-
Muškarci
810 rsdČIKAGO
Dobila sam pismo od alternativnog pozorišta u Čikagu. Pravo pismo, koje je stiglo poštom na adresu mojih roditelja. Madam Kovasch, stajalo je između ostalog, naše pozorište je prihvatilo Vašu dramu, bićemo počastvovani da budete gost na premijeri. I dalje, traže broj računa za uplatu honorara.
Sa ovim pismom odjurila sam kod Zelenog.
– Idemo u Čikago! – vikala sam. – Bićemo slavni, ti i ja, dušo!
Ali Zeleni je našao je izdavača koji je samo jedno od njega očekivao: da završi roman i da mu rukopis dostavi u određenom roku. Zato je dao otkaz u „Bludnom sinu“, taj posao mu je oduzimao previše vremena.
– Ne mogu – rekao je. – Ovaj roman mi je važan. – I dodao setno: – Ti i ja smo uvek u raskoraku. Nikada se nećemo sresti.
Kakva jednostavna istina. Bila sam tužna danima. Protok vremena je nezgodna stvar na koju ne obraćamo pažnju, već ga se tek ponekad setimo, obično kada bude kasno i kada se događaji više ne mogu preokrenuti i vratiti unazad. Možda bih uradila drugačije da mogu vratiti vreme? Možda bi i Zeleni otišao drugačijim putem?
Uglavnom, sada smo tu gde smo: on vreme cedi i računa od obroka do obroka, gledajući kako se zalihe novčanica tope baš u fioci u kojoj bi trebalo da rastu gomile tekstova koje piše. To je proces koji podseća na peščani sat, jer ako vreme troši na razmišljanje o poslu, uostalom i na sâm rad, za pisanje će mu ostati malo vremena. Sa druge strane, ako prilježno radi na stvranju zaliha novca rukopisi će ostati tamo gde su i bili, u njegovoj glavi, neotisnuti na papir, na kome treba da se nalaze ako želi da živi kao pisac. A ja se spremam da odem u Ameriku, ostavljajući ga siromašnog i samog.
Nevolja je što ni pristojnog izvora zarade, niti bilo kakvog drugog posla za njega nije bilo. Zato je oberučke prihvatio ponudu da postane portir na dve noći nedeljno u fabrici nameštaja. Meni, budući zaposlenoj u gradskoj ustanovi kulture i sa dobrom platom, ovo nije izgledalo kao dobro rešenje. „Zarađujem dovoljno novca za oboje, ne moraš da radiš te glupe poslove ako ne želiš“, govorila je iz mene moja savest, nesvesna da time buši ionako mekani mehur njegovog samopouzdanja.
Intenzivno sam se družila i sa Feđom, u čijem prisustvu me nisu hvatale seksualne bubice. Zeleni i Feđa se nisu poznavali. Pričala sam jednome o drugome i obratno ali se nisu sretali. U principu, žalila sam što nisu bili dva u jedan, odnosno jedan frajer sa dva lica. Zašto ne postoji tip Feđine otmenosti i manira, a da u sebi poseduje i ludilo Zelenog?
Feđa je voleo da cuga a ni ja nisam bila bolja. Pijančili smo po kafanama oko Save i Dunava, od Zemuna pa do Ade. Reke su moja parohija, govorio je. Na njihovim obalama propovedao je čitajući mi poeziju Bukovskog i govoreći vatreno o Karveru i Fanteu, a ja sam slušala širom otvorenih usta, očiju i srca, gledajući ga zaljubljeno poput kokoši. Bilo je nečega u njemu što je odavalo muškarca starog kova, kakvih sve manje ima na zapadnoj hemisferi. Mogla sam da budem s njim i na pustom ostrvu, mogli smo da budemo poslednji ljudi na svetu, opet bi sve bilo isto.
A tek Zeleni. Svoj najveći talenat, socijalnu inteligenciju kojoj bi lisice pozavidele, pretakao je u sopstvenu književnu poetiku, posmatrajući međuljudske odnose kao umetnost i nadahnuće. Delovao je, šireći oko sebe atmosferu na koju se kao muve za govna lepio polusvet iz Savamale. Na njegovim čitanjima poezije su uz pesnike i kritičare bili prisutni i ribolovci, čamdžije, portiri, policajci. I svi oni su ga obožavali.
-
Mesečev kamen
1.090 rsdPRVO POGLAVLJE
„Gospođice, stigli smo u Bari. Probudite se.“
Čula sam nežan glas, fine gospođe koja je sedela do mene.
„Hvala Vam najlepše…“, pospano sam odgovorila dok sam ustajala iz sedišta.
Mahnula sam joj dok je autobus lagano odlazio.
Na momenat sam zatvorila oči kada me ogrejalo popodnevno junsko sunce. Slan povetarac je nosio kroz vazduh miris Jadranskog mora.
Vratila sam se nedelju dana ranije iz posete porodici. Iskoristila sam odmor za ovu godinu i uzaludno ga potrošila.
Uputila sam se prema svom skromnom domu.
Otvorila sam vrata garsonjere, kada je sa kulinarskom kapom ispred mene iskočio cimer.
„Luna Amadora Marsali, dobro došla u svoj topli dom!“, široko se osmehnuo Enco i jako me zagrlio.
„Hvala. Tako mi je drago što te vidim. Gde je Mimi?“, toplina mi se razlila grudima. Nedostajali su mi moji cimeri i ova mala garsonjera u kojoj smo skromno živeli.
„Mimi je na putu do stana. Pogledaj“, pokazao je rukom na naš mali sto sa četiri stolice. „Špagete u čast tvog povratka.“
„Hvala, Enco“, zagrlili smo se još jednom.
„Ooo, tri nedelje bez tebe su bile dosadne. Dobro nam došla!“, radosno je govorila Mimi dok mi je prilazila u uniformi policajke i jako me zagrlila.
Seli smo da jedemo.
Dok su mi Mimi i Enco pričali šta sam propustila za ove tri nedelje, koliko sam bila odsutna, ja sam ih posmatrala kao da se nismo videli godinu dana.
Mimi, kestenjaste kose i korpulentne građe tela. Izuzetno lepa dama kojoj pristaje službena uniforma. Za razliku od nje, Enco je visok i mršav slikar, plave kose vezane u rep. Zajednička nam je godina rođenja i životi. Svi imamo po dvadeset osam godina i svi smo nesrećni i odbačeni od porodica. Tako da smo zajedno bili veoma srećni. Njih dvoje su bili deca iz doma. Slagali su se kao brat i sestra, i odavno su živeli zajedno. Onda sam im se i ja pridružila pre pet godina kada sam se našla u Bariju bez igde ikoga. Oni su tražili cimera zbog troškova stanarine a ja sam im došla kao poručena.
Pogledala sam u naše krevete. To su bile tri fotelje na razvlačenje. Stan nam je bio mali ali uredan. Živeli smo u četrdeset kvadrata. Jedna prostorija nam je bila sve. Ionako nam je služila da samo prespavamo. Enco je radio kako slikar na doku i skupljao novac da ode u Pariz. Mimi je često radila prekovremeno i štedela novac sa svojom dečkom da zajedno kupe stan i zasnuju porodicu u Veroni. Ja sam radila u veoma lepom butiku i pomagala sam knjigovodstvenoj agenciji. Skupljala sam novac da se vratim mom imanju na Siciliji. U stvari to više nije bilo moje. To je na prodaju već duže vreme, a ja sam sanjarka koja se zanosi da će to uspeti da kupi jednog dana…
Pošto su mi cimeri lepo ispričali kako je ovde bilo bez mene, došao je red da ja njima ispričam kako je protekla poseta mojoj porodici. Kako je bilo pre dve godine kada sam otišla u Milano da ih posetim, tako je bilo i sada. Jednostavno su me odbili uz napomenu da više nisam njihova i da su me se odrekli. Sramotu koju sam im priredila nikada mi neće oprostiti. Posle nedelju dana boravka u Milanu i uzaludno potrošenog novca u jeftinom hotelu, otišla sam kod sestre po ocu u Napulj. Bila sam lepo dočekana od zeta i njegove porodice. Provela sam dve lepe nedelje kod njih i zaboravila na svoju mamu, tatu, dva brata, njihove žene i decu.
U mojoj porodici ja sam treće dete koje nije trebalo da bude žensko, a verujem da im nije trebalo ni treće muško. Zapravo nikom nisam trebala osim babi i dedi dok su bili živi, a prerano su me napustili. Da je deda samo još godinu dana poživeo sve bi bilo drugačije.
Rekla sam mojim cimerima da sam stavila tačku na svoju porodicu. Ovo mi je bio treći neuspeli pokušaj pomirenja. Pet godina je prošlo od kako nisam sa njima. Nisam ni želela da živim sa njima u bogatom i okrutnom svetu bez emocija. Samo sam želela da imamo skladne normalne međuljudske odnose koji očigledno nisu bili mogući. Sad Ja kažem da je tome došao kraj. Imala sam mnogo razloga da ih zaboravim. Trebalo je ja njih da se odreknem, a ne oni mene. To bi bilo pravedno nakon svega.
Iz svoje male putne torbe sam izvadila svojim cimerima po skromnu pamučnu majicu kao poklon. Ipak sam bila na putu. Svom dečku sam kupila fin sat. Poželela sam ga, trebao mi je njegov zagrljaj i njegove utešne reči.
Pošto sam sa Mimi i Encom lepo ručala, oni su otišli svojim poslom. Raspakovala sam stvari istuširala se i sušila svoju sivu dugu kosu, prošaranu po kojim svetlim blanširanim pramenom. Zahvalna sam Bogu što mi je kosa prirodno prava i svilena, dovoljno je bilo da je osušim i da izgleda savršeno kao da sam bila kod frizera.
Zagledala sam se u sebe… Sviđale su mi se moje svetlo sive oči. Duguljasto ovalno lice su krasile moje ružičaste napućene usne koje su skrivale bele zube. Imala sam nos kao i moja baka, prav i pravilan. Zahvalna sam dedi što se oženio lepoticom na koju ličim. Jedino nisam zahvalna na bolu koji osećam kad ih se prisetim. Nedostaju mi… i to mnogo.
-
Džesi i ja
900 rsdЏеси ме је звао када нисам био ту. Односно кад нисам био на мрежи, можда читава два дана телефон нисам повезивао на интернет, а он ме је звао преко видео позива на вотсапу. Ништа посебно нисам радио та два дана, просто ме је мрзело да проверавам мобилни, лаптоп ми је ионако био стално укључен и нисам био одсечен од света. Али од Џесијевог, бар за та два дана, јесам.
Јер Џеси за мене као да је живео на сликама и екранима, на мрежама, у једном потпуно другачијем свету од мог, од овог нашег – телесног. Ако би нестало струје и свих тих сигнала који премрежавају свет, мислио сам, и он би просто нестао, као да га никад није ни било, осим у нашим сећањима, мислима или сновима… али зар и сад има разлике?
Његова удаљеност није била само физичка, као некога ко живи у Америци и због посла често путује, већ пре као некога ко живи у некаквом потпуно другачијем свету, другачијој реалности, толико другачијој да можда и не постоји.
Али знао сам да су све то мистификације, залудни снови усамљеника који друштво тражи међу утварама, сенима, у које често, у својим мислима и жељама, претвара и реалне људе.
А Џеси – Џеси Палиостро се звао – био је и те како реалан. Његову слику ми је послао мој пријатељ из Тексаса, Камден Смит, са којим сам се само једном у животу видео, у Равени, а после смо се годинама прилично редовно дописивали и гледали и слушали преко видео-позива. Џеси се, кад је имао седамнаест, пријавио на аудицију на Камденов алтернативни кратки филм, који је снимао у Даласу, са неком блесавом идејом о духовима америчких староседелаца који се окупљају на месту Кенедијевог убиства, певају и плешу обредне песме.
Чим га је видео, Камден је хтео да му да улогу, али Џеси је после аудиције једноставно нестао, број телефона који је оставио био је непостојећи и Камден је почео озбиљно да сумња да ли је икада заиста видео тог високог и витког, чупавог и смеђег младића сањивих очију. Или му је само личио на некога, конкретно на његовог школског друга Алертона, којег је већ одавно изгубио из вида, а са којим је неко време, током раних разреда средње школе, био блиска душа.
Тај филм, стицајем разних околности, Камден никада није снимио, уместо тога је урадио један сасвим солидан документарац о хришћанским панкерима у Хјустону, а онда је, неке две године касније, сасвим случајно налетео на Џесија, на забави код неког филмског продуцента, а која је укључивала у модну ревију костима инспирисаних америчким андерграундом. Џеси се појавио међу манекенима, одевен у стилу Џоа Далесандра из филма Флеш, и изазвао је општу помаму међу окупљенима, и мушкима и женскима, који су код домаћина одмах почели да се распитују ко је „слатки и тужни Џо“, и да ли му је потребан неко да га утеши. Продуцент је објаснио како не зна ништа, да је моделе изабрала агенција и да могу да питају самог „Џоа“, пошто су модели позвани да се после ревије придруже забави.
И наравно, не треба ни да кажем да је, бар по Камденовој причи, Џеси опет нестао, а да нико није зна када и где. А онда га је, трећи пут, срео поново у Хјустону, у продавници плоча, загледаног у плочу Флитвуд Мека и наизглед потпуно одсутног. Камден није хтео да му се јавља, мислећи да га овај не би ни препознао, али момак је, као нечим привучен, подигао поглед и широко му се осмехнуо, а онда му пришао и загрлио га. Рекао је како му је жао што није глумио у његовом филму и како му много свидео документарац о панкерима. И даље је шушкао док прича и деловао исто онако љупко, као сасвим мало дете, са неким бескрајним поверењем које је разоружавало.
Овај пут Џеси није нестао, отишли су заједно на кафу и сендвич и договорили се да он свакако глуми у Камденовом новом филму, посвећеном његовом изгубљеном другу из младости Алертону и њиховом кратком, али, како га је Камден видео, духом прожетом пријатељству.
Тај филм још није снимљен и у овом тренутку не знам да ли ће бити, али Камден је остао у контакту са Џесијем Палиостром, који је у међувремену постао изузетно успешан модел, између осталог главна муза чувеног модног и уметничког фотографа Леа Фалучија.
Камден ми је причао о њему и ја сам ускоро почео да га пратим преко мрежа, његове фотографије, модне спотове, али и спотове за неколико меланхоличних песама које је у међувремену снимио у стилу софт-рока седамдесетих, у којима никада не отвара уста, него само тако хода плажама или празним и широким улицама и повремено гледа у камеру својим погледом сањивог детета, веселог и бескрајно тужног у исти мах, увек са златним привеском у облику срца око врата.
Испоставило се, међутим, и да је Камден Џесију причао о мени и овај је пожелео да ми се јави. Рекао је да ће ми се јавити преко вотсапа или већ некако, и ја сам био сав устрептао, неколико дана сам непрестано држао мобилни у приправности. Али неколико месеци је прошло од тада и ја сам већ престао да се надам, мада никад нисам заборавио на то обећање да ћу макар на кратко изаћи из свог скученог света и удахнути мало свежег ваздуха, за који сам из неког разлога мислио да ће ми га донети контакт са Џесијем Палиостром.
Деловало је као да ће то бити још једна од мојих неуспелих жудњи за дубоким и испуњеним пријатељствима, сновима о прожимању које укида наше свакодневне окове, о тим светлосним нитима између људи, које превазилазе границе времена и простора. И који су често биле окидач за моје писање, још давно док сам писао још нешто осим збрзаних чланака за сајтове у распону политичких до религијских, тезгарошког писања дијалога за сапунице и канцеларијских извештаја писаних окошталим бирократским језиком, који ми је неповратно покварио стил, а можда и читав живот. Док сам писао нешто што ме је грејало и за шта сам веровао да може да греје и друге.
А онда се Џеси ипак јавио, али ја нисам био ту. Узвратио сам му позив, више пута током наредна два дана, али овај пут он није одговарао.
Трећег дана је његов осмехнути лик ипак засијао на екрану мог мобилног телефона, са сунцем, пешчаном плажом и мирним морем у позадини, и ја сам се понадао да од тада за мене све ипак може бити потпуно другачије…
-
Latinski špijun: velika antologija humoristično satiričnih priča
4.500 rsdAnton Pavlovič Čehov
KAMELEON
Preko pijace ide policijski nadzornik Očumelov u novom šinjelu i s malim zavežljajem u ruci. Za njim korača riđi policajac i nosi rešeto puno zaplenjenog ogrozda. Naokolo tišina… Na pijaci ni žive duše… Otvorena vrata radnji i krčmi zure na ovaj božji svet tužno, kao gladne čeljusti. Oko njih nema čak ni prosjaka.
‒ A, ti ’oćeš da jedeš, prokletinjo jedna! ‒ začu odjednom Očumelov. ‒ Drž’te ga, ljudi! U današnje vreme ujedanje je zabranjeno! Drž’ ga! Uaa!
Čuje se pseće skičanje. Očumelov se osvrne i ugleda: iz drvare trgovca Pičugina, podskakujući na tri noge i osvrćući se, beži pseto. Za njim juri čovek u uštirkanoj platnenoj košulji i raskopčanom prsluku. On trči za njim i, sav povijen napred, pada na zemlju i hvata psa za zadnje noge. Opet se čuje pseće skičanje i povik: „Drž’te ga.“ Iz radnji se pomaljaju sanjiva lica i ubrzo se kod drvare, skuplja gomila sveta kao da je iz zemlje izrasla.
‒ Izgleda neki nered, vaše blagorodstvo!… ‒ reče policajac.
Očumelov se okrenu polulevo i pođe gomili. Kraj samih vrata drvare vide da stoji pomenuti čovek, u raskopčanom prsluku i, podigavši uvis desnu ruku, pokazuje gomili okrvavljeni prst. Na njegovom polupijanom licu kao da je napisano:
„Platićeš ti meni, huljo!“ ‒ a i sam prst izgleda kao znamenje pobede. U tom čoveku Očumelov poznade juvelira Hrjukina. A u sredini gomile, drhteći celim telom, čuči raskrečenih prednjih nogu i vinovnik skandala ‒ beo, mlad hrt, šiljate njuške i sa žutom pegom na leđima. U njegovim suznim očima vidi se izraz tuge i smrtnog straha.
‒ Šta je to ovde? ‒ upita Očumelov upadajući u gomilu. ‒ Zašto je ovde? Zašto si ti taj prst?… Ko je vikao?
‒ Idem ja, vaše blagorodstvo, i nikog ne diram… ‒ počinje Hrjukin, iskašljavajući se u pesnicu ‒ zbog drva, znate, sa Mitričem, kad odjednom ovaj gad, ni pet ni šest, pa mene za prst!… Vi izvinite, ali ja sam čovek radnik… Radim sitne stvari. Neka mi se plati, jer ja ovim prstom možda neću moći nedelju dana ni da maknem… Toga, vaše blagorodstvo, nema u zakonu da čovek od svakog živinčeta strada… Ako svako počne da ujeda, onda je bolje da čovek ne živi na ovom svetu…
‒ Hm!… Dobro, de… ‒ veli strogo Očumelov, nakašljavajući se i mršteći obrve. ‒ Dobro… Čije je to pseto? Ja to neću tako ostaviti! Pokazaću ja vama za to puštanje pasa! Vreme je već da obratimo pažnju na tu gospodu koja ne žele da se pokoravaju propisima! Kad ga rebnem novčanom kaznom, nitkova, upamtiće on meni šta znači pseto i ostale životinje skitnice! Naučiću ja njega pameti! Jeldirine ‒ obrati se nadzornik policajcu ‒ odmah da doznaš čije je pseto i sačiniš zapisnik! A pseto treba ubiti! I to odmah! Sigurno je besno… Čije je ovo pseto, pitam ja vas?
‒ To je, izgleda, generala Žigalova ‒ reče neko iz gomile.
‒ Generala Žigalova? Hm… skini mi, Jeldirine, šinjel… Strašno je vrućina! Mora biti pred kišu… Samo jedno ne mogu da razumem… kako je moglo da te ujede? ‒ obraća se Očumelov Hrjukinu. ‒ Otkud će ono da dosegne do tvog prsta? Ovo je malo kuče, a ti, gle, kakva si ljudina! Mora da si prst ogrebao, a onda ti je palo na um da nas lažeš. Jer ti si poznata sorta! Znam ja vas, sotone jedne!
‒ On mu je, vaše blagorodstvo, cigaretom njušku opekao, radi smejurije, a ono, ne budi lenjo, nego ćap za prst… Glup i svadljiv čovek, vaše blagorodstvo!
‒ Lažeš, Ćoro! Kad nisi video, što onda lažeš? Njihovo blagorodstvo je pametan gospodin i zna ko laže, a ko istinu govori, kao na ispovesti… On ima u zakonu napisano… Sada smo svi jednaki… I ja imam brata u žandarmeriji… ako želite da znate.
‒ Bez priče!
‒ Ne, ovo nije generalovo… ‒ reče mudro policajac. ‒ Ne drži general ovakve. On drži većinom ptičare…
‒ Znaš li sigurno?
‒ Sigurno, vaše blagorodstvo…
‒ I ja to znam. General ima pse skupocene rase, a ovo… đavo bi ga znao šta je! Nit’ mu je dlaka lepa, nit’ njuška… jednom rečju ne vredi ni lule duvana… Zar takve pse da on drži? Gde vam je pamet? Da se nađe u Petrogradu ili Moskvi ovakvo pseto, znate li šta bi bilo? Tamo ne bi ni pogledali u zakon, nego trenutno… kamen o vrat! Ti si, Hrjukine, stradao, pa nemoj tu stvar tako da ostavljaš… Treba ih naučiti pameti! Vreme je…
‒ A možda je generalovo… ‒ glasno razmišlja policajac. ‒ Na čelu mu ništa ne piše… Onomad sam u njegovom dvorištu video ovakvo jedno.
‒ Pa naravno da je generalsko! ‒ reče glas iz gomile.
‒ Hm!… Ogrni mi, brate Jeldirine šinjel… Nešto je zahladnelo… Ježim se… Odvešćeš psa generalu i tamo ćeš pitati. Kazaćeš da sam ga ja našao i poslao… I reci da ga ne pušta na ulicu… Pseto je možda skupo, a ako mu svaka svinja bude pekla cigaretom njušku, može pas da krepa. Jer pas ti je živinče nežno… A ti, budalo, spusti tu ruku! Nemoj da nam pokazuješ… taj svoj glupački prst! Sam si kriv!…
‒ Evo ide generalov kuvar, njega ćemo pitati… Ej, Prohore! Dođi, brate, ovamo! Pogledaj ovo pseto… Je li vaše?
‒ Baš si pogodio! Ovakvih nikada nismo imali!
‒ Ama ne treba ni pitati ‒ reče Očumelov. ‒ To je, očevidno, neko pseto lutalica! Šta ima tu da se priča… Kad vam ja kažem da je lutalica. Treba ga ubiti i tačka!
‒ To nije naše ‒ nastavlja Prohor ‒ nego generalovog brata što je onomad doputovao. Naš gospodin ne voli hrtove. To njihov brat voli…
‒ A zar je njihov brat doputovao? Vladimir Ivanič? ‒ pita Očumelov, a lice mu ozari ushićen osmeh. ‒ Gle ti, molim te! A ja nisam ni znao. Doputovali u goste? A!
‒ U goste…
‒ Vidi ti, molim te… Zaželeli se brata… A ja nisam ni znao! Dakle, ovo je njihovo psetance? Baš mi je milo… Uzmi ga… Lepo psetance… Živahno… Pa ovoga ham za prst! Ha-ha-ha… De, šta ti je, šta drhtiš! Rrr… Rrr… ljuti se, obešenjak… kuca mala…
Prohor vabi psa i odlazi s njim sa drvare… Svet se smeje Hrjukinu.
‒ Pašćeš ti meni šaka! ‒ preti mu Očumelov, uvija se u šinjel i nastavlja svoj put po pijaci.
-
Stariji
900 rsdSipam sebi piće i pronađem na TV-u film „Goli pištolj“. Volim dobru komediju i volim da se izležavam, a možda su u pitanju i moje stare kosti.
Mrzim kad čujem interfon dok ležim. Nezadovoljno ustanem da vidim ko je u ovo doba.
– Stjuarte.
– Gospodine, ovde je gospođa Aleks Lines.
Moja plavuša.
– Pošalji je gore, i Stjuarte?
– Da?
– Nju nema potrebe da najavljuješ, ima slobodan pristup mom stanu.
– U redu.
Ovo nisam očekivao. Pre samo pola sata bila je sa mužem.
…
– Zdravo – pozdravlja me tiho.
– Zdravo.
– Prekidam li nešto? – pita me ljubazno.
– Samo „Goli pištolj“.
– Lesli Nilsen? – ozarila se.
– Da – potvrdim.
Prošla je pored mene i zaputila se ka TV-u.
– Dođavola! Dok stignem kući propustiću veći deo filma.
– Voliš ovo? – iznenadim se.
– Volim sve njegove filmove.
– Onda se smesti – predložim.
– Imaš li nešto za grickanje? – pita, ali ne sklanja pogled sa filma.
– Naravno.
Dok se Aleks smešta ispred televizora, ostavlja torbu i izuva štikle, ne primećuje ništa oko sebe.
– Volim ga – nasmejala se i okrenuo sam se ka TV-u. Scena sa kraljicom. Dobra je.
Pomaknem se i nazovem Stjuarta. Naručio sam grickalice i slatkiše.
– Nešto za piće? – pitam je.
– Aha.
– Šta?
– Aha.
Ma, je l’ mi ona to odgovara mehanički?
– Aleks! – proderem se.
– Molim? – cimnula se.
– Šta želiš da popiješ?
– Vodu – nastavlja da zuri u TV.
Stiže voda.
…
Ovo je smešna situacija. Doneli su nam grickalice, slatkiše, sipao sam nam vodu i dok se sve to dešavalo moja plavuša nije reagovala. Gledala je film i smejala se. Uživala je bez osećaja za ostale stvari oko sebe. Ili je ćaknuta, ili je od onih koji ne reaguju dok gledaju TV i čitaju. A ja? Ja sam gledao čas u TV, čas u nju.
– Reklame, šta imamo za hasanje? – okreće se ozbiljno ka meni.
– Posluži se.
– Lepo.
Otvorila je sve sto je bilo na stolu. Nikad nisam video da se neko toliko raduje hrani.
– Hrane li te kod kuće? – našalim se.
– Tvoje pošalice o hrani i meni me ne dotiču – izgovorila je nadmeno i nasmejao sam se.
– Imaš svu ovu hranu u kući? – šarala je pogledom.
– Ne, malopre su mi dostavili. Nisam znao šta voliš pa sam naručio od svega po malo.
– Volim sve. Ti?
– Očigledno manje volim hranu od tebe.
– Pa… – uvukla je noge ispod zadnjice.
– Dan mi je bio dug.
– Nisi večerala?
– Malo, pasta se ohladila dok sam pričala. Ne volim hladna jela.
– Ni ja.
– Ti i ja… – pogledala me značajno.
– Ne bismo uspeli?
– To me pitaš ili konstatuješ?
– Ne znam…Zašto si neoženjen u tim godinama?
– Nisam upoznao nikog koga sam želeo da zaprosim – priznam.
– Ali imao si veze?
– Naravno.
– Ozbiljne?
– Da, bio sam sa par žena u ozbiljnim vezama.
– Ali ne dovoljno ozbiljnim za brak?
– Ne. Šta je sa tobom?
– Pa…imala sam neozbiljne veze do Krisa, on mi je bio prva ozbiljna veza, venčali smo se i…
– Kad?
– Pre pet godina.
– Nemate dece?
– Ne.
– Zašto?
– Pa…komplikovano je.
– Shvatam.
– Ne tako…ja nisam sigurna da li želim decu – ugrizla se za usnu.
– To nije neuobičajeno – ni ja nisam siguran da ih želim.
– Hvala – nasmejala se.
– Samo mislim da nemam taj instinkt – slegnula je ramenima.
– Ima vremena, mlada si.
– Znam šta ne želim.
– Šta kaže Kris na to?
– Nisam mu rekla.
– Takva tema nije iskrsla u braku?
– Bili smo fokusirani na firmu.
– Zajedno ste je osnovali?
– Da.
– Zašto onda izgleda kao da si ti glavna? – prepoznao sam to.
– Ne, firma je Krisova, ja samo…
– Upravljaš njom. Nije teško zaključiti, ja sam veliki klijent, a ti radiš sa mnom. Oni tipovi na večeri…ti si vodila glavnu reč.
– Dobra sam u svom poslu. Kad smo kod posla imam dobre vesti. Pronašla sam dva naselja i već pregovaram sa ljudima oko preseljenja.
– To jesu dobre vesti.
– Jesu…o filmu.
I tek tako prestali smo da pričamo.
-
Ah, te oči konja
900 rsdDrljača
Tetka je debela, kod nje je prljavo, krevete niko ne namešta, prljav veš leži u gomilama, kuća se nikada ne provetrava. Toliko je mnogo slučajnosti, toliko je nezavršenih poslova i nezašniranih krajeva, usred pranja sudova ona sedne za trpezarijski sto u dnevnoj sobi i sređuje frizuru, sedi sa šnalom za kosu u jednoj ruci dok se sređuje drugom, a ipak ni to ne uspeva da dovrši.
Upalila je gasnu ringlu, tiganj je vreo, ona prži slaninu, razbije dva jajeta, uprkos svemu to je u stanju, zna da hrana treba da se iznese na sto kada muškarci dođu, ali i dalje nije završila pranje sudova, sedi u dnevnoj sobi, kači i poslednju šnalu za kosu i vraća se slanini, zagorelim jajima. Isključuje gas, baca nekoliko kriški hleba na sto, jetrenu paštetu, margarin, kutiju keksa, ona to gotovo sipa iz rukava, sada je i naprala toliko sudova da ima i čistih šolja i noževa i tanjira, ona reže još tačno dve dodatne komadine hleba i u istom tom pokretu lomi okrajak, trpa jednu polovinu usta, a drugu baca psu.
Muškarci ulaze, naradili su se, imaju onaj sjaj rabotnika u očima, razdrljenih košulja i velikih šaka, sedaju za sto i počnu da mažu margarin na hleb ali ona ne seda s njima, nikada, ona nema mira, pokupi samo dve mrtve muve iz toplog mleka u smočnici, nalije iz kofe u bokal, s debelim slojem žućkastog kajmaka, jedna utopljena muva pliva, stane zadnjicom priljubljenom uz šporet i jede keks, sipa vrelu vodu u lonac za čaj. Ona razgovara s muškarcima, pita za ovo ili ono, ali nikada se ne zadržava na temi, nju odgovor ne zanima, nikada se ne upušta u priču o onome o čemu oni razgovaraju, o tome kako se sve odvija u uobičajenim rutinama ili po nekom već zacrtanom planu.
Razgovara se o repi, raznim vrstama čičaka, ledenoj travi, zdravcu, o senu, treba li ga okrenuti, da li je dovoljno ležalo, mogu li računati da će ga sutra uneti ili tokom večeri, ima li šanse za oluju, štaviše za pljusak, koliko će tovara ostati. Ali ona se time uopšte ne bavi, time da im se mogu isprečiti sve moguće teškoće, da mogu iskrsnuti raznorazni problemi, ona ne vidi drugo do da je lep taj tamo tovar, sva ta roba, sama količina, da će je biti do krova, ona se vazda nalazi negde drugde, izvan konteksta, onog čisto praktičnog, kako će se to sve uneti u ambare i silose, ona ič ne ulazi u taj posao i te napore koji se ulažu da bi se do roda došlo.
Ona se uvek nalazi u istoj rasejanosti, u mirisu sena, tom vazduhu vrelom od sunca, gotovo kao od pekarske peći, u mirisu rose i kravlje balege, u vazduhu prepodneva, u mirisu pokreta, efikasnosti, ali ne svoje efikasnosti, već muškaraca, njihovog znoja, smrdljivih nogu, čekinjave brade i duvana. Ona ih pogladi po obrazu, i muža i devera i štalskog momka, razdvoji jaja na oko jedno od drugog, istrese svako ponaosob iz tiganja na njihove tanjire i odvrne radio da čuje vesti, da čuje glas Olea Emila Risejera. Ali njoj ne znači to šta on priča, već glas, taj dobro znani glas koji ispunjava kuhinju, ispunjava nju, i koji je jednako stvaran i živ kao ti muškarci, kao da joj je Ole Emil Risejer blizak prijatelj, rod rođeni, štaviše najbliži rod, kao i svi koji ulaze u taj krug, njen krug.
Ona maže jetrenu paštetu na hleb za kera, jednim uvetom sluša muža, pa devera, sluša o drljači, koju su već pre kafe okačili na dizalicu na traktoru i vratili se senu, na trenutak, dok se stoka hrani, sedi u ogradi kod teladi, a muškarci su opet isparili, nema ih u kuhinji. Ali ona ih prati, izađe na stepenište, odjednom ne može bez njih, već čezne za njima, ne smeju da idu, nedostaju joj, ona slèdi devera sve do traktora, sve dok ne zauzme mesto i startuje motor.
Njoj se čini da je sve to tako lepo, miris benzina, blok motora i vruće ulje i izduvni gasovi, ne može toga da se nagleda i namiriše, treba da ubije vreme, sve to vreme, dok se oni ne vrate, dok ponovo ne bude morala da postavi sto za njih, opere posuđe i pripremi hranu, dok opet ne bude nameštala krevete. To je čitav jedan beskraj vremena u koji je bačena, od čega je hvata strah, na trenutak, tako da joj šake utrnu, izgubi osećaj u njima.
Ali njoj ne uspeva, nema snage da ode s njima na polje, napolje s muškarcima, gde njeno telo samo smeta. Ona ne može da se znoji, ne može ništa da podigne, ne može da se natera na to, ne može da bude nigde drugde osim u kući ili u bašti ili u Šumici, ne može da bude u nekom drugom svetu osim u ovom svetu koji sama definiše, u širenju lepog raspoloženja, u toj priči čiji smo deo sve vreme dok sedimo s njom za stolom, posežući rukama da uzmemo mleko.
Ona uhvati poslednji nagoveštaj drljače preko ograde, zujeći zvuk zubaca, svega dobrog što drljača sadrži, oguljenu žutu farbu, snažan zamah u vazduhu dok visi na dizalici i toliko je puna sebe kao drljača, jedno dovršenje misli, svake predstave o tome šta jedna drljača može biti, i tako, s potvrdom onog dobrog, ona može da nastavi dalje.
Jer ničeg nema a da nije dobro, za to se neko pobrinuo, jer takvo je stvaranje, upravo kao dovršenje misli, svake predstave o stvari. Drljača jeste takva, i krošnja zlatne kiše je takva, a sada i senka ispod nje, i baštenska stolica u koju Tetka sedne i gde na trenutak misli da čuje đeram, spusti pogled na mrave, koji su tako užurbani. Sedi ona tu s novinama, fale joj naočare „za blizu“, guli krompire i već ide do sanduka u ledari da donese kolbase ili mleveno meso za faširane šnicle.
-
O izračunavanju zapremine II
900 rsd# 368
Pa šta sam ja zamišljala? Vreme kao ringišpil u koji možete da se popnete i da siđete s njega kako vam se ćefne? Godinu kao reku koja teče negde ispod mog osamnaestog novembra?
Sedim pored prozora u sobi broj 16 u „Hotelu di Lizon“. Sakupljam dane. Trista šezdeset pet novembarskih dana. Ali koja vajda od toga? Kao da gomila istovetnih jesenjih dana može da bude godina. I koja vajda od toga muvati se pri kraju takve jedne godine i spremati se za skok? Ili ronjenje? Godina dana čekancije i evo opet je došao osamnaesti novembar; mogla sam lako i bez ponavljanja na ovom mestu u koje sam upravo ušla. Da li sam to zamišljala: osamnaesti novembar s otvorenim vratima i slobodnim prolazima do nekog prepoznatljivog vremena? Možda. Ali nije tako kao što sam mislila.
Cunjam u svom osamnaestom novembru. Tražila sam gde ima neki izlaz, ali nema izlaza. Tragala sam za razlikama, ali nema razlika. To je jedan te isti dan, i sada ne znam kako sam mogla da mislim da je negde dole ispod svih ovih mojih dana ležala neka obična godina s jednim novim osamnaestim novembrom koji se polako približava. Kao da se istinitije računanje vremena nalazilo negde u dubini, kao da su sva moja ponavljanja bila samo površina, a da je prava godina gamizala ispod nizova osamnaestih novembara. Kao da će neki novi osamnaesti novembar da ustane pre kraja godine i povede me nazad. Ili će proći pored mene, pa da mogu da uskočim u njega u punoj brzini, iz mog vrtloga ponavljanja. Kao da će mi doplivati neki pojas za spasavanje, neki novi osamnaesti novembar koji će moći da me spase iz okeana ponavljanja, parče nekog plutajućeg debla za koje bih mogla čvrsto da se uhvatim dok ne dođem do nekog kopna, dok me voda ne izbaci u devetnaestom novembru, i jednom danu s friškim novinama uz moju kaficu, s novim recepcionerom iza pulta, u jednom jutru bez kiše. Ili možda s pljuskom, poplavom, grmljavinom, snegom, čim bilo, samo da je nešto drugo. Kao da je moj dan broj 365 bio neki magični završetak, ne samo brojka u beskonačnom nizu. Kao da je moj dan broj 366 bio neki novi početak, neki novi osamnaesti novembar. Sa hodnikom do devetnaestog. I dvadesetog. Kao da je postojao neki izlaz, ne samo dan, koji je nestao i ustupio mesto sledećem osamnaestom novembru pa opet sledećem danu, do dana broj 367 i dana broj 368 i jutra broj 369.
Ako se ništa ne bude desilo, niz će biti beskrajan. Ništa se nije desilo i niz jeste beskrajan. Nije mi došao neki novi i drugačiji osamnaesti novembar, iz dubine nije pokuljalo neko istinitije računanje vremena, nije mi doplovio čamac za spasavanje, nisam izbačena na obalu u devetnaesti novembar, i nije nastao nikakav dvadeseti. Ovo je onaj isti osamnaesti novembar, i ne može se videti nikakva promena.
Juče sam se rano probudila. Pala sam u dubok san posle dolaska u hotel, iscrpljena posle onih mojih dana u napetom iščekivanju novog i promenjenog novembarskog dana. Probudila sam se uz trzaj i odmah sam mogla da osetim kutiju s rimskim sestercijem koji mi je Filip Morel dao. Ležao je u svojoj kesi pored mog jastuka, i setila sam se šta se bilo dogodilo: da sam srela Filipa i zajedno s njim otišla u njegovu radnju. Da su mi Filip i Marija pokazali svoj novi stan. Setila sam se našeg lutanja kroz predmete ranijeg stanara. Ispričala sam im za sve: da se vreme raspalo, da se nadam da ću se vratiti u prepoznatljivo vreme. Oni su me doslovno isterali s rimskim sestercijem u kesi.
Smesta sam ustala iz kreveta, obukla se i sišla do recepcije. Nisam znala koliko je bilo sati, ali novine su bile donete i to su bile iste one novine. Od osamnaestog. Tek odštampane i netaknute. U trpezariji je kafa potekla iz onih aparata, stolovi su bili postavljeni, a osoblje je počelo da donosi hleb i kroasane na poslužavnike i u košare. Sela sam i ponadala se da će barem nešto biti drugačije nego za drugih novembarskih dana, ali nije bilo razlike, i uskoro sam videla kako se jutro ponavlja. Videla sam ona dobro poznata lica i pokrete. Videla sam krišku hleba kako pada na pod, lak i slabašno lelujavi pad s efeom. Bio je to onaj osamnaesti još jednom, naravno da je bilo to.
Čitav dan otkako sam se probudila pa sve dok uveče nisam legla na spavanje, u svemu, ama u svemu je bio tačno onakav kao svi drugi dani, jedan dan pun prepoznavanja, i kada sam se jutros probudila, opet je bio osamnaesti novembar. Nije bilo nikakve razlike.
Nesmetano sam prošla u godinu 2, ili bolje rečeno, stigla sam do osamnaestog novembra #368 u vremenu bez godina i bez godišnjih doba, vremenu bez sedmica i meseci, bez ičega drugog osim jednog jedinog dana koji se ponovo odigrava, i mogu samo pretpostaviti da će se tako i nastaviti. Ne mogu drugo da pretpostavim. To je neka greška koja se ne može ispraviti. To je postalo hronično. Jedino što se vraća jesu moja dvadeset četiri časa. Dolazi jutro, dolazi veče i dolazi noć, pa ponovo dolazi jutro, istog dana koji je „prošao“.
Sedim u sobi broj 16 „Hotela di Lizon“. Danas nisam doručkovala. Nisam stigla dalje od recepcije, gde sam bacila pogled na novine, a onda sam se okrenula nalevo krug u moju sobu. Ne želim da vidim kako se kriška hleba leluja prema podu.
-
Izbeglica ljubavi
1.000 rsdProlog
Bio je 11. jul 1995. godine.
Dan uoči Petrovdana…
Plamen je bio svuda oko mene.
Ne, nisu gorele lile.
Gorele su kuće.
Gorela je Bosna.
Umesto dečije cike, čuli su se udaljeni pucnji i leleci.
Gledala sam kako plamen liže i guta moj dom. Kako palaca jezikom kroz prozor da dohvati krov. Pucketala je vatra, pucketale su puške, a ja sam skamenjeno stajala.
Osećala sam nepodnošljivu vrelinu i spržen miris drveta. Strah me obavio kao plašt. Ledila sam se. Sve je mirisalo na smrt. I pored tolike toplote moja krv se sledila.
„Divna, kćeri, beži koliko te noge nose. Beži! Ovde više nema nikog! Gotovo je! Beži prema šumi! Idi, sine, prema Drini!“, povikala je stara komšinica Stanka pokazujući rukama kuda da krenem.
Skrenula sam pogled prema njoj. „A šta ću ako se pojave mama i tata? Kako će me naći?“, pitala sam nju dok sam se pitala isto.
Tata je nestao prošle godine. Mamu sam čekala već deset dana da se vrati kući iz susednog sela u koje je otišla po hranu. Kući koja sad gori, koje više neće biti. Gde li ćemo spavati?
„Beži Kćeri!!! Nema njih više! Nema!!! Beži odavde!!! Trči!“, proderala se i mlatila štapom kao da me tera.
Shvatila sam…
Krenula sam…
Trčala sam…
Plakala sam…
Nema mame…
Nema tate…
Nema kuće…
Lomile su se suve grančice pod mojim nogama. Mesečeva svetlost se probijala kroz krošnje drveća. Rukama sam razgrtala rastinje. Nogama sam zapinjala za ostrugu koja mi je gulila kožu. Borila sam se da idem, da hodam. Sati su prošli i bila sam daleko od svog doma. Žeđ i glad su me savladale.
Gde sam pošla sama, zapitah se? Kuda ću sama? Čemu ovaj život? U ratu već odavno živim. Ako već nema mame i tate, što bih i ja bila na ovoj zemlji bez njih.
Očaj je preplavio mojih petnaest godina. Nije više bilo straha, nije bilo nade, nije bilo želje. Bila je prisutna potreba da legnem na zemlju i molim je da me proguta. Da me primi u svoju utrobu i skrati moje muke.
Stala sam na malenoj čistini usred šume. Čučnula sam pored jednog panja. Htela sam da odustanem od Drine iako sam je u daljini čula kako huči. Onda se začuo tih jecaj…
Shvatih da nisam sama.
Ustala sam i krenula prema zvuku.
Našla sam malenog dečkića. Sedeo je na ćebencetu i jecao. Bio je sam.
„Oh, maleni, ko te je ovde ostavio?“, prišla sam mu i pogledala ga.
Umesto glasa, pružio je svoje malene ručice. Uzela sam ga u svoje naručje i zagledala se u male tužne oči pod plavetnim mesečevim svetlom.
Procenila sam da ima oko godinu dana. Skoro da je još bio beba. Nisam mogla tu da ga ostavim niti sam mogla da odustanem od sebe kako sam planirala. Morala sam da nastavim dalje.
Zora je bila na pomolu dok sam se bližila Drini. Videla sam konvoj ljudi, traktora i kamiona. I oni su bežali. Potrčala sam da ih stignem. Vikala sam i mahala jednom rukom dok sam drugom stezala malog dečkića.
Videli su me.
Pomislih kako ima nade za nas dvoje. Kako smo spašeni.
Videla sam Drinu!
Videla sam Srbiju. Zemlju kojoj zapravo po nacionalnosti i pripadam.
Još brže sam potrčala, i samo Bog bi znao kako sam izgubila ravnotežu i počela da padam. Jedino što sam mogla, a to je da poturim desnu ruku, jer sam u levoj držala detence. Ispružila sam dlan i na njega se dočekala. Odjeknuo je bol kroz plećku i rame. Kao da mi je neko duboko zabio nož. Zaječala sam.
„Dete polako, poginućeš!“, podizala me jedna žena.
„Neću, dobro sam“, drhtavim glasom sam rekla podižući se na noge.
„Hajde sine ovamo, ima mesta na traktorskoj prikolici za tebe i njega“, doviknuo je čovek.
„Kako se zoveš i ko ti je to?“, pitala me žena dok me vodila prema prevoznom sredstvu.
„Zovem se Divna. Ovo je moj brat Petar. Prezivamo se Vidić“, slagala sam je za detence.
Nisam želela da mi ga oduzmu. Spasao mi je život i zvaću ga Petar jer je Petrovdan. I slagaću da mu je danas rođendan. Reći ću kako su ga moji roditelji kasnije dobili i da je zato velika razlika između nas. Meni je petnaest godina, njemu nek bude godinu dana.
Pogledala sam u Petrove mile plave oči. Bio je miran, ćutao je i grlio me malenom ručicom. On mi je trenutno bio sve što imam na ovom svetu i neizmerno sam ga zavolela.
Nakon nekog vremena našli smo se u sigurnoj zemlji. U Srbiji. Daleko od rata, daleko od vatre, daleko od krvi.
Sunce je bilo visoko na nebu dok smo putovali. Spustila sam Petra pored sebe da malo odmorim ruke. Gledala sam ga kako spava na džaku punom nečije garderobe. Bila sam srećna što ga imam, što se i pored teške patnje pojavio razlog da živim dalje.
„Jao, Divna… Rame ti je spalo. Kuku meni, da nisi slomila?“, zakukala je žena do mene i počela da me pregleda.
Krckalo je nešto u predelu plećke.
Trpela sam bolove i ubeđivala je da mi nije ništa. Da sam dobro. I osećala sam se dobro. U Srbiji smo. Ali ona nije odustajala. Cepala je podsuknju i pravila mi utegu oko ramena i desne ruke, to je bilo bolno.
I bilo kako bilo, bar smo živi i imam plavookog malenog Petra.
-
Ponovno rođenje
1.000 rsdProlog
Stojim pored rešoa i čekam da provri voda. Nikad nisam volela da pijem kafu ovako kasno ali ove večeri mi baš treba. Obično popijem jednu kad dođem u noćnu smenu i to oko 19h, a kasnije pijem samo čaj. Zakuvavam kafu i sipam tri šoljice, za sebe, za Miru ‒ moju najbolju prijateljicu i za dr. Milana koji je sa nama dežuran. Sedam na dvosed u dežurnoj sobi i prislanjam šoljicu nosu udišući prelep miris kafe. Mmm… mmm… Ne znam zašto sam blago uznemirena ali večeras nešto treperi unutar mene. A nije posao u pitanju… Čujem Mirine korake, koja kao furija uleće u sobicu i sa vrata govori:
„Čoveče, trebalo je da odem u Norvešku kad sam mogla, ovo ovde je haos!“
Zatim baci pogled na mene, pa na šoljicu, pa pita:
„Srce, jesi li dobro? Odmori ti malo, digni noge, ja sam sad u spidu i pomoći ću Milanu šta god zatreba. Naporne su ove noćne a ti si bogami preterala!“
Grdi me moja drugarica. Možda sam preterala, ali to je moj život sada. Uglavnom posao. Nisam stigla ni da klimnem, kad čujemo Milana kako nas doziva:
„Devojke, pokret, javljaju stiže nam pacijent sa dve prostrelne rane!“
Mira već skače pa vuče i mene i u trku zakopčavamo uniforme, vezujemo kosu i navlačimo rukavice. Hitna je već na samom ulazu. Čoveče, pre samo minut sam ležala i mirisala kafu. Al’ to je cena urgentne službe, nikad nisi miran. Otvaraju se vrata od kombija i čujem Milana kako govori:
„Polako ljudi, pazite na njega, nemojte ga mnogo pomerati!“
Krajičkom oka vidim da je mladić u pitanju. U jebote, tako je mlad, a već je metak u njemu! Odmahujem glavom a Mira mi šapuće:
„Srce, zovi odmah salu da se spreme, mi mu ovde ne možemo mnogo pomoći.“
Kratko klimnem i čim ga prebacimo na pokretni sto krećemo prema liftu. Na sredini hodnika blizu pulta sa telefonom refleksno bacam još jedan pogled na mladića.
Ostajem bez daha… Gušim se… Gubim se…
„Srce, jesi li dobro?“
Čujem Miru kroz izmaglicu. Čujem je, ali ne mogu dalje.
„Saberi se odmah! Zovi salu, ovo smo videle već sto puta! MINA!!! Plašiš me srce, šta ti je pobogu?!“
Šapatom progovaram, još uvek ne verujući:
„Ovo je moj muž.“
Sada Mira ostaje bez teksta, oči joj se u šoku šire a zatim dodajem još tiše:
„Ali on je već mrtav!“
Nema me, padam u bezdan…
-
Ima jedan veliki otvoreni trg u Bordou
1.000 rsdTaksi vozi duž velikog trga, skreće na trotoar. Ja sam u Bordou, treba da imam izložbu u ovdašnjoj umetničkoj galeriji. Videla sam galeriju preko interneta, proveli su me kroz nju u 3D animaciji, nalazi se u staroj magacinskoj zgradi iz kolonijalnog doba. Glavna sala izgleda kao crkva, s velikim stubovima i zasvođenim hodnicima i prozorčićima visoko gore na dužim zidovima. To nije crkva, a prostor je prazan.
Dolazim prva, danas, sama, sutra treba da dođe i Johanes. Uskoro će biti godinu dana otkako smo se sreli. Johanes nema dece. Ja sam bila udata, imam Sofiju od sedamnaest godina. On nikada nije duže bio s nekom ženom. Nikada nije bio u nekom odnosu. Bio je sam, uvek, samo on.
Gledam kroz prozor dok šofer završava posao s kreditnom karticom i računom. Trg je kao kvadrat, ima drveća duž tri strane, u duplim redovima, poput aleje. Četvrta strana je okrenuta prema reci. Na sredini nema ničega. Ima šljunka, finog šljunka, poput peska. Šofer mi vraća karticu, otvaram vrata, iznosim koferče. Ostanem u mestu i osvrćem se okolo. Grande Place de Bordeaux, čitala sam o njemu u vodiču tokom leta. Osećam se kao da sam ovde već bila. Sliku sam dobila u glavi posle završetka prethodne izložbe, pre skoro dve godine. Gledam je sada, to mesto na slici, to je ovde. Ali nikada u životu nisam bila ovde.
Na slici izlazim iz nekih kočija, saginjem se i silazim niz ona dva stepenika ispod vrata. Ne znam da li sam muškarac ili žena. Imam crnu odeću, pantalone, izgleda da samo to vidim, niz noge, i cipele, crne kožne. To je kočija s konjima. Na velikom je otvorenom trgu, s drvećem duž tri strane.
Slika mi se veoma nametala kad je došla. I snažno. Onespokojila me je. Nisam je kapirala, iako je u isto vreme bila veoma razgovetna. Htela je nešto da mi kaže, ali nisam mogla da vidim šta, i otad sam je tako nosila sve vreme. Bela svetlost – ili da li je to taj beli pesak – svetlo je oštro, a toplota je nekako nepoznata, nova. Duž jedne strane trga nalazi se duguljasto polje, nalazim ga pogledom, i o njemu je pisalo u onom vodiču, i na jednom kraju polja, nekada davno, smrtno su kažnjavali ljude. Odrubljivali su im glave, ili vešali. To je bilo gubilište.
Ne znam zašto je duguljasto to gubilište. Kao da je bilo potrebno marširanje, obeleženo rastojanje, s jednog kraja do drugog. To me navodi na pomisao na trku sve do crte za skok u dalj, u jamu s peskom iza crte. Ili na središnji prolaz u crkvi, na hodanje dok svi sa obe strane u svim klupama ustaju i staju pred vas i zure.
Slika odonda, iz nekog vremena, postoji unutar one koju sada vidim. Dok stojim tamo, odjednom mi pristiže još detalja. Izlazim iz kočija, i sada vidim da su pokrivene, ima sedišta na obe strane, s plišanom presvlakom, otvorim vrata, niska su, saginjem se i izlazim, gledam nadole, niz svoje noge, dole su cipele, crne pantalone.
-
Login i az
720 rsdДОШЛА САМ ИЗ ПРАВРЕМЕНА ДА БУДЕМ ЖИВО ТЕЛО СКЕЛЕТУ
Дошла сам из правремена да будем живо тело скелету. Мисли су кости душе. Душа је сасуд духа. Ја, Аз, нисам се опирала. Усадили су у мене глад. Сад живот и смрт трају у мени заједно. Пролазим, јер је то оно због чега сам обукла тело. Не пролазим, јер ме тиме напунио Дух. Онај који је у мене усадио семе љубави, посматра ме. Моје очи посматрају њега. То се зове Небо. Речено ми је: Све што изгубиш биће ти враћено.
ШТО МИЛУЈЕМ, ТО РАСТЕ
На рођењу су ми дали пет имена јер се видело да ми само једно неће бити довољно. Четири су тајна. Једно је знамен.
Кад ми је старешина по древној традицији гурнуо прст у уста да провери хоће ли бити слатких или горких речи, безубим деснима сам му одгризла прст све до корена. После је место њега носио протезу од корњачиног оклопа. За мене га више уопште није било брига јер је било јасно да ћу се свакако и сама врло добро сналазити и међу горким и међу слатким речима.
Одмах су приметили и да сам полутанка: да ми је једна, лева рука, увек врела, а друга, десна, ледена, тако да је моју мајку од загрљаја новорођенчета наизменце тресла врућица и ледена грозница, и она, пољубивши своје чедо, склопи очи и умре.
Људи мог рода су ме обвили у Ћутање док не одлуче шта ће са мном.
Пошто сам зачета у мајци од пресвисле Жеље, остала сам сироче. Три дана су већали шта да се ради са оном што има много имена и гризе прсте. За та три дана нису ми дали ни кап воде, ни кап млека. То мени није ни било потребно јер сам још у стомаку научила да се храним само ретким ваздухом и откуцајима срца.
Пошто се знало да ћу постати краљица бесмислених задатака који доносе бесконачну радост онима који их решавају а бескрај милости онима који успеју да их реше, дали су ми да једем само бобице четинара да очврснем, јер оне човеку дају снагу која је потребна да се уста не слепе и да зуби не трну.
Научила сам како се негују златне рибице што немају ни памћења ни сећања, како да их храним у правом, јединственом тренутку кад саме отворе уста да би им очи биле што буљавије, јер оне тако морају видети оно што се иначе не види и што је видљиво једино њима.
Научила сам како да ми се од животних сокова дланови загревају и црвене. Научила сам да пронађем живу воду која се невидљиво лије. Научила сам како да из природне несавршености направим потпуност. Научила сам да не говорим о себи, јер све што кажеш о себи ‒ нестане. Научила сам да не тресем ваздух својим мислима. Научила сам да замршеним путевима лако налазим свој пут. Бешумно.
Преко мојих уста никада није прешло оно што није моја природа. На кога положим руке тај оздрави. Што милујем, то расте. То је моје Значење. Кога обасјам смехом, тај се радује три дана. У светлости купам новорођенчад и разгоревам им срца.
ЗАЛЕПИЛИ СУ МИ СВИЦА НА ЧЕЛО
Кад сам напунила број дана да постанем жена, направили су светковину. Речи светковине су Предање. Од њих се подиже коса на глави. Нису се никад измениле. Ко их измени изгубиће му се и траг и сенка, и никад их више неће наћи.
Скинули су ми дугу белу кошуљу, одсекли шишке девојаштва и у три воде ме окупали. Прва је вода она која тече непрестано. Друга је она која стоји непокретно. Трећа је она која може да се смести у малу бочицу а да је има непрегледно. Тако ми се у душу уселила вода. Онда су дували у мене да ме осуше и предавали ми свако од свог даха. Дарована сам ветром да распознајем духове. Залепили су ми свица на чело. Да светли. То се зове Знак. У сумрак су ме закопали до грла да ми се у тело увуче сила земље по којој ћу ходати док је то по вољи Ономе који даје живот. Око мене, заривене у земљу, запалили су безбројне ватре и отишли.
Кад су ме ископали била сам нова. Старешина је одахнуо.
СА УНУТРАШЊЕ СТРАНЕ МОЈИХ КАПАКА БИО ЈЕ ИСПИСАН ЖИВОТ
Жене мог рода не сањају дању, само ноћу. Те ноћи су сањале речима. Речи снова носе Смисао. Скидале су своје наушнице, прстење, огрлице и стављале у једну торбу. Прилазиле су једна по једна, миловале ме, љубиле, прво у чело, па у срце, и давале благослове. Жене мог рода су добре жене.
Загрљене, певале су о путевима којима ћу ићи, о људима које ћу сретати, о сузама које ме чекају и Радости која је циљ. Неке су плакале. Неке су се смешиле. Оне које су плакале жалиле су мој бол. Оне које су се смејале радовале су се мојој храбрости. У зору су ми окачиле торбу на раме. Везале су ми очи, завртеле ме три пута и гурнуле у правцу у коме се окренуло моје тело.
Заједно са мном из места је отишло и јато врабаца.
Са унутрашње стране мојих капака био је исписан Живот.
НЕМАМ НИШТА, ДА БИХ ИМАЛА СВЕ
Сад сам Исцелитељка. Немам свој праг. Живим у духу. Ретко у телу. Не бежим од њега, али ми није господар. Немам ништа, да бих имала све. То се зове Слобода.
Где станем, ту заноћим. Људи ми долазе. Полажем руке на њих. Доносе ми храну. Пратим покрете Живота и идем за њим. То се зове Судбина.
И створена сам и рођена. Нек схвати ко како хоће.
Обилазим росу у пољу, облажем се првим сунцем. Несталне колебљиве сене ноћи стварају ми утваре. Најчешће утваре глади. Од њих се штитим паљеним ситним кристалним песком. Зову га Со. Путем између врата и затиљка струји крв. По мом лицу пролазе јутра, никакав траг не остављају.
Дишем, гледам на створено, очи ми се радују, наслађујем се. Раздајем све што имам. Ништа не остављам. Не треба ми. Утискујем себе у памћење света. Тркам се с ветровима, око не стиже да трепне. Изравнавам узвишења, разврћем рачвања, нигде се не саплићем. Смехом напајам брда. Она се тресу и узвраћају ми смехом. Берем камење и од њега правим огњиште под ведрим небом. Од неживог, буде живо. Мирне су моје ватре.
Стављам руке у топлу реку, додирује ме као вољени, приклања се мојим облицима. Кад милујем класје за дланове ми се лепи слатка свежина. Од тога ми телом пролазе пријатни трнци.
МАЛО ВОДЕ НА ДЛАНУ ЧИНИ РАЗЛИКУ ИЗМЕЂУ ЖИВОТА И СМРТИ
Они који изгубе Реку живота долазе код мене. Отварам људска срца. Руке су ми нежне. Људско срце је Светиња. Не сме се дирати без велике невоље. Кад отворим, оно што је нечисто сперем исопом. Тако се Реке опет крећу својом путањом. Нове линије на длановима се рађају и пониру.
Много очију пада на мене. Не прође ни час а да нечије зенице не заиграју по мени. Навикла сам.
Понекад само седимо под белим дрветом до дубоко у ноћ. Причамо, смејемо се, певамо. Деца спавају мајкама у крилу. Њихов дах напаја ваздух млеком. Мушкарци плећима подупиру жене. Ослоњене на њих, жене су спокојне.
Леђа ми греје бело дрво. Мало воде на длану чини разлику између живота и смрти.
Познајем уметност предаје. Тајне ми се откривају, жеље се испуњавају. И небеса и свет су ми пријатељи.
Светлост свитаца над полеглим травама постаје нектар за уморне стрпљиве носаче живота. То се зове Песма.
-
Zverka
900 rsdPROLOG
– Klubovi „Luks“, braća Belov.
Moj otac je bacio debelu fasciklu na moj sto, zatim se mirno smestio u stolici preko puta mene. Džejson Lorens, moj šef, moj otac, moja podrška u životu i kreten za ostatak svetske populacije.
– Dobro jutro i tebi oče – pozdravim ga.
– I dalje sam ljut na tebe, Adriana.
– Oboje znamo da to ne traje dugo – nasmešim se osmehom koji čuvam samo za njega.
– Poštujem tvoj život, ali Danilo je bio čovek na mestu.
– Daniel, tata, Daniel, ni ime mu nisi zapamtio.
– Ime nije bitno, važno je da te trpi – ističe, po njemu, ozbiljan problem.
– Ne želim tipa koji će umeti da me trpi.
– Nego?
– Pa za početak, bilo bi dobro da se ne boji mog oca.
– Dušo, svaki tvoj dečko mora znati jednu stvar. Nestaće sa lica zemlje ukoliko te povredi, zato i treba da me se boji.
Moj otac smatra da je vreme da se udam, ali isto tako smatra da se moram udati za mlakonju kome ću šefovati. Bolje ja njega da kecam nego od mene. Ah, živote.
– Prestani da se petljaš u moj ljubavni život, mene ne interesuju tvoje ljubavnice – kažem mu po ko zna koji put.
– Aha.
– Nema veze, preskočimo to. Vratimo se na posao. Šta sa ovim klubovima?
– Braća Belov su nam jako važni klijenti. Gomila tužbi, gomila para. Oni su vlasnici šezdeset noćnih klubova pod imenom „Luks“.
– Šezdeset? – izbuljim oči.
– Tako je, uglavnom su sarađivali sa Maksimom ili Aleksom, ali kao što znaš Maksim neće raditi godinu dana a Aleksa mora na operaciju.
– Znači, sada su oni moj problem?
– Tako je. Oni su veoma važni klijenti i koliko god njihovi zahtevi bili čudni trudićeš se da ih ispuniš – kaže mi ozbiljno.
– Šta to znači?
– Imaćeš pune ruke posla sa ovim klubovima.
– Obično ne radim ovu vrstu posla.
– Adriana, jednog dana ćeš me naslediti, vreme je da saznaš kako zapravo funkcioniše firma. Ne možeš uvek da biraš šta ćeš da radiš.
– Znam kako funkcioniše firma.
– Znaš li? Nisam opstao tolike godine zato što sam jahao „Pravdu“, braća Belov donose novac.
– Da li su oni kriminalci? – namrštim se. Moj otac brani kriminalce?
– Naravno da nisu – brecnuo se.
– Samo sam pitala.
– Ostaviću te da se informišeš. Imaš sastanak sa najstarijim bratom ponedeljkom u devet i po potrebi.
– U redu, biću spremna.
– Ne sumnjam u tebe, vidimo se kasnije, dušo.
– Ćao, tata.
Belov, a? Pa da vidimo ko su oni.
-
Jednostavna Marija
900 rsdVeć godinu dana radim u Maksiju. Posao je naporan, ali žena mora od nečeg da živi.
– Marija, otvori kasu br. tri – naređuje mi šef.
– Evo – krenem poslušno ka kasi.
Moj šef i šef svih zaposlenih u Maksiju je Goran. On je… pa uvek nadrndan. Niko ga ne voli jer je umislio da je neka faca.
Alo bre, radiš u Maksiju!
Ali za nas smrtnike, on je Bog jer naređuje. Veći deo radnog vremena provedem za kasom, a danas je baš bila gužva.
Nakon što se raščistila gužva, vratila sam se ređanju robe. Ređam hiljadu i jednu vrstu jogurta i hladim se pored otvorenog frižidera.
– Izvinite?
– Izvolite – okrenem se ka starijem gospodinu.
– Recite mi, molim Vas, koji jogurt ne goji?
Ne goji? Sve goji prijatelju.
– Uzmite ovaj sa jedan posto mlečne masti – predložim.
– A nemate sa nula?
– Trenutno ne.
– Ne želim, taj goji – promucao je i otišao dalje.
– Recite mi, molim Vas, koji jogurt ne goji? – imitiram dekicu.
– Aman čoveče, nije kao da će se žene otimati oko tebe – izvadim jogurt i stavim ga u frižider. Tada začujem kratak smeh.
Okrenem se i ugledam nalickanog tipa mojih godina. Moram priznati, lepo izgleda.
– Izvini, zabavna si – obratio mi se.
– Hvala – ja zabavna?
– Dakle, nemaš jogurt bez mlečne masti?
– Izgleda da ne – nasmešim se.
– Filip – pružio mi je ruku.
– Marija.
– Pa, Marija, šta radiš večeras?
– Am… gledam seriju?
– Pogrešno. Izlaziš sa mnom – rekao je previše samouvereno za moj ukus.
– Razmenili smo samo dve rečenice – suzim obrve. Pobogu možda je ubica?
– Ponekad je samo toliko dovoljno.
– Am …
Gde pronaći tipa za izlazak? Pa u Maksiju.
– Večeras u osam? – predloži.
– Zašto da ne? – nije kao da imam pametnija posla.
– Restoran „Prestiž“. Prijatelj mi radi tamo. Rezervisaću sto.
– Znam taj restoran, doći ću.
– Čekam te.
Hm, izgleda da imam sastanak.
***
– Izlaziš? – pita me moja ćerka.
– Da, dušo.
– Ko je tip?
– Filip. Upoznala sam ga u Maksiju – dok jednom rukom telefoniram, drugom pokušavam da nanesem maskaru a da sebi ne iskopam oko.
– Imaš li neki savet? – pitam je. Hej, pitam ćerku.
– Ti mi uvek govoriš da budem ono što jesam.
– U pravu si – bacim maskaru.
– Lepo se provedi, mama.
– Hvala, dušo.
– Čujemo se sutra.
– Čujemo se.
Svi žele da ostave dobar prvi utisak pa tako i ja. Ali ja ne želim da ostavim lažan utisak, želim ja da budem ja. Ne želim da predstavim sebe kao neku drugu osobu. Sredim se pristojno. Doduše, malo utegnuto, ako se prejedem biće problema, zato odlučim da večeram salatu kao ove „in“ žene.
***
Slušam Filipa i ispijam treću čašu vina. Nisam izašla sa muškarcem dvadeset godina, pa se pitam, da li su sastanci uvek bili ovako dosadni? I gladna sam. Mrvim ovu salatu kao da sam robot. Želim bre, meso. Pljeskavicu, po mogućstvu, punjenu.
–… i naravno to je odskočna daska za dalje – Filip mi se smeši.
– Naravno – čovek melje o karijeri već sat vremena.
– Moja bivša supruga nije imala razumevanja za moja česta odsustvovanja, ali posao je to zahtevao od mene.
– Razumem – đavola razumem.
– Naravno to je trenutna situacija… .
Filip nastavlja da melje, a ja gledam iza njega u prelepog tipa. Verujem da je stariji od mene ili je mojih godina, ali to nije toliko zanimljivo kao činjenica kako slatko koluta očima. Večera sa nekom plavušom. Ne vidim joj lice jer mi je okrenuta leđima. U nekom trenutku počeo je da šara viljuškom po stolu. Nasmejem se na ovo i on me primeti.
Vratim se na Filipa da ne ispadne kako buljim u čoveka. Stavim lakat na sto i bradu na dlan. Nesvesno udaram prstima o sto. Čudno, primetim da to radi i onaj tip. Naravno da je i on primetio da radimo istu stvar i nasmešio mi se. Odmerim ga lepo. Čovek izgleda za medalju. Tako sam zamišljala Dragana jednog dana. Gusta crna kosa, lepo uređena brada, mističan pogled, lep osmeh, odelo …
– Moram do toaleta – Filip ustaje, a ja odahnem i zavalim se u stolicu. Vidim da me tip i dalje gleda.
Izvadim olovku iz torbe i napišem na salveti dve reči, a onda podignem salvetu da je on vidi.
Loš sastanak?
Klimnuo mi je glavom i počešao se za bradu. Nasmešim se na ovo.
Napišem odgovor na osmeh.
Znam kako ti je.
On se ponovo nasmeši i ja sklonim salvetu u torbu jer ugledam Filipa.
– Izvini, gde sam ono stao? A da.
Podignem ruku i naručim još jednu čašu vina. Ma dve pljeskavice ću kasnije da pojedem, i to sa svim prilozima, bar da uživa Kasandra ako već ne mogu ja.
***
Dok Filip i dalje govori o poslu (počinjem da shvatam njegovu bivšu ženu), primetim da plavuša, koja je na sastanku sa onim tipom, ustaje i kreće u pravcu toaleta. Odmah je pozvao konobara koji mu je dao svoju olovku. Šta li piše?
Šta kažeš na to da te spasim lošeg sastanka?
Nasmešim mu se jer ne mogu vrisnuti Da.
On ponovo nešto piše. Spor je.
Ukoliko je to DA baci viljušku na pod.
Uzmem viljušku i kao nonšalantno je ispustim. Tip se nasmešio, a ja sam podigla viljušku sa poda.
Hej, kuda je nestao?
Nedugo zatim oglasio se alarm za požar i Filip je prvi ustao.
– Šta se događa? – pita panično.
– Treba da krenemo – kaže mi odmah zatim.
Vidim da je onaj tip otišao sa plavušom i snuždila sam se.
– Kolima sam – obavestim Filipa.
– U redu – izvadio je novac i ostavio na sto.
– Izlaziš? – pita me.
– Da, samo da se gužva raziđe – svi su se uputili ka izlazu, ne mogu da prođem.
Filip se promuvao između dve žene i krenuo sa njima. Ja se vratim na svoje mesto i ispijem onu čašu vina. Nekako mi se čini da onaj tip ima veze sa ovim alarmom.
Alarm prestaje da pišti, a konobar obaveštava nas nekoliko da je sve u redu.
Podignem ruku i naručim tursku kafu. Mladić je počistio sto i izneo novac koji je Filip ostavio.
Pa… ovo je bio loš sastanak. Em je tip idiot, em sam gladna, um ne mogu lepo da dišem.
– Da li smem da ti se pridružim?
Podignem glavu i ugledam onog tipa.
-
Nasleđe
900 rsdProlog
Antonina
Švajcarska, Bodensko jezero
2016. godina
Kad god se osećam nelagodno, usamljeno ili uznemireno dođem ovde. Pokupim mog maltezera Vilija, sednem u auto i dođem na ovu čistinu. Volim ovo jezero i videla sam ga iz svih uglova. A najviše volim ovaj kada iz mog St. Galena dođem i sednem u sred ničega. Da, volim ovo jezero i iz Nemačke, iz Austrije i ovde iz moje zemlje. Volim i Konstanc, gradić u kom odsedam kad želim biti među svetom.
A sada to ne želim.
Sedim na kamenu dok Vili spava pored mojih nogu. Gledam u plavu vodu jezera i pokušavam da odagnam osećaj koji mi se vuče u grudima. Taj me osećaj progoni već danima. Da nisam doktor već bih pomislila da će me drmnuti infarkt.
„Šta je bilo Vilijame? Šta tebe muči dušice?“
Vili se probudio i skočio u moje krilo. Pomazila sam ga i po glavi i po vratu gde najviše voli.
„Ne znam, Vili…“
Živim običan život. Kao mala došla sam u Švajcarsku iz Srbije. Iako sam ovde završila sve škole i fakultet, naš se jezik govorio u kući. Nikad više nisam otišla u Srbiju, ali eto jezik sam znala. Otac Zoran i Ljiljana ili Lili, kako je tražila da je kasnije zovem, pružili su mi sve dok nisam odrasla i sazrela. Sada imam svoju kućicu u St. Galenu, doktor sam i imam momka čiji prsten nosim na ruci. Imam sve, zar ne? Zašto se onda osećam kao da glava nije moja, kao da sam zarobljena u svom telu? Dok sam mazila Vilija i tražila odgovore od vode, čula sam vibraciju na telefonu. Svi znaju da kada ovde dođem ne volim uznemiravanje. Kad uzmem mobilni uočim ogroman nepoznat broj.
„Halo?“
„Dobar dan, da li je to Antonina Petrović?“
Odjednom se zaledim. Tako me niko nije nazvao godinama. Ovde sam postala neko drugi.
„Nina Vizer. Izvolite?“
Dubok, muški, melodičan glas progovorio je sa druge strane.
„Antonina, neću okolišati, vaša majka je preminula.“
„Lili? Kako? Kad? Ko ste vi?“
„Ne, vaša prava majka Sofija je juče umrla.“
Ne. Ne. Ne.
„Ne, moja majka Sofija umrla je kad sam bila jako mala. Lažete! Kako vas nije sramota!“
„Antonina, ja sam njen prijatelj. Sofija Petrović je umrla juče u 6h popodne na imanju a vi ste jedina naslednica. Koliko vam treba da dođete?“
Nisam ni disala, nisam mislila…
„Gde da dođem?“
„U Srbiju.“
Skočila sam, zbacivši Vilija koji je zacvileo i počela da šetam tamo-vamo.
„Ne znam… Ne znam…“
„Slušajte me, poslaću vam kartu na viber. To su dve karte, u stvari, ako ne stignete na prvi let. Jako je bitno da dođete.“
„Ne mogu…“
„Verujte mi, dobićete mnogo.“
„Šta ću dobiti?“
„Dobićete odgovore. Šaljem i očekujem vas. Iskreno se nadam da ćete mi potvrditi dolazak. Doviđenja.“
Moja majka me je napustila i umrla kada sam bila takoreći beba. Nikad me nije želela. Odrasla sam sa tom mišlju. Sada se zaista držim za grudi i znala sam da me osećaj opet nije prevario. Dugo vučem loše predosećanje i evo obistinilo se. Kad začujem ponovo vibraciju, otvorim poruke na viberu i ispod karte poruka:
Pošto niste znali da vam je majka živa, pokušajte da tako i ostane. Ukoliko možete nemojte reći gde idete, da izbegnemo komplikacije.
Nikad nisam bila osoba koja se premišlja. Nikad nisam bila osoba koja između dva izbora dugo odlučuje. Tako i sada…čim sam ušla u auto znala sam.
Dobićete odgovore.
Više od svega želela sam to. Zašto je moja majka bila živa, a ja ne znam to? Zašto sam Lili zvala majkom? Zašto me je Sofija odbacila?
Dobićete odgovore.
Mislila sam da imam dobar i lep život. Učena sam pravim, životnim vrednostima. A ceo moj život se temeljio na lažima.
Na brzinu sam se spakovala i pozvala Markusa. S obzirom da je i on doktor i to mnogo uspešniji od mene, samim tim i zauzetiji, nije se mnogo bunio. On zna odakle potičem, planirali smo nekad i zajedno da idemo u Srbiju. A sada, planovi se menjaju.
„Ako te tata bude zvao, reci da sam kod Štefi u Frajburgu.“
„Nina, jesi li dobro?“
„Jesam, jesam… Neću dugo, samo par dana…“
„Ok. Zovi me.“
„Hoću.“
Nikad se brže nisam spakovala. Nikad brže nešto odlučila. Pustila sam srce da me vodi. U otadžbinu. U postojbinu.
Tamo gde sam se rodila.
Vozila sam za Cirih, stalno ponavljajući reči Dobićete odgovore.
Kada sam konačno stigla na aerodrom i smestila se u avion, prvi put osećala sam se spokojno.
-
Poslednji sati samoubice
990 rsd1. Kloaka
Trinaesti maj dve hiljade sedme. Dva časa posle podne. Naš patrijarhalni komšiluk odnedavno je postao bogatiji za još jednog malog delinkventa, a verovatno i budućeg narkomana, silovatelja, ludaka i serijskog ubicu. Bože me prosti što te spominjem, ali ja antipatičnije, razmaženije i nevaspitanije derište u životu nisam sreo. Ne bih, doduše, smeo da ustvrdim da do srži prezirem baš svu šestogodišnju srpsku balavurdiju, ali to naprosto postaje nepodnošljivo. Juče sam, sa bezbedne distance voajera, imao priliku da prisustvujem jednom užasavajuće morbidnom obredu: Đurađ je u blizini kontejnera pronašao leš pregažene mačke (kojoj su kerovi već stigli da raščerupaju utrobu), a zatim ga preneo i stavio nasred naše ulice, da bi potom i sâm prilegao na asfalt, u njegovoj neposrednoj blizini, zažmurio i odjednom postao nepomičan. Naša ulica je malo uvučena i ne previše prometna, s obzirom da je jednosmerna, i da se njome pešice bez problema može ući u veliki gradski park. Znajući da majka više ne naseda na njegove otrcane marifetluke, palo mu je na um da se, umesto dotadašnjih jalovih nastojanja da istraumira svoje najmilije (izležavajući se beživotno u travi svoje okućnice), sada nasred ulice počne praviti mrtav; ne bi li, možda, neki slučajni prolaznik pomislio da su kola, pregazivši mačku, istom prilikom udarila i dete, koje se – gle čuda! – sa svojom sirotom macom sve dotad bezbrižno igralo van ograđenog prostora dvorišta, nasred proklete ulice, maltene u strogom centru grada od sto hiljada stanovnika! Po svemu sudeći, još jedan u perverzno dugom nizu dokaza da glupost ne poznaje granice. Ipak, nećete verovati, jedan dobroćudni omaleni starčić, duge sede brade i smežuranih obraza, u lakom platnenom kaputu sa širokim reverima boje trule višnje, upravo je toga jutra pošao u šetnju ka parku, da malo uhvati jutarnje svežine; i to baš našom sporednom uličicom. Kad ga ugleda gde leži, onako mršav i, usled anemije, bled kao utvara, jadni čovek samo što u nesvest nije pao. Sine! Jesi li dobro?! Sine! Kuku, majko, ne odaziva se! Dete! ‘Alo, dete! Ljudi, iz koje je kuće ovo dete?! Nije mu dobro. Zovite hitnu pomoć! Čujete li?! Upomoć! Upomoć, ljudi, upomoć! Kukao je starac, zapomagao, u tri se vode bio preznojio – nigde žive duše. Za sve to vreme, mali antihrist nije se ni mrdnuo. Potresnu scenu posmatrao sam kroz zatvoreni prozor terase, dezerterski pritajen iza zavese od ljubičastog tila, zato što nisam imao želudac da se u sve to opet uplićem. Nije prvi put da se ovako iživljava nad nedužnim starcima; jednog sam već spasao iz slične situacije, otkrivši mu da mali nitkov blefira samo da bi privukao pažnju. U zlo doba, pošto se starčeve vika i kuknjava neko vreme nisu stišavale, Đurađeva majka, očito razdražena bojom tog promuklog staračkog glasa, napokon nađe za shodno da izađe, u brzini greškom nazuvši muževljeve kaljače. Međutim, Đurađ, čim to vide, od početka sve vreme lukavo čkiljeći na jedno oko, ustade i brzinom vetra utrča u dvorište, pa stade ispod ragastova ulaznih vrata, i odatle nastavi da pomno prati dalji razvoj zbivanja, uvijajući telo i nesvesno opisujući krugove desnim kolenom, gledajući starinu ispod oka, podsmešljivo, izazivački. Majka se najpre izvinila starcu, u svoje ali i u sinovljevo ime, a potom je i malu ništariju nekako privolela da priđe da se i lično izvini, što ovaj, naposletku, teška srca i učini. Sine mili, tako si me uplašio. Opasno je tako da ležiš nasred ulice; neki auto je stvarno mogao da naiđe. Sa tim stvarima nije se šaliti. Nekada vozač, iako te vidi, možda neće moći na vreme da prikoči. Nemoj više tako, dušo dedina. Vidim ja da si ti dobar dečak, poslušan. Hajde, živ mi bio, sokole, i zdravo mi ostao!
DOBAR DEČAK! Izlapeli starče, gde su ti oči? Drtino matora, šta to govoriš? Taj isti dobri dečak, kako ga tada nazva ovaj smeteni starac, je, u danima koji su usledili, počeo da seje užas kakav do tada nije viđen u našem susedstvu. Sklon sam tome da pomislim da će, bude li se ovako nastavilo, Đurađ jednoga dana završiti kao ljudožder.
-
Kralj Podzemlja
900 rsd1.
Bojana
Generalno nije dobra ideja držati u kući tipa kojeg je neko očigledno pokušao da ubije. Još gore je ako taj tip ima tetovaže. Dok sam ga skidala i prala skorelu krv sa njegovog tela, uočila sam niz nepovezanih brojeva i neke znakove. Ne znam, možda su zatvorske tetovaže. Samo zatvorenici imaju ovoliko tetovaža i ovakvo telo jer imaju puno vremena za vežbanje. A tu su i ožiljci. Zbog njih sam umalo zaplakala.
Doktor sam od skoro i uskoro počinjem zvanično da radim, ali umem da prepoznam ožiljke koji su nastali u detinjstvu. Neko je ovog čoveka mlatio na mrtvo ime kad je bio dete i nisu samo ožiljci u pitanju, već i neki loše zarasli prelomi. Bože… šta su mu radili?
Izvadila sam mu metak iz levog ramena, ušila povredu koju je dobio na čelu, očistila manje povrede od stakla jer je izleteo kroz vetrobran i pregledala ga ručno koliko sam mogla. Verujem da nema unutrašnje krvarenje i molim se da se probudi jer mu drugačije više ne mogu pomoći. Pokrijem ga i izađem iz sobe.
– Je li budan? – pita me mama.
– Ne, ne znam kada će se probuditi – priznam.
– Učinila si sve što si mogla, dušo – tata mi kaže utešno.
– Jesam.
– To je bila užasna nesreća. Kako nisu videli koliko je put klizav? Potrajaće dok službe ne raščiste puteve, sigurno dva-tri dana – tata se mršti.
– Nadam se da neće navući neku infekciju, iskreno, bez antibiotika ne piše mu se dobro – kažem.
– Sva sreća što ste ga pronašli – mama kaže.
– Zahvali se tatinoj ideji da me vodi u lov na ovoj mećavi – namrštim se.
– Onaj tip u tvojoj sobi se sigurno ne žali, jer da ga nismo pronašli, niko ne bi ni znao da je sleteo s puta. Bio bi mrtav.
– Tačno, šteta što je onaj drugi mrtav. Jesi li obavestio policiju? – pitam ga.
– Jesam, ali ne mogu doći dok se putevi ne raščiste. Previše je napadao sneg u ova tri sata, a kao što vidiš, i dalje pada. Zarobljeni smo ovde.
– Sledeći put kad poželiš da idemo nekud na odmor, neka to bude neko naseljeno mesto – mama kaže.
– Ali tamo ne mogu da lovim – tata pametuje.
– A ovde smo zaglavljeni. Bojana počinje da radi od ponedeljka.
– Dotad će raščistiti puteve, ne brini – tata teši mamu.
– Aha.
– Idem ja do ranjenika – rešim da ih ostavim da se sami raspravljaju.
– Ja ću da dremnem, zovi ako ti treba pomoć.
– Hoću, tata.
* * *
Nisam rekla roditeljima da sam izvadila metak iz nepoznatog tipa. Ne znam kako bi reagovali. To nije mala stvar i sigurno im se ne bi dopalo, ali ja sam doktor, zavetovala sam se da ću spasti apsolutno svaku osobu koju sretnem kroz karijeru. Oprala sam njegovu odeću, ali, nažalost, nisam pronašla nijedan dokument, tako da nisam uspela da otkrijem njegov identitet.
Umorno sednem pored njega na krevet i pogledam ga. Ne znam da li je lep, ali da je upečatljiv, jeste. Ima izražene arkade, snažnu vilicu, skoro je ćelav, što mu daje neki zao izgled, i ima telo za desetku. Koliko moraš vežbati da bi bio u ovakvoj formi? Da, to i mislim, zatvorenik.
Dodirnem nežno njegovo lice i spustim se do njegovih usana…
Ma šta ja to radim?! Povučem ruku i pokrijem se ćebetom. Ovaj odmor definitivno nije dosadan. Ko bi rekao da ću spavati pored onesvešćenog tipa koji je možda zatvorenik? Ah, Hipokrate! Ti i tvoja zakletva…
-
Hvatač Sunca
810 rsdDAROVI NAŠIH ROĐAKA
Rodila sam se 29. decembra. Mom rođenju umnogome je pomogla vozačka bravura majstora koji nas je kroz tunel od po metar i po snega sa svake strane i zaleđenim džombama na drumu dovezao iz bioskopa u porodilište. Moja majka je „ceo taj cirkus“ opisala sledećim rečima:
– Strrrašnooo! Sneg i led na sve strane, jedva smo stigli do bolnice! A tamo – kupleraj! Svi pijani! Oni već uveliko počeli da slave! Doktori loču, drpaju sestre za dupe, mene stavili na neki sto, tobože nema slobodnih kreveta. Samo što mi ne kažu u facu – Gde si, bre, našla da se porađaš na Novu godinu! Kad sam to preživela…
Ipak, preživela je i slavili smo moje rođendane. Ja nikada nisam bila meritorna da ocenim da li je nešto luksuzno ili skromno – takva sam rođena. Meni je bilo mnogo lepo! Volela sam kad je kuća puna ljudi, kad deca jurcaju na sve strane. Volela sam mamine pite, rusku salatu i tortu sa piškotama. Takođe i novogodišnje ukrase koji su toga dana već uveliko krasili gotovo sve naše domove. Za razliku od moje majke koja bi svaki dolazak gostiju ispratila gunđanjem – „Sramota da ljudi gledaju oljušteni nameštaj, tepih koji su ’krojili’ moljci, da propadaju kroz ove kauče jer federi više ne postoje…“ – ja sam bila selektivna samo u povodu poklona, budući da oni ostaju. I pošto na mom licu oduvek sve „piše“, en puta sam izblamirala roditelje na taj datum. „Uh, opet knjiga…“ – svi su čuli, mada nisam izgovorila.
Moji roditelji su još u onoj bolnici shvatili da sa mnom neće biti jednostavno. Lepo kao proslava praznika, da. Ali ne i lako! Stoga su me otkako sam progovorila mudro pitali šta želim za rođendan. I glasno se čudili tome kako sam još kao sasvim mala imala spreman i tačan odgovor u koji su bile ispravno ukalkulisane i njihove ograničene novčane moći. Hoću medu srednje veličine. Hoću sanke bilo koje samo da se klizaju. Hoću ploču od te grupe i ta pesma da bude obavezno, farmerke broj taj, duks u jednoj od ove tri boje, ranac i za školu i za izlaske i za putovanja. I negde u to vreme je okončano proslavljanje mog rođendana – u doba ruksaka. „U skladu sa okolnostima.“ Tu i tamo bih iskamčila još neku knjigu – što sam slavila, slavila sam.
No, pre nego što će nas snaći „okolnosti“ i u naš dom su, kao gotovo i u svaki drugi, dolazili ljudi, prevashodno rodbina. Mamini grčki rođaci su nailazili u gastarbajterskom tranzitu. Švajcarske čokolade bile su neotuđive! Konstantno sam imala kolekciju. Tata je svoju rodbinu u Crnoj Gori upoznao tek pošto je upoznao mene i moju nezajažljivu čežnju za morem. Petrovac na moru? Sjajno! Skadar isto tako, kao jedno nadmore za koje sam vezana nikad presečenom pupčanom vrpcom. Uglavnom, naši crnogorski rođaci su dolazili čoporativno i svi od reda donosili bombonjere i vaze iz samoposluge. S pravom su smatrali da su to nebitni dekorativni momenti uz pršut, sir, vino…
Mama je bila strogo zabranila da se skida beli (tada ukrasni) papir sa bombonjera. Odlagala ih je na vrh regala. Mene su, pak, te tanke kutije mamile više od svega. Gledam tako jednoga dana tužno u štek koji se uveliko približio plafonu, i odvažim se! Slistim pola. Kad, evo je mama, došla ranije s posla:
– Da li si ti normalna?! Hoćeš da zaglaviš u bolnicu?!
– Nisam baš tako mnogo pojela, zašto u bolnicu?
– Bog sveti zna koliko su stare te bombonjere i koliki su put prevalile od rođaka do rođaka! Pa, ako ti nisam sto puta rekla da one služe za poklon, da se šalju dalje, a ne za jelo!
– Ali neko će da ih jede.
– Neće ako ima imalo mozga u glavi! To ide iz ruke u ruku, sa regala na regal! Pogledaj samo papir, i on je već otrovan! Ali tebi zinulo dupe…
Uistinu, desilo se da sam se jednom otrovala čokoladom. Parčencetom! Usud je hteo da je čokolada bila „mamina“, tj. za kuvanje. Moja grčka baka i ja smo se našle same u stanu, ja sam počela da vapim za čokoladom, baka je sve prevrnula i jedva izbunarila u špajzu tu verziju – za kuvanje – tri-četiri preostale kockice. Uzela ona jednu, ali njoj ništa. A mene su vodili u bolnicu na ispiranje stomaka. Baka je bila mesecima uvređena do koske jer je doktor, čuvši da je i baka jela otrovnu čokoladu, rekao: – Ma, manite, ona je stara, ona može i makaze da pojede!
Bake nema već dve decenije. Mama je otišla pre četiri godine. Aparat za merenje pritiska – dar grčkog rođaka – pokvario se još za bakinog mandata. Ljudi sve ređe dolaze u ovu kuću. Kažu da su nastupila takva vremena. Tata i ja se trudimo da budemo zdravi, ili makar da se tako osećamo.
Tu i tamo odem na neku slavu, ponesem bocu vina (nikad bombonjeru!), osetim se čudno gledajući skupe cvetne aranžmane, umetničke slike, tepsije od naročitih materijala, čak i mobilne telefone u svojstvu poklona. Pomislim – dobro je, bar nije za jelo. Osim cveća, sve može slobodno da se šalje dalje.
-
Poslovni aranžman
1.000 rsdMožda je sve moglo biti drugačije, ali u nekom drugom životu, pomislio je zagledan u hrpu poslovnih pisama koja su ležala na stolu, spremna za potpis. Sem njih, imao je još gomilu obaveza za taj dan, ali nakon novog poziva od kuće, više nije mogao da se koncentriše na posao.
Ustao je od stola i stao pored prozora. Sipila je kiša. Prohladna magla širila se nad gradom. Po takvom vremenu, nije mu se napuštala kancelarija, uprkos činjenici da ne može otkazati poslovni sastanak, no nije mu se ni ostajalo u njoj zbog razgovora koji je, takođe, morao da obavi tog jutra. Iako je važio za čoveka sa taktom, plašio se da u takvom raspoloženju, odnosno neraspoloženju, neće imati dovoljno strpljenja i hladnokrvnosti da sprovede u delo ono što je naumio. Vratio se do stola i uzeo mobilni telefon nadajući se da je Fernando još u zgradi. Prepustiće izbor njemu.
− Fer, još si u kancelariji? – upitao je čim mu se javio.
− Upravo krećem. Nešto si zaboravio da mi kažeš?
− Ne. Molim te, dođi u moju kancelariju! Odlučio sam da, ipak, ti razgovaraš sa kandidatima… kako bih mogao još malo da prostudiram ponudu pre sastanaka. Površno sam to sinoć pročitao.
− Ne veruješ u moju procenu? − upita Fernando, iako to stvarno nije mislio.
− Ma, daj, ne zezaj! Nisam baš raspoložen… Bojim se da bi mogle pobeći čim me ugledaju − reče skoro nestrpljivo, najednom želeći da napusti kancelariju što pre. − Ako se uopšte neko javio na oglas.
− Stefanija reče: nekoliko njih. Razumem te, ali… možda bi, ipak, bilo bolje da lično odabereš.
− Verovaću u tvoj izbor. Molim te, tu koju budeš odabrao, dobro proveri. Znaš već…
− Naravno. Treba li prilikom odabira da se vodim nekim posebnim kriterijumom?
− Ne znam na šta tačno misliš…
− Pa na izgled, prvenstveno!
− Da. Bitno je da izgleda pristojno, radi uverljivosti, ali je bitnije da je dovoljno zrela: da zna kada treba da govori, a kada da ćuti.
− Nadao sam se da bi to mogla biti Stela. Vi…
− Nema nas! − prekinuo je Fernandovu započetu misao jer nije imao nameru da sada razgovara i o svojoj bivšoj vezi. − Stela ima svoj put, ja svoj… U jednom trenutku su se ukrstili i to je sve.
− Dobro, dogovoreno! Lepo je to što mi toliko veruješ, ali bacaš me u vatru. Pomozi mi, bar malo… Crnu ili plavu? − Fernando je pokušao da se našali, osećajući nervozu svog sagovornika. Voleo ga je kao brata i zato je uvek bio uz njega, u svakoj situaciji, biće i sada. Mnogo puta je i on stajao uz njegove skute. Obojica su negovali taj bratski odnos, uspostavljen pre mnogo godina.
− Potpuno mi je svejedno. Možeš i za sebe izabrati jednu… Častim! − odgovorio je britko gospodin Sandal i prekinuo vezu. Odložio je telefon na sto i ponovo pogledao u pravcu prozora. Namrštio se prateći trag kišnih kapi na staklu. Njegovo raspoloženje bilo je gore od trenutnog vremena u Londonu, a i jedno i drugo gušili su ga, podjednako, već danima. Čeznuo je za Las Palmasom i trenutkom kada će poleteti tamo iako svestan da mu ovog puta odlazak kući neće biti nimalo prijatan, čak naprotiv.
Valerijano je bio najznačajnija osoba u njegovom životu. Među njima nikada nije bilo laži. Iz tog razloga se osećao tako bedno, ma koliko u tom trenutku njegov postupak bio opravdan − želeo je da udovolji starcu na samrti. On ga je podigao, školovao i naučio svemu. Sav svoj život podredio je njemu i bio mu podrška u svakoj prilici i situaciji, bez suvišnih pitanja, prekora i prebacivanja. I verovao mu je bezgranično − čim je stasao, prepustio mu je kompletno poslovanje dok je on ostao u senci velikog imena. Trudio se da opravda dato poverenje, vodeći firmu skoro besprekorno (i u Španiji i u Engleskoj), vodeći se principima koje je u njega usadio njegov deda, gospodin Valerijano Sandal.
Radio je predano i, iz dana u dan, iz godine u godinu, raslo je bogatstvo i moć Sandalovih. Ispunio je sva dedina očekivanja, sem jednog − da obezbedi nastavak loze, da Sandalovi imaju naslednika. Do ulaska u četrdesete, prećutno mu je to prebacivao, a onda je počeo otvoreno da negoduje govoreći da je Bog stvorio čoveka i kao obavezu mu dao samo jedno − da se umnoži. Ako jedan čovek ne ispuni svoju praiskonsku obavezu, bit postojanja, onda je njegov život ništavan, kao da ga nije ni živeo, jer iza nas ostaju samo naša deca kroz koju nastavljamo da živimo i nakon što nas prekrije prašina. Valerijano je bio neumoljiv u svojim nastojanjima da njegov unuk formira porodicu za njegova života.
Bio je više umoran od dedinih pritisaka s obzirom na to da nije imao ni najmanju želju da se vezuje za bilo koga, posebno ne emotivno. Nijedna od žena sa kojima je bio, a bilo ih je, nije u njemu probudila tu želju. Veze u kojima je bio uglavnom su se svodile samo na fizičku privlačnost, brzo bi planule i brzo se ugasile, ne ostavljajući za sobom neki poseban trag pošto se, u krugovima u kojima se kretao, nekako sve svodilo na novac, prestiž, dokazivanje, a on je želeo nešto drugo − njegovo poimanje emotivnog odnosa bilo je ispunjenost srca i duše onim što se novcem ne kupuje i drugima ne pokazuje radi reklame. U raskoraku između željenog, onoga o čemu je maštao samo u ranoj mladosti, i činjeničnog, predao se poslu verujući da je negde u zvezdama zacrtana sudbina svakog čoveka i da treba da bude zadovoljan onim što ima. Organizovao je svoj život onako kako je mogao i bio je zadovoljan njime. Valerijanova bolest, koju je izgleda dugo skrivao, poremetila mu je ustaljeni tok s obzirom na to da je on bio noseći stub njegovog života, neko koga je mnogo voleo i kome je mnogo dugovao.
-
Ljubav na lepom mestu
1.000 rsdPROLOG
Dejana…
Najlepši osećaj na svetu je kada se nađete na mestu gde želite da budete. Mestu kome pripadate dušom i srcem. Gradu u kome ste se rodili.
Iako nisam dugo živela u rodnom mestu, jer su se moji roditelji odselili u Hjuston, rado sam svakog leta dolazila u Srbiju. Tačnije, u svoj rodni grad. Nije da mi je jasno šta me je vuklo praznoj roditeljskoj kući, ali znam da je se nikada neću odreći. Zapravo, to je bila kuća očevih roditelja, a onda je došla meni u nasleđe. Nije to bila velika kuća, već ona starogradska prizemna, sa dušom mojih predaka. Nalazila se u centru, a opet je zidanom ogradom i živopisnim rastinjem to bila ušuškana oaza mira.
Za razliku od Hjustona, ovaj grad je disao punim plućima i sunce nisu zaklanjali neboderi. Saobraćaj je bio smešnog intenziteta, barem je meni tako izgledalo. Ovde je zapravo bilo suvišno koristiti automobil, sve je bilo nadohvat ruke. Za ovaj grad su govorili da je osrednji ali za mene je bio savršen.
Kako sam svake godine ovde provodila bar mesec dana, imala sam nekoliko dragih poznanika, kao i familiju. Ove godine je jedna poznanica bila odsutna sa sinoćne večere prijateljstva, a razlog je bio divan. Primljena je u bolnicu, prekjuče, pošto očekuje svoju prvu bebu.
Nakon brzog tuširanja, i još bržeg oblačenja, napustila sam kuću i krenula da je obiđem. Tačno sam stigla kada su posete puštene i ušla sam na odeljenje patologije trudnoće. U prvi mah sam bila neprijatno iznenađenja. Klime nisu radile u avgustu 6LJUBAV NA LEPOM MESTU mesecu. Kada sam malo bolje pogledala, klime nisu ni imali već prastari sistem ventilacije.
Zar je moguće?
Sledeće što sam primetila su bili zidovi zreli za krečenje, a zatim sam videla da im trpezarija služi i za posete… Da i sama nisam medicinski radnik možda ne bih osetila neprijatnu jezu duž cele kičme, ali iz moje perspektive ovo nisu humani uslovi ni za jednu stranu.
Na sve to, trpezarija je bila puna posetilaca i trudnica, par otvorenih prozora nije bilo dovoljno a svežeg vazduha nije ni bilo, već onog vrelog i sparnog.
„Dejana!“, glas moje drugarice me trgže iz razmišljanja i pogledah u desno.
„Biljo…“, u trenu se nasmejem kada je vidim i brzo joj priđem, pa je jako zagrlim. „Kako si?“, prvo je što pitam.
„Dobro sam. Imam bolove na deset minuta ali se sporo otvaram“, uprkos svemu široko se osmehne. „Kako si putovala?“, preusmeri se na mene.
„Super sam prošla, letovi nisu kasnili, ali pusti sada mene“, dlanom joj pomazim obli stomak i osmehnem se. „Kako ti je ovde?“, ne mogu da ne pitam. Nisam smela ni da pomislim da uporedim američka porodilišta sa ovima kojim sam u Srbiji videla.
„Dobro je. Vode računa o nama, redovno nas obilaze i pregledaju. Doktor je rekao da očekuje u toku večeri da se porodim… Uhhhh!“, namršti se i protrlja stomak.
A ja kao po komandi gledam u ručni sat i brojim sekunde i kad odahne, kažem: „Ravno trideset sekundi.“
„I šta kaže tvoja prognoza? Možda se ranije porodim?“, nasmeje se Bilja i obriše znoj sa čela.
„Nisam ginekolog i stvarno ne znam tajming. Sad mi je žao što tu oblast nisam malo bolje proučila.“
„Ma, ko je to nama doleteo?“, iza leđa začujem muški brundav glas i naglo se okrenem ka Biljinom suprugu.
Najpre se zagrlim sa njim, a zatim malo popričamo i kada čujem da je uzeo izlaznicu sa posla da bi došao ženi u posetu, zabezeknem se. Zar, zaboga, nije mogao dobiti slobodne dane? Kako mi je to pitanje palo na pamet tako sam ga i izgovorila, a onda dobila i odgovor. Kada mu se supruga porodi uzeće odmor i par dana koji mu sleduju kako bi spojio dve nedelje odsustva da joj pomogne.
Kroz dalju priču shvatim da žene nemaju svoje sobe, već njih šest ili tri dele jednu sobu, dok su im dva kupatila zajednička. Progutam sa teškom mukom knedlu od novostečenih informacija. Onda osluškujem druge žene. Jedne su bile mrzovoljne i žalile se na bolničke uslove. Druge su bile zadovoljne jer bolje od ovoga ne može. Treće su ćutale… Zapravo te treće su bile na održavanju trudnoća ili sa problemima u trudnoći. I dođavola, sve su delile jedno odeljenje. I one što očekuju bebu i one što očekuju pobačaj.
Da bih se uverila u istinitost onoga što vidim, upitam Bilju da li mi je zapažanje tačno? I moje zapažanje je dobilo dopunsku informaciju da nisu samo delile odeljenje već i istu sobu. Do nje je bila trudnica kojoj je plod uginuo i kojoj će kasnije uraditi kiretažu.
Nisam imala reči, niti sam mogla da pojmim da je ovo moguće. Nisam ni mogla da zamislim u kojim uslovima ovi lekari rade i kako uopšte uspevaju da rade?
Ostala sam do kraja posete i poslednja napustila trpezariju. Kako sam zakoračila u hodnik tako sam se ukopala u mestu jer sam videla doktora kako trči sa telefonom na uhu, a onda je zastao.
„Samo mi reci da je električar uspeo da osposobi transportnu izoletu?“, namrštio se slušajući sagovornika. „Ne znam da li 8LJUBAV NA LEPOM MESTU će blizanci morati na Institut za neonatologiju… Morala je na hitan carski“, par trenutaka je ćutao, prekinuo vezu i pogledao me.
„Nemate transportnu izoletu?“, u šoku sam pitala čoveka smeđe kose i zabrinutih plavih očiju.
„Imamo jednu i moraće da izdrži ako nam zatreba“, odlučno je rekao.
„Kako znate da će izdržati?“, nisam mogla da se zaustavim.
„Izvinite, ali ko ste Vi?“, ljubazno je pitao. „Posete su završene i…“
„Izvinite Vi“, posramila sam se zbog pitanja koja sam postavljala. „Medicinski sam radnik ali nismo kolege“, jedva sam prevalila preko usana.
„I po naglasku bih rekao da niste odavde“, dodao je.
Samo sam klimnula glavom da je to tačno ali nisam rekla odakle dolazim. Jer, naši uslovi rada se nisu mogli porediti sa njihovim uslovima i bilo šta da kažem bilo bi suvišno u ovom trenutku.
„Doktore!“, ženski glas sa pola hodnika nas je oboje naterao da se okrenemo prema sestri koja je prstom pokazala na jednu sobu i utrčala u nju.
„Nemoj to sad da nam radiš, pregurali smo noć, zaboga“, doktor je tiho zarežao i otrčao.
Ostala sam još jedan tren i čula kako nabraja koje medikamente da daju pacijentkinji, a onda vidim besnu trudnicu kako lupa vratima od kupatila i psuje jer joj se ono ne dopada.
Moja sledeća misao je bila – pa i ja sam se rodila na ovom mestu pre trideset i pet godina.
Tuga me momentalno savladala. Razočaranje me je udarilo kao brzi voz. Progutala sam otrovnu gorčinu i napustila bolnicu.
-
Gospođica Mafija
900 rsd1. Testament
Napokon. Nakon godina učenja, dobila sam diplomu na radost moje majke, bake i deke, i naravno pokupila novac od njih. Drugi korak je pronaći posao, ali tek nakon što posetim rodni grad mog oca. On je, nažalost, umro. Ali to je u redu, jer ga nisam poznavala. Bio je samo davalac sperme, bukvalno. Moja majka je nabavila njegovu spermu u banci sperme, jer kao i svaka zaposlena žena koja nema vremena za ljubav, isplanirala je trudnoću, porođaj, moj život i sve to za manje od sat vremena. Takav je tip žene je moja majka, rođeni organizator.
Jedino u čemu se malo preračunala je to da je moj biološki otac mogao saznati moj identitet. Što je i uradio. Nikada me nije potražio, niti zahtevao nikakva prava, ali znao je ko sam ja. Ono što me je najviše šokiralo jeste činjenica da mi je ostavio nešto. Bar tako kaže njegov advokat i to je jedan od razloga zašto se sada pakujem. Želim da znam ko je on bio i šta je radio. A najviše od svega, želim da znam šta mi je to ostavio. Nisam sponzoruša, jednostavno me interesuje.
Naravno slažem majku kuda sam naumila, jer mi nikad ne bi dozvolila da odem. Ali, sa druge strane, ja sam fino dete koje će otići na odmor, koji zaslužuje, jer me je ipak fakultet istrošio.
* * *
Nakon dugog putovanja, na aerodromu me čeka tip koji drži tablu sa mojim imenom. Ajme, osetim se važno.
– Zdravo, ja sam Tea – pažljivo odmerim tipa dva sa dva. Koliko je visok toliko je i širok. Ne znam da li ga je lakše zaobići ili preskočiti.
– Ja sam Vaš šofer – progovori dubokim glasom kao da se nalazi na dnu bureta.
– Možeš me zvati Tea – čekam da mi kaže ime.
– Debeli Gringo.
– Razumem ovo debeli, ali Gringo? Definitivno nisi iz Meksika – zaključim naglas.
– Nadimak mi je dao Vaš otac – istakne ponosno.
– Pa… – šta da kažem?
– Hoćemo li? – pitam ga.
– Ovuda.
Ugledam limuzinu i umalo mi ne ispadnu oči iz lobanje.
– Vozićeš me u limuzini? – obradujem se.
– Naravno, izvolite – još mi i vrata otvori. E moja ti, do sad si se zabavljala sa kretenima koji nisu ni čuli za otvaranje vrata dami.
– Hvala, Debeli Gringo – bila sam ljubazna.
– Koje ti je pravo ime? – pitam čim uđem u auto.
– Debeli Gringo – odgovori mi ozbiljno i upali auto.
Izvadim telefon i nazovem Ateu, moju najbolju prijateljicu, ona jedina zna gde sam.
– Sletela si? – pita me.
– Pre dva minuta i čik pogodi? Imam vozača i prevoz limuzinom.
– Ne seri! – drekne i udaljim telefon.
– Jutros sam to obavila. Zovem da te podsetim na obećanje. Čim izvidim sutuaciju, dolaziš.
– Naravno. Znaš da uvek možeš da računaš na mene.
– Znam, a sad da čujem šta ima novo kod tebe.
Nakon ugodne vožnje i tračarenja sa Ateom, Debeli Gringo nas je dovezao ispred najveće vile koju sam u životu videla. O ogromnom zidu kojim je ograđena, neću ni da počinjem. Nisam sačekala da mi otvori vrata već sam izletela iz automobila.
– Jebote, je l’ moj otac don Korleone, ili neko njemu sličan? – pitam u šali.
– Ne, on je bio don Karlo.
– Molim? Zvao se Matijas Peri, kakav sad Karlo? – na um mi padne Karla del Ponte ili neki gej Karlo. Nije valjda moj biološki otac bio gej?
– Gospođice, jeste li tu? – Debeli Gringo mi maše ispred nosa.
– Tu sam, hajde da obavio ovo.
– Izvolite.
Uđemo u vilu kad ono u redu ispred mene čekaju ljudi. Muškarci i žene obučeni u uniformama, stoje mirno kao u vojsci. Niti zbore niti govore. Niti osmeh niti mrštenje.
– Vaša posluga – Debeli Gringo me obavesti.
– Ja imam poslugu? – mene samo služe u restoranima.
– Naravno, ostali čekaju u kabinetu.
– Onda idemo.
Do kabineta smo išli liftom. Hej, lift u kući, pa ti vidi.
Lift se zaustavlja i dočekuje nas stariji gospodin, izgleda pa… kao da je izašao iz nekog niskobudžetnog filma.
– Gospođice Tea, moje ime je Faruk. Ja sam bio desna ruka Vašeg oca – i on je sav ponosan dok izgovara to „Vašeg oca“.
– Faruk? Turčin? – isuviše je beo za Turčina.
– Poreklom sam iz Meksika.
– Čekaj malo. On je iz Amerike – pokažem prstom ka Debelom Gringu. – A zove se kao Meksikanac, a ti si iz Meksika, a zoveš se kao Turčin? – ma je l’ ovde neko mene jebe?
– To je tačna konstatacija.
– Da nije ovo skrivena kamera? – ovi tipovi su mi mutni kao reka Nil. Nije da sam ikada videla reku Nil, ali učila sam dovoljno o njoj.
– To su nam kodirana imena – Faruk obrazloži.
– A jel’te? Da ne radite za CIA? KGB? Interpol? Federalce? – nabrajam. Muškarci se pogledaše u čudu. Ma gledaju me kao da sam pala sa kruške.
– Šalite se. – Faruk klima glavom.
– Zašto šapućemo? – i ja klimam glavom. Možda je to ovde neki običaj.
– Čeka nas advokat i ne brinite, ja Vas štitim – Debeli Gringo se ispravi sav važan i u tom trenutku puče dugme sa njegove košulje i pogodi me u nos.
– Au! Mogao si oko da mi isteraš! – pipam nos da vidim da li je još uvek tu. Tu je, dobro je.
– Izvinite, gospođice, to mi se često dešava – priznao je posramljeno.
– Izgleda da ćeš morati da me štitiš od svoje košulje, i kupi majicu – protrljam nos.
– Kako Vi kažete – odgovori sav pokunjen.
– To je bio predlog.
– Naravno. Uđimo.
– Samo trenutak Gringo. Gospođice, unutra ne smete da pokažete strah. Upamtite, Vi ste sada glava – kaže sav ozbiljan Faruk.
– Ja sam glava? Pa… imam glavu – zvuči logično, valjda.
– I ne dozvolite da Vas zaplaše.
– Ko? Advokat? Pričala sam sa čovekom, zvuči kao Dambldor – slagaćemo se odlično.
– Ko? – pita Faruk.
– Dambldor? Hari Poter? Nije valjda da ne znate za Harija Potera? – e pa sad su me najviše šokirali.
– Nismo čuli za njih, biće da su od nekih novijih – trlja bradu.
– Pa poslednji deo je izašao 2016. godine, „Ukleto dete“, ali prvi je izašao bogami još 1997. godine.
– Ma šta kažete? – Gringo debelo razmišlja.
– Ma šta ti je čoveče, kako niste čuli za Harija Potera? Pa čak su i film snimili po njemu. I to sedam nastavaka filma. Zapravo osam, sedmi deo je snimljen iz dva dela.
– Istražiću to. Ne brinite. Ne znam kako nam je promakao taj Poter, ali neće on još dugo – Faruk mi obećava.
– Zašto? Mlađe generacije ga obožavaju – Hari Poter je besmrtan.
– Hoćete da kažete da ga deca vole? – izbuljio je oči.
– Naravno, ma postao je klasik.
– Deca nisu naše područje, ovi tinejdžeri ‘ajde i da prođu, ali deca… ne – namrštio se.
– Ma šta ti je, pa i odrasli ga vole.
– Istražićemo, ali za sada moramo da se fokusiramo na druge stvari. Uđite.
– Hvala – ludaci. Kako bre nisu čuli za Harija Potera? Istražiće ga. Ha!
Mogli su da me upozore da nećemo biti sami, pa prostorija je krcata. Nekoliko muškaraca i nekoliko žena, a da bude još neprijatnije, svi bulje u mene kao da mi je izrasla još jedna glava.
– Dobar dan – kažem kulturno.
– Divno, još rodbine – frkne zgodna crnka koja je obučena u crno pa čak ima i onu mrežu na glavi, kao da se brani od komaraca. Sačuvaj me Bože ove mode.
– Jesmo li napokon svi prisutni? – pita onaj advokat Dambldor, prepoznala sam mu glas.
– Svi su ovde – Faruk se uozbilji, a Debeli Gringo reklamira svoj stomak. Boli ga uvo što mu je otpalo dugme i još izgleda kao da će da bije nekog. Ne daj Bože da taj nekog uhvati, polomiće ga dok kažeš keks.
– Onda da počnemo – pročistio je grlo i stavio naočare.
Vidi ga… Slatkiš kao Dambldor. Istopim se od miline.
-
E, jbg!
810 rsdПРОШЛОСТ
Деведесетих година Русија је, знамо већ, доспела у чудне околности. Старо је нестало, а ново још није наступило, па је тако Русија постала одличан синоним за Постмодернизам, а да тога ни сама није била свесна. Угојена и прождрљива Постмодерна дошла је у ову земљу као освајач и прва после Монгола успела и да је освоји.
Ви то наравно нисте ни приметили, пошто је свако до вас целина за себе – неко је, на пример, козак, неко агент за некретнине, неко геј, проститутка, убеђени верник, полицајац, комуниста, националиста, домаћин, самохрана мајка, али заједно…
Заједно сви ви формирате једну безобличну масу, која потхрањује Постмодерну, попут хиљада нуклеарних реактора. Незграпност и наивна глупост ове земље је одлична храна за Њу.
Управо деведесетих година многи руководиоци музеја распродавали су своје ризнице на све стране. Један од тих музеја распродао је збирку кипова конгоанских богова, која се распршила по разним приватним колекцијама, служећи као украс, елемент декора и слично.
А богови баш и не воле када их померају. Богови су, ако ћете право, велики лењивци. Кад бисте само знали колико је Ра био срећан кад је коначно престао да се устаје сваког јутра и језди небом у својим колицима? О, плесао је од среће. Али када богове ставите да висе изнад камина у кући неког јекатеринбуршког кримоса, који му пред очима спава са својом секретарицом, а понекад од досаде и мастурбира, тада бог почиње сасвим озбиљно да се пита о смислу постојања. Али нећемо о томе, бар не још.
Петербург је, на пример, баш велики град. Ту умире велики број људи. Разни градови се хвале количином туриста, добром повезаношћу са ауто-путевима, такмиче у лепоти архитектуре, али можда би на прво место требало ставити могућност да се умре на најразличитије начине.
А Петербург је у томе прави шампион, и то не само у Русији, него и у свету. Ето, бар у нечему је та земља коначно постала водећа, достижући истински светски ниво.
Почнимо, на пример, до тога да у граду на Неви без проблема можете да умрете од астме. Исто тако, могуће је да покушате да препливате Неву, што је пошло за руком сасвим малом броју људи. Можете да се опробате у предозирању алкохолом или дрогом. Можете да умрете у пијаној тучи, да будете опљачкани, убијени и силовани, а можда и силовани а тек потом убијени, већ према укусу.
Али случај Павла Петровича је био сасвим изузетан, јер је он умро као истински постмодерниста – сасвим обично и истовремено веома чудно.
Смрт је наступила у 22:16, када се шездесетседмогодишњи Павле враћао кући из биоскопа. У прошлости је радио као кинооператер, и кад је отишао у пензију радо је наставио да гледа филмове, користећи попуст за пензионере, и то нарочито увече.
Смрт је наступила као последица акутног застоја срца, баш у лифту покојникове вишеспратнице, где несрећни пензионер никога није могао да дозове у помоћ.
Али, проблем је био у следећем – медицинска експертиза је показала да је човек умро до срчане инсуфицијенције, али у лифту је нађена само једна половина његовог тела – она изнад карлице. При чему је на основу те половине изведен закључак да није било никаквог насиља – коса није била рашчупана, одећа изгужвана, нити су пронађени било какви отисци.
Необичности смрти доприносила је и чињеница да је друга половина тела пронађена такође у лифту, само не у истом улазу, чак ни у истој згради, већ у суседном рејону.
Чињенице везане за ову смрт потресле су петербуршку јавност, која је, у складу са својим најбољим традицијама, одмах заборавила на читав случај, поново се посветивши фундаменталном и кључном проблему града – изградњи још једне цркве на неком тргу.
С друге стране, смрт Павла Петровича је осигурала много непроспаваних ноћи полицајцима, који су се, излазећи да попуше коју усред ноћи, питали: „Чекај, испада да је неко испрепадао старца, сачекао да он умре, а онда раскомадао тело и један његов део однео у другу зграду, удаљену неколико километара од места злочина? И то без трагова крви? Без сведока? Или је неко пронашао већ мртво тело. Поделио га на две половине и… опет пренео у суседни рејон? И у оба случаја је мајсторски уклонио отиске“.
У сваком случају, смрт је остала неразјашњена, али је утицала на мене, зато што се, да се није догодила, ја се не бих нашао у стану Павла Петровича, а да се тамо нисам нашао, не бих из његовог стана украо књигу.
Ја сам, иначе, скроман новинарчић, који пише за ђубре од сајта. Тог дана се није могло ући у покојников стан – медији су наваљивали као мува на говно (као и иначе), па је била огромна бука и гужва.
Није било ни говора о било каквим правилима новинарске етике (ХА!) – све су дотицали рукама, све газили.
И ја сам у свој тој гужви потајно украо једну књигу – сасвим обичну, ни по чему упадљиву, осим наслова:
≅Ψτψϕγβχϕψψσθ ηφϖϕψ ϖτηνδφυφ γβχϕντκζ≅ ненаписани роман мртвог писца
Интригантно, зар не? Наравно да новинари не би смели тако да се понашају. Ниједан нормалан човек не би смео тако да се понаша, али – ја јесам. Украо сам књигу од мртваца и однео је кући.
-
Neko drugi
720 rsdНЕ ЧЕКАЈ
Не чекај никада и ништа.
Тај ко ти је рекао да чекаш,
хтео би да закасниш,
да се строшиш чекањем,
да замукнеш.Не чекај никога,
јер он неће доћи,
заузет је својим пословима,
а ти ћеш испасти будала
јер си га чекао до поноћи.Ко год је чекао, шприцнуо га је врабац
прелетајући га, дајући му јасан
знак да не зна шта чека.Не чекај ништа, чак ни своје рођење,
јер твоји родитељи се још увек двоуме,
налазе мане у кревету, у звездама,
само да се не би родио ти,
него неко други.ХИТНА ПОМОЋ
Када те кола хитне помоћи
пребаце у болницу,
следи преглед.
Потом ћеш добити болничку пиџаму,
а твоје одело и ципеле
биће спаковани у пластичну кесу,
са твојим именом и бројем.
Човек који на томе ради
у одвојеној соби,
неће пропустити да прочешља
твоје џепове.
Кажу да тако свакога дана
заради неколико стотина екстра.
На шта те паре троши,
то нико не зна.
А можда ништа не троши,
можда штеди и чека Онај дан,
сунцем обасјан.КЛАВИР
Наш први комшија, доктор Јовић, био је краљевачка легенда, човек који је даноноћно помагао људима. Ноћу бих, као дечак, гледао у осветљени прозор његове куће, знак вечне будности и мистерије. Једнога дана ме је мајка позвала да јој се придружим, рече да ју је позвала унука доктора Јовића неким послом. И тако први пут ступих у дворац тог моћног и тајанственог човека. И док је моја мајка била у разговору са Јовићевом унуком, ја сам – видевши први пут у животу клавир – спонтано сео испред тог инструмента и додирнуо неколико дирки. Оно што сам чуо, било је неко друго присуство, нешто друго, срећа коју никада потом нисам доживео. Мајка ме је погледала прекорним погледом, а потом и укорила моје понашање пред домаћицом. Узалуд ме је домаћица бранила, моје понашање било је за моју мајку неопростиво. Од тог тренутка, па до дан-данас, од мене се очекивало само то: да се лепо понашам и ништа више, да будем пионир, васпитано Српче.
БРАТ ИЗ КОНГА
У време када сам био дечак, данас непостојећа држава Југославија била је један од лидера покрета „Несврстаних земаља“, позната по свом хуманистичком ангажману, пре свега у афричким земљама. Од нас се очекивало да плачемо над тешком судбином афричких револуционара као што је био Чомбе. Из братског Конга свакодневно су стизале вести о опаком Мобутуу који прогања нашег брата Чомбеа. Како помоћи Чомбеу и народу Конга? – питали су се дан и ноћ југословенски комунисти. А онда је почела да кружи прича да ће наше породице моћи да усвоје по једно дете из Конга, како бисмо помогли тој напаћеној земљи. Ја сам скакао од радости када сам то чуо. Добићу брата, вероватно мог узраста, са којим ћу моћи да се пентрам по дрвећу и пикам фудбал. У провинцијском граду, у којем сам рођен, није се могао видети човек друге расе, па је вероватно и то распламсавало моју машту. Моја радост била је још већа када је и моја сестра ову новост прихватила са радошћу. Заједно смо замишљали нашег црног братића како трчи и игра се са нама у дворишту, а ми му откривамо тајне закутке једног новог простора. Време је тако пролазило, али наш брат никако није стизао, а ми смо приметили да ни отац не воли да га често питамо: „Зашто?“ И тако су ову племениту идеју временом појели скакавци, а наш брат је остао у Конгу, на нама непознатој адреси.
-
Očinstvo
810 rsdЦИКЛУСИ
Сањам, ове зиме, у циклусима. На ред је, канда, дошла прошлост. Нека дубља прошлост, ранији дани, па онда, по свој прилици, још дубља од ње. И неки простори у којима се одвијала. Неки предели, нечија лица, одломци реченица, парчад нечијих покрета. И све то некуд смера, води ме. Одвија се филм без моје воље, кад ме сан завара. Међутим, пре дан два, у току јутра, после више таквих снова и док сам се још разабирао по циклусима, покушах да се сетим нечег, настојах да подигнем тај поклопац од туча, јер доле је тмина као у спиљи.
Доле је празан саркофаг.
Читаво ми јутро пролази у немиру од тог парчета сна који се призвати не да. Кад ми, у току прања кошуље (тренутак зена под млазом хладне воде, кад сасвим се отиснух од непосредне радње), то просине: сањао сам брата! Оног, брата који се отео, који нам је, одавно, залупио врата. Јасно видим: његово лице, лепо, и његову косу, бујну (и себе, како стојим, негде, иза њега, како настојим да му се, кроз неку густу гомилу људи, приближим, разменим покоју реч с њим). Ускрсну и туробан осећај који ме је пратио у току тог сна (заправо, ускрсла је специфична емоција која је пратила тај сан унутар сна – добро закован – и без које ни не би било присећања): жеља за братом, и свест да ме, из неког разлога, он одбија. То ме је, у току тог сна (или честице сна залутале у већи и пространији наративни ток), то се кидање, тај немир од жудње сад истовремено и буди и стишава под млазевима ове топле воде. Да, избила је гола чежња. Да, сањао сам чиста, братска осећања. Сад, као да ме је од тога помало стид.
(ПАРЧАД)
Вратила се у току ферија. И њени и моји станују у истом крају. Запазила је да је посматрам док се бавила око цвећа. Узвраћа ми оштрим погледом. Очигледно негодује што сам се уопште дрзнуо да је погледам и вероватно јој смета и сама помисао да сам присутан где и она.
Одлази с пријатељицом, на филм. Низ падину.
Низ падину је цвећњак, наши станови, биоскоп.
Ја не могу да се отргнем од њеног погледа
Она, која прелази преко свега, само на мене очи не полаже
Очи су плавље од плавети
Те су очи, што се тиче нас двоје, мртве да не могу бити мртвије
Нешто у себи рачунам: има од тога тридесет година
-
Novele
1.200 rsdŠTRAUSOV SOLILOKVIJ
REALISTIČKA NOVELA U KRLEŽIJANSKOM MANIRU
„Čovek je ono u šta veruje.”
Anton P. Čehov
„Kada ljudi ne znaju koju će ti etiketu zalepiti, kažu: To je čudan čovek.”
Anton P. Čehov
Na radiju čuli su se krčajući i prigušeni početni zvuci filharmonijske melodije Štrausovog Radetzky Marcha. Filharmonijski bubnjevi potmulo su brujali kroz zagušeni zvučnik starog, prašnjavog drvenog „Filipsovog 930A” radio aparata iz godine 1931, na kome je bilo „dva prsta” gustog sloja ustajale prašine:
„Tam-tam, tam-tam-tam! Tam-tam, tam-tam-tam…”
Dve omanje ljudske kreature, nalik pingvinskim – zdepaste i dežmekaste, voštanih lica, u iznošenim bež, odnosno sivom odelu, stoje leđima okrenute jedna naspram druge. Nalaze se, dakle, u biblioteci čiji krov, kap po kap, obilato prokišnjava, kaplje i topi višedecenijski staru novinsku hartiju (podmetnutu da upija vlagu i kišnicu umesto kakvog dubokog suda) u ćošku velike memljive bibliotečke prostorije, u kojoj se oseća miris stare hartije i težak vonj vlage, buđi i ustajalosti… Napolju, već tri puna časa studena kiša polako lije – kap po kap – dobujući glasno po krovištu i uz napuklo staklo prozorskog okna.
Dva debeljka prevrću, zagledaju i listaju požutele i prašnjave stranice poluraspadnutih knjiga, koje odavno više niko ne čita…
Dežmekasti čovek sa šiljatom bradicom, iz poslednje, gornje stalaže, prve i najveće police, izvlači podeblju zelenu knjigu osobito tvrdoga, kožnog uveza, s dve poveće crne fleke na prednjoj korici, očevidno od davno, davno prosute kafe. Počeo je polako i očevidno pažljivo listati ovu knjižurinu, neprekidno pazeći da se odveć loše uvezeni listovi potpuno ne odvale i ne rasuju po zamrljanom i trulom parketu ove, skoro u potpunosti ruinirane zgradurine građene još na koncu evropskog baroka, a koja je davala utiska da bi se cela srušila od krova do temelja ukoliko bi dunula osobito jača košava… a koja zna biti vrlo surova i gadna koncem svake jeseni i u zimu.
Na knjizi, pisalo je: Izabrane pripovetke Antona Pavloviča Čehova.
Drugi, dežmekasti čovek – sa naočarima, u istom trenu okrenuo se, te istodobno bacio oštar pogled na knjigu koju je držao u ruci Debeljko sa šiljatom bradicom. Primetio je on na licu Debeljka šiljate bradice jedan majušni, suptilni, ugodni osmeh.
… No, tišina je odveć morala biti prekinuta, neko se morao oglasiti, te je Debeljko sa cvikerima zapitao Debeljka jareće bradice sledeće pitanjce:
„Volite li Čehova?”
„A koga ne voli, gospodine?”, odvratio je kao iz topa, vispreno i žurno Debeljko šiljate bradice kao da je samo čekao ovo postavljeno mu pitanje.
„Da, doista, nenadmašan je”
„Genij kratke proze!”
„Da… Bez dvojbe se slažem!”
Potom, na nekoliko trenutaka ućutaše se, obojica, čak i ponovo okrenuše leđa jedan drugome. Baš tako da je neko treći sa strane slobodno mogao pomisliti da je došlo do neke tihe međusobne i iznenadne zavade, psovke, možebiti razmene prezrivih pogleda iliti uvreda, ili nečeg još goreg, jer nastupila je tako studeno, brzo i neočekivano kratka i ozbiljna tišina i stanka. Razgovor je bio prekinut među njima kao da ga je neko presekao makazama, cap! Ponovo su dva dežmekasta i simpatična čovečuljka uronila u more prelistavanja i zagledanja svih tih knjiga i knjiga…
Ali, Debeljko sa naočarima, ničim izazvan, prozborio je nanovo, vrlo ozbiljno i naglašeno kao da saopštava kakvu zvaničnu vest korisnu za opšte saznanje:
„Znate… znate… Čehov je svoju priču Kameleon napisao po mom životu…”
Debeljko šiljate bradice (očevidno da je čitao ovu pripovetku velikog literate Čehova) pogledao je Debeljka sa cvikerima te se – nasmešio blago, sitno i dakako primetljivo: naivno-pakosno. Debeljko sa cvikerima ugledavši, njemu, osobito čudan osmeh na licu Debeljka šiljate bradice, uozbiljio se naglo, podigao glavu te mu kazao razgovetno i glasno, pokušavši da mu pojasni što hitrije, šta je to hteo reći malopre:
„Moj je život, dragi gospodine… toliko sličan onom hrtu kome svaka šuša gasi pikavce po njušc…”
Dežmekasti čovek šiljate bradice, maknuo je toga časa skromni kez sa svoga lica, na trenutak se ućutao, umudrio, te nakon nekoliko trenutaka zamišljenosti progovorio:
„Ooo, pa zastanite malo, zaboga! Gospodine… kada već idemo u takve detalje… u priči nije napisano niti je podrobno ispisano da li je psa neko pekao po njušci cigaretom ili čim drugim, to je ipak… shvatite, samo i jedino nagađanje… da, nagađanje, možebiti i potpuno netačno, krivo. Vidite, to pseto u priči i ne svršava svoj pseći život osobito loše i odurno, pseto na koncu vodi kuhar, ono odlazi kod Generalovoga brata, što bi imalo značiti: u udobnost, u obilje hrane i topline… Zašto ste, bogamu, takav pesimist, i u ime čega?”
Dežmekasti čovek sa cvikerima zacrveneo se u obrazima od besa, kao bulka. Čuvši ovo – ne beše mu sasvim pravo, te povika prasećim, skičavim glasom ljuto uvređene persone:
„Čujte vi… ali ja… ja to vidim tako… i to, zapravo i jeste tako! Kako uopšte i… može biti drugačije?!”
Dežmekasti čovek šiljate bradice, na ove reči – uzmače korak unazad. Kao da se prenu iz sna, iz trena zbunjenosti. Čudno se izbuljio u ovoga, odmeravao ga je nekoliko trenutaka kao da gleda u duha, a potom se nekako naglo smirio, spustio ramena, izdahnuo, povratio pređašnju staloženost i mir, te se nakratko zamislio, pa ga u oči oštro pogledao i kazao mu osobito izveštačeno-srdačno:
„Oh, da, svakako! Bilo mi je vrlo, vrlo drago…”
Okrenuo se zatim i žurno pobegao iza druge police, te se docnije zavukao iza poslednje bibliotečke police, čak na kraju prostorije, tačnije – do zida – gde su miševi i pacovi svoj odavno osušeni, požuteli, smežurani i sićušni izmet zatrpali novim, krupnijim i svežijim. Tamo je ovaj gospodin nastavio nervozno prevrtati, tražiti i zagledati požutele i stare časopise te zastarele atlase i ostalu iscepanu, požutelu i vlažnu hartiju odavno predviđenu za uništenje kao „stari papir”. A sve to, kako se dalo razumeti – samo da bi utekao od ovoga čudnog Dežmekastog čovečuljka sa cvikerima, koji – kao da ga je na smrt želeo preplašiti svojim životnim pogledom i pređašnjim sumanutim rečima o Čehovljevoj priči.
Dežmekasti čovečuljak sa cvikerima bio je fatalno zbunjen.
Oči su mu utonule ispod podočnjaka. Kao da mu se čitav svet srušio na glavu nakon ovog kratkog razgovora o Čehovljevom Kameleonu, sa ovim Dežmekastim čovečuljkom šiljate bradice koji mu na početku delovaše vrlo finim i ljubaznim strancem.
Na koncu svega, Debeljko sa cvikerima izazvao je pravi skandal u biblioteci kada je od gospođe bibliotekarke zatražio da ga ne gleda „tako”, to jest „ispod oka”, što je začuđena bibliotekarka, u čudu, negirala – fatalno uvređeno razrogačivši svoje piljarske i izazivačke oči u ovoga, dakako – jer je sve vreme čvrsto i udobno spavala u svojoj fotelji kao generalica, da – grunjala je i hrkala celo vreme kao da je „zaklana”.
Štrausova kompozicija i dalje je tekla, glasnije i krčavije. Taj uporni Štrausov neprekinuti kompozicioni „solilokvij” koji nikako nije prestajao sa svojom bučnom feldmaršalskom melodijom tekao je „sam za sebe”… kao da je melodija ovog marša – koja je izlazila iz starog radija – uzvišeno odzvanjala na kakvoj vojnoj K. und. K svečanosti ili u kakvoj prostranoj Sali belvederske, švarcenberške ili budimske palate, i kao da je bila godina istorijska i revolucionarna 1848!
Debeljko sa cvikerima zapretio je narednih momenata bibliotekarki da će joj sledeći put, „bude li ga tako podlački sve vreme odmeravala, pljunuti u kafu” i „razbiti joj nos!”
Potom je izašao van, osobito jako zalupnuvši vratima za sobom. Sirota bibliotekarka pred penzijom nagutala se bensedina (ukupno je progutala tri komada), i potresena – pohitala je docnije kući, sat i pol pre kraja radnog vremena, da se umiri u osami svoga toplog doma – prethodno, dakako, svrativši u obližnju poslastičarnicu gde je zarad „smirenja” svog „potresenog stanja” proždrala osam šampita, šest krempita i porciju od trinaest velikih tulumbi s limunom. Naravno, pametni Debeljko šiljate bradice odavno je već bio utekao iz biblioteke – kao da je predosetio kakav skandal ili težak incident. Otišao je hitro ne uzevši niti jednu jedinu knjigu, iako je toga dana pošao u biblioteku da uzme četiri ili pet (po već sastavljenom spisku prioriteta).
Vani negde u daljini, začuo se gromoglasan prasak groma.
Radio je crkao, melodija utihnula.
Krovište biblioteke prokišnjavalo je sve obimnije. Više nije kapalo „kap po kap”, sada je kišnica počela curiti u dugim i tankim valovima, poput vode iz slabo zavrnute slavine.
Potom se na zemaljsku blatnu koru sručio tako vraški jak ledeni pljusak da su ulicama i bulevarima kišni potoci nosili sve pred sobom: od poplašenih mačaka i bolesnih, besnih kerova lutalica, kanti za smeće, omanjih nepričvršćenih klupa, preko valova gustoga i opaloga lišća, do starih cipela, ljudskih šešira, raznih kišobrana, izgubljenih rukavica, satova, prljavih torbi i pocepanih zembilja, hartije, novina… Da, odista – bejaše to strahovita novembarska oluja.
Štraus je zaćutao, a otpočeo je tihi, olujni novembarski nokturno.
2019–2022.
-
Od Sarajeva ka Hiperboreji
630 rsdKESTEN
Jesenje lišće prekrilo trotoare, parkove i ulice. I sumrak se približava ranije. U mladosti blizina jeseni stvara mali osjećaj nelagode, neke zebnje koja se javlja pred nastupajuću zimu. Neke svjesnosti o tome kako je duga godina, kako vrijeme sporo prolazi i kako je naredno ljeto daleko, da se samo u mislima može dokučiti. A sada su godine kraće pa ona zebnja iz djetinjstva već odavno nije prisutna. Zamijenila ju je neka pritajena radost svakim novim jutrom. Nekim novim vidicima koji, ma kako često se ponavljali, na jedan drugačiji način dodaju novu boju, nijansu, u akvarel našeg postojanja. Jedna od tih novih boja je blijedo žuta sa nijansama plave koja ukrašava vrhove glave i krila dviju sjenica, koje dolijeću na grane ogoljelog drveća u parku ispod prozora. Pojave se tako nenadano, zastanu na tren-dva, pa nastave dalje u svom vratolomnom letu kroz guste grane. Zadivljujuće je kako se uspijevaju sa lakoćom i relativno velikom brzinom provući kroz mnoštvo golih grana, a da ih pri tome nijedna ne okrzne. Promatrajući ih, svakodnevno kroz okno prozora, u ove jesenje dane, vrati mi se slika iz djetinjstva i sjećanja na stil igre jednog fudbalera koji je imao sličnosti sa letom ovih dviju ptica.
Bila je jesen šezdeset devete. U Sarajevu, u Skenderiji, tog novembra je bila premijera filma Bitka na Neretvi, a na stadionu Koševo, te sezone, Željo je igrao utakmice kao domaćin. U predvečerje, prije nego što bi utakmica počela, stigli bismo na stadion, roditelji, brat i ja. Zauzeli bismo mjesto na sjeverozapadnoj tribini, dijagonalno suprotno od semafora. Pored nas, u većem društvu, bili su i prijatelji roditelja. Utakmice su igrane pod reflektorima. U svijetu petogodišnjaka postoji jedna mala barijera prema vanjskom svijetu koja na neki način štiti dijete. A to je nesvjesnost djeteta za svijet oko sebe. Ono primjećuje ono što je u neposrednoj okolini i ono na šta ga roditelji upute. Van toga, svijet je samo slika koja se mijenja svakog časa, a koja ne utječe na dječiju percepciju. Kada bi utakmica počela, ja bih fokusirano pratio jednu plavu tačku na terenu, koja je brzo i vješto pravila slalom između protivničkih igrača. Iz moje dječije perspektive, ta plava tačka bila je nezaustavljiva i stvarala je osjećaj ushićenosti u meni. Kada bi taj plavokosi, visoki fudbaler uzeo loptu, svi oko mene su uzvikivali: “Hajde Švabo, okreni ih. Zavrti ga kao petobanku.” Nisam ih ponajbolje razumio, ali sam ih osluškivao vjerujući da imaju znanje o igri koju smo gledali. Ponekad mi se čini da nikada kasnije u životu nisam vidio takve bravure i driblinge. U mom svijetu se stvarala slika ljepote koju je naš Štraus uz Piketa, Bajića, Bukala… stvarao i izvodio dolje na terenu. A onda bi se na poluvremenu, na atletskoj stazi, na improvizovanom ringu, postavljenom iznad pijeska predviđenim za doskok atletičara u skoku u dalj, odvijao revijalni boks-meč. Mene bi nakon simfonije Željinog tima u prvom poluvremenu, obuzela dosada i san bi me prevario. Udobno smješten između roditelja, prespavao bih drugo poluvrijeme. Probudili bi me na kraju utakmice, pomalo tužnog, što utakmicu nisam dogledao do kraja. Krenuli bismo prema izlazu iz stadiona, spustili se do parkinga na istočnoj strani, a onda se popeli na uzvišicu od koje je dolje u grad vodila ulica Koševo. Desetak metara niz ulicu, započinjala je aleja kestena. Ljudi su tiho i mirno u koloni silazili prema gradu. Aleja je izgledala magično, kao iz nekih starih filmova, prekrivena opalim lišćem, u mraku, s rijetkim uličnim svjetiljkama. Na kraju aleje, iznad groblja Sveti Marko, a ispod Tehničkog fakulteta, bile su postavljene dvije-tri ulične peći, crne boje, s rešetkom odozgo, cilindričnog oblika, na kojima su ulični prodavci pekli kestenje. Sa strane na improvizovanom štandu, stajali su novinski papiri korišteni za pravljenje fišeka i lampa koja je diskretno bacala svjetlost okolo. U novinske fišeke vješti prodavci su limenom kašikom sipali vruće kestene. Mirišljavi dim pečenog kestena prekrio bi cijeli pojas ulice tako da su bili rijetki oni koji ne bi zastali da kupe kestene.
Taj kutak grada je od tada zauvijek zauzeo mjesto u mom srcu. Da li zbog idilične slike aleje prekrivene mokrim lišćem, sa lelujavim svjetlom lampi ili zbog mirisa kestena i crnih prstiju koje bi mi majka s prijekorom brisala maramicom kada bi pojeo i zadnji kesten iz fišeka. Ili je energija tog ćoška bila nešto što će me mnogo godina kasnije privući i navesti da jedan lijepi dio mladosti provedem, gore na uzvišici, studirajući na Građevinskom fakultetu ili provodeći vrijeme u bašti Kaspera, ispijajući kafe, dolje, tik ispod mjesta gdje su nekada davno stajali prodavci kestena.
Ivica Osim je te sezone odigrao svoje posljednje utakmice u dresu Želje, a ja sam počinjao osjećati ljepotu ovog svijeta, ljudi, grada i ukusa kestena.
-
Ovo ti pismo pričam
900 rsdMILITÄRGRENZE
У зиму године 2012. мој пријатељ Иван Ивић намерио се да оде у Даљ. У Даљу је требало да пронађе библиотеку коју је Јаша завештао Читаоници.
Подухвату су претходиле консултације преко имејлова – треба ли такав неки податак мени уопште. Колики је удео Јакова Игњатовића у тексту који спремам, има ли смисла оптерећивати текст додатним информацијама о библиотеци.
Ја сам тада размишљала о сасвим другим стварима, тако да сам била 1) затечена када ми је стигла његова понуда 2) постиђена што сам занемарила корпус 3) забринута шта стоји иза тог подухвата. Не наилазиш свакога дана на такву понуду, заправо, не знам да ли је ико икада добио такав предлог. Те тако, пристадох. Рекох му да ми Јашина заоставштина не значи много за рад, али да је могуће остварити контакт и комуникацију и имати везе. Та сарадња је сада модерна.
Бавила сам се тада, или је требало да се бавим, српским мемоаристима, али нисам га обавештавала ни о чему што сам писала у вези са тиме. Једино што сам му, неколико година раније, послала библиографију текстова које ћу испитивати.
Иван је заправо већ био одлучио да тог понедељка оде у Даљ. На мени је било само то да узмем или оставим информације које ће ми он проследити.
Нешто због тога што је размотрио корпус текстова, нешто због дуга времена, тек, једне недеље увече одлучи Иван Славкович Ивич, хонорарни запосленик у неколико хрватских публицистичких фирми, састављач документа о српским школама и гимназијама у Хрватској (објављеном који месец пре експедиције, крајем 2011), иначе слободни стрелац и отац честите породице, да вишак новца из кладионице утроши на бензин, што је износило неких стотину куна, те искористи прилику да попуни простор између ћеркиног у школу одласка и из школе повратка, па се упути у Даљ, тридесетак километара од Осијека.
Његова пријатељица, Наталија Сергејевна Јованович са нестрпљењем ишчекиваше повратак, који је приближно одредила за петнаести час и гледала временску прогнозу за тај део славонске Паноније. Ивича је очекивала кувајући супу, тако касну у односу на утврђене бачванске обичаје, и сваки часак скретала поглед са лонца на монитор у дневној соби. Између два погледа по глави се врзмао њен пријатељ, иначе по свом посланству и предлогу, сасвим надреалан човек, сада већ као хусар лаке коњице, коме су из натписа All Star израсле мамузе. Он језди на својој кобили од Осијека до Даља, китњастих утврђења на барокној мапи, док се простор на географској карти Google претвара у тродимензионалну тамнозелену путању, са обавезном светлосивом маглом, местимичних млечнобелих праменова.
У магли језди Ивич. Ивич ће бити божански проводник комуникације. Сви ћемо најзад бити повезани, сусретаћемо се са сузама у угловима очију. Покидани каблови из којих вире жице наших некадашњих контаката од сада па заувек биће зацељени моћном изолир-траком; откинути удови сада ће имати протезе одштампане „три де“ штампачем. Одлазићемо једни код других лако, као жичаром која се непрестано врти укруг. Од једног тако малог подухвата покренуће се лавина љубави, покренуће се огромни пургер-бал преко целог Панонског обода.
И тако он залупи вратима, нежно и уљудно, стави кључеве у предњи џеп, поправи сунчане наочаре – није била магла, напротив, био је светао и хладан зимски дан, покуца на врата месне библиотеке и назва добар дан библиотечкој радници која је радила нешто на компјутеру. Објасни јој због чега је дошао. Тад она подиже погледа са монитора, мало се помери уназад и пребаци израз на мод за учене посетиоце.
„Не будите наивни“, говорио је њен поглед. „Ова књижница нема ништа старијег датума“, рече најљубазније што је могла. „Но ипак да погледамо.“
„Овде су нам Игњатовићева сабрана дела. Сачекаћете само тренутак.“
Прошла је поред Ивича у стражњи део, лако га дотакавши по боку a затим замакла иза високе полице. Ивич помисли да се тамо иза крије какав мистични пролаз. Није чуо ништа више. Док је чекао да се врати из тајне одаје, покушао је да се нечим занима, да скрене мисли са тока који никако није очекивао.
Вратила се после десетак минута који су се Ивичу учинили као сат времена, и одмахујући главом, слежући раменима, рекла да нема ничега. Није сигурна, али мисли да је то Игњатовићево завештање прешло у наручје цркве.
„Једино што вам могу понудити је да се распитам код владике, па ћу вам јавити. Оставите ми број телефона.“
Супа је већ била на столу када је Наталија добила обавештење да има непрочитан имејл. Написа разочараном пријатељу да је добро што се комуникација наставља, и да су та мушко-женска нуђења најбољи део приче. Међутим, из сваког његовог слова избијала је љутња, какву није могао разблажити никакав Наталијин бећарац.
Najstariji podatak o knjižnici u Dalju pronađen je u „Zborniku o Srbima u Hrvatskoj“ (Beograd: SANU, 1999.), u tekstu V. Krestića, gdje se navodi da je u Dalju 1861. godine otvorena čitaonica. Fond čitaonice značajno je obogatio pisac Jakov Ignjatović, koji je u Dalju živio od 1863. do1879. godine te čitaonici darovao veliki broj naslova, uključujući svoju privatnu knjižnicu.
Следовало је још једно чекање. До сутра пре подне, а можда и дуже. Дошли смо сви на пургер-бал, али нигде музике. Пропратна писма Друштву, Матици остављена да таворе на монитору са уводом „Поштовани,“. Мало курсорово срце дрхтури на монитору, трепери ипак надом да ће ово путешествије отићи у смеру сасвим непланираном, до познанстава сасвим неочекиваних.
На срећу, нисмо дуго чекали одговор. Имејл сам добила у уторак, већ око поднева.
Daljska se epizoda rasplela neslavno: Bibliotekarka se raspitala na nadležnom mjestu i objašnjeno joj je kako Jaša zapravo i nije imao neku bogatu i pravu biblioteku nego je, pri odlasku iz Dalja, razdijelio određen (a svakako nevelik!) broj knjiga pismenijim susjedima, pa je podatak o zaviještanju biblioteke, u stvari, izmišljotina.
Ивич прелази преко наслова резултата претраге у даљској библиотеци. Да Винчијев код. Леш у библиотеци. Име руже. Вавилонска библиотека.
Ништа од прашњаве архиве, од папира који се расипају додиром, као сасушено лептирово крило у инсектаријуму. Само одсуство, просто и очигледно одсуство: окречени зидови, шарене универове полице, пријатан мирис нових издања.
Како си замишљао тај иако невелики фонд? Витрина, свакако, жути сиви црни хрбат, свици, свеске. Са специјалним овлашћењем снимаш странице. Како ти жена пакује сендвиче док одлазиш у рудник ексклузивности. Како те ћерка вуче за рукав да кренете већ једном кући зато што је прегледала сав шарениш, а не може да чита на јавном месту.
Dobro, bibliotekarka je u cijelu priču upala slučajno i s najboljim namjerama pa je nisam htio izlagati dodatnim pitanjima, ali zbilja mi nije jasno, ako je doista tako, zašto se onda tim podatkom operira u članku o Jaši na srpskoj wikipediji (Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу.), a čini mi se kako to tvrdi i mađarska verzija – mogu razbrati da se uz rečenicu o Jašinom boravku u Dalju nalazi rečenica u kojoj se spominje biblioteka.
А и шта би, мајке ти, са тим књигама? Тражио шта је Јаков подвлачио, читао маргиналије? Сликао за инстаграм? Учио мађарски?
И шта бих ја са тим твојим истраживањем? Унела у финалну верзију студије и захвалила ти се као професорима и осталим помагачима?
Био један електронски знак, знак за нешто што не постоји.
Фрагменти. Разасуло се.
И Наталија Сергејевна још једном махну лајтнанту Ивичу. Погледом га је пратила све док није сасвим избледео у златастобелој магли.
-
Atopija
900 rsd-1 Uvod
Sistem za traženje nestalih osoba funkcioniše sasvim precizno. Otkako dnevne novine više ne izlaze, beleška o nestanku se najpre objavljuje na društvenim mrežama. Za početak, vest sadrži samo osnovne informacije, teze koje mogu biti koordinate nečijeg života. Javnost se o detaljima obaveštava kasnije, putem internet portala sa zabavnim sadržajem.
Jedna od takvih objava, čija istinitost nije do kraja utvrđena, ali je izazvala poprilično interesovanje javnosti, glasi ovako:
N. N. (52), razveden, otac dvoje dece, službenik u privatnoj kompaniji, bez jasno utvrđenih fizičkih i psihičkih poremećaja, bez upečatljivih karakteristika. Poslednji put viđen na sistemu sigurnosnih kamera: 21.5. u 21:25 na železničkoj stanici. Nakon ulaska u voz gubi mu se svaki trag. Poslednja osoba sa kojom je kontaktirao: Nepoznato.
Kada se vest objavi i podeli, primenjuje se uobičajena procedura. Službe traganja prvo koriste konzervativne metode: proveravaju signal mobilnog telefona, onda čip na ličnoj karti. U 92 odsto slučajeva, ni jedno, ni drugo nisu ni od kakve pomoći. Ali procedura je takva i ovaj se korak mora poštovati.
Kad mobilni i lična karta ne pomognu, u algoritam se ubacuju svi ostali dostupni podaci o nestalom. Specijalni policijski tim za traženje ljudi ima na raspolaganju bazu od čak 12.487 pojmova – psihofizičkih osobina i stanja, karakternih crta, sociopatskih i psihopatskih devijacija, društvenih i političkih stavova, materijalnih, socijalnih i obrazovnih statusa, fobija i kompleksa, seksualnih afiniteta, ličnih interesovanja, talenata i brojnih „nekategorizovanih vrlina i mana“, koji mogu biti deo ličnosti nestalog. U slučaju N. N. (52), u inicijalnom izveštaju, algoritam bi mogao, ali ne bi nužno morao, da izabere neke od sledećih pojmova:
Visoko obrazovan, srednje situiran, razveden. Asocijalan, nekomunikativan, dislektičan. Atoničan, atopičan, apatičan. Agorafobičan, ohlofobičan, dismorfofobičan. Netolerantan, neprijatan, nepouzdan. Blago erektilno disfunkcionalan, disomničan, hipohondričan. Kritičan, duhovit, ciničan. Razdražljiv, plašljiv, paranoičan. Melanholičan, sentimentalan, patetičan. Antiglobalista, ateista, antimodernista.
Ti podaci se kasnije prosleđuju medijima, koji ih sastavljaju u rečenice, zatim u tekstove i tako pažljivo i detaljno sklapaju priču o životu nestalog prenoseći je uz pretpostavke koje bi doprinele atraktivnosti priče, samim tim i većoj pažnji javnosti.
Statistika govori da postoji bitna razlika između nestanaka muškaraca i žena. „Muškarci beže, žene se kriju“ – piše doslovce u jednom od priručnika – „iako su efekat i manifestacija nestanka kod oba pola isti – nema ih, nisu dostupni ljudima oko sebe“. Beleži se i ovo: „Kod osoba muškog pola razlog nestanka krije se u njihovoj okolini, kod osoba ženskog pola, taj razlog je uglavnom u njima samima“.
Međutim, da li je baš uvek tako? Jer, ovo je samo matrica, mogući skup podataka koji se ubacuje u softver. Cilj je da algoritam od datih pojmova izbaci potencijalni scenario nestanka, a onda se po tom obrascu dalje traga, uz pomoć prikupljenih informacija iz medija i sa društvenih mreža. U slučaju N.N. (52), svakako bi bila ostavljena i mogućnost samoubistva, mada statistika pokazuje da ono više ne dominira kao konačni ishod nestanaka. Radikalni teoretičari ljude novog doba nazivaju dvostrukim kukavicama: „Suviše slabi da se bore, nedovoljno hrabri da sebi presude“. I još kažu: „Moderna vremena nemaju svog Kirilova.“
Ljudi nestaju na najrazličitije načine. Prisilni nestanci – primitivni oblici kriminala poznatiji kao otmice – gotovo su iskorenjeni u Evropi. Razvojem tehnologije i policijskih metoda poslednjih godina takvi slučajevi se veoma lako rešavaju. Za razliku od dobrovoljnih nestanaka, o kojima se već čitavu deceniju razvijaju posebne doktrine i sukobi mišljenja psihologa i kriminologa. Zabeležena je prava pandemija nerešenih slučajeva nestalih ljudi. Za njih važi pravilo – onaj ko ne želi da bude nađen, obično u tome uspe.
Kako nestaju oni koji ne žele da budu pronađeni? Najefikasniji, ali najkomplikovaniji način jeste promena identiteta. Može se iscenirati smrt, zamesti trag i nastaviti život negde daleko pod drugim imenom, sa izmišljenom prošlošću, sa lažnim ispravama, uz izgled promenjen plastičnim operacijama. Ovaj vid nestanka karakterističan je za milijardere pred bankrotom, kriminalce visokog ranga i pripadnike tajnih službi.
Neki nestali ljudi se jednostavno predaju. Može to biti posle stresnog događaja u životu, a može doći i samo od sebe. Postaju skitnice, beskućnici bez imena i prošlosti. Lutaju dok ne skončaju negde od gladi, zime, zaraze ili dok im se jetra ne raspadne od ogromne količine lošeg alkohola koja ih spasava od užasa svakodnevice. Niko ih ne pita ko su i odakle dolaze, ljudi se klone njihove sudbine, plašeći se da grozota koju vide ne pređe na njih. Zato je moguće da takvi zauvek ostanu nepronađeni, čak i kada im telo u kojem su boravili bude zatečeno u nekoj rupi, sasvim ohlađeno ili već dopola trulo. Jer, nekada ljudsko telo ne ostavlja jasne tragove o boravku čoveka u njemu.
Ima i onih koji prosto pobegnu u divljinu daleko od civilizacije. Njih ne treba mešati sa umišljenim umetnicima, lažnim ekscentricima ili bolestima zavisnosti nagriženim slavnim ličnostima, koji iz razloga pomodne duhovnosti i lažne ekološke svesti nalaze svoj dom u bogato opremljenim planinskim kućama ili na prostranim ravničarskim salašima. Ne treba ih brkati ni sa monasima, koji samo beže iz jednog sistema u drugi, nastavljajući da robuju u pokori, poštujući pravila. Ne, ovde se radi o istinskim odmetnicima od civilizacije, otuđenicima koji traže izbavljenje u samoći i razgovoru sa drvećem i životinjama. U tom naoko regresivnom procesu, jedni poremete umom, a drugi, moguće je, pronađu spasenje i suštinu.
Praksa beleži i slučaj čoveka koji se, bežeći od sveta, zaključao u sopstveni podrum i tu skončao, jer čitavih šest meseci niko od rodbine, prijatelja i poznanika nije imao potrebu da ga vidi i čuje. Bio je uporan da istraje u svojoj nameri, izdržao je dok je imao zaliha hrane i vode. Psiholozi koji su u medijima komentarisali slučaj, tvrdili su da on zapravo nije hteo da nestane, već je imao želju da bude pronađen. Ali, to je već neka druga tema…
„Izgubljeni ljudi“ su, međutim, posebna priča. Ovaj pojam zvanično je ušao u udžbenike psihologije i socijalne patologije, a zatim i u policijske izveštaje, početkom četvrte decenije 21. veka. Ne postoji tačno definisan pojam „izgubljenih ljudi“, jer je njihovo fizičko postojanje uglavnom potvrđeno i jasno locirano, ali u otuđenom stanju. Jedan deo „izgubljenih“ vremenom pređe u kategoriju „nestalih“. Većina ipak zauvek ostane „izgubljena“. Broj onih koji se pronađu ili koje pronađu predstavlja statističku grešku. Nauka o „izgubljenim ljudima“ još je u razvitku, ali čitavi timovi naučnika od Oksforda i Harvarda, do tajnih laboratorija u tundrama Sibira, rade na izučavanju te pojave.
Ono što je za sada nepobitno utvrđeno – statistika kaže da kategorija „izgubljenih“ danas obuhvata oko 13 odsto svetske populacije. Iako neki izveštaji uveravaju da među pobornicima hrišćanske desnice, stanovništvom Kine i u državama u kojima vlada šerijat nisu zabeleženi slučajevi „izgubljenih ljudi“, istina je da na planeti ne postoji zajednica koja odoleva ovoj pošasti.
-
Mango plesač
1.090 rsdGlava 1 – Poklonik
– Da li biste voleli kremaciju, gospodine?
Indijski vozač limuzine Hardžit posmatra me u retrovizoru. On je Sik; ispod njegovog turbana nalazi se čitava religija. Pre samo nekoliko minuta, pokupio me je na aerodromu; sada se sporo vozikamo kroz žutu supu Varanasija. Brišem lice „klineksom“, želeći da to mogu i s ostatkom tela. Muči me džet-leg i što više vode ločem, to se dehidriraniji osećam.
– Ne, hvala – smešim se. – Nikad se ne kremiram na prazan stomak.
– Tri hiljade leševa se svakog dana spali na reci Gang, gospodine – kaže Hardžit. – Dobra je karma umreti u Varanasiju…
– Imaću to na umu, ne brini.
Gledam kroz zatamnjena stakla limuzine. Varanasi je divan pazuh: vodeni bizoni veličine kamp prikolice ubacuju se u saobraćaj praćeni oblacima muva. Vrišteći bilbordi reklamiraju mobilne telefone, ajpode i najnovije softvere. Prodavac voća zamahuje pesnicom na tri majmunčeta koji mu kradu banane i pomorandže. Policajci u kaki uniformama duvaju u srebrne pištaljke i okomljuju se na pešaka koji kanda krši propise.
Žega je paklena, vlažan dan, prašnjav, nepodnošljiv. Na uskom trotoaru muškarci hodaju držeći se za ruke kao bezbrižni dečačići. Autobus s povraćkom na boku staje tik do nas. Izbrojao sam šesnaestoro ljudi kako leže na krovu, povrh torbi, kofera i lubenica, ali i po ovoj vrućini se smeju i mašu.
– Prvi put u Indiji, gospodine?
Klimam glavom i pomno posmatram Hardžita, Sika. Visok je i nos mu je ogroman, brada mu je savršeno negovana. Uniforma mu je crna kao njegova aura. Ima nečeg ponositog i elegantnog u njemu. Pogled Sika u retrovizoru je previše direktan, usta su mu previše snishodljiva – sviđa mi se čova.
– Smem li da priupitam da li ste ovde zbog posla ili zadovoljstva, gospodine?
– Nisam siguran zašto sam ovde, da ti pravo kažem. – Otpijem dobar gutljaj iz boce negazirane vode. Limuzina me vozi do ašrama Šri Baktija na tri sata vožnje na sever od Varanasija. Auto je poboljšani „ambasador“, elegantan ali snažan – lekcija iz istorije na četiri točka, s fensi mini barom, majušnim bočicama džina „Bifiter“, singl malt viskija i kesicama užeglog kikirikija.
Uočavam ogromnu reklamu za „Bajerov“ aspirin na naslonu vozačevog sedišta. Brendovi su svugde u ovom svetu. Njihova važnost možda bledi, ali su i dalje kuga i lepra savremene civilizacije. To bih ja najbolje morao da znam, to je nekad bio moj svet.
– I onda, koliko planirate da ostanete u svetom ašramu, gospodine? – Hardžit ne odustaje, sada me baš proučavajući u retrovizoru.
– Verovatno dva ili tri meseca. Nadam se da ću uspeti da se sastanem sa Šri Baktijem.
– Da se sastanete, gospodine? – Sik podiže jednu zbunjenu obrvu.
– Da, unutrašnji pogled, mislim da se to tako zove…
– Ali ne treba to da očekujete, gospodine. Mnogi poklonici su živeli u ašramu i po dvadeset i više godina a da nisu uspeli da ostvare lični sastanak s Bagavanom.
– Ali moram da postavim Šri Baktiju jedno veoma važno pitanje.
– Svako misli da mora da postavi Bagavanu jedno važno pitanje, gospodine.
„Ambasador“ je opet usporio kroz saobraćaj, nastavljajući da ulazi sve dublje u smog poput pogrebne procesije. Zdesna, vidim ubav hram s mahovinom prekrivenim zidovima i raspali bioskop koji prikazuje hinduske porniće. Pljusak može da počne svakog časa. Kiša je kao besna vodica za usta što lije iz Božijih usta, kažnjava sve što je na vidiku: rikše, motocikle, kolica, krojače, školarce. Posle nekoliko minuta uveren sam da će kišne kapi probiti krov automobila i načas pomislim da će voda ući u kola kroz vrata. Voda brzo raste i odjednom ne mogu da dišem; smeđa je, ta voda, i mutna, jedna riba dolazi na površinu i izbezumljeno zuri u mene, a ja želim da ispustim krik, ali ne mogu zato što mi je sva voda Ganga u ustima. Hardžita nema, a ja ne kapiram šta se to dešava. Ako je ovo vizija, moja budućnost izgleda zdravo mokro, tako da mora biti da me je spopao jedan od mojih retkih napada panike. Čudno, ali moje anksioznosti su se pogoršale kada sam učinio pravu stvar i prodao marketinšku agenciju, kao da bilo ko zna šta je prava stvar u ovom bipolarnom svetu. Možda će me potraga za prosvetljenjem u indijskom ašramu učiniti još veći narcisom nego što sam bio?
– Gospodine? – Sik me gleda u retrovizoru. – Da li vam je dobro?
Otvorio sam oči.
– Nikad… bolje.
Neki čovek u odelu prilazi prozoru i pruža mi biznis posetnicu. U licu je plav kao Krišna. Odmahnem glavom i on samo produži do sledećeg automobila.
– Loše vreme, ha? – nasmejem se prema vozaču.
– Ne postoji loše vreme, gospodine. Samo Božije vreme.
– Da li je to citat Šri Baktija?
– Ne, to je citat moje babe.
Kiša polako prestaje, čujem nebesku tišinu. Voda kaplje s ulegnutih dalekovodâ, majmunčići izlaze iz skrovišta, i – kao čarobnim štapićem – svi zvuci se vraćaju: trube automobila, lokalna hip-hop muzika iz bezbrojnih šupâ, zujanje mopedâ poput besnih osâ, i odjednom mi sviće da nisam u Indiji: ja sam u parodiji Indije. Uskoro, sveta krava će leći ispred „ambasadora“ zahtevajući da joj prilježno izmasiramo leđa. Bolivudski plesači s lascivnom količinom grudnih malja će skočiti s mopeda koji voze veoma, veoma sporo: indijski sveti isposnici, sadhui, kapnuće mi kiselinu u čaj dok me s ljubavlju blagosiljaju – samo je pitanje vremena kada ću biti usisan u neki stari broj Nešenel džiografika da zauvek nestanem bez traga i glasa.
Sat kasnije, vozimo se uskim auto-putem kome nema kraja. Upijam zelena pirinčana polja, male prljave hramove i predivno drveće manga, raštrkano kud god pogledam. Dva školarca gone snažne motocikle smejući se kao ludi. Žene odevene u sari unose kante s vodom boje rđe u neku kolibu. Suvlje je i vlažnije nego pre; tlo je crveno poput bakra i sve je pokriveno tankim slojem biblijske prašine.
– Pa, osim vašeg ’važnog’ pitanja, smem li da priupitam zašto želite da posetite Šri Baktija, gospodine? – Hardžitov glas stiže pravo niotkuda.
– Pa, zbog malo meditacije i mira u duši, valjda.
– Zašto samo ne gledate u talase okeana u vašoj zemlji? To bi bilo mnogo jeftinije, zar ne, gospodine?
– Možda, ali potrebno mi je vođenje, tako da umem bolje da umirim um. Strašno mi loše ide u sadašnjosti.
– Ali šta ’u sadašnjosti’ ima toliko važno, gospodine?
– To je sve što imamo, Hardžit, a osim toga hteo bih da se približim svojoj božanskoj suštini.
– Ko kaže da imate božansku suštinu, gospodine?
Zakikotao sam se i protiv volje. Hardžitova faca ostaje ozbiljna i on nastavlja: – Znači, ako vas dobro razumem, došli ste u Indiju da naučite da ne razmišljate?
– Moglo bi se tako reći, da.
– I znači zato dolazite da se sretnete s Šri Baktijem, da… nađete tišinu za koju verujete da je indijska?
Uzdahnem i odlučim da promenim temu. – Reci mi, molim te, da li si u životu bio u ašramu, Hardžite?
– Zašto bih ja radio takvo nešto, gospodine?
– Iz radoznalosti, možda?
– Ja sam Sik.
– Trebalo bi i da ja budem hrišćanin, pa eto…
– Vi ste zapadnjak, gospodine. Vama treba nešto da ispunite prazan život. Pokoja molitva i nešto ’pudže’, a onda ćete se vratiti na vaš zapad s blagoslovom gurua i pravićete se da ste videli Svetlost.
Prolazimo pored klinike za leprozne i uspavanog gradića s posterom Šri Baktija. Love ever, hurt never. Ogromna zmija leži mrtva pored puta, spljoštio ju je neki auto ili moped. U daljini neki seljak mlati magarca ispod drveta.
Još jednom zastajemo. Spuštam prozor i udara me debeo zid vlage i zapahne zagušljivi smrad urina. Nekoliko prosjaka pojavljuju se niotkuda razmećući se siromaštvom. Jedan od njih ima spektakularnu zečiju usnu i baca mi u krilo gomilu razglednica u nadi da ću da mu platim. Nasmejem se i zavrljačim mu ih natrag. Samo minut kasnije moj taksi je opkoljen siročićima i nasmešenim čistačima cipela.
Završavam tako što prodavcima dam po petsto rupija, što je sumanut iznos za 90% ovdašnjeg stanovništva, ali želim da usrećim ljude – ne samo svojim parama, već i time što sam barem mala svetlost u ovom okrutnom svetu, ako to ne zvuči suviše pretenciozno.
Hardžit zuri u mene u retrovizoru.
– Da li sam nešto pogrešio? – pitam.
– Ne volim da mi se stranci ovuda razbacuju parama, gospodine.
– Zašto ne?
– To pokazuje nepoštovanje.
– Ali ja zaista nisam mislio ništa u tom pravcu. Samo želim da pomognem.
– Ništa me toliko ne uznemirava kao zapadnjačko saosećanje, gospodine.
Hardžit se nasmeši samo na sekundu, a onda opet postane Sik.
-
I mrtvi vole trešnje
720 rsdI mrtvi vole trešnje
Bili su čudna skupina. Neko bi rekao ludaka. Istina je da su, pre svega, bili skupina mrtvaca.
E sad, šta tačno podrazumeva to „biti mrtav“. Koliko god se taj pojam činio nedvosmislen, binarno logičan, jesi ili nisi, živ ili mrtav, nula ili jedinica, stvari baš i ne stoje tako. Postoji čitav valer stepenovanja od „biti formalno živ a duša mi spava“, preko „telo mi se raspada al’ se držim postojanja ko pijan plota“ do, na primer „živ sam leš, ne smeta mi“.
Dobro, neko bi rekao da nema mesta proizvoljnosti onog trenutka kad se pređe crta i ispusti poslednji dah ali, ne bih da cepidlačim, samo kažem da postoji jedan broj nesrećnika, nedovoljno mrtvih da bi otpustili dušu da ide dalje, a opet, nedovoljno živih da bi pretekli u nama poznatoj realnosti. Ono što ih je održavalo u tom, uslovno rečeno, postojanju, bile su jake želje – nerealizovane dok su imali telo da nešto s njima urade, ali dovoljno imperativne da i dalje zaposedaju i traže svoje.
Jaka željnost činila je da i dalje postoji unutrašnja zgusnutost koja je čak pravila privid fizičkog oblika, istog kao kada su ih polagali u sanduk. Istina, vidljivi su bili samo međusobno, osim možda retkima koji su imali antene za onostrano. Ukoliko bi i došlo do takvih incidenata i do kratkotrajnih preklapanja planova, (ne)srećnik koji bi postao svestan njihovog prisustva bi ili najednom postao jako negativan, besan i neobjašnjivo zao, ili bi, u ekstremnim probijanjima svetova, čak mogao i da ih vidi kao posebne entitete i u tom slučaju bi ili trajno skrenuo ili preventivno proglasio svoje viđenje za snoviđenje.
Naša ekipa rojila se oko mesta koja su pulsirala patnjom i jakim nezadovoljstvima, tamo gde su se iznenada otvarale Kapije za prelazak, ili oko ljudi koje su porobljavale jake želje i impulsi. To su bile frekvencije koje su ih prirodno privlačile i bile neka vrsta hrane. Isto kao što se u automobil sipa gorivo kako bi mogao da se kreće, oni su bivali privučeni takvim energetskim dešavanjima.
Trenutak i mesto u kome se dešava ova priča (iako su te koordinate date samo uslovno jer za njih važe drugačije dimenzije) jeste jedno sparno popodne u grobljanskoj radnjici u malom mestu.
Milorad (čovek od ovog sveta) sedeo je nalakćen za rasklimatanim stolom gušeći se od omorine i psujući u sebi besparicu, dosadu i svoju gnjavežnu ženu s kojom se upravo posvađao. Ionako težak vazduh bio je ispunjen sladunjavim mirisom poluuvelog cveća, grančica čempresa koji se upliću u pogrebne vence i parafinskih sveća. Lenjo je mljacao trešnje koje je kupio u radnjici pored i nadrkano konstatovao kako trešnje, iako naizgled jedre i rumene, nemaju slatkoću, verovatno od kiše koja je tih dana svako malo padala. „Ove trešnje su podvala, deluju plastične u svojoj savršenosti, a nikakav ukus, baš kao i moj život“, pomislio je. Vrtlog nezadovoljstva koji se kao oblak pare nadvio nad njim privukao je naše junake poput mrava koji su osetili šećer. Nije ih, naravno, video, ali njegova klaustrofobična radnjica je namah postala krcata. Osetio se još teskobnije, ako je to uopšte moguće.
Trešnje! Unisono je odzvonila alavost mrtvih usta. Najesti se trešanja dok stomak ne zaboli. Dok prska sok, dok puca jedro meso voća koje drobe krezavim ustima. Orbitirali su u krugovima oko stola i roze najlon kese, sve brže i brže. Uplelo se jedno sladostrasno kolo. Kako nije moguće najesti se u fizičkoj realnosti a istovremeno boraviti u onostranosti, želja se ulila u sirotog Milorada koji je počeo da ih mahnito trpa u sebe iako mu nije bilo ni do čega, pa ni do trešanja. Bilo je nečeg mračno komičnog u tom prizoru. Jeo ih je kao da mu je zadnje. Nije se ni trudio da pljune svaku košticu. Nije mu bilo jasno da li pljuje koštice ili sopstvene zube. Ponesen neobjašnjivom gladi počeo je da ih jede, ne jednu po jednu, nego celim šakama. I koliko god je samom sebi bio besmislen, nije mogao da se zaustavi. Niz obraze su počele da mu cure suze, niz bradu crveni sok.
Zaposednutost koja ga je spopala kulminirala je u jak i temeljan osećaj tuge i promašenosti. Da mu je neko rekao da će danas, ni iz čega, doživeti ovakav duševni kolaps, ne bi mu verovao.
Napustiće ženu.
Zatvoriće radnju.
Vratiće se na selo.
Defetizam koji je osetio začudo mu je doneo olakšanje. Rasplakao se crvenim suzama.
Tanko staklo kandila je puklo.
Mrtvi su se razbežali.
-
Devet priča o gospođici Sit
720 rsdUvertira
09:00, 20.12.2019, petak
kafić „Crna mačka“, Beč
Spava mi se. Mnogo mi se spava. Rano je, jebô ga bog, mnogo je rano, naročito ako si na odmoru, pred Božić, u Beču. Još mi nije ni izvetrilo ono kuvano vino od noćas. Mrzim da radim kada sam na odmoru. A poslednjih godina nije bilo odmora na kom nisam radila. Treba da napišem nešto i o tome: Prokletstvo frilenserskog života.
Naručujem kafu. Kratki espreso. Ne „bečki melanž“ ili takvu neku budalaštinu. Espreso bez šećera, da brzo pokrene dan s mrtve tačke.
Otvaram laptop. Konobarica dolazi s kafom, tražim pasvord za bežični internet… Klasika, uvek ista rutina. Prelistavam imejlove. Evo ga – narudžbina za scenario s jučerašnjim dedlajnom. I to je klasika. U bilo koje drugo doba godine, ali sada, aman…? Pred Novu godinu? Neverovatno.
Dok ukoso jurim kroz slova i reči u imejlu, one počnu da poskakuju, da se mešaju i da se grupišu, sve se nešto domunđavajući. Razume se, i njima je Božić, tȁ i oni imaju dušu.
Bezuspešno se trudim da ih dovedem u red, da se barem za tren smire pa da dočitam imejl. Badava, ne slušaju me. Njima je do zabave.
Uzdahnem.
…
Zavalim se u udobnoj stolici (uvek biram hipsterska mesta s udobnim stolicama). Misli mi lete unaokolo poput muvâ bez glave.
Naručujem drugu kafu. Bacam pogled prema konobarici. Crna kosa, šašava frizura, tetovaže, gotski fazon. Liči mi na nekoga, ne mogu da se setim na koga. Spava mi se, mozak mi ne funkcioniše.
Konobarica nosi kafu. Ispijam je na eks i vraćam se ekranu. Slova su polako počela da se smiruju, fala bogu.
Stavljam slušalice i puštam muziku da eliminišem zvuke koji mi smetaju.
Ovo će biti dug, naporan dan!
Fuga
„Frrrrr“, šapuće mi mačor i budi me iz sna u kome sam bila na bezbroj mesta, ali nijedno od njih nije bilo OVDE:
– Zašto me probudi, barabo jedna? – kažem mu. – Znaš li koliko je bilo lepo tamo gde sam putovala?!
Mačor samo nastavlja da prede i da trlja glavu o moju ruku: „Sledeći put da ne zaboraviš da povedeš i mene!“
U „Crnoj mački“
Otpije gutljaj kafe, pa se ponovo zagleda u laptop. Crna mačka s belom pegom na grudima, zaspala u njenom krilu, mrda brkovima, a potom pokrije njuškicu šapicama. Ne skrećući pogled s ekrana ona spusti ruku u krilo i dodirne meko, čudesno krzno. Znala je da treba da nastavi s radom, ali nije mogla da prestane s milovanjem. Zatvori laptop, zagleda se kroz velike, staklene izloge… I duboko uzdahnu.
…
Uzdah je bio dug, slojevit, uzdrhtao. U njemu je bilo sadržano više različitih misli, a svaka od njih je zvučala drugačije… Kao da je nekoliko brzih uzdisanja bilo spojeno u jednu simfoniju.
Simfonija je, pre svega, govorila o minutima i sekundama, o danu koji je brzo proticao i pritiskao, ne dozvoljavajući da se ni za trenutak ne zaboravi njegov neumitni prolazak. Prikazivala je osećaj koji imaš kada moraš da završiš mnogo posla, ali istovremeno ne želiš da završiš ništa, već samo da utoneš u misli, u nepodnošljivu lepotu dokolice… O onom nemiru govori ta simfonija, nemiru koji izazivaju odložene obaveze, planovi i ambicije, dok ti samo sediš i sanjariš.
Zatim, ona je sadržavala i čitavu melanholiju koja je proizvodila oblačne, kišne dane kao što je ovaj. Teški, niski oblaci, koji bacaju retke, izmučene kapi kiše na grad koji vri. Oblaci u planini, pak, pružaju sasvim drugi osećaj, drugi prizor. U planini, isti ti oblaci su veliki, moćni i zlokobno preteći, dolaze brzo s vetrom i nose snažnu buru, da bi se potom rasprsli na prolećnom suncu. Ali u gradu otežaju od isparenja, od mnogih nevolja i sudbina, pa postanu tromi i nepokretni. Muče se jednako kao i žitelji bučne metropole. O uzdahu nam pripoveda i ova povest.
A ovde, duboko isprepletena u simfoniji od silnih uzdaha, beše i ljubav. Ne neka konkretna ljubav, kao što najčešće biva, nego ljubav prema stvarima koje odavno već ne postoje, koje su odavno iščezle, propale i nepovratno se izgubile, ili su se, pak, toliko promenile da su postale izobličene i neprepoznatljive. Ljubav je ostala bez istinskog objekta kome bi se posvetila. Pusta, tužna i gladna kao tek okoćena kuja kojoj su oduzeli kučiće.
A na kraju, tu beše i bol u želucu, koji se samo pojačavao i postajao sve nepodnošljivija. Simfonija je bila najglasnija kada je dolazila do nje, budući da je to bio jedinstven, realan, fizički bol. Ili nije bio? Otkud je stizao taj bol? Iz kog razloga se javljao tako iznenadno i stezao, tištao i kopao bez prestanka?
Mobilni telefon zazvoni. Jako, prodorno, uznemirujuće. Bol u želucu se pojačao, razdirao ju je i razarao. Bilo je užasno. Očajnički je pružila ruku i zgrabila aparat. Stavila ga je na „mjut“ i još jednom duboko uzdahnula. Još duže, još teže nego prethodni put.
…
Mačka u njenom krilu okrenu glavu i pogleda je žutim očima kao da želi nešto da kaže, nešto mnogo važno i hitno. Poče da prede. To tiho umirujuće predenje koje stvara spokoj, ono joj bistri glavu i zrači jednom neobičnom, zaraznom energijom. Da, energija kao da je prelazila u nju, kao da joj je davala snagu, da bi joj na kraju u potpunosti razbistrila misli. U tom trenutku postalo joj je jasno. Jasnije nego ikada pre. Tačno je znala šta mora da uradi, sada, iz ovih stopa, da ne ostavi mesta za nešto što bi je obeshrabrilo… Grozničavo je otvorila laptop i brzo, gotovo bez daha, počela da piše poruku:
Poštovani uredniče,
Pišem vam da vam saopštim da danas ne dolazim na posao. Ni sutra. Ni prekosutra. Tačnije, ne računajte više na mene. Odlučila sam da se vratim životu koji sam izgubila davno, davno…
Predenje crne mačke postalo je veselije i energičnije, u ritmu kucanja po tastaturi. Istovremeno, bol u želucu polako se smirivao…
-
Osmeh optuženika
1.100 rsdПрво поглавље
Ниш, пролеће 2019. године
Било је кишовито мартовско јутро када је у канцеларији препуној докумената, комплета научне литературе, разних рукописа и једним старим рачунаром, седео доктор историјских наука, господин Витомир Велиновић. Неколико сати он је марљиво припремао своје предавање трудећи се да посао обави темељно и потпуно. Уосталом, он сам је био такав. Професор Велиновић је имао скоро четрдесет година, а већ према његовом изгледу могло се закључити да се ради о човеку од пера и науке. Никада није тренирао. Његова леђа била су благо искривљена од честог седења, а изглед „књишког мољца” наглашавали су дуга разбарушена коса, неуредна брада и наочаре високе диоптрије. Он се још као студент трудио да буде најбољи у чему је и успео. Завршивши основне студије као студент генерације, дипломирао је са десетком, уписао магистратуру, затим докторат. По окончању основних студија, запослио се и радио на факултету као асистент на предметима савремене историје. Међутим, његова каријера се ту зауставила. Стална улагања у нова истраживања, објављивање радова, посете иностраним научним сипозијумима били су изузетно скупи за примања асистента. Витомирова жеља била је бављење науком на највишем нивоу што је изискивало не само посвећеност науци и истраживањима, већ и стабилну финансијску подлогу. Он је сањао о својој катедри на предметима из области којом се бавио, чланству у САНУ, а највећи циљ било му је оснивање Института за савремену историју у Нишу. Међутим, жеља за напредовањем у научном свету, амбициозност и недостатак скрупула учинили су да Витомир Велиновић постане део организације која је финансијски могла помоћи његово напредовање, али која га је неприметно одвукла далеко од безбедне академске уштогљености и сигурности.
Још од својих студентских дана био је активиста омладинских организација које су повезивале студенте читаве Србије, али биле под будним оком свих власти које су се мењале. Својим способностима и ангажманом наметнуо се као лидер Студентског савеза Филозофског факултета у Нишу, а потом и Савеза младих на нивоу читавог града. Истичући се као успешан студент, добар говорник са упечатљивим политичким мислима о стању државе и народа, аутор бројних радова за неколико студентских часописа, Велиновић се допао институцијама које су желеле да имају такав кадар у својим редовима. Веома рано је врбован од стране полицијских обавештајних служби јер су финансијски помагале његово напредовање. Заузврат, он је смиривао евентуалне студентске побуне и дојављивао намере које би штетиле безбедности и угледу државе. Те везе господин Велиновић никада није прекинуо и посао за обавештајце Србије обављао је читавог живота.
Последњих годину дана помагао је полицији на расветљавању случајева спаљених аутомобила. Како се испоставило, то су биле криминалне акције иностране организације која је своје огранке имала и у Србији. Велиновић је, као човек који свакодневно контактира са људима, поготово студентима, могао да буде упознат са бар неким делићем овог хаотичног мозаика. Наиме, када је успостављен болоњски систем образовања на факултетима у Србији, блискост и честа сарадња студената и професора, нарочито асистената, постала је израженија. Обавезна предавања, вежбе, консултације, многобројни колоквијуми и испити зближавали су студенте и предаваче као да похађају средњу школу. Тесна сарадња и Витомирова пријатност у опхођењу са студентима олакшавала му је прикупљање информација о догађањима у граду. Међутим, тек понека вест о људима из нишког „подземља” била је недовољна да се активније укључи у истрагу и чинило му се да полако испада из игре. То му није одговарало јер је његова потреба за новцем постајала све већа и када се ради о приватном животу.
Витомир Велиновић је на кредит купио простран и добро опремљен стан у новоизграђеном делу града, нов аутомобил марке хјундаи соната, такође на кредит. Поврх тога, свој свакодневни живот трудио се да учини лепим и лагодним. Био је особењак који није марио за друштво више од онога што му је било неопходно за посао и напредовање. Није се женио, живео је сам. Бавио се науком, а у томе је неизмерно уживао.
-
Slučajna ljubav
1.000 rsdPROLOG
Brzo silazim niz stepenice suda. Razmišljam o još jednoj dobijenoj parnici, ko zna kojoj u nizu pobeda. Bacam pogled na ručni zglob gledajući koliko je sati. Zaključujem da na vreme stižem na sastanak sa klijentom, a onda ustaljeno prebiram ostale obaveze koje me čekaju. Imaću pauzu za kasni ručak i dok sve završim u kancelariji, kući stižem oko ponoći.
Kako izađem iz zgrade suda, žurno koračam prema parkingu. Mrštim se na vreo julski dan i predstavu nemam zašto mi odjednom sve smeta. Stajem pored auta i dok tražim ključeve u tašni, odjednom imam utisak kako mi po telu mile mravi. Naglo pogledam niz noge i ne vidim da išta ima. Udahnem duboko i u tom trenutku imam osećaj kao da sam u mravinjaku. Milion mrava besno šeta po mom telu. Opsedaju me. Grickaju me. Panično skidam sako i trljam dlanovima po telu, po kosi, po licu, ali užas ne prestaje. Koža počinje da me pecka. Vazduh mi ponestaje. Borim se da dišem. A onda mrak…
„Gospođo Dedinac, otvorite oči.“
Žmirkam zbog jakog svetla, pa ugledam čoveka u belom mantilu.
„Nalazite se u bolnici. Doživeli ste šok“, uljudno saopšti.
„Šta sam uradila?“, u neverici pitam.
„Doživeli ste šok na parkingu pored svog auta“, mirno objasni.
„Kakav šok?“, osim umora, ja ništa drugo ne osećam.
„Srećom, bezopasan je za sada. Ovo Vam je upozorenje i opomena.“
„Molim“, progutam knedlu. „Kakvo upozorenje? Opomena za šta? Ne shvatam gde sam pogrešila i šta sam skrivila“, pa sad sam stvarno u šoku.
„Gospođo, Adelina Dedinac… Ili gospođice, kako god. Imali ste jak i upozoravajući šok od strane Vašeg tela praćen gušenjem“, nervozno govori. „To nije dobro i može biti opasno“, naglasi. „Uostalom, tu su Vam roditelji, možda ćete bolje njih razumeti“, okrene se i izađe iz bolničke sobe.
Tad ušetaju moj otac i maćeha prilično uznemireni i dobro uzdrmani. Govore ono što su im lekari rekli, a ja jedino uspevam da razumem kako moram obaviti razgovor sa psihijatrom.
Bože, jesam li poludela tek tako?
Ni ne stižem sebi da odgovorim na pitanje, a roditelji izađu i zameni ih gospođa psihijatar.
„Kako se zovete?“, bezlično pita.
„Adelina Dedinac.“
„Koliko godina imate?“
„Trideset.“
„Šta ste po zanimanju?“
„Advokat.“
„Koja je ovo godina?“
„Dve hiljade dvanaesta.“
„Mesec?“
„Jul.“
„Da li ste udati?“
„Ne.“
„Imate li dece?“
„Ne.“
„Imate li dečka?“
„Da.“
„Dobro, svesni ste svega. To je bitno“, osmehne se. „Možemo li da nastavimo dalje?“
„Naravno“, kažem, pa pročistim grlo.
„Vaši roditelji su mi sve ispričali o Vašem životu. Međutim, ja želim da sve to čujem od Vas. Opustite se i pričajte mi sve što Vam padne na pamet od detinjstva pa do sada.“
Dok ležim na bolničkom krevetu, zagledam se u beo plafon. Sklapam oči i počinjem svoju priču. Moj život ionako nema nikakvih pikanterija koje bih skrivala.
„Moja mama je umrla na porođaju. Tata je odlučio da se zovem kao ona – Adelina. Kasnije se oženio Olgom. Ona je dobra i pažljiva prema meni. Rodila mi je dva brata, Najdana koji sad ima dvadeset dve godine i Mavrena koji ima dvadeset godina. Tata, Ljuban, je ugledan advokat i od malih nogu me usmeravao da idem njegovim stopama. Uvek sam ga slušala i nikada nisam pravila probleme. Sve svoje obaveze sam odgovorno završavala. Govorim tri strana jezika. Svu školu sam u roku završila. Umem i klavir da sviram. Rekreativno ponekad odem na plivanje. Povremeno idem na časove plesa…“, pričam joj svoj život. Taksativno sve nabrajam i koliko god se trudim da budem kratka i jasna, čini mi se da satima govorim.
„Draga moja, da budem razumljiva i kratka. Vi niste prošli kroz pubertet i to sada uzima svoj danak. Svako živo ljudsko biće mora da prođe kroz lude godine da bi sazrelo. Vi ste sazreli bez oduška.“
„Kako?“, zaprepastim se. „Šta sam pogrešno uradila?“
„Ne postoji pogrešno ili ispravno, postoji redosled. Od osnovne škole ste imali obaveze koje su oduzele dečije dane. Zatim, srednja škola i privatni časovi, kao i vannastavne aktivnosti, uskratile su fazu puberteta. Onda je fakultet pratilo svakodnevno usavršavanje u očevoj kancelariji. Vi ne znate za diskoteku, ludovanje, kasne izlaske u grad i poneko opijanje. Ne znate za dobar ljubavni roman, za provod, opuštanje i relaksaciju. Vaš životni tempo će Vas ubiti ako ovako nastavite.“
„Ubiti?“, ohladim se.
„Da, ubiće Vas. Mislite li da je u ljudskoj prirodi da radite minimum osamnaest, a maksimu dvadeset sati bez predaha? Mislite li da je normalno da ustanete svako jutro u šest i da odete u kancelariju, zatim u sud, pa na sastanke i vratite se kući da bi pristojno ručali i ponovo se vratili u kancelariju kako biste radili do ponoći. Onda, subotu provodite radno pripremajući parnice da bi nakratko u nedelju predahnuli sa dečkom ako nije odsutan. Posao i takav život Vam dolaze glave. Vi jeste ćerka za primer i ponos, ali po koju cenu? Da li ste zadovoljni svojim životom? Jeste li srećni?“
„Jesam li zadovoljna i srećna?“, ponavljam njeno pitanje. „Ne znam… Valjda sam…“
„Uživate li u nečemu iz svog života?“
„Ne znam…“, kopam po mozgu pokušavajući bilo čega da se setim.
„Čini li Vas išta od ovoga što radite srećnom?“
„Ne znam…“
„O tome Vam govorim. Niste imali ni sata puberteta, a to nije normalno. Vi nemate nijednu anegdotu iz života. Nijedno sećanje koga biste se postideli ili mu se nasmejali. Vaš život je pun diploma i zahvalnica, i ničega više.“
„Moj život je… On je… Ja ne znam… Želim da živim…“, suze mi se sliju niz obraze dok se i sama pitam – Šta je moj život?
„Ostaćete u bolnici par dana kako biste se mentalno i psihički odmorili od Vašeg dosadašnjeg života“, sa tim rečima ona napušta sobu.
Brišem suze i pokušavam da shvatim šta se desilo danas.