Bosonogi šampioni

Prvi počeci košarkaškog kluba Crvena zvezda su usko vezani za lik i delo Nebojše Popovića, a ovo je njegovo kazivanje o prvim danima košarkaškog kluba.

„Prvo okupljanje košarkaša Zvezde nije bilo na Malom Kalemegdanu, kako to mnogi sada misle, već u dvorani DIF-a. Bilo je to sredinom marta 1945. godine u dvorani broj 4, sećam se bilo nas je desetak: braća Šaper, Viktor Klimpl, Vlada Majderuh, Jova Aleksić, Ratko Vlahović, Vasa Stojković, Mile Nikolić. Nismo u stvari tada bili Zvezdaši, bili smo klupski neopredeljeni. Međutim, samo koji dan kasnije, jedne nedelje pre podne, sastali smo se na Malom Kalemegdanu i odigrali prvu trening utakmicu Zvezda – Metalac. Podelili smo se između sebe, tako da su jedni predstavljali Zvezdu a drugi Metalac; dresove nismo imali, ali smo se ipak raspoznavali na terenu: jedni su igrali golih grudi a drugi su bili obučeni u košulje i pulovere. Uskoro se formirao jak košarkaški kolektiv. Njime je prvo rukovodio Bata Aksentijević, a ja sam mu pomagao, rukovodstvo je bilo invalidsko“, nasmejao se Popović.

„Bata Aksentijević se vratio sa fronta ranjen gelerom u glavu“, nastavio je, „a ja sam se vratio kontuzovan i ranjen u nogu. Ipak, to nije smetalo da se svojski zapne, počeli su redovni treninzi pod rukovodstvom Ratka Vlahovića, oficira koji je u to vreme smatran u to vreme stručnjakom broj 1 za košarku. Tada smo odigrali i prvu zvaničnu utakmicu, opet sa Metalcem, sećam se, Zvezdino igralište na Kalemegdanu je bilo sasvim pusto: bez tribina, bez ograde, bez ičega – samo koševi. Da bismo pružili priliku gledaocima da nas posmatraju, izvršili smo jednu opasnu krađu, ukrali smo dvadesetak onih teških gvozdenih Kalemegdanskih klupa, nekako smo ih dovukli iz parka i postavili dole, pored terena. Sutradan su nam banuli čuvari i nekoliko vojnika, koje su pozvali u pomoć da bi nam oduzeli klupe. Kako je u to vreme kod nas na Kalemegdanu bila stacionirana i ruska vojska, lako smo pronašli izlaz iz ove situacije, pravdajući se da su nam oni ih doneli, jer eto, navijaju za nas pa su im trebale da sede i gledaju nas dok igramo utakmice. Tako smo zadržali klupe, ali smo zaratili sa kalemegdanskim čuvarima, i taj rat je dugo posle toga trajao. Bio sam i igrač i trener, vođa sekcije, ekonom, međunarodni sekretar, čuvar igrališta – sve to istovremeno. Zaključivao sam utakmice na prvoj turneji po unutrašnjosti zemlje, oktobra 1945. godine. Tada smo putovali 36 sati da bismo stigli do Rijeke, a zatim ceo dan brodom do Zadra, zbog podvodnih mina u moru, koje je kapetan morao da eskivira. Takođe, i prvu međunarodnu utakmicu smo igrali 1946. godine, sa bugarskim prvakom Septevrijem u Beogradu, a prvo gostovanje van zemlje bilo je 1949. godine u Francuskoj. Stadion smo podizali 1949. godine golim rukama, dobrovoljnim radom, posle treninga, a nekada i posle utakmice.

U prvoj fazi smo izgradili donje tribine za stajanje na gornjem bedemu, a sledeće godine i gornje tribine i tribine iza koša. Prvih dana smo imali samo jednu garnituru dresova i gaćica i dve lopte. Patike je imao samo onaj koje bio vešt da ih nabavi. Kada bi se pocepale patike, igrali smo i bosi, a neki su se snalazili ako su imali veze sa vulkanizerstvom i pravili deblje đonove na patikama od starih automobilskih guma. Ključ od ekonomata sam držao kod sebe kao najdragoceniju vrednost“, prisećao se Nebojša Popović. Što se pak lopti tiče u nedostatku gume, igralo bi se sa loptama napunjena travom.

„Najveću pomoć mi je pružao Bata Aksentijević, a nešto kasnije su u klub ušli i Joca Martinović i Sreta Vuković, izvanredni organizatori i radnici. Zanimljivo je da su oni jedini bili u Zvezdi koji nisu igrali košarku, ali su je tako zavoleli da im je Kalemegdan postao drugi dom. Disciplina među igračima je bila izvanredna, svi su bez pogovora izvršavali svaki zadatak.

Najradije iz tog perioda se sećam prve titule prvaka. Bilo je to klupsko prvenstvo države, odigrano 1946. godine na Malom Kalemegdanu. Centri naše košarke u to vreme bili su u Zagrebu, Zadru, Rijeci – tada se sa Beogradom nije računalo kao nekim košarkaškim centrom. Međutim, izvanredni tim Crvene zvezde je nizao pobede i odlučujući susret, derbi za prvo mesto igrao se između nas i Zadrana, u kome su oni bili favoriti. Igralo se prepodne; zaigrali smo kao nikada pre i posle izvrsne igre smo slavili pobedu o kojoj nismo ni sanjali, nadigrali smo ekipu Zadra sa 41:9. To je bio trijumf posle koga su nas navijači poneli na rukama“.

Nažalost, Nebojše Popovića nema više među živima, ali će njegovo svedočanstvo o počecima kluba zauvek ostati zapisano.

Radivoj Korać Žućko

Jedan od najboljih jugoslovenskih košarkaša svih vremena i najbolji srpski košarkaš, rođen je 5. novembra 1938. godine u Somboru.

Zbog školovanja, Radivoj sa porodicom se seli u Beograd. Prvu košarkašku utakmicu odigrao je u srednjoj školi za svoje odeljenje. Prvi trener mu je bio Dragan Glišić. Korać je bio stidljiv, tih, povučen i nije delovao spretno. Sve dok nije uzeo loptu u ruke. Kada je počeo da šutira sa različitih pozicija, bilo je jasno da je reč o budućem košarkašu. Dragan ga je samo naučio pravilima i kako se vodi lopta, dok je šuterske sposobnosti imao urođene. Dok je još bio u podmlatku „BSK-a“, na juniorskom turniru na jednom meču Korać je postigao 33 poena, koliko je njegova ekipa ukupno i postigla na toj utakmici.

Za godinu dana je prešao put od juniora do seniorske konkurencije. Bora Stanković je prepoznao u Žućku neviđeni talenat i prebacio ga u prvi tim. Sa 19 godina je debitovao u Prvoj ligi, 1958. godine. Sedam puta je bio najbolji strelac lige. Niko pre njega nije imao takav uspeh. Igrao je na mestu krilnog centra, koševe je davao uglavnom iz reketa zahvaljujući driblingu i brzom izbačaju, pa protivnički igrači nisu tako imali vremena da ga spreče. Imao je nezadrživ ulaz pod koš, pri kojem se služio telom, pa su i protivnici pokušavali da to prikažu kao faul u napadu, ali bez uspeha. Bio je nadaleko poznat po svom karakterističnom izvođenju slobodnih bacanja sa obe ruke, držeći pri izbačaju loptu na kolenima. Postoji i anegdota u vezi sa tim njegovim izvođenjem slobodnih bacanja. Naime, prilikom gostovanja na belgijskoj televiziji upitali su Koraća koliko bi mogao puta da pogodi bacanja iz sto pokušaja, on je odgovorio: od 70 do 80. Ne znajući šta smeraju Belgijanci, ođednom se u studiju zavesa pomerila, a iza nje je stajao koš. Voditeljka je zamolila Koraća da gledaocima u studiju, a i milionskom auditorijumu pokaže to svoje umeće. Taj izazov Korać je prihvatio i od 100 pokušaja ubacio svih 100 bacanja.

Ostaće zapamćeno i je da na međunarodnoj utakmici, koju je OKK „Beograd“ igrao na Beogradskom sajmištu u „Hali 3“, u Kupu šampiona protiv švedskog „Alvika“, Radivoje u pobedi svog tima nad Šveđanima postigao 99 poena. Samo je Vit Čemberlen bio bolji od Žućka sa postignutih 100 poena na jednoj utakmici. I u domaćem prvenstvu je skoro 25 godina držao rekord kada je ekipi „Mladosti“ iz Zagreba 1962. godine dao 74 poena. Sa svojom ekipom, OKK „Beogradom“, osvojio je četiri naslova prvaka države: 1958, 1960, 1963. i 1964, kao i dva nacionalna kupa – 1960. i 1961. Posle OKK „Beograda“ odlazi u „Standard“ iz Liježa, sa kojim je bio prvak Belgije, a zatim u „Petrarku“ iz Padove, ali ga je automobilska nesreća 2. juna 1969. godine kod Sarajeva u kojoj je tragično izgubio život sprečila da zaokruži svoju fenomenalnu karijeru.

Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je 8. decembra 1958. godine u Parizu i u plavom dresu je osvojio dve srebrne medalje na Svetskim prvenstvima 1963. i 1967. godine, dva srebra na Evropskim prvenstvima 1961. i 1965. i jedno srebro na Olimpijskim igrama 1968. godine. Tri puta je bio najbolji strelac evropskih prvenstava i jednom Olimpijskih igara. Odigrao je 157 utakmica i postigao 3.177 poena i nalazi se na 5. mestu večne liste strelaca. Poslednju zvaničnu utakmicu u reprezentaciji je odigrao 28. oktobra 1968. u Gvadalahari, a poslednju utakmicu uopšte dan pre pogibije u Sarajevu, protiv selekcije BiH.

Bio je izuzetno svestrana ličnost, voleo je muziku, knjige, pozorište, bio je avangarda u svakom pogledu. Sve prve ploče koje su se pojavljivale on bi donosio u Beograd; on je doneo prvi ploču Bitlsa u Jugoslaviju, koja je puštana na Radio Beogradu. Prvi džemper na „V“ izrez koji se pojavio u Beogradu bio je njegov. Bio je izuzetno skroman, materijalna strana mu nikada nije bila primarna, što govori i sledeći podatak. Aleksandar Gec, legenda Crvene zvezde je zvao Žućka da pređe u Zvezdu, ponudio mu stan i automobil Fiat 1300, međutim, Korać je sa osmehom sve odbio, rekavši da ga to ne interesuje. Košarku je igrao iz čiste ljubavi.

Nažalost, 2. juna vraćajući se iz Sarajeva za Beograd Radivoj Žućko Korać je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ta vest je kao bomba ođeknula, ne samo u Jugoslaviji, već i u Evropi i celom svetu. Košarkaški savez je doneo odluku da se na taj dan više nikada ne odigra nijedan meč. Bio je prvi sportista koji je sahranjen u aleji velikana. Njegov kovčeg je bio umesto državne zastave bio prekriven olimpijskom zastavom, na lično insistiranje Josipa Broza Tita, koji rekao da je Korać bio veći od zemlje koju je predstavljao, pripadao je celom svetu. Međunarodna košarkaška federacija je na predlog generalnog sekretara, Engleza Vilijema Džonsa donela odluku da se osnuje međunarodno takmičenje koje bi nosilo Žućkovo ime. Trofej ovog takmičenja je bila Žućkova levica, za uspomenu i dugo sećanje na mladića koji je s ljubavlju prema sportu u najboljem svetlu promovisao košarku, kako u Jugoslaviji, tako i van njenih granica. Kup Radivoja Koraća se održavao sve do 2002. godine. Od te godine nacionalni kup Srbije nosi njegovo ime. Radivoj Žućko Korać je bio prvi evropski košarkaš koji je dobio poziv da obuče dres čuvenih Harlemovaca. 1. marta 2007. godine je otvorena Kuća slavnih u Madridu, gde je Korać dobio svoje zasluženo mesto.