ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ ЈОСИФА МИЉИНА

На невеликој заравни, што се наслања на пут који из Брда води ка Равништу, спокојно се сместила проста правоугаона приземна зграда Основне народне школе, саграђена оне године кад пијани официри искасапише Њихова краљевска височанства Александра и Драгу. Белином зидова и великим прозорима, о чија се стакла у поподневним сатима одбијају сунчеви зраци, издалека пада у очи путнику намернику.

Поред самог улаза у школско двориште, са спољне стране ограде, одвајкада стоји грубо срезана клупа, од храстових дасака, без наслона, довољно велика да више људи могу да седе и доконају. Ко је и када поставио ову клупу, нико вам не може поуздано рећи. Према једној причи, поставио ју је баш на том месту сеоски кмет Марко Ајта, јер је одатле волео да гледа љескаво-сребрнасту траку Мораве у тиха предвечерја, док су звона са брђанске цркве отужно звонила, најављујући празнике, рођења, или нечију смрт.

Пријатно топлог поподнева, почетком јуна 1976. године, висок кошчат старац, потпуно седе косе, покривене олињалом шубаром, дугуљастог избораног лица које вапије за бријачем, у избледелим шајачким панталонама, и кошуљом која је некада била бела, прилази клупи, осврће се око себе као да неког тражи, потом седа уз једва приметан уздах. Споро вади лулу и дуванкесу из џепа, полако, готово са ритуалом, ставља дуван у лулу гњечећи га кажипрстом.

Широким замахом огњила о кремен преко којег је труд, успева да изазове варнице. Запаљени труд почиње да се дими ширећи пријатан мирис. Коначно, пали дуван и повлачи прве димове, благо кашљуцајући. Потпуно смирен, седи на клупи, пуши и гледа црвено ужарени котур сунца које се лагано скрива иза врхова далеких планина. Радан, Пасјача, Јастребац, Селичевица, Сува планина, Чемерник и Кукавица, предиван ђердан око врата лепотице, јужне Србије. Одскора на врху Јастрепца штрчи у небо некакво чудо слично славској свећи у чираку. Кажу, захваљујући њему, људи у јужној Србији прате телевизијски програм. Може бити, ово је век техничких чудеса и моћних машина. Осетио је то на својој кожи.

Тоне у сећања на младост и мужевне средње године, кад је био у пуној снази, здрав као дрен, не помишљајући на старост, болести и све што се човеку натовари на већ повијена и нејака плећа.

Да… да… сећања су краљевство сиромашних. Краљевство којем нико ништа не може, нити се боји кога.

Остала су му само сећања, све остало затурило се незнано куда. Седамдесет шест му је година, вид га издаје, здравље попушта као оштећен чамац на води, свакога тренутка може да потоне, а да се нико због тога не узбуди. Но, он се не буни. Зна да старост није радост. Али, тешко ономе ко је не дочека. Све је давно зацртано човеку, па хтео-не хтео мора да се помири са судбином.

Данас је дошао на клупу да разговара са собом и одлучи шта му ваља чинити.

Већ данима мучи га невоља којој се никако није надао. Добио је писмо које је одавно престао да очекује. Камо среће да га ни сада није добио. Даница Колунџија, његова љубав из давних београдских дана, пише му да је озбиљно болесна и моли га да, ако икако може, дође код ње, да га види још једном, пре но што заувек склопи очи.

Срели су се на циглани у једном селу у околини Београда. Њему је било четрдесет пет година, њој двадесет осам. Снажан мишићав кубикаш (онај који ручно копа земљу за циглу), сав из једног комада, смелог продорног погледа, бритке и јасне речи, запао је за око тек придошлој девојци са Баније, која је у свом крају остала без иког свог и без ичега. Уместо куће згариште, уместо фамилије гробне хумке. На циглани је добила посао сервирке захваљујући даљем рођаку, првоборцу, сада директору циглане.

Испочетка му се обраћала са чика Јосифе, а кад јој је чика рекао да би имао нешто важно да јој шапне на усне, није се много пренемагала.

Дани проведени са Даницом, у његовом иначе невеселом животу, били су драгоценост коју је понео у срцу за свагда. Сећањима на те дане бранио се и хранио свих минулих година од јада и белаја, који не остављају човека, од колевке до гробне раке. Свако сећање на њу разливало му је у грудима топлину од које живот постаје сношљивији, а корак ка сутрашњем дану лакши.

Кад су у производњи цигле машине замениле човека, схватио је да је његово време прошло, и да ће морати да се врати у Брдо. Смрт жене и болест сина убрзали су повратак.

Кад је саопштио Даници да одлази, мирно је одговорила:

– Навикла сам на губитке и поразе. Сама сам на овом свету, а онај ко је сам на свету не може ништа више да изгуби. И кад будеш далеко од мене, бићеш са мном. У грудима, у мислима, у сваком дану, у свакој ноћи. Са сваким рађањем сунца надаћу се твом доласку. Ако више никада не дођеш, сањаћу те и молити се Богу за тебе. Кад човек остане сам без ичега, остаје са својим сећањима, богатством које је немогуће ни отети ни купити. Волети се може увек, и кад су људи далеко једни од других. Не признајем ону глупу изреку, “далеко од очију, далеко од срца”, њу су смислили људи који никада нису волели, нити умеју да воле. Сада иди, спасавај сина, ако си већ изгубио жену. Иди… иди… иди… нека сам проклета кад сам те први пут угледала.

Касно у ноћ кренуо је са београдске железничке станице, неким возом ка југу. Небо без звезда, са гомилама црних тешких облака, било му је једино друштво на путу. Сутрадан увече био је у Брду. Од тада је прошло двадесет година.

Кад су ћерке стигле за удају, отишле су за својим судбинама. Остао је са сином и снајом, све више се осећајући сувишним. Док је могао да ради у пољу, винограду, на ливадама, био је ненадмашан косац, није било већих проблема. Како је време пролазило, снаге је било све мање, почео је да посустаје, а невоље да се гомилају. Чинило му се да син и снаја броје сваки његов залогај хлеба. Више него мизерна пензија, коју је узимао син, по његовом овлашћењу, била је недовољна да подмири трошкове у кући, а за његове личне потребе нису га ни питали, као да их нема.

Живео је потпуно сам не говорећи ни са ким, не тражећи ништа ни од кога. Живот му се претворио у настојање да никоме не смета. Помирен са свим око себе, ћутао је, пушио, седео на клупи, сећао се, сећао, сећао…

Кора хлеба, чаша воде, ова клупа и сећања којима је пуштао на вољу, лелујави дувански дим којим је дозивао неко срећније време. Сутрашњи дан га није интересовао.

Даничино писмо пореметило му је муком стечену равнотежу, само накратко. Одлучио је. Ићи ће у Београд да још једном види Даницу. Нико га и ништа неће спречити у томе. Сутрадан ујутру, док су се син и снаја спремали за одлазак на њиву, чврстим гласом, чијем тону није могло бити поговора, рекао је сину:

– Данас идем у Београд једним важним послом!

Син га је гледао запрепашћено, у први мах не схватајући шта му старац каже. Снаја није ни обратила пажњу на његове речи послујући око шпорета.

Кад се мало смирио и повратио од изненађења, син готово завапи:

– Аман, човече, шта причаш? Какав Београд, какав одлазак, знаш ли колико ти је година? Вид ти је озбиљно поремећен, а Београд којег ти памтиш и Београд данас два су различита града. Страдаћеш на првој раскрсници, јер је саобраћај потпуна лудница, а возачи углавном побегли са неуропсихијатрије. Даље од железничке станице нећеш умети да се снађеш. И, каквог посла ти имаш у Београду? Ко те тамо зове и кога интересујеш? Питање пензије си одавно решио, ту се ништа више не може учинити.

– Синко, ако си завршио са говоранцијом и ишчуђивањем, молим те да ме саслушаш, али да ме не прекидаш.

Мој живот и ја одавно смо постали странци један другом. Више се не познајемо, чак више од тога, ми се мрзимо. Ја га мрзим и питам докле ће ме мучити, он ме мрзи и пита докле ће ме трпети оваквог. Ако се изгубим или страдам у том другом Београду, немам за чиме да жалим. Бесмислица је живети по сваку цену. Онога дана кад ти радост не испуни срце, угледавши сунце ујутру како се помаља на истоку, са тобом је готово. Кад се сутрашњем дану не радујеш више но данашњем, живот постаје мучење и терет.

Кад прођеш поред лепе жене као поред разрушене комшијске ограде, знај да те је стигло проклетство старости и равнодушности. Равнодушност је несрећа којој је тешко наћи равне. Разједа човека као рђа гвожђе.

Запамти, постоје у животу тренуци кад мора да крене за судбином, ма каква она била. Ти тренуци су неизбежни, ма шта ми чинили. Нека виша сила преузима човека водећи га по само њој знаним путевима и законитостима, при чему његова воља и разум немају никаквог утицаја. Осећам, ти тренуци су ми дошли и ја морам да кренем за судбином. Да ли ћу се вратити? Ко зна? Не верујем, али морам да идем. Премишљања више нема. Збогом! Нека вам је Богом просто све са моје стране.

На железничкој станици Пелиновци сазнао је да воз из Скопља за Београд касни сто педесет минута. Није много, само два и по сата. Никада није разумео железничаре, који кашњење воза сатима, говоре у минутима, ваљда мисле да ће тако умањити бруку железнице која је у Србији још увек на нивоу прошлога века. Топла ноћ, пуна месечине и далеке песме ноћних птица, при чему се славуј убедљиво издвајао лепотом гласа и музикалношћу, учинили су му чекање сношљивијим.

Касно иза поноћи, воз је коначно ушао у станицу Пелиновци.

По навици, попео се у вагон одмах иза локомотиве. Овај је био препун путника, па је кренуо у следећи да би нашао слободно место у неком купеу. Све пуно као око. Боже, куда путује оволики народ? Наставља да иде из вагона у вагон. Свуда иста слика. Гужва, кркљанац, нервоза. Они који су се докопали места спавају, једни са отвореним устима, други хрчући да се чуло у суседним купеима. Ако не спавају, једу и пију бришући руке старим новинама. Најзад, у једном купеу само двоје младих људи. Она му спава на крилу, а он јој нежно милује расуту плаву косу. Не, неће их узнемиравати, нека уживају у својој младалачкој срећи, ко зна шта им је стари покварењак живот наменио. Кренуо је даље.

Воз тутњи моравском долином пуном брзином, скоро ће јутро. Наочари су му се замаглиле, само да пређе у други вагон па ће их обрисати. Закорачи… у магновењу, крајичком свести, неповратно касно схвати, да је закорачио у празно.

На великом кревету, са беспрекорно чистом постељином и високим узглављем од неколико јастука, Даница Колунџија у полуседећем положају прелистава њену омиљену Политику, коју јој је ћерка малочас донела.

Јутрос се осећа доста добро, не осећа болове, јутро је ведро и пријатно, кроз отворен прозор допиру далеки гласови градске буке, али пригушени до нивоа који делује пријатно.

Полако, са уживањем листа новину, од прве ка последњој страници. У рубрици „Кратке вести“ поглед јој привлачи мањи текст: „Јуче ујутру, на прузи у близини Лапова, пронађен је леш старијег мушкарца, који је по свему судећи испао из воза, и од задобијених повреда преминуо на лицу места. Према сазнањима полиције, ради се о Јосифу Миљину, старом седадесет шест година, из села Брдо, општина Брестовац“.

Није могла да верије својим очима. Не, то није истина, то не може бити њен Јоса.

Јесте, он је. Звала сам га и он је кренуо према мени. Мајко Божија, убила сам га. Боже, зашто си ми то учинио? Јосо, љубави, опрости ми грешној. Чекај ме, долазим ти, не дам те…

Кад је ћерка ушла у њену собу, носећи јој доручак, Даница је лежала, главе заваљене уназад, са отвореним устима из којих је цурио танак млаз крви. Широким стакластим зеницама гледала је у вечност, тражећи свог Јосу.