-
Ravničarski bluz
900 rsdJutra bi Lepa i Anđa započinjale na Jezeru.
Nalazilo se na tri minuta šetnje od njihove stare seoske kuće, koja je zbog načina gradnje u prošlosti bila sada pravi „ekološki hit“. Često bi kroz šumu, koja je bila tik do kuće, ranijim jutrom prošetale do Jezera, a onda sele na klupu i travu. Pogled je u svako doba dana bio umirujući. Anđa bi svesno disala sporo i duboko. To je dobra vežba za početak dana kojom se umanjuje osećaj teskobe od svih neizvesnosti koje nosi život.
Lepa nije volela vodu, pa su zajedno sedele i posmatrale labudiće kada bi bili tu ili samo mirnu površinu Jezera. Anđa je napravila stotine fotografija; u svitanje, tokom dana, u suton, Mama labudica, Tata labud i labudići. Uvek se čudila tome da ponovo ima potrebu da zabeleži sve te prelepe trenutke na Jezeru, taj prostor smisla.
Baš ti momenti, te sitnice koje obično i ne primećujemo, to je život, pomislila je.
Odlučila je da napusti veliki Glavni grad i preseli se u malo mesto.
Nikada nije kasno da čovek započne novi život i Anđi nije bio prvi put. Tu su baš, kraj šume i Jezera Anđa i Lepa počele da stvaraju, tog ranog leta, novo umetničko delo od svog postojanja. U malom naselju usred njiva, magičnog imena: Ravnica. C-dur, početak novog poglavlja i nada, tako je sve zvučalo.
Postoji anegdota da je Marija Terezija posetila Vojvodinu da vidi kakvi su tamo ljudi kojima vlada. Posle posete, naredila je da se u Sremu, gde su ljudi bili lukavi, otvore zatvori. U Banatu, gde je narod bio tvrdoglav i terao po svome, da se otvore ludnice. A u Bačkoj, gde su ljudi bili učeni i mudri, da se otvaraju visoke škole.
Tako je onda Anđa odabrala sever Bačke. Nikoga tu nije poznavala, ali su joj običaji i način života bili bliski jer je i sama odrasla u ravnici. A i rodila se na istom takvom „modernom“ salašu, na imanju gde je njen otac odmah po završetku fakulteta dobio posao kao inženjer. Anđa se tog salaša svog rođenja nije sećala. Kada je imala šest meseci prešli u grad, tata je ubrzo promenio posao i pridružio se mami kao profesor u srednjoj školi. Živeli su najpre u malom stanu u potkrovlju gde se rodila njena najbolja prijateljica, njena rođena sestra Milena. Koliko je samo lepa ta reč „rođena“, pomislila je Anđa i osmehnula se radosno setivši se njene divne Milene. U duru i molu života, baš ti rođeni, a uz njih učitelji i prijatelji akordi su smisla.
Radila je već godinama od kuće, tako da selidba nije bila problem.
Od posla koga je uvek bilo mnogo (privatni časovi nikada ne izlaze iz mode), imala je dovoljno za život, radila je iz ljubavi i zadovoljstva. Značajan deo zarade dolazio je i od prodaje stihova muzičarima. Volela je da piše, kreativnost je bila jedna od njenih darova.
Sve je to davalo slobodu. Nije imala velike zahteve, samo da bude u miru sa njenim instrumentima, praznim papirima koje je punila rečima i formulama. I sa platnima koje je bojila bojama svojih raspoloženja.
Putovanja joj više nisu bila zanimljiva, videla je dosta od ovog sveta, pet kontinenata. Samo bi još ponekad u kasno leto otišla do Jadrana, da provede par dana sa dugogodišnjim prijateljem, jednim od onih koji postanu rođeni.
Išla bi na taj put i da zaroni u more. Jer more zna sve tajne, pa bi joj poneku i šapnulo.
Očekivala je da će to malo mesto, Ravnica, usred ravnice doneti mir. Čovek se nada najboljem. Stvarnost se uvek potrudi da život ne bude samo dobro, već i ono loše.
Vraćajući se tog jutra iz šetnje, srele su Lepa i Anđa Silviju, ženu sa velikom lubenicom u rukama.
-
Apokrif
900 rsdSrpski svemirski program
Ok, da se vratim onome zbog čega sam došao. Trebalo je već da završim jer me Marko, kolega iz drugih novina čeka u obližnjoj kafani „Nišava“ da popijemo piće. To je stara kafana, otvorena daleke 1933. godine, kao mesto u koje su svraćali i tu se družili ljudi koji su radili na Belom Dvoru u vreme Kraljevine Jugoslavije. Nekada smo Marko i ja zajedno pisali za kriminalnu rubriku pa sam se ja povukao u drugu rubriku a on u druge novine. Uključujem kameru na telefonu i počinjem priču.
„Naučna fantastika ili…?“
Gospodina Kostu Protića za Savski venac veže radno mesto (ministar) i jedna ulica. Posebno je zanimljiva priča vezana za putovanja svemirom i za srpsku zastavu na Marsu…znatiželjni!
Pa da krenemo redom… Kosta je rođen 1831. godine u Požarevcu, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Beogradu a zatim i Artiljerijsku školu 1855. godine. Nakon toga u Berlinu završava dvogodišnju Artiljerijsko inženjersku školu.
Po povratku sa školovanja obavlja mnoge vojne dužnosti, ađutant kneza Mihaila Obrenovića, profesor Artiljerijske škole, komandant Pontonirskog bataljona u Ćupriji, komandant Pionirskog bataljona u Beogradu, inspektor inženjerijskih trupa Stajaće vojske, komandant Pešadijske brigade Stajaće vojske, bio je i ministar ali i predsednik Vlade
Kralj Milan Obrenović 1889. godine imenuje Namesništvo, do punoletstva njegovog sina, kralja Aleksandra. Kosta Protić je određen za trećeg člana, pored Jovana Ristića i Jovana Belimarkovića. Na toj dužnosti ostao do svoje smrti, 4. juna 1892.
Iz poštovanja prema ovom čoveku, posle njegove smrti, 9. pešadijski puk 1. poziva Narodne vojske 1899. godine dobija naziv puk Đenerala Protića.
Ulica Namesnika Protića na Savskom vencu je dobila ime po ovom čoveku.
Pomenuo sam svemirska putovanja pa evo jedne neverovatne priče, to je ona naučna fantastika sa početka priče. Ili možda i nije naučna fantastika. Sa Teslom se nikada ne zna.
Zvanično, Nikola Tesla dolazi u Beograd 1892. godine da bi promovisao naizmeničnu struju. Međutim, nezvanična verzija je malo zanimljivija. Tesla je po dolasku u Beograd, zakazao sastanak sa namesnicima maloletnog Aleksandra Obrenovića, Jovanom Ristićem, Kostom Protićem i Jovanom Belimarkovićem. Osim namesnika, sastanku su prisustvovali i ministar prosvete Andra Nikolić i fizičar Đorđe Stanojević. Tema sastanka je bio „Srpski svemirski program!“ Tesla je imao ideju da njegov narod bude prvi koji će otići na okolne planete. Na tom sastanku, Tesla je predstavio plan za izgradnju međuplanetarnog broda. Belimarković je bio pesimista ali je posle kraćeg ubeđivanja i on popustio i ideja je bila prihvaćena.
Početkom juna Tesla napušta Beograd. Dan posle njegovog odlaska 4. juna umire Kosta Protić, jedan od najvećih pristalica Srpskog svemirskog programa, a Belimarković menja mišljenje.
Bez obzira na to, na Adi Ciganliji se gradi laboratorija prema Teslinim nacrtima. Kada je proradila ka nebu su leteli zraci zelenog, plavog i crvenog svetla.
Rad je obustavljen 1893. godine a novi predsednik vlade Lazar Dokić potpisao je dokument o obustavljanju „Srpskog svemirskog programa“. Laboratorija kasnije postaje zatvor. Taj zatvor je trajao od 1920. pa sve do 1956. godine. Prema nepotvrđenim informacijama u dvorištu ovog zatvora je 17. 7. 1946. godine streljan Dragoljub Draža Mihailović.
Ja sam u nekim svojim istraživanjima došao do zaključka da je mesto večnog počinka, ubijenog srpskog generala verovatno dvorište dvorskog kompleksa na Dedinju. Ali ko mene pita!
Srpski svemirski program, je bio najstariji svemirski program na ovoj planeti. Nije zaboravljen pa čak nije ni propao, jer ga je Tito, komunistički autokrata, mnogo decenija kasnije, prodao Amerikancima.
Pa da završim kako sam i započeo, naučna fantastika ili…?
Kada sam završio snimanje, otišao sam do kafane „Nišava“. Taman imam vremena da pogledam kako izgleda snimak pre nego što dođe Marko na ranije dogovoreno piće. Snimak je ispao dobro, priča je zanimljiva. Još da je kasnije dopunim starim fotografijama i biće bombonica.
Kao po dogovoru, Marko i hladna domaća rakija od dunje stižu u isto vreme. Ispričam mu za razgovor koji sam vodio sa Petrom.
„Ma pusti Aco, pacijent neki sto odsto. Nećeš ga sigurno više videti.“
Nešto mislim, samo da ne bude po onoj staroj „pustio bih ja njega…“. Posle par pića i malo muških razgovora o politici, sportu i ženama, odlazimo svako na svoju stranu.
-
Laboratorijum
720 rsdLaboratorijum
OPĆE JE ZNANO DA MIKOLA VASILJOVIČ GOGOLJ-JANOVSKI uopće nije podnosio ribu – niti kuhanu niti pečenu.
Odista, nikada.
Mrzio ju je još od svojega najranijega djetinjstva i dječaštva, dapače, i uvijek ju je izbjegavao, kroz cijeli svoj život – kad god je mogao i bio u prilici.
Od njezina prepoznatljiva vonja Gogolja je gotovo uvijek gonilo na povraćanje, a bio je Gogolj, što je i također znano – osobito pobožan i vjeran čovjek i uzoriti ortodoksni kršćanin, da tako kažemo – pokorni i čestit sluga Božji!
Uvijek, cijeli svoj život! Dakako!
Nije prekidao svoj kršćanski post, odista nikada, i redovito je išao u crkvu, na službu Božju.
No, tijekom svoga posljednjega Božićnoga posta godine Gospodnje 1852, Gogolj se odlučio na koncu, unatoč svemu, suočiti s »najgorom gadošću« svoga života – ribom, i to kuhanom!
Želio je, na koncu konaca, u »svojoj poniznosti pred Gospodinom« (kako je on to promišljao, nadasve pretjerano i posve krivo, očito), svojom duhovnom snagom pobijediti vlastita stomačna osjetila te zanijekati i osobnu dotadašnju volju i ukus za hranom, jer »riba bijaše najčišća hrana Božja, još od apostolskih vremena« – kako je šaptao Gogolj tih dana sebi samome u bradu.
Sa osobito jezovitom duhovnom mukom (koja se očitovala u posve teškom i fatalno mrzovoljnom napuhavanju vlastite volje upravo spram tog tegobnog koraka: kušanja ribe, dakako) i tjelesnom tjeskobom (jadni Gogolj pokušao je svjesno, u mislima svojim, sugestivno i dojmljivo zanijekati postojanje očito prisutnoga i jakoga, odvratnoga vonja ribe koji ga je surovo »napadao« i agresivno mu prodirao u osjetljive nosnice i zazivao mu nelagode i mučnu grozu u želucu i trbuhu do povraćanja), prisiljavao je sebe samoga da cijelo vrijeme posta, pa i puno dulje, kuša samo ribu – a sve kako bi »pobijedio sebe osobno« kusajući – jelte – za cijelo i dugo vrijeme to »glasovito posno jelo koje je jeo i sam naš Spasitelj Isus Krist, kao kada je u rimskoj Galileji čudesno, sa samo par komada kruha i posve nekoliko riba, nahranio cijelih pet tisuća gladnih ljudi, što nam vjerno govori Božija Novozavjetna Riječ«, kako je Gogolj promišljao u svojemu umu (i nadasve djelomično krivo interpretirao biblijsku Riječ).
Tako je siroti i dakako ustrajni Gogolj objedovao kuhane bakalare sve do početka mjeseca ožujka godine 1852, da – gotovo cijela dva mjeseca, i to svaki dan uzastopce: doručak, ručak, večeru i još pride: zakusku i užinu – kada je nastupila, kao izravna posljedica svega toga – potpuna katastrofa i kolaps, molim lijepo: pao je Gogolj tada, teško obolio, u postelju…
Riba mu je, doista, na koncu i došla glave.
***
Ruski liječnici, koji su odmah kao hijene skočili na Gogolja da ga luđački uporno »izliječe« od njegove novonastale misterijske bolesti, te da na njemu istodobno (kad se već, eto, načinila iznimna i zgodna prilika za to) isprobavaju svoje novoizmišljene medicinske metode i smućkane neprovjerene trave, bućkuriše i tzv. »lijekove« (jadni Gogolj je s vremena na vrijeme padao i u kratkotrajna nesvjesna komatozna stanja iz kojih se zakratko i budio pa ponovno padao u nesvijest) – polijevali su mu pretoplu i skoro kipuću vodurinu po lubanji i tjemenu, a istodobno su ga golog skinuli (bijaše Gogolj tada »kao od matere rođen«) i gurnuli do ušiju u korito sa studenom vodom, u kojoj su plutali poveći komadi i grumenčići leda izvađeni iz zaleđene rijeke Moskve.
Surovi i »poluludi« liječnici puštali su mu krvoločne crne pijavice na kožu, iza ušiju, te ispod njegovoga povelikog nosa, tjerali su ga da jede na silu, iako on, jadnik, nije mogao niti zinuti, a da mu istodobno, fatalno žednom, nisu htjeli podati niti jedne jedine kapi vode za piće – čak ni one smrznute u koritu…
Gogoljevo je, dakle, poluživo tijelo tada postalo svojevrsni živi »laboratori(j)um« (tj. »laboratorij«) za ruske vračeve, priučene liječnike i njihove veleumne »liječničke« oglede, takoreć’ – dobro došlo živo meso za njihovo »znanstveno« eksperimentiranje, a i usputno liječenje (koje: »ako uspije – uspije, dakako – bit će dobro, a ako ne uspije – nikome ništa, nitko nije kriv, molim lijepo!«).
Jadni Nikolaj Vasiljevič bio je strašno mučen, i vikao je tada, kao što se znade, iz sveg glasa (dok je još mogao disati i glasa svoga puštati):
»Kuku, majko! Što mi rade! Što to čine od mene! Zašto me muče? Dajte mi kočije, prijatelji! Poletite konji moji, vodite me s ovoga svijeta! Gospodine na Nebesima, spasi me sada, ako me čuješ!«
Dok je vikao ove teške riječi, u Gogoljevoj se glavi ocrtavao prizor to jest slika – ulje na platnu Karla Pavloviča Brjulova (koga je Gogolj, usput, neobično volio): »Posljednji dan Pompeja« iz 1830–1833. – kao kakav dodatni osjećaj užasa i strave koji ga je obuzimao, i dapače – kao vjerni samoprikaz onoga unutarnjega stanja Gogoljeva osobna uma, osjećaja i misli tih trenutaka…
***
Tri »najučenija« ruska vrača koji su ga »liječila« – doista, kao pravi idioti, nisu, uistinu, imala pojma od čega to doista jadni Gogolj, uistinu, boluje.
»Liječen« je tada Gogolj surovo-uporno od tri posve različite (i jasno: kod njega nepostojeće) »bolesti«.
Svaki od ova tri primitivna čarobnjaka imao je svoju osobnu slobodno postavljenu »dijagnozu«:
a) malarija,
b) upala moždane kore,
c) i želučani katar.
Svatko je primjenjivao svoju »terapiju«, dosljedno-ustrajno i suludo, bez zastoja, ljudskog osjećaja ili mrve razborite promisli.
Profesor Jeronov polijevao ga je kipućom vodom po tjemenu i tako liječio jadnog Gogolja od »upale moždane kore«.
Profesor Strušilov uronio ga je u korito s ledenom vodom i tako mu liječio nepostojeću »malariju«.
Profesor Kajganov danima mu je branio da bilo što jede i stavlja u usta, od hrane… a onda bi mu, nakon nekoliko dana ili jednoga cijeloga tjedna kobnoga gladovanja, iznenada došao i potom bi mu stao na silu gurati hranu u usta i tjerati ga da guta: čas meso, čas luk, čas fatalno ljutu papriku, čas lignje, te i kavijara pomalo – do te mjere da Gogolju gotovo eksplodira želudac, i tako satima a katkad i danima… pa opet u krug: prekid jela i ponovno prisilno gladovanje – danima bi mu zabranjivao da bilo što okusi a onda bi opet uslijedilo prisilno prežderavanje i nažderavanje… i tako dalje u »ciklusima« – liječeći mu tako, također, nepostojeći i imaginarni »želučani katar«.
***
(Da su plemenita i štovana gospoda liječnici, primjerice, u to primitivno vrijeme imali sa sobom medicinski gastroskopski aparat, ili štogod slično tome po tehnologiji, jadni Gogolj bi vjerojatno još dugo poživio, zasigurno još najmanje dvadesetak dobrih godina, bez dvojbe… I ne bi zasigurno jedne jezovite noći, malo prije svoje smrti, pomračenoga uma, gurnuo u pećnicu, odnosno spalio nastavak, tj. drugi dio svojih Mrtvih duša : zasigurno bi uspio, u zdravlju i energiji, u svojemu književnom laboratorijumu, napisati i drugi pa i treći dio ovoga romana, kako je čvrsto imao na umu u svojemu pređašnjem životnom naumu i planu. Možda bi uspio ponovno čak skoknuti preko Vijene, cijele Srednje Europe i plavoga Dunava sve do Rima, a može bit i u Palestinu, na hodočašće u Jeruzalem, na Kristov Grob, kao i proljeća 1848… Da su kojim slučajem štovana gospoda ruski carski liječnici imali ovu maloprije spomenutu korisnu medicinsku napravu za Gogoljeva života, i da su je efikasno-znanstveno upotrijebili, tada bi bez dvojbe doznali i vidjeli da Nikolaj Vasiljevič u svojemu prenapučenom želucu – a i po svim ostalim »okolnim« probavnim trbušnim organima – imade ostatke gotovo nikako neprobavljenih, suhih i skoro »mumificiranih« bakalara…)
P. S.
Siroti Mikula iz poltavskih Velikih Soročinaca središnjega malorusijskoga-ukrajinskoga Mirgoroda otišao je, konačno, k Bogu na nebesa četvrtoga dana trećega mjeseca godine 1852. u ranim jutarnjim satima (prema sjećanju koje je poslije iskazao otac Matvej Konstantinovski, zbilo se to točno u: šest izjutra).
Tri sljedeća dana Gogoljevo mrtvo tijelo na odru zaudaralo je užasno – na užeglu ribu.
Vonj je dolazio, dakako, iz Gogoljevih neživih usta, odnosno iz ždrijela i kadaverski posivjelih nosnica.
I nikoga to nije nimalo iznenadilo ni uzrujalo, niti je bilo kome zasmetao taj očito težak i osobito zagušljivo-otrovan vonj isparenja truležne ribe (a nad mrtvim Gogoljem danonoćno je tada bdjelo dvadesetak ljudi, i više – zasigurno).
(Kao da su svi prisutni, avaj, oduvijek navikli na vonj užegle ribe, ili – kao da svi bijaše ribari!)
Samo su fatalno gladne odomaćene grobljanske mačke, njih nekoliko njuški, kobno mijaukale – uzrujano i prebučno: u jedan simfonijski mačji glas, gotovo u zboru – i to na groblju glasovitoga Danilovskoga samostana – nanjušivši svojim vlastitim pohlepnim njuškama opori miris ribe čak i onda kad je pogrebna povorka, tj. sprovod s Gogoljevim lijesom bio udaljen gotovo cijeli kilometar dalje od groblja, odnosno od prve grobne parcele u redu № 13 gdje je bila iskopana i pripravljena »Vječna kuća« za Mikolu Vasiljoviča Gogolja-Janovskog.
-
CADAVRES EXQUIS = Izuzetni leševi i druge nadrealističke pesničke igre
1.200 rsdАлександар Вучо
Зарни влач
реком кућујем зид
и горки хлеблави јед
црвавим хлеблави јед
данаћу кад немам куд
кроз ноћлави тупи влач
језаћу кад немам шта
кроз јатни травни плач
знај
како те јошујем вишујем тујем самујем титујем
стид
знај
како сам лешни летни рудни разбијни падни
друг
и јутрај перјај ево већује мрак
голи се чудни страх и молни зелени ход
ево евује и ледује горући брод
ја лешно жив
ја лешно живДушан Матић
Зарни влач
грлам те столно сан саноћнјиво те речим
аколим те овдујем или бескрајим
никадни вид увековни мар
тоцилам своје титање или једним или скапало јадним
кровујем над ти неиспрекидано
веђам докујем пад или вече и докујем пролажење
косам те косо и каоним косо косе сећања и севања
и кончам кичменим зверим лом ним зрим јерим псим
каснујем срамом те срмим свим
и такујем такујем и вечним
својим својим те себим те сунцарања те гроздују ноћно
зарнио сам те рамно и зорно загрезам горко зазор
свудујем олујам лестедајим хуморим уснам уснивам
навекни задир
београдан или нигдан без гора и ондан осиан жаљен циглан пламен сам иглан
корим кореним коленим пољно чекања каменим водоскити сад
окомим околим јет и језгро заграњен муч
раменим тако болно цео смешан свет
пламним ипакања и нем неми вид
копним и капним кап капка златосузих тамника
и пакле пакла пакленим и маглим у крв
тај гром слеђен у грцални зрцални бора и бола вир
ја сан ја сен је сени
јасан јасен јесениАндре Бретон – Пол Елијар
Dictionnaire abrégé du surréalisme (1938)
Арто је „чаробни буздован“
Бретон „чаша воде у олуји“,
Дали „принц каталонске интелигенције, безмерно богат“,
Елијар „дојкиња звезда“,
Гала Елијар „жестока и неплодна жена“,
Ернст „Лоплоп, птичји старешина“,
Иње „грмушине панталоне“,
Миро „дрво сардина“,
Паален „дабар тринаесте династије“,
Пере „мандарин-лимун“,
Пикасо „птица из Бенина“,
Превер „онај са зарумењеним срцем“,
Танги „путовођа временима друида имела“,
Арп „јегуља пешчара“,
Магрит „кукавичје јаје“,
Реј „слика како би био вољен“,
Масон „човек-перо“,
Месенс „ухо ђема“,
Супо „барица у писоару“,
Розе „пруга од махагонија“,
Браунер „свежањ белих ружа“,
Алиса Паален „црна пчела“,
Пастуро „ухо трске“,
Селигман „сноп крила“,
Елен Ванел „ирис магли“.Антонен Арто – Андре Бретон
А. – Да ли је надреализам подједнако важан у организацији и дезорганизацији нашег живота?
Б. – То је блато које се састоји само од цвећа.
А. – Колико пута намеравате љубити поново?
Б. – То је војник у стражарници. Он је сам. Гледа у фотографију коју је малочас извукао из свог новчаника.
А. – Има ли смрт неку важност у вашем животу?
Б. – То је време одласка на спавање.
А. – Шта је бесмртна љубав?
Б. – Сиромаштво није порок.
А. – Моћ или понор?
Б. – То је нешто мрачно.
А. – Шта вам је најгадније у љубави*
Б. – Ви, драги пријатељу, и ја сам.
(1928)
Рејмон Кено – Марсел Ноел
РЕЈМОН КЕНО: Ко је Андре Бретон?
МАРСЕЛ НОЕЛ: Легура умора и осећаја катастрофе; нешто као цилиндар.
(1928)
Марсел Ноел – Луј Арагон
МАРСЕЛ НОЕЛ: Шта је страх?
ЛУЈ АРАГОН: Коцкање на пустом острву.
(1928)
Бенжамен Пере – Андре Бретон
БЕНЖАМЕН ПЕРЕ: Када корење не буде знало где више да расте
АНДРЕ БРЕТОН: Звона ће почети глупаку да звоне
БЕНЖАМЕН ПЕРЕ: Када птице буду запливале
АНДРЕ БРЕТОН: Сметењак ће се оснажити
БЕНЖАМЕН ПЕРЕ: Ако орхидеје никну у шупљини мојих руку
АНДРЕ БРЕТОН: Масери ће имати посла
(1929)
Александер О'Нил – Марио Сезарини
Зрцала
– Што је крокодил?
– Страшно одговорна особа.
– Што је слон?
– Страшно неодговорна особа.
– Што се може изродити из њих двојице?
– Цвијет.
– Тко је био Soulier?
– Био је дијете.
– Гдје је живио?
–На једној планини.
– Како се каже на португалском?
– Плочица.
– Камо допире вода?
– До јетре.
– Враћа се?
– Не.
– Чему служи гавран?
– За нелагодно пипање.
– Чему служи муха?
– За љубљење у уста.
– Чему служи срамотна удовица?
– За arpeggio.
Жоао Артур Силва – Марио Енрике Леириа
Црвено и зелено
– Које је боје црвено?
– Зелено.
– Тко је твој отац?
– Кондуктер у влаку за мјесец.
– Што је лудило?
– Осамљена рука која се смијеши дјечацима.
– Тко је Бог?
– Продавач кравата.
– Какво му је лице?
– Зашиљено, с кваком на вршку.
А. Бретон
Cadavre exquis
Принцеза / ће прогутати / ситну шљиву / радосно.
(А, Бретон, 1927)
-
Antologija vizuelne i konkretne poezije
2.700 rsdDINKO RANJINA
STRILA
Strila
tvâ, nemila
ljubavi, meni
ne da pokoj vik žuđeni
da mogu kušat, kako se prima
svim tima, kê za dvor svoj dvorit vazima.
Nu trudan moj stupaj to gore sve mori
sve što joj bolje život moj dvori
kî zaruči čes od nebi,
da služiti tebi
u sve trude
bude.GEORGE HERBERT
ESTER WINGS
Lord, who createdst man in wealth and store,
Though foolishly he lost the same,
Decaying more and more,
Till he became
Most poore:
With thee
Oh let me rise
As larks, harmoniously,
And sing this day thy victories:
Then shall the fall further the flight in me.
My tender age in sorrow did beginne:
And still with sicknesses and shame
Thou didst so punish sinne,
That I became
Most thinne.
With thee
Let me combine
And feel this day thy victorie:
For, if I imp my wing on thine
Affliction shall advance the flight in me.ARNO HOLZ
DRUSSEN DIE DǕNE
Einsam das Haus,
eintönig,
ans Fenster,
der Regen.
Hinter mir,
tictac,
eine Uhr,
meine Stirn
gegen die Scheibe.
Nichts.
Alles vorbei.
Grau der Himmel,
grau die See
und grau
das Herz.CHRISTIAN MORGENSTERN
DIE TRICHTER
Zwei Trichter wandeln durch die Nacht.
Durch ihres Rumpfs verengten Schacht
fließt weißes Mondlicht
still und heiter
auf ihren
Waldweg
u. s.
w.СИМА ПАНДУРОВИЋ
ПЕСМА ТАМЕ
Ноћ.
Ко чује
Како ноћних сени
Сетна песма тужи им на лири?
Тамна липа у тишини мири;
Цветови су сузни њени.
Прокапљује.
Ноћ.
То је тишина веселих очију
Са танким велом мистерије звука,
С полусном среће кроз ту песму тију,
Тако далеко од животна хука
К’о срећа звезда, и сна, и младости.
Ноћ.
Ко чује
Како ноћних сени
Сетна песма тужи им на лири?
Тамна липа у тишини мири;
Цветови су сузни њени.
Прокапљује.
Ноћ.
Добро ми дош’о, тренуте радости!
Знај, моје срце за звезду је сваку
Везано златним концем и кроз таму
Облака ових, кад мис’о на раку
Не пада ни уз воњу земље саму.
Ноћ.
Ко чује
Како ноћних сени
Сетна песма тужи им на лири?
Тамна липа у тишини мири;
Цветови су сузни њени.
Прокапљује.
Ноћ.СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР
ВЕРЛЕН (ТЕЛЕГРАФСКИ СОНЕТ)
Гле
Чуј
Бруј
Мре,
Све
Тих
Стих
Је.
Мек
Јек
Мол.
Рај
Вај
Бол.ANTUN BRANKO ŠIMIĆ
OPOMENA
Čoveče pazi
da ne ideš malen
ispod zvezda!
Pusti
da celog tebe prođe
blaga svetlost zvezda!
Da ni za čim ne žališ
kad se budeš zadnjim pogledima
rastajo od zvezda!
Na svom koncu
mesto u prah
pređi sav u zvezde!SREČKO KOSOVEL
SRCE V ALKOHOLU
Dvignite melanholični pajčolan!
V smehu je tvoja bodočnost.
Sonce sije izza črnega stekla.
Poljana je zlata od sonca.
V tvojih zlatih očeh je žalost.
Ne glej se v zrcalo!
Smeh, smeh, smeh.
Snežni oblaki.
V pomladni modrini.
Prostor Ο ∞ Ο
etroplan.
Vlak je počasen kakor črni polž.
Misel je kakor blisk.
Pod sivo Triglavsko steno
počivamo.
Naše misli: onstran.BORBEN VLADOVIĆ
ВИЗУАЛНА ПЈЕСМА ЗА ДЕЦУ
Док Кирил мирно спава
И једно слово његова имена
Се безбрижно одмара
Кас Кирила нетко зовне
И то слово одмах скокне
Брзо реци да ли знаш
Док ти у кревету спаваш
Које слово твог имена
Се лежећи одмараМИЛОСАВ ТЕШИЋ
ДРУГА ГРОБНА ПЕСМА
Чврст
рам.
Крст.
Кам
А пише:
„Ја бил маков какав ми –
ми будеш маков какав ја.“
Скелет бел.
Гробни мук.
У подбел,
кроз памук,
капне звук –
срн-црна пшеница!
То пева сеница.
а тмора жута
просипа, гута
зрна цвркута.
Ту тону у ме врлети
са тихе руже зрачности,
брегови благо узнети
над крхко крило трајности.
Ту ваздух боре набира,
обрве мрачи пернате,
под тмурне капке сабира
свих туга сенке, печате… -
Praznina peščanog sata
1.360 rsdHubert
Nik izađe iz bara i uvuče glavu u jaknu. Duvao je hladan vetar koji ga malo otrezni. Zapalio je cigaretu i pogledao na sat, bilo je oko dva noću. Neću da uzmem taksi, pomisli, to je manje od pola sata peške, malo da se izluftiram. I krete polako u pravcu svog stana. Već kod prvog ćoška pokaja se što pre nego što je krenuo iz bara nije otišao u toalet. Pripišalo mu se, a i gorušica u stomaku poče da ga muči. Trebao sam da se ispovraćam, pomisli, neću izdržati do kuće. Hladan vazduh ga je terao na povraćanje sve više a zadnjom mukom je sputavao bešiku. Okrete se oko sebe, par kola je prolazilo. Ugleda ispred sa leve strane malu uličicu. To mi je spas, pomisli, verovatno ima neki kontejner za đubre ili neko mračno mesto. Uđe u sporednu uličicu i sa olakšanjem vide ogroman kontejner i iza njega mrak. Okolo ni žive duše. Otkopčavajući šlic zađe iza kontejnera, saplete se o nešto, pade i opsova, petlja mu popusti i on se ispiša ležeći preko neke crne kese sa đubretom i poče da povraća. U tom momentu jak blesak baterijske lampe osvetli mu lice. Između dva povraćanja on vide da to našta je pao nije velika kesa đubreta nego čovek u nesvesti. Osvetli ga još jedna lampa i Nik vide dva policajca sa uperenim pištoljima kako mu se oprezno približavaju vičući: „Stani! Ne mrdaj!“ Odveden je u policijsku stanicu, slikan, izvađena mu je krv, dobio je dve kafe iz automata da popije a dežurni detektiv ga je ispitivao već treći put jedno te isto. Dali su mu da telefonira i on pozove Larija koji mu je poslao svog advokata. Oko sedam sati advokat Majkl se pojavio lično. Nik ga vide kako prilazi prijavnici pogrbljen a ono malo sede kose bilo je zalizano na brzinu. Majkl pogleda Nika na klupi i uđe u kancelariju za detektive. Kroz staklo Nik vide kako se Majkl pozdravlja sa detektivom i sede na ponuđenu stolicu. Nije čuo šta su razgovarali ali vide da je detektiv objašnjavao nešto a Majkl je klimao glavom. Nik je pretpostavio, problem je verovatno čovek preko koga je pao. Neki ubijeni kriminalac? Ili žrtva? Ili ko zna ko? Verovatno sumnjaju na Nika. Nika zabole glava od tih misli i zamoli za aspirin. S mukom se diže i ode do toaleta. Policajac koji ga je čuvao pođe sa njim. U toaletu Nik se pogledao u ogledalo. Strašno. Upale oči, neobrijan, sav ispovraćan, popišan i zgužvan. Umio se hladnom vodom i popio je aspirin i vratio se na klupu. Kroz staklo vide kako Majkl telefonira, jednom, pa dvaput, pa detektiv sa nekim razgovara. Onda vide kako je Majkl potpisao neke papire, diže se, rukova se sa detektivom i izađe iz kancelarije. Ne zastajući, idući prema vratima i ne gledajući u Nika reče: „Ajde Nik, idemo kući!“, i izađe napolje. Nik se diže polako, pogleda oko sebe, i krete za Majklom, niko ga nije ni pogledao ni zadržao.
Majkl zaustavi svoj auto ispred Nikovog stana i reče:
„Ovih dana svratiće neko od mojih pomoćnika da sa tobom pripremi neke papire da bismo ovu epizodu pravno završili.“
Nik izađe iz kola, bilo je već devet sati ujutru.
-
Priče iz mećave i tmine
1.000 rsdВојник
Горан је, узнемирен, зурио у чинило се, непомичну таму.
Ово место је било сабласно и дању, помисли, а камоли ноћу. А још сабласније деловало је зими, чинило се да се већ око пет поподне спустио потпуни децембарски мрак. Горан уздахну. Зажалио је што је уопште дошао овде. Дан после завршетка боловања, већ су га одредили за стражу. У рушевној кући, у којој нису постојали ни прозори, ни врата, само степенице и жалостан простор на првом спрату који је некада био соба, у који је убачен импровизовани кревет са ћебадима која су изгледала као да су надживела генерације тифуса и других болести. Долазио је повремено у собу, да се згреје под прљавим ћебадима, кад би напољу постало превише хладно. Требало је да мотри на пут између кухиње и касарне, и даље према рампи. Да мотри на шта? Није знао. Као да би се било ко кретао овуда, кроз разорено и опустошено село, по мрклом мраку, осим оних који су ту по дужности и морању, који из разних разлога нису на фронту и у рову, већ их је запало да на сигурном држе непотребну и бесмислену стражу.
Мада Горан више није био сигуран да ли је заиста добро прошао у тој подели карата. Чинило му се да би чак и на Грабежу био безбеднији, него овде. Тамо бар знаш ко ти је непријатељ. И где је. Твоји другови су свуда око тебе. Упркос близини смрти, постоји и неки осећај сигурности. Овде га нема. Само тишина. Пустош. Зјапеће рупе од кућа кроз које хуји, вришти и цвили децембарски ветар, сврдлајући ти по мозгу и доносећи необјашњив страх у сваки кутак тела и душе. На моменте тај ветар личи на гласове, који вриште и дозивају из таме. Овде си изгубљен, препуштен мрклом мраку и непознатој сили коју не можеш ни да именујеш, нити објасниш.
Све је то због ових проклетих рушевина, помислио је. Напросто су неподношљиве ноћу, само то је у питању, тешио се, нема ту ничег натприродног ни необјашњивог.
Ипак, чуо је и приче, сви су их чули, и од ранијих регрута, и од садашњих.
Приче о необичним звуцима који се чују ноћу. О бледој сени која плаче и цвили, док у рукама држи нешто у наручју – мајка са бебом. О гласовима који су долазили са кошева са некадашњег школског стадиона, и јези који је изазивао осећај да те неко…да те нешто гледа са њих. О погледима које осећаш на себи док касно ноћу излазиш из касарне да се олакшаш, иако никога нигде не видиш. Много је прича било, све их је већ знао напамет, али није их, барем на површинском нивоу, узимао за озбиљно. Делом их је сматрао као последицу претераног страха, а у страху су велике очи (место је, уистину, тако разорено и лишено живота, поседовало туробну и злокобну атмосферу), а делом као настојања појединаца да се просто извуку из војске, симулирајући лудило или неки психички поремећај причом о привиђењима.
Негде дубоко, дубоко у себи, испод површине, тамо где је закључано за све друге, па и најближе, наслућивао је, не, не наслућивао, знао је, да у свим тим причама ипак има нечега.
Покајао се што није кренуо са Момиром, који му је био додељен на стражи. Момир му је јасно ставио до знања да не намерава да проведе ту ноћ, нити да обавља тако бесмислену стражу. Горану није било јасно како Момир мисли да по ноћи, уз толико пунктова војне полиције стигне кући, али сад није вредело више о томе мислити. Горан помисли да је боље да је кренуо са пријатељем. Па шта и ако их ухапсе? Преноћили би пар вечери у војном затвору у Каменици, и ништа више. И то је боље него зурити у помрчину, трзати се на сваки фијук ветра размишљајући да ли исти производи природне звукове или не, да ли се иза пахуља које густо падају кроз ноћ крију неки незамисливи и смртоносни облици…
Затресао је главом да одагна такве црне мисли, и поново уздахнуо. Кад је већ остао овде, погрешио је што се слепо држао правила. Зашто је морао да остане сам у овој одвратној кућетини? Митар га је звао да стражари с њима. Изговорио се да су му мрски Дамир и Славиша (што и јесте било истина) и да не може да замисли да са њима проведе ноћ. Права истина је била да никад није смео да ризикује, и да се увек строго придржавао правила. Плашио се санкција. Сада је увидео колико је то било бесмислено. Ко ће од официра сад да напушта топли кревет, шољу кафе и чашицу ракије, добро мезе, да би бауљао по снежној помрчини проверавајући стражу. Можда једино Торбица, он је био довољно суров и напаљен на све ово, али сумњао је да и он највероватније негде већ лежи припит. А и шта да га ухвате да није на свом стражарском месту? Шта би му урадили? Стрељали га? Сигурно не. Највероватније би добио неколико додатних стража или пожарстава за казну, или рибање клозета. Јака ствар.
Сишао је низ степенице, и вани га запухну већ полумећава, која је фијукала из помрчине. Погледао је низ пут. Отприлике две стотине метара делило га је од стражарске куће где су били Митар, Дамир, Славиша и Поп. Тамо имају и пећ. А хладно је. Баш би му добро дошло да се загреје. Али тих двеста метара сада су му се чинила као два километра. Коракнуо је у таму, и помислио, невољно, наједном очајан, шта би све могло у њој да му се нађе на путу.
Шта би могло да ти се нађе на путу, идиоте, сам је себе прекоревао. Можда једино какав пас луталица, или лисица. Курјак, ако га зима и глад истерају из шуме. Шта би друго могло? Вампир? Вукодлак? Дух?
Можда мртва мајка са бебом у наручју, која цвили из мрака, шапну му неки злобни глас из подсвести.
Застао је, буљећи кроз таму и снег који га је већ штипао за очи. Донео је одлуку, и тешка корака се вратио у кућу. Већ ће наћи неки бедни изговор, мислио је. Мрак, хладноћу, лошу видљивост, не сме се напуштати стражарско место, можда баш сад изненада наиђе Торбица, итд. Питао се да ли су сви ти изговори довољни да пред собом сакрије праву истину – био га је страх да пређе сам тих двеста метара, иако је имао пушку на рамену.
Одложио је пушку поред кревета, устао са прљавих ћебади и поново кроз прозоре (тј. кроз оно што су некад били прозори) зурио у таму и ослушкивао звукове које је правио ветар. Зимска ноћ је ваљда по природи ствари нагонила на размишљање и преиспитивање, и поново се, по милионити пут, запитао зашто је он уопште ту. Не само у овој рушевини од куће, на овој конкретној стражи, већ зашто је уопште ту, у војсци, у рату, зашто уопште учествује у свему томе.
Није имао ни пуних двадесет година, ни много животног искуства, али није био глуп и многе ствари су му биле јасне. За кога се бори? За отаџбину? Та га отаџбина, ако преживи, неће сутра ни погледати. Уделиће му неку цркавицу, а они који нису били нигде, владаће, стицати богатство, ведрити и облачити. Тако је било одувек. Већ се гомила његових другова из разреда на овај или онај начин ослободила војске. Ко ће сутра, осим породице, пријатеља и сабораца, помињати погинуле, рањене, и оне који преживе а остану истраумирани и болесни? Нико, знао је. Кога брани? Кућу? Једном, када се рат заврши и дођу преговори, неко ће се договарати и потезом пера повући границу. Ако његова кућа остане на другој страни границе, никаква његова борба и воља, нити борба других, ништа ту неће моћи учинити. За шта се бори? За оне флоскуле у које не верују ни они који их измишљају и изговарају, типа „боримо се да наша деца сутра одрастају у миру, да више никад не буде рата?“ Ратова је увек било, и биће их поново. Наравно да ће се и овде кад тад поново ратовати. Па шта онда ради овде, зашто бесмислено троши своју младост, свој живот, најлепше године? Зато што се плашио санкција? Зато што је тако васпитан? Зато што је нека трансгенерацијска вредност ићи у војску? Зато што је очекивао да ће имати среће и да ће баш његово село остати са праве стране границе?
Ниједан од тих разлога није му се чинио исправан, ни довољно јак. Изненада, ветар као да се нагло појачао и он се стресе од хладноће. Постојао је још један разлог, барем су га старији наводили – учиниће те војска човеком, ред, рад, дисциплина…Добри људи које је упознао у војсци, остаће такви увек, мислио је. Али исто тако, није срео ниједног лудака који се поправио у војсци, а сумњао је да ће из ње изаћи још луђи него што су били кад су дошли у војску.
Није дакле било ниједног разлога да се пријавим, помисли. Каква сам ја будала.
Гласно се насмејао, али му се изненада талас хладног ваздуха осу по леђима и он се окрену, а тада му смех замре у грлу.
На вратима, поред степеница (тачније тамо где су некада стајала врата) стајао је војник. Није могао најбоље да га види – било је већ доста мрачно, али деловао је висок, мршав и блед. Униформа му је готово избледела, боје су се једва препознавале. Горана у једном тренутку ухвати налет панике, да то није неки муџос, ко зна откуд се привукао, али онда препозна боју траке око руке и схвати да то ипак није непријатељски војник.
„Извини“, једва је чуо војников глас, који је био тек нешто више од шапата. „Нисам хтео да те препаднем.“
„Не мари“, рече Горан, иако му је срце још узбуђено лупало. „Нисам чуо кад си се пењао. Долазиш са смене? Одакле си? Из Кључа, Мркоњића? Немаш превоз за даље, па ћеш ноћити у касарни?“ Горан се угризе за усну, и постиди. Млео је као млин, као да се трудио да речима растера страх. Осетио је да је већ почео да рационализује војникову појаву и склапа разлоге како се одједном могао створити овде. Али страх није попуштао, као ни осећај хладноће који је просто у таласима допирао од војника.
„Да, да…са смене“, промрсио је војник. И даље је стајао код степеница, а Горан се помало посрами што га не зове да уђе у просторију – што не жели да га зове.
„Слушај“', поче Горан. „Имам воде ако си жедан. Имам нешто и хлеба и сланине у торби. Није баш храна за ноћ, али ако си гладан…“'Војник одмахну руком. „Не треба.“
„Можеш преноћити у касарни, има места. Скоро сви су на линији“, рече Горан. Покушао је да боље разазна како војник изгледа, али црте лица као да су му измицале и губиле се у помрчини. Чинило му се да је имао сиве, хладне очи. Упитао га је где су му ствари, војничка торба, пушка. Војник својим тихим гласом одговори да их је оставио испред куће. Горан је знао да не говори истину. Био је потпуно сигуран у то. На ум му паде још једна помисао: зашто није одмах са пута свратио у касарну, на преноћиште? Зашто је дошао овде? Није ме питао ни за име. Ни ја нисам питао њега, помисли. Из неког чудног разлога, пожелео је и да га не пита – мислио је да је боље да војник не сазна његово име.
Ти си потпуно полудео, помисли. Ово грозно место ће ти изјести душу. Зашто тај чудни ноћни посетилац само стоји у довратку, и буквално ништа не говори, све клештима морам чупати из њега?
„Био си на Грабежу?“, упита Горан, тек да нешто говори. „Да“, сањиво одговори војник. Горану се чинило да му се усне једва покрећу. „На Грабежу. А после су нас пребацили…“ Ово је била најдужа реченица коју је досад изговорио, помисли Горан.
„Пребацили?“, упита Горан. „Где?“
Војник га погледа у очи, и Горан занеме, осећајући неку безвременост, силну патњу и бол иза тих ледено сивих очију. Као да је кроз њих дувала мећава и гризао мраз, а из даљине допирали тужни, вриштећи ноћни гласови. „На Бараковац“, доби одговор. Горан одмери погледом војников положај и процени његову удаљеност до кревета на који је прислонио пушку. Горан је стајао ближе кревету, помислио је да би свакако брже стигао до пушке него војник. Али чему уопште такве мисли? Зашто би му он и како могао наудити? Изгледао је уморан, исцрпљен, блед, тако некако као болестан, као… „Бараковац?“, потврди Горан, тек да нешто каже и прекине навалу тих сулудих мисли.
„Бараковац“, потврди војник, и испружи руку, као да показује на Бараковац у даљини. „Тамо сам…и…“ Он не доврши реченицу, пусти руку низ тело, глава као да му клону.
Горан осети изненадни налет језе, сав претрну од хладноће, од ножног прста па све до чела. Грло му се стегло, није могао да дође до речи, да их уобличи, а срце је опет почело да му тутњи као локомотива. Само се смири, мислио је, само се смири, решиће се ово некако, можда ти се само привиђа, чудно је ово место, зима је, мрачна зима децембра деведесет и треће, али све ће се решити, мора постојати неко разумно објашњење, свет је стваран, постоје у њему правила и законитости.
„Сад си био на смени на Бараковцу?“, коначно протисну глас кроз грло. „У новембру?“
„Не у новембру. У јануару“, одговори војник. Горан се поново угризе за усну. Чинило му се да ће му срце експлодирати. „У јануару“, успео је да понови Горан, процедивши кроз зубе.
„И дошао си овде да преноћиш?“, некако се Горану оте са усана.
„Тако је“, проговори војник. Као да му је глас сада био за нијансу јачи, чујнији. „Дошао сам…у нашу базу. Одавде су нас послали. У…“, али ту стаде, не доврши реченицу.
У смрт, помисли Горан. Прво на Грабеж, а онда су вас пребацили на Бараковац, вероватно као испомоћ. Можда је био и неки напад, наш или њихов. Јануара деведесет треће, на Бараковцу. Тамо где си погинуо.
Горан осети како му се коче прсти, руке, срце, хладноћа му се ширила целим телом. Зашто је дошао баш мени, зашто побогу, али знао је, осећао је, дошао је на место где се обучавао и одакле су га послали у смрт, и можда је само желео да нађе оне, или бар неког од њих, који су га тог јануара одредили за…
Мора да је све повезано, у налету луцидности помисли Горан. Оно овде, са оним горе, Грабежом и Бараковцем. Мора да те силне смрти и патња утичу на само устројство живота, да криве простор-време, јер другачијег објашњења нема, јер ако почне поново да размишља рационално, полудеће, јер свет, сада је знао, не стоји на рационалним темељима.
„Идем ја сад“, проговори војник после дужег ћутања. „Преноћићу у касарни.“ Окренуо је леђа Горану и кренуо тромо корачајући низ степенице. Горану се чинило као да му уопште не чује кораке. Питао се кроз колико је олуја и мећава, жега, планина и поља, стаза и путева војник месецима прошао да би дошао довде, и каква је то челична воља га покретала после…
Може бити само једно помисли. Само један разлог. Освета..
Војник изненада застаде, као да је чуо његове мисли. Горан претрну. Војник се окрену према њему и упита: „Има ли официра у касарни?“ „Само водник Торбица“, рече Горан. „Остали су у граду…и кући.“ „Торбица“, рече војник. По први пут његове усне се извише у нешто налик осмеху. „Био је и он кад су нас послали горе…на Бараковац…и мене…“ Тада се помније загледа у Горана. „Нису нас послали као испомоћ“, рече коначно и Горан схвати да је он чуо све његове мисли, укључујући и ону последњу, свест о томе да је Торбици, споменувши га војнику управо потписао смртну пресуду. „Послали су нас по казни горе. За неке, у суштини неважне прекршаје. Кашњење са допуста, ситне крађе. Послали су нас горе и…“, војник поново одмахну руком и сиђе низ степенице. Горан није имао снаге да погледа да ли га доле заиста чека торба и оружје. Није имао снаге ни да погледа за њим.
Страха је међутим нестало. Остале су само сузе, које су му сада текле низ лице, док је плакао у тишини порушене куће, ситан и шћућурен, немоћан пред патњом и окрутношћу света.
Није знао колико дуго је тако тихо јецао у тами, одсечен од сваке мисли, од сваког плана и разума. Можда је прошло пола сата, можда сат. Можда и сати. Могуће и свега десетак, петнаестак минута. Није знао. Устао је када је поново схватио да је једно људско биће управо осудио на смрт. Истрчао је напоље, у таму и снег, право према касарни.
Торбицу је затекао на поду, у његовој соби, очију исколачених, које су заувек остале у паничном страху. Такав утисак му је одавало и лице – оно што је остало од лица. Руке су му остале склопљене око огромног комада оштрог стакла које му је било заривено у гркљан. Крв је била посвуда. Горан врисну и истрча из касарне. Повратио је код чесме.
Угледао је војника код клозета, изгледа је кренуо према цести ка граду, војник му је без речи отпоздравио руком, а онда једноставно нестао. Више није био ту.
Горан је кренуо назад према стражарском месту, посрћући, поново одсутан од сваког разума и логике, а онда на путу примети ситну, црнокосу девојчицу, без зимске јакне или капута на себи. Први порив му је био да је заштити, да јој обуче неку топлу одећу, али му онда из дубина свести проради разум, изби на површину. Однекуд је знао да јој не сме прилазити, нипошто, да се догодило нешто страшно и коначно, да мора побећи одавде, што пре.
Није више мислио ни на шта, ни на мртвог војника, ни на искасапљеног водника Торбицу, ни на Митра, Дамира, Попа, Славишу, ни на Ренату коју је потајно волео а коју су сигурно довели вечерас у стражарску кућицу да се мало забаве, није мислио на другове, породицу, желео је само да побегне од овог места, од ових проклетих рушевина у којима се сажима сва ратна патња и бол, да побегне заувек, од рата, од света, од свега. Пресекао је преко игралишта где су одржавали смотре, трчао је и трчао кроз ноћ све док није пао од умора.
Нашли су га сутра вече, патрола војне полиције пронашла га је десетак километара од касарне, полусмрзнутог, погледа као у бесне животиње, док је бунцао неразумљиве речи о мртвима, правди и казни. Месеце је провео у затвору, а затим године у душевној болници. Рат је за њега био завршен.
Тридесет година касније
Тридесет година, помисли Горан. Довољно година за цео један живот. Довољно година да стекне и растури породицу, да заради много и да изгуби све, да оболи и оздрави, испуни све жудње и снове младости и да већ добије старачку смиреност и одсуство сваког надања. Тридесет година да се опише пун круг, круг живота и смрти, постојања и нестанка. Зачудо, није више осећао никакав страх од овог места. Више се осећао као да се коначно враћа кући.
Додуше, ни само место, барем на површини, више није било исто. Куће су биле обновљене. Више није било ниједне рушевине (осим старе стражарске кућице, која је необјашњиво измицала обнови). Улична расвета је радила, ноћи више нису биле непријатне и језиве као пре. На први утисак, све је било потпуно другачије, изгледало је као да рат није ни дотакао ово место, као да се никада ништа лоше ту није ни догодило.
Али Горан је знао да је то само варка. Као што се енергија и материја нису могле изгубити, већ су само прелазиле из једног облика у други, тако ни време није могло да се изгуби, оно није било линеарно, већ се преплитало и сажимало у разним тачкама, и оно што се овде догодило, и горе на Грабежу, Бараковцу и на осталим тачкама Зоне, не може нестати ни изгубити се, нити може бити отерано у таму струјом и уличним светиљкама.
Тако да је Горан, док је кроз ноћ ходао селом, место видео потпуно исто као што је било пре тридесет година; пуно црних, одурних рушевина, изгубљених у својој самоћи и пропасти.
Планирао је пажљиво. Распитао се. Власници куће живели су у Аустрији, долазили су само лети. За тридесет година је научио много талената. Један од њих био је и да бешумно улази у куће и станове. Сачекао је глуве часове, у којима више није било сељана на улици. Отворио је бешумно прозоре, без да их оштети, и ушао у кућу. Откључао је врата, мада помислио је, то и није било потребно, онај ко треба вечерас да дође, могао је, слутио је, да прође и кроз врата ако затреба.
Затим је скинуо своју одећу, из торбе извукао униформу и обукао је. Ипак, мислио је, треба отићи достојанствено, као оно што је било часно и што је можда једино и вредело у његовом животу. Као војник.
Пушио је у тишини сатима, гледајући кроз прозор мрачну децембарску ноћ, ноћ у којој се мешало ово и оно време, садашње и прошло, време живота и време смрти, и изнова и изнова је схватао колико је погрешно живео, уверен да све зна, да за све постоји разумно објашњење, да свет стоји на чврстим темељима, али сада више није важно, помисли, нестало је сваког страха, стрепње, боли и патње. Остало је само чекање.
Кораке уз степенице није чуо, као што их није чуо ни пре тридесет година. Само је нагли талас хладног ваздуха који је нахрупио у собу, дао знак да је посетилац стигао. Горан га је пажљиво осмотрио. Стајао је код врата, висок, блед, испијен, хладних, сивих очију, у избледелој униформи, униформи која је видела много више терена него војничких соба. Није остарио ни за трен, остао је потпуно исти као и пре тридесет година. Горан је то и очекивао.
„Време је, зар не?“, упита Горан. „Време је“, климну војник главом. И глас му је био исти; шапат, удаљен, безбојан, као да допире са неког другог света.
„Торбица“, проговори Горан. „Његов живот за мој. Његових тридесет година дато је мени зар не? Сачувао сам се од Грабежа захваљујући оној ноћи?“
Војник климну главом, без речи. „Сад је време за наплату стигло?“, осетио је одједном бес што говори очигледно, али га то осећање брзо напусти. Није било више никакве потребе ни за бесом, ни за другим овоземаљским, људским осећањима. Тамо где иде, људски закони не важе, већ само закони времена, а време је изнад сваког добра и зла, правде и неправде, живота и смрти.
Војник поново климну главом. Горан угаси цигарету и пође за њим. Гледао је у његова леђа. Све је исто, помисли, само нема оног кревета и прљавих ћебади, нити аутоматске пушке поред кревета. Могуће је да се чак и у тако сложеном и непојмљивом механизму какав је време, помисли, неки детаљ ипак изгуби. Да слика не буде баш у потпуности у свему иста.
„Тамо…је ли хладно?“, упита Горан. Осмех му се прошири лицем. Ипак још није изгубио све људске страхове, помисли. Одувек се плашио хладноће.
„Не осећаш хладноћу…тамо…“, рече војник. „Само овде. Кад пређеш.“ Погледао је у Горана тим сивим, безвременим очима вечног леда, и Горан по први пут у тим очима угледа нешто што је изгледало као наклоност и саосећање, као подршка. „Биће ти лепо тамо…Митар је тамо. Дамир, Славиша, Поп. Многи које знаш. Не брини…о хладноћи. Тамо нема… ничег што би те више икад болело.“
Напустили су кућу и кренули поред школе, бивше касарне, ка цести. У једној кући се упалило светло, један човек је отворио прозоре и погледавши у ноћ, спазио две прилике, два мушкарца како ходају према цести. Осетио је нелагоду упитавши се какви то људи у ова доба бауљају селом. Пијанци, наркомани који се враћају из града?
Пратио их је дуго погледом, све док нису једноставно – нестали. Није имао другу реч ни објашњење за оно што је видео. У једном моменту су били јасно видљиви испод уличног осветљења, а онда су нестали. Више их није било, и никад их више није видео.
Ујутру ће сазнати за провалу у кућу богатих гастарбајтера, несумњиво веома чудну провалу коју нису могле да објасне ни полиција ни мештани. Из куће ништа није украдено, а од трагова провалника нашли су само попушене цигарете и одећу одбачену на под. Човек је мудро одлучио да никоме не спомиње двојац који је приметио претходне ноћи и који је мистериозно ишчезнуо.
То је било ујутро, али јутро је било већ потпуно другачије време у односу на ноћ.
Те ноћи он је затворио прозор, ушушкао се поред уснуле супруге и решио да потпуно заборави оно што је видео.
А над селом се поново надвила хладна, безвремена, децембарска црна ноћ, ноћ у којој се више није могло одредити да ли су те велике куће заиста раскошне и живе, или су мртве, зјапеће рупе кроз које хучи стравични ветар, да ли су ти људи који у њима спавају заиста стварни и живи, или су само сенке, одрази неких других људи, одрази неког другог, потпуно другачијег времена.
-
Vetar i prašina
1.000 rsdI
April 2019.
Vetar je milovao njenu kosu dok je lizao slanu nit koja se spuštala iz njenog oka. Taksiju je potrebna cela večnost da pređe poslednjih nekoliko metara do mesta gde je stajala. Nije marila. Postoje stvari strašnije od večnosti. Biti bez izlaza, biti zatvorenik sopstvenog života gde se zidovi uzdižu visoko izvan pogleda. U takvom životu svaki pokušaj da se kroz pukotinu u zidu nazre ono iza, završavalo se kaznom.
Ušla je u taksi i rekla svoju adresu. Automobil je zabrujao jače, ostavljajući iza sebe u malom oblaku prašine, na drugoj strani ulice, prozore banke na čijem su se staklu ogledala velika slova sivog zdanja Ginekološko-akušerske klinike.
„Šta je dom?“, upitala se. „Krov? Prozori? Zidovi? Ne, to je samo kuća, prazna ljuštura. Objekat izgrađen od hladnog građevinskog materijala. Dom je nastanjen ljudima ispunjenim ljubavlju. Tu je uvek toplina, jer ko ljubav ima, ljubav i zrači. Kada kuća postane dom zidovi se udalje, a ljudi približe. A sada…
U taksiju je vladala tišina. U njenoj utrobi vladala je praznina. Nema više ničeg. Praznina se otima i širi, kao da želi da pobegne i ispuni svet. Zidovi njene materice više nisu dovoljno jaki da obuzdaju neispunjenost. Rukama je pritisnula stomak dok se pod dlanovima grčila praznina.
Sada je sve gotovo i nazad se nije moglo. Učinila je ono što je morala. Ta činjenica joj nije donela olakšanje. Ako olakšanja nema, da li je onda njena odluka zaista ispravna? Onda je postala svesna kuda ide, kome ide i gde se vraća i njena odluka je opet dobila oslonac, da bi ga u sledećem trenutku krivica izmakla i ona se tako našla u spirali u kojoj sve gubi smisao i ništa nije jasno, a opet, nešto se moralo učiniti.
***
Proleće je ove godine, bilo neobično. Vetar je duvao često, ali oblaka skoro da i nije bilo. Dani su bili prohladni, ali sunce, kao provučeno kroz lupu, peklo je po koži.
U ovom sasvim običnom gradiću, postoji sasvim obična ulica. Ne razlikuje se od drugih sličnih ulica ni po čemu. Ni previše kratka, ni previše duga. Široka je taman koliko treba, sa zasadom drveća na obe strane. Iako niko sa sigurnošću ne može da kaže, izgleda da je upravo to drveće razlog zbog koga nosi svoje ime: Šumska ulica.
U toj običnoj ulici, na broju sedamnaest, nalazi se jedno neobično zdanje. Trospratna zgradica koja podseća na četvrtasti kornet okrenut naopako. To zdanje, kao svoju kuću napravio je trgovac Jevrem Popović još davne 1928. godine. Možda je bolje reći da je tu kuću sagradio Krstan Popović, Jevremov otac, kao venčani dar sinu koji se oženio godinu i po dana ranije. Kao i svi mladi ljudi i novopečeni mladenci imali su potrebu da se odvoje u nešto što bi nazvali svojim.
Tako je nastala ova kuća. Istina, građena je pomalo megalomanski, ali trebalo je pokazati ko su Popovići. I pokazalo se. Takve kuće, veličinom i oblikom nije bilo na daleko.
Očekivalo se da se kuća napuni ljudima. Prvo potomstvom, onda poslugom i gostima. Kao pripadnicima više klase, Popovićima se nametala dužnost da kreiraju sadržaje društvenog života, naročito u ovoj sredini, pa je prizemlje kuće sa svojim salonima služilo upravo toj svrsi. Noblesse oblige, davno bi rekli.
Ubrzo nakon onog rata, kuća je nacionalizovana i preuređena. Svaki sprat postao je zaseban stan, a prizemlje je izdeljeno na dve stambene jedinice. Prohujale godine, epohe i stanari, na kući su ostavili trag, svedočeći tako da nema ničega što je stalno i nepromjenljivo. Ti tragovi, ipak, ne mogu da sakriju da je i sada nakon devedeset i jedne godine, vitalnost ove starice na zavidnom nivou.
Život na ovoj staroj dami ostavio je bore koje ona nosi sa ponosom. Godine su joj donele ljupkost, kao kakvoj otmenoj grofici koja je svom trećem dobu dodala i mudrost. Ovo zdanje se i danas izdvaja od svoje okoline.
Nema više imanja koje joj je pripadalo, ali još uvek bdi nad ovom ulicom poput svetionika na ulazu u luku. Još uvek se ističe, prekrivena patinom vremena, kao siromašni pripadnik starog plemstva obučen u pohabanu i izbledelu odeću za koju se jasno vidi da je nekada bila izraz velikog bogatstva.
Gospodština i sad izvire iz mahovinom obraslih zidova, mestimično oljuštene fasade, crvotočne prozorske daske, pa i onog nevešto zatvorenog balkona na prvom spratu. Te sitne nedostatke nastale prežvakavanjem zuba vremena, kavaljerski zaklanjaju dva platana ispred ulaza.
Neko bi upitao, po čemu je ovo zdanje neobično? Ono nije neobično zbog svoga oblika ili veličine, već zbog svojih stanara. Tu živi jedna udovica, stanuje jedan pesnik, obitava Nada, Napoleon od dva metra i još neki.
-
Heteros
1.090 rsdIzabrala sam da živim sama. Mislim, ili sam nekad mislila, da je to najbolji izbor, skoro isto kao ne izabrati ništa. Ne plašim se donošenja odluka, ili posledica koje iz toga mogu proizaći, nego volim osećaj koji pruža situacija u kojoj je bilo koja mogućnost još uvek otvorena preda mnom. Nije to sloboda, ali svakako nije ni neodlučnost. Zadržavam pravo da promenim tu odluku ako poželim. Uprkos tome šta može slediti kao neizbežna posledica jednog takvog izbora, nisam usamljena. Ne podnosim sažaljive poglede, ni otvoreno pokazivanje da ja zapravo još uvek ne pripadam ljudima, jer se za tu pripadnost moraju rađati novi ljudi i o njima voditi briga. Pamtim da su tako govorili stari, ali ne bih da govorim o tome koliko nedostojnih te velike reči – čovek – rađa decu i unesrećuje ih.
Lanac zavisnosti, sadizma i mazohizma: rađamo vas jer ste nam potrebni; došlo je vreme da i mi nekom pokažemo sve ono što su nama radili naši roditelji, da neko zavisi od nas, da njime manipulišemo, da ga dresiramo, primoravamo da nam pokazuje zahvalnost, da budemo žrtve i gospodari. Nemamo svoj život, pa ćemo živeti vaš. Jednog dana reći ćemo vam: Sve smo učinili za vas, i to nam je hvala? Pitaćemo vas: Čija ste vi deca? Vaša smo, mamice i tatice, cvrkutaćete. Dakle, onda znate šta vam je činiti. Slušajte nas. Samo nas slušajte. Ponekad i nemojte, da imamo zbog čega da patimo, kolutamo očima, imamo glavobolje, pijemo lekove za smirenje, žalimo se rođacima i prijateljima. Inače, život bi nam bio jednoličan, i ni nad kim, što je važnije, ne bismo uspostavili moć. Sve je to za vaše dobro. To boli nas više nego vas.
Volela bih da jednog dana sa sigurnošću utvrdim da su mogući drugačiji odnosi.
To još uvek ne znači da meni ljudi nisu potrebni. Zaista može da me oduševi dobar razgovor. Verujem u prijateljstvo, ukoliko je ono sagovorništvo, bez preteranog mešanja u život sagovornika. I, ako je moguće, bez jakih emocija, ljubomore, prebacivanja. Čežnja, strast, drhtanje, strah od napuštanja, suze, kršenje ruku, molbe, odlasci, pomirenja? Ne volim melodramatičnost. Nije to intelektom izabrana pozicija; ja to fizički ne mogu da podnesem: navre mi osećaj gađenja, jeza i potreba da pobegnem. Ne mogu ni preglasno pričanje, gestikuliranje i lupanje o sto da podnesem, kao ni dodir tuđih tela u autobusu. Izbegavam napadne govornike koji se unose u lice sagovorniku i drže ga za nadlakticu da im ne pobegne. Žrtva oseća njihov dah, oseća kako ga omamljuju i uvlače u svoj svet, kako gubi kontrolu nad svojim kretanjem, kako mu klecaju kolena i kako će ga u sledećem trenutku progutati nešto nalik na velikog pauka. Ne volim ni kikotav smeh, ni visoke glasove žena koje imaju naviku da u razgovoru jake emocije izražavaju prelaskom na sve više tonove, kao u nemuzikalnoj, izopačenoj operi bufo. Sklanjam se od frajera koji se kočopere, galame i glasno psuju. Sve me to na neki način gotovo fizički vređa, kao šamar. Iako oni silom ulaze u moj svet i ne mogu se nikako izbeći, ja ipak ne mogu zažmuriti i zapušiti uši, iz pristojnosti, a osećam da treba zaštititi ovo malo neograđenog duhovnog prostora od takvih skrnavitelja.
Zato sam izabrala da živim sama, na periferiji, u stanu koji iznajmljujem još od svoje dvadesete. Gastarbajter, čika Bora, iznajmio mi ga je povoljno jer i ne može tražiti više: samo još pet, šest kuća, i grad se završava. Put na koji pada svaki moj pogled kroz prozor vodi u meni nepoznata planinska sela, a zatim, verovatno, završava negde u planini. Njime se ne produžava do drugih, većih gradova. Put koji vodi u bespuće; moram priznati, ima nečeg zavodljivog u tome.
Prvo što mi se dopalo pri razgledanju stana u prizemlju kuće, koji sad već smatram svojim, bili su prozori, daleko veći nego što je uobičajeno za ovaj kraj. U svojoj ljubavi prema velikim staklenim površinama, čika Bora je na poslednjem spratu kuće polovinu stana ostavio bez spoljnih i unutrašnjih zidova. Obložio je taj deo kuće samo teškim, neprovidnim staklom. To je velika prostorija za proslave. Tu bih volela da živim; sviđa mi se osećaj odeljenosti od sveta samo tankom opnom, kao što je zamućeno, tamno staklo („ja-vas-vidim-a-vi-mene-ne”).
Iako se ne mogu pohvaliti živopisnim pogledom na okolinu iz prizemlja, ipak nisam stavila zavese na velike prozore stana. Kuća je dovoljno udaljena od ulice, radoznalci ne mogu viriti kroz prozor, a ja volim da povremeno bacim pogled ka spoljnom svetu dok čitam. Pisma prijateljima obično sam otpočinjala opisom sveta koji vidim kroz prozor bez zastora. Traktori i mercedesi. Beda i sjaj. Nanosi snega. Rascvetale breskve. Mir predgrađa. Nedaleko je i pruga, nezaobilazni zvuk kloparanja voza i njegova jaka piska pri ulasku u grad. Toga se ne bih nikad odrekla; volim taj zvuk i pomisao na vozove. Vagon nekog prastarog voza čije jednolično, uspavljujuće, ritmično tandrkanje donosi mir, jedino je mesto kojim bih zamenila svoj skroviti stan, čak i kad ne bih znala gde taj voz putuje.
To što želim da napišem nešto o sebi i drugima, stvarima o kojima razgovaramo, ili o kojima sama sa sobom razgovaram, nije posledica usamljenosti. Zašto ne bi bilo obrnuto? Možda je samovanje proizišlo iz potrebe za pravim razgovorima, iz želje da se pravi razgovori zaštite, da se ne pretvore u nešto što se nije tražilo. Samoizabrano zatočeništvo može biti odraz strahopoštovanja prema svemu što je pravo, odraz visoko postavljenih ciljeva u smislu potrage za pravim ljudima, razlozima življenja i odnosima. Uostalom, da li treba da postoji opravdanje ili razlog svima jasan i dostupan, kojim se objašnjava potreba da se nešto zapiše i tim činom prekine ćutanje? Umesto izraza „prekid tišine”, nesvesni deo mog bića ponudio je formulaciju „izvinjenje za ćutanje”. Tumačim to strahom da ne probudim i opteretim sopstvenu savest, jer sam svojim ćutanjem povredila, prevarila, izneverila nekog, otežala nekom život, zbunila ga, navela na pogrešan trag, ugušila nečiju emociju, okrenula leđa započetoj rečenici, ostavila u vazduhu prijateljsku ruku koja se pružila. Možda je neko želeo da čuje neizgovorene reči i bio otvoren za razgovor, koji je prestao da postoji pre svog nastanka, baš zato što sam se odlučila na samovanje na periferiji: prijatelj odan tišini, kome je ćutanje bliže od nasrtanja, traženja, probijanja tuđih ograda i menjanja tuđih navika, ili namernik sasvim drugačiji, koji ćutanje uopšte ne razume, već ga, kad mu bude pruženo kao odgovor, doživi bolnije i teže nego najtežu reč. Ovih par stranica mogu biti poruka ispisana za onog ko je spreman da traži sagovornika tamo gde se pogled baca na put koji vodi u bespuće.
-
Dnevnik ludila
900 rsdPet minuta kasnije ponovo smo u jugiću. Dok vezujem pojas, motor automobila kašlje poput strastvenog pušača.
„Mukica“, kaže Ivana i uključuje radio.
„What’s love got to do with it?“, zapita nas Tina Tarner istog trenutka.
Ispuštam uzdah koji bi nadglasao poletanje helikoptera.
„Promeni ako ti se ne sviđa.“
Lenjo pružam ruku i obrćem točkić na aparatu dok ne pronađem stanicu na kojoj se ne emituje muzika. Isprva pomislim da je na njoj u toku izveštaj o stanju na putevima. Spikerka govori tihim, uspavljujućim glasom kako je na Brankovom mostu potpuno zaustavljen saobraćaj, te da su mnogi ljudi napustili svoja vozila u želji da vide o čemu je reč. Prema poslednjim informacijama, policija je uspela da stupi u kontakt sa roditeljima mladića koji se popeo na ogradu i preti da će skočiti.
„Neki moj sapatnik“, kažem.
„Bože dragi, šta se to ovih dana zbiva?“
Bog joj ne odgovara. Ne čuje dobro, mobilni mu nije u dometu, fiksni je isključen zbog neplaćenih računa, a imejl zatrpan ponudama za povećanje penisa.
Ubrzo stižemo na odredište. Izlazim iz kola i posmatram svoj budući dom – sivu, oronulu četvorospratnicu. Sam pogled na nju u meni izaziva neopisivu teskobu. Između dva prozora u prizemlju šepuri se grafit „Vreme je za BUNT“, koji daje kakvu-takvu notu živosti ovoj turobnoj građevini.
Po ulasku unutra, obraćamo se portiru.
„Da, da, očekivali smo vas“, klima glavom i diže telefonsku slušalicu.
Na zidu iza njegovih leđa stoji kalendar, čiji vrh krasi ime klinike. Jun 2014. godine je u znaku Junga, koji je prikazan na fotografiji kako sedi za radnim stolom i drži lulu u ruci.
„Direktor klinike doktor Čapljić će odmah sići“, izveštava nas portir.
Pomenuti doktor se pojavljuje nedugo zatim. Ima oko četiri banke i liči na Šona Konerija iz vremena dok je glumio Džejmsa Bonda. Razvlači širok osmeh, od koga se Ivana momentalno topi poput snežne pahulje na toplom dlanu. Svečano objavljujem nepobitnu istinu: Sve su žene iste! Klara bi ga, garant, zaskočila već na stepeništu!
Ivana počinje da mu izlaže moj slučaj, a ja stojim do nje i buljim u svoje patike kao da me se to ič ne tiče. Razmišljam da li je kasno da uhvatim maglu. Nekada sam bio poprilično hitar. U školi sam nekoliko puta zaredom osvajao drugo mesto na krosu. Iz cele generacije samo je Buč bio brži od mene.
Iznenada osetim nečiju šaku na ramenu. Doktor Koneri, razume se!
„Pozdravi se sa sestrom, pa da ti pokažem tvoju sobu.“
Ivana se suzdržava da ne zaplače.
„U redu je. Ne idem u rat“, nevešto je tešim.
„Ne brinite“, kaže joj Koneri.
„Doći ću prekosutra da te posetim“, obećava mi Ivana.
Ne pokušavam da je odgovorim, jer znam da bi bilo uzaludno.
„Hajdemo sad nas dvojica“, govori mi Koneri.
Penjemo se na prvi sprat, ulazimo na dvokrilna vrata i skrećemo levo. Ispostavlja se da je moja soba na samom kraju hodnika. Od dva kreveta u njoj, jedan je već zauzet. Na njemu leži neko kompletno pokriven.
„To ti je cimer, Zoran, iliti srpski Maradona. Nije mu bilo dobro nakon ručka, pa je rešio da odrema. Imaš li mobilni kod sebe? Moraću da ti ga konfiskujem, takva su pravila. Ali, moći ćeš da koristiš klinički telefon.“
Vadim mobilni iz džepa i predajem mu ga.
„Ti se danas odmori, a sutra ćemo već popričati o svemu“, kaže i izlazi iz sobe.
Spuštam torbu i prilazim prozoru na kome su sa spoljne strane postavljene metalne rešetke. Soba gleda na dvorište klinike kojim dominira drvo guste krošnje. U njegovom podnožju nalazi se klupa sa naslonom na kojoj sedi sredovečna žena i čita knjigu.
Maradona se budi kasno uveče. Dok vraćam u neseser četkicu i pastu za zube, polako se izvlači ispod pokrivača.
„Ćao“, promumla.
Pokriva se i nastavlja da spava.
-
Lice prošlosti
900 rsd– Bler? – moja sestra Klara gleda u mene kao da vidi duha.
– A zagrljaj za sestru? – nasmešim joj se.
Opustila se i privukla me u svoje naručje. Topli zagrljaj momentalno me je opustio. Bože kako mi je nedostajala. Njen miris doma i svežih kolača.
– Šta ti se dogodilo? Sva si kost i koža – odvaja me od sebe i mršti se. Moja sestra je rasna žena, ima grudi, zadnjicu, malo mesa na kostima i uvek se ponosila time. S druge strane, iako sličnom građom, uvek sam za nijansu bila malo sitnija od nje. Međutim, u poslednjih nekoliko godina prepolovila sam se.
– Takva sam već neko vreme – slegnem ramenima.
– Tri godine, Bler – izustila je tiho, a ja sam progutala knedlu.
– Ni traga ni glasa od tebe.
– Klara, razgovarale smo već o tome. Znala si da mi treba vremena. Rekla sam da ću se vratiti kad budem spremna.
– Znam, ali ti si moja sestra. Nedostajala si mi i brinula sam. Svakog bogovetnog dana – oči su počele da joj suze.
– Žao mi je – kažem jednostavno. Nikad nisam volela kad ljudi pate zbog mene, naročito ne moja porodica.
– Nemoj, ja… nisam ljuta na tebe. Nimalo. Samo sam bila zabrinuta – treptanjem je oterala suze.
– Kako si?
– Nije loše.
– Zna li Majkl da si se vratila?
Udahnem duboko pa ispustim sav vazduh napolje. Majkl.
– Ne. Došla sam pravo kod tebe. Nisam sigurna da sam spremna odmah da ga vidim.
– Ne moraš. Razvedeni ste.
– Zapravo… nismo.
– Kako to misliš?
– Majkl nije želeo da potpiše papire za razvod, a ja nisam imala snage da se borim sa njim. Samo sam otišla.
– Ali… i dalje ste u braku? – čudi se.
– Da – potvrdim.
– Ali on… on…
– Šta?
– On je krenuo dalje, Bler.
Ne mogu reći da sam iznenađena. Očekivala sam to. Prošle su tri godine od kada sam ga poslednji put videla i kada sam mu rekla da želim razvod.
– On je slobodan da radi šta želi sa svojim životom. Papir je samo formalnost – slegnem ramenima. Oduvek sam se trudila biti realna.
– Ne verujem ti. Nisi ti otišla zato što se vas dvoje niste voleli. I postoji još nešto. Slagala sam te.
– U vezi sa čim?
– Nije krenuo dalje.
– Ali upravo si mi rekla…
– Čujem priče tu i tamo da menja žene kao čarape, da radi kao manijak, vozi brza kola, ali nisam čula da je srećan.
– A naša kuća? – to me interesuje.
– Nije je prodao, ako na to misliš, ali ni ne živi u njoj. Vratio se u svoj stan.
– I mislila sam da će uraditi tako.
– Ti, kako si?
– Nije loše.
– Kako si, Bler? – ponavlja pitanje, ne verujući u moj odgovor.
– Bolje. Ne pijem lekove, ponovo crtam, sviram klavir…
– Gde si bila?
– Svuda po malo, ali uglavnom sam putovala.
– I vratila si se? Konačno se vraćaš kući?
– Da, vratila sam se kući – odgovorim sigurno. Vratila sam se kući.
♪♪♪
Otključam vrata svog doma i otvorim ih. Ustajao vazduh nežni je šamar moje realnosti zbog kojeg odmah požurim da otvorim prozore. Čim je ušlo malo svetlosti u kuću mogla sam da vidim kako ona danas izgleda. Ništa nije bilo na svom mestu. Sve je delovalo uništeno. Moja stolica za ljuljanje, Majklova polica sa onim sitnim igračkama koje je čuvao od detinjstva, staklene police, slike… Krenem uz stepenice prstom brišući prašinu sa ograde. Udahnem duboko i uđem u Kejtinu sobu. Njen krevetac je polomljen, igračke razbacane. Ormar je oboren na pod, hranilica je iskrivljena do neprepoznatljivosti … sve što nismo koristili je slomljeno, razbijeno na sitne komade i prekriveno prašinom.
Leva ruka je počela da mi drhti, pustim bravu i teškog srca zakoračim unutra. Podignem plišanog zeku kojeg mi je Majkl kupio kada sam mu rekla da sam trudna. Otresem prašinu sa njega i zagrlim ga. Izađem iz sobe sa plišanom igračkom i zaputim se u spavaću. U njoj kao da je vreme stalo, bila je onakva kakvu sam je ostavila. Na krevetu je još uvek bio moj džemper. Njega sam zaboravila da ponesem. Krenem ka stolu za šminkanje, sva moja šminka je tu, kao i njegovi parfemi. Uzmem jedan, otvorim ga i pomirišem. Da… to je taj miris. Vratim miris na mesto, otvorim jedan prozor i upalim noćnu lampu.
Sklupčam se na našem bračnom krevetu i zagrlim čvrsto plišanog zeku. Pustim tugu i bol da me obuzmu, a suzama koje su me toliko dugo gušile, dam dugo očekivanu priliku da slobodno poteku u mom domu.
♪♪♪
Otvorim oči i protegnem se. Pogledam kroz prozor i shvatim da je napolju mrak. Sklonim ćebe sa sebe pa zastanem. Ne sećam se da sam se pokrila. Mora da me je neko drugi pokrio. Da nije Majkl? Ali on ne zna da sam se vratila. Ustanem i odem u kupatilo da se umijem. Misli mi lete na sve strane. Predomislim se pa se ipak i istuširam, a zatim obučem čistu odeću. Većina moje garderobe i dalje je ovde. Otvorim još jedan prozor i tek kad je svež vazduh počeo da mi miluje kožu, shvatim koliko je ovde zapravo zagušljivo. Moraću da temeljno pospremim kuću. Sakupim kosu u neobaveznu punđu i rešim da krenem od Kejtine sobe.
Celu noć provedoh u čišćenju – brisanju prašine, usisavanju podova, sakupljanju svog krša. Sve sam iznela napolje da bi đubretari mogli to da ujutru odnesu na deponiju. Kejtinu sobu sam ispraznila, ionako je sve u njoj bilo slomljeno. Ostavila sam samo plišanog zeca i jedino bebi odelo koje je ikad obukla, jer je, na moju veliku žalost, umrla na isti dan kad je i rođena.
Sredila sam Majklovu radnu sobu, jer je i ona bila u totalnom haosu, a onda sam oprala svu garderobu. Da, noć je bila duga, ali je zato kuća ujutru blistala.
Sa prvim zracima sunca nazvala sam baštovana koji je odmah došao, pokosio travu i sredio dvorište. Ponovo sam mogla da sedim u ljuljašci na terasi i da uživam u pogledu. Moj auto je još uvek bio u garaži tako da sam otišla u market i nakupovala sve što mi je bilo potrebno za narednih nekoliko dana. Nakon kupovine, spremila sam večeru, ali kako nisam bila gladna, sipala sam sebi čašu vina i krenula ka svom klaviru. Trebalo mi je malo vremena da ga naštelujem, ali nakon što sam završila mogla sam da sviram u miru.
Moj život je nekada bio drugačiji. Bila sam u srećnom braku sa čovekom sa kojim sam trebala da dobijem i dete, i bila sam ubeđena u svoj happy end. Ali ne ispunjavaju nam se uvek svi životni planovi i želje. Moja beba, Kejti, nije imala nikakvih šansi za život. Kada su nam doktori to rekli, uporno sam odbijala da im poverujem, jer pobogu osećala sam dete u svom stomaku. Stalno je bila aktivna, šutirala me je i podsećala me da je tu.
Na našu veliku žalost, doktori su bili u pravu i nekoliko sati po rođenju, Kejti je preminula. A sa njom i moja duša. Moja svetlost. Moj smisao. Nisam znala kako da se nosim sa tim. Nisam znala kako da prebolim, a nije ni moj suprug. Ne mogu da grešim dušu, Majkl je pokušao da bude tu za mene, ali čini mi se da kako sam ja više tonula u beskrajni bezdan, on je bivao sve povučeniji. Tako je bilo sve dok se jednog dana nisam probudila i shvatila da živim sa strancem koga uporno pokušavam da izbegnem. Bila sam na lošem mestu, sve je delovalo tako beznadežno. Tako tupo. Bez boja, radosti i planova za budućnost. Počela sam da se bojim sebe. Zato sam jedan dan samo presekla, donela odluku i jednostavno otišla. Jer da sam ostala, sigurna sam da ne bih preživela.
Poklopim svih 88 dirki klavira i udahnem duboko. Put ka oporavku nije bio lak. I dug je. Bol je tu, uvek prisutna. I dalje ponekad plačem, i dalje su neki dani lošiji od drugih, ali naučila sam da živim sa njom. I dalje mi srce preskače kada me boli, na svaku misao, sećanje na nju, ali danas sam hrabrija, samo stavim ruku na njega i udahnem duboko.
Otišla sam, ali i vratila sam se. Sada samo ne znam kako da nastavim sa životom.
-
Ni tamo ni ovamo
900 rsdPoziv
Utorak, kasno junsko poslepodne. Iz dvorišta osnovne škole prekoputa garsonjere u Hadži Melentijevoj dopirala je uobičajena celodnevna vriska dečaka i devojčica. Na televizoru utišanog zvuka crnac obučen u belu kuvarsku uniformu seckao je povrće i ribu na uske trake i valjao kuvani pirinač po stolu praveći rolnice sušija. U rukama sam držao Kazuov roman „Ostaci dana“, ali nisam ga čitao. Mislima sam bio u raspravi sa sobom: da li da se odazovem pozivu nepoznate žene, da se presvučem i odem taksijem do stana svog oca, ili da ostanem u sobi i nastavim da čitam. Stan na Dorćolu odakle je zvala žena do tog kratkog razgovora bio je očev, što se jednom rečenicom izgovorenom na grub način promenilo, kao što će se, slutio sam tada, promeniti i druge stvari o kojima sam u strahu pomišljao.
Do pre pola sata sam bio na delu romana u kome Kazuov večiti batler, u čijim sam postupcima prepoznavao sebe, uporno troši život istovetnim praznim danima, kada je zazvonio fiksni telefon u kuhinji. Očekivao sam da će mi, kao uvek do tada, ljubazna, nepoznata osoba (uglavnom su to bile žene) ponuditi: besplatnu večeru, primamljiva egzotična putovanja, komplet lekarskih pregleda sa velikim popustima u zamenu za skupo posuđe… i samo sam delimično bio u pravu: jeste bila nepoznata žena, ali odbojna i hladna, koja je saopštila da mi je umro otac i da moram da dođem do njegovog stana.
– Da niste okrenuli pogrešan broj?
– Da li je to… – izdiktirala je broj mog telefona.
– Jeste. Odakle vam?
Nije odgovorila, već je nastavila.
– Da li razgovaram sa Josipom Mihovilovićem?
– Mihovilović Jovan, ne Josip.
– Da li ti je otac Tvrtko?
To sam posle kraće pauze potvrdio.
– Onda smo sve rešili – izgovorila je kao zaključak ta sada manje nepoznata osoba – po glasu sam zaključio da je starija, negde iz Hrvatske, da je gruba ili samo ne voli da troši mnogo reči u razgovorima.
– Trebalo bi – nastavila je istim, skoro naređujućim glasom – da što pre dođeš. Čekaju te lekari iz hitne i prijatelj tvog pokojnog oca.
– Šta ću vam ja ako je Tvrtko mrtav?
– Lekar je napisao zapisnik o smrti, što se po zakonu radi kada čovek umre – učinilo mi se da mi se podsmeva – i mora neko od rodbine taj dokument da potpiše.
– Koliko znam, otac ima suprugu, pa neka tu administraciju ona završi – predložio sam, ili time odbio da dođem, na šta je žena preglasno, kao da je nečim iznervirana odgovorila da je supruga Ankica, ako na nju mislim, odavno pokojna, da se ne raspravljam i da ne pametujem već da odmah krenem.
– Kuda?
– Kod oca u stan, gde drugo?
Na to sam i ja podigao glas: – Adresa, gospođo, gde živi?
Istog momenta bilo mi je glupo što sam to izgovorio, ali reči nisam mogao da vratim. Zapisao sam adresu koju mi je nekoliko puta ponovila.
– Javiću se… počeo sam, ali prekinula me je krikom, pitanjem, naređenjem:
– Šta pričaš? Dolazi ovamo, čekaće te ovi još kratko, a kasnije ćeš oca sam da voziš do mrtvačnice.
Veza se prekinula i od razgovora je ostalo da mi otac više nije među živima, i zapisana adresa stana. Pomislio sam da oca nemam odavno, od pre trideset i više godina, kada sam bio uzrasta dece koja se dernjaju na drugoj strani ulice, a ovaj telefonski poziv je samo pravosnažna potvrda da više ne postoji ni fizički.
Do ovog telefonskog razgovora postojala je mogućnost da nekada odem do njega i da razgovaramo o nama, da mu se požalim pričom o svojoj samoći, promašajima; zašto smo se razišli supruga i ja i pored dve predivne ćerke; zašto od sebe odbijam prijatelje, sada samo poznanike; da mu kažem kako ne bih došao i da me je pozvao na čašicu rakije ili vina, sa njim ne bih pio, kamoli pričao, da me ne interesuje i da ni slučajno ne traži da se vidimo. Sve je to bilo moguće do večeras, ali nikada nisam imao niti sam pokušao da saznam ni njegovu adresu, ni njegov telefonski broj, a savest sam umirivao pravdanjem da ni on mene za sve to vreme nikada nije pozvao.
Imao sam ponekad želju da mu tokom tih silnih godina razdvojenosti postavim neka pitanja, barem ukratko da mi razjasni razlaz njega i moje majke. Čoveku se u ovakvim stresnim trenucima, kada odlazi da vidi telo preminulog a bliskog, kao u filmu koji se samo za njega prikazuje, vraćaju slike iz prošlosti osobe koja je glavni lik tog nametnutog dešavanja, ali takva sećanja na oca nisam mogao da pokrenem jer su retka, isuviše bleda, tako da kao da i ne postoje. Nemam dovoljno sačuvanih slika oca i mene da bi se napravio bilo kakav film, a i moje trenutno umno naprezanje je bilo otvoreno samo za motanje sušija, divljanje dece prekoputa i Kazuovog batlera.
Ugasio sam televizor i knjigu spustio na pod pored fotelje, među druge uglavnom do kraja nepročitane romane. Predosećao sam da se i Kazuovom tragičnom junaku neću posvetiti u dužem periodu, kao ni ostalim likovima u toj papirnatoj gomili. Otvorio sam plakar, prebirao po sakoima, izabrao plavo odelo sa belim prugama i plavu košulju, komplet koji sam nosio samo jednom – na svom venčanju, i obuo crne polučizme preko plavih čarapa. U ogledalu na vratima plakara video sam da mi je odelo usko, svuda tesno. Skinuo sam ga, uzeo tamnosive pantalone, sako slične boje i crne čarape. Zagladio sam tkaninu rukava, kratkim udarcima je očistio od nevidljive prašine, i u tom suvišnom poslovanju napipao nešto tvrdo u unutrašnjem džepu: kutijicu za nakit obloženu belim somotom koju sam davno, neodlučan i zbunjen u holu restorana „Klub književnika“, zajedno sa dijamantskim prstenom dao budućoj supruzi. Otvorio sam kutijicu i iz nje, pored prstena, na tepih je ispala i zlatna burma kojom sam je venčao u opštini. Izgledom identična mojoj, različita veličinom. Pogledao sam svoju na prstu, dohvatio je zubima i posle dva-tri trzaja svukao i ispljunuo na tepih.
Pozvao sam taksi koji je trebalo da dođe za četiri minuta i stao ispred televizora zagledan u zadovoljnog crnog kuvara koji se kreveljio, i baš kada je krenuo da gurne suši u razjapljena usta, začula se automobilska sirena. Uzeo sam novčanik i ključeve sa stola i pošao ka vratima, ali već prvim korakom nagazio sam na kutijicu za nakit. Polomljenu i ispale jarkocrvene svilene utrobe, cipelom sam je gurnuo pod plakar, a onda to isto uradio sa prstenom i burmama. Sirena se ponovo oglasila, samo duže, nervoznije.
Naručeni taksi me je čekao ispred zgrade. Veče je bilo tipično junsko – usporeno, prijatne temperature, zatvoreno u mirise lipa i prvog otkosa trave u parku pored škole. Taksista je skinuo ruku sa sirene tek kada sam otvorio zadnja vrata sa strane suvozača. Ušao sam i kazao mu adresu, ali on nije kretao, već je nerazgovetno mrmljao posmatrajući me u retrovizoru. Ponovio sam adresu, a on se okrenuo komentarišući da samo kod Srba taksista mora da čeka mušteriju nepristojnih četvrt sata. Prekinuo sam ga napomenom da ne znam o čemu priča, da je prošlo tek nekoliko minuta otkako je operaterka najavila njegov dolazak i da, ako smo završili diskusiju, krene. Ljutito je uzvratio da može i da me ne vozi, na šta sam mu rekao da je to njegova stvar i da ako neće – ne mora. I dalje me je mrko gledao preko retrovizora i čekao, ne znam šta, pa sam mu se primakao do samog potiljka i tiho, ali preteći kazao:
– Umro mi je otac i čekaju me na Dorćolu!
Zgrčio se, uvukao glavu u ramena, a ramena u preveliki sako. Ćutao je i verovatno merio šta da uradi. Odmahnuo je glavom nekoliko puta i napokon krenuo, ali je još dugo, skroz do skupštine vozio, mumlao i gunđao.
-
Četnici sa hrvatskim pasošem i švedski mudžahedini
800 rsdГужва у саобраћају
Вруће је у граду. И спарно је. Не знам да ли је горе ићи пјешке или аутом. Прошло је четири сата послијеподне и цијели град је у покрету. Од посла до куће имам петнаест минута пјешке. Аутом бих по овој гужви стигао за пола сата. Радије прошетам него да се смарам у ауту. Људи журно ходају. Свако се задубио у неке своје мисли. Једном приликом док сам ишао са посла, мало замишљен, спотакао сам се и пао. Пролазници су само регистровали да сам пао и наставили даље. Шта је са овим људима? Отуђеност или егоизам? И да ли и ја сâм постајем такав? Све то ми пролази кроз мисли, ваљда јер немам о нечему паметнијем да размишљам. Остаје само да тражим начин како функционисати у таквом окружењу.
Људи у аутима су јако нервозни што све споро иде. Ова градска кошница ми све више смета. Желио бих у природу. Село се чини као рјешење. Мир и тишина. Некад су људи бјежали из села у град. А сад желе обрнуто. Какав апсурд. Пољски радови могу бити спас за душу и тијело. Додуше неки су се вратили на село. Купили пар кокошки, краву, пса… и послије мало времена распродали имање и вратили се у град. Та жеља за природом траје кратко док не се осјети тежина сеоског живота. Тако да ни ми сами не знамо шта желимо. Постали смо размажени и то добро.
Да ли ова размишљања иду са моје 44 године и полаганим старењем и жељом да се човјек осјећа младим бар духом. Да бар мисли да не иде лагано према крају живота, него да још увијек постоје нови почеци. Можда просто све више филозофирамо и теоретишемо што смо старији. Нисам сигуран, али се све више сјећам планова које смо имали кад смо били млађи. Живот као да је тек почињао а наше је било само да одаберемо на коју страну да идемо. Нешто смо планирали и покушавали. Свима се чинило да имају неки добар циљ.
Ходајући тако и гледајући повремено аута и људе у њима примјетио сам ауто у којем је била Тања са дјецом. Прошла је крај мене и зауставила се десетак метара напријед. Била је у ауту „Рено Сеник“. То је велики породични ауто. Имала је ситну грађу и изгледала је као дијете за воланом. Стала је у колону и чекала да се упали зелено свјетло. Увијек је била лијепа, насмијана и добро расположена. Имала је плаву, краћу косу, и нешто ситнију грађу. Неко ко ти поправи дан кад га видиш. Дружили смо је једно вријеме и излазили на иста мјеста. Тања је лијепо пјевала. У тим годинама нико није ни помишљао о некој каријери или да буде полтрон. Радити или студирати, то да, али газити људе да би напредовао то не. Бар се мени тако чинило…
Једно вријеме била је у неком поп бенду. И сад кад је видим са четрдесет година не могу да је замислим као одраслу жену и мајку двоје дјеце.
Приближавао сам се њеном ауту и хтио да јој махнем и поздравим је. Кад сам пришао на пар метара од аута, упалило се зелено свјетло. Без журбе је ухватила волан и хтјела да убаци у брзину. Међутим, са њене лијеве стране, преко пуне траке, испред ње улетио је други ауто. Био је безобразан и правио је прекршај. Тања је нагло промијенила израз лица. Њено бејби фејс лице се претворио у лице љутог кочијаша. На уснама јој се видјело како му псујем све што јој пада на памет. Мајку, оца… дјеца у ауту се нису обазирала на то. Држали су таблете у рукама и били сигурни у својим сједалицама. Није их пуно занимао вањски свијет. Тања није престајала да му свира. Показивала му је средњи прст. То је трајало десетак секунди док тај ауто испред ње није скренуо десно и нестао из видокруга а она наставила право.
Ја сам мало остао зачуђен њеном трансформацијом. Никад је нисам чуо да псује. Личила је на неког ко ће заувијек остати млад. А онда схватио да сам и ја некад такав у саобраћају и у животу генерално. Брзо планем и имам мање живаца за будале. И све је мање излаза из ове градске галаме. Оно што ме нервира је да човјек што је старији то губи сваку илузију и претвара се у машину за преживљавање. У егоисту. Као да га само то води. И тешко се носим са тим у себи. Све ми је напорније бити толерантан. Толеранција ми се чини као неприродно стање. Надам се да нећу никад постати егоиста.
Мало ми је био смијешан тај њен гест. Испричаћу јој кад се видимо. Наставио сам ходати и стао код семафора. Упалило се зелено за пјешаке и ја сам крену напријед. Испред мене на два метра је пројурио ауто.
– Гдје ћеш, мајмуне? – загаламио сам и наставио даље.
Како год окренеш да преживиш мораш бити дивљак. Чини ми се да је ипак систем побиједио.
-
Lolini dnevnici
1.200 rsdPRVO POGLAVLJE
Nedelja, 2. jul 2017.
„Lolo, nismo neke sreće. Sve mi liči na ostatke grnčarije“, Đole vadi delove iz zemlje i ređa ih.
„Rimsko carstvo?“, bacim kratak pogled i vraćam ga na predmet koji neće iz zemlje da izađe, pa to ti je.
„Bog bi znao, ne razumem se u grnčariju“, zagleda on delove, a onda pogleda i u svoju devojku.
„Kod mene samo tragovi opala. Nema ovde ništa“, Tina ustane i obriše ruke o zadnjicu.
„Dajte mi kuku, izludeće me ovaj komad. Ma, čekić mi dajte!“, pružim ruku po traženo, pa ponovo zabijem glavu u malu iskopanu rupu.
„Šta čupaš?“, pita Tina.
„Pojma nemam.“
Uzmem kuku, zakačim je za pogodan deo, pa potegnem iz sve snage ne bih li iščupala grumen zemlje iz kog mi se ruga malo parče metala. „Izlazi iz rupe“, procedim kroz zube.
„Čekaj, da ti pomognem“, Đole se nagne, namesti šilo i čekićem počne da udara u tvrdu zemlju.
„Oli se odvaliti više!“, drekne Tina u rupu kao da je to sad od neke pomoći.
„Vuci me! Vuci! Popušta!“, zasikćem dok čvrsto držim kuku.
Tina klekne iza mene, obavije me rukama oko struka i počne da me vuče.
„Poza vam je kereća i još i stenjete. Ako neko naiđe, pomisliće svašta“, kaže naguženi dok lupa čekićem u šilo.
„Evo ga! AAAAA!“, Tina me tako silno povuče da se prevrnemo.
„Joj! Joj, Lolo!“, čujem je ispod sebe kako stenje i kuka, a ja se koprcam da ustanem.
„Evo ti tvoj grumen tvrde gline iz ko zna kog veka“, pruži mi Đole ono što me preznojilo sto puta.
„Tinče, jesi li dobro?“, pitam je dok uzimam grumen i zagledam ga tražeći ono malo parče metala što mi se rugalo.
„Dobro sam ja, ali trtična kost mi nije dobro.“
„Na nogama si, to je bitno. Da krenemo u kamp i onim momcima ponesemo ovu grnčariju?“, Đorđe počne da se pakuje.
„Čoveče, nisu „oni“, već arheolozi. Zapamti više“, Tina stane do mene i gleda kako čačkam grumen.
„Fini su momci, ponesi im“, promrsim, pa čučnem i namestim predmet nerviranja. Pošto grumen gline neće milom da sarađuje, onda će silom. Dohvatim čekić, pa ga fino zveknem!
„Pa, što ga sjeba?“, Tina čučne pored mene i za glavu se uhvati.
„Auuu…“, zinem od iznenađenja. Kako je prslo ono parče gline, tako se ispred nas našao prsten. Međutim, i dalje je za njega zalepljena uporna zemlja, nema šanse da vidim o kakvom prstenu se radi.
„Daj mi to!“, otme mi Đole čekić i pogleda u predmet. „Ne pipaj ništa više! Oni momci sigurno imaju opremu da ga očiste, a ne unište.“
„Arheolozi!“, ponovi Tina po koji put danas dok ja ustajem i poslušno klimam glavom.
„Idemo, nizbrdo!“, vikne drug, pokaže pravac i uhvati zalet.
„Vidi budalo, pa se zakucaj u neku jelku“, dobacim mu i stavljam ranac na leđa.
Idemo mi, a julsko sunce ujeda kožu golih ramena. Nekako se spustimo niz padinu bez lomljenja vrata i nakon dva sata pešačenja, nađemo se ispred našeg šatora. Prljavi smo, gladni, žedni, umorni i na sve ličimo sem na ljude.
„Hej, narode! Filip kuva kafu, a vi izgledate kao da vam je potrebna“, nasmeje se jedan arheolog dok nas posmatra kako ni vazduha ne možemo da se nadišemo.
„Može, ljudi! Može kafa“, Tina uspe da progovori.
„Imamo nešto za vas“, zašištim, pa izvadim prsten prekriven glinom.
„Komšije, mislim da je Lola zabola u vaš teren“, Đole im izvadi i one ostatke grnčarije.
Nasmejem se kako ih budala oslovi sa komšije. Smem da se kladim da ne ume da izgovori reč – arheolozi. Gledam ja u četiri momka kako su pametno postavili dva šatora sa opremom. Mi smo ovde već dva dana i samo se nešto premeštamo i guzimo, i opet na kraju ne znamo gde nam je šta. Ali, bitno je da se sa komšijama slažemo.
„Lolo, šta ti je to?“, pita me Filip dok gleda kako noktima čačkam misteriozni predmet.
„Prsten valjda? Možeš li da ga očistiš?“, pružim mu i molećivo ga pogledam.
„Naravno da mogu. I njega ste našli gore?“
„Da. Ništa me ne pitaj. Jedva sam ga iščupala, nije se dao izvaditi iz zemlje“, uzmem kafu i jedva dočekam prvi srk. Gledam kako drug Filipu donese pribor koji je mnogo bolji od mojih noktića i kako on fino počne da ga čisti. Usputno pričamo kako je kome prošlo vreme. Nama je ovo poslednji dan ovde, a oni imaju u planu još da se zadrže.
„Opa! Prsten ljubavi!“, vikne Filip i svi ga pogledamo.
„Kako molim?“, pogledam u prsten sa…? Akvamarinom, bokte! „O, Bog te video!“, zinem od čuda.
„Zaklela bih se da je to akvamarin“, Tina zaciči.
„Pronašla si prsten koji donosi večnu ljubav“, pruži ga Filip meni.
„Šta donosi? Akvamarin nema tu moć“, kažem i gledam u stari srebrni prsten ručne izrade i kamen viskog kvaliteta u njemu. Predivan je, proziran i svetlo plav kao Azurno more.
„Lolo, ovako… Taj prsten je kružio kao poklon od devojke do devojke, odnosno, kada bi devojka dobila verenički prsten bila je u obavezi taj da pokloni sledećoj devojci da joj donese večnu ljubav. Pogledaj unutrašnjost, na latinskom je ugravirana ta poruka“, Filip kratko objasni.
„Vidim da nešto piše…“, zagledam i nišanim slova, ali latinski ne znam. U šta samo piljim, pitam se?
„Smatralo se da verene ili udate žene ne smeju da nose plavo kamenje, ali da taj prsten devojci dovodi muža. Nije utvrđen tačan broj i koliko ih je bilo, i da li poreklo vode iz Rimskog Carstva ili iz Stare Grčke, ali mislim da neki podatak govori o sto jednom izrađenom prstenu“, oglasio se drugi arheolog.
„Narode, ako vam znači, zadržite ga“, pružim ga Filipu. Njima je očigledno vredniji nego meni.
Arheolozi se zgledaju između sebe, ali nijedan ne progovara.
„To je samo prsten. Jeste lep, ali ako za vaše istraživanje ima vrednost, slobodno ga uzmite“, ponovim u drugom obliku.
„Mislim da ne bi bilo u redu da ti uzmemo prsten“, oglasi se treći.
„Ma, Lola skupljaju poludrago kamenje i nikad nije bila baksuz. Slobodno ga uzmite, ionako nas je poprilično namučio danas. Tini je čak i trtična kost pretrpela traumu“, Đole se nasmeje.
„Slažem se sa kolegom da ne treba da ga uzmemo. Prvo, nismo taj deo ogradili kao potencijalno arheološko iskopavanje, drugo… Lola ipak treba da zadrži prsten“, četvrti arheolog se složi da ga zadržim.
„Zašto? Da mi dovede muža?“, pitam ih i zasmejem se.
„Ti si ga pronašla ili je on pronašao tebe, stavi ga na prst i kad dobiješ verenički prsten, pokloni ga nekoj devojci. Uostalom možeš sa njim da uradiš šta želiš, ali mi ti ga uzeti nećemo“, Filip pomalo sujeverno objasni šta treba da radim.
„Dobro. Tina, želiš li ga?“, ponudim joj.
„Ne. Nekako verujem da je taj prsten pronašao tebe“, i ona postane sujeverna.
„Đole, želiš li ga ti?“, pitam.
„Hvala, Lolo, ali meni muž ne treba. Stavi ti to na prst, možda nađeš nekog“, hladno će baraba jedna.
-
Fatalna dama
810 rsdPostoje od davnina te priče o fatalnim lepoticama zbog kojih su ljudi ubijali jedni druge, zbog kojih su proklinjali jedni druge, ali ova priča je vrlo neobična i specifična. Kao i gotovo svaka priča o fatalnim ženama sadrži neobično kontroverzne stvari, koje bacaju u rebus sve osobe koje krenu da čitaju i da razmišljaju o svemu ovome. Ovo je jedna neobična priča o jednoj lepotici koja je živela jednim bludom i razvratom u razdoblju osamdesetih godina. Oduvek su postojale te žene koje su dovodile muškarce do ludila. Te žene su nosile neverovatnu energiju u sebi i plenile njome. Svaki muškarac koji dozvoli sebi taj luksuz da se veže za njih, ne završi dobro. Takve žene su retke i neponovljive. Takve žene postaju takve od rođenja. No, ova knjiga ne želi da poruči mladim damama koje je budu čitale da devojke trebaju da slede primer naše junakinje, apsolutno ne. Ne pokušavajte ovo kod kuće. Ova knjiga želi da ispriča jednu neobičnu priču o devojci koja će se spominjati dugo. Ovo je priča o jednoj neponovljivoj devojci i njenom životu davnih osamdesetih. Nema te žene, koja će ikada moći da je sledi u njenom bludu, razvratu i fatalnosti. Ako ste spremni da čitate sve kontroverzne detalje i stvari o kojima će se dugo pričati, onda možemo i da krenemo.
***
No, ova knjiga priča jednu neverovatnu priču i istinite događaje te žene. Priče koje su se rodile i stvorile u Beogradu tokom osamdesetih godina, dok se razvijao rokenrol i dok je plenio gradom Novi talas. Priča kakva je mogla da nastane samo tada. U Beogradu koji je počeo da se budi i postaje neobuzdan i divlji. Takva je i ova tematika. Neobuzdana i divlja. Priča koja stavlja fokus na nekadašnje žene koje su bile rođene da budu primer seksa, vatre i hodajućeg požara. Žene koje su nosile simboliku fatalnosti u sebi, i žene koje su sebi predstavljale mač sa dve oštrice. Žene kakve su oduvek pokušavale da preslikaju druge žene. I žene, zbog kojih se umiralo, ubijalo i crkavalo, iznutra i spolja. Na najgori mogući način. Na način do koga može da dovede samo jedna divlja i neobuzdana žena. Tokom osamdesetih godina u Beogradu, razvijale su svakakve priče duša i prikazivali su se razni scenariji. Ovo je samo jedan u nizu od njih. Niko neće razumeti priče koje su se dešavale osamdesetih godina, do onih koji su ih živeli i prošli kroz njih.
-
Nesporazum
1.000 rsdNakon još jedne polubesane noći, zahvaljujući trileru sa elementima horora koji mi je zapao prošle nedelje, te sam par puta ustajala da proverim vrata i prozore po stanu, ustajem jedva spremna za novi ponedeljak, da čujem koji su mi izbori ovog puta zapali. Ponedeljkom je sastanak na kojem se definišu zadaci i ciljevi za predstojeću nedelju. Rebeka ih definiše.
Međutim, na iznenađenje svih iz tima, sastanku se ovog ponedeljka pridružio i gospodin Ričard Džonson, direktor i vlasnik lično. Ne sluti na dobro, je naravno moja prva misao.
„Dobro jutro svima, nadam se da ste se lepo odmorili za vikend i spremni ste za nove avanture.“
Mhm, da baaaš. Odmorna, čila, vesela i ni malo paranoična. Moje misli nastavljaju dalje nekontrolisano da divljaju u pravcu otkrića razloga njegovog prisustva. Lakše bi i brže bilo da sam samo slušala šta je čovek imao da kaže, ali izgleda da je moja koncentracija još na nivou hrčka koji mota točak. Samim tim sam uspela da propustim njegov govor i prenem se iz misli kada čujem njegov glas.
„Gospođice Hil?! Da li je to u redu?“
O, Bože šta ću sada? U bunilu sam kao da sam upravo sletela kroz dimnjak. Bezmalo verovatno tako i izgledam. Ali ono što mi još više privlači pažnju je kako Rebeka izgleda, jer je crvena toliko da izgleda kao da će pući svakog trenutka. Na njenom je licu ispisan bes i zavist. Zavist? Usmerena ka meni? Zašto bi pobogu ona meni imala da zavidi?!
„Oprostite?“, kažem posramljeno pokušavajući da se priberem, smislim opravdanje za svoju mentalnu neprisutnost i način da saznam o čemu se, dođavola, ovde radi?
„Nadam se da će Vaša pažnja biti u boljoj formi ako prihvatite ovaj predlog gospođice Hil!“, reče Ričard zajedljivim tonom.
„Samo me je na tren prekinuo email sa naznakom „hitno“, ali se ispostavilo da i nije toliko bilo, izvinjavam se, imate moju punu pažnju!“ Sranje, nadam se da nisam još više uprskala.
„Pitao sam se da li bi Vi mogli biti dobar izbor za istraživanje španske obale, a s obzirom da sam čitao dosta recenzija na Vašem blogu verujem da bi to i te kako umeli da predstavite tako da svako poželi da bude na tom „rajskom“ mestu.“
„Oh, hvala Vam. Zaista sam zatečena…ali kada kažete „istraživanje španske obale“, je li reč o nekom novom romanu?“
„Pa, jedino ako sami ne napišete jedan dok ste tamo!“, reče Ričard smejući se.
„Nisam sigurna da sam Vas najbolje razumela?!“, pitam krajnje sramežljivo jer se bojim da moj hrčak i dalje mota i da mi je nešto jako bitno ovde promaklo.
„Sada ću objasniti!“, reče Ričard odlučno, a meni je pao kamen sa leđa, jer nije moj propust. Usredotoči se sada Daria, govorim sebi i stavljam se u mod apsolutne koncentracije.
„U svetlu sve češćih akvizicija i različitih poslovnih sporazuma…došli smo i mi do nove ideje za saradnju i proširenje posla. Došlo je do dogovora da se kroz naš časopis vrši reklama i prodaja aranžmana za Španiju, gde imaju jednu od svojih vila za smeštaj. Ispostavilo se da većinu Britanaca privlači španska obala. A Vaš zadatak, gospođice Hil, će biti da svojim pisanjem taj broj interesenata udvostručite, minimum. Kako biste imali kompletan uvid u područje i istražili sve lepote koje ima da ponudi bićete tamo mesec dana! Put i boravak u navedenoj vili su Vam naravno pokriveni. Uz to, možete povesti i svoju plus jedan osobu. Ovo istraživanje je zaista važno i trebalo je da ga obavimo Rebeka i kasnije bih se i ja pridružio, ali iz nekih ličnih razloga to neće biti moguće. U svakom slučaju boravak je plaćen i predviđen za dve osobe, pa ako će Vam biti lakše da lutate u društvu, samo izvolite. Šta god…samo donesite priču koja će kupiti, ovo je jako važno! Je li to u redu? Mislite da ćete moći?“
Srce mi lupa ubrzano, crvena sam i zbunjena, ne znam šta da kažem. Ali mi se vraća prekor s početka na moju koncentraciju pa kako ne bih ponovo pokvarila utisak uzbuđeno kažem – „Naravno, možete računati na to!“
„Odlično! Krećete narednog ponedeljka. Rebeka će Vam preneti sve detalje. Srećan put na Kosta Bravu, gospođice Hil!“
Sa tim rečima je napustio sastanak, a ja sam ostala zureći u tačku na zidu prekoputa raširenih usta.
