• (0)

    Imperija ništavila

    Некада давно, живео је један Француз под именом Франсоа-Андре Даникан Филидор, скроман композитор дискутабилног умећа и један од најбољих шахиста које је свет видео. Био је музичар зато што му је отац био музичар, као и деда, и ујак и већи број од његових двадесеторо браће и сестара које је његов отац имао са три жене. Био је скитница и уметник, играо је са музичарима у дугим мермерним одајама Версаја док је чекао на пријем код Луја XВ, као и по замагљеним крчмама Холандије и сувим, дрвеним баровима Енглеске. Бежао је од револуција и преживљавао на каменим амстердамским улицама без пребијене паре.

    Филидор је, стога, био дете похрањено у систем фамилије, систем за који можемо рећи нема практичну важност за опстанак човечанства као што је ковач или, пак, пекар, који је ту постојао по инерцији заслуга својих предака, гурнут на своју позицију средње класе, коју иоле талентовани прашњави дечак из блатњавих улица Париза не би имао, дете система подложно схватању тренутног укуса конзумената. И он је то добро знао.

    За себе је тврдио да је ковач опера комик (насталих од ваудевилских представа својствених годишњим вашарима у насеобинама Сен Жермен и Сен Лорен) у ваздушастој нади да поистовети своју улогу са неком фундаменталном у друштву. Но, све је то посве небитно данашњем конзументу и крајње неисплативо у периоду дигиталних носача звука.

    Знајући штошта о несталности свог света, мали Филидор је научио неке друге вештине, али му је шах био једна од првих и највећих љубави где је применио своје искуство преживљавања, своју челичност самосуздржавања и прaгматичност играња у свету оштрих и несавитљивих правила, свету математичких неумитности, а опет подложном замутљивој страсти пораза и опорости губитка, систему који, када се упознају његова проста а опет невероватно комбинаторичка правила, дозвољава контролу над целокупном таблом и пионима који бесциљно стоје док не буду усмерени јачином играчеве воље. И прстима, наравно.

    Кажу да је једном, играјући против неког младог и хировитог противника, жељног победе до те мере да му је била ускраћена моћ предвиђања, извео један од својих најдивнијих потеза. Посматрајући младог бахатог балавца, Филидор посве неимпресивно отвара своју страну прво са пионом на е4, отварајући пут ка својој краљици, наизглед неприметан али присутан, а потом помера своје коње напред тако да изгледа као да се не могу вратити и блокирати пут неком директном нападу на краљицу. Бахати балавац то примећује и опхрван жељом за лаком победом, као мува привучен слатким мирисом освојене краљице, иступа у трећем потезу. Филидор потом помера свога коња и узимајући црног пиона открива продор ка центру својих фигура. Сада је прилика ту, краљица стоји отворено на д1 и црни ловац је може директно зграбити, што Бахати балавац и чини, не питајући се зашто је велемајстор жртвовао највреднију фигуру у замену за простог пиона. И узима је уз нескривено церекање.

    Игра је сада готова за Бахатог Балавца. Филидор то зна, мирноћа његовог лица не открива ни у једном тренутку намеру нити план. Изгледа савршено помирен са партијом, потпуно слеп за ликовање надобудног клинца који се унапред слади својом победом.

    Коњ даје шах краљу на ф7. Игра још није готова, али сваки следећи потез није више потез Бахатог Балавца. Они сада могу само бити реакције на надирућу и неумитну извесност Филидорових потеза. Његов краљ мора напред. Не постоји други пут, други начин. Његов потез јесте учињен његовом руком, али је савршено свестан да је Филидор играо тај потез за њега, и да сада постаје само жртва правила игре које мора поштовати, која га вуку по табли. Други коњ се спушта. Шах-мат. Слаткоћа узете краљице, претворена у срам мата из пар потеза. Лакомост и жеља некога ко је себе видео на врху у тренутку када је у ствари био жртва својих осећања и нечије хладне прорачунатости.

    Филидоров мат.

    Бахати Балавац урла. Жали се на неправду. Устаје бесан од стола праћен смехом окупљене крчме. Стиска зубе и гута понос док подвијеног плашта бежи пут улица, праћен Филидоровим хладним погледом. То је оно знање којем га је научио немилосрдни плочник амстердамских улица, које не показује вртоглави успон флауте у Набуку, нити занесеност мадам Ренал у Стендаловом Црвено и црно. Бездушни плочник који хлади младалачке заносе.

    Но, то је било пре више од три века, у време оних прљавих, затуцаних кугоноша. Модерни нуклеарни, информатички човек је другачији, зар не?

    900 rsd
  • (0)

    Obziri gospodina Tihona: zapisi sa revolucionarnih margina

    УВОД

    Била је то нека тескобна, необећавајућа година која се неприметном унутрашњом инерцијом протезала да својих пројектованих завршетака. Доба послератне депресије беше минуло, сећање на деведесете готово ишчезло, али вишегодишњи напори да се искорачи у обећевајуће и боље време по правилу су били осујећени необичним и изненађујућим политичким потресима, трагичним расплетима неког страначког или интересног сучељавања. Лебдело је питање да ли су они били случајни. Истраживачки покушаји да их расветлимо, били су међутим осуђени на пропаст. Обично би се такви аналитичари по аутоматизму сврставали у теоретичаре завере. Навикнути на ове прекиде, дисконтинуитет друштвеног раста и необичне губитке самоуверености, становници једне невеселе политеје постајали су инертни, празноверни и себични. Нека тешка државна посрнућа, националне губитке и вредносну регресију прихватали су уз умирујућу медијску терапију, повремене идеолошке медикаменте и финансијске инјекције. Нека иде како иде, тако би говорили. Чини што мораш, по тој максими би делали. Дај шта даш, без великих амбиција би пословали. Ко зна зашто је то добро, тако би нелогичности оправдавали. Спасавај себе како знаш и умеш, том би се крилатицом исповедало себично веровање. Купује се долазеће време, повезаћемо испарцелисани простор, тако се шапутало. Не мењај ништа сад, прибрани будимо, опомињало се. Стрпљен – спасен, на тај би се начин тешили. О култури и образовању ћемо касније, одлагало и одуговлачило би се вешто. Оно што је до нас, само то межемо мењати, поручивало би се. Нека свако ради своје, то је најправедније. Тако мора, то је усуд народни и допуштење божије. Има наде, све се мења. Неправда и правда се смењују по метафизичким начелелима.Не зависи од нас, о томе се питају други, већи и моћнији. Све саме предрасуде, априорне конструкције, психолошке пројекције, емоције без интензитета, несигурна уверења, ставови без кредибилитета. Ипак у тој обамрлости и малодушју, несигурни појединци бивали би заједно, шћућурени и привидно сачувани од неких дубљих потреса и душевних цепања.

    Онда се десио један дубоко дирљив и болан, несвакидашњи друштвени догађај због кога су сви занемели. Потом неке непрозирне одлуке државних руководилаца, па одјек друге необјашњиве трагадеје која је упућивала на потребу системске критике, тражења одговорности надлежних, оправдану побуну. Био је то удар на грађански спокој, стање опште несигурности, страха који се као одбрамбени механизам истопио и прерастао у рефлекс, борилачки гард за спасавање живота. Заталасали су се социјални форуми и институти, пробудила грађанска свест, бројне друштвене групе и темпераментни индивидуалци изашли су на улице. Да ли је то револуција, захтев за ванинституционалном сменом власти и коренитом променом политичког система? Имамо ли право на то? Ко ће преузети одговорност, како ћемо легитимисати прелазне структуре и управљачке моделе? Акламацијом, простим клицињем на уличном скупу или серијом пленумским одлука. Хоће ли се спровести нека врста озбиљног друштвеног дијалога, могу ли се зауставити тензије на градским трговима, можемо ли бес и енергију незадовољства увести у некакав организациони, програмски и процедурални оквир?

    Шта ћемо са школском омладином, како обезбедити функционисање болница, минимум економске одрживости? Како ће реаговати владајући естаблишмент и постојеће установе права, шта ће предузети актуелна ресорна министарства, шта ће рећи тзв. неутралне институције? Хоће ли се састајати скупштинска тела?

    Био је то почетак великих подела у држави: саобраћајних блокада и тензија, масовних окупљања надомак предворја моћи, револта грађанских активиста и покрета, владиних реакција, грозначаве побуне и сумњивог одлучивања, несигурног управљања овом узаврелом, немирном земљом. Да ли постоје неки постулати које би требало следити, морамо ли понеки ослонац сачувати, имамо ли стратегију изласка, концепт опстанка, визуру напретка.

    Господин Тихон био је ту негде, ни близу ни далеко, сасвим свестан. Био је у стању да прати ситуацију, одржава врло трезвена унутрашња стања, износи артикулисане исказе и изводи сложене закључке. Могао је да исказује резерве, објективно процењује, предлаже решења, антиципира токове. Но, није могао интензивно политички деловати, ту негде је застао, благо се дистанцирао. Избегавао је новинаре, пријатеље је прилично запоставио. Само би понешто бележио, водио некакав дневник и врло ретко дискутовао. Можда би се и молио трансцендентном богу, да га није пре коју годину открио у себи. Био је то његов научни мир, наслеђена животна сталоженост и способност да се везује за оно што својим генијалним умом тихо наслућује, јасно осећа и интелектуалним опажајем задржава у духовном пољу.

    Оваква позиционираност, пензионерски статус и способност уздизања над властитим сликама и запажањима, омугућиће му да кроз низ записа одгонетне тајне животних смислова, људских слојевања и социјалних антагонизама.

    900 rsd
  • (0)

    Šapat vetra

    ŠAPAT VETRA

    Vetar ne govori,
    ali drveće zna da sluša.
    U šuštanju krošnji
    priče se prenose bez reči.
    Ko zna slušati,
    čuje i ono što ćuti.

    VRH TIŠINE

    Na vrhu tišine,
    samo vetar priča istinu.
    Planine slušaju bez pitanja,
    a doline šapuću ono što niko ne pamti.

    Ispod mene svet bruji kao pčela
    koja je zaboravila zašto skuplja med.
    Što je vazduh ređi,
    to misli manje lažu.

    Drugi se penju zbog pogleda,
    ja – zbog onoga što se drugačije ne vidi.
    Ovde, gde stena drži nebo,
    nemaš kome da prebaciš teret.

    Svaki korak je priznanje:
    nisam iznad sveta,
    samo bez suda.

    Ako ikad stignem dalje od ovoga,
    to neće biti viši vrh,
    već trenutak
    u kome ni vetar više nema šta da kaže.

    POVRATAK SEBI

    Iz praha i pepela rađa se novo –
    i reč, i čovek, i smisao.
    Sve što izgori ne nestane;
    samo promeni oblik.

    Kad se rušiš,
    ne rušiš se da bi nestao,
    nego da bi video šta je ostalo
    kad padnu svi tvoji zidovi.

    Planine ne pamte imena,
    ali pamte korake.
    I ono što te nosi uzbrdo
    uvek govori više od tebe.

    Ništa se ne vraća onome što je bilo –
    ali sve se vraća sebi.
    Čak i pepeo zna
    koju vatru je nekad držao.

    Ako želiš da razumeš put,
    nemoj da ideš brže –
    idi tiše.
    Neke istine se čuju samo kada staneš.

    JEDINO ŠTO ZNAM

    Ne poznajem više ni puteve svoje,
    ni ko je taj čovek što u meni spava.
    Sve davne slike u magli se roje,
    Dok razum gubi boj protiv zaborava.

    Tvoj pogled je svetlost što istinu traži,
    kad sve u meni počinje da bledi;
    jedina ruka što nemir mi blaži,
    i jedina nada što uistinu vredi.

    U lavirintu gde lutam bez staze,
    ti si nit zlatna za koju se hvatam.
    Dok hladne senke moj život gaze,
    jedino tvoju ljubav ja shvatam.

    Nek’ nestane sve što sam ikad bio,
    nek’ vreme odnese i ime i sram.
    U tebi sam čitav svoj život skrio,
    jer ti si jedino što o sebi znam.

    U KAPIMA KIŠE

    Dan teče isto, ulice ćute,
    a prozori mokri gledaju sneno.
    U kapi što sklizne niz staklo tiho
    vidim ti lice – gleda me nemo.

    U kapima kiše te ponekad čujem
    i svaka mi šapne da još si tu.
    Al’ kad pružim ruke da te dodirnem,
    ostane samo praznina i zvuk.

    Još miris kiše po sobi luta,
    na stolu reči što nisam reko.
    I dok se ćutnja širi po sobi –
    ostaješ blizu, a ipak daleko.

    810 rsd
  • (0)

    Loša karma – pripovest o iluzografima

    Већ напролеће деца су почела да се окупљају на игралишту. Неколико испод коша и испред гола, већина на клупама и зидићу. Одраслији ученици и млади студенти куцкали су у мобилне и један другом нешто показивали. То је био нов, изазован и другачији свет, бескрајно удаљен од свакидашњег. Стварао је опну недодирљивости око њих тако да су их и кућни љубимци заобилазили у широком луку.

    Пензионери који су излазили предвече у здравствене шетње обилазили су групе и групице и осећали да око младих расте неки неспокој. Седали су опрезно на крају игралишта, подозриво осматрали околину и тек понекад проговарали.

    – Шта то раде? – питао је старији.

    – Договарају се. Они одраслији иду на улазе у блок.

    – А други?

    – Иду за њима. Гурају се и журе, широм отворених очију да ништа не пропусте.

    – Шта да не пропусте?

    – Траже нешто од сваког ко улази. Изгледа – документа. А понеком и наплаћују улаз.

    – Зашто? Ко су они? – забрину се старији.

    Млађи не одговори. Ово подсећа на време ратова и окупација, мислио је.

    – Можда због ратова по свету и терориста – изрече. – Појачана контрола.

    – Треба свратити у месну заједницу. Они знају.

    – Треба – уздахну други.

    Али месна заједница је била чак у другом блоку, а његове отежале ноге су протестовале и на саму помисао на толики пут. Он се помери у столици и упита жену која је пролазила са две торбе у рукама:

    – Добар дан, комшинице. Каква је то контрола?

    Жена спусти торбе и слеже раменима.

    – Траже документа да станујем овде. Као да се по овим торбама то не види.

    – Да вам помогнем? – понуди се неодлучно.

    Жена га зачуђено погледа и одмахну главом.

    – Не треба, хвала вам. Срећом, имала сам личну карту…

    Контрола улаза? – мислио је. Шта има тако важно у овим зградама?

    – Неколико станова на средњем улазу сваки час мењају станаре – старији је слично мислио. – Прича се да су МУП-овци, БИА, или неке невладине организације за курсисте из унутрашњости.

    – Курсисте? Шта уче? Вожњу?

    Старији се насмеја.

    – Где ти живиш? Какву вожњу! Курсеви за лидере људских права!

    – Лидере… људских… А Димитрије Туцовић? Мендела? Ганди? Шта су они?

    – Историја, драги мој. Данас завршиш тромесечни курс, добијеш чин лидера – мајора и још ти три месеца плаћају стан, храну и волонтерски џепарац зато што си курсиста.

    – И ови их обезбеђују? Ама како ту децу коју занимају само мобилни и журке могу да ангажују? Да се играју тајних агената?

    – Вероватно су будући курсисти. Раде за волонтерски џепарац. Данас се лидери узгајају као печурке. На сеновитом, заклоњеном и безбедном месту.

    – Али то су наша деца!

    – Има и деце жељне спектакла и догађања. А већином су 30+, они са мегафонима, курсисти – мајори, пуковници и генерали, они са вишим курсом.

    – Ево их, долазе! – скупи се млађи у столици.

    Заиста, дошли су у гомили, неколико старијих и буљук деце за њима.

    – Чика-деда – први се обрати млађем пензионеру. – Овај појачавач ти треба. Много ће ти помоћи. За само три хиљаде.

    – Какав… појачавач? Шта…

    – Ма, хиљаду је доста – пресече вођа. – Видиш какав је!

    – Какав сам… то? – узбуди се пензионер.

    – Готово! – узвикну неки заповеднички глас из даљине. – Идемо!

    И одоше, не осврћући се.

    – Чекајте, децо! – узвикну за њима. – А појачавач? Ево, даћу вам две хиљаде…

    На улазу у блокове сунце заблиста на полицијским шлемовима. Младићи и клинци се панично разбежаше на све стране. Једино вођу, оног који је ишао први, зграбише два полицајца. Док су му стављали лисице, руке им се сударише – момак је прхнуо као лептир и одлетео, машући црним крилима. Црни Лептир, помислио је пензионер, то је он!

    – Јеси ли видео? – упита зачуђено.

    – Да. Ухватили су једног.

    – Нису. Прхнуо је и одлетео! Црни Лептир!

    Старији се загледа у њега.

    – Шта је теби? Сунчаница? Какав лептир…?

    – Па побегао је. Одлепршао.

    – За кога ти навијаш? За блокадере или за ред и мир?

    – Навијам за лептире – рекао је и издржао подозрив поглед. – И они су наша деца… И за мир у држави…

    Осмотрио је појачавач (чега? Како?). Да га ту оставим? Ипак, мени су га наменили. Платићу им, ако опет дођу…

    Из даљине се чула множина повика који су се приближавали. Простор поцепа писак многобројних пиштаљки.

    Долазе овамо, упаничио се. Већ је видео око себе мноштво тих младих, пркосних лица која бесомучно пиште и наређују. Потражио је у џеповима – имао је три хиљаде.

    Невидљива, бучна колона прошла је улицом изазивајући подозрење и страх. Нико није свраћао до њега. Нисам важан ни као дужник, помислио је.

    Опрезно је узео појачавач и, држећи га што даље од себе, понео кући.

    Тако су млади, понесени и збуњени, мислио је. Они су као млади свемир који је почео да се шири по неким својим законима. Сви им угађају: родитељи, учитељи, професори, политичари, полиција, спонзори, власт – ко сам ја да им нешто одбијам? Па и ми, зарозаних панталона и лелујава хода, ускоро ћемо зависити од њихове добре воље. Ама, платићу и пет хиљада, само да та њихова будућност буде боља. Они су лептири, видео је, у надмености незнања донеће нам неку истрошену, бившу будућност, а они ће одлетети у зреле године и нас кривити што та будућност није она обећана, из мобилних телефона и са спотова, коју су желели.

    1.090 rsd
  • Korice: Jasmina Đumić – Grešni ljudi
    (0)

    Grešni ljudi

    Iz sna me budi nešto nalik na stenjanje, škrgutanje zubima, kao da se njime pokušava sakriti težak bol koji je pritiskao i dušu i telo, preteći da napaćenog vlasnika odnese u ponor. Iako sam bila devojčica, od možda tri–četiri godine, nekako sam osetila da se dešava nešto strašno. Soba je bila mračna i hladna, a jedini trag života u njoj bila je moja sestra Caka, sklupčana ispod teškog jorgana, da li zbog zime ili zbog jezivih zvukova.

    Ustajem i bosim nožicama bojažljivo koračam po grubom betonu oko kreveta, prilazeći jedinom svetlu koje se probijalo kroz polomljeno stakleno okno na vratima što su razdvajala spavaću sobu od kuhinje. Drhtavim rukama pomeram staru iscepanu zavesu, plašeći se onoga što ću videti. Noge su mi klecale i piškilo mi se od straha i hladnoće, ali se propinjem na prste kako bih bolje videla dešavanje u kuhinji.

    Pogled mi pade pravo na stari drveni sto na kome je gorela sveća, obasjavajući mali prostor ukrug, dovoljan da vidim prizor koji će me proganjati narednih šezdeset godina.

    Između vrata i stola čučala je moja majka nad lavorom punim krvi koja joj se slivala niz butine. Videla sam kako stiska zube, mršteći se, a glavu zabacuje unazad u bolnim trzajevima, dok ju je duga pletenica šibala po leđima. Rukama je stezala stolicu ispred sebe kao oslonac, kako ne bi pala. Instinktivno sam shvatila da to što se dešava mojoj mami mora mnogo da boli. Noge su je izdale, pa je klecnula, udarajući kolenima o beton uz bolni krik ranjene ptice, dok joj je pohabana cicana haljina pala preko lavora, natapajući se krvlju.

    Čula sam prigušeni bes u očevom glasu koji je dopirao izvan vidokruga svetlosti, tih ali preteći, takav da ti se zaledi krv u venama, dok je majku opominjao da ćuti i trpi.

    „Prestani kad ti kažem, čuće te deca, a šta ćeš onda da im kažeš?“

    Na te reči majka je zajecala. Sva njena dotadašnja fizička bol nije mogla da se meri sa duševnom boli kroz koju je tada prolazila. Šta da nam kaže, shvatila sam tek nekoliko godina kasnije, ali suviše rano za jednu devojčicu. Bio je to abortus, neželjen ali nameran prekid trudnoće, rađen u kućnim uslovima, pod velom tajne, u smrdljivim sobicama priučenih baba, pomoću raznih žica i kukica koje se uvlače u utrobu, u matericu, vrte pa stružu dok ne unište život u njoj. Srećna je ona koja, nakon teških bolova i krvarenja, izvuče živu glavu, ali sramota i tuga je prate do smrti.

    Upiškila sam se, a topla mokraća se slivala niz smrznute nožice, grejući ih, i kao da mi je to dalo snage da stavim ruku na kvaku, da otvorim vrata i otrčim kod mame, da je zagrlim, poljubim, pokažem koliko je volim.

    „Ne, Jano!“ viknula je moja sestra, hvatajući me za ruke pre nego što sam otvorila vrata, vukući me prema krevetu.

    „Nemoj, seko, napravićeš mami batine.“

    Poslušala sam je sa nekom krivicom, kao da ništa nisam učinila da bih majci olakšala muke. Pokrile smo se jorganom po glavi, kako se ne bi čuo naš plač. Skupile smo se jedna uz drugu, čvrsto se držeći za ruke, i molile Boga da nam sačuva majku i izbavi je od zloga.

    Imala sam mnogo pitanja koja su dugo ostala bez odgovora, jer dečja glavica nije sposobna da prihvati da život nije samo bezbrižna igra. Mislim da sam te noći naglo porasla, izgubivši nevinost deteta pod teretom pravog života čiji sam delić tada videla.

    Shvatila sam i zašto moja sestra uvek prva legne u krevet, pokrivajući se po glavi, pokušavajući da zaspi i tako ne čuje razne svađe, batine i zlostavljanje majke. Caka je od mene starija pet godina, pa ne mogu ni da zamislim šta je sve videla, čemu je bila svedok i kako se to odrazilo na njenu psihu.

    Sigurno jeste, jer je kao dete bila preosetljiva i plačljiva, ali ko je obraćao pažnju na plačljivo dete, pored svojih problema – pripisivali su to razmaženosti. Kasnije, kada je postala ćutljiva i drska, prikačili su joj epitet „živčana“.

    Te strašne noći bila sam joj neizmerno zahvalna na zagrljaju i utehi koju mi je pružala, brišući mi suze ćoškom jastučnice iz koje je izašlo guščje pero. Neverovatno, ali to pero je od tada postalo deo našeg rituala, naša mala tajna uspavanka za laku noć, jer smo se njime naizmenično golicale, smejale i opuštale, ne misleći na to šta će noć da nam donese.

    1.090 rsd
  • Srce od ruku – Miloš Simić, korice
    (0)

    Srce od ruku

    Uzeo sam olovku i počinjem da pišem. Primetio sam koliko su se slova izmenila tokom svih ovih godina korišćenja. Jedno slovo liči na ono, koje se u svojim oblim završecima transformiše u drugo, a ono četvrto u nizu nestaje pod naletom petog. Tako jedan za drugim, rađaju se znaci sa paralizama, poremećajima, sindromima, sve dok na kraju ne počnu da liče na predmete, stvari, ljude koji me okružuju. Nisam siguran da mogu da se setim svih slova, igraju mi znaci mnogih pisama koje sam u životu video pred očima. Uvek neki blesak prekrije papir. Taj momenat iskoristim da zarežem olovku. Kažu da je hemijska otrovna, da mi je ne mogu dati, da je drvena olovka bolja. Nisam znao da smo čitavo svoje školovanje baratali smrtonosnim napravama, ali eto, ko će ga znati. Toliko nas je na ovom svetu koji se igramo hemijskom olovkom da je pitanje prosto kako nas ima toliko, pa se moraju izmišljati bolesti, ratovi, pogromi i nemiri kako bi nam se brojno stanje smanjilo. Ili su mi dali drvenu olovku zbog svoje magične moći nestajanja? Ne mogu da se setim svih slova definitivno. Mešam ćirilicu i latinicu. Verujem da ovo nikoga neće interesovati. Mada, da li su mi drvenu olovku. Dali su mi i jedan mali kalendar, sa trakom i crvenim okvirom kako bih mogao svakog dana beležiti koji je datum. Sati nisu mnogo bitni. Ne izlazim napolje. I nemam mnogo razloga za to. Ne mogu da se setim nijedne teme na koju bih mogao započeti razgovor sa nekim. Ponovo blesak pred očima. Iako sedim osećam se veoma dezorijentisano za nekoga ko sedi u maksimum pet kvadrata sa malim suterenskim prozorom pri vrhu jednog zida prostorije. Kriv! To je reč koju često slušam poslednjih dana, a ja još uvek nisam siguran zašto i zašto se nalazim u tako maloj, nehumanoj sobi. Samo znam…

    – Izvolite, ne duže od 15 minuta.

    – Zdravo, Stevo, kako ide?

    – Neveselo, mogu priznati.

    – Mogu li pogledati ovo do sada?

    – Od toliko misli koje mi naviru u glavu ne mogu izdvojiti nijednu kao mnogo bitnu da je zapišem.

    – Polako, ovo će biti dug proces. Šta kaže psihijatar, krenuo si kod njega pre dva dana?

    – Nekada glava hoće da mi eksplodira od svega i svačega što mi u nju dolazi da nisam siguran da li bi bilo ko to mogao da zapiše, a kamoli ja koji odlučno i veoma svesno mešam latinicu i ćirilicu.

    – Jesi li bio kod psihijatra?

    – Nešković, ne mogu sada da mu se setim imena. Ali znam da mu asistent toliko često ponavlja prezime da je postalo naporno i iritirajuće.

    – Kako je prošlo?

    – Konstantno započinje razgovor o tome šta me je navelo da učinim tako svirepo delo, kako sam se osećao i slično. Agresivan je i veoma sugestivan prilikom postavljanja pitanja.

    – Da li si izlazio napolje, makar na ručak?

    – Ne, donose mi ga ovde. Nemam zbog čega ići napolje. Smeta mi svetlost, ponekad udari takav blesak u prostoriju da ne mogu da izdržim.

    – Shvatam, Stevo. Vidi da ne okolišam previše. 25. avgusta izlaziš pred Sud. Ovo će biti pripremno ročište. Piši, možda će ti to pomoći da se setiš nečega. Čega god da se setiš zapiši, stalno zapisuj. Nemoj, molim te, da ti nešto promakne, jer nam je svaki detalj bitan, sve nam je od velikog značaja. Bilo je mnogo nesreća poslednjih decenija u našoj zemlji i okruženju, ali ovakav slučaj nije dugo zabeležen i zato te molim da zapisuješ sve. Jedan stari francuski psiholog je terapiju pisanjem primenjivao na slučajeve u kojima su ljudi gubili pamćenje usled velikog stresa, nesreće i drugih nevolja koje su doživljavali. Njegovi dnevnici sa terapija su svedočili o ogromnim uspesima onih koji su došli na terapiju. Zato piši.

    – Pišem… Pitao me je kako sam mogao tako slatko i mirno zaspati posle svega što sam učinio?

    – O kome pričaš? O Neškoviću? Ma pusti ti njega. Samo te molim da se suzdržavaš, nemoj dozvoliti da te iznervira ili ne daj bože navede da ga napadneš. Budi smiren, fokusiraj se na pisanje. Fokusiraj se na ono što te čeka, a to je suđenje. A kako bih ti ja pomogla, molim te, ti pomozi meni. Zato sve zapisuj.

    – Posetio me je ćaća pre dva dana. Sedi i ćuti. Ljuti, ne znam zašto.

    – Gotovi ste.

    – Evo završavamo. Izvoli još jednu svesku. Vidimo se za dva dana.

    Ostao sam ćutke, glavu sam okrenuo ka suterenskom prozorčiću. Ponekad u njega udari lopta, „bubamara“, tako smo je mi nekada zvali. Bela lopta sa crnim poljima, neki su je zvali i „starka“ mada su starke uvek bile rezervisan termin za patike. Ali eto, ima raznih naziva. Ponekad ta lopta na mene deluje umirujuće i navodi me da mislim o detinjstvu. Sećam se jednog dečaka, za kojeg su mi rekli da me je ujeo za ruku kada sam bio mali. Uvek su moji govorili da su njegovi od zdravog deteta napravili debila. Drugo je to vreme bilo. Tada se pred decom govorilo sve, pušile su se cigarete dok su deca sedela u krilu i uvek se govorilo: „Nemoj ti sad ići i pričati na ulici šta mi ovde govorimo!“ Taj dečak je kroz mali razrez na limenoj kapiji gledao nas kako se igramo na ulici. Vojvođanske ćuprije su velike i prostrane, a travnate površine između dve ćuprije, kanala i trotoara bile su ogromne. Moglo se igrati na male goliće do iznemoglosti. Nije bilo toliko automobila pa su i roditelji manje brinuli da li će nas zgaziti auto ako lopta izleti na cestu. Nekada je lopta letela brzo i jako preko puta, a iza kapije tog dečaka nestajale su oči i videli smo kako grebe po kapiji, kako je lupa dok skače i kako se veseli dok lopta putuje ka njemu i udara po kapiji. Rukama je ispod metalne kapije, koja je udarcima odzvanjala kao crkveno zvono, svaki put grebao kako bi makar dodirnuo loptu. Rovario je ispod te kapije toliko da je razgrnuo zemlju iz dvorišta ka uličnom trotoaru pa im je malo kuče, onaj mali preturač po kantama kojeg smo mi zvali „pacovan“ ili „pekinezer“ pobegao ispod kapije. Posle toga ga nekoliko dana nismo videli kako ćiri kroz prozorče, a duž kapije postavljene su ciglice koje nije smeo pomaknuti. Dugo sam ostao zagledan u prozorčić i pitao se da li ovo da zapišem? Ne znam koliko je uopšte etično da mi jedan tako sjeban život spasi bulju iz govana u kojima je sada.

    Odlučio sam ipak zapisati sve to, nakon ručka. Iz tanjira su me gledale oči poslužene ribe, a pipici od zeleniša su u vlagi ribljih sokova počeli da rastu. Prvo su se spuštali niz tanjir kao puzavice, a onda su postali sve mesnatiji i dlakaviji da nije bilo moguće više razaznati šta je u tanjiru bilo posluženo. Šuma koja je izrasla izgledala je mračno, mračnije od malene sobice od ne više od pet kvadrata sa samo jednim suterenskim prozorčetom. Sa stabljika naglo izdžikljale prašume kapao je riblji sok, a iz mraka u gustom rastinju virile su riblje oči, kolutale su onako ispržene i iscurele. Vlaga u vazduhu je postala toliko jaka da se instant osetio miris buđavih zidova, raspadnutih listova pod težinom treseta, a disanje je bilo gotovo nemoguće. Pomislio sam zapomagati, ali to je bila samo munjevita zamisao. Ništa nisam uradio. Sedeo sam u sredini galopirajuće vegetacije nepomičan, kao cvrčak u mesožderki koja se polako zatvara. Upravo tako su i zvučali moji glasovi, cvrčao sam kao i ona riba na tiganju. Ponovo blesak, kao da sam dobio udarac po desnoj slepoočnici. Nastavljam da pišem, detaljišem do nitni na limenoj kapiji, izgriženih zanoktica i ispucalih prstiju i crnila ispod nokata. Zapisujem manično, kao da me neko juri. Postajem svestan cajtnota u kojem sam se našao, postajem svestan…

    900 rsd
  • Kako živeti tridesete? – Saša Veselinović, korice
    (0)

    Kako živeti tridesete?

    Mesto na kome je sve počelo

    Postoje mesta koja nisu samo mesta. Nisu važna zbog kvadrata, pogleda ili nameštaja. Važna su zbog ljudi koji su tu sedeli i svega što je tu izgovoreno.

    Naša terasa nikada nije bila savršena. Nekad je bilo previše hladno, nekad previše vruće. Stolice nisu bile iste, čaše su se menjale, a razgovori su počinjali bez plana.

    Ali uvek je imala ono nešto – prostor u kome možeš da budeš svoj.

    Tu smo dolazili bez najave. Sa umorom, sa pitanjima, sa pričama koje nismo znali gde da smestimo. I nekako, između prve i poslednje rečenice večeri, stvari bi počele da dobijaju smisao.

    Na toj terasi nije bilo pravila. Nisi morao da budeš pametan. Nisi morao da imaš rešenje. Dovoljno je bilo da kažeš: „Ne znam.“

    I to je bilo dovoljno da neko klimne glavom i kaže: „I ja isto.“

    Tu smo učili da slušamo. Ne da čekamo svoj red da pričamo, nego da stvarno čujemo. Tu su se delile istine koje nisu išle na društvene mreže. Strahovi. Sumnje. Greške. I ono najvažnije – osećaj da nisi sam.

    Neke večeri su bile lake. Smeh, šale, planovi koji zvuče kao da je sve moguće. A neke su bile teške. Tišine koje traju. Pogledi koji govore više od reči. Rečenice koje izlaze teško, ali kad izađu – promene nešto.

    I možda nismo rešili sve. Možda nismo našli sve odgovore. Ali smo naučili nešto važnije – da ne moramo sami.

    Ta terasa nije bila samo prostor. Bila je pauza od sveta koji traži da stalno znaš, da stalno možeš, da stalno budeš dobro. Bila je mesto gde možeš da kažeš: „Ne mogu više ovako.“ I da to ne bude kraj, nego početak.

    Tog sunčanog dana je sve i počelo. Ja i moja drugarica Milica okupili smo se kod Ivane, na njenoj terasi. To mesto smo mnogo voleli, jer pogled koji ima govori više od hiljadu reči. Kupili smo vino i naše priče su krenule. Svako je iznosio svoje muke sa kojima se bori, a ja sam više ćutao i posmatrao, slušao ih i razmišljao koji savet da im dam.

    Ponekad savet nije ni bio potreban – već nam je trebala terasa. Mesto gde možeš da spustiš gard. Gde neko vidi kroz tvoje „dobro sam“ i ne traži objašnjenje.

    Terasa je bila naše skrovište, mesto koje je čuvalo naše tajne, brige i sreću. Nekada smo pevali i snimali naše numere, nekada ćutali i razmišljali o budućnosti, a nekada razgovarali o ljubavi. Eh, ta ljubav – uvek nam je donosila i radosti i probleme. Svako je imao svoju priču koju je terasa znala. Ponekad smo i ćuteći iznosili ono što nosimo, jer smo znali da terasa nikome neće odati.

    Tog dana sunce je sijalo, a mi smo uživali u njegovim zracima. Kada smo seli, svako je uzdahnuo – svako je nosio svoju brigu. Svako je tražio rešenje ili podršku koja će mu pomoći. U to vreme, nas troje je mučila ljubav. Svako je iznosio svoju priču u nadi da će nam novi dan doneti nešto bolje i lepše.

    Ja sam, kao i obično, sedeo na travi i slušao. Svima nama je trebala osoba i onaj topli zagrljaj koji rešava sve. Ali tada smo imali samo jedni druge, naše priče i vino koje nam je pomoglo da i ono što čuvamo za sebe izgovorimo naglas.

    Nakon ispričanih priča i ljubavnih jada, drugarica je došla na ideju – pošto pišem knjige, da napišem knjigu koja će pomoći ljudima koji žive tridesete. Da znaju da se svi mučimo sa nečim. Da ne moramo živeti po tuđim pravilima. Da problemi koje imamo mogu da se reše, jer za sve postoji rešenje. Da tridesete donose lepe stvari, ali ako si u rasulu jer ti život nije sređen – i to je u redu. Jer život ide dalje, a bitno je da smo srećni.

    Ako imaš takvo mesto, čuvaj ga. Ako imaš takve ljude, ne uzimaj ih zdravo za gotovo. A ako nemaš – napravi ga.

    Ne treba ti savršen prostor. Treba ti jedna iskrena osoba i hrabrost da počneš prvi. Jer ponekad je dovoljna jedna terasa da se ne izgubiš u sopstvenim mislima.

    I ponekad je baš tu, između dve iskrene rečenice, početak nečega što će kasnije ličiti na novi život.

    900 rsd
  • Gledaj me u oči
    (0)

    Gledaj me u oči

    Гледај ме у очи

    Пред тобом стојим, одевена, нага,
    огрнута сјајем, прекривена тамом,
    и сва моја лица, и лепа и ружна
    спакована ту су сад, у оку самом.

    Лице робиње у лицу принцезе,
    прегршт осећаја из њих ће се стећи.
    У очи ме гледај ма шта да ми желиш
    погано ил’ драго својом душом рећи.

    Гледај ме у очи, у њима ћеш наћи
    све оно што земља од неба украде,
    пронаћи ћеш светлост у пуноме сјају,
    пронаћи ћеш искру истине и наде.

    Очи су моје портрет мог живота,
    емоције бојом дорађују скице,
    прошлост светлошћу будућност слика,
    гравира боре на срце и лице.

    Кад дође тренутак да се осмех збаци,
    када жеља чиста трагедију срочи,
    кад издаја сване између рамена –
    ма шта да се деси гледај ме у очи.

    Срећа

    Могу ли рећи да имам среће
    ако ми ведро јутро сване,
    ако се будим у дому своме
    где љубав боји ноћи и дане?

    Ако се и друге очи буде
    у истом дому, у истом рају,
    да ли је заслуга моја да живим
    у овом сребру, у овом сјају?

    Да ли је срећа поклон са неба
    бачен на земљу Божијом руком,
    или је срећа оно што градиш
    даном у дан, знојем и муком?

    Да ли се срећа дели на двоје,
    троје, четворо, и више, и даље,
    или се срећа сабира и множи
    са сваком душом што нам Бог шаље?

    Ја своју сабирам, ја своју множим,
    па опет множим, по више пута,
    и у њу плетем сву моју тугу
    када сам љута и забринута.

    Јер десет руку у загрљају
    окружи рањену душу моју…
    Има ли веће среће на свету
    и веће туге у истом споју?

    Има ли какве снажније страсти
    светлијег јутра, ведријег неба,
    има ли, опет, тужније туге,
    болнијег бола и црњег хлеба?

    Срећа је све то – црно и бело,
    горе и доле, од земље до Бога,
    срећа да стрепим, страхујем, бринем,
    да очи исплачем кад имам за кога.

    Туга

    Као вео благи најфиније свиле
    пред очима лебди неизмерна туга
    због оног што беше и што неће бити
    жеља је једна, могућност је друга.

    Свет у оку сненом расплинутих боја
    у безброј нијанси од сиве до сиве,
    нестаје у трену, у трептају ока.
    Све је стало, мртво… Сузе су још живе.

    Бисерни се потоци сливају кроз прсте,
    тело у грчу од бола и страха.
    Овај је тренутак, шапат моје душе,
    сачињен од мало пепела и праха.

    Кроз вихор тамни сећања и стида
    јутро расплиће плетенице наде.
    Свака реч и поглед, и сан одсањани,
    сваки трептај срца сад у сузу стаде.

    Очараност

    Родило се биће божанске лепоте,
    пред очима нежни невидљиви вео,
    на рукама мали свилени смотуљак –
    родило се биће, мога тела део.

    Погледи се срели, сузе су потекле,
    тако у том трену почела је бајка,
    прича посве нова, туђа, непозната –
    родило се биће, родила се мајка.

    Ту љубав што тада осетих у себи
    препознала нисам, то беше откриће.
    Тај свети тренутак ником дала не бих –
    божанство је стало у то мало биће.

    Мир

    Тренутак самоће за тренутке среће…
    Удахни бескрај у своје груди.
    Затворених очију гледај у даљину,
    побегни од себе, сакриј се од људи.

    Утишај звуке, појачај снове,
    осети срцем лепоту света,
    разбистри мисли, старе и нове,
    сећања спусти у руке детета.

    Заволи себе више и јаче
    кад јутра суморна и тешка свићу,
    радуј се, расти, разуми, опраштај,
    поклони вечност вољеном бићу.

    Заплети небо у увојке своје,
    прве зраке сунца у своју палету,
    доброту у срце, благост на лице,
    мир је највредније што имаш на свету.

    810 rsd
  • Ljubavni slučaj bankarskog službenika
    (0)

    Ljubavni slučaj bankarskog službenika

    O PROSEKU (Definicija stanja)

    Prosek je najpotcenjenija kategorija postojanja. Ljudi ga se boje, beže od njega ka vrhu ili ponoru, ne shvatajući da je prosek u stvari jedini preostali oblik. Ja živim u toj zlatnoj sredini, tamo gde se ništa ne dešava naglo. Moj život je stabilna linija na EKG monitoru koja pokazuje da je pacijent živ, ali da se sigurno neće popeti na Himalaje, niti trčati maraton.

    U poslu kojim se bavim, u banci, prosek je Bog. Bankari obožavaju prosečne klijente. Oni koji previše zarađuju su sumnjivi, oni koji nemaju ništa su opasni po bilanse, ali prosek… prosek je predvidljiv. Proseci uzimaju kredit na dvadeset godina, plaćaju rate na vreme, kupuju auto koji nije ni najbrži ni najlepši, ali zato troši malo. Prosek je gorivo koje pokreće svet.

    Prosek je glavni razlog propasti raznih očekivanja. Svi se upravljaju prema proseku koji u stvari ne postoji. Dolazimo do paradoksa da je prosek svako i istovremeno nije niko. Sve u svemu, ja sam svoju nišu unutar tog skupa pronašao. Bar mislim da je tako, a možda samo sebi pravim opravdanje.

    Biti prosečan čovek u Beogradu znači biti nevidljiv, a u tome je moć. Dok me Maja optužuje da sam ambiciozan kao lenjivac na grani, ja zapravo samo uživam u činjenici da me niko ništa ne pita. Niko ne očekuje od prosečnog čoveka da spasi svet, smeni vlast, ili da promeni istoriju. Od mene očekuju da budem u kancelariji od devet do pet, da se lažno smejem i uklopim u korporativni ambijent.

    JA, KREDITNI SAVETNIK IZ POTKROVLJA (Takoreći moj profil)

    Imam trideset i pet godina. Ni malo ni mnogo. Godine u kojima ste još uvek suviše mladi za penziju, a previše stari da verujete u Deda Mraza, da ćete postati rok zvezda ili vrhunski sportista. Moj život se sastoji iz dve zone, dva sveta. Onaj ispod krova na Vračaru i onaj u kancelariji staklene poslovne zgrade u kojoj vazduh nije promenjen od kada je neki lokalni funkcioner na otvaranju presekao svečanu vrpcu. Zahvalan sam koroni što po neki dan mogu da radim od kuće i to pravo često koristim.

    Imao sam sreće u životu, nasledio sam potkrovlje od tetke. Ostavila mi je zidove koji mirišu na drvene grede koje celom potkrovlju daju patinirani izgled i dodaju nepostojeću dozu luksuza celom stanu. Znaju ponekad da škripe i pucketaju, ali to samo doprinosi atmosferi. U tom potkrovlju koje delim sa Majom, ja sam kralj jednog kvadratnog metra, moje fotelje. Ona je od teškog drveta, presvučena tamnim, zelenim štofom. Sitan somot, dugih linija koje su se na pojedinim mestima potpuno izlizale od godina korišćenja. Uz nju ide i tabure, verni sluga mojim nogama koje su lagano počele da popuštaju pod godinama i kilažom. Kada podignem noge na njega, prestajem da budem savetnik koji ljudima objašnjava interkalarnu kamatu. Postajem biće koje samo diše.

    Moj dan počinje ritualom koji Maja ne podnosi. Sedim u tišini i pijem prvu kafu. Moja uloga u društvu je da budem ljubazan, dosadan i da oko sebe širim iluziju stabilnosti. Ja sam onaj glas koji vas preko telefona podseća da je račun u blokadi i da rata nije plaćena. Kada se vratim na svoj Vračar, kada prođem pored Jekinih vrata i osetim miris profesorovog rinflajša, skidam ljušturu sa sebe. Skidam kataloški osmeh broj četiri i postajem vlasnik sopstvenog vremena. Moja jedina ambicija je da mi pivo bude dovoljno rashlađeno, a cigareta dovoljno duga da pokrije dečju graju iz komšijskog dvorišta.

    GEOGRAFIJA DUŠE (Beograd i Vračar kao sudbina)

    Beograd je dijagnoza hroničnog stresa. Ljudi puni umora i neuništive nade traju ovde vekovima. A Vračar? Vračar je srce te dijagnoze. Ovde se asfalt ne postavlja da bi trajao već da bi se za koji dan raskopao. Živeti na Vračaru znači pristati da ti je privatnost luksuz koji je vrlo teško priuštiti, ali da ti je bliskost sa strancima zagarantovana. To je mesto gde su pojedine ulice toliko uske, da ako komšije sa suprotnih strana ulice otvore svoje prozore u isto vreme, mogu jedan drugome da promešaju kafu. Vračar je takođe mesto gde Crnogorci gube povratne karte i postaju trajni rezidenti. Primat mu je u poslednje vreme ugrožen Beogradom na vodi, ali ipak među srpskigovorećim Beograđanima još uvek predstavlja najpoželjniji deo grada.

    Ono po čemu je Vračar stvarno poseban jeste da ima najmanje parking-mesta po glavi stanovnika. Ta činjenica je doprinela izuzetnoj kreativnosti lokalaca, kada je u pitanju zaštita parking-mesta, a stvorila je i pravi lokalni sport, mešovitu disciplinu koja zahteva nerve od čelika i bešiku od gume – galebarenje.

    To izgleda ovako: stigneš u svoju ulicu, ubaciš u drugu, ugasiš radio da ne remeti koncentraciju i kreneš da kružiš. Kružiš polako, koncentrisan, kao galeb koji vreba ribu. Tvoja lovina je pešak koji u ruci drži ključeve. Kada ga primetiš, pratiš ga pogledom, analiziraš njegov govor tela. Da li ide ka kolima ili samo baca đubre? Ako otključa vrata, pobedio si, ti si kralj asfalta koji pali migavac kao navijačku baklju na severu Marakane. Ako samo prođe pored kola, ti si gubitnik koji uz psovku počinje novi krug oko bloka. Vračar je jedino mesto na svetu gde se vozi, ne da bi se stiglo, nego da bi se stalo.

    Moje potkrovlje visi nad tim haosom kao osmatračnica. Nije neka visina, ali i sa nje Beograd izgleda kao zakrpljen, pačvork kaput sa svojim zgradama različitih visina, od onih dronjavih iz prošlog veka, ispod kojih je opasno proći, do ultramodernih. Vračar je miris lipa u junu koji pokušava da pobedi miris izduvnih gasova iz džipova onih srećnika koji su našli parking na trotoaru.

    900 rsd
  • Senke u ogledalu
    (0)

    Senke u ogledalu

    Žedna zemlja

    Ispucala koža i tlo pod nogama. Mala ostrva i među njima duboki kanjoni. Sve je to prašina i u nju će se pretvoriti.

    Žuta je trava kasnog proleća, staza za jahače apokalipse.

    Suvo se u očima jutro rađa, ali ako ništa drugo – nebo je lepo.

    Večita je to, mada slaba uteha; ako bude kao do sada – srušićemo i nju uskoro.

    Za uspomenu ostaju slike a na njima suva, žedna zemlja i nad njom duboko nebo.

    Mala gradska strava

    Zavijaju alarmi u tmurnoj noći. Mračnim ulicama bez struje plove svetla intervencija, sa sirenama upletenim u fijuk vetra koji ne prestaje.

    Sa svake strane nešto puca; otkinute roletne vise na polomljenom putokazu. Iz praznine ulice vrebaju njeni ćoškovi.

    Svanuće, kažu. Ali onda će ponovo da padne mrak. Oni načitani kažu da je do ovoga moralo da dođe. Zato ne promaljaju nos.

    Nikad više. Nikad više.

    Veliki umor

    Umori se čovek mnogo, pa se malo ubije. Ni traga očajima, pozivima, strahovima ako gledamo sa strane. Samo teški koraci i bezuspešni osmesi.

    Jer, sve je u redu. Mirimo se sa sobom teže nego sa sudbinom. Uostalom, gde je smisao i kuda žuri sav taj svet?

    Video sam iz autobusa mladog, umornog čoveka. Bilo je rano, čisto i sveže jutro, a njegovi teški koraci već su duboko spavali.

    Da je išta rekao, svejedno mu ne bi verovao taj svet koji oko njega leti.

    Zname

    Zastava kojom se čuvaju sećanja na posebne prostore i vremena visi na vratima, kao što su nekada vezivali maramicu oko prsta: da se ne zaboravi.

    Tako se šalje poruka svetu i umirenje sebi da je to mera posebne brige i da će sve biti u redu.

    Nema vetra da zastavu napreže, nema sunca da joj boju pije, nema kiše da joj gnjili konce. Samo posvećeni pogledi. Samo posveta.

    Pored nje se trepteći strah gnezdi. Iza njega se rđa rađa pokrivena prigodnim poklonom.

    Žmurke

    Sakrili smo se; međusobno, kao i svako za sebe. Jedno od drugog, od celog sveta koji smo pravili mi i u kome smo nastali.

    Deca dok ne porastu misle da se kriju ako zatvore oči.

    Vreme odbrojava. Žmurimo sakriveni žudeći za svetlom.

    810 rsd
  • (0)

    Gospođica Detektiv

    Jagodica

    – Ivona? – pogledam u nju iznenađeno.

    – Ćao, Una.

    Ustala sam i snažno smo se zagrlile. Ivona je moja drugarica iz srednje škole. Sada je glumica i veoma sam ponosna na nju.

    – O Bože, vidi tebe. Ja sam glumica, a ti izgledaš bombastično.

    – Šta da ti kažem? – zabacim kosu.

    – Majka priroda je bila darežljiva prema meni. – obe se glasno nasmejemo na ovo.

    – Sedi. Odakle ti u Njujorku? Mislila sam da si na relaciji Kalifornija–Los Anđeles?

    – Koliko zgodnih policajaca ima ovde. Ne znam kako radiš, curo.

    – Pa… moj tata im je šef – nasmejem se.

    – Kako je stari Klejton?

    – Sjajno. Ove godine ide u penziju, a mama jedva čeka. Konačno će moći da odu na ono krstarenje – nasmešim se.

    – Tako mi je drago zbog tvojih.

    – I meni. Pa šta te muči?

    – Odakle znaš da me nešto muči?

    – Posetila si me na poslu – ipak sam ja detektiv, od skoro.

    – Da. Imam problem i treba mi tvoja pomoć – priznala je.

    – Slušam.

    – Planiram da se povučem iz glume.

    – Zaista?

    – Da. I napisala sam scenario za film, odličan film.

    – Pa čestitim.

    – Nemoj još. Dala sam scenario mom šefu, Rik Leno.

    – I?

    – Rekao mi je da je loš.

    – Žao mi je, potraži drugo mišljenje – šta da joj kažem?

    – Bih, ali ne mogu.

    – Zašto?

    – Pa, odštampala sam samo jedan primerak.

    – Pa odštampaj drugi – logično.

    – Ne mogu, neko mi je ukrao laptop.

    – Ou.

    – Da, ali to nije najgore. Moj šef ima novi scenario za film koji je sam napisao i pogodi šta? Zove se Izgubljen u tebi.

    – Izvini, ne kontam – šta me briga kako se zove scenario njenog šefa?

    – To je moj scenario!

    – E, sad te pratim. Ukrao ti je scenario. Gad.

    – Znam, i laptop mi je nestao onog dana kada mi je rekao da mi je scenario loš.

    – Zašto mu ne tražiš da ti vrati scenario?

    – Jesam, ali navodno ga je njegova sekretarica zaturila negde i ne može da ga pronađe.

    – Pa to je baš zgodno.

    – Želim da ga tužim.

    O, svi bi da tuže.

    – Dušo, nemaš nikakav dokaz.

    – Znam, znam. Nasankao me je. Osećam se tako glupo.

    – Žao mi je.

    – Pisala sam taj scenario godinu dana. To je… moja karta da dokažem kako sam bolja od drugorazredne glumice.

    – Ivona, ti i jesi bolja.

    – Jesam li? Niko više ne želi da me angažuje.

    – Kako je to moguće?

    – Rik Leno se pobrinuo da mi sva vrata budu zatvorena – progutala je knedlu.

    – Nikad više neću dobiti ulogu.

    – Ivona… – ustanem i krenem ka njoj.

    – Želiš li da ga upucam?

    – Volela bih, ali ne. Samo želim da prizna moj rad – rasplakaće se.

    – Nemoj da plačeš. Smislićemo nešto.

    – Šta? Upravo si mi rekla da ga ne mogu tužiti.

    – Hej, ko sam ja?

    – Una?

    – Ko sam ja?! – pitam glasnije.

    – Una Mejson.

    – Tako je. Ja sam Una Mejson, ćerka Klejtona Mejsona i borac za pravdu – kažem ponosno.

    – Donećemo ti taj scenario. Ništa ti ne brini – obećam joj.

    – Ali kako?

    – Molim te, draga, vređaš moju inteligenciju. Imam plan – namignem joj. Svi moji planovi su odlični.

    ***

    – Jesi li sigurna da je ovo dobra ideja? – pita me Ivona, dok mi zakopčava haljinu.

    – Stalno idem na tajne zadatke. Dobro ne baš stalno, biće ovo mačji kašalj. Osim toga, uzimala sam sa tobom časove glume, sećaš se?

    – Kako da se ne sećam? Gotovo.

    – Okej. Znači, ja ću zavesti tog Rika i ukrašću mu ključeve od kuće. Nakon toga, nas dve ćemo pretražiti njegovu kuću u nadi da je tamo tvoj scenario i laptop.

    – Šta ako nas uhvati?

    – Drogiraću ga. Ništa ne brini.

    – Kad to tako kažeš, zvuči lako.

    – I biće, ne brini.

    – Hvala ti. Una, volim te.

    – Znam, sjajna sam – našalim se.

    – Okej, biće za šankom. Večeras se okupljaju velike zverke u filmskoj industriji, a on voli sve da ih prvo odmeri, da vidi kome treba da se ulizuje. Ne možeš ga promašiti. Veoma je visok, tamna kosa i izgleda dobro.

    – Okej, ništa ti ne brini. Kad završim sa njim, zovem te i idemo u njegovu kuću.

    – Okej. Hvala ti još jednom za što ovo radiš.

    – Prestani da mi zahvaljuješ. Plati mi masažu.

    – Obavezno.

    1.000 rsd
  • (0)

    Na kraju sveta

    Дан је расипао последње остатке светлости када је Ђорђе ушао у школско двориште. Знао је да га на теренима чекају Лаки и Миша. То им је био неки прећутни договор којег су се сви придржавали. Кад се неко не би појавио на теренима навече, сви би знали да се тај вероватно с душом растаје у грозници или са температуром од које изгубиш везу са реалним светом. То је било њихово време, време за „тројицу величанствених“ како су сами себе називали и како су их сви у школи знали. Били су најбољи другови, ортаци из краја који се познају још из времена крезавих осмеха, али то баш и не морамо да спомињемо, јер и није период живота којим би се било ко похвалио.

    Иако је сунце журно силазило иза хоризонта, још увек се уличне светиљке нису упалиле. Март је закорачио у Београд и дан је био све дужи што је Ђорђа врло радовало. Није волео зиму, те дуге дане без боја кад хладноћа стеже и дави, кад не можеш да удахнеш а да те плућа не заболе као да си на самрти. Иако је волео скијање, зиму није волео никако и то је свима било чудно. Већ се озбиљно сморио објашњавајући да не мораш волети зиму да би волео скијање и све тако у круг, али није вредело. Никако да схвате да њега одушевљава слобода коју осећа док се спушта низ падину, ти тренуци у којима се време заустави и не постоји ништа друго осим чисте среће која се разлива његовим телом. Али ако би то тако објаснио, постао би главна тема за зафркавање. Лаки би га сигурни пријавио Топићки на литерарну секцију и то би за њега био крај. Дефинитивно. Одбацио је те мисли, одмахнувши главом и журним корацима продужио ка теренима.

    Терени су били свима омиљено место за састајање. Ушушкани између околних зграда, заклоњени дрвећем од радозналих погледа, били су рај за ђаке. Поготово оне најстарије, осмаке, који су то место невидљивим знацима означили као своје. Тако је било одувек. Ту седмаци и остали клинци нису залазили. Знало се – кад постану осмаци, наследиће и терене. Било је то неписано правило кога су се сви придржавали. Ђорђе се често сећао колико је завидео осмацима на том месту док је био млађи. Чинило му се да је то најлепше место на свету и мислио је како никада неће доћи време када ће моћи да га назове својим. Па, ево, још који месец и терене ће препустити клинцима да их својатају и да се на њима шепуре.

    – Вучеш се као нека тетка – рече му Лаки уместо поздрава.

    – Где си, брате! – поздрави га Ђорђе и подиже руку како би се поздравили, као што увек чине. – Где је Миша? – упита, окрећући се и тражећи га погледом.

    – Сад ће. Вероватно је опет заглавио са мајком – рече уз осмех. – Добио је кеца из физике, а треба то сад лепо оправдати и сву кривицу свалити на наставницу. А он баш и није пријатељ с речима, као што знамо – настави Лаки гестикулирајући рукама и имитирајући Мишу који покушава да објасни свој неуспех на контролном.

    Ђорђе се насмејао замишљајући Мишу у ситуацији коју је Лаки објашњавао, кад се Миша појави у дворишту јурећи као без душе.

    – Ало – рече Лаки – човече, као да те ђаволи јуре. Шта ти је, где је запело?

    – Брате, нису ђаволи, ал’ јесте оно ђаволско Минино куче – једва је изговорио Миша, борећи се за дах док му је зној цурио са чела. – Kад год ме види, кидише на мене као да сам му смртни непријатељ. Кези оне зубе, лаје и завија, као курјак да је, а не пас. А ја кучиће не волим – рече, стресајући се.

    – Милоше Перићу – једва се суздржавајући да не пукне од смеха изговори Ђорђе – Минин пас је пудлица!

    – Па шта ако је пудлица – нервирао се Миша – пудлице немају зубе, је ли? Пудлице не лају, не гризу? Е, друшкане мој – вртео је важно главом као да ће изговорити највећу мудрост на свету. – Све што иде на четири ноге и лаје, од мене да се склони. То је најсигурније за све! – рече и рукавом обриса зној са чела.

    – То је најсигурније за тебе! – смејући се укључи се Лаки у разговор. – Него, мајсторе, како прође брифинг код Рајке? Како је физичарка овога пута крива за твог кеца?

    – Како „како“? – упитно рече Миша. – Као и увек. Даје задатке које ја, бре, не разумем. Трудим се, ево, мајке ми – рече стављајући руку преко срца – трудим се да препишем од Мине. Трудим се из петних жила, али не могу – очајно рече. – Не знам шта треба да препишем. Слова једноставно побегну с папира и шта онда да радим? А и Мина, баш као и оно њено куче, само режи… Тако то ваљда иде. Слично се сличном радује. Само још да почне да лаје и да ме јури – заврши Миша озбиљно.

    – Али она нема четири ноге, Мишо – убаци се Ђорђе смејући се наглас. – А ти рече малопре…

    – Знам шта сам рекао, знам. И још увек није почела да лаје – сада се и Миша смејао – али ко ми гарантује на неће?

    Ђорђе је обожавао и Лазара и Милоша и често би се питао како би изгледао његов живот да му баш они нису другови, да се родио рецимо у Нишу или Прибоју? Али срећом није се тамо родио и био је срећан због пријатеља које има и са којима је прошао све могуће и немогуће догодовштине. Ништа није од њих крио, не би то ни умео, поготово не од Лазара, који је имао сензоре за Ђорђеве мисли и осећања. Увек би непогрешиво знао о чему размишља и шта га мучи. Био је одличан саветник и мудри слушалац, али је ту своју страну показивао само реткима. Био је најбољи ђак у школи, али му то није сметало да буде свима омиљени лик, поготово девојчицама.

    Милош је са друге стране био другарчина која је своје велико срце крила иза маске кловна којег је глумио стално. Тако му је било лакше. Имао је проблема са учењем јер је имао дислексију и хумор му је био одлична заштита од исмевања. Нико није могао да се подсмева некоме ко то стално чини на свој рачун. Али и Ђорђе и Лазар су знали колико је несигурности било у Миши и колико се понекад с њом тешко носио.

    Ђорђе је био просечан ђак, јер га школа није пуно занимала. Његова мајка увек је говорила да би могао да додирне звезде само кад би хтео. Али Ђорђе то није желео. Њему је било довољно да буде међу пријатељима, само да не би био сам. Самоћа је нешто што га је ужасавало. Шта ће му звезде! Био је јединац својих родитеља, успешне ветеринарке и новинара, који су били на послу по читав дан. Јер су морали. Бар су му тако објашњавали сваки пут. Мајка, јер је морала бринути о болесним животињама, а отац у сталној потрази за вестима. Трудили су се они да му своје одсуство из његовог живота надоместе путовањима, скијањем на Алпима, летовањем на Балију, али Ђорђе је само желео да не буде сам. А то није умео да им каже ни покаже, јер му је тако тешко било да призна да је усамљен. Било му је потребно да они буду ту, звезде га нису занимале, а ни Алпи ни Бали.

    – Јуче је разредна говорила о матурској вечери – рече Лазар одједном. – Tребало би да се договоримо са ким ће ко ићи.

    – Мени је свеједно – рече Миша – Могу и са тобом и са Ђолетом – озбиљно изговори, гледајући нетремице једног па другог.

    – Човече! – рече Лаки, ударајући се руком по челу – Нећеш ићи ни са једним од нас двојице!

    – Како мислиш нећу ићи са вама? Него с ким ћу ићи? – упита искрено забринут.

    – Па ићи ћеш с неком девојчицом, ваљда – убаци се Ђоле.

    – Са девојчицом? – шокирано понови Миша. – Ја да идем са девојчицом? Ви нисте нормални! – рече готово уплашено. – Не идем ја ни са каквом девојчицом. Само још треба да ми кажете да сте све са Мином договорили и да и оно ђаволско куче треба с нама да водимо – подизао је тон, изнервиран и озбиљан као никада до сада. – Неће моћи, пријатељи! – подиже претећи прст. – Неће моћи!

    – Мишо, брате, полако, шта ти је? – покуша Лазар да га смири. – Тек је март. До јуна има још времена. Знаш ли ти шта све до јуна може да се догоди? – упита га.

    – Шта? – тужно га погледа Миша.

    – Све – рече Лазар, спустивши му руку на раме – да се заљубиш, да на матуру одеш с најлепшом девојчицом на свету. – Заћута Лаки – И ништа. Да се ништа од тога не догоди и да тројица величанствених оду на матуру заједно, без девојчица. – Миша се лагано осмехивао.

    – То ми се више допада – рече. – Шта ће нам, браћо, девојчице? Оне ти само закомпликују живот до те мере да пожелиш да одеш на крај света да се сакријеш.

    Ђорђе му приђе и седе до њега, стављајући му руку на раме. Разумео је његову узнемиреност. И сам се тако осећао сваког дана. Било је довољно да само помисли на њу и да све око њега престане да постоји, да му прсти на ногама утрну и језик му се свеже. Поред ње је редовно као нем. Има слику, али нема тон. Он отвара уста, али гласа нема. Једном га је тако питала да ли проверава како се осећа риба на сувом. Замислите! Ђорђе се само окренуо и отишао да не би у земљу пропао од блама. И сад треба да је пита да иду на матуру заједно? Како да не! Нема шансе! Опет је осетио како му фали ваздуха.

    Стварно, како се осећа риба на сувом?

    810 rsd
  • (0)

    Nagon, podstrek, damari i zvuci

    ευχαριστώ

    Atinska noć traje dugo. Započinje u Plaki, završava se – s onim najlepšim što od nje ostaje – u sećanju. Plaka je puna noćnih restorana sa specijalizovanim programom za strane turiste, sa izvrsno spremljenom ribom, odličnim vinom podneblja („Retsina“) i buzukijem. U Plaki se, međutim, mogu pronaći i male kafane s limenom pećicom u sredini prostorije, gde domaćin sprema musaku od zelja, iznosi na stolove masline i sir, i svoje ružičasto vino. Kad počne pesma, stolovi se spajaju i svi sede u polukrugu oko pećice i malog podijuma za igru. Najlepša među Atinjankama, u maslinastoj haljini, ustaje tada i počinje s plesom na tom malom prostoru između stolova. Svetlost je prigušena, u polumraku njeni se pokreti približavaju suštini igre, a njeno lice, isprva nežno, detinje, postaje strogo, kao isklesano, nedostupno lice Telemahove majke. Na kraju svog nastupa ona kleči, opuštenih ruku i povijene glave, potom se pridiže oslanjajući se o moje koleno i koleno moje žene, Marije, pokupi s poda u oduševljenju bačene joj cvetove, okruni s njih latice i razbaca ih svud po stolovima. Najlepši među Atinjanima (Patroklo), na nagovaranje ostalih mladića, sad stidljivo izlazi na podijum, ne igra već seda na pod da otpeva staru grčku pesmu; iznad njegove glave domaćin pažljivo naliva u čašu vino, i on, u pesmi, otpija prema onom ko ga je počastio, spuštajući pogled prema podu. Čaša posle dugo stoji na ivici podijuma; blesne na momente od nekog zalutalog, praskavog plamena. Najednom, pesma prestaje… Jedan tužni mladić, Klajos, s crnim florom na rukavu, bez reči ustaje od stola i igra, s bolom što ga lice ne iskazuje, u tišini, sa zanosom podjednako odmerenim i za sreću i za tugu, onako kako je igrao Grk Zorba!

    Kad smo odlazili odavde, Klajos, koji je bio u žalosti za preminulim ocem, pozdravljao se sa muzičarima, gostima i domaćinom kao s dugovremenim prijateljima, i dok je svima, pa i nama, čvrsto stiskao ruku, ja sam s njegovih usana nekoliko puta pročitao reč: sreća! Zaborav sve leči, a pesma i igra su najbolji način zaborava, jer u njima čovek se seća samo onoga što voli. Grci pesmu podređuju igri, oni su u pokrete ugradili sećanje, sećanje i na dobro i na zlo, na tugu i sreću; njihova igra je suština a pesma samo dekor.

    Ostali su nam još, posle Plake i sirtakija, dugi ponoćni sati da razmišljamo o tome kako se ceo život sadrži u jednoj jedinoj ovakvoj noći; da dugo lutamo poluosvetljenim gradom u koji se uvlače jutarnja izmaglica i tišina svojstvena metropolama u ove sate, da razmišljamo o sudbini Grka koja se s njima poigrala ostavivši im, od svekolikog bleska, samo ponos i osetljivost, i jedan već odasvud i od svih razgrabljen duh prošlosti; da u praskozorje otkrivamo Atinu kao golemu postelju s prozračnim baldahinom; svetlost u prelomu; belasanje Akropolja pod svetlima reflektora; treperenje žućkastog neona na hotelu „King Jason“; ritam jednog svedenog disanja, pred buđenje. Na balkonu naše hotelske sobe uskliknuo sam: ευχαριστώ! – reč kojoj nisam znao značenje i koju pre toga nikada nisam izgovorio; reč iskrslu iz pradetinjstva kao njegov simbol, reč koju sam nasledio i koja je deo mene samog kao i to pradetinjstvo.

    900 rsd
  • (0)

    Pod krovovima Beograda

    Циле голубар

    Циле голубар се небројено пута опекао о ситуацију коју није могао да контролише. Та ствар се понављала и понављала и он то није могао да предупреди, а у себи би увек говорио: „Е, сунце ти калајисано, зар опет?“ Нахранио би и напојио голубове, а онда их посматрао са уског платоа испред ограђеног дела. Сишао би притајен у двориште и пратио оне који су се припремали за узлет. Као да то никада није видео. Чекао би и меркао, а онда кривећи врат до бола гледао узлет, лет и прелет, све се крећући уназад. Тако је излазио на улицу и калдрмисани део тротоара, све поглед упирући ка висини. Тада би се дешавало оно што је нервирало. Уличица је била кратка и уска са ређе засађеним дрвећем, али ту испред излаза увек би се нашао неко кога би закачио раменом, куком, некога очепио или благо одгурнуо. Једном је скоро пао преко дечијих колица, извињавајући се унезвереној мајци која би уз врисак застала и намакла марамицу на уста. Од тада стоји или седи, на платоу испред обновљених кавеза и одатле све прати. Цигарета је догоревала. Ретко је повлачио дим, јер је дуван био лош тако да су цигарета, а и он изгледа једва чекали да све догори што пре. Црна берза. Нема времена да се проба. Шверцер што преко воде из прека доноси дуван, брзо преда и брише назад. Добио си то што си добио па пуши. Размишљао је шта са голубовима. Како са храном? Све се окомило на њих. У кавезу не могу бити вечито. Морају летети. Ако крену да лете тек тада су у опасности. Има оних који их из обести гађају, без икакве потребе и повода, оних за које би били добар оброк, копцу који се обрушава, оном сиромашном коме уморан падне пред ноге или оном што мјауче прегладнео, напуштен и офуцан. Много разлога за прогон. И где ће они? Прогон, одвратна реч. Најтеже је што се сваки прогон оправдава па и овај што почиње да се одиграва пред нашим очима. Прогон људи јер су другачији у размишљању, односу према раду, у вери и традицији, скромни. Рећи „један голуб мање – више“ је тешко. Али, рећи „један човек мање – више“, то је пут ка крвавим рукама. Запалио је цигарету, ону за коју душа каже да је одвратна. Шта ће, зависи од дима па какав год да је. Погледао је у прозор стана на мансарди омање трошне зграде где се Исидор скрива. Тршави мали Иса, сада скоро момак. Онизак и стасит, темељан што би се рекло. Морао је да чами у полупразном стану, да живи живот како зна и уме и да се једноставно сналази. Врата од стана, а и поштанско сандуче, били су обележени. Жути знаци. Неко је проказао или се сазнало преко очевих докумената. Морао се примирити. Неки добронамерни људи су помагали. Мајстор Милан који је на крају улице имао пекару, примао га је да повремено ради. Тако је нешто зарадио, а и имао да поједе. Пре свега бурек, јер је ово била позната бурегџијска радња. Долазио би обично ноћу када је кришом утрчавао у радњу са задње стране кроз тетка Савкину башту. Спремао би најчешће кочанике од клипова кукуруза за ложење, а и снопове шишљика. Слагао је по пет комада, везивао чврсто савитљивим узицама, лозама из врзине и постављао их усправно, недалеко од пећи. Чистио је и дугачке даске на које су постављани умешени хлебови да надођу, пре убацивања на загрејани ћерпич усред велике пекарске пећи. Желео је да једног дана ступи у суседну просторију где се хлеб месио. Ту, уз мајстор Милана, има још један, старији, насмејан, бео од брашна, румен, са честим погледом на имању пљоснату флашицу. Иса није могао тамо почети да учи јер се преко дана морао притајити. Иако још није било општег прогона, сви који су носили жуте, пришивене звезде, морали су се полако повлачити, скривати и бити ненаметљиви. То је било због тога што су упозорења бивала све опширнија и чешћа. За оне са звездом забрањено је ово, ускраћује се оно, мења се то и то, а највећи страх је изазвала забрана за вожњу превозним средствима по граду, трамвајем, аутобусом. Окупатор је то успео да претвори у прекршај и тако добије могућност да те људе хапси. Постајало је све горе и горе. Многи су се бунили и негодовали. Чинило им се као да неко улази у заједничку башту и вади насумице плодове исте, људске врсте, водећи се неком различитошћу само њима знаном. Нестајале су комшије, пријатељи до јуче на заједничкој животној стази, а пред очима се одигравала пљачка, отимање станова, развлачење имовине, уништавање свега што је тим људима припадало. Али успомена се није гасила. Почело је спашавање свега што се могло и како се могло.

    – Шта би са твојим оцем? – упитао је Циле једнога дана, мада је скоро све претпостављао и делимично знао.

    – Ваљда је негде на пловидби по овој нашој великој реци… ко ће га знати – одговорио је Иса.

    – Неће те заборавити…

    – Неће, то је сигурно… чекаћу…

    – Мораш Исо променити место. Пописали су све ваше станове, знају све.

    – Знам, али где ћу?

    – Тамо код мене где су голубови, иза кавеза, има простор у тавану, можеш ту… друго и најважније.

    – Знам, знам, немој то да ми говориш.

    – Исо, мораш.

    – Да чујем, немој, не желим да чујем… да ће неко.

    – ‘Оће, богами, ‘оће… проказаће те неко намерно, измислиће да си нешто урадио и упашће ко бесни пси.

    – Мислиш тако…

    – Зато што смо подељени, једни тамо, једни ‘вамо и сиромашни, многи би за мало нечега све продали…

    – Богами…

    – Ето, пођи од првог комшије па надаље: ћуте, мудрују, чешу бркове, процењују…

    – Ипак нису сви…

    – Нису, има ко хоће да помогне, урадио је страх што разумем, али не знаш које им је у глави.

    – Па, први комшија је тетка Савка… зар њој да не верујем… храни ме, ту је увек…

    – Кажем, не знаш које им је у глави, шта је човек у данашње време спреман да уради за кило шећера, брашна или комад сапуна…

    – Па не знам…

    – Дај Боже да грешим, али морамо повести рачуна… прелазиш код мене још колико сутра, спреми ствари неопходне у неки кофер и сутра увече прелазиш.

    – Па добро.

    – Немој да будеш лењ па да одуговлачиш.

    – А мајстор Милан?

    – Све остаје по старом, само ћеш бити код мене у тавану.

    – Много му дугујем.

    – У реду, дугујеш, пусти сада то о твом животу да се ради, идемо даље, преживи и имаћеш мајстор Милана.

    – Хвала ти за све ово што си донео…

    – Једи и уживај, а онда спреми све што сматраш да ти је важно.

    – Ово је моја кућа, ту сам се родио, како да је напустим?

    – Мораш, потреба је да преживиш, тако се једино можеш вратити.

    – Мајци сам обећао.

    – Она је већ дуго покојна, ако нас одозго види сигурно све одобрава. Чуваћеш ову кућу најбоље тако што ћеш се склонити док све ово не прође… ајде мисли сад на наш договор.

    1.000 rsd
  • (0)

    Stradalnici i pobednici

    Басна и Риђан

    Чврсто сам стегао рукама око врата то троглаво створење, а ногама сам га обухватио испод пазуха не бих ли се одржао на његовим леђима. Није махало крилима, само их је држало скроз раширеним, лебдели смо. Његове три ружне главе се одједном претворише у једну лепу девојачку, са дугом плавом косом везаном у кике. И тело јој се преобрати.

    – Што ме стежеш толико? Нисам ти ја Басна – прозбори гласом девојчице, који ме неком чудном чаролијом врати у рану младост.

    Лето 1978. године, Коњички клуб „Чемерник“ у Сурдулици. Део летњег распуста провео сам заједно са Урошем код његовог ујака. По његовом наговору реших да научим да јашем. Тренер ми је дао Басну, мирну кобилу, била је ждребна. Њу су најчешће давали почетницима. Недељом је било у плану теренско јахање. Био сам смирен и сигуран у себе, већ десет дана сам редовно тренирао. Иза мене је Урош јахао Грома, црног пастува. Њему је ово друга сезона. Чуо сам када му је тренер напоменуо да никако не сме да ме претекне, али нисам разумео зашто. Лагано смо каскали, чврсто сам држао узде и нисам дозвољавао Басни да крене у галоп, а она то онако дебела није ни хтела. А онда је Урош избио испред мене и потерао Грома у галоп, ваљда му је досадило каскање. Басна се одједном пропела на задње ноге и јако цимнула главом, нисам успео да задржим дизгине, испали су ми из руку. Она је пружила врат и дала се у галоп за Громом. Урош се окренуо према мени и раширио лице у широки осмех, подбоо је Грома и додатно га ошинуо бичем. Дохватио сам дизгине и покушао да привучем главу кобиле и савијем врат како бих је зауставио, али није вредело, једноставно је била јача. Претило је да испаднем из седла. Извукао сам ноге из узенгија и преместио се испред седла, буквално сам јој лежао на врату. Стегао сам чврсто ноге око њеног тела, а рукама обухватио врат, прсте сам јој уплео у гриву. Галопирали смо прво преко неке ливаде а потом кроз шуму. Урош би се само повремено окретао, колико да види да ли сам још увек на кобили.

    Окренули смо три круга. Када бисмо пројурили поред наших тренера они су истрчавали испред коња, махали рукама и покушавали да их зауставе. Није вредело.

    Након трећег круга Басна се вероватно уморила и напокон стала. Осетила је мирис пастува, зато Гром никако није смео да да буде испред ње, јер је вероватно он отац њеног ждребета.

    Тренер је пришао Грому и Урошу, замахнувши јако песницом. Помислио сам да ће одаламити Уроша, међутим, ударац је завршио на Громовој глави. Коњ се затетурао и клекнуо на предње ноге. Тренер га повуче јако за узде, подиже на ноге и узјаха.

    – Овако треба и с људи – обрати се свима – кад неће слушају. Удри и одма’ ујаши, да знајев ко је газда!

    Побȏ га је ногама и потерао у галоп. Добро га је изморио, кад су се вратили коњ је био обливен белом пеном.

    Откуд ова, или ово, зна за Басну, прође ми кроз главу.

    – Знам ја и за оног јадног риђана у Дубову што га убисте на правди Бога – прочита ми мисао. – И никада се не загледај у мртво око. Стиже те на оном авиону у Врелу, али детелина те сачува. Шоле је некако знао за око, зато ти је и дао. Али је њега узело.

    Из Зубиног потока преко Мокре Горе прелетели смо до Дубраве и Истока. Лебдели смо изнад равне Метохије. Ено Црвеног крша и мог Врела. Све куће су нове офарбане у бело, црепови се црвене, воћњаци процветали, ливаде озелениле. Али зашто је пусто, не видим никога, чак ни стоку, све је празно. Уместо цркве Светог Николе угледах високи минарет, као ракета се уздиже право према нама, имам утисак да се окреће и прати куда летимо. Хоће ли да пуцају? Створење испод мене је сада био прелепи крилати риђан, нагло направи широки лук и окрете према Пећи, као када авион хоће да избегне непријатељску ватру. Прођосмо Бањицу и он поче нагло да се спушта. То је Дубово, препознах ливаду иза Сеоског дома где је била наша ратна болница. Опет је ту нека војска. Смрачило се. На пањевима поред шупе седела је група војника, пушили су и гласно причали. Па то је Шоле, али нема мене, то није оно вече када сам помагао лекарима. Шта хоће овај риђан, зашто ме је довео овамо?

    Док смо кружили риђан опет постаде оно биће са три главе. Накезише се, а она десна проговори:

    – Нађе ли шта испод кревета, Колонело? – протресе се и нагло окрену на леђа. Нисам успео да се задржим, падао сам право на оне војнике.

    1.090 rsd
  • Reljin izazov – Nena Filipović, korice
    (0)

    Reljin izazov

    Damirovi momci su u jednoj turi preneli moju garderobu u Reljinu kuću i otišli.

    Nervozna sam toliko da mi se dlanovi znoje dok otvaram garderober koji je bio namenjen meni. Onda ostanem u blagom šoku. Moje stvari, koje su ostale kod njega, još uvek su tu. Usta mi se suše dok dopunjavam deo.

    Obilazim kuću i gledam. Sve je netaknuto i sve je ostalo isto kao i kada sam otišla. Pregledam ramove sa našim fotografijama i ujedam se za usnu da suze ne krenu. Zvono se oglasi i trgne me. Neko je došao kod Relje.

    Lagano prilazim vratima i sporo ih otvaram.

    „Dobro veče, Bojana.”

    „Dobro veče”, gledam u visokog crnokosog momka. Poznat mi je, ali ne mogu da se setim odakle ga znam. „Relja nije ovde”, kažem mu.

    „Znam da Relja nije ovde, a znam i gde je”, osmehne se.

    Klimam glavom. Međutim, ne mogu da se setim odakle mi je njegov lik poznat.

    „Bojana”, momak me zagleda. „Ovde smo se upoznali”, pokazuje prstom na predsoblje iza mene. „Ja sam Nikola”, izdigne obrve.

    „O Bože!”, setim ga se. „Izvini, sad se sećam”, gotovo me je sramota.

    „Inače, ja sam Reljin prijatelj. Meni je poverio tvoju bezbednost dok se ne vrati, pa… Trebalo bi da popričamo.”

    „Naravno”, sklanjam se sa vrata. „Izvoli, uđi”, zbunjena sam i ne znam kud ću sa sobom. Onda se priberem i Nikolu uvedem u dnevni boravak.

    Seda on u fotelju i posmatra me sa blagim osmehom.

    „Neko piće? Kafa?”, gutam knedlu, faktički sam bez pitanja upala u Reljinu kuću.

    „Ne mogu ništa”, tiho kaže. „Sedi”, pokaže rukom na trosed.

    Sednem, a sedim kao na iglama.

    „Moj posao je da te čuvam dok se Relja ne vrati, to sam ti već rekao. Moji momci su mi javili da si došla ovde u pratnji Damirovih momaka. Morao sam da dođem kako bih ti rekao da će u dvorištu biti obezbeđenje, koliko da znaš.”

    „Dobro”, gutam knedlu i ne znam šta da ga pitam.

    „Uzgred, drago mi je da si ovde”, opiše prstom krug u vazduhu. „I još mi je draže što ti vidim taj prsten na ruci. Samo mi reci, zna li Relja da si se preselila kod njega?”, smeška se i samo me posmatra.

    „Ovaj… Mi smo imali malo problema”, udahnem vazduh da se ne bih onesvestila od neprijatnosti. „On zapravo ne zna da sam ovde. Želim da ga iznenadim”, utihnem skroz.

    „Ooo, pa to će biti veliko iznenađenje za njega, s obzirom da misli kako ste završili svaku priču”, Nikola se uporno smeška, a ja se pržim kao na žaru.

    „Možda nije pametno što sam došla ovde”, u trenu me zaboli glava od saznanja šta Relja misli. „Ako on misli da smo završili, onda…”

    „Bojana”, Nikola me prekine. „Ostani ovde i sačekaj svog verenika”, ustaje. „Nisi mogla bolju stvar da uradiš, veruj mi”, kreće lagano.

    „Pa… Valjda će se obradovati kada me vidi”, dodajem sluđeno.

    „Nego šta će!”, okrene se pre nego što izađe. „Evo ti moj broj. Slobodno me pozovi za šta god da ti zatreba”, daje mi vizitku.

    „Dobro”, uzmem je. „Znaš li gde je Relja?”, pitam napokon. Vidim da Nikola mnogo toga zna.

    „Stvarno ne znam lokaciju, ali znam da su otišli da obave zadatak”, otvara vrata da izađe, ali zastane. „Niko osim njih ne zna gde odlaze i kada se vraćaju.”

    „Sutra popodne bi trebalo da se vrate, tako mi je Tanja rekla”, kažem uz veliku nadu da će tako i biti.

    „Onda je moguće da će sutra uveče biti najsrećniji čovek na svetu”, namigne mi i izađe napolje.

    Gledam kako Nikola odlazi i kako je u dvorištu par momaka. Od čega me čuvaju, dođavola, zapitam se?

    Vratim se u kuću. Ma, jebe mi se od koga ili čega me čuvaju. Molim se za Relju i ostale momke da se vrate živi i zdravi. Meni se ovde ništa neće desiti.

    1.090 rsd