Poezija

Default sorting
Prikaži
16
  • Rekreacija pre paklaQuick View
    (0)
    Od : Saša Skalušević Skala

    Rekreacija pre pakla

    630 rsd

    IZBOR

    Poluotvoreni prozor u stanu tvojih roditelja
    hladi ti prvu jutarnju kafu
    decembar je ali još nije zima

    vrelina šolje izaziva ti uznemirenost
    kao popodnevna svađa u zgradi
    kao nepregledno polje opušaka
    koje zatičeš u gradskom parku

    srkneš li vrelinu kafe
    srknuo si sve trnje iskustava
    koje će doći nakon mladosti

    prospeš li njen talog
    okrenuo si glavu od zločina i nepravde

    LOŠE NAMERE

    Osećaš po mirisu svoje kože
    neki požar će uskoro doći
    buknuće u kukuruzu ili žitu
    spaliće šumu ili letinu

    ispucali sitni ostaci
    nalik na tvoje prozirne šake
    bedne žetve lelujaju u žezi

    uzdišu iscrpljena stabla
    koja su osakatila ludilo ili pohlepa

    neki požar će uskoro doći
    svejedno loš
    buknuće pred tobom tek tako
    gotovo kao i uvek do sada
    ne možeš mu se odupreti

    ne veruješ u nemarnost
    ni u iznenađenja
    ma kakva bila
    poznaješ namere
    mirišu u vazduhu

    DVOGLAVI

    Dajte mi dvoglavog pesnika
    dajte mi ga na dan-dva
    dajte mi ga sad

    tako dvoglavog u čijoj su se
    kosi sakrili Minotaur i Tezej
    koje uzalud tražim

    tako neumornog koji hoda
    vekovima unatrag
    u potrazi za Svetim gralom
    tim krvavim ciklusom Sveta
    (što se klati na leđima smaragdnog guštera)

    u čijim pesničkim venama
    teku pripitomljeni Dunav i mutna Sava
    puna iznutrica nepoznatih mučenika
    koje nisu mogle svariti ni zlatne ribice

    dajte mi ga tako dvoglavog
    u oči da mu pogledam
    jesu li i one janusovske

    DRUGI IZLAZAK

    Ars longa, vita brevis.

    Na starom rajačkom groblju
    gore visoko na brdu
    blizu zaboravljenih Bogova
    ukorenjenom u prve vinograde
    nakon Velikog potopa
    našao sam lobanju

    gleda sa suve zemlje
    ka pimnicama
    mene ne primećuje
    uzimam je i približavam uhu
    želim da čujem huk historije
    želim da čujem zašto je izišla
    iz svog čokotnog groba

    ćuti, ne gleda u moje lice
    očne duplje su suve i prazne
    nema mulja za podsmeh
    nema bora ožiljaka za osmeh

    kotrljajući se napušta ovaj raj

    vino se teško pije
    kad je čovek sam

    TESTO

    Grizem pogačice detinjstva
    prazne i masne

    nigde čvaraka
    nigde sira
    u njima

    samo testo i kore

    jedino još reči i sećanje
    hrskaju pod zubima

    zaglavljuju se poput koščica
    negde između ždrela i jednjaka

  • Iznedrene pesmeQuick View
    (0)
    Od : Živojin Kuljančić

    Iznedrene pesme

    400 rsd

    РАСКОРАК

    На ветрометини
    Изгубих осмех
    И трагове

    Разбуктали пламен
    Груди ми разара

    Атоми твога постојања
    Лебде у понору

    Време је живот
    Он немилице измиче

    Удавих у себи
    Радост и бол

    Кораком новим закорачих
    У недокучиви хаос

    ОСТАЛО МИ ОД ПРЕДАКА

    Трудна равница
    И зној жетелаца

    Зов трубе на јуриш

    Топови са Кајмакчалана

    Блатњави ровови Солуна

    Кадињача
    Игмански марш
    И песма пролетера

    Искра предака у мени

    ПРЕСТИЖ

    Ноћ

    У мени трагови дана

    Несвесно бележим
    Разговор два дечака

    Ми имамо телевизор у боји

    Па шта

    Мој тата иде колима на посао

    А мој је тата јачи од твога

    Ноћ

    Трагови сумње у мени

    МОГУ ЛИ

    Могу ли
    Грлити ветар
    И јахати сунчеве зраке
    Свемиром

    Могу ли
    Мењати свет

    Да не буде рата

    Да гладни буду сити
    Жедни напојени

    Могу ли

    Могу
    Али само у песми

    НОВА СВИТАЊА

    Ослушкујем
    Како се ноћ разлаже
    У раскораку са временом

    И тело се моје разлаже

    У пространству
    Губе се осећања

    Макар и као симбол немоћи
    Ипак постојим

    Искричаво свитање на хоризонту

    Упрта погледа у наступајући дан
    Ново се јутро растаје од ноћи

  • Poezija revolucijeQuick View
    (0)
    Od : Dušan Opačić

    Poezija revolucije

    900 rsd

    Šandor Petefi (1823-1849)

    SLOBODA SVETA

    Jedna me samo tišti misao:
    na dušeku ne skončati tek,
    istiha svenuti kao cvet
    potajno kome crv podgriza luč
    što tinja tu u pustoj odaji.

    Ne daj mi, bože, takvu smrt,
    ne meni, samo takvu smrt!
    Nek budem munjom ošinut, opružen bor,
    iz korena kog čupa bure bes;
    il` stena koju s vrha planine
    u provaliju ruši urnebes.

    Kad celom ropskom svetu tom
    dojadi jaram, pa se uspropne,
    zavitla, rumen, žarkom zastavom,
    a na njoj sveto, plameno slovo to:
    Sloboda celog čovečanstva!

    I to zagrmi od zapada na istok,
    i s tiranima bukne boj –
    o, da tu padnem – na tom ograšju!
    Mladosti moja, tu mi prospi krv;
    nek trube zvuk i mačeva zvek,
    topova rik, uguše zanavek.
    U naletu ka pobedi,
    atovi, ržući,
    prejur`te me, pregazite,
    na bojištu nek ostane moj krvavi leš!

    A svane l` dan velikog pogreba,
    uz glase tužne i toržestvene,
    pod teškom senkom crnih zastava,
    rasute kosti prikupite mi
    u zajednički grob junaka svih
    što padoše za tvoj pobedni steg.

    Prepevao Veljko Petrović

    Kosta Abrašević (1879-1898)

    CRVENA (1894)

    Crvena je krvca što kipi u nama;
    Crvena je munja što oblak prolama;
    Crveno je nebo kad se zorom smije;
    Crven nam je barjak što se gordo vije;
    Crvena je munja u našim grudima;
    Pa i gnev je crven što nas obuzima;
    O, tirani, čujte – ne treba vam kriti –
    I osveta naša – crvena će biti!

    Sezar Valjeho (1892-1938)

    ČUVAJ SE ŠPANIJO!

    (Španijo, neka me ova gorka čaša mimoiđe)

    Čuvaj se Španijo sama sebe!
    Čuvaj se srpa bez čekića,
    i čekića bez srpa!
    Čuvaj se žrtve, uprkos njoj samoj,
    krvnika, uprkos njemu samom,
    i ravnodušnog stvora, uprkos njemu samom!
    Čuvaj se onog koji, pre no što pevac zapeva
    tri puta će te se odreći,
    i onog koji te se, potom odriče tri puta!
    Čuvaj se lobanje bez cevanica,
    i cevanica bez lobanje!
    Čuvaj se novih imućnika!
    Čuvaj se onog koji jede leševe tvoje,
    koji tvojim živima ždere mrtve!
    Čuvaj se privrženog sto posto!
    Čuvaj se neba iznad vazduha,
    Čuvaj se vazduha iznad neba!
    Čuvaj se onih koji te vole!
    Čuvaj se tvojih junaka!
    Čuvaj se Republike!
    Čuvaj se budućnosti!…

    *Sa španskog jezika preveo Vladeta Košutić

    Vladimir Vladimirovič Majakovski (1893-1930)

    LEVI MARŠ

    (Mornarima)

    Širite se u maršu!
    Oterajte spletaka zolju!
    A vi, govornici, lakše.
    Reč
    imate,
    druže pištolju!
    Dosta nam je života po tragu
    što ostaviše Adam i Eva.
    Ošinimo istorije ragu!
    Leva!
    Leva!
    Leva!
    Hej, bluzo plava!
    Krstari daleko!
    Okeanu sagledaj rubove!
    Zar
    bojnom brodovlju neko
    zatupi u lukama kljunove?
    Nek se kezi
    i riče kroz krunu
    Britanije lav, pun gneva.
    Pobediti neće komunu.
    Leva!
    Leva!
    Leva!
    Onamo,
    za brdima tuge,
    sunčani kraj izobilja.
    Preko gladi,
    preko mora kuge,
    milionskim korakom silnim!
    Nek je okolo plaćena banda
    i nek čelik u mlazu seva.
    Neće Rusijom vladat Antanta.
    Leva!
    Leva!
    Leva!
    Oči orla zar da se smrače
    i za staro vid da se hvata?
    Grlo sveta
    stegni još jače
    rukom proletarijata!
    Grudi istur’te svi skupa!
    Nek se nebom ruj stega razleva!
    A ko li to desnom stupa?
    Leva!
    Leva!
    Leva!

    Sa ruskog preveo Lav Zaharov

    Pjer Paolo Pazolini (1922-1975)

    MOJOJ NACIJI

    Ne arapski narod, ne balkanski narod, ne antički narod, već živa nacija, već evropska nacija:
    a u stvari šta si? Zemlja dece, gladnih,
    korumpirani vladari, službenici zemljoposednika,
    upravitelji kukavice!
    Advokati premazani brilijantinom prljavih nogu.
    Funkcioneri dripci kao i zatucani stričevi!
    Jedna kasarna, jedna sveštenička škola, jedna slobodna plaža…jedan kupleraj!
    Milion sitnih buržuja kao i milion svinja pasu
    gurkajući se ispred novih palata
    i među kolonijalnim kućama oguljenim kao crkve.
    Baš zato što si postojala sada ne postojiš,
    baš zato što si bila svesna sada si bez svesti!
    I samo zato što si katolkinja, ne smeš da misliš
    Da je tvoje zlo celokupno zlo: Krivica svakog zla!
    Potoni u ovo tvoje lepo more…oslobodi svet!

    Sa italijanskog prevela Jasmina Livada

    Antonio Agostino Neto (1922-1979)

    ZAPADNA CIVILIZACIJA

    Lim pričvršćen za kolju
    zabodenom u zemlju
    prave kuću.
    Dronjci upotpunjuju
    bližu sliku predela.
    Sunce se provlači kroz pukotine
    i budi njenog stanovnika.
    Posle dvanaest sati ropskog
    rada:
    Razbijati kamen
    prenositi kamen
    razbijati kamen
    prenositi kamen
    po suncu
    po kiši
    razbijati kamen
    prenositi kamen!
    Starost brzo dolazi…
    Jedna asura u tamnim noćima
    dovoljna je da se umre
    zahvalan
    i od gladi!

    Bertolt Breht (1898-1956)

    PITANJA JEDNOG RADNIKA KOJI ČITA

    Ko sagradi Tebu sa sedam kapija?
    U knjigama nalazimo imena kraljeva.
    Da li su kraljevi dovukli gromade stena?
    A višestruko porušeni Vavilon –
    Ko ga podiže toliko puta? U kućama kojim
    Zlatnozrake Lime stanovahu zidari?
    Kuda su, one večeri, kada završen bi Kineski zid
    Neimari pošli? Veliki Rim
    Trijumfalnih kapija je pun. Ko ih podiže?
    Nad kim su
    Trijumfe slavili cezari? Da li je često opevana Vizantija
    imala palate samo za svoje stanovnike? Čak i u
    legendarnoj Atlantidi, one noći kad je progutaše valovi, urlikali su davljenici za robovima svojim.
    Mladi Aleksandar osvoji Indiju
    On sam?
    Cezar Galiju potuče
    Zar nijednog kuvara ne povede sa sobom?
    Filip šanski zaplaka, pošto potopiše
    Flotu njegovu. Zar ne zaplaka i neko drugi?
    Fridrih drugi pobedi u sedmogodišnjem ratu.
    A ko
    Pobedi osim njega?
    Na svakoj stranici pobeda.
    Ko skuva pobedničku gozbu?
    Svakih deset godina po veliki čovek.
    Ko plati troškove?
    Toliko izveštaja.
    Toliko pitanja.

    Oskar Davičo (1909-1989)

    U SPOMEN NA TAMNOVANJE SVETOZARA MARKOVIĆA

    Umesto rala, volovskih kola,
    umesto gladi i mesto suza,
    ah, jednog dana umesto bola,
    umesto tuge i mesto uza,
    ah, jednog dana, jednog dana,

    umesto pljačke i pandura,
    umesto kralja i mesto knjaza,
    ah, jednog dana umesto bura,
    umesto rata, mesto proteza,
    ah, jednog dana, jednog dana,

    umesto brava i mesto reza,
    ah, jednog dana umesto noći,
    blesnuće rafal iz mitraljeza
    kad drukče svetlost ne može doći,
    ah, jednog dana, jednog dana,

    kad bukne ruža mesečine
    i sunce srca, drugovi moji,
    s njima sloboda i mašine,
    ko ljubav što me s devojkom spoji,
    ah, jednog dana, jednog dana,

    biće sve lepo neizbežno,
    i strasno, biće ko duša blaga
    i kad je toplo i kad je susnežno,
    življenje biće svima ko draga,
    jednoga dana, jednoga dana.

    Pablo Neruda (1904-1973)

    PIŠEM ZA NAROD

    Pišem za narod iako on ne može
    da čita moje pesme svojim seljačkim očima.
    Doći će vreme kada će jedna reč, arija
    koja potresa moj život, dopreti do njegovih ušiju,
    i običan orač tada dići će svoje oči,
    rudar će se, razbivši stenu, nasmejati,
    ribar će jasnije videti treptavi sjaj
    ribe što će mu iskliznuti iz ruku,
    mehaničar, čist, tek okupan, sav
    u mirisu sapuna, gledaće moje pesme,
    i možda će svi oni reći: “Bio je to drug.”
    To je dovoljno, to je kruna koju želim.

    Preveo Milovan Danojlić

    Pol Elijar (1895-1952)

    SLOBODA

    Na mojim đačkim sveskama
    Na mojoj skamiji i drveću
    Po pesku po snegu
    Pišem tvoje ime.

    Preko svih pročitanih strana
    Preko svih belih strana
    Kamena krvi hartije ili pepela
    Pišem tvoje ime.

    Preko pozlaćenih slika
    Preko oružja ratnika
    Preko krune kraljeva
    Pišem tvoje ime.

    Preko čuda noći
    Na belom hlebu dana
    Preko vernih godišnjih doba
    Pišem tvoje ime.

    Na svim mojim parčadima azura
    Preko ribnjaka buđavog sunca
    Preko jezera živog meseca
    Pišem tvoje ime.

    Preko polja preko vidika
    Po krilima ptica
    I na mlinu senki
    Pišem tvoje ime.

    Na svakom dahu zore
    Preko mora preko brodova
    Preko izbezumljene planine
    Pišem tvoje ime.

    Preko pene oblaka
    Po znoju oluje
    Preko guste i bljutave kiše
    Pišem tvoje ime.

    Preko blistavih oblaka
    Po zvonima boja
    Po fizičkoj istini
    Pišem tvoje ime.

    Po probuđenim stazama
    Po putevima razasutim
    Po trgovima preplavljenim
    Pišem tvoje ime.

    Na lampi koja se pali
    Na lampi koja se gasi
    Preko mojih sjedinjenih kuća
    Pišem tvoje ime.

    Preko ploda presečenog na dvoje
    Ogledala i moje sobe
    Preko mog kreveta školjke puste
    Pišem tvoje ime.

    Na mom ješnom i nežnom psu
    Na njegovim načuljenim ušima
    na njegovoj nespretnoj šapi
    Pišem tvoje ime.

    Na odskoku mojih vrata
    Preko uobičajnih stvari
    Na talasu blagoslovene vatre
    Pišem tvoje ime.

    Na svoj usklađenoj puti
    Na čelu mojih prijatelja
    Na svakoj ruci koja se pruža
    Pišem tvoje ime.

    Na oknu iznenađenja
    Na pažljivim usnama
    Daleko iznad ćutanja
    Pišem tvoje ime.

    Preko razrušenih skrovišta
    Preko mojih survanih kula svetilja
    Na zidovima moje dosade
    Pišem tvoje ime.

    Preko odsutnosti bez želje
    Preko gole samoće
    Preko koraka smrti
    Pišem tvoje ime.

    Na vraćenom zdravlju
    Na isčežloj opasnosti
    Na nadi bez uspomena
    Pišem tvoje ime.

    Snagom jedne reči
    Ponovo počinjem svoj život
    Rođen sam da te upoznam
    Da te imenujem.

    Slobodo.

  • MeđučinQuick View
    (0)
    Od : Borivoje PetkovićRobert Oldmen

    Međučin

    500 rsd

    Пет минута пре поноћи

    Немој ноћас да патиш за оним што немаш,
    радуј се оном што имаш,
    јер да је требало имати то што немаш,
    то нешто некако би дошло.

    Загрли ближње
    и опрости им неке ружне речи,
    замоли да и они теби опросте,
    јер они су ту и кад други оду – они су ту заувек.

    Сети се ноћас оних који гледају на тебе
    као на богатог принца,
    оних којима је камен јастук,
    а ветар јорган.

    Да ли ћеш?

    Кад ми коса добије сивило,
    а артритис победи прсте,
    кад ми ноћне море буду
    покушај сећања на значење речи
    које сам изговарао претходног дана,
    кад ми тешка битка буде
    сечење ноктију на ножним прстима,
    мирис устајалог буде мирис моје пегаве коже,
    кад ми корак буде дугачак колико и мисао,
    а мисао кратка, да поред мене пролети,
    кад више нису важне жеље,
    кад нису битни снови,
    кад је важна радост свитања јер још један дан сам ту.
    Да ли ћеш ме и тад волети?

    Медитеран

    За већину, смрт је излаз.
    Али не и за мене.
    Ја имам једну чемпресову шуму,
    мирис рузмарина и мимоза,
    галерију стена,
    врт разнобојног камења,
    белог песка и шкољки,
    со(л) у ваздуху и со(л) на кожи,
    дах живота у таласима.
    Море.
    У сновима који не умиру.

    Михољска

    Када умрем,
    нека буде михољско лето.
    Топло, жуто, црвенкасто,
    хладно јутро и диван дан,
    негде успаван,
    на песку,
    поред мора, плавкастог од неба,
    сјајног од сунца,
    у очима да ми дрема
    лето које пролази,
    и да слушам таласе,
    уроњених прстију дубоко у песак
    и глава да ми почива на облутку.
    Михољско.
    Лето.
    И ништа после.

    Дани

    Дани су само бескорисно изговорене речи,
    капи кише изгажене на улици,
    дани су лото бројеви и угашена нада,
    згужвани чаршави, несварени ручкови.

    Дани су само снови ноћи,
    поређани кипови оронулости у парку,
    дани су изговор за живот,
    огуљена поморанџина кора.

    Дани су само пролаз преко ливаде,
    бескрајни низ свега и свачега,
    дани су нерешена теорија завере,
    неопеглане кошуље, прљаве чарапе.

    Дани су само бесмислен судар светова.
    Дани…промичу неухватљиви, као таласи.

  • Granični prevoji pesmeQuick View
    (0)
    Od : Dejan Bogojević

    Granični prevoji pesme

    450 rsd

    Седељка

    Моји прсти поигравају
    По граничним превојима песме
    Убио сам јутро у оку
    Срушио сам планине и равнице
    Док је по пропису
    Моја љубав просипала речи
    Које нисам записао
    На седељци сам нем

    Као риме

    У погледу птице касне
    Прелети малокрвних пахуљица
    Под снегом пањ
    Сјајна кратка зима
    Твоја мелодија лута
    Пратећи гареж и дим
    Орахов лист сушим на прозору
    Да не изађу риме

    До нове туре

    Бају Џаковићу, песнику по рођењу

    Напусти ту болесничку собу у јагодинској болници
    Побратиме по стиху и духу
    Искључи инфузију разбуцај брауниле
    И крочи у варљиви октобар
    „Цепај Каталински!“
    Дошао сам да те водим у кафану „Легенда“
    Да смишљамо звездоснове
    Да пијемо рујно вино
    И гледамо крчмарице младе
    Доћи ће и Џуди, Рексон и Енџи
    Банџа не може на другом је свету
    Да наздравимо невољи и самоћи
    И туга није могла без нас
    Да у кафанском диму
    Окадимо наша живописна лица

    Изађи са нама побратиме
    Рецитуј своје песме пијаној певаљки
    И нама
    То је најбоља публика
    Слушају и гости у кафани
    Књижевно вече траје песниче
    Твоји стихови су изнад нас
    Наздравимо побратиме
    Проспимо мало вина за Банџу
    За сан сновиђење сновоспев
    У коме живиш до нове туре
    Без мрље на души као дете

    Постојимо у древним митовима

    за Tim Roth-a

    У стиху што ороси песму
    Пливају реке из нашег сна
    Стварне и нестварне као наш ум
    Барку поринимо
    Проналазимо одговоре на непостављена питања
    Упијамо светлост
    Упијамо мук

    У крику раскриљујемо
    Звук осаме
    И постојимо
    У древним митовима
    У наслагама воска
    У окнима са погледом старца
    Ка црвеном путу
    Ка далеким умирањима

    Једном облутак
    Једном пријатељ

    Оцу

    за најбољег човека

    Теби сам посветио прегршт песама
    А ни једну нисам записао

    Између очева и синова
    Постоји причљива тишина

    Разумемо се оче од првог дана
    И сва неспокојства
    Борбе
    Падове и победе
    Спаковали смо у наш сан
    Који и даље снивамо

    Покушавам да кажем
    Нешто велико
    Али то се не записује речима

    Наше сенке су истоветне
    Наше мисли широке

  • PravacQuick View
    (0)
    Od : Vlasta Mladenović

    Pravac

    400 rsd

    Повратак у осамдесете

    (у Крупари, са Ђорђем Кубурићем)

    Прошлост је једино извесна,
    враћам се у осамдесете,
    у пределе белог сна,
    исписан црвено-црном бојом сете.

    „Најлепше певају заблуде“,
    пристао бих да се врате,
    „пристао бих све што хоће“,
    само да ме се љубави сете.

    Шта не бих дао за сећање,
    што би рекао Борхес,
    на Итаку да се вратим,
    али Итаке више нема,

    о сновима да сведочи
    остала је само од песка песма.

    Лирика јужних Карпата

    Тамо нећу, а овде ме не желе,
    куд да се денем,
    ој, планино, старино, леле,
    по тебʼ ходим, на врх се пењем.

    Стрма је узбрдица,
    а крила немам да полетим,
    не мари, не мари,
    к мени силази соко птица.

    Још се снег бели
    на Карпатима јужним,
    завијају вукови моји верни,
    зову ме гласом тужним.

    Упркос свему, опстаје песма,
    дух места никад се не сели,
    да слободно певају
    могу само усамљени и смели.

    На Стражилову

    Звезда Данице, звездо рана,
    у овој суморној јесењој ноћи,
    изведи ме на пут старих дана,
    спаси ме тишине, речи немоћи.

    Ти си звезда мога данка,
    што сијаш изнад Стражилова,
    поздрави, поздрави ми Бранка,
    мога брата злаћаних слова,

    који вечно бди у тишини.
    Ој, звездо, сестро на висини,
    пробуди сунце, песму у мени,
    нек ме обасја ове тавне јесени.

    (Стражилово, 3.11. 2019.)

    Икаре, не лети високо

    Икаре, не лети високо,
    не узвисуј се превише,
    ниси ти птица, ниси соко,
    ни анђео што крилима маше.

    Не иди дело од земље,
    нема нигде слободе,
    нека те снови, пусте жеље,
    у бездан небески не воде.

    Врати се своме роду, Икаре,
    не узноси се у заблуди,
    довољно је што летиш изнад шикаре,
    буди близу, нема поезије без људи.

    Не удаљуј се, о, Икаре, брате клети,
    не остављај ме самог,
    јер само сунце може да лети,
    нама је земља дата, земљу дао нам Бог.

    Ноћ је. Баш лепа ноћ

    Ноћ је. Баш лепа ноћ.
    И месечина, бела светлост,
    и киша сипи блага.
    Лепа је моја драга
    док безбрижно спава.

    Ноћ је. Баш лепа ноћ.
    Тишина, само срца било
    бубња у ушима.
    Док читам, у себи
    препознајем Толстојево лудило.
    Кајем се због сваке речи
    коју сам изрекао.
    Жао ми је непријатеља својих.

    Ноћ је. Баш лепа ноћ.
    Мирише земља после кише,
    тихо бесаница испарава.
    Бдим. Зурим у даљину,
    можда још неко не спава.

  • Sidro u srcuQuick View
    (0)
    Od : Darko Radović

    Sidro u srcu

    400 rsd

    Večernja

    Nemoj mi reći ništa o sreći,
    poznajem je dobro sa druge strane
    moji su snovi o njoj veći,
    čuvam je za neke bolje dane.

    Ostavi priču kad drugi viču,
    oni su stvoreni za takve stvari
    siromasi jadni što vičući sriču
    i Bogu je smešno, al’ neće da kvari.

    Ko je još stao kiši za vrat?
    Ko je još skrenuo reku sa toka?
    Ne staje vreme kad stane sat,
    ni tuga ne istekne sa suzom iz oka.

    Noć

    Kad snovi putuju noću do zvezda,
    ostaju sećanja u kosi granja.
    Padaju tiho u ptičija gnezda,
    padaju noću svud gde se sanja.

    I meseca eno, sa staze snova
    na zemlju toči beskrajno plavu
    svetlost pozadi svakoga krova
    i nežno pada na tvoju glavu.

    Pola je na mene

    Koliko smo bose očuvali dece,
    prstiju je malo da pokaže broj.
    Pravili smo redom đavole i svece
    pola je na mene, pola na tvoj soj.

    Delili smo s njima zauške i plač,
    čekali od svakog da postane svoj.
    Terazije svi su dobili i mač,
    pola je na mene, pola na tvoj soj.

    Delili ih redom govoreći svakom:
    „Ovo je na mene, neka bude moj“.
    Učili ih sve smo ljubavlju i šakom,
    pola je na mene, pola na tvoj soj.

    Sada smo sami, vidim izdaleka,
    vodi se sa smrću zadnji, teški boj.
    Svi su zdravi, živi, nek su duga veka,
    pola je na mene, pola na tvoj soj.

    Šešir

    Crni šešir, prastara java,
    na njemu fina patina stara.
    Koliko je raznih pokrivao glava,
    a sada bačen na dno ormara.

    Devetsto peta, prošlo doba,
    na slikama brkata neka gospoda.
    Stari čiviluk, mirisna soba,
    na stolu bokal, u njemu voda.

    Štajnic Jozef, na klobuku mekom,
    na svili šešira iz Beča piše:
    „Zaboravljen u prošlom veku nekom
    na glavu ga niko ne stavlja više“.

    Druga su mora i druge luke

    Kad prođemo nekada stazama starim,
    i vetri belinu počnu da tope,
    negde u nekom snegu na putu,
    lagano kopne naše stope.

    Kako da kažem: „Sve je prošlo,
    godine duge i duge zime“,
    kad negde u meni ti još postojiš
    kô reka puna mesečine?

    Sećam se nekih prošlih zima,
    u jednom džepu stisnute ruke.
    Sada smo samo dva strana broda,
    druga su mora i druge luke.

  • Voćnjak na obali tjeskobeQuick View
    (0)
    Od : Zoran Krstić

    Voćnjak na obali tjeskobe

    400 rsd

    SONATA BABLJEG LJETA

    selo se utapa
    u jednoglasju cvrčaka
    mjesec se valja
    po zvijezdama
    ko magarac po prašini

    iz kuta
    svog ništavila
    žmirkam kroz paučinu
    iživljeno djetinjstvo
    taj obrazac vječnosti

    i ovo je ljeto
    protrčalo
    s udvostručenim oprezom
    kao jednooki štakor
    preko dvorišta

    smrt
    uronjena u život
    istisnut će
    onoliko smisla
    koliko je život
    bio buran

    POPUTBINA KROZ DVA STOLJEĆA

    poljubili smo se
    slučajno
    kao mirisi nošeni vjetrom
    grajom djece
    u dvorištu škole

    neuredno proljeće
    nasumce je razbacalo
    svoje materijale
    zbunilo nas
    gazeći prašinu kišom

    svijet je za me bio
    trgovac čudima
    što podiže gradove
    kao cirkuske šatore
    a u sela dovozi sladoled
    i balone
    napunjene helijem

    ti već bijaše pomislila
    da ti je tijelo
    muzička kutijica
    odjevena u
    plašt od bjelokosti

    zato nas je
    kao neskladan par
    dodir prognao u noć
    mene u mistiku parkova
    tebe u proživljavanje
    pjesama s terasa

    ljubio sam te
    kao da se opraštam
    na brzinu
    a poljubac mi bio
    prvi u životu

    izabrao me za
    povjerljivu misiju
    osudio me
    na vječnu mladost
    kao nesretnog vampira

    MIMOHOD

    snuždeni pješaci
    polaze na posao
    a mi se vraćamo kući

    pahuljice
    hladni žmarci
    i njene čizme
    do iznad koljena
    sve baš kao
    još jedan izazov

    svi oko nas
    gunđaju i psuju
    mašu i
    užurbano nose
    svoje terete

    a ona
    polako
    skida rukavicu
    i otresa mi
    snijeg s brkova

    ZA UPRAVLJAČEM

    sjedam za upravljač kamiona
    obavezno palim cigaretu
    imam jasnu predodžbu
    kako treba izgledati
    prevareni mužjak što se liječi

    uspomene skreću pažnju s vožnje
    kao fazani pored ceste
    ili muhe koje ubijam
    vjetrobranom svoga vozila
    tim štitom od glasova i zime

    sendvič sa ”čim više svega”
    i vadim novac za plaćanje
    iz džepa kožne vjetrovke
    ona mi služi da naglasi nemar
    kojim nosim svoju samoću

    zaključavam tihu kabinu
    pa nevoljko odlazim kući
    stroj je prepun opranog rublja
    još jučer sam ga morao
    objesiti da se vani suši

    TAJNI RADNI DAN

    svi su u uredu
    danas nujni
    oči su
    mutne i prazne

    opet bježimo
    jedni k drugima
    također
    jedni od drugih

    radio pjeva
    kava miriše
    može se
    i bez ljubavi

    cure će kititi
    prozor pred božić
    a ja ću
    zaliti cvijeće

  • Istočno od pakla cigaretaQuick View
    (0)
    Od : Goran Lončarević

    Istočno od pakla cigareta

    400 rsd

    ODRASTANJE

    I dalje su osamdeset i neke
    Odavno više ne pre 20 godina
    Rano jutro
    Kada mi mama prstom pokaže
    Na oko 200 metara udaljeno obdanište
    Sada si veliki
    Odavde možeš sam
    I to je značilo odrastanje
    Shvatao sam to
    Baš kao i sada
    Odlazak na posao
    Laoshi Gordon
    Ranac na leđima
    Sada skuterom
    Dvorac (iz bajke) sa 300 dece
    Gde podetinjim
    Smanjim se
    Ručam iz dečijih tanjira
    Preležavam dečije bolesti
    Sve uz onaj miris flomastera
    Kao pre trideset godina

    Except no home to turn back home
    Pola šest poslepodne
    Dvadesetominutni povratak
    With some thoughts on the way
    And a music on the lips
    Natrag u starost
    Cigarete & misli
    Igračke za odrasle

    SUN(ČANICA)

    U snatrenju
    Prosute po vrelom pesku
    Prosto proširene Misli
    O vetru koji me raznosi
    Po plaži na sve strane
    Zrnce po zrnce
    Stopim se sa njim
    Gde sam u tom trenutku?
    A znam da sam i dalje prisutan
    Da me ima
    Samo gde?
    I šta me to može sabrati
    A da to nije
    Zrno po zrno
    Nazad u taj isti pesak?

    ČUVAR PLAŽE U LETNJEM PERIODU

    Oblak se kreće brže
    Od broda na pučini
    A sporije od dima
    Izvan sezone
    Na polupustoj plaži
    Yalong Bay-a
    Staring at the sea
    U polupustoj vodi
    Po koji nevešti plivač
    Staring at the sand
    Fali ubistvo neko
    Na litici scenic spot-a
    Natpis
    Danger, keep distance
    Ali me niko ne upozori
    To keep emotional one, too
    Možeš da gledaš
    Ali ne i da diraš u nestvarne stvari
    Ili kako je keva govorila
    Na jednom drugom moru
    U jeku sezone
    Nemoj u duboko

    KONCERT ZA NIKOGA

    Počeo je vikend
    Subota prepodne
    Ali moram da skoknem do obdaništa
    Zaboravio sam Nešto
    Pusta zgrada
    Od 500 kvadrata
    Nema dece
    Tišina i promaja po hodnicima
    Kada čujem klavir
    Kako dopire
    Iz neke od dvadesetak učionica
    Pokušam da pronađem
    Odakle dolazi taj zvuk
    Popnem se na treći sprat
    Ali svi klaviri stoje pokriveni
    Krenem po zaboravljene stvari
    Ka kuhinji
    Kada muzika krene da se pojačava
    Prepuna grešaka
    Ali to uporno ponavljanje
    Me hipnotički zadrži
    Prikovanog za stolicu
    Baletske sale
    Koncert za Nikoga
    Ili nju samu
    Posle pola sata
    Pijanista ostane još koji minut nepomično
    Protegne se
    A ja pobegnem
    Kasnije saznam da su to bile
    Kompizicije Xiaobang-a
    (u prevodu Šopena)
    I nisam siguran da li je sve ovo
    Samo doživljaj
    A da se u stvari ništa
    Nije dogodilo

    OKEANSKO OSEĆANJE

    Love is a feeling I just can’t lose
    Pogrešno otpevam Van Zandt-ovo
    Fall is a feeling I just can’t lose
    Odakle to dolazi?
    Iz okeana preda mnom?
    Ili u meni?
    Šta to želi da mi poruči?
    Šta to izbacuje na površinu?
    Kompenzaciju za usamljenost?
    Utehu neku?
    Možda se priseća
    Čega ja ne mogu
    Tada On potamni
    Krene da baca talase
    Uzburka me
    Batrga
    Preplavi
    Razbija o stene
    Zato čekam noć da ga prekrije
    Da nestane
    Ali mesečina…
    Ali snovi…
    Izjutra po mirnoj pučini sunce blista
    Na usnama pogrešan stih
    Love is a feeling I just can’t lose

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    San jezika: Antologija glasovne poezije

    720 rsd

    Луис Керол (1832–1898)

    КАРАЗУБИЈАДА

    То бје у пржисат, и отке тајке
    Сврдлукаху све жиром у сјењави:
    А кукушне су биле шарадајке
    И хрикали су дамузи јењави.

    „Само се чувај, синко, Каразуба!
    Канџи што грабе и раља што гризу!
    Чувај се птице-јалдузлице, немој
    Грабуњца брудог пустит близу!“

    Он узе зворни мач у десну руку,
    Душмана зебног тражио је дуго –
    Под голчин-стаблом застаде у муку
    Да смисли нешто друго.

    И док је младић размишљао зурно,
    Гле Каразуба са пламеним оком!
    Кроз мрозну шуму он звењече журно
    И гробоће сваким скоком!

    Једноле, дволе! Напријед, сијеци, режи, –
    И зворни челик бљескута и стриже!
    Оста без главе Каразуб да лежи,
    Младић кући рипимице стиже.

    „О, па зар уби, синко, Каразуба?
    Дјечаче зрајни, падни ми на груди!
    Сладног ли дана! Арлаук и ура!“
    Од радости му смијешак руди.

    То бје у пржисат, и отке тајке
    Свдрдлукаху све жиром у сјењави:
    А кукушне су биле шарадајке
    И хрикали су дамузи јењави.

    Превео Иван В. Лалић

    Паул Шербарт (1863–1915)

    KIKAKOKU

    Kikakoku!
    Ekoralaps!
    Wiao kollipanda opolasa.
    Ipassata îh fûo
    Kikakoku proklinthe petêh.
    Nikifili mopa Lèxio intipaschi benakaffro-propsa
    Pî! propsa pî!
    Jasollu nosaressa flipsei.
    Aukarotto passakrussar Kikakoku.
    Nupsa pusch?
    Kikakoku buluru?
    Futupukke – propsa pî?
    Jasollu…

    1897.

    Рудолф Блимнер (1873–1945)

    ANGO LAINA

    Oiai laéla oía ssísialu
    ensúdio trésa súdio mišnumi
    ja lon stuáz
    brott šjatt
    oiázo tsuigulu
    ua sésa masuó tülü
    ua sésa mašiató toró
    oi ségnu gádse ándola
    séngu ándola
    oi séngu
    gádse
    ina
    lefola
    kbaó
    sagór
    kadó

    Хуго Бал (1886–1927)

    KARAWANE

    jolifanto bambla ô falli bambla
    grossiga m’pfa habla horem
    égiga goramen
    higo bloiko russula huju
    hollaka hollala
    anlogo bung
    blago bung
    blago bung
    bosso fataka
    ü üü ü
    schampa wulla wussa

    ólobo
    hej tatta gôrem
    eschige zunbada
    wulubu ssubudu uluw ssubudu
    tumba ba- umf
    kusagauma
    ba – umf

    Франсис Пикабиа (1879–1953)

    COEUR DE JÉSUS

    Jardi me cha vide
    Plu cuses vi gent re
    Jan este oses cine resses
    Brûl ille mor gnée cui
    Avo alon allu ndon
    Cur emblés chi tite pord
    Porch raient couro sotis chrét
    Son terrés eff Teprie sa

    Велимир Хлебњиков (1885–1922)

    * * *

    Бобеоби певале су усне…
    Вееоми певали се гледи
    Пиеео певале се веђе
    Лиееј – певао се изглед
    Гзи – гзи – гзео певао се ланац,
    Тако на платну неких подударности
    Изван димензија живело је Лице.

    Превели са руског Вера Николић и Бора Ћосић

    Алексеј Кручоних (1886–1968)

    ГРАДСКА ПЕСМА

    ju ju juh
    ju ju juh
    gr gr gr
    pm
    pm
    dr dr rd rd
    u u u u
    kn kn lk m
    ba ba ba ba

    Игор Терентјев (1892–1937)

    * * *

    Sojneka žynéjra
    Lipitaroza kuba
    Vejda lejdé
    Cjubé
    Tuka stuka vej
    Ojok kjok Éb`
    Hércup
    Up
    Pi

    Рихард Хилзенбек (1892–1974)

    CHORUS SANCTUS

    a a o a e i i i i o i i
    u u o u u e u i e a a i
    ha dzk drrr bn obn br bus bum
    ha haha hihihi lilili leiomen

    Иво Андрић (1892–1975)

    ЛИЛИ ЛАЛАУНА

    Лала лула, луна лина
    Ала луна лани лана
    Ана лили ула ина
    Нали илун лилиана

    Лила ани ул улана
    Лани лину ул нанула
    Анали ни нина нана
    Ила ала уна нула

    Алауна лул ил лала
    Алилана, лан, лу, ли, ла.
    Налу нилу нун нинала
    Нала уна ан анила.

  • Ostavši letom u MoskviQuick View
    (0)
    Od : Sergej Čudakov

    Ostavši letom u Moskvi

    720 rsd

    * * *

    Sve napisali na jednom listu
    Kojim će mi do znanja dati
    Da će mi košulju navući čistu
    Pre no što će me ustreljati
    I gotovo ubijen kao zaspao
    Okupan u znoju lednom
    Setim se da sam na plaži ležao
    Zagrljen sa devojkom jednom
    U rano jutro ja se budim
    U rumenoj nekoj bašti
    Miriše barut. Slutim
    Pucanj. Sad ću pasti

    * * *

    Kafa i votka. Noć bez snova.
    U peći pleše plamen.
    Palačinka crna gramfona
    Vrti se i zabavlja me.
    Živim, skoro izistinski.
    Kiša da asfalt udavi.
    Aleksandar Vertinski
    Peva nešto o ljubavi.

    * * *

    Ja idem a ptice pevaju
    i drveće od pesme zanemi
    nikome pesnici ne trebaju
    sasvim su drugi sada problemi

    U složenom cvrkutu mrtvih ptica
    luta smrt kao zadnja utvara
    na snimku će biti obrnuta lica
    antisneg krematorijskog gara

    JESEN

    Narandžastozlatna, gusta
    Sleće s hrastova, klenova, sa iva
    To dok povlači se vlast šumska
    Baca, u panici, sve iz arhiva.

    * * *

    Ljudi na mesec putuju
    Kavijar jedu ne gladuju
    Pomislih: bože sveti!
    Svejedno ću ja umreti.
    To što će me progutati
    Ustima gladnim celog veka
    Neće tu brešu zakopati
    Taj što tamo na mene čeka.
    To sve samo progres krije
    Ovo jeste a ovo nije
    To je ka meni skok tvoj
    Na luni zaigranoj.

  • Dok spavao sam svuda je padao snegQuick View
    (0)
    Od : Boris Rižij

    Dok spavao sam svuda je padao sneg

    720 rsd

    * * *

    Kasno je već. Evo nebom reflektori
    zaigrali. Zabavlja se svetina.
    To je noćni klub, tu su igre, razgovori.
    Kao da je ʽ43. godina.

    Kao vraćam se i pod bombama stradam.
    Sneg i zemlju eksplozija budi.
    I ubijen u sivo blato padam.
    A ti me probudi, probudi.

    * * *

    Ovde mnogo plaču. Ovde krstovi stoje.
    I ne pije se sasvim, bože me prosti.
    Ka nebu bokori pružaju grane svoje
    Kao da su nečije kosti.

    Kada bi svi oni na tren vaskrsnuti znali,
    Krijući svoja lica rekla bi ta nejač:
    „Ma, šta pričati o životu, moj stari,
    Kad ni smrt ne može da zaguši plač.“

    MUZIKANT I ANĐEO

    Na starom skveru svira muzikant,
    bledunjav, crna traka čuva mu vrat.

    Slušam sa klupe, gotovo ne dišem,
    na starom skveru nikog nema više.

    Samo se golubovi vrte tu oko nogu
    i plavooki anđeo odan svome Bogu.

    …ah, što muzika tužnija, strašnija biva
    tim se krilati nežnije osmehiva.

    ZIMA

    Svake godine zima dolazi rano.
    Dvadeset godina njenom belinom
    bejah omotan. A sa ovom zimom
    kao da s uma silazim lagano,
    mili druže. Nikoga, ničega.
    Stih se rodi, i već umire
    stisnutih zuba. Nečije ridanje navire,
    čuješ li, kako žale zbog njega.

    …A kad se upali zvezda u noći,
    i pogase se svetiljke u kući,
    grejem dlanove, u njih dišući,
    i šapućem: „Sve će proći, sve će proći.“
    I gledam, umirući, kroz okno, čedno
    polje besprekornog snega.
    Da je bar nečijih tragova – čoveka
    ili zveri, nije li svejedno.

    * * *

    Dok spavao sam, svuda je padao sneg –
    Padao s neba, beli, plavičasti,
    I neki strašni izišao je čovek
    sa ogromnom lopatom u svojoj vlasti
    i probudio me. A nije me sneg
    razbudio, tiho, sasvim tiho je padao.
    Sredinom dana probudih se bled
    a za zidom dečak je tužno plakao.
    Nekada davno na sneg bih izlazio
    bez kape i kaputa i ka prvoj stanici
    trkom bežao i do smrti rȁd bio,
    miloj, u zečijoj bundi, prijateljici.
    Išli kod mene, naokolo je sneg ležao.
    Dvorište beše pusto, sami na celom svetu
    nas dvoje smo bili. Kako sam znao
    poljubih je tada, od uzbuđenja smo se tu
    osvrtali, ja krišom, otvoreno ona.
    Gde li se sada dela moja tuga,
    moj nemir? Naslonjen preko balkona
    slušam plač i vidim sneg. Kuda
    da bežim sada, a nikuda ne bih.
    Sneg plavičast, kô čaršav posle pranja, lak.
    Grebi lopatom, čoveče, plači i grebi.
    Moj dečak ili devojčica, moj dečak.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    DADA KROKODARIJUM – Antologija francuske dadaističke poezije

    810 rsd

    Пјер Албер-Биро (1876–1967)

    ИЗА ПРОЗОРА

    Киша сивило кише.
    Рикавртлогтрљаноггвожђа
    Камењештодрхти
    Трамвајскрећенауглу
    Електрицитет
    Жезломотора
    Жезлосветлости
    Жезлољудсконосилацвоље
    Земљаморењиховдубокмир

    Ноћдан
    Кишасунце
    Бесконачност
    Потпуна
    Ко-њ-скре-ће-на-углу

    Стара механика
    Кишасивилокише

    Трамвајелектрични

    Луј Арагон (1897–1982)

    СТАТУА

    Сласт Ручак сунца
    Умирем Слина Сан

    Звоните Јутрење
    Маска са хлороформом Љубав

    ваљам се читавом својом дужином
    Понор Углавном

    Тепих пред постељом није мртав
    Она се креће певајући веома тихо
    Пантер Пантер
    Моје тело не умире зато под наборима завесе
    Човек у мору Мастило
    За скретање

    Селин Арно (1885–1952)

    ЛИКОВИ-ЗАГОНЕТКЕ

    Није много тајанствен за воланом твојих кола
    Никада нећеш наћи кључ
    Д у наопакој слагалици у аутобусу М
    Поново за звезду окачене лестве преврнуте
    Тумарање бицикла дурбини отмено подигнути
    Очигледно није довољно
    Дада ће пристићи
    Засешће на ивицу путева уз луцкасту ватру
    На смех дечијег бунцања
    И пут подругљивог гвожђа
    Показује нове зубе
    Последњем возу

    Жан Арп (1887–1966)

    СТАРОСТ ЖИВИ ОД ДЛАКЕ У ДЛАЦИ

    старост живи од длаке у длаци
    преко ваздуха сироче постаје
    живи као јаје
    из којег се излеже воће
    на ужету разапетом између два крила
    ваздух је стар колико и крила
    воће крила рађа
    лишће крила крвари
    на поткама ваздуха

    Жак Барон (1905–1986)

    НЕПОЗНАТИ

    Рекао је моје усне јесу чудовишно грожђе
    пантери који певају
    тише од најтиших птица у долини
    и бикова окрвављених великим тамним облацима
    Рекао је
    Носим у својим грудима
    таласе огромне жестоке
    усред лепог цвећа великих дана
    Звао је Марију
    малу девојчицу што носила је поврће
    Рекао је рекао је још
    Мак сам
    који буди ујутро плаветнило бледих животиња

    Андре Бретон (1896–1966)

    ЗЕМЉАНИ КЉУЧ

    Пјеру Ревердију

    Може се следити на завеси
    Љубав одлази
    То је сигурно
    Концертни клавир
    Све се губи
    У помоћ
    Прецизно оружје
    Цвеће
    У глави ће се излећи
    Неочекиван преокрет
    Врата попуштају
    То врата су музике

    Пол Дерме (1886–1951)

    ШТАП

    Десно крило шешира
    Процветао штап Духови
    И светлост пљускова
    Под стрехом
    немарно звижди Лето има задригло лице пијанца
    Траже се у сенци наше главе Пљачкаш који кркља на стрњици
    окончала се твоја успешна сезона
    Ружин језик на грахорки
    COQ челични дрмуса твоју кресту
    Ево јаја диљем пута

    Покривена двоколица јури на челу

    Сећање…
    Све јутарње муве Срушиле ми се на руке
    Јесам ли доживео већ нешто слично Удар ветра
    Ех свадба
    Сезона ружа
    је прошла

    Робер Деснос (1900–1945)

    КУВАН ЈЕЗИК II

    црним гласом
    мршавим гласом
    заводи ме
    у танкој ноћи
    у дану времена.
    Оденути се у вео косе
    музе са умирућим грудима.

    И округао глас
    каже како је пут поробљен.

    Каква печена светлост тог дана!

    Пјер Дрије ла Рошел (1893–1945)

    ТВОРНИЦА = ТВОРНИЦА

    Као трансмисаони каишеви у породичној творници
    Гранате
    мимоилазе индустријска постројења на својим путањама
    под главом Људи –
    Људи,
    вековима извештеним за рад који,
    у видицима и годинама,
    врти се у круг,
    пресецајући Земљу редом поигравајућим пијуцима.
    И жеља власника сикће међу њима, налик на фијук бича.

    Пол Елијар (1895–1952)

    БЕЗ МУЗИКЕ

    Неми су лажови, говоре.
    И ја у бесу одиста говорим сам себи
    И моја реч
    Заблуде буди,

    Мало моје срце.

  • Bijes dalekih moraQuick View
    (0)
    Od : Enesa Mahmić

    Bijes dalekih mora

    500 rsd

    RIJEČI

    Vjerovala sam u moć riječi
    Kao što pagan vjeruje mjesečevim mijenama
    Sve dok nisam pronašla mačku sa spaljenim repom –
    Bezazlena dječija igra

    Unijela sam je u kuću
    Stavila na rukopise
    Cviljenjem je rekla sve ono što sam propustila napisati.

    VARNASI

    Noći su najljepše u Varnasiju
    Dok moćne vatre proždiru splavove

    Željela bih da imam hiljadu ruku i usana
    Da postanem savršen konkavan oblik
    Preko tvog tijela
    Bez ijednog međuprostora

    Pokazat ću ti grad sa pokretnim udovima
    Kad mjesec preliva srebrom sirotinjske krovove
    I majke dozivaju djecu na počinak
    Pokazat ću ti pepeo koji sam sačuvala u dlanovima.

    PRALJE NA GANGU

    Išla sam ulicom sve do mosta koji vodi u Haridvar
    Ništa se nije čulo osim žubora vode
    I prigušenih glasova pralja
    U jednom trenutku
    Činilo se kao da tečem
    U istom ritmu sa vodom
    I da voda teče kroz cijelo moje biće

    Zatim
    Pralje su ugasile fenjere
    Voda je postala crna i smolasta
    Kali – cijeli život u kruženju svjetla i Tame.

    ISTRA

    Žene na prozorima kamenih kuća
    Vise ko saksije
    Žale se na buru i kostobolju
    Raspredaju o događajima iz života drugih
    O sebi nikad ne govore.

    MOSKVA

    Šareni krov crkve
    Poznata ta slika reproducirana na hiljadu razglednica
    Poznajem miris zime
    Miris se najteže zaboravlja
    Urlik vjetra, struganje lopate po zaleđenom betonu

    Vidjela sam sveštenstvo
    Oltar u oblaku tamjana
    Odore od brokata i svile
    Господи помилуй

    Sanjam kako stojim u muzeju ogledala
    Beskonačne refleksije
    Iza svakog lika u ogledalu otkrivao se drugi lik
    Koji me posmatrao preko ramena.
    I ne mogu otkriti da li im je izraz
    Upitan, tužan ili pun nade.
    Svi su iščezli
    U bjeličastoj magli.

  • Zidovi i pismoQuick View
    (0)
    Od : Borivoj Vezmar

    Zidovi i pismo

    500 rsd

    VIŠNJE

    Pre podne sam sadio višnje
    a od podneva pio votku spuštao sidra
    u paučinu ostataka dana
    zatim
    u šapat predvečerja
    uđe mačkasta
    orleana
    prebirući o ljudima
    u svetlosti što potire
    zapise krvavih fleka
    dok su se u njenim mrežama mreškale
    ribe
    i zvezde
    kroz san se moje telo stapalo sa svojim ljubičastim
    odsjajem

    SNEG I PLAMEN

    Sneg je materijalizovana svetlost
    nepropadljivih odora –
    plamen u njima čisti
    od nestajanja
    dok to čime sijamo i gorimo
    prelazi u
    bljuzgu i u
    pepeo

    PILIĆI

    Što više rastu ka nebu,
    noge pilića sve su duže i nezgrapnije
    nauštrb krila koja kržljaju.
    Paperje sve je ređe, po telima se množe vatreni pečati.
    Sve se okreće prema zemlji
    a slutnja leta
    ne jenjava.

    KNJIGE

    Pisaćemo knjige – za po jednog čitaoca.
    Objavljivaćemo ih u najviše tri primerka.
    Zapravo, nećemo ih ni objavljivati.
    Učićemo ih sa telefona, naizust, i recitovati ih po napuštenim stratištima.
    Sami sebi.
    Svak za sebe.
    Cepteći.

    ZIDOVI I PISMO

    Bolje objavi knjigu, besmisleno je piskarati po zidovima. Skoro da je jednako besmisleno objaviti knjigu, kao i piskarati po zidovima. Čak je i manje besmisleno piskarati po zidovima, nego li objaviti knjigu. Bolje piskaraj po zidovima. Ili još bolje: zidove sruši, a knjigu spali.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    ČITATI: VOLETI – antologija savremene slovenačke poezije

    720 rsd

    Томаж Шаламун (1941–2014)

    СВЕТЛОСТ СУ ТАЧКИЦЕ С ТАМНИМ БАМБИЈИМА

    Штапићи су шишали кићанке на хаљинама,
    заборавивши да се сложе на огњиште.

    Херман Вогел (1941–1989)

    ЛОКВАЊ, СРЦЕ

    Отишли су у неку туђу државу
    и знали нису да ли је то добро или зло,
    све дубље пузили су у лепљиво тесто,
    питали се потом: шта је то?
    Под глежњевима расли су им црви,
    под косом локвањ се расцветао,
    посред груди, тамо, где срце је,
    мудрац је тихо запевао:

    Не идите где не треба,
    тамо ћемо стићи без путовања.
    С душом у руци, са срцем на пладњу,
    рећи ћемо: тако нам се сања.

    Марко Кравос (1943)

    ТАМНО

    Дан дан за даном
    отиче у тамна уста.

    Страх, самозвани војвода
    чврсто у седлу.

    Ласте на небу
    кап су у мору.

    Александер Першоља (1944)

    КРОВОВИ

    Прелетећу сва настајања.
    Прелетећу све часове,
    све будуће сате.
    Прелетећу себе,
    Прелетећу космос,
    прелетећу све кровове,
    прелетећу све прозоре,
    све очи,
    све душе.
    Прелетећу непокретност.

    Кровови плачу док падају.

    Јосип Ости (1945)

    ЉУБАВ ВИДИ ОНО ШТО НИТКО НЕ ВИДИ, А НЕ ВИДИ ОНО ШТО СВИ ВИДЕ

    огласило се звонце
    и отворио сам врата
    и никога нисам видио

    пришла си
    питајући
    тко је

    рекао сам
    нитко
    и затворио врата

    ти си рекла
    како нитко
    на вратима је стајао слијепац

    слијеп од љубави
    ништа нисам видио

    Исток Гајстер Пламен (1945)

    ОКРЕНУТО СУНЦЕ…

    окренуто сунце
    кишовита обрва

    уморни пупољци
    семење карата

    Матјаж Коцбек (1946–2013)

    НЕВИНЕ РЕЧИ

    Невине речи умирују,
    као кљун лађе авантуристе,
    као радар услед неочекиваног ударца,
    као мртва мора у бити ветра,
    невине речи умирују.

    И увек имају речи своја предграђа,
    предграђа старих изрека пуна,
    имају своје метеоролошке карте постојања,
    свој начин тихога ткања,
    свој марципан раширен над дечјом постељом,
    над постељом глухонемог детета,
    којем мелодија бежи
    кроз бесконачне ходнике ткива.

    Милан Деклева (1946)

    АНАКСИМАНДЕР ПИШЕ

    Логос је божја ситнина.
    Сваки бесмртник који у пролеће приспе
    придода му значење.
    Човек му смисао дода,
    дужину краткоћом замени.
    Кад песма заштити дотече,
    недотицано заћути.
    Разлике ту нема. На ивицама смртних речи,
    у беседи смрти.

    У белом, безвременом шуму,
    споју свих гласова
    пуштених у свет
    који – једино – знамо ћути.

    Денис Пониж (1948)

    НЕ ЗНАМ ГДЕ САМ ТЕ ИЗГУБИО…

    не знам где сам те изгубио, прозирни
    анапесту младости. није то слово, ни мука
    пробдевених сати, ни смрзла стаза ка јутру
    ћутања. није то. забраздаш у њега, па ти се
    на граници лутања, светлости, тело претвара
    у лед и зид. у мастиљав свод. грејеш га
    лудом страшћу. није то. и расте у смрзлу
    чипку, у ткање што знак је и мирна вода.

    Милан Јесих (1950)

    ДЕТЕ ЈЕ ПЛАКАЛО…

    Дете је плакало
    од драгости, сада има
    птице
    на трепавицама, сада
    полеће
    за вечерњим возом