КУЛА

Лице јој је било модро и ситно. Забрађена марамом, коса се није могла расути. Умрла је кад су падале кише, граорасте као њено око. Пришла је ватри да је потпири, сподбило је, смрмљала три-четири речи. Тодор је нашао како клечи с дрвима у наручју, као да доји.

Сахранили су је кад је вода уминула, рака се сама ископала.

Велимир је био дечак чупаве косе и дугачких прстију кад је додирнуо крст на гробу. Тодор га је сачинио од багрема који је растао на бедему изнад плетаре.

Није мислио на мајчине очи, али јесте на крст, док је слушао деду како прича. Тодор је ћутао и спустио нос према вратима. Деда је грлао, кашљао, мрштио се. Прсник му се надуо као шкембе. Седели су у мраку, није било ватре, огрнути длакавим гуњевима, кроз сламени кров вирила је кап, о коју се окачила малена звезда.

И Младена би учинила што га је отац саветовао. Он није умео ни са женом, а камоли с дететом, знао је о коњима, а они нису људи. Дигао је сина на рамена, у сукненој хаљини до малих модрих колена, и пре јутра кренуо, пртећи буковичко блато и вододерину.

б)

Манастир је био у брду, опкољен боровима и јелама као војском која дрема. Где год крочиш босом ногом, свуда је црвени камен што се жили и кроз земљу. Испод је река, мутна као новембарско небо. Била је ћутљива, и монаси нису с њом разговарали. Борили су се са земљом, било је мало, али давала је више од камена.

Велимир је спавао у белој соби с још две сламарице. На њима су сеџаде које су жене донеле за летњег Светог Николу. Грубе, али топле и густо ткане, није могао миш да их прогризе. На једној је отац Евтимије, родом из Белосаваца, а на другој, испод прозора који је увек био отворен, млади монах с ногама као два млата. Држао их је спуштене и раширене, јер су биле тешке.

Док је лежао, као да су два близанца чучала под коленима.

Испод поњаве Велимир је чувао стару гравиру, на жутој хартији, истргнуту из књиге, коју је неко давно донео. Нашао је у млечнику, под зделом за скоруп. Није је показао ни оцу Евтимију, све док овај у предвечерје није испричао како су људи некада били наумили да сачине кулу до неба. У то доба су и они и вукови и лисице и Морава, и овчарски крш говорили истим језиком, сви се разумели. Скупише се под једно дрво да праве лужину, скидају смолу с јеловине и смрче, ваљају блато. Жене су доносиле козјег сира, танке проје, зељаницу, попару с белим луком, овчјег меса, печене рибе, беше ораха и мрких боровница, јабука медара. Деца су с врговима вијугала по воду с хладне и велике реке. Никада нису били сложнији, намерили су одасвуд, из села, касаби. Гмизали су јежеви, зелембаћи, пужеви голаћи из шуме да помогну, појавише се и поганици да чине похаре, али и њих упослише, да разносе и дижу смолу, високо ка небу.

Кад је отац Евтимије заспао, очи су му биле отклопљене, из гуше је испуштао ветар који је мутио речи.

„Оче…“

„Мрммм…“

„Оче Евтимије“, стајао му је изнад главе и слушао цвилеж, лелек, ломљаву, хуктај реке.

„А људи?“

Отац Евтимије се насмеја, образи и јагодице му се разлише по соби, голим табанима калуђера, тврдим попут земљаног пода.

Мучао је као манастирски зид.

Велимир је сео на сламарицу и у мраку раскрилио комад хартије. Кула је личила на јелово дрво, које се гранало и нагоре и надоле, и у страну, а они што се веру уз њега, на мраве без очију. Из крошње је старац с белом брадом гледао у немирну децу.

Тако је доседео зору.

„Оче Евтимије, је л Бог дрвосеча?“

„Није.“

„А је л љут на зверове?“

„Већма на људе.“

„Како се зове твоја прича?“

„Не знам…“

„Свака се зове!“

„Име оће да нагрди, а приче су да се панте. Ајде, задоцнићемо на јутрење!“

Тако је било и с Јаковом и „лотром“.

„Јаков је бежо преко неке земље и камена.“

„Од чега, оче?“

„Људи… Курјака. Себе!“

„Себе?“

„Свак бежи од себе.“

„У-у!“

„И… пала мрчина, ко вод над Овчаром. Он узо шаку рибе и воде, лего под највишу смреку. Сунца ни ич, месечина црна ко жуна. Турио камен под теме, а небо га гледа.“

„Не мож да заспи ноћу, ко и наш игуман?“

„Јок, заспо, не кидај причу!“

„Слушам ја…“, Велимир дигао шију ка таваници.

„Дођу људи, првом, поздраве се, поседе, питају га де ће. Он се скврчио ко брабоњак, вели ‘не знам’. Ондак он њи откуд иду, кажу: ‘озго’. ‘Де, бре, озго?’ ‘Па, гвирни горе. Ми смо кулу зидали, вукли лужину и смолу.’ ‘Је л окончасте?’ ‘Не знамо, нико не зна.’ ‘А, је л има још неко ноде?’ ‘Би жена, имала чељад, није тела да сиђе, ал и она утече.’ ‘Нема ни тица… ћук, сова ушара?’ ‘Ни мрава, бре!’ ‘А ко оно низ лотру главиња?’ ‘То је анђео.’ ‘Па, куд ће?’ ‘По наше душе…’ Пробуди се Јаков, забуљио у развездана небеса, нема мердевина, ни они људи, анђела, само…“

Тишина.

„Шта, само?“, придиже се Велимир на лактове.

„Сссса…“

Хрче отац Евтимије.

„Оче, само саде рекни…“

Не пушта речи, али су му очи као пенџери на зиду. У левом Велимир опет виде оног старца, стао на врх лотре, око њега вијају крилати облаци.

Само

Јакова

нема.