Силуан (XIV век)

СЛАВИ ОТБЕГНУВ, СЛАВУ ОБРЕТЕ, САВО

Слави отбегнув, славу обрете, Саво
Тамо отјуду слава јави се роду.

Рода светлост вери светлост презре,
Тем же роду светило јави се всему.

Ума висота сана висоту сврже,
Тем убо ума више доброту стиже.

Слово слави Саве сплете Силуан.

Гаврил Стефановић Венцловић (1690–1749)

БРЗИ КОЊАНИК

А наши зли и добри данци
уједно ка и сенка
споро промичу и пролазе нам.
Наш живот, кано брзи коњик
хитро иде
да нас стера и скупи
на крај света,
концу нам житка овога

Доситеј Обрадовић (1739. или 1742–1811)

СВЕ ШТО МЕНЕ ОКРУЖАВА…

Све што мене окружава све то са мном тужи!
Нити птица птици поје нит` се с другом дружи!
Одзив мени из горице с плачем одговара,
Зефир ми се међу лишћем на жалост претвара!
И потоци с ладном водом сви са мном уздишу.
Проливајте, очи моје, горки суза кишу.

Јован Пачић (1771–1849)

СНУ

Сне, о мирне, влажне, тавно-мрачне ноћи,
Болним снагодавни, блажајши сине!
Твоја сласт нам чини све да зло нас мине,
Хоћеш ли ми кадгод јадном ти помоћи?

Живот опор без тебе је у тесноћи;
Срце не мож` тужно ни да одумине
Словом једним, надежда му не просине:
Без тебе сам јадан, скробан у бесноћи.

Слети, растри тавна сврху мене крила;
Дај ми покој, снит од драге ми поклони:
Сновиђења теб` у руку слатка јесу.

Тек у сну ми љуба наклоњена била.
Сне! Противно теби, молим, све уклони,
Да на сан ми твоје силе Њу донесу.

Михаило Витковић (1778–1829)

ЉУБОВИ

Пуста љубов шта учини,
По мом серцу шта почини!

Сву тишину изгна, прогна,
И веселост моју попра до дна.

Немам места, немам стана,
Ходим, бродим по свих страна:

Сам сам, нит` ме когод дира,
Ал` ја опет не находим мира.

Предмет сваки на ме зјаје,
Једна страст ме другој даје.

Душа клоне, серце пишти,
И ја не смем казат гди ме тишти.

Иштем, просим свуд забави,
Да ми серце заборави

Ону која ме пленила,
Ал` све всује, не да љубве сила.

Што је више смећем с ума,
То ми више дође с пута,

Све се лако заборави,
Љубов себи вечни спомен прави.

Иди без ње или с њоме,
Тешко бедном серцу моме!

При састанку тајно стењем,
При растанку плачем, гинем, венем.

Други кој` у љубви страда,
Он се добром концу нада;

Ал` ја љубим без надежде,
Драгу моју други сојуз веже.

Љуби, терпи, серце моје,
То је јадно стање твоје;

Другом се ружа румени,
Мени с` тавни пелен, ах, зелени.

Лука Милованов (1784–1828)

НА КЊИЖИЦУ ЗА НОВОЉЕТНИ ДАР

Дјечици младој
Играт се радој
Рад сам да знадем
Какву да дадем
Лутчицу.

Дјетенце младо
Знам да све радо
Мало што прима,
Тиме да има
Игрицу.

Птичар ја нисам
Дјеци да бих сам
Ловом у пољу
Добио коју
Птичицу.

Воду не гацам,
Мреже на бацам,
Да им ја овим
Малу уловим
Рибицу.

Врт ја не градим,
Цв`јеће не садим,
Нит` је пролећа,
Да им дам цв`јећа
Китицу.

Ха! Знам сад што ћу:
Писати хоћу
Дјеци малену
Л`јепу, шарену
Књижицу.

Људевит Вуличевић (1839–1916)

БИЛА БИ МИЛОТА

Била би милота живјети и знати за се
послије смрти, па једрити морем, једрилац срећни,
у каменици од злата и бисера.

Јован Дучић (1871–1943)

БОР

Голем и мрачан, невесело,
Стоји, безимен као травка;
У њему хучи горско врело,
И ноћу преспи једна чавка.

Усамљен вечно, страшна грмен,
У први сунчев тренут сјања
Низ озарену баци стрмен
Црни сен свога очајања.

А ноћу небо завихори,
Кад зна да болно све занемље –
И звездама по сву ноћ збори
Горке самоће ове земље.

Владислав Петковић Дис (1880–1917)

МЕЂУ СВОЈИМА

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мис’о да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже! шта ли данас у Србији ради?

Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
Оживеле воде, ђурђевак и руже.
И мирише земља која стално расте
У гроб и тишину, мој далеки друже.

Једно твоје вече. Идеш кући споро
Улицама страха, и душа ти јеца.
Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: „Нека живе деца“.

Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.
А два наша цвета из четири рата
У твоме су крилу, образе ти суше:
„Мама, зашто плачеш? Је л’ писао тата?“

У велике патње невино питање
Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди…
Напољу је видно, као пред свитање.
К’о да ће се дићи гробови и људи.

Скупила си сузе у косе детиње.
Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
Лице ти се ведри: то душа светиње
Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

(1916)

Нико Мирошевић – Сорго (1885–1966)

ВИЗИЈА

Ређају се далматински градови
Ко весели кићени сватови.

Вино им дају потоци,
Рузмарин, кадуљу отоци,

Пјевају пјесан вјетрови,
Зубају кревет валови.

Свјетле уз олтар чемпреси
И рибари, морем, на докеси.

Звјезде тад сину у радости
Јер љубави час је младости.