Sipam sebi piće i pronađem na TV-u film „Goli pištolj“. Volim dobru komediju i volim da se izležavam, a možda su u pitanju i moje stare kosti.

Mrzim kad čujem interfon dok ležim. Nezadovoljno ustanem da vidim ko je u ovo doba.

– Stjuarte.

– Gospodine, ovde je gospođa Aleks Lines.

Moja plavuša.

– Pošalji je gore, i Stjuarte?

– Da?

– Nju nema potrebe da najavljuješ, ima slobodan pristup mom stanu.

– U redu.

Ovo nisam očekivao. Pre samo pola sata bila je sa mužem.

…

– Zdravo – pozdravlja me tiho.

– Zdravo.

– Prekidam li nešto? – pita me ljubazno.

– Samo „Goli pištolj“.

– Lesli Nilsen? – ozarila se.

– Da – potvrdim.

Prošla je pored mene i zaputila se ka TV-u.

– Dođavola! Dok stignem kući propustiću veći deo filma.

– Voliš ovo? – iznenadim se.

– Volim sve njegove filmove.

– Onda se smesti – predložim.

– Imaš li nešto za grickanje? – pita, ali ne sklanja pogled sa filma.

– Naravno.

Dok se Aleks smešta ispred televizora, ostavlja torbu i izuva štikle, ne primećuje ništa oko sebe.

– Volim ga – nasmejala se i okrenuo sam se ka TV-u. Scena sa kraljicom. Dobra je.

Pomaknem se i nazovem Stjuarta. Naručio sam grickalice i slatkiše.

– Nešto za piće? – pitam je.

– Aha.

– Šta?

– Aha.

Ma, je l’ mi ona to odgovara mehanički?

– Aleks! – proderem se.

– Molim? – cimnula se.

– Šta želiš da popiješ?

– Vodu – nastavlja da zuri u TV.

Stiže voda.

…

Ovo je smešna situacija. Doneli su nam grickalice, slatkiše, sipao sam nam vodu i dok se sve to dešavalo moja plavuša nije reagovala. Gledala je film i smejala se. Uživala je bez osećaja za ostale stvari oko sebe. Ili je ćaknuta, ili je od onih koji ne reaguju dok gledaju TV i čitaju. A ja? Ja sam gledao čas u TV, čas u nju.

– Reklame, šta imamo za hasanje? – okreće se ozbiljno ka meni.

– Posluži se.

– Lepo.

Otvorila je sve sto je bilo na stolu. Nikad nisam video da se neko toliko raduje hrani.

– Hrane li te kod kuće? – našalim se.

– Tvoje pošalice o hrani i meni me ne dotiču – izgovorila je nadmeno i nasmejao sam se.

– Imaš svu ovu hranu u kući? – šarala je pogledom.

– Ne, malopre su mi dostavili. Nisam znao šta voliš pa sam naručio od svega po malo.

– Volim sve. Ti?

– Očigledno manje volim hranu od tebe.

– Pa… – uvukla je noge ispod zadnjice.

– Dan mi je bio dug.

– Nisi večerala?

– Malo, pasta se ohladila dok sam pričala. Ne volim hladna jela.

– Ni ja.

– Ti i ja… – pogledala me značajno.

– Ne bismo uspeli?

– To me pitaš ili konstatuješ?

– Ne znam…Zašto si neoženjen u tim godinama?

– Nisam upoznao nikog koga sam želeo da zaprosim – priznam.

– Ali imao si veze?

– Naravno.

– Ozbiljne?

– Da, bio sam sa par žena u ozbiljnim vezama.

– Ali ne dovoljno ozbiljnim za brak?

– Ne. Šta je sa tobom?

– Pa…imala sam neozbiljne veze do Krisa, on mi je bio prva ozbiljna veza, venčali smo se i…

– Kad?

– Pre pet godina.

– Nemate dece?

– Ne.

– Zašto?

– Pa…komplikovano je.

– Shvatam.

– Ne tako…ja nisam sigurna da li želim decu – ugrizla se za usnu.

– To nije neuobičajeno – ni ja nisam siguran da ih želim.

– Hvala – nasmejala se.

– Samo mislim da nemam taj instinkt – slegnula je ramenima.

– Ima vremena, mlada si.

– Znam šta ne želim.

– Šta kaže Kris na to?

– Nisam mu rekla.

– Takva tema nije iskrsla u braku?

– Bili smo fokusirani na firmu.

– Zajedno ste je osnovali?

– Da.

– Zašto onda izgleda kao da si ti glavna? – prepoznao sam to.

– Ne, firma je Krisova, ja samo…

– Upravljaš njom. Nije teško zaključiti, ja sam veliki klijent, a ti radiš sa mnom. Oni tipovi na večeri…ti si vodila glavnu reč.

– Dobra sam u svom poslu. Kad smo kod posla imam dobre vesti. Pronašla sam dva naselja i već pregovaram sa ljudima oko preseljenja.

– To jesu dobre vesti.

– Jesu…o filmu.

I tek tako prestali smo da pričamo.

Već godinu dana radim u Maksiju. Posao je naporan, ali žena mora od nečeg da živi.

– Marija, otvori kasu br. tri – naređuje mi šef.

– Evo – krenem poslušno ka kasi.

Moj šef i šef svih zaposlenih u Maksiju je Goran. On je… pa uvek nadrndan. Niko ga ne voli jer je umislio da je neka faca.

Alo bre, radiš u Maksiju!

Ali za nas smrtnike, on je Bog jer naređuje. Veći deo radnog vremena provedem za kasom, a danas je baš bila gužva.

Nakon što se raščistila gužva, vratila sam se ređanju robe. Ređam hiljadu i jednu vrstu jogurta i hladim se pored otvorenog frižidera.

– Izvinite?

– Izvolite – okrenem se ka starijem gospodinu.

– Recite mi, molim Vas, koji jogurt ne goji?

Ne goji? Sve goji prijatelju.

– Uzmite ovaj sa jedan posto mlečne masti – predložim.

– A nemate sa nula?

– Trenutno ne.

– Ne želim, taj goji – promucao je i otišao dalje.

– Recite mi, molim Vas, koji jogurt ne goji? – imitiram dekicu.

– Aman čoveče, nije kao da će se žene otimati oko tebe – izvadim jogurt i stavim ga u frižider. Tada začujem kratak smeh.

Okrenem se i ugledam nalickanog tipa mojih godina. Moram priznati, lepo izgleda.

– Izvini, zabavna si – obratio mi se.

– Hvala – ja zabavna?

– Dakle, nemaš jogurt bez mlečne masti?

– Izgleda da ne – nasmešim se.

– Filip – pružio mi je ruku.

– Marija.

– Pa, Marija, šta radiš večeras?

– Am… gledam seriju?

– Pogrešno. Izlaziš sa mnom – rekao je previše samouvereno za moj ukus.

– Razmenili smo samo dve rečenice – suzim obrve. Pobogu možda je ubica?

– Ponekad je samo toliko dovoljno.

– Am …

Gde pronaći tipa za izlazak? Pa u Maksiju.

– Večeras u osam? – predloži.

– Zašto da ne? – nije kao da imam pametnija posla.

– Restoran „Prestiž“. Prijatelj mi radi tamo. Rezervisaću sto.

– Znam taj restoran, doći ću.

– Čekam te.

Hm, izgleda da imam sastanak.

***

– Izlaziš? – pita me moja ćerka.

– Da, dušo.

– Ko je tip?

– Filip. Upoznala sam ga u Maksiju – dok jednom rukom telefoniram, drugom pokušavam da nanesem maskaru a da sebi ne iskopam oko.

– Imaš li neki savet? – pitam je. Hej, pitam ćerku.

– Ti mi uvek govoriš da budem ono što jesam.

– U pravu si – bacim maskaru.

– Lepo se provedi, mama.

– Hvala, dušo.

– Čujemo se sutra.

– Čujemo se.

Svi žele da ostave dobar prvi utisak pa tako i ja. Ali ja ne želim da ostavim lažan utisak, želim ja da budem ja. Ne želim da predstavim sebe kao neku drugu osobu. Sredim se pristojno. Doduše, malo utegnuto, ako se prejedem biće problema, zato odlučim da večeram salatu kao ove „in“ žene.

***

Slušam Filipa i ispijam treću čašu vina. Nisam izašla sa muškarcem dvadeset godina, pa se pitam, da li su sastanci uvek bili ovako dosadni? I gladna sam. Mrvim ovu salatu kao da sam robot. Želim bre, meso. Pljeskavicu, po mogućstvu, punjenu.

–… i naravno to je odskočna daska za dalje – Filip mi se smeši.

– Naravno – čovek melje o karijeri već sat vremena.

– Moja bivša supruga nije imala razumevanja za moja česta odsustvovanja, ali posao je to zahtevao od mene.

– Razumem – đavola razumem.

– Naravno to je trenutna situacija… .

Filip nastavlja da melje, a ja gledam iza njega u prelepog tipa. Verujem da je stariji od mene ili je mojih godina, ali to nije toliko zanimljivo kao činjenica kako slatko koluta očima. Večera sa nekom plavušom. Ne vidim joj lice jer mi je okrenuta leđima. U nekom trenutku počeo je da šara viljuškom po stolu. Nasmejem se na ovo i on me primeti.

Vratim se na Filipa da ne ispadne kako buljim u čoveka. Stavim lakat na sto i bradu na dlan. Nesvesno udaram prstima o sto. Čudno, primetim da to radi i onaj tip. Naravno da je i on primetio da radimo istu stvar i nasmešio mi se. Odmerim ga lepo. Čovek izgleda za medalju. Tako sam zamišljala Dragana jednog dana. Gusta crna kosa, lepo uređena brada, mističan pogled, lep osmeh, odelo …

– Moram do toaleta – Filip ustaje, a ja odahnem i zavalim se u stolicu. Vidim da me tip i dalje gleda.

Izvadim olovku iz torbe i napišem na salveti dve reči, a onda podignem salvetu da je on vidi.

Loš sastanak?

Klimnuo mi je glavom i počešao se za bradu. Nasmešim se na ovo.

Napišem odgovor na osmeh.

Znam kako ti je.

On se ponovo nasmeši i ja sklonim salvetu u torbu jer ugledam Filipa.

– Izvini, gde sam ono stao? A da.

Podignem ruku i naručim još jednu čašu vina. Ma dve pljeskavice ću kasnije da pojedem, i to sa svim prilozima, bar da uživa Kasandra ako već ne mogu ja.

***

Dok Filip i dalje govori o poslu (počinjem da shvatam njegovu bivšu ženu), primetim da plavuša, koja je na sastanku sa onim tipom, ustaje i kreće u pravcu toaleta. Odmah je pozvao konobara koji mu je dao svoju olovku. Šta li piše?

Šta kažeš na to da te spasim lošeg sastanka?

Nasmešim mu se jer ne mogu vrisnuti Da.

On ponovo nešto piše. Spor je.

Ukoliko je to DA baci viljušku na pod.

Uzmem viljušku i kao nonšalantno je ispustim. Tip se nasmešio, a ja sam podigla viljušku sa poda.

Hej, kuda je nestao?

Nedugo zatim oglasio se alarm za požar i Filip je prvi ustao.

– Šta se događa? – pita panično.

– Treba da krenemo – kaže mi odmah zatim.

Vidim da je onaj tip otišao sa plavušom i snuždila sam se.

– Kolima sam – obavestim Filipa.

– U redu – izvadio je novac i ostavio na sto.

– Izlaziš? – pita me.

– Da, samo da se gužva raziđe – svi su se uputili ka izlazu, ne mogu da prođem.

Filip se promuvao između dve žene i krenuo sa njima. Ja se vratim na svoje mesto i ispijem onu čašu vina. Nekako mi se čini da onaj tip ima veze sa ovim alarmom.

Alarm prestaje da pišti, a konobar obaveštava nas nekoliko da je sve u redu.

Podignem ruku i naručim tursku kafu. Mladić je počistio sto i izneo novac koji je Filip ostavio.

Pa… ovo je bio loš sastanak. Em je tip idiot, em sam gladna, um ne mogu lepo da dišem.

– Da li smem da ti se pridružim?

Podignem glavu i ugledam onog tipa.