I. SASVIM OBIČAN ŽIVOT

1.

Opisati rečima, ponekad je komplikovana rabota. Mnogo se lakše čini i doima da brojevi, puka statistika ili jednostavna ćutnja kazuju i više i bolje nego sve reči koje čovek može da prizove iz moždanih vijuga. Kako opisati i napisati – život?

U tri reči:

Rođen.

Živeo.

Ostareo.

Fali i četvrta, ona konačna, no, namerno je neću napisati. U inat, njoj samoj. I meni samom.

A može i drugačije. Naširoko.

– ODUZIMANJE

2.

Ne sećam se detinjstva, negde duboko zakopanog u materinskoj utrobi, svakako ne kao Grasov junak iz „Limenog doboša“.

Neka prva, maglovita, podsvesna slika je krevet i ja u njemu. Senke na plafonu, nacrtane krošnjom koja se talasa ispred kuće.

Moja sestra. Ljubica. U mom sećanju, tek se zadevojčila. Meke crte lica. Prćast nos. Sitne tamne oči, uokvirene dugim crnim trepavicama. Ne znam da li je projektor moje svesti zapamtio njeno lice mojim očima ili je to uobrazilja nastala iz jedine njene fotografije, na crno-braonkastosivkastom oguljenom foto-papiru.

Majka. Nikako ne mogu, ni uz najveći napor i silazak u najdublja sećanja, sebi da dočaram majčin lik. Samo emocija od koje srce zatreperi, i dan-danas. Neki osećaj, gotovo pod prstima opipljiv, kao kad te neko gleda i ti si svestan tog pogleda, a ne uspevaš da otkriješ te oči. Majka.

Onda – mračni hodnici iz kojih ponekad, nekakvim čudnim radom mozga, bljesne deo svetlosti – smeh moga oca, gromoglasan. Lik moje najmlađe sestre, svečan dan kao da je Vrbica, ona uplakana, na krevetu leži. Duge godine nikakvog sećanja, a onda odjednom – pucnji, plač. Groblje. Miris usirene krvi.

Jasna sećanja, čiste slike kao u sinemaskopu. Duboke kao rendgenski snimci. Urezane u koru mozga, trajno. Bez lica.

3.

Kuća moga dede. Mi, varoška deca, posedali po stepenicama, u hladovini trema. Moje tri sestre, najstarija Ljubica, srednja Zora i najmlađa Anđelija. I sin moga strica, naš brat, Pavle. I ja. Deda, gromoviti brkajlija, koji je u mojim detinjim mislima bio zamena za Kraljevića Marka, vikom i gestikulacijom, pričom rukama i upornim ponavljanjem govori o šumi iza kuće, kad se prođe okućnica, u koju mi, deca, treba da bežimo na pojavu svakojake vojske koja tuda prolazi. Deda, koji je ratove pregrmeo, obučen je u grubo sukno zelene boje, sa razdrljenom košuljom. Posmatram njegove dlakave grudi, koje krasi ožiljak od bajoneta, o kom s ponosom priča i još ga ponosnije pokazuje, nama, unucima, kad se potegne priča o čojstvu i junaštvu. Dedini brkovi su se ubrzano pomerali, jer su reči koje je izgovarao jurile jedna drugu. Panično i zabrinuto je ponavljao – šuma, zakopano, hrana, voda, „krijte se“. Vojska. To je bila najčešća reč. Znao je deda da gde je vojska, tu radosti nema.

Ne znam gde je tada bio otac. Jednostavno, ne znam. Bio sam najmlađi, imao samo šest godina. Kad sam tražio majčin zagrljaj, dobijao sam Ljubičine poljupce. Majka je bila otišla „negde“, otac je bio „tamo“. Baba je bila mrtva, to niko nije krio od mene, jer baba je umrla pre nego što sam se ja rodio.

Ljubica. Teško je se setim. Ponekad, njene reči, nežne. Kad prebrojim njene godine u glavi, tada, kad je počeo rat, nije mogla imati više od šesnaest-sedamnaest. A na sebe je preuzela ulogu žene od pedeset.

Zora. Gusta, duga, tamnosmeđa kosa. Mršava. I to je sve, nikakav impuls, niti ikakav znak koji bi mogao da je prepozna u nagomilanoj arhivi sećanja. Kosa. Mršava. I ime – Zora.

Anđelija. Moje visine, moje građe. Starija sigurno tri, ako ne i četiri godine od mene. Uči me da sabiram i oduzimam koristeći okrunjena zrna kukuruza. Sedimo pored vatre. Sigurno znam da ne idem u školu. Sigurno. Ni nje ne mogu da se setim. Samo njenih ruku, sitnih šaka i dugih prstiju. I one zime se sećam, kad ju je deda na rukama izneo iz kuće i odjednom sam u dvorištu morao da se igram sâm, bez nje. Ljubica je govorila, kroz suze, da je majka došla po nju i odvela je.

A onda su, s proleća, kroz selo počele da prolaze vojske.

4.

Moj brat od strica, Pavle, jednostavno je nestao. Otišao je do bunara, gde je neka vojska napravila logor, da vidi puške. I nikad se nije vratio. Ja sam shvatio da su puške opasne i nisam više imao želju da ih vidim.

Sećam se šumskih jagoda koje sam, krijući se od sestara, brao. Ja sam se krio od njih, a one od vojske. Ne od one koja je odvela dedu, već od one druge, koja se naselila u dedinoj kući.

A onda, kao da je sve što je trebalo da prođe kroz naše selo prošlo, ostavljajući musavu decu i uplakane žene, spaljene kuće i mrtve pse.

Ljubica nas je opet uzela za ruke i povela nas nazad u našu varoš. Mislio sam da je varoš to „negde“ gde će nas majka sačekati. Ili makar da je varoš to „tamo“ gde će očev glas da nam pruži sigurnost.

Varoš je bila i „negde“ i „tamo“. Bila je sve ono čega se dete plaši u mraku.

5.

Nisam prepoznao našu kuću. Ni onu do nje. Ni onu iza nje. Nisam pronalazio znakove da sam baš ja i baš tu nekad bio. Našoj kući nedostajao je krov, nedostajao je zid, nedostajala su vrata, prozori.

Nedostajala je ljubav. Ljubav koja kuću, gomilu cigala i građe, čini domom.

Ljubica i Zora su plakale. U sebi, jecajima isprekidanim i tihim. Ja sam pokušavao da svoju ruku izvučem iz Ljubičine, koja me je držala čvrsto, uplašeno, kao da me, ako pusti, nikad više neće uhvatiti. Osećao sam njene nokte u koži, njenu jezu.

A onda nas je povela niz kaldrmisanu ulicu, pažljivo gazeći uglačani kamen.

Okrenuo sam se u pravcu ruševine, umišljajući da čujem majčin glas. Cigle su mi se cerile u lice.

6.

Jeo sam halapljivo, kao neko kuče, izgladnelo i promrzlo, kome se neko smilovao i dao mu lonac najslasnijega mesa. I sestre su jele, nimalo ne zaostajući u svojoj požudi za hranom. Oko nas obigravala je tetka, sve vreme izgovarajući – „sirota deco“.

Moja tetka, majčina sestra Mara, volela nas je kao svoje, iako svojih nije imala. Imala je samo muža, teča Rajka, učitelja u našoj školi, kod koga su sve moje sestre naučile prva slova i brojeve. Teča je izgubio ruku u vreme kad su nas poslali u selo. I teča vasceli dan sedi u birtiji, tik do železničke stanice. Rákija.

Šćućuren ispod pokrivača pravim se da spavam. Zora priča u snu, vrti se. Ljubica i tetka plaču.

Tetka spominje moju majku.

Ljubica Anđeliju.

Obe plaču zbog teča Rajka.

Zbog oca.

Pričaju i plaču.

Plačem i ja. Zora plače u snu. Ljubica nas ljubi, mene pa nju. Čuje se psovka, iz dvorišta. Teča dolazi. Psuje.

Plačem ispod pokrivača, koji miriše na masno.

7.

Kad nas je tetka smestila u sobicu, tik uz njihovu spavaću sobu, kao da je nekakva mentalna gumica izbrisala sva moja sećanja. I nijedno, nikad, nije došlo da me poseti, da mi odgonetne neki od tih detinjih dana provedenih u tetkinoj kući.

Jedino čega se jasno sećam bio je jedan sunčani dan. Dvorište tetkine kuće, sto od grubog drveta, dve stolice. Na jednoj sedi teča, na drugoj ja. Teča nosi belu košulju, sa prišivenim desnim rukavom. Rukav se, bez ičije volje, leluja sa svakim pokretom ili daškom vazduha. Kao nekakav papirni zmaj, otkačen od kanapa, visoko na nebu, u igri sa vazdušnim strujama i vetrovima. Teča, belom kredom, po zelenoj površini polomljene školske ploče nevešto ispisuje slova. Onako kako dešnjaci pišu kad koriste levu ruku. Onda ja napišem to isto slovo, svojom desnom rukom. Ponovo teča. Ponovo ja. A, b, v, g, d, đ… Pišemo i brišemo. Pomažem da zapali cigaretu. Donosim mu vodu.

Teča se smeje dok ispisuje brojeve – arapske numere.

1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9.

Onda napisa krug.

0.

Bacio je tablu na zemlju, zavitlao je preko dvorišta. Ustade, i kao da je hteo nešto da kaže. Namignuo mi je, prvo na levo, a zatim na desno oko.

I izašao iz dvorišta.

I mog sećanja.