POČECI

Njegova fudbalska i životna bajka počinje 12. januara 1969. godine u Šveningenu u SR Nemačkoj. Otac Đuro koji je rođen 1939. godine u zagorskom selu Gornji Čemehovac (na pola puta Zagreb – Kumrovec) je 1961. godine otišao za bratom u Štutgart tražeći bolji život i posao i počeo raditi kao stolar. Tamo je upoznao svoju buduću suprugu Robijevu majku Emiliju (devojačko Đoković), rođenu Čačanku, koja je 1963. godine otišla u Nemačku. Bio je najstariji od troje dece koliko su Đuro i Emilija imali. Još kao mali je pokazao interesovanje za loptu i fudbal, dok sestru Renatu i brata Danijela to nije nikada privlačilo. Otac Đuro (koji će mu kasnije kroz ceo život i karijeru biti najveća podrška i oslonac i biti za njega tu kada je najteže da ga svojim savetima podigne, ohrabri) video je da mali Robert ima talenta za fudbal. Već sa dve godine se seli u Štutgart koji nudio bolje uslove za biznis. Đuro je već imao jaku firmu sa 120 radnika. Sa šest godina ga je odveo u podmladak Kikersa.

Za razliku od tadašnje Jugoslavije u Nemačkoj se mnogo ranije počinje sa treniranjem fudbala tako je otac Đuro malog Robija odveo u petliće Štutgart kikersa da počne trenirati. Prvi koraci, naravno kao i kod svakog deteta tog uzrasta, su bili nesigurni. To je bilo besomučno trčkaranje za loptom i dečija igra. Svakodnevno se treniralo i dosta su se igrale utakmice. Od malih nogu je pokazivao potencijal i smisao za dribling, dosta dobro je rolao loptu što će u kasnijoj karijeri to dovesti do savršenstva. Već tada se upisivao u strelce, dešavalo se da dâ na utakmici po tri gola i njegovoj sreći nije bilo kraja. Tada je igrao na mestu centarfora i kasnije u Dinamu se okušao kao centarfor. Tada u Americi je počela popularizacija fudbala pa su njihovi skauti se rastrčali po celom svetu jureći talente kako bi došli igrati u Americi, pa su tako došli i do Nemačke gde su odabrali deset najtelovantovanijih dečaka među kojima je bio i Robi. Roditelji ga nisu pustili, na sreću ili žalost neka svako sam proceni. Autor ovih redova je večno zahvalan Robijevim roditeljima što su doneli takvu odluku. Kada je napunio deset godina porodica je zbog Robija napustila Nemačku i vratila se u domovinu. Te 1979. godine Robi je bio i najveći zagovornik povratka u Jugosaviju. Završio je četvrti razred kada su odlučili se vratiti nazad. Iako je rođen u Nemačkoj i tamo stekao prijatelje, ipak ga je nešto vuklo u rodni kraj svoga oca. Vrativši se u Jugoslaviju Robi i njegova porodica su se nastanili u Zagrebu, na Bukovcu blizu Maksimira gde je bio stadion Dinama, a sve to radi lakšeg Robijevog treniranja, dok je otac Đuro otvorio svoju pilanu u Kraljevcu na Sutli. Otac Đuro, veliki Dinamovac, ga je odmah odveo u Dinamo da trenira. Prvi treneri su mu bili Cvek i Cvenk, nekadašnji igrači Dinama, od kojih je Cvek bio i reprezentativni bek. Nakon samo par treninga Robi je zadovoljio kriterijume i mogao je nastaviti u Dinamu. Redovno je otac Đuro dolazio na treninge i bio uz malenoga Robija. Posle pomenutog dvojca, treneri Dinama koji su trenirali Robija su bili Kobešćak, Đalma Marković, Sušak, Kuže. U Dinamu u mlađim kategorijama će upoznati i Zvonimira Bobana koji je nakon tri godine, koliko je Robi već trenirao u Zagrebu, prešao iz Imotskog u Dinamo, i tu će se stvoriti jedno nerazdvojno prijateljstvo. Na putovanjima su bili cimeri, čak su imali i zajednički tim u malom fudbalu koji se zvao Figaro. To prijateljstvo traje sve do današnjih dana, iako će im se putevi tokom njihovih karijera razilaziti. Robi će 1986. otići iz Dinama, ali prijateljstvo i zajedničko odrastanje su ipak nešto neraskidivo. To su bili prvi fudbalski koraci Velikog žutog.

Počeo je u mlađim kategorijama Dinama i tu proveo punih šest godina. Na turniru „Kvarnerska rivijera“ u proleće 1985. godine nastao je prvi i jedini njegov konflikt sa trenerima. U polufinalu tog turnira Robert je zaradio žuti karton a trener Dinama Marković prosto je pobesneo zbog toga, i rekao mu svašta. Robi jednostavno nije to mogao da otrpi i pređe preko tih uvreda i nije izašao na drugo poluvreme. Nažalost, nije igrao ni sutradan u finalu turnira. Nakon toga biva prebačen u prvi tim Dinama, ali kao amater nema još potpisan profesionalni ugovor .

Te 1986-87. Dinamo je u prvenstvo završio na 6. mestu kao i prethodne dve sezone, 6 bodova zaostatka iza šampiona Partizana.

U Kupu „Maršala Tita“ Dinamo je ispao već u šesnaestini finala kada je nakon boljeg izvođenja penala, 3-2, dalje otišla ekipa Budućnosti iz Banovića. U regularnom delu utakmice rezultat je bio 0-0.

Zbog lošijih rezultata Dinamo u evropskim kupovima nije učestvovao.

Robert Prosinečki je te sezone odigrao dve utakmice za Dinamo i to u prvenstvu prvu kada je debitovao u 13. kolu protiv Željezničara i drugu u 25. kolu protiv tuzlanske Slobode.

Ćiro Blažević je te sezone pre samog debija nekoliko puta obećavao da će ga ubaciti u igru, ali nije bilo ništa od toga. Protiv Čelika je imao obećanje, ali Robi nije video ni minuta, potom protiv Slobode u Tuzli nije ga bilo ni na klupi. Ali, kako kaže ona narodna dok jednom ne smrkne drugom ne svane, tako je usled dva žuta kartona Marka Mlinarića Robi konačno dobio šansu.

Ipak će ostati ta prva utakmica kada je nastupao za modro plave a to se desilo u 13. kolu prvenstva 02.11.1986 godine. Dinamo je na svom stadionu u Maksimiru dočekao sarajevski Željezničar. To je dan kada je Robert Prosinečki zakoračio na fudbalsku scenu i na najbolji mogući način se predstavio velikoj fudbalskoj javnosti. Tog dana Robi je debitovao za prvi tim Dinama. Debi kakav se samo mogao poželeti. Svaki fudbaler sanja da jednoga dana kada istrči na travnati zeleni tepih na svom debitantskom nastupu postigne gol i upiše se u strelce. Taj san je u javu upravo pretvorio Robi. Igrao se 38. minut prvog poluvremena, tekao je napad Dinama kada je Robi koji se nalazio iskosa sa leve strane na ivici šesnaesterca dobio loptu od Kuzmanovića, ne časeći ni časa on je šutirao ka protivničkom golu razornim i preciznim udarcem poslao loptu u desni donji ugao, da ni iskusni golman Janjuš nije mogao ništa da uradi, lopta se zakoprcala u mrežu iza njegovih leđa. Dinamo je poveo prvencem Prosinečkog od 1-0. Do kraj utakmice Dinamo je povećao svoje vođstvo golom Malbaše na 2-0.

Robert Prosinečki je na terenu proveo 68 minuta kada ga je zamenio Ivan Cvjetković. Na stadionu je bilo prisutno 15.000 gledalaca, sudije ovog meča su bili Branko Bujić iz Bara, a njegovi pomoćnici Radović iz Beograda i Zekan iz Splita.

Timovi su nastupali u sledećim sastavima:

Dinamo Zagreb – Ladić, Cupan, Vujović, Lesjak, Z. Cvetković, Kuzmanović, Besek (Boban od 69 minuta), Munjaković, Malbaša, Prosinečki (Ivan Cvjetković od 68 minuta), Bogdanović.

Željezničar Sarajevo – Janjuš, Berjan, Baljić, Šabanadžović, Verlašević, Komšić, Ninković, Škoro, Mihajlović (Slišković od 82. minuta), Đurić, Ivanović.

Nažalost, ovaj odličan debi Prosinečkog nije mu mnogo pomogao da izbori bolji status kod Miroslava Ćire Blaževića, trenera Dinama. Do kraja prvenstva je odigrao samo još jednu utakmicu za i to 12.04.1987. godine protiv tuzlanske Slobode, kada je ušao u igru u 55. minutu. Do kraja te sezone više nije odigrao jedan jedini minut. Tražio je da se sa njim potpiše profesionalni ugovor, ali čelnici Dinama i tadašnji trener Miroslav Ćiro Blažević to odbijaju, govoreći da on jednostavno ne zadovoljava kriterijume Dinama. Kulminacija je nastala kada je Ćiro Blažević gostujući u jednoj radio emisiji na prvom programu Radio Zagreba izjavio sada već onu čuvenu rečenicu:

„Taj (Robert Prosinečki) nikada neće postati igrač. Ako dokaže suprotno, pojest ću svoju diplomu fudbalskog trenera.“

Otac Đuro naravno kao i svaki roditelj nije ostao dužan treneru Blaževiću pa mu je odgovorio sledećim rečima:

„Znate kaj Gosn. Ćiro, osam godina sam ga vozil na stadion. Potrošil sam toliko auta, vremena i benzina da sam mogel napraviti vilu na trgu Bana Jelačića. Vodim ga u Zvezdu.“

Ostalo je istorija.