširoko, ima vremena, da se stići.

    Ptići moji, sokolovi da ste moji
    Zemlja hladno ždrelo uvlači, guta da proguta
    Nebo, užareno vrelo, prostre pepeo na videlo
    Ako se već ne mora, ako nije po sledu reda
    Maknite mi se s očiju, ne trpajte se preko reda.

    *

    Život ko kera ujeda, al’ srećom nije svaka besna
    Ko vaša mater, ne mož ni serumom dopumpati
    Tolko joj utroba obesna sikće, reži,
    sile Zemljine teže se uhvati
    Zanata od blata da zatre,
    saznanje satre i Bogu znanje
    Nisam snob ni davež da se vaskrsenjem želim dići
    Na ljuto mi selo pero otupelo,
    mrko je, tamna večnost.

    *

    A kada i vas nađe, ne daj Bože,
    beznađe uvek snađe
    Bit ću na večnoj straži,
    ne žalim, nit se kajem, dajem se
    A to što su vam od mene svi miliji i draži ne hajem
    Kad ustreba, i tesna skuta dobra,
    opancima prijaju obojci
    Iako i oni što lape i oni što zjape kroz spev laveži
    Zure, poture da dohvate vrata raja,
    al’ ne u ovoj priči
    Ovde, na ovom mestu,
    u miru hladnovine to ne priliči
    Nije dockan za pokajanje, milit će ti se, neka ti rudi
    Poranih da se milim,
    zakasnih da se kudim, odrudilo.
    Eto, da sročim pre neg jalovina prigrli čamovinu
    Nasušni testament u amanet potomcima dat.

    MOJ EGO I SUPEREGO

    Grešan si, Borivoje…
    ZNAM, UVEK I BIO, MA ŠTA GOD DA ČINIO
    I sa grehovima svojim
    Ne možeš na kraj izaći, nikako,
    NE, NE MOGU, NE ŽELIM I NEĆU
    Nikad niko neće ni znati
    Šta je u tvojoj duši
    NE, NEĆE, KAO ŠTO NE ZNA
    NI ŠTA JE U TVOJOJ
    Kažeš da je prazna…
    BILA I OSTALA
    Ne, ne, nije, u njoj đavo spava…

    A, JE L’ DA
    Želiš ostaviti traga…
    Zašto?
    ŽELEH: ČITAJ U AORISTU
    Ne želiš biti zaboravljen?
    Plašiš se….
    NE VIŠE, NE, TO LEPO U ZAPISIMA PIŠE

    PLAŠIŠ SE ZA SEBEEE… BORIVOJE…
    Ta mani me se već jednom
    BRINEŠ O SEBI I ZA SEBE, BORIVOJE!
    Kamo puste sreće da tako beše
    PLAŠIŠ SE STAROSTI…
    GODINA KOJE DOLAZE…
    Već sam ih zagazio i pregazio
    USPOMENA KOJE NE ŽELIŠ DA PRIHVATIŠ…
    Od mene ne želim ni pomena
    ČINJENICE DA SI GREŠAN…
    I DA JE TO TVOJ PROBLEM,
    Samo blebetaj o gresima
    TE NE MOŽEŠ PISATI…
    Što sam mogao, mogao sam
    NE MOŽEŠ… I NEĆEŠ MOĆI
    Ni ne moram više što se mene tiče
    ZATO ŠTO NISI ISKREN…
    To je najveća laž
    OKRENI SE, BORIVOJE…
    Nemam se kuda okrenuti, nit želim
    ZAGLEDAJ SE U SVOJU DUŠU…
    Oslepio sam za sve
    OSLUŠNI SVOJE SRCE…
    Ne čujem ga više
    PRIZNAJ…
    Dokle više, priznajem sve, umlati me
    TO ŠTO BACAŠ POD TEPIH…
    ČINJENICU DA SI GREŠAN!
    Hoćeš reći da Ti nisi
    NE OPRAVDAVAJ SE!
    Ni najmanje
    SAGOREĆEŠ UZALUD…
    Pa ja i tako živ buktim dok ne sagorim
    I BIĆEŠ ONDA LJUT… I BESAN…
    Baš zato mi i jest testament „tesan“
    AL’ TE NIKO NEĆE ČUTI!
    I tako su odavno svi gluvi, pa i Bog.

    450 rsd
  • Crna kuća
    Quick View
    (0)
    Od : Zoran Antonijević

    Crna kuća

    MOJA ULICA

    Mi živimo u siromašnom delu grada
    Ovde psi ne laju
    Ovde psi vrište
    Jer nikada nisu izašli iz avlija
    Ovde mačke žive sa golubovima
    I telepatski komuniciraju sa ljudima
    U našim odžacima svakog leta gnezde se sove
    Navikli smo odmalena
    Na njištanje i topot konja
    Koji dopiru sa tavana
    Svaka druga kuća ima
    Po jednog prerano umrlog sina
    Za koje ćemo uvek tvrditi
    Da nisu umrli
    Već su negde otputovali
    Ili su se ponovo rodili
    Kao što je deda Voja govorio
    Za pokojnog unuka Nemanju
    Kada je umro da se rodio na Tibetu
    Nakon čega je vrlo brzo otišao i Voja
    Pridružio se unuku u šetnji ulicama Lase
    Ovde ćeš naći vredne ljude
    Koji stalno rade a posao nikada
    Ne završe do kraja
    Od cigana kupujemo kreč za naše sobe
    Sećamo se kako smo sa starima
    Išli po papriku u Svetozarevo
    I u prepunim kupeima srkali Fruktalove sokiće od kruške
    Naši radni stolovi su predeli
    Što ih pogled obuhvata
    Sa sobnog prozora
    Kroz koji smo bacili previše opušaka
    I time izazvali gašenje fabrika
    Umesto slika na zidovima nam stoje
    Peruške, srpovi i po koja prastara ikona
    Sva od čađi pocrnela
    Za grejanje koristimo tvrda goriva
    Svako novo svanuće
    U nama izaziva smrknuće.

    ZIMA

    Zima je
    tama je

    Udišem
    ledeni vetar

    Nalivam se
    vrućim vinom

    Pucaju oči
    krv ključa
    piće bogova
    topi mi udove

    Sa senkama
    promrzlih stvorenja
    zaigraću kolo
    na sred
    crnog srca pahulje.

    ZVERNICI

    Veče smo dočekali
    duboko u šumi

    Zveri su nas
    okadile mahovinom

    Popili smo nektar
    iz divljih ruža

    Hrast i vuk
    sa nama se pobratimiše

    Pod blagoslovom mesečine
    postali smo jedno

    Nosimo zmijski oreol

    Mi smo bog senki
    u vilajetu tamnom

    Mi smo sabljasto sunce
    što sviće u zori stravnoj.

    PRERANO UMRLI

    Razgrnuli smo oblake
    u potrazi za suncem,
    izrovarili zemlju
    u potrazi za kolevkom,
    po hiljaditi put
    sreli smo se
    na nevidljivom mostu
    da oplakujemo
    uzaludno traganje
    i jedno drugom
    ispijamo suze
    izgubljeni u sećanju
    na dane
    kada bili smo
    lepi, mladi i živi.

    RAJSKA PREDSTAVA

    U toku je predstava
    u Narodnom pozorištu,
    zlostavljači i žrtve
    glume život
    kakav imali nisu,
    napušteni sin
    ponovo je u naručju oca,
    vuk miluje jagnje,
    lavica neguje lane,
    bogataši goste siromahe,
    u anđeoskom zanosu
    publika aplaudira,
    ja prodajem ulaznice
    i izigravam Boga.

    300 rsd
  • Ljubičasti haiku leptiri
    Quick View
    (0)
    Od : Duška Kisin

    Ljubičasti haiku leptiri

    1.

    otišla kiša
    vrane nad grobljem gaču
    smrklo se brzo

    3.

    umrlo drvo
    letnja ga kiša slomi
    uplakan list

    6.

    upeklo sunce
    ulični svirač svira
    prazna ulica

    8.

    otpale ruže
    dvorište uspomena
    ostao kedar

    15.

    ljubičast leptir
    ustreptale večeri
    stihovi kratki

    18.

    jutro je mirno
    ptić zaspao na klupi
    mekani snovi

    22.

    zgažene šljive
    vredno domaćin skuplja
    jesen na pragu

    24.

    noćni leptiri
    svetiljke na rivi
    muzika tiha

    35.

    jesen na pragu
    dunje na ormanima
    miris opojan

    47.

    večernje senke
    mocartov rekvijem
    čaj u bašti

    300 rsd
  • Hodač i zvezda
    Quick View
    (0)
    Od : Miloš Nastić

    Hodač i zvezda

    СТРАХ

    догалопиравше
    не покуцавши
    отворише прозоре
    кристалној ноћи губилишта
    страх у умору
    умор у страху
    беседа страха
    спев ћорсокака
    панично пливаш
    препржена рајска рибо
    жедна
    црвеног стакла
    подземних ходника
    бекрајна гомила
    топлих поздрава
    слатког баштована
    раскошног
    страшног сечива

    КОЧОВЕК

    немило хладне улице тресну ме као кап
    звекеће насртљивост још једне тужне пруге
    док ноге отичу од самоће
    у част свих ветрова стваралаштва
    заклањам дан

    па ко то ја?
    па где то ја?

    човек
    прачовек
    надчовек
    подчовек
    кочовек

    у ноти ветра песничког ропства
    коју зовемо земљом
    где сам боравио
    да бих трајао

    ЊЕГОШ ТИ СЕ СМЕЈЕ

    песниче стани
    зашто формалиста бити
    стих калупити

    окован пас је крволочан
    слободан пас је мелодичан

    пусти јој кључ форме у ширине
    слободна од свега
    нека лети са крака на крак звезда
    милује неба
    свет са птицама гледа
    само таква доћи ће до њега

    много нас је писаца
    мало нас је сликара
    а сви смо песници
    само слободни сликају
    е па ја ћу да опевавам

    да опевавам шта? па све!
    све је граница

    да опевавам шта? па све!
    ту нема граница

    зашто овде да? зашто овде не?

    баш ми се ту негде
    и указа глава његоша
    и у дубини мисли
    почех тражит одговор
    но зазвони телефон

    чух глас

    и ја покупи’ смеће
    уђох у лифт баци смеће
    у ветар у људе у спас

    потрчах

    и спотакнем се
    сав обичан о улицу о буку
    о бурек о кафу о новине
    о увек неку туђу тензију
    а он ми пухће димом у лице

    фуј…

    а ја седим
    заборавио сам његоша
    пуно ми дими његово смирење

    прича ми
    како воли птице мир и природу
    прича ми
    о поезији и како је
    мислио бити песник
    али тренутно нема времена

    а ја сам сад онај први пас
    са почетка приче
    нисам више мелодичан
    док ви и његош смејете се сад
    крволочан видим вас
    некуд ми оста оно све

    глас …режим

    ЉУБАВИ У ПЕСМИ

    у песми љубави
    скривене љубави

    у песми пољупца
    скривени пољупци

    у песми сећања
    скривена сећања

    које су усне мекше
    које су очи лепше

    и додир душе
    нежнији

    и реч
    топло заглављена
    поред плача

    шапат
    дозива звезду сећања
    кроз мрак

    букет светлости
    уснулог
    сунца љубави
    срцу угашеном

    ОТАЦ

    фотографија осликава душу
    на њој човек у звездама блиста
    и зида се туга
    искрена кристална чиста
    дуго није изашао из прашњаве
    кутије те му поглед као вал
    продоран силан непомичан
    ко је овај човек?
    срцу успомена
    кажу да си га волео
    кажу да те је волео
    очи блажене бледе сјају на слици
    овог мајстора леп диван
    као да пева са слике
    на слици су и смрт и живот
    и срећа и несрећа
    вечно заробљена стена бола ту лежи
    и док суза мокри фотографију
    са чежњом враћаш је у кутију
    и још један поглед благ као укопан
    бескрај фотографије тихо као да каже
    лаку ноћ
    лаку ноћ вам желим господине

    400 rsd
  • REZ – Regionalni zbornik socijalne i angažovane poezije
    Quick View
    (0)

    REZ – Regionalni zbornik socijalne i angažovane poezije

    Darko Cvijetić

    KOŠULJICE

    Crna torba.
    Od grube pogrebnoopremne svile.
    U kojoj su mojoj materi u
    Americi
    Dali urnu s pepelom
    Njezina brata.
    Kad smo urnu pokopali
    U didov grob
    Torba ostala.
    Tako nosim u njoj pjesme.
    Bolje im
    U torbi za prah.
    I to se zove:
    Oteti pepelu pidžamu za večeras.

    Žarko Jovanovski

    FAŠISTI OD PORCULANA

    U mojoj zemlji
    većina građana
    drži fašiste od porculana
    doma,
    u regalu,
    odmah iznad televizora.
    365 dana u godini pale im svijeće
    i brišu im prašinu s grkljana.
    Fašistima u domovima je toplo,
    domovi su čisti,
    a duše građana bistre
    i najčešće idu
    u nebo.
    Ponekad porculanski fašisti
    plaču suze od solne kiseline.
    To građane od srca nasmijava.
    Svaki fašist se,
    ipak,
    puno radije smješka,
    svaki u svojoj vitrini,
    sigurno,
    spokojno,
    gotovo kao Buda.

    Bogdan Cvetković

    AUTOPORTRET SNA

    noćas su sastavljali izveštaj
    rovareći po iskopinama
    nevidljivi arheolozi vremena
    celu noć su u pomračini drobili
    o artefaktu čoveka
    koji se usput davno
    stidljivo pohvalio
    kako je odsanjao
    kraj

    kažu da je
    sa osmehom padao
    u duboki meki eho
    svojih poslednjih reči
    koje sam nije čuo

    ujutru je ćutljiv
    zamišljao svoj glas
    kao most do neba

    uveče
    još ćutljiviji
    čestice svetlosti
    utkiva u svoju senku
    spreman da ponovo umre
    za pravu stvar

    Branko Ječmenica

    NA UGLU ULICE

    Na uglu ulice
    Odmah prekoputa pijace
    Tamo gde staju tramvaji
    Sedi jedan čovek na stoličici
    Šake sa kratkim zadebljalim prstima
    Isprepletanim
    Gube se u tmurnom mantilu
    Ispred njega je kućna vaga
    Na kojoj meri težinu prolaznika
    Za dvadeset dinara
    Pola hleba
    Da li je to dovoljno
    Da li je sam
    Ima li dece
    Da li puši
    Onda to nije dovoljno
    Šake gledaju ko prolazi
    Okreću se levo i desno
    I čekaju
    Da neko punih creva
    Pokrene njegovu vagu
    Ko će da izmeri težinu njegovog pogleda
    I na kojim terazijama
    I šta da stavi na drugi tas
    Koliko je ovo teško

    Adisa Bašić

    KONDICIJA

    Nisam mogao
    ponijeti sve troje.
    Jedno sam ostavio
    u šumi.

    Sunčica Vučaj

    NEĆU BELI SVET

    moja crna mama nije rodila
    al’ je izabrala
    da bi opstala
    belog dečaka
    pa onda belu devojčicu
    i na kraju crnog dečaka
    belog dečaka je volela
    belu devojčicu je – trpela
    a crnog je –
    tukla
    sada
    beli sin ima porodicu
    bela ćerka ima samu sebe
    a crni –
    svoju muku i jad
    kažu nekad crno beli je ovaj svet
    a to uvek i samo znači
    – beli
    to je onaj u kome bela ja
    od svoje crne i bele majke
    plačem sada
    jer ne mogu da nađem
    ono što mi treba
    onu crnoženu sebe
    da se sa njom jednom
    u ljubavi
    umirim.

    Vladimir Tabašević

    DETE MI SE ZAPLIVALO

    Dete mi se zaplivalo Jadranom
    Uzduž i popreko pliva li pliva

    A rat su javili da će, još malo
    A meni se dete zaplivalo Jadranom

    Pa još roni, traži kamenje i makarone
    Šta ono zna šta je rat

    A neki jedriličar, musav i srećan, landra Jadranom
    I meni veli:
    Gospođo, mali vam roni pliće nego inače

    Slobodanka Boba Duđerija

    POTOP

    Ne pratim više ratove
    lažem sebi da su daleko
    Ne pratim više deložacije
    svaki put
    isele i dio mene
    Ne mogu više ni poplave
    mada se osjećam
    jednako potopljeno
    Ne pratim više ni sebe
    možda sama sa sobom zaratim
    možda samu sebe iz sebe iselim
    možda sve svoje svjetove
    umorom od nemoći
    ravnodušno potopim.

    Nikola Đurđević

    TAČKE

    svakog vikenda
    na železničkoj stanici
    mašem vozovima
    i razmenjujem tugu
    sa putnicima
    moja tuga je bila u
    rusiji norveškoj
    nemačkoj švedskoj
    malti…
    ne pomičući se
    s jedne tačke
    zarazio sam
    čitav svet

    Darko Stanković Bobarka

    MAHANJE

    Mnogi odlaze,
    umorni od ove igre preživljavanja,
    i ja ih ne krivim zbog toga…
    volim da ih zamišljam srećne
    u tom Njujorku, Londonu i Berlinu,
    bez srušenih iluzija i bez nostalgije,
    sa ponekim lepim sećanjem na nas
    koji ostajemo ovde,
    kao ukleti duhovi staničnih perona,
    osuđeni na večno mahanje.

    500 rsd
  • Otjerane ptice
    Quick View
    (0)
    Od : Jagoda Kljaić

    Otjerane ptice

    GLOKSINIJE
    (Znak uspjeha?)

    Kad je buđenje u pola pet
    a šetnja u to doba čisto ludilo
    preostaju samo purpurni
    cvjetovi gloksinija
    jedini znak uspjeha
    izloženi iza prozorskog stakla.

    Još je poluboga Herakla
    sina vrhovnog boga Zeusa
    i smrtnice Alkmene
    zadivila boja purpura
    kad je njegov pas
    u drugom stoljeću prije nove ere
    jeo jednu vrstu dragocjene školjke
    pa mu njuška ostala umrljana
    neviđenom i čudnovatom bojom.

    Družim se s polubogovima
    razgovaramo preko gloksinija
    u svitanje prerano za buđenje.

    NEPOLJUBLJENI
    (Zauvijek?)

    Htjednem li nježno i blago
    objasniti snagu izgovorene riječi
    onome koji ne razaznaje šapat
    ne umije lagano udariti
    i velikim se vodama radovati
    ne usudi se u raskoraku zastati
    ne može kišom žeđ utažiti
    i zmiji ujed oprostiti
    onome koji nikad nije
    poljubio izbrazdano lice
    starca prosjaka ciganke
    pa ni vlastite matere
    od onda kad ga je
    u veliki grad otpremala

    bolje da zašutim
    progutam urlik popijem suzu
    napunim ruke vjetrom
    postanem stvrdnuta pjena
    da se u pokušaju
    trajno ne izgubim
    među nepoljubljenima.

    BEZ VAGANJA
    (Sigurna?)

    Nećemo vagati na kilograme
    dovoljna je pregršt
    kao mjera zadovoljstva
    zrelih trešanja smokava petrovača
    bombona u zlatnom papiru
    izribanih jabuka očišćenih oraha
    pepela s ognjišta ilovače s groblja
    sijena iz jasala trave sa strnokosa

    kilogrami se nigdje
    ne bi mogli smjestiti
    a za pregršti mjesto ne treba
    dovoljne su ruke iz ramena
    da sve iz džepova povade
    i u usta ubace

    progutat ću većinu prošlosti
    sve čega se domognem
    samo tako bit ću sigurna
    u trajni zapis o postojećem.

    OSLIKANA
    (U letu?)

    Osunčana bjelina
    na obalu zaleđenog sokaka
    izvlači majstora – fotografa

    bez namještanja i poze
    slìka tijela u snijegu
    raširenih ruku i nogu
    poletjelo bi da ga nije
    pritisnuo dah smrzavice

    do sutra će ga zapišati
    psi lutalice
    promijenit će oblik
    to više neću biti ja
    koja sam samo
    tu sekundu bijelog dodira
    zaboravila
    onoga na koga sam
    kroz nesan mislila.

    BAJKA
    (Postaje varka?)

    Da nisam bila dijete
    u vremenu

    nemogućem

    za nevino djetinjstvo

    ne bih danas prepoznala bajku
    čudesnom svjetlošću začaranu,
    tajanstvenu poput … poput …
    ljubavi u Vincentovim suncokretima,
    preljubljenu u ljepotu žutoga cvijeta.

    Krik odsjaja čežnje
    odjednom prestaje biti varka
    neoslikana.
    Postaje bajka.

    400 rsd
  • Ošišano sunce
    Quick View
    (0)
    Od : Tatjana Venčelovski

    Ošišano sunce

    Ogled

    Razložiti bubamaru
    na crveno, tačke
    i krila.

    Podeliti kornjaču
    na oklop, trbuh
    i kretanje.

    Sklopiti ždrala
    od nogu
    i vernosti.

    Načiniti život
    od snova
    i ograda.

    Odjednom

    Negde, na nekoj traci
    zabeleženo je vreme
    zastalo
    u tvojim vežnjačama
    i tuga koju ćeš
    poneti u zubima
    kad budeš hteo da se nasmešiš.
    Negde u jednom sećanju
    upisana je noć
    rasuta
    kao plakati na zidovima
    moje samoće,
    a pašće kiša
    na jastuke oproštaja
    i sva ću se ulepiti.

    Nikog ovde više nema.
    Ni vrata na koja bi kucao.
    Ni svetla.
    Ni mene.
    Sam si na svojoj strani Meseca.

    Iznenada

    Sunce, rekao je vozač.
    Ja se poradovah toj jednostavnosti.
    Sneg je, prekrivajući sve vidljivo, doneo
    tišinu u kojoj je otkucavalo
    pitanje smisla.
    Magla je, snishodljivo, otpuzala uz reku.
    Skidoh naočari.
    Sunce, ponovio je.
    Više nije bilo isto.

    Intarzija

    da su mi ožiljci Fride Kalo
    i nemiri Lempicke
    da me posipaju pasuljem
    i ispraćaju ruzmarinom
    da brojim bisere
    a da svinje gledaju
    da bivam trešnjin cvet
    i krvarim u perju
    da sam Spartanka
    ili proročica
    da se u kiši kupam
    i gojim od ljubavi
    da sam jednima zmija
    a drugima zavet
    da poletim
    da se odmotam
    da vičem
    da me čuju
    da mi je svejedno

    Obična

    Nije se desilo ništa
    Jutro je i dalje plavo
    I kiša je i dalje mokra
    Laži i dalje bole
    Hrabrost je i dalje retka

    Nije se desilo ništa
    Reči su i dalje suvišne
    I snovi i dalje tek snovi
    Srce je samo srce
    I mir je nedostižan

    Nije se desilo ništa
    A ništa je veliko i prazno
    Ništa je teško i mračno
    Ništa je obično i glupo
    Ništa je odsutno nešto

    Nije se desilo ništa
    Ljubav je i dalje tu
    Nije se desilo ništa
    Samo je kraj

    500 rsd
  • Predeo s grobljem
    Quick View
    (0)
    Od : Slobodan Todorović

    Predeo s grobljem

    DOSTOJNOST

    Parije tumaraju ukrug planetom
    u potrazi za boljim svetom.

    I ko ne može da se snađe
    u Donjecku il’ Damasku se nađe.

    A kad u nevidni svet zaluta,
    ozari ga kraj životnoga puta.

    Paradizo, džennet ili raj
    – izaberi svih lutanja kraj.

    Kad namah napustiš Donjeck grad,
    ostaneš zauvek i mrtav i mlad.

    (leto 2014)

    NOĆNA VRATA

    Na vrata zakucaju ponoćni gosti
    s kapama od kose.

    U jagnjeće kože odeveni,
    vuci misliš da su.

    Kad ono jagnjad
    u jagnjećoj koži.

    Iz tvog su stada.

    Jednim bi ti
    mahom
    jezik
    iščupali.

    LEPOTA I ODLAZAK

    Bila je krotka, svetlucava crnka,
    što je doista retko.
    Uvek kada bih kročio u taj dućan
    u ulici Tavnih kestenova, posebno mi se
    dopadao način na koji je otvarala kutije
    vadeći sijalice iz duboke tmine,
    dok zvezde venu u prozoru, kao hrizanteme,
    u privatnom paklu oktobra.
    Lusteri su blještali kao stotine malih
    kandila – narova – tigrovih kandži:
    mutnožuto i purpurno.
    A ona je samo nežno
    u grla nizala žarulje, vrteći ih
    nehajnim pokretima.
    I sve bi blistalo, kao kad se dugo penješ
    na vrh piramide u pustinji,
    i dospevši gore, skoro bez daha,
    možeš da se suočiš sa sudbinom,
    neizrecivom iskrom,
    da spoznaš lavirinte u kojima caruju
    sumnja, radost ili isceljenje. Potom,
    dok njena senka bledih dlanova
    klizi ulicom Tavnih kestenova,
    ostaješ gore, posmatrajući pustinjsko sunce,
    ćilibar koji gotovo da ne postoji, u tami,
    negde, sam, u dalekoj praznini.
    I ne umeš, nikako ne možeš da siđeš,
    ostaješ tamo, zauvek.

    (Bajina Bašta, 28.2.2006)

    OMAMA

    Mirisi lipa, ko plašt,
    ogrnuli noć.

    Bezmerje
    tišine u tami,
    tame u tišini
    mami.
    Lebde bezglasne krošnje
    lahorom po platnu zida.

    Brižno mi spremaš
    gorko lice
    bezbrižno.

    POVLAČENJE

    Sačinivši plan putovanja
    kofere punimo dahom,
    odmah za oblacima palimo.

    Sa topola i klenova
    za nama požari lišće.

    Senka drveta pline u vodi,
    tik pored naših lica
    dogoreva stablo.

    Sopstvenu kuću niz reku
    ronimo
    uzvodno da se preživi.

    Listovi riju površ,
    potonulom senkom pokriveni
    su naši životi.

    Živom vodom beleg
    vrluda na tišaku.

    Raspadaju se sklopovi na kiši.
    Potop je otac sveta.

    (januar 2014)

    400 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Jagoda Kljaić

    Vodeni žig

    2. satiranje

    voda satrla ljude
    u 2014. proljeću

    iako je satiranje
    najčešće
    proces koji ne liči
    na izgubljenu bitku
    jer u početku izgleda
    kako satirač i satirani
    dva ljudska bića
    imaju podjednake šanse
    da zamijene uloge
    do životnog finala

    pravilo ne vrijedi
    ako je satirač priroda

    ostaje samo jedna dilema
    kretati u bitku
    ili sjesti skrštenih ruku i nogu
    u lotos pozu
    indijskih mudraca
    i čekati

    što će i koliko
    od onoga što je
    još prije nekoliko sati
    bilo životno važno
    na svome
    ili nekom drugom
    mjestu
    ostati

    postajući nikad postojeće
    uzaludno ispunjena želja
    životno prevareni san
    lažna potreba

    bez kojih je moguće
    dalje preplivavati
    između
    potopljenih stvari
    kroz rastavljene zidove

    i život
    cijediti i cijediti

    4. ritam doboša

    kiša je počela ples
    tananih udaraljki
    skladni orkestar dječjih ruku
    daje ritam dobošima
    a prvi put su
    vidjeli instrument

    svirači smješteni u oblake
    odavno zauzetih mjesta
    galerije raspoređene
    po godinama starosti
    kako se jedni umore
    drugi nastavljaju

    osjete kad nailazi njihovo vrijeme
    takt se promijeni u jednoj kapi
    svemoć njima zavlada
    otpuste dio sebe da postanu lakši
    tonovi poznati i usklađeni

    udaraju
    i varaju
    da sviraju

    djevojčica u sobi
    sa dva prozora
    počinje plakati

    voda će je opet okružiti

    Za sestru Mirjanu

    7. najveća nesreća

    najnesretniji je čovjek nemoćan

    pred događajima i situacijama
    neizabranima i neželjenima
    ostavljanja i oproštaja
    oduzimanja i gubitaka
    rastajanja i zaborava

    nemoć
    koja nema olakšanje
    u ljutnji na nekoga
    il’ na sebe sama
    čini čovjeka sićušnim
    tiješti ga u okviru
    u kome je donedavno
    bio vladar

    12. bez vatre

    sunce suši izvana
    vatra iznutra

    sakriveno iza oblaka
    njegova moć
    noću postaje nemoć

    vatra traje
    ne smetaju joj
    mjesečeve mijene

    drva potonula
    iz složenih dvorišta
    otplovila

    neće koristiti mokra
    ni onome
    u čijem se zaustave

    19. duga na njivi

    i na kraju
    duga
    spuštena
    niza brazde
    kukuruza
    pšenice
    raži
    ječma
    duhana
    uljane repice
    suncokreta
    obojena
    makovima
    njima voda
    ništa ne može
    ljudi mile
    tragom duge
    pogleda uprtog
    u zemlju od blata
    dok im se noge
    o dugu oslanjaju

    300 rsd
  • Dve zbirke pesama Jagode Kljaić
    Quick View
    (0)
    Od : Jagoda Kljaić

    Mimoze u moru

    Zvonjenje

    Ogledalo razvonilo u paramparčad.
    Na zidu.
    Zna da nam više neće trebati.
    Usitnila ga duga.
    Kroz zatvoren prozor.

    Tabane grijem na vratašcima rola.
    Samo da ne planem od nožnih prstiju.
    Predugo bi trajalo.
    Uvlačim se u vatru
    koja se odjednom rashlađuje
    dok žeravicu zalijeva voda
    iz suhe cjepanice.

    Govorenje

    Govori mi muškarac.
    Gleda, bez treptaja,
    deset minuta u jarko sunce
    na udaljenom otoku Mediterana.

    U Njoj je samo tama.
    Crnilo.
    Sve je u Božjim rukama.

    Uzdam se u njih,
    vjerujem da nije prekasno.
    Neću moći.
    Ali, moram, nema tko,
    samo sam ja sada i majka, i otac,
    i sestra, i brat,
    i prijateljica, i voljeni muškarac,
    i sva ljubav ovoga svijeta.
    Oni su predaleko,
    zakovani strahom viđenoga
    i slutnjom neviđenoga,
    oslobođeni vlastitih života
    pokorni robovi onih koje su rodili
    nemoćni sveci njihovog propadanja.

    Polijetanje

    Odjednom, samo odjednom,
    kao bujica iz osušenog tla,
    potres na pustom grebenu – otoku,
    erupcija u zrakopraznom prostoru,
    eto meni ukazanja. O važnom i nevažnom.
    Shvatih veličinu i sićušnost.
    Da sam bar ranije bilo što o tome naučila!
    Vjerojatno bih bolje gledala oko sebe i bliže sebi.
    Zaštićena sa svih strana,
    s krilima što su nadastrla cijeli svijet,
    samo sam čekala da poletim
    sa pticama selicama tamo i natrag.
    Gurala sam i vukla
    i sve one što su se našli u blizini.
    Misleći da im činim dobro,
    kao da oni sami nisu znali kome jatu pripadaju.
    Tako sam utjecala i na Njene planove, izbore, odluke.
    Ne razmišljajući o utvrđenim rokovima.
    Bio mi je znan Početak,
    kao važnija točka putanje,
    jer Kraj ionako nije naš,
    toliko sam naučila.

    Bušenje

    Našle smo se odjednom
    u bestežinskom stanju,
    u balonu što lebdi bez vjetra,
    a koga su počeli bušiti,
    najprije sitnim,
    pa sve debljim iglama,
    napunjenim otrovnim pogledima i riječima.
    Sama sam opet nekako na vrijeme
    iskočila iz balona, sakrila se,
    izmakla s vidika, izbrisala tragove,
    pokušavajući i Nju povesti
    u nesigurno sklonište.
    Bilo je prekasno.

    Njen balon je prečesto i prejako ubadan,
    dok se nije sasvim,
    po svim stjenkama cjelovitosti,
    rasprsnuo.

    Zazivanje

    Nakon …
    samo se pomiriti
    sa jednostavnom činjenicom
    Djetetovoga nepostojanja.
    Otac Mladen nije mogao,
    bila je njegova ljubimica,
    – sine tatin –
    teško je reći
    da li je brzi odlazak izabrao njega
    ili je on izabrao odlazak za Njom.
    Majka Zorka
    ostade na nogama duže.
    Kako bi mogla svaku večer,
    prije usnivanja,
    zazvati Dijete
    i ponekad se tješiti da je čula odgovor.
    Samo nijemi tutanj iz podzemlja.

    300 rsd
  • Iz apartmana 303
    Quick View
    (0)
    Od : Dušan Opačić

    Iz apartmana 303

    * * *

    КАО и обично
    Када су ноћи покривене облацима
    Оним истим што сметају звездама
    И онда не могу да те видим
    Да те сретнем
    Некако покушавам
    Али никад до краја
    Длановима да облаке уклоним
    Оне проклете што те од мене крију
    Кад бих могао да те угледам
    Бар као ужарену тачку на небеском пространству
    Онда бих знао да под њом дишеш
    Мени познато миришеш
    Да си ипак стварна
    Божанство које моје очи не виде
    Али бар да чујем
    Шапат или тиху реч
    Коју таласи по стенама избацују
    И оног Посејдона чекам сваке ноћи
    Да једним потезом избрише облак
    Да ми покаже
    На којој планети твоја стопала стоје
    Да и њу волим као и тебе
    Дивна је сигуран сам
    Та планета што боли
    Што ме мами и тера да воли
    Опрости ми
    На мојој слободи
    Што те не питах а ставих у стих
    Те облаке морим и гоним
    Јер не знам ти лик

    ОСУЂЕН

    Утамничен, испирам своје ране
    Под шкртом славином
    На кап воде, три капи моје крви
    Човек у мени далеко је
    Слободан под сунцем опаљен
    Над мојом главом страх и патња
    Око њега рајски врт у тајни загрљен
    Два света неспојива
    Два човека у једном телу
    Да, тело које не зна
    И пут који их једино саставља
    Онај судњи само у једном правцу
    Тамо где повратна карта не важи
    Отићи ћемо заједно
    У смрт
    На неко боље место
    Човеку у мени, добро знано

    * * *

    ЈЕДИНИ дом који имаш
    То су пропланци крај друма
    Тамо где расте пољско цвеће
    Оно што ништа не кошта
    Када дарујеш
    Онај мали гест пажње
    Њој коју волиш
    Када те прате боје сиромаштва
    Та позната слика што никад не бледи
    Поглед на завичај
    Видиш и пољско цвеће
    Зар не?
    Не трпиш сажаљење
    Не прилазиш богатој трпези
    Увек си сам
    Крај путева у недоглед
    Дом!
    И када су снегови и кише
    Дивљи цвет живи
    И када је берба болних стихова
    Венеш на њеном столу док га чека
    Она те једина има
    У погледу сузних очију
    На врелим уснама
    У песми коју воли
    Може се и сатима смејати
    Ја венем па венем
    Не жалим, радујем се
    Чујем само звиждук ветра
    Опало лишће које не боли
    У јутро јесење
    Одлазим, венем
    Пре него што ће облаци залајати
    Покривен земљом

    НА ВРАТИМА

    НЕКО куца на врата
    Је л’ смрт?
    Или случајник који грешком звони
    На погрешна врата?
    Можда је она досадна
    Људска патња
    Гласник несреће
    Ослобођен од бесмислице
    Тишина је над буком тријумфовала
    – Ах, стари добри мој! –
    Поздравља ме стари знанац
    Страх
    Од милоште назван
    Александар Блок
    Вирус у прогресу
    Узалудни жал
    Невакцинисаног меког гласа
    Сједињен у полету
    Бирократског стиха
    Отварам врата
    Са погледом у празнину
    Нигде никог
    Само мирис њене коже
    У пратњи опалог жутог листа
    На прагу мога дома
    Затварам очи на трен
    Страх ме напушта и поздравља
    Милостиво ми опрашта
    Молећи прошлост
    Да ме украде назад
    Свакако одлазим и ја
    Са бесплатном картом
    У једном правцу
    Опијен сурогатом
    Доброг вина
    Зајахаћу распевану звезду
    Ону из сећања
    Да, ону из погледа нашег

    300 rsd
  • Mrtvi albatrosi
    Quick View
    (0)
    Od : Tomica Ćirić

    Mrtvi albatrosi

    glasnik

    ne ubijajte glasnika
    koji vam donosi smešno ogledalo

    nije na njemu da presuđuje
    čiji je odraz raskalašniji od opela

    niko nije postao prorok u zavičaju
    jurodivog su komesari terali motkama

    nije na njemu da predskazuje
    čija je istina krvoločnija od čopora

    nema mesta gde izgnanstva ne bole
    begunac će se uplesti u sopstvene tragove

    nije na njemu da predvodi hajku
    čija je svrha davno zapisana u bukvaru

    ne odustajte od svog poraza
    bolesnik će strgati postelju izlečenog uma

    dokle kod žari kamenica u grudima
    nije na njima da procenjuju vašu bolest

    ne verujte onome koji veruje
    svodnik će izjavljivati ljubav svakome

    nije na njemu da moli za vaše spasenje
    dokle god život visi o krojačevom koncu

    svet se nikad neće oprostiti od raskalašne igre
    mađioničar nikad neće otkrivati svoj poslednji trik

    nije na nama da znamo

    prorok će uvek omađijati svodnika
    begunac će uvek postati novi jurodivi

    samo glasnik večno živi u izgnanstvu

    ne sumnjam, gledam

    kad bi filozofi zaista tumačili svet
    u svoj svojoj oskudici opšteg
    kada bi razumeli grč pojmova
    stomačna nadimanja istine

    videli prostor i vreme kao tela
    okružena bodljikavom žicom
    svoje teorije samo kao kukice
    žičanih peteljki zarobljenog uma

    kada bi čovek zaista spoznao sebe
    rasporio sopstvenu utrobu saznanja
    rasplamsao ugasla ognjišta sinapsi
    pocepao kožurinu vlastitog bitka

    oslušnuo pravi život u komešanju
    bez kilavih utopija i izveštačenih babica
    razgrnuo busen zemlje po kojoj sam hoda
    i zasadio seme svog iskrenog sunovrata

    možda bi i svet razumeo poraz filozofa
    u svoj svojoj oskudici nasušnog hleba
    možda bi se čovek zaista spasao ako bi
    bar jedna klica dobrote ostala u zemlji

    ako bi iz nje iznikla bar jedna gljiva

    sa slatkim ukusom sumnje

    sa otrovnim ukusom nade

    kubisti

    vrebaju iz potaje

    u srcu grada koje ima
    oblik makadamske
    kocke

    piju samo iz tetrapaka
    odrasli na branku
    kockici

    imaju
    fizionomiju superheroja
    iz akcionih stripova

    geometrijsku pravilnost
    šturog ophođenja

    inteligenciju begunaca
    iz filmskog serijala kocka

    jedan živi i u mojoj
    zgradi

    svakog jutra
    kad krene u kafanu
    kaže ženi –

    kocka je bačena!

    žena ga pošalje u materinu

    ludnica

    ova nema zidova,
    košulja svezanih rukava,
    od istog materijala sašiveni su
    radnički kombinezoni,
    nema rešetaka na oknima,
    od istog metala sliveni su
    službeni automobili,
    nema dežurnih sestara i doktora,
    sada su to šalterske službenice i
    neoliberalni agenti osiguranja,
    nema terapija i elektro-šokova,
    sada su to kladionice i rijaliti,
    nema halucinacija i opsena,
    stvarnost je senka virtuelnog bota,
    nema dijagnoza i anamneza,
    bolest je banalnost umirućeg baga,
    nema istine u komunikaciji,
    mreža je omaž enciklopediji mrtvih,
    nema osećanja u leksičkim čiodama,
    korisnik je za sva vremena odsutan,
    nema ni sećanja na nepočinstva duha,
    ni metafizike u zaumnoj praznini tela,

    ovde,

    nijedan klovn vas neće zasmejati,
    nijedan rapsod vas neće razuveriti,
    nijedan bard nanovo zamađijati,

    nema ničega, u stvari,

    sem civilizovanih ludaka-konvertita

    dok sečiva ne otupe

    dok oštrica ne proklizi
    slatkastom nutrinom jabuke
    zejtinjavom posteljom testa
    hrskavom korom ispečenog hleba

    godovima stoletnog hrasta
    tupim udarima kljuna sekire
    dok se bleštavi nokti lovačkog noža
    ne zariju pod krzno ranjene zveri

    u vodeno meso svinje dok ne urone
    krvavim zamasima satare domaćina
    pod trudnom keceljom vremena
    dok se sečiva ne postide vonja

    iznutrica u kofi
    odsečenog jezika na tanjiru
    telovog pogotka u sinovljevu glavu

    dok sečiva ne zarđaju i otupe
    prigodnim presekom rođendanskih torti
    orlovog paperja na krilima vetra
    dok se u oganj kovačnice ne pretope

    u poprsja krotke heraldike
    u pustoš produvane kupole neba
    dok se ne speru tragovi poniznosti
    u ništavilu ravnodušnog sunca

    i ohlade u tami podruma
    gde im je oduvek i bilo mesto

    400 rsd
  • Urlik iz tetrapaka
    Quick View
    (0)
    Od : Dušan Opačić

    Urlik iz tetrapaka

    ПОВРАТАК

    Сваки дан, будан и у сну
    Враћам се у далеки очев дом
    Понекад јутром, понекад и кад мрак пада
    Као увек нечујно
    Отварам врата
    Далеког очевог дома
    Легнем на кауч
    Са сетом за својим невиним сновима
    А онда идем дубље и даље
    Са аромом црног вина на уснама
    Кроз прозор гледам снег
    Који тихо крупним пахуљама
    Покрива детињство моје
    У малом очевом дому
    Раскошној алеји тишине
    Окружен центром
    Немира и буке данашњег дана
    Враћам се назад
    Ходом на прстима
    Тихо и нечујно
    Откључавам врата
    Далеког очевог дома.

    ПОСЛЕДЊА СТАНИЦА

    НА МАГЛОВИТОМ перону
    Чекамо
    Воз који одавно касни
    Препун живота наших
    У вагону смеха, суза момената драгих
    Комешају се гласови нама добро знани

    Чекамо ћутке
    Све смо одавно већ рекли и изрекли
    Свака реч биће сувишна
    Узбуђено и нервозно чекамо
    Воз на последњој станици

    Проклето зар не?
    Воз ће стићи али окренути неће
    Почетне станице су далеко иза нас
    Остаје пред нама пут у једном правцу
    Дуги пут без повратка

    Кроз маглу Он пристиже
    Без буке и најаве, на време
    Погледасмо се по последњи пут
    Гледам Твој осмех са нашег почетка
    Који изабрах за живота свог
    Стискам Твоју увек нежну руку
    Хајдемо драга заједно у воз.

    * * *

    У ХОТЕЛСКОЈ соби незнаног града
    Хватам свој корак од зида до зида
    Километри очаја… али и наде
    Дајући све за један трен са Тобом
    Прогнан од самог себе
    У соби јефтиног хотела
    Кап горчине укуса знаног
    Добро ми дошла аристократкињо моја
    И Бог Свети зна још чија
    Чекам те крај догореле свеће
    Да ме спржиш лагано
    Уз последњи гутљај свевишње крви.

    * * *

    САКРИО сам у џепу
    Једну ружу од шећера
    Поносно ходајући по коридорима
    Великог црвеног Октобра
    Била је то 1917.
    Када је мој дух побегао у прошлост
    Да нам врати срећу у садашњост
    Успут да исправи неке грешке
    Начињене за све ове године
    Да нам донесе подсећај
    На крв и животе
    Које смо одавно заборавили
    Да нам врати успомену
    На наше драге
    Који су мислили на нас
    Док су се тихо одвајали од земље
    Поносно са осмехом на уснама

    * * *

    ШАПАТ листа у опадању
    Испраћен капљицом кише
    Пушта ноту, коју слеп само чује
    Разапет међу чулима
    Који раздражују сан, тугу и љубав
    Тихом језом преобучен
    Омамљен музиком и кишом
    Препуштен паду
    И бледом праскозорју

    300 rsd
  • Ljubičaste pesme
    Quick View
    (0)
    Od : Duška Kisin

    Ljubičaste pesme

    ПТИЦА

    Толико мало топлине
    Толико много
    гађења,
    мржње,
    осећања…
    и због свега тога
    људи које волим,
    Измичу ми
    Из страха
    да ћу их оставити
    и због тог истог страха
    ових кишних поподнева
    самујем и плачем
    и тек понекад
    бацим поглед
    на птицу,
    Која пролети,
    а ја пожелим
    да сам она.

    ЗЕЛЕНИ ЗРАК

    Желим да на тихом морском валу
    бар на кратко
    заборавим прошлост.
    Желим да садашњост буде једина
    која ће заокупити моја стварања
    желим да само данас
    будем та
    која ће држати сидро на
    великом плавом пространству
    да плачем ноћас због среће
    Мирноће обале и зеленог зрака.

    ЛИСАБОН

    Облак над океаном
    Додирује руком песак.

    Атлански ветар
    Разбацује успомене,
    Гледајући у будућмост.

    Талас прекрива сенке
    И утишава плач уз фадо,

    Алфама и Баиро
    Живе ноћ.

    ЈЕЗЕРО

    Загледана у језеро,
    Нисам приметила
    Да време
    Пролази.
    Загледана у језеро,
    Нисам приметила
    Да су сви
    Отишли.
    Загледана у језеро,
    Нисам приметила
    Да сам
    заспала.
    Загледана у језеро.

    ЈЕСЕН?

    Док купа се сунце
    неки лист
    Јесењи
    први
    отпада

    Док купа се сунце
    неки камен
    летњи
    последњи
    котрља се

    Док купа се сунце
    нека прича
    Чека
    неиспричана

    Док купа се сунце
    Још.

    300 rsd
  • Bez kondoma
    Quick View
    (0)
    Od : Miloš Stojanović

    Bez kondoma

    PUT

    da mogu ponovo
    na put
    znao bih sve
    svaku rupu
    bih zaobišao
    gde god sam pao
    tu ne bih išao
    sve što nisam onda tražio
    sada bih sam
    uzimao
    sve greške bih
    ispravio

    ali
    taj put me je
    do tebe doveo

    ako je put bio pogrešan
    ipak me je do pravog cilja
    doveo.

    DRVO

    bože
    ako postoji drugi život
    kad umrem
    i moja duša počne da luta
    daj mi da budem drvo

    ne dozvoli da ponovo budem čovek
    molim te
    nikako nemoj

    nek budem drvo
    debelo i jako
    da me tri žene ne mogu obgrliti
    kad se uhvate za ruke

    da me stotine žena mogu
    grepsti noktima
    ubadati šnalama i prstenovima
    a ja da ne osetim

    da mi hiljade žena mogu
    kidati listove
    lomiti grančice
    a ja da ih obnovim

    da mi sve žene sveta mogu
    bušiti koru
    i stablo
    da dođu do srca moga

    koga pronaći nikad neće.

    TETKA

    devedeset i tri godine
    dugačke
    kao
    devedeset i tri veka
    toliki ljudi
    ratovi
    smrti dragih ljudi
    bolesti
    toliko reči
    izgovorenih i neizgovorenih
    ljubavi
    svega

    i sad šta
    krevet
    zid
    prozor u nebo
    bube što gmižu svud okolo
    i miris mokraće

    nema više para
    ni poštovanja
    još koji dan
    možda mesec godina
    sve isto
    svaki dan
    nema ni sećanja

    ima samo oblaka
    koji prolaze nebom
    oni su ceo život.

    MOJA MAJKA

    plovim kroz život
    obavijen
    dobrotom i blagošću
    moje majke
    njenom ljubavlju
    i potpuno sam miran
    potpuno siguran u sebe
    u skladu sa svetom
    i samim sobom
    jer znam da me je moja majka
    volela
    i pun sam
    njene ljubavi
    i ne treba mi više u životu
    ništa
    ništa
    srećan sam
    i miran
    živim
    i mrtav sam
    kao ona.

    SA REZERVOM

    o bože
    kad dođe vreme da umrem
    učini mi to
    da ne umrem bez snage
    istrošen
    jadan
    slab i nikakav
    potpuno mrtav
    još pre nego što sam stvarno umro
    daj mi da crknem
    pun snage
    nepotrošen
    neiživljen
    sa još dosta rezerve u sebi
    da kažem eto
    mogao sam još
    ali nisam
    da znam da još mnogo toga
    nisam uradio

    to želim
    a ne znam zašto
    možda
    da bih imao pravo
    da tražim
    i čekam
    još jedan
    neki novi život

    da sve to uradim
    što nisam stigao.

    400 rsd
  • Do zuba u vremenu – zbornik poezije socijalne tematike
    Quick View
    (0)

    Do zuba u vremenu – zbornik poezije socijalne tematike

    Stevan Šarčević

    HODAŠ

    Izranjaš iz magle kao duh,
    rođen tamo, u tamnim dubinama
    najcrnjih močvara.

    Odrastao si u prljavim kućercima,
    dolaziš krvavih ruku
    iz nevidljivih, surovih ratova.

    Stižeš i slamaš laži;
    udomljen u izgubljenim zabitima
    njihove sveže oribane savesti.

    Marina Jovanović

    ZASTAVINI OČEVI

    38 godina kasnije
    prvi put bez propusnice
    oprane nekoliko puta u džepu iznošenih farmerica.
    Fotografija crno-bela na zelenom kartonu
    u fioci administratora
    više neće pozdravljati portira.
    Kapija sve češće ćuti.
    Godinama ne sreće nova lica,
    a stara se proredila. Crno-bela.

    38 godina kasnije
    na novom protestu. Bez propusnice.
    Sindikat: ne, ti nisi radnik.
    Ne bez propusnice.
    Protest ne priznajemo.
    Ignorišemo.

    Viktor Radonjić

    DUŽNIČKA SAGA

    Ispililo jagnje u gnezdu jastreba
    Papak se podučava letu
    Prve lekcije o mirisu krvi
    Zapis lovljenih vukova
    Busanje u grudi
    Kocka je bačena
    Kotrljanje groteski
    Srce koje otkucava
    Buđenje drugog para nogu
    Zaglušujuća pauza
    Nebesko podzemlje kao večna slava
    Nadzemnoj spomenici zlatnog runa
    Dužnička saga milionske manjine

    Ivan Marinković

    U ROVU, MEĐU CEVIMA

    Radnici u rovu
    piju kafu
    gledaju pocrnele žuljeve
    ima još dobra
    4 sata da se guli
    sunce je ogromno
    nezgodno
    psuju cevi i toplifikaciju

    ulicom se kotrljaju
    dva točka i na njima kolica
    invalidska
    iza njih se kotrljaju 2 noge
    umorne
    to su noge
    iz časopisa o lepoti
    obnažene
    glatke
    15-o im je leto
    kao i onim,
    što su u kolicima,
    muškim
    nepokretnim

    majstori obustavljaju rad
    glume kako piju vodu i brišu znoj
    gledaju
    gledaju 2 para nogu
    gledaju u oči mladića
    gledaju u zadnjicu devojke

    jedan je majstor zazviždao
    drugi je pustio suzu
    devojka je progutala knedlu

    mladić bi dao sve
    da je sa njima
    dole u rovu

    među cevima.

    Nenad Glišić

    RADNICI I RUDARI TUZLE

    osamdesetih godina dvadesetog veka
    radnici i rudari Tuzle
    svojim rukama pakovali su
    u plastične kese
    solidarnu pomoć britanskim rudarima u štrajku

    devedesetih su izgladneli
    radnici i rudari Tuzle
    otvarali plastične kese
    humanitarne pomoći

    zato
    sa radnicima i rudarima Tuzle
    nema šale
    oni imaju značajna iskustva
    sa plastičnim kesama

    Mirjana Stefanović

    ŽENA PLAČE POSLE RATA

    raskidali ste moju zemlju
    na podivljale ponjavice
    sakate

    vuku se ko psi uličari
    po svetu tražeći gospodara
    sa repom među nogama

    dete ste mi moje izagnali
    u ravnodušni beli svet

    veru u moj narod oduzeli
    rođenog me roda postideli
    strašno

    skladan život
    spokoj
    dostojanstvo
    ponos

    ko da ih do juče nije bilo
    nikad

    samo beda laž grabež i leševi
    ram su za moju sliku

    (1994.)

    Milovan Marčetić

    JUTRO

    U zemlju polako
    ulaze sive straćare.
    Pod mrazom, iz daljine
    sijaju kao srebrni grad.

    Krpe na ogradama
    zastave su odbačenih.

    Plav kamion na trotoaru
    čeka farbanje.

    Između raspoređenog
    raspoređuje se neraspoređeno.

    Deca preturaju
    po kontejneru za otpatke.

    Ciganin tovari papir na kolica.

    S praznom flašom za vino
    pijanac ode ka samoposluzi.

    Fizikalci prođoše
    na biciklama ka ciglani.

    Poput Sunčeve površine
    Ispod prozora pulsira ludilo.

    Prognan iz pejzaža
    ludak pretura po suštinama.

    (Iz knjige Bez imena, bez lica, 1990)

    Željko Mitić

    BLED ALI NE I MRTAV

    Kroz staklo
    gledam
    kako pada kiša.
    Još samo 40 dana ovde:
    dobro je –
    preživeo sam rat.

    Telefon ne zvoni
    radijator perfektno greje,
    dok se igram
    službenim pištoljem
    gledam muve kako
    umiru od starosti.

    One nisu preživele.

    Marko Car

    MI VIŠE NE POSTOJIMO

    Mi više ne postojimo,
    kao što je rekao
    onaj major,
    u zoru,
    pred
    poslednji juriš.

    Mi više ne postojimo,
    ne vredi
    da rezerviseš
    jeftine karte
    za London ili Beč,
    ako budemo otišli,
    tamo će samo naše
    senke plašiti gospodu.

    Mi više ne postojimo,
    postojiš ti i ja i ona
    i on
    i on i opet ja,
    ali nas
    više nema,
    zaboravio sam kako
    da nas osetim.
    Zaboravio sam da se smejem.

    Nika Dušanov

    DOĆI ĆE SMRT

    Šta je za ručak?
    – Vilijem Katler Jejts –

    Počelo je.
    Stolice su prerezale vene.
    Umivaonik je progutao tablete.
    Krevet je skočio kroz prozor.

    Opet radoznala privatna i Službena lica
    zaviruju u naš stan,
    tobože – probajte štrudlu, ili… možda neka enciklopedijica…

    Iz zapaljenog voza izlazi orkestar pacova
    i pilji.
    tobože – u kišu asteroida!
    nikako u crni lelujavi plašt u našem domu…
    nikako!

    Ovde je.
    Zatvori oči.
    Pravi se da ne čuješ njene koščate pete
    kako stružu tek stavljeni laminat.
    Koštao je bogatstvo za naše bedne uslove
    sećaš se?

    Čuješ li kako je nespretna, prokletnica!
    Tek što smo otplatili kuhinju!
    Mogla je poneti manju kosu
    u ovih 30 kvadrata!

    Ako ovako nastavi,
    Pozdravi se sa letovanjem………

    Gotovo je…
    Kupatilo je u suzama.
    Stolice su nekako preživele.
    Krevet je ponovo skočio kroz prozor.

    Ne brini.
    Uzećemo kredit, pristojan stan
    I na prstima, lakonogo

    SMRT ĆE DOĆI.

    400 rsd
  • Ako dugo držiš usta otvorena
    Quick View
    (0)
    Od : Petra Rosandić

    Ako dugo držiš usta otvorena

    SELO

    Zemlja bubri. U jedan od vrhova makije
    vrućina će zabiti požar. Pamti li Sunce?
    Taloži li početak u svoje duboko ulje
    kao crnci tugu u očima?

    Nebo se odvaja. Šapćem želje.
    Koža se vrijeđa na dodir kao suho lišće.
    Svoja lica vidim u trzajima
    i priroda me ne želi.
    Majke rađaju iz reda, dosade ili slučajnosti.

    Potražujem ničiju kuću. Divlju, kvrgavu i oštru kuću
    bez vode. Odgovarat ću za sve smrti.
    Dugo zatvorenu bez svjetla. Snalaziti se u njoj
    milujući pravocrtno i bez strasti.
    Glatke površine ne stvaraju sjećanja.

    BIT ĆEŠ DOBRO

    Pogledat ću te u oči i naučiti te
    da je jesen samo proljeće unatraške
    da ću se ja još toliko puta promijeniti
    da su naše bake uvijek bile ružnije od nas
    da na našem mjestu može biti bilo tko
    da se nema smisla skrivati
    da smo sami dok god smo brojevi potencirani nulom
    da su brisači na vjetrobranskom staklu
    metronom na sedamdeset i šest
    da polovicu Fjodorovih cigli
    niti ne trebaš čitati
    da zavoliš ljude koji hodaju bosi
    i s tim prljavim nogama ponekad zaspu
    da nekad treba udarati kartonske kutije od televizije
    leći se na sestru koja ti krade cijedeći sladoled
    tražiti susjede koji još uvijek imaju antene
    da nikoga ne poznaješ
    da su tek nedavno otkrili novi
    križni ligament u koljenu
    da nikad ne smiješ prestati trčati
    da su flasteri za dekubitus vraški skupi
    i da najviše boli tren prije nego prokrvariš

    OSTAVITE KONTAKTNE LEĆE KOD KUĆE

    Slabovidni ljudi najbolje od svih
    mogu tumačiti impresioniste
    stvari su im meke i lelujaju
    kao polimeri po rivi za vjetrovita dana
    ne može ih omesti nikakva svinjarija
    koju ljudi nasade na sebe
    ili je nasađena prirodno

    Slabovidni ljudi ne znaju što je detalj
    ali će te prepoznati jer su prvaci
    u detektiranju načina hoda

    Slabovidni ljudi ne pamte
    računsku operaciju
    samo rezultat
    i nitko ih nikad ne pita
    sjećaju li se

    Slabovidni ljudi nemaju koga
    uzimati u obzir ipak
    slabovidni ljudi će se pokušati
    dovući u photofinish s tobom
    bez sijedih čira na želucu
    raka psorijaze
    samo ako im kažeš je li autobus
    3 ili 8

    ISPRAVAN

    Oni pokušavaju unijeti
    u zgradu frižider
    taj svemir jedini nudi
    imploziju organa
    koji se onda
    tako sitni da ih
    zametneš u teglu
    među poriluk
    listove salate
    oblikuješ za grlo boce i
    zanjišeš u ljusku jajeta
    u mraku došaptavaju
    ugodno podnose
    uspavljuju deklaracijama
    da im bol postane
    samo ples
    nekog od živaca

    Mudri tvoji susjedi
    uvijek kupuju
    ispravan život

    UZ MENE

    bolje da umreš uz mene
    iza prozora je grad
    a grad je pretpostavka
    nije ono što vidiš nego
    ono što možeš napipati na sebi
    nakon što se osmjehneš čovjeku na ulici
    a on te ne prepozna

    530 rsd
  • Beogradska pošta
    Quick View
    (0)
    Od : Vladimir Krstović

    Beogradska pošta

    san

    i ne mož’ da se nosiš
    s tolikom količinom istine
    i ne mož’ da se nosiš
    s tolikom patnjom,
    promenom i srećom.

    zapamti dobro
    sve te tripove,

    kad prođe bura
    doći će i odron,
    kad prođe odron
    doći će strah,
    kad prođe strah,
    doći će dan,
    počeće život
    iznova k’o san.

    na kraju krajeva

    ostao sam sam.
    i jutra su dobra,
    nebo je nebo,
    a ptice su ptice.

    ko još može
    da bude živ i nasmejan
    a da ne umre
    u zoru.

    otkad mrtvilo
    dolazi u talasima
    ja se rađam
    uveče.

    ko još ustaje u podne
    nahrani ptice
    i ode u krevet?

    ostao sam sam.
    na kraju krajeva,
    nebo je nebo,
    a ptice su ptice.

    oče naš

    znaš ono
    kad si u kolektivu,
    nekoj grupi,
    na poslu i slično,
    gde svi kao u kokošinjcu,
    urlaju na sav glas
    i oče naš koji si na nebesima,
    svi imaju svoje mišljenje
    i svako ima pravo na svoje mišljenje.

    oče naš,
    koji si na nebesima,
    znaš li kako je to?

    ya

    jednom nogom sam u despotovcu
    a živim u gradu
    hodam sporo, ne žurim nigde.

    kad pomislim na mamu
    furam se na pank
    kad pomislim na ćaleta
    furam se na faks.

    jednom nogom sam u despotovcu,
    a živim u gradu,
    hodam sporo, ne žurim nigde.

    pomirenje

    doći će po tebe
    u pola 5, u 8 i 2
    zašto onda da se otimam.

    mrtav, kul i opušten
    radim što se mora
    srećan, sam i slobodan
    uz sigurni ćorak.

    300 rsd
  • Zagrizi život
    Quick View
    (0)
    Od : Snežana Petronijević

    Zagrizi život

    ЖИВЕТИ ЛАКО

    Хоћу да загризем живот
    као лубеницу сочну,
    у врелом летњем дану.
    (Понеку семенку испљунем.)
    Ужици прави,
    у слатки укус стану.

    Хоћу да грлим ветар
    и кад удара смело.
    Његов загрљај не боли.
    Шта зна о томе тело?
    Свежином ветар воли.

    Хоћу да плешем разиграно,
    док ме купају музике звуци.
    Тело да је игри предано.
    Нећу да стојим у општој буци.

    И кад ме живот заболи јако,
    хоћу да знам зашто.
    (Ништа није без смисла.)
    Хоћу да научим
    како живети лако!

    ЧАРОБНЕ РЕЧИ

    Рекао си – „Не дам те”,
    и – стала је летња олуја.
    Поново срећна, сањам те,
    а у зору – стих ми буја.

    Рекао си – „Не дам те”
    и – нестаје све што нас дели.
    Верујем… и ледене велике санте
    истопе зраци смели.

    Хоћу да речи ,,Не дам те”
    у мени заувек трају.
    И кад се друге не памте,
    у самоћи, да снагу ми дају.

    Јер,
    знам да твоје ,,Не дам те”
    више је од ,,волим те” сваког.
    Више од себичног ,,требам те”
    и више од додира кратког.

    Уз те чаробне речи
    постајем опет дете,
    које се срећно смеши
    кад тата каже ,,Не дам те”
    и страхове дечије реши…

    Остаће тајна за мене
    откуд ти те чаробне речи,
    остале у детињству давном?
    Како сад ову нежност да спречим
    и сету у оку плавом?

    КОШАВА НА КЕЈУ

    Млад Месец, ноћ и мој пас
    на Кеју од ветра траже спас.
    Зима и кошава преплићу прсте.
    Играју страствено, звезде се мрште.

    Од романтике нема ни трага.
    Уз Дунав, фале сва лица драга,
    a дивље патке кроз таласе луде
    сањиве плутају, с крицима буде.

    Кошава пева, борови шуште.
    Публике нема, обале пусте.
    Ко да ужива уз кошаве хук?
    На небу мрзне и Млечни пут.

    ГРЛИ МЕ ВЕТАР

    По тепиху лишћа кораци нам шуште
    и срце ми лудо некуд опет хрли.
    Хладне, тужне кише још увек не пљуште,
    a мене уз Дунав топли ветар грли.

    Земун, ко „Титаник” у даљини блиста.
    У њему сви наивни, срећни и ,,врли”.
    Eех, да сам тамо, ал да нисам иста,
    можда ме још неко уз ветар загрли.

    А звезде се врте на сомоту неба
    и ћутање њихово наду ми мрви.
    Зашто још мислим да ми љубав треба?
    Лепо је овако – кад ме ветар грли.

    ЈЕСЕЊИ ФАДО

    Дан је био сасвим обичан.
    Сив, ветровит. Тужан град.
    Сутон љубичаст и какофоничан.
    A Кеј мој празан и Месец млад.

    Ноћ је стигла брзо. Облачна,
    звездана, шушкава, с њом ветар топли.
    Мрешкање Дунава – песма мелодична и
    мирис лишћа увелог ме опи.

    А онда , у вртоглавој концертној гужви,
    звуци сетни ме понеше далеко,
    (за мене нису били тужни),
    са фадом у Лисабон – чаробном реком.

    Мирише океан и слан ветар,
    Алфама опет сија у тами.
    Пече се лосос, трамвај шета,
    сетна песма на порто мами.

    Понека суза ми клизне сама.
    Не, није фадо за мене тужан.
    Крива је киша и јесења тама,
    океан блиста, а сутра – дан ружан.

    А онда, опет пловим кроз ноћ.
    Поспаност долази, не знам како.
    Чудни снови вребају у тами,
    сазнати одакле, није лако,
    одговор, често, кријемо и сами.

    300 rsd
  • Ogledala
    Quick View
    (0)
    Od : Đorđe Bogojević

    Ogledala

    ШЕТАЧ

    Ноћ је моје време, свих радости ода;
    ћутање, лутање, без циља и трага.
    Вечно неспокојство, потпуна слобода,
    од које се бежи к’о од црног врага.

    Јер ја, заборављен, лутам око зграда,
    гробница људскости, судбина и нада,
    чекајући време коначнога пада
    једнога одавно полумртвог града.

    А док то не дође, сећаћу се хлада
    свих кишних улица и мога детињства.
    Да! На тим местима ја стојим и сада,
    као срећни кривац на месту злочинства.

    И можда ћу, једном, смелошћу амебе,
    пролазнику неком дотакнути раме,
    и тиме, коначно, оправдати себе,
    сумњив и непоштен, попут ноћи саме.

    АЉАСКА

    Ноћ и дан у теби баш ништа не значе;
    све је тако дивно, узбудљиво, сиво.
    Умногоме мртво, тек помало живо,
    јер се твоји дани ноћима облаче.

    Ја бих ти дошао, путник из далека,
    да само једанпут угледам лепоту
    сунца, које поноћ држи у животу,
    месеца, што подне нестрпљиво чека.

    Мени само треба, о земљо нестварна,
    парабола бекства (к’о наш живот дуга;
    да бих изашао из тог лажног круга
    светлости и таме), једна ноћ поларна.

    Или дан поларни, бео као туга,
    сунце све у ињу заувек нестало,
    сунце, у твом небу, кроз маглу пропало,
    да се такво свакој ноћобдији руга.

    НОРМАЛНОСТ

    Он је, попут многих, рођен у предграђу,
    где су мисли строге, а погледи крути,
    комшијски односи врло затегнути,
    па и ситне чарке прерасту у свађу.

    И рекоше њему да буде нормалан,
    ал’ без објашњења садржине појма,
    те га оставише, непотпуног дојма,
    да му више ништа не буде потаман.

    И онда, одједном, наслути опасност
    да не ради исто што и околина,
    уместо светлости обасја га тмина,
    и поче да стрепи за своју нормалност.

    И док се над градом ново вече рађа
    њега само једно мучи и нервира –
    да ли ће икада, зарад личног мира,
    схватити смисао норми из предграђа?

    ОГЛЕДАЛА

    Огледала, зашто ви лажете њега?
    Говорите стално да је све у реду;
    а он види пропаст и сирову беду
    живота, који се топи попут снега.

    Ваше површине дају илузију
    једног глатког света, правилног система,
    у којем никада брљотина нема,
    и сви срећни стреме у своју мисију.

    А он је гледао разбијене главе,
    идеје, згажене у дебелом блату.
    Да сви против сваког грцају у рату,
    а онда и пораз, к’о победу, славе.

    А како то може, и са којим правом,
    зар се бело црним сутра може звати?
    Постоји ли ишта што се да сазнати,
    или ће и снове називати јавом?

    Има ли истина само једно лице,
    или безброј разних гледишта и страна?
    О, прошлости људска, како немаш мана,
    када као свеци прођоше убице?

    Зато огледала, као све целине,
    не могу да појме његову страхоту.
    Разбијена – можда, јер су, на срамоту,
    истине постале стакла крхотине.

    300 rsd
  • Razgovori
    Quick View
    (0)
    Od : Predrag Milojević

    Razgovori

    TROVAČ

    trovo kerove
    a ćale mu prodavo
    nekakve kožne kape
    na pijaci
    sedeo po čitav dan
    na tronošcu
    gledao strogo
    ali ipak odozdo
    prosto ti neprijatno
    kad prođeš
    praviš se da ga ne vidiš

    a taj bilmez
    voleo da truje kerove
    nabavljo kumarin
    iz fabrike u kojoj mu radila žena
    kad ker umre
    on ti priđe
    pa pita
    komšo kako je

    dobro je kažeš
    kako si ti
    čisto da ne vidi
    koliko te boli
    i vidiš uspeva
    grči mu se vilica
    svi zlikovci su ustvari tupani
    nemaš dokaz
    a opet znaš da je on
    jer drugi ti prilaze i kažu
    nisam ja brate
    ne bi ja to nikad
    i reko bi ti da znam ko je

    i svi misle da je to bio
    taj kapokrojački sin
    i svi sad čekaju osvetu
    pala je jedna šteta
    pa mora i druga
    ne valja kad se ne drži
    ravnoteža

    ULICA

    misliš da je ulica
    za božić
    lišena onog odmeravanja
    kad zahvaljuješ bogu
    što si tako krupne građe
    i teških kostiju
    jer kako je onima
    koji nisu te sreće
    onima koji sklanjaju
    tela u stranu
    da prođe fukara
    s obzirom da je to malo mesa
    jedino što u životu imaju
    i treba im neoštećeno

    sve drugo je ili sultanovo
    ili se na njega plaća pdv

    onda vidiš
    da je toga
    i na božić
    ali u nešto manjem obimu
    samo je nekad sneg
    a nekad nije
    za žućkasto ulično svetlo
    očekuješ da je posebno
    kao na televiziji
    ali nije
    i ljudi su nadrndani
    pljuju ispred sebe dok hodaju
    gledaju svoja posla
    niko se ne smeška
    niti je opsednut praznikom

    ne znam za one u crkvi
    nisam bio
    možda se na liturgiji čeka
    tračak nade sa neba
    možda tamo kad zagrebeš površinu
    ne zatekneš ovo očajanje
    mada sumnjam
    jer gde nestanu svi oni
    kad izađu iz crkve

    i uopšte
    ulica kojom promiču automobili
    opasana trotoarima sa obe strane
    ratno je okruženje
    a ljudi se plaše
    da podignu metalne novčiće
    jer se veruje da ih za božić
    na raskrsnice bacaju
    babe vračare
    lično

    TESLA

    nema tesle
    disa
    bore
    vele novine
    nadiru samo
    bela kuga
    crni prišt
    i žuta rasa
    a godišnje se
    izvrši u srbiji
    220.000 abortusa

    šta biva sa leševima
    nerođene dece
    ne znam
    nisam išao na to
    groblje ili đubrište
    kako se uzme
    i neću
    ali se pitam
    da nije novi tesla
    slučajno
    na njemu završio

    ilija fekalija

    kada bi ilija fekalija
    ušao u kafanu
    stizale bi ture
    za njegov sto
    evo ga ika
    zlatna sajla našeg kraja
    dobacivali su
    dajte čoveku još pića
    a baja je radio
    na otpušavanju
    začepljenih wc šolja
    kanalizacije
    i svega drugog
    kuda teku govna
    uvek je vukao tu svoju
    umazanu sajlu
    oko ramena
    donosio nam je sreću
    umesto dimničara
    koga nismo imali
    radio sam ja
    reče jednom
    kad su mu već dojadili
    i sa većim govnima od vas

    posle bola od tog prvog muka
    nisu mu više dosađivali

    MORANJE

    jel još radiš sa domcima
    beskućnicima
    i sirotinjom
    pitaju kad me sretnu
    na ulici

    da
    kažem

    šta ćeš
    setnu se
    mora i to neko da radi

    mora
    kažem

    da ih čuva
    nastave oni
    da ih obilazi
    pazi i pokriva
    nije ti lako

    aha
    kažem
    nego
    nešto si se mnogo zadržao
    oko tog moranja
    zaglavio si se u blatu
    pa šlajfuješ

    zine da bekne začuđen
    kako ti to starijem
    i slično sranje
    udarim ga po sapima
    on počne da njišti
    a ja opet
    preko leđa
    stoku treba češće
    preko leđa
    da se ne opusti

    i da vidiš
    brajko
    kako brzo odgalopira
    niz ulicu

    300 rsd
  • Izvan komunikacije
    Quick View
    (0)
    Od : Ivana Maksić

    Izvan komunikacije

    ILUMINACIJE

    Njihovi užasi nisu se mogli raspričati.
    Ona je sedela na vlaknima uzaludnosti.
    Ja sam ono čega se ne mogu osloboditi.
    Ja sam ono s čim ne znam šta ću.
    Treba mi samo podsticaj,
    nisam kriva ako nekog iskoristim.
    Treba mi samo pomisao,
    Nikako ne misli, ponajmanje razmišljanje.
    Kao da mi je potrebna ta suvišnost,
    kao da ne mogu odabrati da ne vidim.
    Tlocrt kao proizvod magnovenja.
    Na osnovu kog ne nastaje ništa,
    usled moje ne-želje. Neželja kao uzrok,
    Kao negativan pol.
    Izvan komunikacije, izvan odredišta,
    Udesišta, nezauzdana nepotpunost
    Od koje bolujem: površna potraga.
    Konflikt bez razrešenja, smisla.
    Pokret uperen spolja – pucanj u prazno.
    Govor o nečemu – pucanj u prazno.
    Sve je promašeno, govornik je iskrvario.
    Epilog: Krvarenje je izlišno.

    ON (MISLIM: TI)

    Ne znam ko je on.
    On je ludak.
    Čak mu ni ime ne znam.
    Njegovo ime. Ništa više ne predstavlja.
    Ne poznajem ga. Nije ludak, on je stranac.
    Čak ni ludak.
    Ludak bi me uznemirio.
    Stranac to ne uspeva.

    ČUDOVIŠTE IZ OGLEDALA

    Ja sam čudovište.
    To znači da sam ti majka.
    Ali ja nisam majka.

    Ja sam otac.
    Ali ja dece nemam.

    To znači da sam ti brat.
    Onda sam čovek.
    Ali ja sam isprva i uvek žena.

    Životinja i duh.

    Majka i telo.
    Telo je žrtvovano tobom.
    To znači da sam otac jer zavisiš od mene.

    Našla sam grešku.
    Prokrvarilo je.
    To znači da više ne boli.

    Ja sam besno čudovište.
    Nisam majka, ni žrtva, brat, ni otac.
    To znači da nisam niko ko bi tobom bio izazvan.

    Tvoja sam sestra.

    Skrcano ogledalo.

    KAD SAM BILA REMBO

    upregnuću konje crne kao smrt/ stropoštati se sa strme planine/ ležeći u svojoj prikolici/ stisnuta između grumenja papirnih zmajeva/ plaziću se prvom prolazniku/ a nebo će namignuti/ rani na mom levom ramenu/ pobeda/ vašar klovnova/ od laži otupela giljotina.

    SAUČESNIK

    Da li je vaše ime bitno
    Oslikava li ono vaše poreklo, neku
    može biti skrivenu osobinu, načelo
    zbog kog postojite
    Kazuje li mi vaše ime o strahu
    koji je samo vaš O zlodelima
    koje ste počinili O navici
    da sve važno zaboravljate
    a nevažno ponavljate

    Je li makar jezik na kom pišete to ime neotuđiv
    Možete li s pravom reći da ste njegov saučesnik

    300 rsd