PRVO POGLAVLJE

Subota, 22. јul 2017.

Zvrndanje zvona me direktno udara u mali mozak. Taj neko ne odustaje i zato ustajem iz kreveta. Teturam se niz stepenice i kad stignem do vrata, otvorim ih i nakezim se.

„Šta ti je sa telefonom?“, Đole stoji sa sendvičima u rukama.

„Sad si ustala?“, Tina se zakikoće.

„Upadajte!“, rukom pokažem smer i krenem natrag prema sobi.

„Idemo na bazen!“, dobaci drugarica.

„Znači kupaći da nađem“, smrsim za sebe.

Preturam po torbama i kad napipam kupaći, izvučem ga tom silinom da se zanesem unazad i sednem na krevet. Onda se bacim na leđa i širim ruke da se istegnem, ali ispod jastuka napipam nešto. Izvučem kamičak i pogledam u Jadarit. Te sekunde mi sevne san, međutim, nejasno ga se sećam. Uostalom, nemam sad vremena za analize, imam preča posla.

Sređena siđem u prizemlje i sednem za sto. Osmehujem se kafi koju je Tina skuvala, pa pažljivo spustim mobilni podalje od sebe.

„Pitah te malo pre, šta ti je sa telefonom? Nisi dostupna“, Đorđe sa oprezom pogleda u moj mobilni.

„Nije to danas telefon već atomska bomba i ne pipaj ga! Ostaje tu gde jeste. Neću ni da ga uključujem da ne bi eksplodirao“, gledam u prokletinju i ređam sve po spisku onom ko ga je izmislio.

„Kad tad ga moraš uključiti“, kaže on kao pravi i nasmeje se.

„Danas ne moram. Želim da živim“, realno, ne moram ja ništa.

„Večeras?“, Tijana me pogleda.

„Večeras ću ga verovatno uključiti. Do tada će imati opasnost petarde“, mrdam glavom dok procenjujem moguću eksploziju, a oni se zasmeju.

Pošto popijemo kafu i doručkujemo, krećemo na bazen, malo dalje od našeg grada. Idemo u obližnju Banju. Novca imam i što bi pojedini rekli – ima se, može se.

Kompleks privatnih bazena u Vrujcima izgleda sjajno. Još sjajnije postaje kad naša cenjena dupeta zauzmu ležaljke u prvom redu, a najsjajnije je kad uskočimo u toplu banjsku vodu. I da se razumemo, baš je nama dobro zajedno!

Vreme lagano odmiče, a mi smo sve luđi i luđi. U jednom trenutku merkamo veliko bure sa lekovitim blatom. Zašto ne probati kad nam se može? I ostali se mažu. Pa, po ugledu na te ostale, priđemo i mi sivoj masi. Namažemo se od glave do pete.

„Zašto smo namazani?“, pita Đorđe dok čita tablu o dejstvu blata.

„Da nam bude bolje“, Tina odgovori i dodaje slojeve blata na ramena.

„Čoveče, osećam se kao prase“, zakikoćem se i pogledam niz sebe.

„Jebalo te blato da te jebalo!“, Đorđe otrese i zbriše pod tuš.

„Šta ti je?“, priđem mu i gledam kako se mahnito trlja.

„Ma piše, bre, da nakon tretmana blatom nije poželjno pola sata ulaziti u vodu i još nešto oko neželjenog dejstva“, pokaže rukom na tablu.

„Sereš!“, gurnem ga i stanem pod tuš. I kao i uvek, prvo nešto koristimo a onda tek čitamo uputstvo za upotrebu. Tačno, nismo normalni!

„Jebi se, Lolo!“, sikće Đorđe, ali čeka da završim.

„Joj, bre! Sklanjaj se!“, Tijana uleti kao mlazni avion i gurne me.

„Ljubavi, ja sam bio sledeći!“, Đoletovo blato se suši a ostali tuševi nisu slobodni.

„Čekaj samo da se sperem“, slatko će Tina njemu.

„Pa, nećeš se sprati pola godine koliko si se namazala, a ja ću se stvrdnuti i to ceo!“

„A jesi namazao pišu?“, hladno ga pita poludela dabogda.

„Tijana, kretenu jedan! Beži tamo!“, gurne je Đole i stane pod tuš.

Smejem se toliko da se zacenim i moram da čučnem nakratko, ali čim se uspravim i Đole se pomeri, oboje počnemo da spiramo sa Tine ostatak blata. Pa, tonu je budala natovarila po sebi! Bogu hvala, izborimo se mi sa ljigavim blatom i odmah ulazimo u bazen. Nema šanse da dozvolimo sunčanom danu da se sjebe sâm. Mi ćemo ga sjebati!

Pošto potrošimo dan, uz zalazak sunca prošetamo po Banji, gledamo malo u tezge sa šarenišima, a onda kao prava gospoda sednemo u restoran da večeramo pre nego što krenemo natrag.

PRVO POGLAVLJE

Nedelja, 2. jul 2017.

„Lolo, nismo neke sreće. Sve mi liči na ostatke grnčarije“, Đole vadi delove iz zemlje i ređa ih.

„Rimsko carstvo?“, bacim kratak pogled i vraćam ga na predmet koji neće iz zemlje da izađe, pa to ti je.

„Bog bi znao, ne razumem se u grnčariju“, zagleda on delove, a onda pogleda i u svoju devojku.

„Kod mene samo tragovi opala. Nema ovde ništa“, Tina ustane i obriše ruke o zadnjicu.

„Dajte mi kuku, izludeće me ovaj komad. Ma, čekić mi dajte!“, pružim ruku po traženo, pa ponovo zabijem glavu u malu iskopanu rupu.

„Šta čupaš?“, pita Tina.

„Pojma nemam.“

Uzmem kuku, zakačim je za pogodan deo, pa potegnem iz sve snage ne bih li iščupala grumen zemlje iz kog mi se ruga malo parče metala. „Izlazi iz rupe“, procedim kroz zube.

„Čekaj, da ti pomognem“, Đole se nagne, namesti šilo i čekićem počne da udara u tvrdu zemlju.

„Oli se odvaliti više!“, drekne Tina u rupu kao da je to sad od neke pomoći.

„Vuci me! Vuci! Popušta!“, zasikćem dok čvrsto držim kuku.

Tina klekne iza mene, obavije me rukama oko struka i počne da me vuče.

„Poza vam je kereća i još i stenjete. Ako neko naiđe, pomisliće svašta“, kaže naguženi dok lupa čekićem u šilo.

„Evo ga! AAAAA!“, Tina me tako silno povuče da se prevrnemo.

„Joj! Joj, Lolo!“, čujem je ispod sebe kako stenje i kuka, a ja se koprcam da ustanem.

„Evo ti tvoj grumen tvrde gline iz ko zna kog veka“, pruži mi Đole ono što me preznojilo sto puta.

„Tinče, jesi li dobro?“, pitam je dok uzimam grumen i zagledam ga tražeći ono malo parče metala što mi se rugalo.

„Dobro sam ja, ali trtična kost mi nije dobro.“

„Na nogama si, to je bitno. Da krenemo u kamp i onim momcima ponesemo ovu grnčariju?“, Đorđe počne da se pakuje.

„Čoveče, nisu „oni“, već arheolozi. Zapamti više“, Tina stane do mene i gleda kako čačkam grumen.

„Fini su momci, ponesi im“, promrsim, pa čučnem i namestim predmet nerviranja. Pošto grumen gline neće milom da sarađuje, onda će silom. Dohvatim čekić, pa ga fino zveknem!

„Pa, što ga sjeba?“, Tina čučne pored mene i za glavu se uhvati.

„Auuu…“, zinem od iznenađenja. Kako je prslo ono parče gline, tako se ispred nas našao prsten. Međutim, i dalje je za njega zalepljena uporna zemlja, nema šanse da vidim o kakvom prstenu se radi.

„Daj mi to!“, otme mi Đole čekić i pogleda u predmet. „Ne pipaj ništa više! Oni momci sigurno imaju opremu da ga očiste, a ne unište.“

„Arheolozi!“, ponovi Tina po koji put danas dok ja ustajem i poslušno klimam glavom.

„Idemo, nizbrdo!“, vikne drug, pokaže pravac i uhvati zalet.

„Vidi budalo, pa se zakucaj u neku jelku“, dobacim mu i stavljam ranac na leđa.

Idemo mi, a julsko sunce ujeda kožu golih ramena. Nekako se spustimo niz padinu bez lomljenja vrata i nakon dva sata pešačenja, nađemo se ispred našeg šatora. Prljavi smo, gladni, žedni, umorni i na sve ličimo sem na ljude.

„Hej, narode! Filip kuva kafu, a vi izgledate kao da vam je potrebna“, nasmeje se jedan arheolog dok nas posmatra kako ni vazduha ne možemo da se nadišemo.

„Može, ljudi! Može kafa“, Tina uspe da progovori.

„Imamo nešto za vas“, zašištim, pa izvadim prsten prekriven glinom.

„Komšije, mislim da je Lola zabola u vaš teren“, Đole im izvadi i one ostatke grnčarije.

Nasmejem se kako ih budala oslovi sa komšije. Smem da se kladim da ne ume da izgovori reč – arheolozi. Gledam ja u četiri momka kako su pametno postavili dva šatora sa opremom. Mi smo ovde već dva dana i samo se nešto premeštamo i guzimo, i opet na kraju ne znamo gde nam je šta. Ali, bitno je da se sa komšijama slažemo.

„Lolo, šta ti je to?“, pita me Filip dok gleda kako noktima čačkam misteriozni predmet.

„Prsten valjda? Možeš li da ga očistiš?“, pružim mu i molećivo ga pogledam.

„Naravno da mogu. I njega ste našli gore?“

„Da. Ništa me ne pitaj. Jedva sam ga iščupala, nije se dao izvaditi iz zemlje“, uzmem kafu i jedva dočekam prvi srk. Gledam kako drug Filipu donese pribor koji je mnogo bolji od mojih noktića i kako on fino počne da ga čisti. Usputno pričamo kako je kome prošlo vreme. Nama je ovo poslednji dan ovde, a oni imaju u planu još da se zadrže.

„Opa! Prsten ljubavi!“, vikne Filip i svi ga pogledamo.

„Kako molim?“, pogledam u prsten sa…? Akvamarinom, bokte! „O, Bog te video!“, zinem od čuda.

„Zaklela bih se da je to akvamarin“, Tina zaciči.

„Pronašla si prsten koji donosi večnu ljubav“, pruži ga Filip meni.

„Šta donosi? Akvamarin nema tu moć“, kažem i gledam u stari srebrni prsten ručne izrade i kamen viskog kvaliteta u njemu. Predivan je, proziran i svetlo plav kao Azurno more.

„Lolo, ovako… Taj prsten je kružio kao poklon od devojke do devojke, odnosno, kada bi devojka dobila verenički prsten bila je u obavezi taj da pokloni sledećoj devojci da joj donese večnu ljubav. Pogledaj unutrašnjost, na latinskom je ugravirana ta poruka“, Filip kratko objasni.

„Vidim da nešto piše…“, zagledam i nišanim slova, ali latinski ne znam. U šta samo piljim, pitam se?

„Smatralo se da verene ili udate žene ne smeju da nose plavo kamenje, ali da taj prsten devojci dovodi muža. Nije utvrđen tačan broj i koliko ih je bilo, i da li poreklo vode iz Rimskog Carstva ili iz Stare Grčke, ali mislim da neki podatak govori o sto jednom izrađenom prstenu“, oglasio se drugi arheolog.

„Narode, ako vam znači, zadržite ga“, pružim ga Filipu. Njima je očigledno vredniji nego meni.

Arheolozi se zgledaju između sebe, ali nijedan ne progovara.

„To je samo prsten. Jeste lep, ali ako za vaše istraživanje ima vrednost, slobodno ga uzmite“, ponovim u drugom obliku.

„Mislim da ne bi bilo u redu da ti uzmemo prsten“, oglasi se treći.

„Ma, Lola skupljaju poludrago kamenje i nikad nije bila baksuz. Slobodno ga uzmite, ionako nas je poprilično namučio danas. Tini je čak i trtična kost pretrpela traumu“, Đole se nasmeje.

„Slažem se sa kolegom da ne treba da ga uzmemo. Prvo, nismo taj deo ogradili kao potencijalno arheološko iskopavanje, drugo… Lola ipak treba da zadrži prsten“, četvrti arheolog se složi da ga zadržim.

„Zašto? Da mi dovede muža?“, pitam ih i zasmejem se.

„Ti si ga pronašla ili je on pronašao tebe, stavi ga na prst i kad dobiješ verenički prsten, pokloni ga nekoj devojci. Uostalom možeš sa njim da uradiš šta želiš, ali mi ti ga uzeti nećemo“, Filip pomalo sujeverno objasni šta treba da radim.

„Dobro. Tina, želiš li ga?“, ponudim joj.

„Ne. Nekako verujem da je taj prsten pronašao tebe“, i ona postane sujeverna.

„Đole, želiš li ga ti?“, pitam.

„Hvala, Lolo, ali meni muž ne treba. Stavi ti to na prst, možda nađeš nekog“, hladno će baraba jedna.

Nakon što popijemo kafu i dođemo sebi, spakujemo naše stvari i pozdravimo se sa arheolozima. Treba nama pešačiti niz planinu do auta, a pri tom smo svi natovareni kao magarci dok hodamo jarećom stazicom. Pa, ne daj Bože da neko padne, kotrljaće se niz golet, završiti u gustoj šumi i do sledećeg proleća ga niko neće naći sem šumara kad krene da krči šumu.