-
San jezika: Antologija glasovne poezije
720 rsdЛуис Керол (1832–1898)
КАРАЗУБИЈАДА
То бје у пржисат, и отке тајке
Сврдлукаху све жиром у сјењави:
А кукушне су биле шарадајке
И хрикали су дамузи јењави.„Само се чувај, синко, Каразуба!
Канџи што грабе и раља што гризу!
Чувај се птице-јалдузлице, немој
Грабуњца брудог пустит близу!“Он узе зворни мач у десну руку,
Душмана зебног тражио је дуго –
Под голчин-стаблом застаде у муку
Да смисли нешто друго.И док је младић размишљао зурно,
Гле Каразуба са пламеним оком!
Кроз мрозну шуму он звењече журно
И гробоће сваким скоком!Једноле, дволе! Напријед, сијеци, режи, –
И зворни челик бљескута и стриже!
Оста без главе Каразуб да лежи,
Младић кући рипимице стиже.„О, па зар уби, синко, Каразуба?
Дјечаче зрајни, падни ми на груди!
Сладног ли дана! Арлаук и ура!“
Од радости му смијешак руди.То бје у пржисат, и отке тајке
Свдрдлукаху све жиром у сјењави:
А кукушне су биле шарадајке
И хрикали су дамузи јењави.Превео Иван В. Лалић
Паул Шербарт (1863–1915)
KIKAKOKU
Kikakoku!
Ekoralaps!
Wiao kollipanda opolasa.
Ipassata îh fûo
Kikakoku proklinthe petêh.
Nikifili mopa Lèxio intipaschi benakaffro-propsa
Pî! propsa pî!
Jasollu nosaressa flipsei.
Aukarotto passakrussar Kikakoku.
Nupsa pusch?
Kikakoku buluru?
Futupukke – propsa pî?
Jasollu…1897.
Рудолф Блимнер (1873–1945)
ANGO LAINA
Oiai laéla oía ssísialu
ensúdio trésa súdio mišnumi
ja lon stuáz
brott šjatt
oiázo tsuigulu
ua sésa masuó tülü
ua sésa mašiató toró
oi ségnu gádse ándola
séngu ándola
oi séngu
gádse
ina
lefola
kbaó
sagór
kadóХуго Бал (1886–1927)
KARAWANE
jolifanto bambla ô falli bambla
grossiga m’pfa habla horem
égiga goramen
higo bloiko russula huju
hollaka hollala
anlogo bung
blago bung
blago bung
bosso fataka
ü üü ü
schampa wulla wussaólobo
hej tatta gôrem
eschige zunbada
wulubu ssubudu uluw ssubudu
tumba ba- umf
kusagauma
ba – umfФрансис Пикабиа (1879–1953)
COEUR DE JÉSUS
Jardi me cha vide
Plu cuses vi gent re
Jan este oses cine resses
Brûl ille mor gnée cui
Avo alon allu ndon
Cur emblés chi tite pord
Porch raient couro sotis chrét
Son terrés eff Teprie saВелимир Хлебњиков (1885–1922)
* * *
Бобеоби певале су усне…
Вееоми певали се гледи
Пиеео певале се веђе
Лиееј – певао се изглед
Гзи – гзи – гзео певао се ланац,
Тако на платну неких подударности
Изван димензија живело је Лице.Превели са руског Вера Николић и Бора Ћосић
Алексеј Кручоних (1886–1968)
ГРАДСКА ПЕСМА
ju ju juh
ju ju juh
gr gr gr
pm
pm
dr dr rd rd
u u u u
kn kn lk m
ba ba ba baИгор Терентјев (1892–1937)
* * *
Sojneka žynéjra
Lipitaroza kuba
Vejda lejdé
Cjubé
Tuka stuka vej
Ojok kjok Éb`
Hércup
Up
PiРихард Хилзенбек (1892–1974)
CHORUS SANCTUS
a a o a e i i i i o i i
u u o u u e u i e a a i
ha dzk drrr bn obn br bus bum
ha haha hihihi lilili leiomenИво Андрић (1892–1975)
ЛИЛИ ЛАЛАУНА
Лала лула, луна лина
Ала луна лани лана
Ана лили ула ина
Нали илун лилианаЛила ани ул улана
Лани лину ул нанула
Анали ни нина нана
Ила ала уна нулаАлауна лул ил лала
Алилана, лан, лу, ли, ла.
Налу нилу нун нинала
Нала уна ан анила. -
Otpadija
540 rsdKRATKA ISTORIJA OTPADIJE
Pre ovih vremena bila su neka druga, veoma različita, ali, opet, kada se pogledaju pojedinosti, začuđujuće slična vremena. I kao što reče onaj poznati antropolog, Milovan Krleža: Nikad nije bilo da nekako nije bilo i nikada neće biti da nekako ne bude.
U suštini, istorija Otpadije je naličje goblena. To je, naime, zidni ukras sa utkanim ili izvezenim slikovnim scenama. Od 1662. godine Luj XIV stavlja svoju osunčanu šapu na radionicu porodice Goblen, iako se, paradoksalno, u Francuskoj goblen zove tapiserija. To nam ukazuje da niko nije prorok u svom selu; tako ni stari majstor Goblen po čijem imenu se ova slika naziva, u svojoj zemlji nije mogao svom izumu da nadene svoje ime. Eto tako, kod tih goblena, ili tapiserija ako ste Francuz, postoje dve strane – jedna koja se vidi, a druga koja je naslonjena na zid. Isto to je i Otpadija – naličje goblena koje je okrenuto ka zidu, bez koga, naravno ne bilo ni lica, s tim što lice treba da se gleda. Tako, kada su napisane prve stranice bilo koje istorije, one mrlje koje je ostavio pisac, oni redovi koji su precrtavani, prvo grubim potezima kamena ili kakvog metalnog predmeta, posle toga makazama, sve do, bogme i lobotomije – eto, to je ta istorija.
To štivo mora biti malo po svom obimu, ali je bremenito višeznačjima, skrivenim porukama, naznakama i skraćenicama koje govore više od reči. Stvar je u tome da nije potrebno pisati istoriju Otpadije, ona je zbir zvaničnih istorija, njihova senka, njihovo unutrašnje značenje i njihov smisao. Takođe, kao što je zbir, ona može biti i razlika. U prevodu: istorija nečega kao što je Otpadija uopšte ne postoji, jer je ona sama ideja istorije, ishodište svih postojećih u kome se one, kao u sokovniku, izmućkaju, prestaju da budu ono što jesu i postaju svoja suština.
Nemoguće je setiti se svih onih koji su pokušavali da napišu svoju verziju; vrlo uzaludan posao. U učenim krugovima smatra se da je samo pominjanje postojanja ovog toponima pouzdan pokazatelj teškog oblika nervne labilnosti i uznapredovalih mentalnih poremećaja. Ove stvari se, kao što je poznato, ponekada odražavaju i na digestivni trakt, dakle na varenje i na protok hranljivih materija u prirodi. Zato se dešavalo da istoričare Otpadije povremeno nazivaju seronjama. U krajnjoj liniji, njihov najveći problem bio je u tome što nisu shvatili da rade uzaludan posao.
Sve što postoji jednom će završiti u Otpadiji. Neko će biti u upravljačkim strukturama, a mnogi u upravljanim strukturama. Nema tu prostora za mnogo teksta, to su samo lične priče. Svaka lična priča je kratka istorija.
Za sada istorija ima karakter tragedije sa elementima trilera i natruhama burleske. Ko zna, možda se, nekim čudom pretvori vino ili vodu, mada ni luk i voda nisu isključeni. U tome i jeste čitava draž: ima tu puno vode – što u krvi, što u znoju, što u suzama.
Naličja se čitaju uz pomoć krivih ogledala. Ako je odraz lep – nešto sa vidom čitača nije u redu. Na ogledalo postavljeno iznad teksta ako se uhvati para od daha, onda je vreme za bekstvo. Ako u ogledalu piše: popalismo, poharasmo, poubijasmo, onda proveriti lice teksta. Ako isto tako piše, onda mora da tako i jeste bilo. Ako piše nešto drugo, onda je bilo onako kako ne piše.
Među čitačima nećemo naći ni srećne, ni nesrećne. Ko spozna Otpadiju naći će se u prostoru iznad dobra i iznad zla, iznad sreće i iznad nesreće. Ko se nađe u Otpadiji, naći će se i ispod dobra i ispod zla i ispod svake nesreće. Definisati sreću je teško ili nemoguće. Nesreću je mnogo lakše opisati, ali je teže nositi. Otpadija je mesto na kome su se sva proročanstva već ostvarila.
Istorija Optadije kroji se makazama. Oštrim. Toliko o tome.
-
Crne masline
400 rsd2.
Prošle su dve nedelje od Delirijum tremensa i od mog sna sa momkom čije oči liče na ukusne, crne masline. Prošao je kraj marta i moj trideset šesti rođendan. Već je sredina aprila. Bila sam poslednji put u Pragu 2008. sa mojim dragim. Moja velika ljubav koja se završila tako što smo se nakon sedam godina rastali. Ja sam osoba koja nije pristalica bilo kakvih papira, pa tako ni bračnih. Ljubav da, zajednički život, deca da. Ali papir i svadba je nešto o čemu nisam maštala ni kao dete. Uvek me familija pozivala, prijatelji takođe. Dođem, ispoštujem, a onda kad legnem da spavam imam noćne more. Posle jedne svadbe koja je zapravo bila i kulturna, imala sam takav horor u snu da sam se probudila i plašila da zaspim da ne bih sanjala nastavak. Naime, sanjam sopstvenu svadbu na kojoj mi veliki lav govori da će mi pojesti noge. Eto, to je moja vizija braka verovatno.
Idem u Prag, 28. aprila je let. Rezervisano. Putujem sama, tamo me čeka Svetlana, ona živi godinama u Češkoj. Koleginica sa Filološkog, završila je češki jezik i književnost i maltene nakon diplome bohemistike dobila posao tamo. Nije se nikad vratila. Zove me mesecima u goste. U kontaktu smo redovno. Neke moje pisanije prevodi na češki. Čudno je bilo to naše upoznavanje. Filološki, čuvena Piramida. Prostor u kome se studenti druže u pauzi između predavanja. Uglavnom je velika gužva, galama. Svi smo pod utiscima bilo ispita, bilo predavanja. Mene je Piramida asocirala na bunker, zato što je u prizemlju same zgrade, pa smo se iz Sale heroja (najveći amfiteatar na Filološkom) spuštali u Piramidu na kafu. Kada sam upisala Filološki prvi susret sa, sada to mogu da kažem, privilegijom studiranja a tada sam blokirana strahom, bila je upravo Sala heroja. Tu nas smeste, izgleda kao na filmu. Veliki prostor koji te očarava i plaši istovremeno. Dekan ti poželi dobrodošlicu i čestitaju ti na izboru fakulteta. Posmatraš ljude oko sebe, jedino pitanje koje ti je tada u glavi je: da li ću uspeti da progutam sve te ispite i dobijem diplomu. Iz ove perspektive to su bile slatke muke. To mi je bio veliki izazov, građevina koja izaziva strahopoštovanje iz prostog razloga što su neki veliki umovi ostavili svoju energiju u tom prostoru. Sama činjenica da su prvi profesori Popović i M. Stenfild odvedeni ’41 u zarobljeništvo i, srećom, kada su se vratili ’45 u razoren Beograd studenti su bili voljni i nestrpljivi da počnu sa radom. Moram još da pomenem i mog omiljenog Danila Kiša koji je završio književnost na tom fakultetu i ostavio ogroman trag.
Elem, bio je oktobar, sedim sa koleginicama u našem bunkeru, zvanom Piramida. Oktobarski rok, haotičan kakav jeste, jurimo uslove za upis naredne godine. Sve je krcato, smiruje nas i truje nikotin. Što bi rekla jedna književnica – Poludnica. Jedna devojka prilazi našem stolu i pita:
– Izvinite, da li mogu da vam se pridružim, treba mi mesto da nešto napišem, ovde jedino ima prostora da se uglavim?
– Ma, naravno, dođi, jedino da te naša priča ne ometa.
– Ne, ma kakvi. Potrebno mi je da nešto prepišem.
– Onda, upadaj.
– Ja sam Svetlana.
Upoznaje se sa svima i tako je krenulo naše druženje.
Nedostajala mi je kad je otišla u Prag, to je jedno luckasto stvorenje, ali prava dobrica. Hvala Bogu na internetu, pa se naše druženje, makar i virtuelno, nastavilo. Fino vaspitana devojka, pažljiva, uvek kada dođe iz Praga donese mi neki neobičan poklon.
Vratila sam se sa posla, danima sam mislima u svom koferu. Jovan Ćirilov je rekao: Putovao sam često po sobi. Nisam tip osobe koja se danima pakuje, ali dva dana imam neki bleskasti osećaj koji me ne napušta. Svi su oko mene srećni ovih dana, pa se to prenelo i na mene. Stojim na svom balkonu, sada sam u fazi ljubičastog i žutog cveća, zasadila sam ga prilično. Liči na kaleidoskop. Pretapaju se te dve boje, podigla sam noge na verandu, slušam Fly me to the moon… Grickam čeri paradajz, kačkavalj, papriku i masline, crne, moje omiljene. Asociraju me na more i na one čudne oči, koje ne zaboravljam. Let me play among the stars… pa, pa, ra, pa, pa. Pevušim u sebi i maštam kako pričam sa svojim slikama na zidu. Rekla sam vam već da volim što ćute, ali trenutno kao da ih čujem da prate ritam, ritam mog srca, kao da su sa mnom na Jupiteru ili Marsu. Another words, hold my hand, another words, darling, kiss me.
Moj balkon gleda na Dunav, često zamišljam kako nekim brodićem plovim. Mislima i plovim, zamišljam da sam kapetan tog broda i da mogu da obiđem ceo svet. Gomilom knjiga koju posedujem, time sam već to i učinila. Ušla u svaki delić zemaljske kugle. Dišem duboko, vazduh me mami, taj prolećni, obećavajući. Spremila bih neku večeru, ribu možda. Zovem Jelenu i Mirjanu, doneće vino i sladoled. Ovo nije bio običan dan, ovo je bio poseban dan. Pridružio nam se i Ivan, sve vreme smo se smejali. Svi smo bili raspoloženi, baš kao i moje cveće, a bogami i slike. Portret moje prabake mi je namigivao, verujte.
-
Vrtlog života
400 rsdI
Većina jedva čeka petak – početak vikenda, vreme odmora i blagostanja za sve koji su radili proteklih pet dana. Za mene su to oduvek bili uzaludni petkovi i gužva ni zbog čega. Moje kćerkice Anita i Mirna takođe su obožavale petak, jer sledi vikend, a vikendom se ne ide u vrtić. Subota i nedelja su za njih dve bila rajska dobra vremena. Priznajem da sam bila malo stroža prema njima, za razliku od moje pokojne majke – Anite koja me je retko kad grdila, a kamoli udarila. Njenih batina se čak ni ne sećam. Previše mi nedostaje.
Skuvala sam kafu tog jutra i poželela da je popijem u miru i tišini, ali to je, naravno, bilo nemoguće. Naišla je Isidora – moja sestra od strica. Slobodoumna, ekscentrična i neuhvatljiva devojka. I baš kad pomislite da ste je najzad upoznali, ona pokaže još jedno novo lice. Istovremeno zna da bude i mudra i krajnje detinjasta. Takva je, ali je obožavam.
– Mogla si da me pozoveš da zajedno popijemo kafu, a ne da sediš tu sama u mrtvoj tišini – sela je preko puta mene i spustila telefon i ključeve na sto.
– A otkad ti ustaješ ovoliko rano? – namrštila sam se.
– Otkad sam počela da ležem u pola devet uveče, draga moja. A noćas nisam ni spavala. Jedva sam čekala da svane i da dođem kod tebe.
– Isidora, šta se dešava sa tobom u poslednje vreme?
– Zakuni mi se prvo da će ovo ostati između tebe i mene, i da nećeš reći nikome, ali baš nikome.
– Jesam li te ikada izdala?
– Nisi – tiho je odgovorila. – Trudna sam – promucala je i pocrvenela.
– Jesi li sigurna?
– Sigurna sam i izvršiću samoubistvo.
– Nećeš! Reći ćeš mi prvo ko je otac deteta!
– Naravno da ti neću reći – odmahnula je glavom.
– Reći ćeš mi ako misliš da ti pomognem!
– Nema meni pomoći, sister.
– Isidora, daj uozbilji se, molim te, odrasla si devojka!
– Čekam Savino dete.
– A Sava je?
– Upoznala sam ga ove godine na moru.
– Odakle je?
– Iz Kragujevca. Bio je dobar mladić i obećao mi je da će doći ovde, ali…
– Rekla si mi sada da je bio dobar mladić. Šta se desilo?
– Doživeo je saobraćajnu nesreću i poginuo na licu mesta – oči joj se napuniše suzama.
Brzo sam ustala, sela pored nje i čvrsto je zagrlila.
– To dete mora da se rodi, Isidora. Branislav i Sonja su razumni ljudi, shvatiće.
– Neće, nego će me izbaciti iz kuće!
– Lepo ćeš im objasniti, Isi.
Odmahnula je glavom. – Nisu oni Anita i Slobodan.
– Znam da nisu, ali… Oh, draga moja… Žao mi je… Ko ti je rekao da je poginuo?
– Njegova sestra mi je poslala poruku – obrisala je suze. – Nego, ja imam jedan plan u glavi. Razmišljala sam da se što pre udam, jer jedino tako mogu da izvučem živu glavu.
U tom trenutku je naišla Sonja – Isidorina majka a moja strina.
– Devojčice moje – poljubila nas je, sela i zapalila cigaretu.
– Nisi u menjačnici, Sonja? – upitala sam je.
– Nisam. Alfredo me je zamolio da bude pre podne. Po podne ide sa Marinom kod kumova – odgovorila mi je i pogledala Isidoru. – Gde ti je brat?
– Sigurno spava – promrmljala je Isidora.
– Zašto me lažeš, Isidora!? Nije ni dolazio noćas kući.
– E pa baš me briga! Nismo više deca da nas stalno proveravaš i kontrolišeš!
– Kako to razgovaraš sa mnom, Isidora!? – zagrmela je Sonja. – Jesi li poludela!?
– Gušite me! I ti i Branislav! I samo da znaš… planiram da se udam, i to što pre! – ustala je Isidora uznemireno i otrčala iz sobe.
– Izvini, lepotice – ustala je i Sonja. – Idem da razgovaram sa gospođicom. U poslednje vreme je postala mnogo čudna – poljubila me je i otišla.
– Hvala Bogu – uzdahnula sam i popila na brzinu onu hladnu kafu.
Mrzim da pijem hladnu kafu!
– Dobro jutro – čula sam glas svog dragog mužića Dušana, ali kad sam se okrenula, shvatila sam da je neraspoložen.
I danas je ustao na levu nogu.
– Jutro – uzvratila sam mu istim tonom.
– Otišao sam – jedva je izgovorio rečenicu. Obukao je sako i izašao iz kuće.
Dušan i ja smo malo više od pet godina u braku i imamo dve prekrasne devojčice – Anitu i Mirnu. Anita je starija od Mirne nepuna dva minuta. Bili smo srećna porodica do pre godinu dana. Dušan je počeo da radi od jutra do mraka i to me je dovodilo do ludila. Prebukiran je poslom i jako malo vremena provodimo zajedno. Pritom je i podigao silne kredite od raznih banaka, pozajmice od sumnjivih ljudi kako bi bio uspešan u poslu i hvalio se kako je vlasnik firme. Retko kad odemo do restorana ili zbrišemo negde vikendom van grada. Strast, a bojim se i ljubav koju osećam prema njemu počela je da se gasi.
-
Pesničke proze Tina Ujevića
800 rsdInterpunkcijska artikulacija žanrovskih i stilskih osobenosti
Interpunkcijski instrumentarij Ujevićevih kratkih proza skoro je identičan onom iz pesama u stihu i veoma je raznolik.
Pesnici pretežno izbegavaju pravopisne, odnosno interpunkcijske znakove i pravila ili jednolično upotrebljavaju neke od njih. Svako se odstupanje računa kao izdaja interesa kolokvijalnog ili standardnog književnog govora (jezika) u korist lirskog, poetskog. Što je odstupanje smelije, to je pesnički originalnije. Ujević, naprotiv, poetski crpi sve mogućnosti ovih znakova. On savršeno tačno poznaje pravopisna pravila, čime usmerava interpretacijsku percepciju čitalaca u željenom pravcu, ali i nadograđuje zvučne stilske figure. Ovo je još jedan razlog zbog kojeg, eventualno, ne bi došle u obzir priče kritičara o nasilnoj i namernoj Ujevićevoj poetskoj hermetičnosti.
Tačkom i zarezom upravlja dužinom sintagme ili rečenice, čime automatski planira ritam, ali i lirsku misaonu celinu i njenu sukcesivnost. Tačka i zarez produžavaju ili pak značajno skraćuju smisaonu pauzu, u zavisnosti od učestalosti, od oscilacije osećanja. Ako su sintaksičke periode kraće, skraćuje se i pauza; ako su duže, onda se produžava. Time se eufonijski uobličava tekst. Skraćivanje zastoja jeste suprotno od interpunkcijskog i dikcijskog uputstva, međutim, poetski je delotvorno kada zahteva lirska situacija. Primer su eliptične i specijalne rečenice u ovim poetskim prozama.
Tin Ujević, dakle, dovodi do paradoksalne suprotnosti uputstva za standardni književni jezik. Mada principi ograničenja refleksivnih zaokruženosti i deoba ostaju i dalje delatni, što znači da su samo zvučni kodovi pesnički oslikovljeni, ufigurirani.
Iza dveju tačaka sledi lirski epilog, zaključak ili „razjašnjavanje“ u naporednim tropima, lirska dedukcija.
Tri tačke su kraj refleksije i početak retoričkog pitanja, nadrealističko pomračenje i pomeranje svesti, bezgranično nastavljanje parataksičkih sinonima i tautologija…
Tačka sa zarezom je logična međa između grupe povezanih „pojmova“. Nema nikakvu stilsku dopunu.
Kad Ujević želi ironično da naglasi neke reči ili da uputi na njihovu dvosmislenost, stavlja ih pod znake navoda što im, u stvari, ograničava značenje. Trebalo je da ih kontekstualno osmisli u znaku ironije, paradoksa, dvosmisla da bi izostavio navodnike koji upravo sužavaju poetski i semantički prostor.
Upravni govor je, u tom pogledu, zanimljiviji, prvenstveno kada je lirska pozicija pripovedanja prvo lice jednine i kada izdvaja, kao direktno kazivanje, svoje reči i rečenice (češće u ranije napisanim tekstovima: Maske, Povratak, Zbogom, Posljednja mudrost). Uzrok je, dabome, emotivne prirode: „višak“ mora da izađe iz svog bitka, iz svog „ćutanja“, monološki ujednačene, introspektivne melodije, sa bolnom namerom da razgovori usamljenog i teškog sebe, da se kroz nepovratno otuđene reči uveri da ima duh i telo, da proveri prag izdržljivosti pokušavajući da uvek vrati njihove odjeke i sledećim samoposmatranjem ujedini svoje odbegle likove. Ujedno postiže varijaciju dinamike lirskih pripovedanja ne utičući bitno na ritmiku. Bez izvesne tendencije ponavljanja ostavlja utisak razbijanja harmonije. Upravni govor nalazi razlog i poticanje pre svega u emotivnom i refleksivnom sastavljanju lirskog junaka, u situaciji govora o njemu i kompoziciji motiva.
Oble, čak i uglaste zagrade podstiču (nekad i figurativnu: parodijsku, ironičnu, sarkastičnu) diskreciju, oble – manju a uglaste – veću; „objašnjavalačkim” komentarima utiču na promenu rečenične i tekstualne intonacije. Unutar male proze opstaje zaseban, zagrađen tekst, pomeren bliže piščevoj ličnosti, ujedno direktnije ograđen od lirskog junaka. Figurativno razvija nijanse ironije, refleksivno podvajanje – kontrast i melodijsku antitezu: glasnije – tiše, „zvaničnije“ – „nezvaničnije“ (Trulež, Zastoj, Mali pustolovi, Alkoholni sni, Jedna okultna sredina, Lešine u podrumu, Fefelli, ergo sum, Jesam li poznat u afričkoj prašumi?, Aleja kestenova – sa uglastim zagradama).
U štivu Bilješke iz kafane Topole postoji sijaset interpunkcijskih ili pravopisnih znakovnih upozorenja koja napadaju integraciju motiva brojnim pauzama i rade na relativizaciji tematskih jedinica i njihovog sleda. U sinhronijskom nizu to su kvantifikacijski kontinuirane razuđenosti smisla, najjača figurativna uporišta, praznine i preskoci u svesti i osećanjima, u opažanjima koje treba popuniti intervencijama lirske fantazije. U mogućoj interpretaciji čini se da ovaj ortografski galimatijas funkcioniše po nadrealističkim pravilima igre i da zahvaljujući njemu i ostale komponente strukture dobijaju nadrealističko ubrzanje i poredak.
Tako postoje dva paralelna poetska sveta – izgovoreni i neizgovoreni, stvoren od intermeca, a najveličanstvenije se lirski barata sa onim čega „nema“.
U istom tekstu, kao i u nekim drugim, naići ćemo na udvojene uzvičnike, upitnike, crte. Oni ekspresionistički govore o udvostručenom doživljaju, pojačanim strastima ili nerešivom skepticizmu, pitanjima koja će zauvek ostati retorička. Rekli bismo da se, ipak, ne radi o pravopisnom, interpunkcijskom egzibicionizmu, već o pokušaju da se verno izraze lirski i psihološki, unutrašnji svetovi.
-
Gvardijan
800 rsdUPOZNAJ ME, DE LUKA! TI JESI JA
Rezidencija De Lukinih, San Antonio, Teksas
Jul 2011.Krupno, muško telo, izmučeno noćnom morom, bacakalo se po crnoj satenskoj posteljini, znojeći se. Poslednjih par noći je učestalo sanjao svog oca, kao nagoveštaj teških, zloslutnih dana. Ništa što je bilo povezano sa Marčelom de Lukom nije donosilo bilo šta dobro, pa čak iako je odavno bio mrtav.
Neki ljudi su bili u stanju i iz groba da muče. Marčelo je bio jedan od njih.
„Ja sanjam. Ovo je košmar. Probudiću se. Ti si mrtav.”
„Vredi li ti, moj De Luka, da se probudiš? Java ti je bolja?”
„Šta hoćeš?”
„Da se sećaš!”
„Sećam se, monstrume. Sećam se svaki dan šta si me naterao da uradim.”
„Dobro je da se sećaš, Lorenco. Dokle god se sećaš ko si i čiji si, znaćeš i gde ti je mesto. Ne budi takav mekušac.”
„Ne želim tvoje zaveštanje, oče. Davno sam napustio sve što ima veze sa tobom i tvojim angažovanjima.”
„Naravno da želiš. Želiš nju, zar ne? Želiš onu koja te nije dostojna po prezimenu. Želiš običnu ženu, jer si tu ljubav prema običnom nasledio od majke. Moći ćeš da je dobiješ i sačuvaš samo ako prihvatiš moje nasleđe. Samo tako ćeš biti dovoljno jak. Prihvati svoje gene, Lorenco! Uzmi svet za sebe!”
„Ja nisam ti.”
„Upoznaj me, De Luka! Ti jesi ja. Mi smo isti likom, kao dva identična odraza u ogledalu, kao dva identična lica zveri. Uzimamo ono što nam se prohte, a tebi se prohtela trenutno curica bez otmenosti i nasleđa. Želi je i tvoj nedostojni brat. Ta mala, mršava stvarčica je očigledno nešto posebno, čim se dva najmoćnija čoveka na svetu glože oko nje.”
„Neću dozvoliti Antoniju da je povredi. To je jedini razlog zašto je štitim.”
„Zašto misliš da je on želi povrediti, Lorenco? Možda je samo želi posedovati, kao i ti.”
„Ja je ne želim na taj način.”
„Laž. Laž. Laž.”
„Nije laž.”
„Kukavice!”
Smejao se, sve dok se njegovo telo nije udaljilo u nekoj sanovitoj, improvizovanoj magli, noseći taj zlokobni smeh sa sobom.
Bila je to prezentacija autentičnog porodičnog košmara.
Lorenco de Luka se probudio i uspravio na krevetu, mokar i neveseo. Stvar koju mora uraditi učiniće da zaliči svom ocu. Moraće je uzeti bez pitanja i oteti protiv njene volje, a tako sebi natovariti na savest još jedan greh. Antonijevo muvanje oko nje mu nije ostavilo drugog izbora. Bojao se da je ne povredi, a to je bilo nešto što nije mogao podneti. Zašto? To ni sam sebi nije mogao odgovoriti. Recimo, nije mu se svidela činjenica da sitan demon poput njegovog brata povredi anđela poput nje. Ako će se već neko igrati Raja i Pakla, to će biti on.
U toj igri, on će deliti karte iz svog špila.
Nije se mnogo premišljao oko svog sledećeg poteza.
Bilo je tri ujutro kad je podigao telefon i kratko naložio: „Namamite je!
-
Roman o telu
720 rsd3.
Napisao sam reči za svoju novu kompoziciju, a znao sam da je ona tu negde blizu, dole na stepeništu i iza svake moje reči na hartiji. Tako nisam znao kako da je izbacim. Iza svake reči plazila se na mene pakosno i sito, razbludno i smešljivo, sažaljivo, tvrdoglavo, zadrto.
Sa svakom mojom reči rimovala se neka njena podsmešljiva primedba. Sve u šta sam uveren da bi bilo sjajno za moju novu ploču, sve je posle njenog slika postajalo glupo.
Pozvao sam telefonom Veru:
– Ne mogu da pišem…
– Pa nemoj da pišeš.
– Ali treba da pišem.
– Onda piši!
– Ali ne mogu.
– I šta da ti na to čovek odgovori.
– Ne znam… I ne očekujem da mi nešto bogzna šta kažeš.
– Da, ti smatraš da sam ja glupa.
– Opet ti…
– Hoćeš da se svađaš?
– Hoću.
– Nisam očekivala takvu iskrenost. Zašto?
– Tako. Nervozan sam, ljut, nezadovoljan, nesiguran.
– Opet nešto izvodiš… da dođem do tebe?
– Nije loša ideja.
– Znači da dođem?
– Naravno.
– Evo stižem za pola sata.
– Ipak bolje nemoj.
Muk.
– Zašto ćutiš?
– Već sam pošla.
– Prebrza si. Izgubićeš me. Ne smeš biti kao zapeta puška.
– U pravu si. Nisam ni mislila da dođem.
– Hajde, dolazi. Uznemirava me neka budala.
– Muško ili žensko?
– Pa šta misliš?
– Otkud znam kad si ti u pitanju?
– Uostalom zateći ćeš je na stepeništu.
– Za tebe se uvek zakači neka luda… Ti si pravi magnet za manijake.
– Kakvo sveže poređenje!
– Upotrebi ga u svojoj najnovijoj kompoziciji. Uvek su tako originalne!
– Nije loša ideja! Podelićemo honorar. Naslov će biti „Magnet za manijake“.
– Neizlečivo si trivijalan… Da li primećuješ da sam već u tvom krevetu.
– Naravno, ugasi lampu… I ćuti.
– Ta ženska na stepeništu nije ni tako loša.
– A videla si je?
– Da, stoji kraj lifta… Znala sam da je tu zbog tebe. Posmatrala me sa nežnošću.
– Valjda sa mržnjom?
– To bi bilo prirodnije… Ali devojka me je gledala bez mržnje, čak milo… Imala sam utisak da sa mnom ulazi u tvoj stan. Da li je poznaješ od ranije?
4.
Ta luda je banula u moj život iznenada. Sišao sam iz tramvaja posle svog koncerta, a ona me je sačekala na stanici i obratila mi se bez ikakvih uvoda:
– Što si posmatrao tako iz prikolica?
– Nisam uopšte primetio da si bila u tramvaju.
– Kako nisi? Smešio si se. I davao nekakve znakove.
– Čini ti se. Možda sam se osmehnuo, ali ne tebi. Ruke sam držao u džepu.
– Ne, davao si znakove.
– Idi dođavola! Žurim… Zdravo!
– Kako sad zdravo? Moramo da razgovaramo. Znam da želiš nešto da kažeš.
– Ne, nemam šta da ti kažem. Ako hoćeš autogram, gde ti je hartija?
– Budalo, kakav autogram!
Zakoračio sam da je obiđem, a ona je vešto koraknula istu stranu i preprečila mi put.
– Evo opet se smeškaš kao maločas.
– Smešno mi je – preprečila si mi put. Sada se zaista tebi smejem.
– Sve ja znam. Meni je sve jasno.
– Koliko ja znam mi se ne poznajemo.
– Ja sve znam o tebi.
– Blago tebi.
– Hoćeš li da ti pričam? Rođen si u Beogradu dvanaestog jula 1956. godine. Zoveš se…
– A kako se ti zoveš?
– Ja se uopšte ne zovem. Nisam rođena, nemam roditelje, ni adresu, ni zanimanje.
– Verujem samo ovo poslednje.
– Ja ne lažem.
– Dobro, kako nisi rođena?
– Tako lepo… Nisam htela da se rodim, pa prema tome nisam rođena.
– Dobro, rođena protiv svoje volje. To je drugo. Nije ni to mogućno, ali recimo…
– Sa mnom je sve mogućno.
– Ali evo tu si, preda mnom.
– To se tebi samo čini.
– Dobro, a kako onda razgovaramo?
–To i sama ne znam. Što si me uznemirio? Da me nisi uznemirio, ja ne bih govorila s tobom.
– Ja tebe uznemirio?
– Pa, naravno. Smešio si se i davao znakove. Od sada moraš da računaš sa mnom.
– Ja ništa ne moram.
– To ćemo tek da vidimo.
– Pretiš?
– Ne. Ali moraš da razgovaraš sa mnom.
– Kako da razgovaram s tobom kad ne postojiš.
– To zvuči dosta logično, ali sve što je stvarno ne mora da je logično. Ti studiraš logiku, pa bi morao da od toga nešto shvatiš. Jedno je logika, a drugo je ono što mora da bude.
Počela je da govori mnogo i nevezano, a ja sam krenuo kući bez komentara. Ostavila me je da prođem. Govorila je za mnom, a onda je zaćutala. Znao sam da me posmatra. Zatim sam začuo korake, sve jače i bliže. Okrenuo sam se besno. Nije mi se približavala, već je kao sa detetom napravila glupu šalu. Tapkala je na mestu sve jače, ne bih li ja pomislio kako mi dotrčava s leđa. Cerekala se i više nije bila lepa. Bila je odvratna. Osećao sam je u stomaku, kao nesvareno jelo.
-
Antinoj 24
630 rsdPACIJENTI SU MAČKA U DŽAKU
Tijanino stanje je gotovo odmah po priključenju na milion i dvesta hiljada jedinica kristalnog penicilina postalo bolje.
Samo nekoliko dana po dolasku stavljena je u raspored za tretman u sobi.
Tehničar joj je pomogao da ustane iz kreveta, ali se već na hodniku nekako izmigoljila iz njegove ruke. Išla je pognute glave upoređujući svoje papuče sa njegovim dok su jedva čujno, gumeno i plastično, kloparali po okrpljenim vinas pločama. Lifta su se domogli u ujednačenom ritmu. Za tih nekoliko trenutaka do podruma mogla je na miru da zaključi da su njegove kroksice original.
Nisu obraćali pažnju na manire i bili su nehajno izvan pristojnosti. On je nju posmatrao tehnički – ukoliko se bude zanela na jednu ili na drugu stranu, moći će da je poduhvati. Bila je krhka i raslabljena, ali zazirao je zato što se maločas drsko opirala pomoći. Nije mogao tačno da joj odredi figuru ispod rezedo ogrtača i nekoliko slojeva odeće.
Kaiš joj je pri geganju upadao između nogu, a kada ga je izvukla otud, pogledom se uspela sa njegovih klompi, preko pantalona, sve do ramena gornjeg dela ispranog odela. Nekada je bilo belo kao sneg. I ona je njega posmatrala tehnički. To je preimućstvo bolničkih uniformi.
Mesto za stolom zauzela je više kao da se srušila nego kao da je sela. Postupno je izvlačila prvo jedan pa drugi lakat da se održi iznad ivice. Namestila je bradu među dlanove.
Doktor Pašenog je strpljivo sačekao da se pacijentkinja stabilizuje (silazak ju je izmorio više nego što je i sama očekivala). U trenutku koji je smatrao pravim za početak postavio joj je uobičajena pitanja o datumu prijema u bolnicu, o imenu i zanimanju. A zatim i uobičajeno: „Zašto ste ovde?“
Tijana je takoreći istom intonacijom i bojom glasa, samo u svojoj ženskoj i malo promukloj varijanti rekla da ima jaku upalu desnog plućnog krila. Međutim, pri kraju reči „krila“ (kao da su je vinula, kao da su je odapela sa službenog saopštenja), ona se zaplaka.
Opet je čekao nadajući se da će pacijentkinja doći do reči, do daha. Ali njeno uzdisanje postajalo je sve jače. Malo više zatečen pokušao je da bude prijatan i duhovit rekavši da pacijenti obično plaču „tek tamo, negde, na trećoj-četvrtoj seansi; a nekome treba i mnogo više…“
Tijana je nastavljala da jeca zureći u prazan sto.
„Vama, Tijana, očigledno ide od ruke, došli ste u pravo vreme na pravo mesto…“
Možda nije ni čula šta joj je govorio.
„Brana drži u zatočeništvu unutarnje ranjeno ja koje se sakrilo i šalje poruku Biću da nešto nije u redu… Tako i bolest… napada određeni organ…
„Vas je, a to je više nego očigledno, skolila velika tuga. Dobro je što plačete, to jako pozitivno utiče na vaše trenutno stanje, koje, ako sam dobro shvatio…“
„Isplačite se slobodno, ne čuvajte taj bol u sebi…“
„Možete li mi makar malkice, izdaleka, reći šta vas muči?…“
„Pokušajte da mi kažete barem jednu reč..“
„Smirite se, Tijana, plačete već skoro sat vremena! Imam sledećeg pacijenta…“
Doktor Pašenog predao je Tijanu tehničaru, jedva je podigavši sa stolice po kojoj se zamutila i razlivala zajedno sa suzama. Pošli su nazad, ali ovog puta nije mogla da mu se otme.
Taman se malo pribrala i zaustavila bujicu kada ču neodmerene i nemarno izgovorene tehničareve reči: „Sledeći put ići ćete kolicima. Suviše ste slabi za ovaj poduhvat.“ Onda udari u još veći plač.
Morali su da joj daju injekciju za smirenje.
Vraćena je u krevet, u sobu u kojoj je ležala sa još tri bolesnice. Zabrinuto su gledale kako je unose i polažu na postelju. Umrtvljena lekom zaspala je odmah, ne čuvši šta se oko nje dešava. Uneli su je baš u trenutku kada je žena sa kreveta preko puta nje govorila o umrlom sinu: nedelju dana pre nego što će zauvek napustiti ovaj naš poznati svet zadao joj je tri udarca nožem, od kojih jedan u grudi; ubodi je nisu ubili, ali su joj trajno oštetili levo plućno krilo. Nastavile su da pričaju pošto je Tijana blaženo zahrkala.
Petnaestak minuta kasnije na vratima se pojavila doktorka Ana Vasić. Popela se sa reumatološkog odeljenja (na kome je radila poslednjih dvadeset i kusur godina), kratko se posavetovala sa doktorom Ismailijem i ušla u Tijaninu sobu, u vreme koje je dopušteno samo lekarima. Videla je kako blaženo spi, pomilovala pogledom i ostale tri pacijentkinje, prošaputala da će biti sve u redu. Neka se ne uznemiravaju. Mobilni telefon u njenom džepu počeo je da vibrira i ona mahnu ženama i izađe na hodnik na prstima, da nešto ne poremeti u harmoničnom glasnom disanju i smirenju koje je unela u sobu, tiho zatvorivši vrata.
Na ekranu je pisalo „pac. Jovan Knežević“.
Vrlo su retko imali potrebe da se čuju telefonom pa je pomislila da je nešto u vezi sa velikim događajem koji se sprema za prekosutra – otvaranje izložbe „Antinoj 24“ (zbog čega je Ana bila veoma ponosna na svoju kćerku Mariju). Zašto bi je inače zvao. Ako je dobro upućena, upravo postavljaju slike i skulpture, jel tako, to je trebalo da urade danas po podne…
Međutim, Jovan ju je zvao iz sasvim drugih razloga.
„Molim vas, Ana, danas sam propustio termin za posete, a na pulmologiji leži jedna moja prijateljica koju bih svakako da posetim, vrlo važnim povodom. Naime, sutra ne mogu nikako da stignem…“
„Naravno, Jovane, ne morate mi ništa objašnjavati. Samo, molim vas, iako sam dežurna čitavu noć, potrudite se da dođete pre deset…“
-
Ostavši letom u Moskvi
720 rsd* * *
Sve napisali na jednom listu
Kojim će mi do znanja dati
Da će mi košulju navući čistu
Pre no što će me ustreljati
I gotovo ubijen kao zaspao
Okupan u znoju lednom
Setim se da sam na plaži ležao
Zagrljen sa devojkom jednom
U rano jutro ja se budim
U rumenoj nekoj bašti
Miriše barut. Slutim
Pucanj. Sad ću pasti* * *
Kafa i votka. Noć bez snova.
U peći pleše plamen.
Palačinka crna gramfona
Vrti se i zabavlja me.
Živim, skoro izistinski.
Kiša da asfalt udavi.
Aleksandar Vertinski
Peva nešto o ljubavi.* * *
Ja idem a ptice pevaju
i drveće od pesme zanemi
nikome pesnici ne trebaju
sasvim su drugi sada problemiU složenom cvrkutu mrtvih ptica
luta smrt kao zadnja utvara
na snimku će biti obrnuta lica
antisneg krematorijskog garaJESEN
Narandžastozlatna, gusta
Sleće s hrastova, klenova, sa iva
To dok povlači se vlast šumska
Baca, u panici, sve iz arhiva.* * *
Ljudi na mesec putuju
Kavijar jedu ne gladuju
Pomislih: bože sveti!
Svejedno ću ja umreti.
To što će me progutati
Ustima gladnim celog veka
Neće tu brešu zakopati
Taj što tamo na mene čeka.
To sve samo progres krije
Ovo jeste a ovo nije
To je ka meni skok tvoj
Na luni zaigranoj. -
Dok spavao sam svuda je padao sneg
720 rsd* * *
Kasno je već. Evo nebom reflektori
zaigrali. Zabavlja se svetina.
To je noćni klub, tu su igre, razgovori.
Kao da je ʽ43. godina.Kao vraćam se i pod bombama stradam.
Sneg i zemlju eksplozija budi.
I ubijen u sivo blato padam.
A ti me probudi, probudi.* * *
Ovde mnogo plaču. Ovde krstovi stoje.
I ne pije se sasvim, bože me prosti.
Ka nebu bokori pružaju grane svoje
Kao da su nečije kosti.Kada bi svi oni na tren vaskrsnuti znali,
Krijući svoja lica rekla bi ta nejač:
„Ma, šta pričati o životu, moj stari,
Kad ni smrt ne može da zaguši plač.“MUZIKANT I ANĐEO
Na starom skveru svira muzikant,
bledunjav, crna traka čuva mu vrat.Slušam sa klupe, gotovo ne dišem,
na starom skveru nikog nema više.Samo se golubovi vrte tu oko nogu
i plavooki anđeo odan svome Bogu.…ah, što muzika tužnija, strašnija biva
tim se krilati nežnije osmehiva.ZIMA
Svake godine zima dolazi rano.
Dvadeset godina njenom belinom
bejah omotan. A sa ovom zimom
kao da s uma silazim lagano,
mili druže. Nikoga, ničega.
Stih se rodi, i već umire
stisnutih zuba. Nečije ridanje navire,
čuješ li, kako žale zbog njega.…A kad se upali zvezda u noći,
i pogase se svetiljke u kući,
grejem dlanove, u njih dišući,
i šapućem: „Sve će proći, sve će proći.“
I gledam, umirući, kroz okno, čedno
polje besprekornog snega.
Da je bar nečijih tragova – čoveka
ili zveri, nije li svejedno.* * *
Dok spavao sam, svuda je padao sneg –
Padao s neba, beli, plavičasti,
I neki strašni izišao je čovek
sa ogromnom lopatom u svojoj vlasti
i probudio me. A nije me sneg
razbudio, tiho, sasvim tiho je padao.
Sredinom dana probudih se bled
a za zidom dečak je tužno plakao.
Nekada davno na sneg bih izlazio
bez kape i kaputa i ka prvoj stanici
trkom bežao i do smrti rȁd bio,
miloj, u zečijoj bundi, prijateljici.
Išli kod mene, naokolo je sneg ležao.
Dvorište beše pusto, sami na celom svetu
nas dvoje smo bili. Kako sam znao
poljubih je tada, od uzbuđenja smo se tu
osvrtali, ja krišom, otvoreno ona.
Gde li se sada dela moja tuga,
moj nemir? Naslonjen preko balkona
slušam plač i vidim sneg. Kuda
da bežim sada, a nikuda ne bih.
Sneg plavičast, kô čaršav posle pranja, lak.
Grebi lopatom, čoveče, plači i grebi.
Moj dečak ili devojčica, moj dečak. -
Sa druge strane stakla
1.090 rsdTEODORA (12)
KOJA JE POSTALA DETE NACIJEOvo je priča o devojčici. Maloj, a velikoj ženi. Onoj, u koju se narod Srbije na prvi pogled zaljubio i u dahu je zavoleo, dao joj sve što je mogao i uz njenu nadljudsku snagu, uz njene roditelje i mlađeg brata, pomogao da ponovo raširi, naizgled slomljena krila.
Dobar dan, ja sam Teodora. Imala sam težak oblik leukemije koju sam pobedila. Zato sam sad ovde i planiram da ostanem.
MOJA PERSPEKTIVA
ILI KAKO SAM VIDELA RAKKažu da me ništa nije zaobišlo. Ipak, nešto jeste. Ono najgore. Zaobišlo me je ono od čega svi beže i misle da mogu da se sakriju. Zaobišla me je smrt. Ta brutalna i bezosećajna spodoba. Možda me i nije zaobišla, možda sam joj umakla, nasamarila je, nadmudrila, možda je naišla na lukaviju, pametniju i snažniju devojčicu nego što je očekivala. Ne bojim se više smrti. Ranije sam se plašila. Strah me je samo od odlaska. Ne volim da se selim, posebno kad ne znam kuda idem. Bojim se i ostavljanja. Ne želim nikoga da ostavim, niti želim da mene neko ostavi, a smrt je stalno tu, oko svih nas. Stigne pre ili kasnije na svačija vrata. Ne treba da se plašimo, treba samo što duže da je zavlačimo, ako ništa drugo, tako ćemo je nervirati, sigurno.
Kod mene je sve bilo normalno i onda odjednom ništa više nije bilo normalno. Moram tako da počnem, jer tako je bilo. Nenormalno baš.
Moje lečenje trajalo je ukupno nešto duže od dve godine. Da, dugo je trajalo, predugo možda. Ne mogu baš da kažem da sam sad skroz završila sa lekarima, terapijama, kontrolama i sličnim medicinskim „dragocenostima“, ali volim da mislim da je najgore prošlo. Bar što se tiče bolesti, odnosno lošeg stanja tela u kojem kontrolu nad organizmom preuzima neka glupa leukemija koja vam je nepozvana ušla u krv. Nepozvane goste niko ne voli, pa kada se uvale u kuću, mnogi ne prezaju da ih „na finjaka“ izbace napolje. Iako besprekorno lepo vaspitana, prema ovoj gošći nisam bila fina i nije mi žao. Zbog te posete i dalje imam probleme sa toksinima, sa teškim otrovima u svom malom telu koji me baš smaraju, pa moram još uvek da se družim sa onim sestrama što vole da nose bele mantile i da posećujem zgradu bolnice.
Imala sam samo osam godina, bio je 11. maj i meni je dijagnostikovana „akutna mijeloidna leukemija“. Eto, rekla sam! Probajte i vi, izgovorite! Teško je, jelda? Reči su grube, hrapave, komplikovane za izgovor, ne znam ko ih je takve osmislio, ali svaka mu čast, baš se namučio. Moralo je valjda da zvuči ozbiljno. Ništa nisam razumela, u to vreme nije bilo ni potrebe, samo sam shvatala da se sve nekako izokrenulo, promenilo, izvrnulo naopačke, zbog tih nekoliko grubih reči.
Znam da sam bila devojčica, kao i svaka druga. Nisam se razlikovala od svojih drugarica iz škole, niti od svojih sestara, sve smo bile iste. Onda se nešto desilo u mom životu, pa sam se ja – malo izmenila. Život se promenio. Iako sam bila dete, bez životnog iskustva, bez velikih planova za budućnost, bez obaveza i tereta raznih odgovornosti, moje vreme bilo je i ostalo dragoceno, a moj život bajka.
Kako to obično ide, svaka bajka ima glavne junake, dobre i zle. Ima princezu, princa, dvorac, ali i zlikovca, negativca. Tu su veštice, zmajevi, zli čarobnjaci koje do kraja priče princ, uglavnom svojim mačem, izbriše sa lica zemlje. Tako se u moju bajku u kojoj smo glavni junaci bili tata, mama, brat i ja, i živeli srećno, misleći, do kraja života, jednog dana nečujno na prstima ušunjala tamna senka. Nepozvana gošća bila je zlikovac. Veštica. Ono što spodoba nije znala, je da u ovoj bajci nema naoružanog princa, već svi mi, junaci, za opasačem imamo po jedan oštar mač. Tako smo joj došli glave sa svih strana. Naravno, prošlo je neko vreme dok sam smogla snage da taj mač izvadim „iz kamena“ i njime zamahnem u pravcu izvora veštičje senke.
-
Istorijski azbučnik Savskog venca
5.000 rsdАлександар Живановић Сања
Рођен је 1890. године у Београду. Био је студент и четник, добровољац од 1912. године. Погинуо је приликом покушаја пребацивања на турску територију код места Лисице, 1912. године. Улица Сање Живановић на Сењаку носи његово име.
Артиљеријска касарна
Кнеза Милоша бр. 24Артиљеријска или Тобџијска касарна налазила се на углу Милоша Великог и Немањине. На том месту је касније изграђена зграда Министарства шума и руда и Министарства пољопривреде и вода а данас се у тој згради налази Министарство иностраних послова.
Ватерполо клуб Север
Спортски боб клуб Београд, основан је 1926. године да би промовисао зимске спортове. Да би „убили“ летњу паузу, чланови боб клуба су основали пливачку секцију и подигли пливалиште на Сави, на месту где се данас налази ресторан „Шест топола“. Пливалиште је имало клупску зграду, свлачионице, ресторан и др.
На пливалишту су поред пливања игране и прве ватерполо утакмице. Убрзо је формиран и ВК „Север“, од кога је касније настао Пливачки и ватерполо клуб Црвена звезда.
Велика касарна
Кнеза Милоша бр. 31Преко пута дворца је у периоду 1834-1836. године подигнута Велика касарна. Зграда се зидала без обзира на протесте београдског паше. Имала је основу у облику слова „П“ и била је отворена према дворцу тј. према улици. То је била највећа касарна у ондашњој Србији. Претпоставља се да је грађена по пројекту Јохана Хенгстера из Земуна или Франца Јанкеа. У њој су се одржавала и скупштинска заседања краљевине СХС.
Касарна постоји и данас и налази се у дворишту Генералштаба у улици Кнеза Милоша број 31.
Лиман хан
Лиман је био турски хан који се налазио на месту првог отвора моста краља Александра Ујединитеља. Назив хана (Лиман) потиче од турског назива за пристаниште а у непосредној близини је било Савско пристаниште по коме је и добио име.
Кафана Лиман хан је била у власништву капетана Мише Анастасијевића, великог трговца и добротвора.
Милошева чесма
Чесма је подигнута у периоду 1831-1834. године истовремено са изградњом Конака кнеза Милоша. Милошева или чесма код Топчидерске цркве је најстарија уређена чесма у Топчидеру. Чесму је Управа Топчидерског парка обновила 1930. године. Чесма постоји и данас.
Милутин Ивковић – Милутинац
Рођен је 1906. године у улици Милоша Поцерца. Био је лекар и фудбалер, унук војводе Радомира Путника.
Као лекар, дерматолог, имао је приватну праксу у Београду. Хуманиста, сиромашне је лечио бесплатно и куповао им је лекове из сопственог џепа.
Ипак много је познатији као фудбалер. За ФК Југославија је одиграо 235 утакмица. После Југославије, пред крај каријере играо је за БАСК. Био је капитен репрезентације која је учествовала на Првом светском првентству у фудбалу у Уругвају 1930. године. Последњу утакмицу је одиграо 6. маја 1943. године, приликом прославе 40 година постојања БАСК-а.
Гестапо га хапси због комунистичке прошлости, 24. маја 1943. године а већ сутрадан је стрељан у Јајинцима. Једна улица поред стадиона ФК Партизан носи његово име а у парку ипред истог стадиона постоји у његова биста.
Обелиск у Топчидерском парку
Налази се у непосредној близини Милошевог конака у Топчидерском парку. Подигнут је 1859. године у част повратка кнеза Милоша Обреновића у Србију. Аутор споменика је каменорезац Франц Лоран. Споменик је сачуван и данас.
Парни млин кнеза Александра Карађорђевића
Топчидерски друмОво је био први парни млин у Београду. Подигнут је 1850. године. Млин је био у власништву кнеза Александра Карађорђевића па су га звали и „Књажевски парни млин“. После пада династије Карађорђевић, млин је продат 1869. године, а 1883. године га купује фирма „Игњат Бајлони и синови“.
Пирамида
Београд је имао четири пирамиде. Реч је о бункерима које су Немци подигли да би заштитили своје људе од бомбардовања. Пирамидалног су облика да би бомба која би погодила склоништа склизнула низ зидове пирамиде и тако штету свела на минимум. Основа је 27 x 14 метара а зидови су дебели три метра. У тренутку писања овог текста остала је само још једна у Савској улици.
Сима Лозанић
Рођен је 1847. године. Био је један од првих осам професора на Београдском универзитету, први ректор и први почасни доктор. Предавао је хемију на већини европских универзитета.
Био је члан и председник Српске краљевске академије. У више наврата је био министар у Српској влади.
Једна улица на Дедињу носи његово име.
Скулптура Жетелица
Топчидерски паркСкулптура „Жетелица” постављена је 1852. године и једини је сачувани и најстарији примерак украсне парковске скулптуре у Београду. Представља богињу земљорадње Цереру, ливена је у Бечу и рад је бечког вајара Фиделиса Кимела.
-
Sudsko čudo
400 rsdПРВИ ЧИН
ПРВА СЦЕНА: ПОЈАВА СУДСКОГ ЧУДА
(Канцеларија адвоката Антанасија. Улази Старац.)
СТАРАЦ
Добар дан.АНТАНАСИЋ
Добар дан.СТАРАЦ
Јесте ли чули да се у Зриковцу догодило судско чудо?АНТАНАСИЋ
Чуда, па ни судска, не постоје. Какво чудо?(Старац зачуђен одлази, улази жена.)
ЖЕНА
Добар дан. Јесте ли чули да се у Зриковцу догодило судско чудо?АНТАНАСИЋ
Какво чудо? Чуда, па ни судска, не постоје.(Жена одлази зачуђена, улази Веља.)
ВЕЉА СНАЛАЖЉИВИ
Добар дан. Јесте ли чули да се у Зриковцу догодило судско чудо?АНТАНАСИЋ
Шта вам је с тим „чудом“?Господине Вељо, треба ли некоме Зриковчанину правни савет? Антанасије ме овласти да вам дајем савете. Не – да гатам о судским чудима.
ВЕЉА СНАЛАЖЉИВИ
Ма како само Ви, адвокатов приправник, популаран зриковачки саветник, не знате, а цео Зриковац зна, да се у селу догодило судско чудо?До јуче је скривано! Чак и од Влајка Карабаша! Јединог зриковачког несудничара, али, и јединог познаваоца свих судничара и свих њихових парница и кривица. Карабаш зна све наше судске вратоломије, које се годинама претресају пред судом.
АНТАНАСИЋ
Покуша да Вељи објасни неке ствари, али Веља наставља.ВЕЉА
Добро, дајте ми савет. Хоће ли суд да протестује менице, дао сам их трговцу на велико за робу. Не иде ми продаја. Нисам му платио о року? Како да избегнем судску блокаду мог рачуна код банке?АНТАНАСИЋ
Суд ће блокирати твој рачун и платиће менични дуг. Ако немаш пара на рачуну, заплениће ти робу у радњи и даће је у јавну продају.ВЕЉА СНАЛАЖЉИВИ
Неће, млади адвокате. Меници је истекао рок наплате.АНТАНАСИЋ
Поверилац подноси меницу на протест по истеку рока плаћања. А Ви сте га замајавали да протекне и уговорени рок протеста? Лукаво, лукаво, трговче Вељо.ВЕЉА СНАЛАЖЉИВИ
То не радим лукаво, него пословно. Узмем робу, дам повериоцу орочену меницу, он верује да ћу му платити о року. Кад види да нећу, касно је да тражи наплату по меници. Престала је да важи.АНТАНАСИЋ
Лепо. Али поверилац Вас тужи у парници И наплатиће од Вас главницу, камату и трошкове.ВЕЉА СНАЛАЖЉИВИ
Док он покрене парницу, ја продам робу и убирам камату, а њему платим кад најави тужбу, да му не бих плаћао ни камату ни трошкове.АНТАНАСИЋ
Ви не послујете савесно и поштено.ВЕЉА
Не живи се од поштења, него од зараде.У послу сам успешан зато што сам сналажљив, Хвала Вам за савет којим сте ме подржали у послу.
-
Vesele tridesete
600 rsdIDEM LI JA ILI NE?
Četvrtak uveče. Zadnjih pet meseci pijem anksiolitik ujutru i dobro sam. Serem na svoju književnost svih ovih pet meseci. Pijem. Pijem alkohol iz duše. Tačno osetim vreme kad treba da se nalijem, direktno u mladalačku dušu od 39 godina…
Bio sam potpuno razbijen prošlog petka. Rođeni otac me je zamalo doveo do ludila. Napio sam se i nisam ceo vikend išao u stan kod njega i kod moje majke. Spasilo me piće. Piće iz duše i direktno u dušu.
Nešto me zadnjih par dana bole krsta. Opet sam uveo kompjuter u stan, posle godinu i nešto pauze i odsustvovanja, pa sam stalno ustajao iz kreveta da promenim muziku, ili odsedim po dva-tri sata čitajući svoje neobjavljene zabeleške.
Finansijska situacija je na mestu. Danas uzeo stanarinu od 170 evra i sutra bi trebalo da platim račune i dažbine za prethodna dva meseca. Plaćam to na svakih dva meseca, sve odjednom.
Sutra je petak. Kompjuter je izgleda crkao. Radio je dobro cela tri dana. Jutros, posle prve kafe pustim „Gobline“ i sve zvoni u mom stanu. Praznim se i lepo mi je. Mogu da slušam muziku po tri-četiri sata, a da sam svestan da ona ne vredi ni pet para. Ali, zvoni mi u stanu, duša mi se leči i puni tom čarobnom stvari – muzikom.
Tako već tri dana. Ono „samoubistvo“ i skok u alkohol potpuno sam zaboravio u ovih dva-tri dana. Bio sam negde. Posle godinu i nešto dana u tri dana čarobne zvonjave – u muziku.
Imao sam super ortake tri dana, ali već trećeg dana, danas, kompjuter mi je posustao.
Prethodna tri vikenda sam potrošio na rođenog oca. Bio je aktivan i preko nedelje. Jednom me je probudio u 8 ujutru i rekao da odem po onu drugu stanarinu. To me oduševilo i odlučio sam da mu oprostim prvi vikend, u kome me doveo u prvu komu. Tad sam se povukao u sebe, a onda, posle dva-tri dana probudio me je poslom, rano ujutru. Narednog vikenda, opet smo bili ortaci.
Malo opasno druženje i ortakluk, ali to je bio drugi vikend rizika sa njim. A onda je udario opet. Optuživao me što nisam došao na neku sahranu, u Despotovac, zvao me i preko nedelje na sahranu i prošlog petka sam bukvalno bio na ivici. Piće. Prošlog petka, a onda opet ceo vikend nisam išao kod njega i majke u stan.
Iz svega ovoga se vidi da mi je petnaest dana visio iznad glave. Pomislio sam da sam poludeo, da sam se pupčanom vrpcom vezao za tog morona, a onda skok u alkohol prošlog petka.
I evo – zadnja tri dana sam zaboravio na tri spojena vikenda i apsolutnu saradnju sa svojim ocem i preko nedelje.
Čak sam u jednom trenutku bio u neverici. Da ovo stvarno nije postalo prijateljstvo, pomislio sam. A onda me je zadnjeg petka optužio što nisam došao na sahranu. Hteo sam da pozovem svog psihijatra, da prvi put upadnem kod njega prevremeno, a onda mi sinu da prenesem monitor i zvučnike iz kevinog stana u moj stan.
I evo – tri dana trajalo je to. Posle godinu i nešto dana pauze. Danas otkaza moj novi ekran. Ne mogu da pustim čarobnu zvonjavu, ortake – muziku. Opet se vraćam pisanju priča.
Raskoljnikov je posle izvršenog čina shvatio da je pogrešio u svojim procenama. Umesto moći dobio je apsurd. Student – Raskoljnikov. Kad sam ja bio student i odlučio se da napustim fakultet sve sa računicom da imam moć, dospeo sam na Filozofski fakultet. I tu, kao i Raskoljnikov, dobijem saznanje o apsurdu. E, tad sam prvi put samostalno otišao i javio se psihijatru:
„Nešto ovde nije mnogo u redu“, rekao sam joj. Bila je žena.
Raskoljnikova je spasla Sonja posle zatvora a mene je posle ludnice spasla Sofija ili moja zaljubljenost u nju. I evo, sad sam u 40. godini života, postao sam pisac, književnik odavno i čitao sam ovih dana jednu studiju o Dostojevskom.
Sa farmacije skok u psihologiju na Filozofskom fakultetu, da bih jednog divnog dana, pre desetak godina, izašla moja prva knjiga iz štampe.
Oko 35. godine sam opet upao u neki psihički čabar da bih se izvadio prvom kirijom, koju sam uzeo od oca.
Ali da me zove preko nedelje, ugovara poslove, naređuje, optužuje što ne idem u rodni Despotovac, a da vikendom mlatara po mojoj nepostojećoj krivici, to je stvarno prevršilo svaku normalnu meru. Što reče onaj mamlaz, Kinaski:
„Piće je bilo Bog.“
Drugačije pijem zadnjih pet meseci, nego u dvadesetim godinama svog života. Ali je filing isti. Leči dušu taj napitak. Taj čarobni napitak, koji će jedino da te radi u dušu kad si normalan i srećan. A zadnjih pet meseci sam normalan, srećan i pijem.
Zašto sam pominjao Raskoljnikova, moć, prelazak crte i apsurd kao rezultat? Zato što se u ovih pet meseci stalno pitam – šta je to bilo sa mnom nekada, pre dvadesetak godina?
Sad imam svoj stan, mesečna primanja, književnik sam i cirkam kao što je Moskri radio dop.
I eto – dolazi još jedan vikend. Planirao sam da se u petak veče uradim u dušu, uz muziku i kompjuter posle godinu i nešto dana pauze, ali kao što sam rekao – posle tri dana, ekran je otkazao.
A baš sam se ovih tri dana osećao kao da imam 17-18 godina, kad je uz ovu istu muziku sevnula raskoljnikovljevska ideja moći u meni i sa mnom. Baš kao kada sam prvi put čuo pravi pank rok. A bio sam treći razred gimnazije. Večeras nisam loše, zvoni književnost u meni tonight.
Da li sam dospeo do sebe, konačno, da li sam sada na pravom putu? Da li se vraćam u život? Da li opet postajem ono što jesam, ili su ovih tri dana svemirskog broda bili jedna mala iluzija? Kao piće, kao kratka priča, kao Raskoljnikov i ja? Kao ushićenje kad mi neka lepotica izjavi oduševljenje što ćemo se uskoro videti? Ne znam.
Sve govori da idem. Idem sigurno i uvek negde, ali gde sada idem? Ili je ovih pet meseci jedna laž, laž čoveka kome sat iskucava poslednje mesece njegove četrdesete godine života. Golgota je prošla. Počinje nešto. Šta?
-
Povratak šampiona
600 rsdPOČETAK
Nakon što se završila sezona 2017-18. trebalo je smoći snage i okrenuti novi list i početi sve ispočetka. Prava na grešku nije bilo, trebalo je sesti dobro razmisliti šta i kako dalje. Za početak je trebalo dovesti trenera koji bi vratio Zvezdu na put kojim idu šampioni.
Iz kluba su otišli Milko Bjelica, Dilan Enis, Alen Omić, Tejlor Ročesti, Džejms Feldin, Matijas Lesor, Pero Antić, Stefan Janković, Nemanja Dangubić, i Nikola Jovanović koji je otišao na pozajmicu u Trento. Ostali su Branko Lazić, Dejan Davidovac, Filip Čović, Marko Kešelj, Ognjen Dobrić i Aleksa Radanov. Trebalo je dovesti trenera koji bi zajedno sa upravom i stručnim štabom stvorio tim kadar da vrati Zvezdi titulu i plasman u Evroligu.
Rukovodstvo kluba svesno da nema vremena za gubljenje, odmah se dalo na posao, pa je ono što joj iz objektivnih razloga nije pošlo za rukom prošle sezone sada je uradilo i 13.07.2018. godine i ozvaničilo saradnju sa Milanom Tomićem kao novim trenerom Crvene zvezde na tri godine. Milan Tomić, inače nekadašnji košarkaš Radničkog i Olimpijakosa a potom dugo godina i pomoćni trener u stručnom štabu Olimpijakosa (dva puta kratko i prvi trener Olimpijakosa), prihvatio se veoma odgovornog zadatka da vrati Zvezdi tron.
Samo dan nakon što je Milan Tomić postao trener Crvene zvezde stiglo je i prvo pojačanje. Bili Beron, američki bek šuter je 14.07.2018. godine potpisao za Crvenu zvezdu, i ispostaviće se kasnije da je to bio odličan potez trenera i uprave kluba.
16.07.2018, nakon što je završio sa školovanjem u SAD-u, u Crvenu zvezdu se vratio i centar Dušan Ristić, Zvezdina budućnost u narednom periodu. U naredna dva dana Crvena zvezda je završila sa pojačanjima kada je centarska pozicija u pitanju, prvo se nakon što je ostavio veliki trag u Zvezdi 17.07.2018. vratio Maik Cirbes da bi sutradan 18.07.2018. iz FMP-a u Zvezdu prešao Majkl Odžo, gorostasni dobroćudni div (koji neverovatno podseća na Džona Kofija lika iz filma Zelena milja).
03.08.2018. godine novi član je postao i Stratos Perperoglu koji je i te kako poznato košarkaško ime i koji je već radio sa Tomićem u Olimpijakosu, i on će takođe biti odlično pojačanje i postati ljubimac zvezdinih navijača ali i autora ovih redova koji će ga nazivati doktorom košarke jer to zaista i jeste.
Samo dan kasnije 04.08.2018. godine u Zvezdu stiže i Muhamed Faje, široj javnosti ovde nepoznat košarkaš koji je prethodno igrao u Grčkoj ligi, ali dobro je bio poznat Milanu Tomiću koji će takođe biti pun pogodak.
Iz FMP-a je vraćen Boriša Simanić koji će u ovoj sezoni pod dirigentskom palicom Milana Tomića eksplodirati i potvrditi svoj esktra košarkaški talenat koji je posedovao kao i Nemanja Nenadić koji je imao iza sebe odličnu sezonu u FMP-u.
10.08.2018. godine Crvena zvezda je dovođenjem plejmejkera Džoa Reglanda završila prelazni rok i mogla je da krene sa pripremama i prijateljskim susretima i polako da sprema tim za predstojeću sezonu. Uglavnom, ovaj tim će izneti celu sezonu do kraja će 11.02.2019. godine dovesti još samo K.C Riversa za razliku od ostalih timova a pogotovu najljućih rivala za trofej, ekipa Cedevite, Partizana i Budućnosti koji su promenili po trenera u sezoni i dovodili veliki broj igrača pre i tokom sezone. Zato je i ova sezona Crvene zvezde i te kako dobila na težini i važnosti.
-
DADA KROKODARIJUM – Antologija francuske dadaističke poezije
810 rsdПјер Албер-Биро (1876–1967)
ИЗА ПРОЗОРА
Киша сивило кише.
Рикавртлогтрљаноггвожђа
Камењештодрхти
Трамвајскрећенауглу
Електрицитет
Жезломотора
Жезлосветлости
Жезлољудсконосилацвоље
ЗемљаморењиховдубокмирНоћдан
Кишасунце
Бесконачност
Потпуна
Ко-њ-скре-ће-на-углуСтара механика
КишасивилокишеТрамвајелектрични
Луј Арагон (1897–1982)
СТАТУА
Сласт Ручак сунца
Умирем Слина СанЗвоните Јутрење
Маска са хлороформом Љубавваљам се читавом својом дужином
Понор УглавномТепих пред постељом није мртав
Она се креће певајући веома тихо
Пантер Пантер
Моје тело не умире зато под наборима завесе
Човек у мору Мастило
За скретањеСелин Арно (1885–1952)
ЛИКОВИ-ЗАГОНЕТКЕ
Није много тајанствен за воланом твојих кола
Никада нећеш наћи кључ
Д у наопакој слагалици у аутобусу М
Поново за звезду окачене лестве преврнуте
Тумарање бицикла дурбини отмено подигнути
Очигледно није довољно
Дада ће пристићи
Засешће на ивицу путева уз луцкасту ватру
На смех дечијег бунцања
И пут подругљивог гвожђа
Показује нове зубе
Последњем возуЖан Арп (1887–1966)
СТАРОСТ ЖИВИ ОД ДЛАКЕ У ДЛАЦИ
старост живи од длаке у длаци
преко ваздуха сироче постаје
живи као јаје
из којег се излеже воће
на ужету разапетом између два крила
ваздух је стар колико и крила
воће крила рађа
лишће крила крвари
на поткама ваздухаЖак Барон (1905–1986)
НЕПОЗНАТИ
Рекао је моје усне јесу чудовишно грожђе
пантери који певају
тише од најтиших птица у долини
и бикова окрвављених великим тамним облацима
Рекао је
Носим у својим грудима
таласе огромне жестоке
усред лепог цвећа великих дана
Звао је Марију
малу девојчицу што носила је поврће
Рекао је рекао је још
Мак сам
који буди ујутро плаветнило бледих животињаАндре Бретон (1896–1966)
ЗЕМЉАНИ КЉУЧ
Пјеру Ревердију
Може се следити на завеси
Љубав одлази
То је сигурно
Концертни клавир
Све се губи
У помоћ
Прецизно оружје
Цвеће
У глави ће се излећи
Неочекиван преокрет
Врата попуштају
То врата су музикеПол Дерме (1886–1951)
ШТАП
Десно крило шешира
Процветао штап Духови
И светлост пљускова
Под стрехом
немарно звижди Лето има задригло лице пијанца
Траже се у сенци наше главе Пљачкаш који кркља на стрњици
окончала се твоја успешна сезона
Ружин језик на грахорки
COQ челични дрмуса твоју кресту
Ево јаја диљем путаПокривена двоколица јури на челу
Сећање…
Све јутарње муве Срушиле ми се на руке
Јесам ли доживео већ нешто слично Удар ветра
Ех свадба
Сезона ружа
је прошлаРобер Деснос (1900–1945)
КУВАН ЈЕЗИК II
црним гласом
мршавим гласом
заводи ме
у танкој ноћи
у дану времена.
Оденути се у вео косе
музе са умирућим грудима.И округао глас
каже како је пут поробљен.Каква печена светлост тог дана!
Пјер Дрије ла Рошел (1893–1945)
ТВОРНИЦА = ТВОРНИЦА
Као трансмисаони каишеви у породичној творници
Гранате
мимоилазе индустријска постројења на својим путањама
под главом Људи –
Људи,
вековима извештеним за рад који,
у видицима и годинама,
врти се у круг,
пресецајући Земљу редом поигравајућим пијуцима.
И жеља власника сикће међу њима, налик на фијук бича.Пол Елијар (1895–1952)
БЕЗ МУЗИКЕ
Неми су лажови, говоре.
И ја у бесу одиста говорим сам себи
И моја реч
Заблуде буди,Мало моје срце.