ДЕЧАК КАЛЕИДОСКОПНИХ ОЧИЈУ

Његову слику пронашао сам на Монпарнасу, октобра 1996. године. Шетао сам поплочаном авенијом мокром од кише која је читаве ноћи натапала улице и тргове Париза, када сам, сасвим случајно, између бледољубичастих пасажа и испуцалих фасада, угледао комад пожутеле хартије. Пришао сам и узео папир рукама, прекривеним рукавицама од танке смеђе коже. Била је то фотографија, по свему судећи стара деценију или две, са рецкавим ивицама бакарне боје, траговима гужвања који су изгледали као крвни судови испод покожице, и флекама од кише и уличног праха. Слика је приказивала портрет дечака обученог у лепо одело, са туфнастом лептир-машном, смеђом, свиленкастом косом и врло складним раменима. Не би била ни по чему посебна да није изгледала тако страно и туђе, изгубљена у париском предвечерју и јесењим лавиринтима његових улица. Један детаљ на дечаковом милом лицу посебно је привукао пажњу мојим зеленкастим зеницама скупљеним од прохладног ваздуха. Дечакове очи биле су ни превише велике, ни превише мале, дугих трепавица и благих подочњака који су потицали од светле, кошчате лобање облика речног облутка. Међутим, што сам дуже посматрао фигуру непознатог детета, то сам више увиђао да су фотографисане очи мењале боју и структуру. Нијансе су се преливале од тамнокестењасте и угљене боје, преко зелених и маслинастих тонова који су личили на шуме и плантаже бадема, до жутих, плавих и љубичастих дубина које су испуњавале пихтијасту очну дупљу.

Док сам посматрао његове очи, сетио сам се калеидоскопа, чудновате справе од које се у детињству нисам одвајао. Кроз цев калеидоскопа, увиђао сам разноврсне облике најразличитијих боја који су ме подсећали на звезде, планете и галаксије. Нисам могао да поверујем. Дечак на слици, у очној маси фотоћелија и капилара, носио је такав исти универзум који је сијао и обасјавао његово бледо, порцеланско лице. Након неколико тренутака који су трајали као вечност, када сам смогао снаге да склоним свој поглед са његових величанствених зеница, окренуо сам папир и осмотрио полеђину. На себи је имала прашњави слој уличног шљунка, мрљу од кафе или чоколаде и један натпис. Прочитао сам тихо китњаста слова која су личила на пируете од црног мастила. Натпис је гласио: Александар де Бергер.

Однео сам фотографију у стан, три улице ниже и ставио је под стаклени покров како бих је осушио од кише и исправио њене згужване ивице. Дечакове очи и даље су несметано мењале своју боју. Чинило се да су набубреле и да ће сваког часа пући од нагомиланог спектра и тако разнети малену лобању у милион крвавих комада. Крах универзума ослободио би све оно што је било заробљено у зеницама фотографисаног дечака, све оно за чиме сам жудео од првог трена када сам угледао тај стари портрет. И док сам о томе размишљао, чврсто сам одлучио да морам пронаћи тог загонетног дечака калеидоскопних очију, да морам пронаћи Александра де Бергера, ма где он био.

Дан након тога отишао сам у авенију на Монпарнасу где сам пронашао слику. Распитивао сам се код оближњег пиљара, књижарке и старице која је продавала беле и црвене руже. Чак сам и случајне пролазнике заустављао и показивао им фотографију. Међутим, нико није препознао ни дечака, ни мистериозно име Александар де Бергер. У једној фотографској радњи рекли су ми да је слика урађена најраније 1975. године, што је значило да је дечак морао бити младић при крају друге деценије.

Ни ту нисам стао. Уз помоћ познаника који је радио у архиву направио сам списак свих момака који су носили име Александар де Бергер. Требало ми је неколико месеци да обиђем све адресе које сам исписао у нотесу. Међутим, нити један од њих није потврдио идентитет. Оно што ме је највише изненадило, јесте да ниједан младић није приметио дечакове очи који су величанствено сијале и волшебно мењале боје. Нико није видео дубине у којима сам ја, сваког дана, давио сопствену душу. Па ипак, знао сам да ћу једног дана срести човека по имену Александар де Бергер.

Фотографију сам носио свуда са собом. Никада нисам престао да размишљам о судбини тог дечака, као ни о томе да ли он размишља о мени. Можда је и он, случајно, пронашао неку моју фотографију коју је ветар одувао из новчаника или албума који је случајно био заборављен на балконском сточићу. Можда је и он маштао о мени и нашем сусрету.

Сваког пута, Александар де Бергер, у мојим мислима, постојао је нешто друго. Једног дана био би пилот, обучен у плаву или белу униформу са капом на глави. Висок, снажних маљавих руку, управљао би авионом до Сан Франциска, Бангкока, Каира, Сиднеја. Лебдео би међу паперјастим облацима и муњама, очију зажарених и сјајних, попут небеског свода у праскозорје. Када би стигао на одредиште, свратио би у аеродромски кафе и наручио лате или еспресо са млеком, па би потом, заједно са неком грациозном плавом стјуардесом отишао у хотел. Са њом би провео читаву ноћ. Следећег пута Александар де Бергер постајао је библиотекар једне мале прашњаве просторије са мноштвом пожутелих књига и зеленим драперијама нагризеним од стране мољаца. Дочекивао би са осмехом студенткиње у кратким сукњама или момке у плавим кошуљама и белим сокнама до колена. Нудио би им Балзака, Толстоја и Памука, па би потом, својим дугим, библиотекарским прстима узимао прашњаве књиге са првог, другог, трећег реда дрвених полица.

Некада би Александар де Бергер, постајао сликар који је живео у малој колиби на обали Бретање или Корнвола. Сваког јутра износио би дрвени штафелај, платно, пастеле или уљане боје на плажу покривену шљунком, обраслу ливадским травчицама, и сликао морске пејзаже, бродове који су пролазили у даљини и галебове који су поносно прелатали изнад његове главе. Био би обучен у широко одело укаљано бојама, са беретком преко дуге риђе косе и брадом уплетеном у кике. Сликао би неуморно, пун елана, док би му очи страствено сијале и преливале се у све оне нијансе које би лаганим покретима кичице наносио на глатко платно.

Време је пролазило, а мистерија дечака са фотографије није се решавала. Па ипак, његов портрет, попут какве амајлије, наставио сам да носим свуда са собом, завучен у унутрашњи џеп капута или у бочној прегради актенташне.

Чак и када сам се оженио, нисам бацио слику, иако сам морао да је вешто кријем од очију своје жене Корин, не бих ли избегао њене преке погледе и неугодна питања.

Корин је била дражесна жена, ланене косе. Држала је најпретижнију цвећару на Јелисејским пољима, недалеко од Тријумфалне капије. Управо ту сам је и упознао, док је правила букете жутих нарциса. После првог састанка дошао је и други, трећи, четврти, а онда сам престао да бројим. Годину дана касније, венчали смо се у сеоској цркви надомак Сене, а потом одлучили да продамо сву имовину, напустимо Париз и преселимо се на једно велико имање у Прованси.

Био је то средњовековни земљишни посед, надомак Авињона и обухватао је једну традиционалну француску кућу од камена, обраслу бршљаном, са три врта у којима смо гајили понајвише лаванду, руже, лале и каранфиле, а у специјалном стакленику, Корин је успешно узгајала ретку врсту орхидеја. Продаја цвећа, етеричних сапуна, парфема и украсних икебана за различите врсте свечаности ишла је и више него добро, а Коринин цветни декор постао је познат у читавој Прованси. Долазили су нам људи, не само из Авињона, већ и из Марсеја, Арла и Кана и одушевљено поручивали декорацију за венчања, годишњице, рођендане, а неретко и за сахране.

Готово да није било дана да неки човек не ушета у нашу башту и, као очаран вртом ушушканим међу зелено-љубичастим Провансиним брдима покупује букете. Нисам престајао да се надам да ће се једног дана на црној капији нашег имања појавити фигура Александра де Бергера. Понекад би ми се, најчешће у сутон, учинило да стоји с осмехом на лицу и очима пуним неке калеидоскопне течности, међу пурпруним бокорима лаванде. У тим тренуцима бацио бих маказе, виле или семена будућих биљака која би се задесила међу мојим прљавим длановима и потрчао раширених руку њему у сусрет. Када бих стигао до тачке привида, спустио бих главу и загледан у прашњаво тло зажелео да следећег пута та лажљива силуета загаситог сутона заиста постане он.

Иако је нада да ћу га икада упознати почела да јењава, када сам загазио у позније године, моја вишегодишња маштања уз многобројне молитве изговорене пре починка ипак су уродила плодом. Једног јутра на прагу наше спаваће собе својим сањивим зеницама уочио сам њега. Главом и брадом он, био је то дечак калеидоскопних очију.

У међувремену, дечачић је постао одрастао мушкарац о чему су говориле благо укопане боре на препланулом челу. На глави је имао разбарушену смеђу косу, тамну, тек прониклу браду, испуцале усне, и наравно неизоставни детаљ без којих Александар де Бергер никада не би био свој – калеидоскопне очи.

И дуго смо се тако посматрали ћутећи, без иједног шума или покрета дланова и ногу. Моје тело испунила је неописива срећа од које као да су бубреле слепоочнице и вене. Његове очи, сјале су још јаче него на старој фотографији. Биле су азурне, љубичасте, црне, попут милион кристалних корала и густих подводних шума најразличитијих биљака на дну океана. Нијансе су се тако брзо преливале једна у другу да нисам имао времена да уочим сваку појединачно. Величанствен призор! Калеидоскоп мог детињства, мојих изгубљених година, стајао је крај мене. И волео ме је, осећао сам то.

Толико сам година провео у потрази за њим, а када сам га коначно нашао (или је он нашао мене), нисам имао снаге да проговорим ни речи. Само немо посматрање зажарених очију у одблесцима металног огледала. И све време, читавих неколико деценија које сам престао да бројим његова мека фигура и сјајне очи били су ту, надомак мог бивства, у немим масама огледала. Само је требало дубље трагати, испод љуштуре од коже, мишића и органа, у наслагама исталожене сјајне душе. Тада бих сазнао да су моје очи одувек сијале. Смеђе. Плаво. Љубичасто. Бескрајно.