-
Poligraf i Bare
400 rsdПолиграф
2. Оптужница
Суђење
У челу читаонице, за столом, заседа трочлано Књижевно судско веће. Десно седе оптужени и бранилац, лево тужилац и сведоци, уз Веће седи записничар, а у ћошку стоји Светозар, судски извршитељ.
Суђење је јавно, пред читаоцима.
Председник већа
Судићемо присутном писцу 12 књига, оптуженом за књижевно недело полиграфије. Он, према оптужби, његове књиге, без књижевне вредности, представља јавности као уметничку прозу и поезију.
Позивам тужиоца, оптуженог писца, браниоца и сведоке да говоре истину. Тражим да читаоци прате претрес мирно. Нека нико не ремети суђење. Судски извршитељ удаљиће из суднице сваког реметника.
Тужиоче, изнесите оптужбу!
Тужилац
У име библиотекарства, оптужујем присутног писца што своје књиге, иако не припадају лепој књижевности, представља читаоцима као књижевна дела. У њима – његовој „поезији и прози“ – написао је о српској стварности све што зна – а то је свашта – погрешно уверен да схвата њену садржину и разуме суштину њене текуће драме.
Зато, ни по чему уметничка дела, његове књиге су књишка полиграфија. Полиграфос код Грка говори површно све и свашта, а не казује ништа дубље и потпуно.
Оптужени писац је полиграф, писањем штети угледу српске културе.
С обзиром на број и обим, књиге су и израз пишчеве скрибоманије потекле из страсти писања ради писања.
Оно, пак, што се у књигама може схватити, вређа српску политичку елиту и клевета Америку, Европску унију и њихов војни савез – НАТО пакт.
Клеветањем страних сила овај „писац“ отежава пријем Србије у Европску унију. И подстиче непријатељство страних држава према држави српског народа.
Председник већа
Наведите чињенице и радње. И дајте доказе. Поткрепите оптужбе за сва казана недела.
Књижевно веће води поступак „ни по бабу, ни по стричевима“. Откриће истину о књигама оптуженог. Казниће писца ако је крив, ако није – ослободиће га одговорности.
Тужилац
У збирци песама Морија, оптужени измишља тешку мору у народу, насталу у очи распада Југославије. Епом Јестонија, неистинито, збркано и нејасно „пева“ којешта о сукобима међу југословенским народима. Шест народа назива „БалкаНидима“, а Америку и Европу „Атлантидима“.
„Атлантиде“ је окривио за распад Југославије и велике жртве и материјалне штете настале у ратном сукобу међу „Балканидима“.
Поетским зборником и романом Под сенкама Јестоније оклеветао је НАТО-пакт за страдања српског народа.
Романом Саваполис увредио је више од 20 српских политичара, Хашку тужитељку Карлу дел Понте и холандског амбасадора у Београду.
Књижевном судском већу на време сам уз оптужницу приложио и пишчеве књиге и молим Веће да их по потреби чита. Или да саслуша сведоке, који су их читали. Затим да утврди да не припадају књижевности – односно, да су једне политички памфлети, друге новинарски фељтони.
Председник већа
На основу чега закључујете да су књиге овог писца – политички памфлети или новинарски фељтони?
Тужилац
Памфлети су због извртања политичких збивања у Србији.
Фељтони су по садржају и новинарском стилу извештавања јавности.
Књига Окрњене биографије јахача пањева, делом је монографија, делом читуља о нестајању безначајних поданика српског социјализма. Њоме оптужени осуђује обнову грађанског друштва, сводећи га на српско бувљачко друштво.
За осуду је што се писац памфлета, фељтона и моногафија, представља библиотекама као уметник, српски књижевник.
-
Potraga
600 rsdMAJAMI
Gradskim autobusom, po unapred zapisanim instrukcijama, stigao sam na Saut Bič i zatim ušao u lokalni šatl-bus koji me je odvezao do poslednje stanice na Vašington aveniji. U šatl-busu me je dočekala galama i smeh nekoliko oskudno obučenih, pocrnelih devojaka. Odmah mi se svideo Majami. Hostel se nalazio blizu, na Kolins aveniji, glavnoj arteriji Majami Biča. Konačno, posle šest noći spavanja po vozovima, krevet. Soba je bila poluprazna, što je uvek dobrodošlo. Sutradan sam se prošetao po plaži i okupao, a kupanje tokom kalendarske zime uvek najviše prija. Velika sparina davala je subjektivni osećaj temperature od 40°C, iako je bilo „samo“ 27°C. Sa lica mi je kapala znoj.
Predveče sam primetio da je došla nova devojka u sobu. Ujutru, nakon mog razgovora sa roditeljima preko Skajpa, pitala me je da li sam iz Srbije. Bio sam iznenađen što je čula za Srbiju a posebno kako je tačno prepoznala jezik. Pomalo oklevajući, svestan lošeg imidža Srbije u svetu, potvrdno sam odgovorio. Međutim, smesta mi je rekla nešto što ni od Srbina, a kamoli od Amerikanaca, nikada nisam očekivao da čujem: „ Meni je Srbija najbolja zemlja na svetu!“. Zinuo sam u neverici. Pitao sam je da li ona uopšte zna nešto o Srbiji. Devojka se zvala Holi i bila je iz Čikaga. Proputovala je ceo Balkan, a u Srbiji je boravila čak četiri puta! Pogledala je sve ex-yu filmove i pročitala veliki broj knjiga. Slovenija i Hrvatska joj se nisu dopale pošto se tamo već oseća duh zapada dok su ljudi u Srbiji i dalje neiskvareni, prirodni. Pričala mi je kako su ona i njena majka putovali vozom u Crnu Goru. Mogao sam samo da zamislim kakve je utiske iz voza Beograd – Bar ponela starija gospođa. Nisam bio siguran da li se Holi, Srbija toliko svidela jer joj se učinila egzotičnom, drugačijom od svega onog što je imala celog života u Čikagu ili zbog same zemlje i ljudi u njoj. Ali, eto, ima i takvih priča u Americi.
U hostelu sam mogao da ostanem samo nedelju dana pošto su se bližili novogodišnji praznici i cene su znatno porasle. Morao sam što pre da pronađem smeštaj. Još ranije sam odlučio da se u Srbiju vratim početkom marta, a ne maja za kada sam imao povratnu kartu. Naime, glavni zadatak mog dolaska, preuzimanje zelene karte, sam ispunio i želeo sam da u Srbiji preko američke firme WES nostrifikujem diplome i steknem još neke veštine kako bih se, po povratku u Ameriku na jesen, u Njujorku lakše zaposlio. Za preostala dva meseca u Majamiju, trebao sam naći bilo kakav kratkoročan posao i pre svega smeštaj.
BITI POTPUNO SAM
Uz usku okeansku plažu Sani Ajls Biča šepurile su se elegantne, vitke zgrade, potpuno netipične za Majami Bič u kojem preovlađuje niža gradnja u Art deko stilu. Najlepše su bile tri bele bliznakinje u vlasništvu čuvenog američkog preduzetnika Donalda Trampa. U ovom kraju je boravio veliki broj Rusa, koji su uživali sve pogodnosti života na „domaćem terenu“. Bila je to tropska Rusija u malom. Zavideo sam im. Živeti ovde sa porodicom, među svojima, tako je sigurno lakše.
Nakon dva meseca u Americi, već je počela da me hvata nostalgija za kućom. Dosta mi je teško padalo to što sam svaki dan, ceo dan sam. Smetao mi je taj osećaj kojeg do tada nikad nisam imao. Biti potpuno sam. Dok sam živeo u Srbiji, mislim da nisam bio svestan koliko su mi porodica i prijatelji stvarno značili. Stanovati sam u Beogradu ili nekom drugom gradu u Srbiji, na korak od porodice, ne može dočarati taj osećaj. Veoma se često te drage osobe uz koje smo proveli ceo život uzimaju zdravo za gotovo, kao da će biti sa nama zauvek. Ovo iskustvo privremenog gubitka me je na neki način trgnulo i pomoglo mi da ih više poštujem i cenim njihovo prisustvo u mom životu. Većina ljudi nema „luksuz“ da oseti takav privremeni gubitak, jer kad neko ode, otišao je zauvek i često nam je kasnije žao što nismo bili svesni koliko nam je zapravo ta osoba značila.
Novogodišnje veče sam proveo sedeći na plaži i slušajući muziku iz klubova koji su postavili šatre u blizini. Započeo sam 2007. godinu u Zrenjaninu, nisam ni mogao tada zamisliti da ću za sledeći doček biti u Majamiju. Kada se točkovi sudbine pokrenu, nikada se ne zna kuda će te odvesti. Svake Nove godine u Zrenjaninu žudeo sam za svetom, da budem na nekom dalekom, egzotičnom mestu. Sada sam bio u Majamiju, a ipak je nešto falilo. Mamina jelka i pokloni, tatino dremanje, bakin izbor televizijskog programa, grejanje mačaka uspavanih u krilu, novogodišnja večera… Nisam bio svestan sve te lepote i topline dok ih nisam izgubio.
-
Kotrljanje Bertolta Brehta
400 rsdDa sam ja Neko
Od vremena kada je Pajaco na svom blogu pisao o najpoznatijoj kubanskoj blogerki Joani Martines, prohujale su godine. Međutim, od tada kao da se ništa nije promenilo: na Kubi je i dalje komunizam. Braća Kastro još vladaju. Prvo Fidel a potom i Raul, i to je ono što iritira Martinesovu. Isto tako, nju iritiraju i automobili na kubanskim ulicama i drumovima.
Ukratko, blogerka Joani Martines je zaradila izvesnu sumu novca od prljavog ali demokratski nastorojenog Zapada, pa bi htela da kupi auto. Ona nije previše zahtevna tako da bi to mogao du bude i najobičniji ruski „moskvič“. Međutim, problem je što Martinesova ne spada u odabrane. A na Kubi je to revolucionarna elita! Tako da je, za razliku od srpskog blogera, Kubanka ljubiteljka kapitalizma, dok komunizam prezire. On joj se gadi.
„Posedovati moskvič ili ladu na Kubi znači da si u svakom trenutku ostao lojalan“, piše gđa Martines na svom blogu. Lojalan braći Kastro budući da je Argentinac Če Gevara odavno mrtav.
Beogradski bloger potpuno razume svoju kubansku koleginicu, međutim, ne zna, niti to može da zna, da li ona njega razume? U svakom slučaju, potražiće pomoć od Nekog. Možda u razgovorima sa njim iskristališe stavove i razreši nedoumice?
1.
Neko i Pajaco dogovorili su se da se sretnu na Kalemegdanu, na tom balkanskom bregu za razmišljanje. Ko će prvi da započne razgovor, postavi pitanje? I dok Pajaco okleva, Neko preuzima inicijativu i izgovara sledeću rečenicu, prosto je ispaljuje Pajacu u lice:
– I blogeri su ljudi!
Pajaco mirno, neutralno, odgovara:
– Da, jesu, mada naučno nije dokazano.
Neko ga začuđeno pogleda. Pajaco nije ni primetio njegov pogled, već je gledao negde u daljinu.
Neko:
– Ne znam da li ti je poznato da pored Generacije Y, čiji je predvodnik i rodonačelnik kubanska blogerka Joani Martines, postoji i Generacija Z?
Pajaco:
– Ne, nije mi poznato. Jedino mi je poznato da je „z“ poslednje slovo abecede, i ako smo stigli do tog slova, kako ćemo, onda, da označimo post-Z generaciju?! Ipak, reci mi ko su oni? Da li je druga, za razliku od Generacije Y komunistički nastrojena grupacija kubanskih blogera?
Neko:
– Oni su budući stručnjaci za klimatske promene i hirurzi za pamćenje. Decu rođenu između 1995. i 2010. godine zovu Generacija Z i oni čine osamnaest posto svetske populacije, a za dve decenije vodiće ovaj svet.
Pajaco:
– Generacija Z su deca?
Neko:
– Tako je! O deci je reč. Običnoj deci koja se igraju ispred tvoje zgrade, odlaze u vrtiće, osnovne škole… To su deca koju svakodnevno srećemo i jedva ih primećujemo. Međutim, budućnost radi za njih. Ne zaboravi to! Za dve-tri decenije niko se neće ni sećati Joani Martines i Generacije Y, ali zato će Generacijia Z ostaviti dubok trag u ljudskoj istoriji.
2.
Neko se vraća samom početku svog razgovora sa Pajacom i njegovoj rečenici: „Da, jesu, mada naučno nije dokazano.“
Neko:
– Ono što naučno nije dokazano jeste tek najobičnija hipoteza i ništa više!
Pajaco:
– Ništa više, međutim, ni ništa manje, dragi Neko!
Neko:
– Donedavno je Velika Fermaova teorema bila čuvena hipoteza. Vekovima je dokazivanje te teoreme mučilo matematičare.
Pajaco:
– Više ih ne muči?
Neko:
– Krajem dvadesetog veka Endru Vajls je pronašao dokaz teoreme.
Pajaco:
– Taj tip me baš nimalo ne zanima.
Neko:
– Ni mene. A i ružan je. Bar prema fotografijama dostupnim na internetu.
Pajaco:
– On je ipak 1995. godine postao slavan dokazavši Veliku Fermaovu teoremu.
Neko:
– Pored toga što je postao slavan, Endru Džon Vajls zaradio je i šezdeset hiljada dolara tako da se bavljenje naukom ponekad i isplati. A za nagradu koju je nelepi britanski matematičar dobio, može da zahvali nemačkom industrijalcu Paulu Volfskeru.
Pajaco:
– I industrijalci znaju da budu plemeniti. Nisu baš uvek bezdušni. Nažalost, njihova plemenitost i dobrota otkriju se tek nakon njihove smrti.
Neko:
– I Oskar Šindler je bio nemački industrijalac.
Pajaco:
– Koliko znam, on nije bio ljubitelj nauke kao Paul Volfsker, ali je tokom Drugog svetskog rata spasavao Jevreje. Čak je poznat i tačan broj spasenih: hiljadu i dvesta.
Neko:
– Snimljen je i igrani film „Šindlerova lista“. Naravno u Holivudu, a gde bi drugde?!
Pajaco:
– Da li nas to, onda, čeka virtuelno putovanje do Holivuda?
Neko:
– Možda da, a možda i ne. Zato krenimo prvo do Krakova!
Pajaco:
– Slažem se! Krakov je ionako Beogradu znatno bliži od Holivuda, a ono što ne volim jesu duga i zamorna putovanja.
Neko:
– Verovatno je i Oskar Šindler slično rezonovao i krenuo u Krakov, a ne u znatno udaljeniji Holivud. On se odmah po nacističkom osvajanju Poljske seli u Krakov kako bi pokušao da iskoristi novonastalu situaciju i obogati se. Tako razmišljaju industrijalci.
Pajaco:
– Da bi ostvario svoj naum, Šindleru je bila neophodna pomoć Jevreja.
Neko:
– Što nas, opet, direktno vodi do Mječeslava Pempera zvanog Mitek.
Pajaco:
– Lista sa hiljadu i dve stotine jevrejskih imena se samo zove „Šindlerova“ dok je njen pravi sastavljač Mitek.
Neko:
– Mitek koji je doživeo duboku starost.
Pajaco:
– Život koji je započeo u poljskom gradu Krakovu, Mječeslav Pemper okončao je u bavarskom gradiću Augzburgu.
Neko:
– U njegovu čast gradske vlasti proglasile su dan žalosti i nacionalnu zastavu spustili na pola koplja. Bio je to trijumfalni Mitekov odlazak sa ovog sveta.
3.
Pajaco:
– Krenuli smo iz Krakova i srećno stigli u Augzburg. Međutim, Holivud je još uvek daleko. Sa one strane Atlantskog okeana.
Neko:
– Holivud jeste daleko dok je Augzburg mnogo bliži. Konstatovali smo da je to grad Mitekove smrti, ali to je i grad u kome je Bertolt Breht rođen.
Pajaco:
– Zakotrljajmo, onda, Bertolta Brehta! Nadam se da će to kotrljanje biti uzbudljivo.
Neko:
– Zakotrljajmo ga! Što snažnije! Neka se Breht zavrti kao čigra!
Pajaco:
– On je rođen u buržoaskoj porodici, a studirao je filozofiju i medicinu. Godine 1924. pridružuje se Nemačkom teatru u Berlinu.
Neko:
– Nadam se da iz Augzburga nećemo da produžimo za Berlin?
Pajaco:
– I ja se nadam. Umoran sam od svih tih putovanja po nemačkim i poljskim gradovima.
4.
Neko:
– Bertolt Breht se u Berlinu i oženio. Njegov izbor je bila glumica Helen Vajgl.
Pajaco:
– U Berlinu je postao i marksista.
Neko:
– On postaje marksista, a njegova domovina polako ali sigurno klizi u nacionalsocijalizam.
Pajaco:
– Dakle, i njega čeka putovanje, napuštanje Nemačke. Ali gde?! Gde će Breht da otputuje?
Neko:
–Tamo gde je i Holivud. U Kaliforniju!
Pajaco:
– Slično kao i u Hitlerovoj Nemačkoj, ni u Americi marksisti nisu preterano popularni.
Neko:
– Novo putovanje kako za nas, tako i za Brehta?
Pajaco:
– Za njega je to putovanje započelo 1947. godine i dve godine mu je trebalo da stigne u Berlin. U grad koji je njegova sudbina.
Neko:
– I naša, rekao bih.
Pajaco:
– Kada smo već kod sudbine, smrt je sve bliža. Bar za Brehta.
Neko:
– Godina je 1956. Za nas dvojicu nepoznato, nedoživljeno vreme.
Pajaco:
– U avgustu pomenute godine Breht umire od infarkta.
Neko:
– Umire, nestaje sa ovoga sveta. Ali pre svog konačnog odlaska, on stvara politički teatar. To je njegovo zaveštanje.
-
Ciganski sud
600 rsd2.
Од када је овде доведена, Росицу је савладао страх од непознатог а надолазећег, осећала се веома лоше, усамљеном и под великом претњом нечега што није знала да одреди шта је. У почетку, трудила се да уочи глас бар једног од двојице полицајаца који су је привели, као да би јој то препознавање нешто помогло.
Дочекивао ју је само мук, по коме трчкараше неочекивани звуци метала, који као да ове ноћи понекад зацвили у жалу што нема око кога да се обавије.
Рекла им је да се зове Клара, да има шеснаест и по година и они су то убележили. Националност нема, јер је Циганка. Држављанство јој је француско. Рођена је у Србији, а у тренутку када су је ухапсили враћала се из Немачке, где је била у посети баби.
Пре поласка на терен, старији су јој давали прецизна упутства за лажно представљање пред полицијом, умањење година живота бар за једну, навођење неке улице коју су урбанисти потпуно изменили и броја неке од зграда давно одређених за рушење, које, у овом тренутку не постоје, нарочито њихов речени број. Тако је као своју адресу навела Улицу Сорен на Монтреју, и број шездесет и један, а да је добро знала да је читав тај део некадашње улице срушен и да се сада на том месту налази парк са справама за дечију забаву, по којима су целодневно висили мали, бучни, белозуби црнци.
Имала је погрешан утисак да њено право име није прихватљиво за затвор.
Једном је од некога чула да росу нико не може заробити, затворити, оградити, нити јој променити име.
Није затвор ни за друга чаробна имена, за Зорицу, Златицу, Медену, Душицу, па ни Никсицу, а још мање за Љубичицу. Таква имена су од Бога дата и просто не могу да се прилепе уз реч затвор. Циганке баш знају да носе лепо одабрана имена, мислила је.
Шта би зора, злато и пољско рано, пролећно цвеће имали заједничког са робијом? Не могу бити тамо, одакле се не би на време појављивали свету на очи. Свет на њих чека и без њих не може. И сваки цвет на њих чека и без њих не може.
Тако некако причаше њен деда, док јој је за пролећа брао љубичице и никсице по ливадама које су падале ка Морави.
Само је деда Душан могао да јој говори тако лепо. Од мноштва унучади, Душан је Росици поклањао посебну пажњу. И посебне приче јој је причао. Шта год јој куповао, није јој се толико допадало, колико баш те приче о њеном имену и њеној лепоти. Росица није била у потпуности дете овог света, бар што се тиче њених очију и косе.
Њеног тела и звука гласа.
Била је нешто од придодатих му делова лепоте живота, у којима Цигани покушавају да нађу срећу. Њен деда по мајци, Душан, говорио јој је да никада неће бити ништа више старија од росе. Увек ће остати најава свитања.
Сада је ту где је, у затвору. Још млада за тако нешто.
Роса подразумева јутро, освежење за биљке и њихово лишће, преко којих дишу и за људе и њихове мисли.
Није била једина у овој вечери, коју су оковале решетке.
Десно од ње, у последњем од кавеза, као да је залутао, или пуком грешком ту остављен, налазио се само један младић. У односу на површину просторије, без десеторице у њој, затвор у Стразбуру као да је био празан. Тај притворени је ћутао, бавио се својим мислима и деловао као да ни њега нема.
Росица му је, кроз одшкринута метална врата видела само црну косу и део необријаног образа.
-
Nek poteče voda
600 rsdDajana B.
1.
Dajana je na prvom času podviknula invalidu koji se kao i svi mi udubio u analizu Basarine priče.
Invalid je bio ok lik. Na kraju seminara o Rilkeovoj poeziji u uglu se pojavilo jedno plašljivo stvorenje bez pola noge. Profesor Blokovski završio je svoju filozofsku raspravu o Rilkeu, a onda rekao: „Evo, stigao je Slavenski. On će vam voditi časove umetnosti pisanja.“
Invalid se preobrazio. Stao je na noge i počeo da rešeta. Odmah je progovorio o panku. Malo je reći da sam se oduševio. Rokao je.
Ja sam se sav zaneo u diskusiju o jednoj Basarinoj priči i više nisam ni primećivao Dajanu, koja je sedela do mene i tonula u samo njoj rečito ćutanje. Kao što rekoh, u jednom trenu dok sam ja leteo u analizama Basare, Dajana je podviknula Slavenskom. Ne znam zašto.
Ućutao sam i začudio se. Zašto mu je podviknula? Čak je i moj zanos prekinula. Brzo smo prešli preko ovoga i nastavili da živo diskutujemo.
Tog dana ja sam nacrtao crtež na stranici svoje sveske i rekao Dajani:
„Ovo crtam od kad znam za sebe. Ništo drugo nisam nikad nacrtao. Mora da je neka opsesija.“
Dajana je blistala tog dana: „Meni liči na kraljevstvo.“
Onda je uzela svoju svesku i nacrtala delfina, sunce i cvet. Linije njenog crteža bile su mirne, lake, tople i skladne. Nežne.
„To je moj dečko“, rekla mi je.
Napisao sam nešto ispod svog crteža, ona je napisala datum, pocepala list i stavila ga u svoju torbicu.
„Mogu da uzmem?“
„Fala bogu.“
„Hvala“, reče Dajana.
Sve se to događalo na seminaru o Rilkeovoj poeziji. Osećao sam se kraljevski pored nje. Sačuvala mi je mesto i čekala da sednem pored nje na predavanju tog dana. Bila je ushićena i prvi put obučena kao anđeo. Neki sporazum se dogodio između nas dvoje dva dana pre toga.
„Mom dečku nije dobro“, to je prvo što mi je rekla kad sam seo na stolicu koju je čuvala za mene.
Sledećih dana počela je da me izbegava. To je ono njeno rečito ćutanje. Na predavanjima iz psihologije komunikacija više nije sedela do mene, a ja sam se kao i uvek kad su u pitanju dobre pičke posavetovao sa ocem.
„Udari joj čežnju“, rekao mi je otac tog vikenda.
Prilika za čežnju bilo je koliko hoćeš. Slatka plava Ruskinja Aleksandra počela je odavno da se vrzma oko mene. Kad god bi se videli na fakultetu cmoknuli bismo se u obraz. Počeo sam iskreno da se dvoumim između Aleksandre i princeze Dajane iz Sremske Mitrovice.
E, bajni dani na početku studiranja.
Ne znam zašto, stalno sam slušao „Beogradski sindikat“, njhove dve pesme – „Svedok saradnik“ i „Moj Beograde“. Prva stvar me je bacala u neopisivu sreću i snagu, a ova druga u najlepšu moguću žalost i suze.
Hip hop se vratio. „Marčelovo“ „Otvaranje“ bila je treća dobra hip hop stvar.
Dajani je bila posvećena pesma od „Parnog valjka“.
Duša mi je bila prepuna svega prvih nekoliko nedelja na fakultetu, a onda sam popizdeo jednog dana i to na času umetnosti pisanja. Zašto?
Zato što ne volim mentole koji sisaju krv svojim očevima i mole za parče ljubavi. „Budi muško“, reče diler dopa u filmu „Lepa sela lepo gore“.
Slavenski to nikada nije mogao.
Kad je tog dana krenuo popizd iz mene na sva nagomilana sranja u prvih nekoliko nedelja studiranja, setio sam se svog oca. Pogledao sam se u ogledalo i rekao:
„To je to.“
Dajana je i dalje imala dečka, Aleksandra nije bila moj tip, a Slavenski je bio mentol. Nikada nije mogao da na miru sasluša savet svog oca, koji je glasio:
„Budite nesavršeni kao vaš otac nebeski.“
2.
Maj, 2013. godine. Autor jedne knjige pesama, sa stanom na Novom Beogradu, sada student druge godine jednog umetničkog fakulteta zove svoju bivšu devojku iz Despotovca za život u dvoje. Pre toga je kresnuo jednu udatu Beograđanku, a onda je odbacio jer se sprdala sa njegovim seljačkim poreklom. Opisani čovek zove svoju bivšu devojku iz Despotovca, zove još desetak prelepih cura sa svog smera na fakultetu i sve odjednom pristaju da mu budu prijatelji na Fejsbuku. Jedna od tih deset je Dajana. Ona ima dečka iz svog sela i ponosi se time. Opisanom čoveku to smeta, jer zna da takav ponos i uspeh može da dostigne svaka seoska budala. Ipak je on autor knjige za poznatu izdavačku kuću iz Beograda, živi sam na Novom Beogradu, slobodan je i odgovoran pojedinac. Rešio je da izvede performans na Fejsbuku. Inače je zaljubljen u svog psihoterapeuta, Anđelu, ali budi hrabar pa joj to kaži. Rizikuješ smrt, gubitak, sve. Opisani čovek odlučuje da zaigra jednu igru. Na fakultetu ga ponižava profesor umetnosti pisanja. Naš junak smatra da je autor i pisac i da niko nema prava da piše cinične komentare na njegove, ili bilo čije studentske radove. Kresnuo je udatu Beograđanku i odlučio da izvede cinični performans. Na Fejsbuku se sa svojom bivšom iz Despotovca zaklinje u večnu ljubav. Šta je uradio? Pošto zna da ga Anđela prati, pošto zna da ga prate profesori sa njegovog smera, pošto zna da je ljubav prema dr Anđeli nemoguća, odlučio je da se malo poigra. Posebno ga je iziritirala Dajanina opaska na fakultetu: „Da li je moguće da neko ovde nema Fejsbuk!?“
Naš junak je odlučio da uđe u Fejsbuk, pozvao dve bivše devojke iz Despotovca i desetak anđeoskih cura sa svog fakulteta, sa svog smera. Igra tako počinje. Na Fejsbuk postavlja ogromnu fotografiju svoje prve knjige da bi celom smeru dokazao kako je profesor umetnosti pisanja totalni debil. Ogromna fotografija je ogromni dokazni materijal. Pošto je kresnuo svoju čitateljku, Beograđanku, odlučio je da izreklamira i ljubav sa svojom bivšom devojkom iz Despotovca. Izreklamirao je i knjigu, kao dokazni materijal protiv lažnog pedagoga, a pored knjige na fejsbuku počinje otvorena, iskrena veza sa bivšom devojkom.
Čak je euforija postala tolika da je sa njom proveo jedan čaroban vikend na Novom Beogradu, a odmah zatim najavio je i brak na opisanoj Fejsbuk stranici. Kao što znamo, prati ga Anđela, prati ga udata Beograđanka, prate ga profesori sa njegovog smera, prati ga i njegov rođeni brat, koji je u vezi, ali još nema petlju da se ženi. Ne treba zaboraviti da se naš junak od početka saradnje sa dr Anđelom oseća poniženim, u klopci, osramoćen i go. Šta radi naš junak? Jednim potezom hoće da sruši ceo opisani beogradski establišment i ljude koji taj establišment čine. Ubrzo niču prvi plodovi. Zove Dajanin dečko i preti mu. Dajana i njen dečko naravno tripuju da se ljubavne izjave na Fejsbuku odnose na nju. Upecala se i partnerka njegove bivše devojke na sve. I Roksi mu preti. Sve dostiže vrhunac kad naš junak odlazi u Despotovac sa ciljem da na brzaka obavi venčanje sa bivšom devojkom i tako zauvek zapuši usta dr Anđeli, koja ga ponižava, maltretira i drži u klopci. Naš junak stiže u Despotovac, ali ga bivša i sadašnja devojka nije sačekala na autobuskoj stanici. Odlazi do njene kuće, ker urla na njega, u kući očigledno nema nikoga. Odlazi na gajbu i razmišlja da je likvidira. Posle nekoliko sati trpnje i muke, njegova na Fejsbuku najavljena žena, zove ga telefonom. Skoro je ponoć. Ceo dan je izgubio čekajući je da se pojavi. Sutradan se pakuje i pravac Beograd. Od tada je prošlo tri godine i nijednom mu više nije palo na pamet da tamo ide. Naravno, dr Anđela je uvređena. Ne može da shvati da je naš junak toliki seljak. Ona je, naravno, visoko gore i neće oprostiti našem junaku avanturu sa seljančicom.
Posle nekoliko meseci od akcije na Fejsbuku, najuren je profesor umetnosti pisanja. Naš junak shvata da je konačno kucnuo čas da sada ima i Anđelu. Totalno je popizdeo u njenom stanu i preuzeo kontrolu.
Dakle, dogodila se zanimljiva stvar. Pošto je pobedio, istrajao u stavu sve vreme držeći pod kontrolom ceo fakultet, a odlazak budale sa mesta profesora umetnosti pisanja izaziva u njemu veliko olakšanje, naročito posle kolapsa koji je izveo u Anđelinom stanu. Nema više kontrole. Naš junak banči, šenluči, kupio je sebi i jedan štap i svom zanosu gospodski ga nosi sa sobom. I tako se približavamo maju 2013. godine.
Čini se da sve što više idemo napred, sve što se više približavamo cilju, Bogu ili ludilu, neke sile u nama, đavo i zlo, pokreću još gora iskušenja.
Našem junaku se pojavljuje vizija zmije u glavi od trenutka kad je skinuo budalu sa mesta profesora i preuzeo kontrolu kod dr Anđele. I onda dolazi do odlučujućeg udarca.
„Imaš ekipu na faksu. Imaš tvoju seljanku iz Despotovca, ali si i dalje mali i govno za mene“, govori mu dr Anđela.
„Imaš li prinudne misli i vizije?“, pita ga neočekivano i naš junak se odjednom nalazi u čudu i šoku.
Na kraju, iscrpljen borbom sa vizijom zmije, bez odgovora na ljubav prema Anđeli, naš junak gubi kilažu i tone. Priznaje za vizije Anđeli i sada je pad potpun.
Još jednom su pobedili strah, neizvesnost, muka, zabranjena ljubav, paranoja, okovanost lancima i sve drugo što je kod njega svesno prizvodila Anđela. Iz samog dna očaja, naš junak se diže i konačno izgovara ono čega se najviše plašio, čega se celog života plašio.
„Zaljubio sam se u tebe, Anđela“, kaže.
„Ja sam udata, imam muža i sve što mi treba“, odgovara mu ona.
Naš junak ne može da veruje da je pogodio u sred centra. Iz granične situacije sa ludilom skače u ovaj poslednji ponor i pobeđuje.
Ubrzo je okrutnoj kurvi dao otkaz, našao pravog izdavača, odjebao kretenski fakultet, počeo da spava mirno i dugo, potpuno svestan Boga, koji je valjda i podario svu lepotu življenja nama, klošarima iz Despotovca.
-
Zlatna levica – Radivoj Korać
600 rsdPORODICA I DETINJSTVO
Tridesetih godina prošloga veka Bogdan Korać, koji potiče iz svešteničke porodice i čiji su i otac i stričevi bili sveštenici, živeo je u Somboru gde je radio kao činovnik u pošti. Inače je bio i rezervni oficir Kraljevine Jugoslavije. Tu u Somboru je upoznao svoju životnu saputnicu Zagorku Gradinski, koja je takodje bila zaposlena u pošti a poticala je iz ugledne gradjanske porodice iz Sombora. Sa njom se venčao 1937. godine. Milan Gradinski, Radivijev deda po majci je bio upravnik Gradskog slagališta. 5. novembra 1938. godine rodio im se najstariji sin Radivoj, koji je dobio ime po dedi svešteniku. Dve godine kasnije, 1940. godine dobiće i drugog sina – Djordja. Kako je rat već buktao u pojedinim delovima Evrope, neumitno se približavao i ovim prostorima. Početkom rata dolazi do mnogih bujanja nacionalizma i zločina te je tako u Somboru to bio slučaj sa madjarskim nacionalistima. Bogdan završava u logoru „Lago di garda“ u Italiji, a majka Zagorka po nečijoj prijavi da je jevrejka sa Radivojem i Djordjem koji je bio beba biva poslata u logor. Pukom srećom, na samoj železničkoj stanici pred ukrcavanje u vagone, ljudi koji su prozivali uvideli su da prezime Korać nije jevrejsko već srpsko i skidaju ih sa spiska za logor. Stric Radivoja Koraća, Veljko Korać, dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu, bio je oženjen Jevrejkom pa je neko tajnom dojavom stavio senku na celu porodicu. Spas su morali potražiti kod Bogdanovih roditelja u Lici u malom selu Radanovac, koje se nalazilo izmedju Korenice i Plitvičkih jezera. Medjutim, ni tamo nema mira za njih jer u toku rata u Lici ustaše sve spaljuju, pa je tako i selo Radanovac bilo iste sudbine. Samo zahvaljujući milosti italijanskih vojnika, koji su se sažalili nad dvoje male dece Radivojem i Djordjem, porodica Korać je izbegla smrt streljanjem. Tako, moraju da odu u novo izgnanstvo: majka Zagorka sa decom odlazi u Zagreb kod rodjaka porodice Oklopdžija, kod pradede po babinoj liniji Leposave Korać (Bogdanova majka), gde ostaju sve do kraja rata.
Dotle je Bogdan uspeo da pobegne iz logora i priključio se partizanima. Porodica se ponovo sastaje posle rata, vraća se u Sombor i tada Bogdan dobija premeštaj da počne da radi u pošti u Beogradu. Nakon dve godine i majka Zagorka dobija posao u pošti, te se sele 1947. godine za Beograd i konačno porodica ponovo biva na okupu. Dobijaju stan u Takovskoj ulici. Taman kad se činilo da su strahote iza njih, a mora se napomenuti da je na Radivoja sve to i te kako ostavilo traga, usledio je novi udarac za porodicu. Pedesetih godina, bez ikakvog razloga i presude, odvode Bogdana na Goli otok gde je probavio dve godine i još godinu dana na prislinom radu u Užicu.
Bogdan je bio je bio pravičan i strog otac, bio je dosta zatvoren dok je majka Zagorka bila ta spona izmedju njega i dece. Po rečima Djordja Koraća, nikada nije naredjivao, niti vikao, tačno se znalo kada treba nešto da se uradi. Ubrzo posle trogodišnje robije, Bogdan je bio rehabilitovan jer je bilo utvrdjeno da je nevin poslat na Goli otok, ali nažalost rane niko nije mogao da izbriše i zaleči.
Bogdan postaje direktor pošte kod Železničke stanice. Detinjstvo Radivoja i Djordja je obeležilo dvorište Osnovne škole „Vuk Karadžić“ koja se takodje nalazi u Takovskoj ulici, par stotina metara niže od njihovog stana. Inače, Takovska ulica će i te kako, iako nenamerno, uticati na životni put Radivoja Koraća. Tu, u tom dvorištu, prvi su put imali dodira sa loptom, ali najpre fudbalskom. U tom ranom detinjstvu dva brata su bila na suprotnim stranama, Radivoje je imao svoj tim po imenu „Palilulac“ dok nasuprot njemu Djordjev tim se zvao „Pionir“. Radivoje je odmalena u sebi posedovao pobednički mentalitet. Bez obzira koji je sport igrao, nikada nije voleo da gubi, poraz je jako teško podnosio. Igrali su fudbal, Djordje se dosta izveštio pravljenju krpenjača. Stric Nikola im je jednom prilikom poklonio pravu žutu fudbalsku loptu: radost je bila neizmerna ali je i bila kratkog daha. Neki beogradski mangup im je ukrao loptu i pobegao prvim tramvajem a sa njime i njihova radost i san. Posle toga su se vratili na krpenjače. Radivoje bi, pre nego što počne utakmica, uvek govorio da prvi puca penal, ako bi ga neko slučajno pretekao, onda bi se javljao kao drugi. Voleo je da se nadigrava, dok je nasuprot njemu, Djordje bio motor, lokomotiva ekipe. Igralo bi se do dvanaest golova, Radivoje bi dao desetak i otišao, jednostavno nije imao mira.
Sve ga je zanimalo: od sporta do geografije, za koju je pokazao izuzetno interesovanje još kao dete, kada je sa pradedom po očevoj liniji sedeći u krilu kao iz rukava sipao imena dalekih gradova i zemalja. Bilo mu je tada pet godina. Jednostavno, u sebi je imao neki dar od boga, čega god bi se dohvatio išlo mu je od ruke. Za reprezentaciju škole je igrao i rukomet i bio najbolji strelac školskog prvenstva. Kada bi pucao na gol nije to radio svom silinom, već precizno, taman toliko da golman iako prozre gde će lopta ići ne može da stigne da odbrani. Obožavao je i šah, igrao ga je kad god bi mu se ukazala prilika, a takodje i stoni tenis. Postoje i dve anegdote vezane za šah i stoni tenis. Naime, jednom prilikom se u zgradi osnovne organizacije održavao šahovski turnir tzv. simultanke, gde je Radivoje igrao istovremeno na desetak i više tabli. Na jednoj od tih tabli igrao je protiv majstora šaha Andrića. Gospodin Andrić je imao problema sa vidom pa je nosio naočare sa velikom dioptrijom, popularne „tegle“. Radivoje je znao da protiv njega mora primeniti lukavstvo, te je protiv drugih protivnika igrao na uobičajenim šahovskim tablama, a sa Andrićem na minijaturnom šahu na nabadanje. Trik je uspeo, te je Korać toga dana dobio majstora šaha Andrića a takodje i sve ostale protivnike. Znao je dosta puta da u isto vreme rešava šahovske probleme ili čita gradivo za školu, ili kasnije fakultet, i da rukom lopticu baca ka zidu i hvata je u letu kada se odbije, tako je voleo da vežba koncentraciju i reflekse. Druga anegdota je vezana za stoni tenis, ali važila je i za šah. Naime, po kazivanju Djordja Koraća, bili su retki trenuci kada je on Radivoja pobedjivao u stonom tenisu ili šahu, ali kada bi se to desilo, istog sekunda bi legao na pod jer Radivoje bi u naletu besa bacao reket ili figure, pa čak i šahovsku tablu svuda oko sebe. Jednostavno, bio je rodjeni pobednik.
-
Život sa Čarobnjakom
300 rsdПрви пут сам га угледао, скроз сам сигуран да се тога сећам, једног јутра. Седео је поред прозора у соби, а кроз прозор је сунце сијало. Испод столице је мрдао босе ноге, као да прати ритам писаће машине на којој је куцао. У коси, ни дугачкој ни краткој, али црној, па прошараној са сребрним нитима, запетљао му се дувански дим. На себи је имао белу мајицу и беле панталоне.
Одједном, као да је осетио мој поглед, окренуо се. Осмех му се промоли иза проседе браде и ожутелих бркова.
Писаћа машина сама је наставила да исписује слова док ме је он држао високо, високо, тик испод сунца које је миловало његове руке, а грејало мој образ. Као његов осмех. Мирисао је на сапун којим сам се и ја купао. Мирисао је и на дуван. И на радост. И на музику, која је окречила собу и натерала га да заигра, држећи ме у наручју, и чврсто и нежно, као да се плаши да ме не повреди и истовремено не испусти. Јако и нежно. Играли смо док млеко није искипело на шпорету, а он се само насмејао на то. Прво сећање на Чаробњака увек ми у нос донесе баш тај мирис искипелог млека, помешан са баш тим дечијим сапуном и љутим мирисом дувана.
Пипао сам му браду, меку као коса. Игра се светло у њој, црно, црвено и сребрно се меша док затварам једно, па друго око, покушавајући да намигнем. Сви људи који су познавали Чаробњака говорили су да треба да се реши те браде. Али он, он је браду чувао да би се у њој гнездиле птице, скривали мрави, да би у њој расле мале животињице, неке чудне биљкице и да би том брадом голицао мене по голом стомаку. Смејао сам се до суза и дирао му косу, а Чаробњакова брада и пољупци су били моје прве играчке. Као и црне плоче, које смо пуштали на зачараној кутији – „грамофону“, што је на језику чаробњака значило „духови који певају“, па ми је он певао неким неразумљивим чаробњачким језиком и вртео ме као рингишпил. А онда би ми дао да куцам на његовој машини или бисмо цртали и смејали се дајући имена стварима које смо цртали. Чаробњакова брада пуна тајни.
Чаробњак не би био чаробњак, да није имао и чаробног пса, малог црног кратконогог и краткоухог пса Гару. Док је писао, Гара је лежао испод стола и повремено дизао главу, као да проверава да ли све у реду. Или је устајао да се прошета по кући и застајао поред мог кревета, као да се плашио да ме не пробуди. Кад је Чаробњак певао и Гара је певао. И ја сам певао. Свако је певао на свом језику, али смо се разумели.
Чаробњак се често претварао у крилатог коња, стављао ме на рамена и летео низ улице. Често су га људи посматрали као чудо, док би пролетео поред њих, оденут у чудне звуке. На кркачама ме је носио, а ја сам носио смех у очима и на уснама. И гласне повике да пожури крилати коњ. Кад би се Чаробњак уморио од тога да буде крилати коњ, пружио би ми руку и онда бисмо нас двојица ишли један поред другог, као што иду сви велики људи. Имао је мекане руке, са ситним длачицама на прстима, као код брескве. На кажипрсту, са спољне стране имао је мали, отврднули жуљ, за који је рекао да добио борећи се са Пен-калом, монструмом писања.
А кад бих се ја уморио од ходања, поново би ме стављао на рамена и претварао се у крилатог коња. Често бих, док је летео, заспао у његовој проседој гриви.
Чаробњак је правио разне чаробне напитке и свакаква чаробна јела. Често смо јели јело направљено од змајевих јаја која су се звала „егс“ и меса митског бића које је називао „Хем“. Умео је да направи магичну чорбу од патуљастих печурака које је добијао од седам патуљака и од које се смањујеш кад заспиш. Заједно смо кували супу од златних кокошака, коју, кад поједеш, можеш да летиш до неба, у сновима. И сваки дан је кувао млеко од свете краве. То млеко ако се пије довољно дуго, чини да кад одеш на чаробно место звано Индија, будеш као код куће. И понекад, у млеко од свете краве додавао је свој црни, чаробни напитак, који је звао кафа, говорећи да од њега расту бркови које сам желео да имам, више него ишта на свету.
Понекад сам морао да будем у соби, међу зидовима на којима су били насликани таласи и морске звезде, шкољке и рибице. Чаробњак је куцао и музика је свирала. Кад је куцао на машини, смишљао је чаролије, а да би смислио чаролију, требао му је мир. Да бих био миран, причао ми је причу о морском дну, где ја живим, у подморници, окружен морским звездама, шкољкама и рибицама. И ја бих легао на кревет у својој подморници и слушао ритам машине и звук песме. Понекад би, између тих звукова, пролетела птица која је носила уздах или чаробњакову сузу. Једном сам га помиловао по коси, а он је брзо прешао руком преко лица. Рекао је да су сузе само капљице које се мешају са чаробним напитком који се зове Живот.
-
Mesi i ja
400 rsdImam deset godina.
Tačnije, imam deset i po, ali volim da kažem deset, jer je to moj omiljeni broj. To je broj koji Lionel Mesi nosi na dresu. 10. Desetka.
On je moj omiljeni igrač, i više od toga, on je moj heroj. Primetićete da malo ličim na njega, tako sam sitan, i frizura nam je slična, samo je njegova duža. I što je najvažnije, on je rođen 24. juna osamdesetsedme, a ja istog dana dvehiljadite. Kao i on, i ja sam zaluđen fudbalom, međutim, u blokovima za mene više nema fudbalskog kluba gde bih trenirao, pa samo zamišljam da treniram. Tek sam se ove godine izborio za mesto u timu mog razreda, kad su se blizanci Luka i Nemanja preselili i napustili školu. Falio je igrač u drugom timu, a bilo im je glupo da zovu Saru, iako ona igra bolje od većine mojih drugova. I eto, prvo sam bio golman, a onda je Marko povredio nogu, pa sam prešao u vezni red, mada sve češće ulazim u napad.
Navijam za Srbiju i Barselonu. U Barseloni igra Mesi, još od trinaeste godine, dakle, nije još kasno da počnem s ozbiljnim treningom, mada roditelji stalno pričaju da je bolje da počnem s knjigom nego s loptom. Ako vas interesuje, Barselona je već godinama najbolji klub u Evropi, redovno pobeđuje u Ligi Španije, a one iz Reala uredno izblamira. A ako ste gledali prenos u maju, videli ste kako su odrali Mančester sa tri prema jedan i postali šampioni Evrope.
Iako sam strasni navijač Barse, moj tata uporno pokušava da me nagovori da navijam za Crvenu zvezdu, koja je takođe bila šampion Evrope – kad je on imao dvadeset dve godine – još u prošlom veku. Kupio mi je i dres i kapu, ali ne vredi, kad gledam Zvezdu obavezno mi se pridrema. Kao da gledam usporeno pušten film.
Deda je još gori od tate, on kao penzionisani zastavnik JNA, šta god to značilo, naređuje da moram da navijam za Partizan, koji je bio učesnik finala Kupa šampiona, kad je deda bio mladić, 1966. Ja prosto ne mogu da zamislim dedu kao mladog, ali pokazivao mi je slike, mada tata tvrdi da je u pitanju fotošop. Te, šezdesetšeste, Partizan je izgubio od Reala sa 2:1, a obzirom da Real redovno gubi od Barselone i da im Mesi stalno daje golove, gde je logika da ja navijam za Partizan?
Deda i tata se stalno svađaju oko toga ko je bolji i recituju sastave timova, upoređuju igrače koji su igrali i čitaju statistike s kompjutera. Naravno da svako vuče na svoju stranu, potežu niske udarce, psovke i šta još ne. A onda dođem ja i iznerviram ih kad prodefilujem u plavo-crvenom dresu sa brojem 10. Posle toga se obavezno posvađaju i deda ode, zaklinjući se da više nikad neće kročiti u naš stan. To ga drži uglavnom do sutradan.
Deda je u stvari mamin tata, a tata nema tatu, umro je kad je bio na fakultetu, mislim tata, ne deda. Mama nema mamu, ona je umrla kad sam ja bio mali, imao sam dve godine. Tata ima mamu, ona je u penziji, kao i deda, i stanuje u bloku preko puta. A deda stanuje u našem bloku, samo s druge strane. Mi smo nekako u sredini, tako da i deda i baka svraćaju svaki dan, ali se trude da to bude u različito vreme. Oni su kao pas i mačka, uopšte se ne trpe, ako baka kaže da je nešto belo, deda obavezno kontrira i kaže da je crno. A onda baka krene da debatuje s njim, pa deda uredno odgovori i posle dođe do svađe. Međutim, ponekad se sretnu kod nas jer nisu dobro isplanirali vreme dolaska, a onda se potrude da ćute, popiju kafu koju im ja, da istaknem, skuvam, pa odu. Ili ode jedno od njih, a ono drugo, koje je ostalo, kaže tiho, da kao ja ne čujem, „jedi govna“ ako je u pitanju deda ili „noge slomio, dabogda“, ako je baka. Ali, ja ih oboje volim, možda baku malko više simpatišem, ona je ipak na mojoj strani, što se tiče klupske pripadnosti, kupila mi je dres Barselone za prošlu Novu godinu, a i kaže da joj se sviđa „onaj Gvardiola, iako je to nepristojno, ipak simpatično pljuje po terenu“. Mada, i deda ume da me potkupi, novom fudbalskom loptom, doduše, kupljenoj kod Kineza, ali se izgovara malom penzijom i nedovoljnim kvalitetom original adidas lopti.
Baka uživa da kuva, a između kuvanja gleda emisije o kuvanju, tako da kuva za sve nas, osim za dedu. Onda donosi šerpice ili šerpetine da jedemo. Zapravo, donosila je, dok nije uhvatila dedu kako čeka u zasedi da ona ode. Kako ona ode, deda kao slučajno navratio, pa pita šta to miriše, onda izvrši inspekciju šerpica, iz svake nešto glocne ili sipa u tanjir ako je čorbasto. Kad ga je baba uhvatila s kašikom u šerpi sa punjenom paprikom, naredila je tati da posle posla dolazi po sledovanje. Tata s posla prvo svrati kod nje, pa mu se baka požali na skupoću, bolesti ili nešto treće, trenutno aktuelno, pa popiju kaficu, pa mu servira da jede, „pa, pa, pa“ – on donese ručak za večeru. Mama uglavnom jede na poslu, tako da zapravo svi kući dođu siti, sem mene. I dede, od kad je uhvaćen u osmatranju.
Koliko sam shvatio iz priče, baka i deda su prodali svoje stare stanove, kad sam ja bio mali, i od ta dva prodata, kupili tri stana – „ali da svi budemo blizu“, na inicijativu moje mame. Pre nego što smo kupili te stanove, mi smo živeli kod dede. Moj tata se posvađao sa dedom, a nije bilo oko fudbala, i onda smo se preselili kod bake. Posle nekog vremena provedenih u bakinom stanu, moja baka je „očitala“ mojoj mami. Baka, koja insistira da je zovem „Bajka“, tako s vremena na vreme poludi i onda ne bira šta kaže, što je i tad bio slučaj. I mama je spakovala stvari i sa mnom se vratila kod deke. Tata je ostao sa bakom, jer je još uvek bio u svađi sa dedom.
Roditelji su mi se tada viđali u parku, kada me je mama dovodila da se igram i zamalo se rastali jer im je sve postalo naporno – i matorci, i park, i ja, i posao i nemanje stana i sve. Da se moji roditelji ne bi rastali, deda i baka su prodali svoje stanove, kako bi njima omogućili da budu srećni. Tako smo od dva stana u širem centru grada kupili ovo gde stanujemo, tri stana na Novom Beogradu. Moj tata kaže „mali, kad ovo dvoje matorih ode na nebo, ti odmah dve gajbe…“. Ja ne bih voleo to da se desi, ali, ako se bude desilo sve ću da prodam i da kupim stan u blizini Kamp Noa, kao i pretplatnu kartu za sve utakmice Barselone, bar da bude neka korist od tih stanova.
-
Okrnjene biografije jahača panjeva
1.000 rsdПрви одељак: Остарели ђаци
Педесет година после матуре
Ове, 2002. године, у лето, у Лесковцу, Марислав Стојиљковић Мацко, окружни судија, Томислав Цветковић Џавалија, професор књижевности и Радомир Здравковић Пикља, професор математике, сви пензионери, биће стожер око кога хоћемо да се окупимо педесет година после матуре.
Желимо да се сретнемо и развеселимо, или, као деценијама разбијана војска, проређени и јадни, да се запрепастимо над собом.
Доктор права и југословенски дипломата Миодраг Митић Мики из Београда је усрдно тражио другарским ламентом да се видимо – колико нас има и колико нас може да дође на гимназијски праг.
Раштркани, пар месеци се тражимо међусобно, у земљи и иностранству. Због сусрета смо радосни као некад у ђачко доба. За нови свет смо стари и избледели. Многи су нам умрли, неки оронули. Преостали, још смо живахни, иако се осећамо сувишнима. Увређено мислимо да смо заборављени, а помрли су они који су нас знали и памтили.
Мики се уписао у памћење југословенске, па (судећи по његовим књигама) и руске дипломатије. Својим списима је означио филозофију беде светске, а у њеној сенци и домаће политике. Истакао је танку потку логике савремених заступника српских интереса у свету. Његово учење биће поучно, ако се – после октобарског преврата 2000. године, у нас буде стварала учена дипломатија за наредне деценије.
Пре који дан у Београду, код „Мажестика“, предао ми је Џавалијин песнички позив за матурантски скуп. У врело подне пили смо сокове и мењали књиге, ја њему једну песничку, једва се усуђујем да је обелоданим; он мени туце својих из области међународног права и о дипломатији, као науци и вештини.
У ћошку, са краја шанка, типкао је стари клавириста у намери да подсети бучне присутнике на негдашњу отменост локала. У „Мажестик“ се није могло ући без кравате у време почетка наших студија, педесетих година сада завршеног века.
– Доскора, овде се седело у тишини – рече Мики.
За трен опуштени, несвесно смо се дотакли негдашњих воља за песничком речи. Своје песме није донео.
Знам Микија, увек је прибран и стрпљив. Из разговора који жедно тече о збивањима у нас, видим, постао је и трпељив и кад му се не трпи. Спојио је познату своју благост и одмереност дипломате и умника и трпи напетости у Србији због дуге светске блокаде. Незадовољство не испољава речима. Оно из њега избија. На свој захтев отишао је у пензију деведесет пете; слом југословенске, сломио је и српску дипломатију. Држи предавања као универзитетски професор у Новом Саду, Подгорици и Бањој Луци. Две нове државе стварају своју будућу дипломатију.
Па, ето, и ја сам у пензији. Ни ја нисам престао да радим, адвокат сам у Бору. Пред уставним судом Србије и Црне Горе водио сам поступак за оцену уставности измена пензијског закона, које је Скупштини предложила Ђинђићева влада. Тим изменама су укинуте ранијим законом стечене пензије активним адвокатима лекарима, инжењерима и занатлијама. Уставни суд је поништио промене закона које су ускраћивале стечена права грађана.
Мики ме упита зашто сам у посвети моје књиге „Јестонија“, пред његовим именом написао – „доктору“. Зато што јеси доктор, рекао сам му.
Договорисмо да се нађемо на ђачком сусрету у Лесковцу. Понећемо сенке младости са собом.
Најзад, 15. јуна друге године новог века, тридесет шест старица и стараца, лесковачких матураната с краја прве половине претходног века, приспело је пред Лесковачку гимназију.
По присутнима видим да смо сјајни и никакви. По песнику Џавалији „времешна младеж“ која може још да доживи „жар живота“, или, бар, „жишку стамене љубави гимназијског другарства“ – како је написао у позивници за сусрет..
Радосни смо због сусрета. Раније смо се окупили пред школом, не стижемо да се сви међусобно поздравимо. Почеће школски час.
Мене опседају сећања, која ме неће оставити ни после часа. Ни поподне, за време предаха. Нити у ноћи заједничког весеља које ће трајати до зоре.
Доба које не треба да се багателише
Судија Марислав, мој најранији друг Мацко, председник Организационог одбора за писање монографије о нашој гимназијској генерацији, жури да ме наговори да напишем „хронику о нама, коју треба да оставимо за собом“. Схватам да тражи да напишем монографију о нашој школској дружини. Кажем му, у шали, да не могу да пишем читуље, камоли шта друго. Чак и кад бих знао и памтио оно битно о свима!
У својим сећањима, истина, налазим одбљеске ђачке прошлости. Последњи разред и матуру завршио сам у Нишу. О десетогодишњици матуре – 1962. године – био сам захвалан Одбору за сусрете што се сетио да ме врати у лесковачко ђачко друштво.
– Захвалност другарима што те нису заборавили, довољан је разлог да спремиш завештање потомцима о нашем уделу у развоју Србије, па и Југославије.
– И Југославије? – гледам га с неверицом.
– Дабоме, о свему ономе, што је било наше!
– Као адвокат, немам времена да се бавим нашим годинама и местима рођења, студијама, женидбама и удадбама, радним успесима, ордењем и наградама!
– И положајем наших наследника, у данас ојађеном друштву! – Мацко увећава посао који треба да обавим.
Руком одмахујем:
– Не могу, судијо, небитна је наша прошлост. Важан нам је остатак живота!
– Поучан је наш удео у незаобилазној прошлости! – чуди се што не схватам тако важну ствар.
Још се поздрављамо са касније приспелима. Улазимо у школу узбуђени. Мацко, док се пењемо на спрат, жури да заврши наумљен посао:
– Ми смо сведоци минулог доба, које не треба да се багателише. Доба које сада не признају, као да га није било. Обнављају заборављене „грађанске вредности“, а поричу нас, који смо градили социјалистичке, и знањем и знојем уздизали Југославију.
Љути се што се смејем. Онда му повлађујем:
– Ново време гледа нас са сумњом. Испитује нас, маше главом, не верује нам. Обрисало нас је. А ми смо још ту, не можемо – ни назад, ни напред!
– Па то о нама напиши!
Већ смо на спрату. Он са Пикљом и Џавалијом председава нашем разреду. Долази млада директорка гимназије Олгица Милетић, која треба да нас прозове. Нисам стигао да му озбиљније кажем:
– Нови, у новом времену се обраћају нашим старим сенкама, на митинзима и телевизијама. И вичу: ,,Време вам је било покварено – црвено, изопачено, болесно, недемократско, тиранско и неправедно! Бедно, без идеала и циљева. Беживотно! И ви сте били такви, проклети да сте! Живели сте у доба које треба прећутати, заборавити и избрисати га, заједно са вама, из српске историје!“
Џавалија, Мацко и Пикља поздрављају директорку школе. Одлазе заједно у врх пуне наставничке зборнице у којој сви седамо, с обеју страна дугог зеленог наставничког стола.
-
Finski tango
500 rsdUvod
Telo i osmeh
Na palubu je došao mali čovek u starinskom odelu. Nabio je šešir do obrva da mu ne bi odleteo pod udarima vetra. Pitao se da li bi preživeo kada bi pao s broda u more, kao da je predosećao da će pasti, ali njegov pad u vodu će biti u zimu kada spasa nema. Mali čovek se zvao Joni. Joni je bio mali u ambiciji, u prijateljstvu i ljubavi, ali u jednoj stvari mu se posrećilo, makar na kratko – ukrao je ljubav protagonisti ove priče. Zato sada pričamo o njemu. Osamljen u glasnoj gomili je oteo ljubav snage Velikog praska i zauzvrat nije dao ništa. Uzimao je sve a da ništa nije vraćao.
Brod je lomio talase Baltika. Talasi su bili crni i jaki, ali brodski čelik je bio jači. Joni je stajao na palubi na otvorenom, udisao miris mora i osećao sitne kapi slane vode na licu. Došao je sam na ovo krstarenje. Plovidba u Turku–Stokholm– Turku krugu. Bez zaustavljanja. Oko njega su bili ljudi leta, neki su bili pijani, neki su bili trezni. Devojke su nosile šarene haljine, vijorile su kao naopake zastave. Brod je jurio kraj malih ostrva koja su se pojavljivala i nestajala u svetlosti prozora. Poneko ostrvo je bilo nastanjeno lepim kućama i drvenim saunama. Brod je jurio da bi se vratio, nije stajao.
Joni je otišao na piće, pio je polako i gledao druge kako piju brzo. U baru se nalazio trubadur, vrteo je iste pesme koje će i sutra vrteti na akustičnoj gitari. Joni je otišao do diskoteke, iako nije voleo disko muziku. Tamo je naišao na iznenađenje.
U diskoteci su svirali finski tango, ispred muzičara na bini plesali su devojka i muškarac. Muzika je bila brza, publika je pljeskala u ritmu iznad koga se izvijao zvuk violine. Devojka je gledala muškarca u oči, Joni je gledao u devojku. Nije gledao u njene oči. Gledao je njeno telo i osmeh. Na reflektorima se videlo da su joj obrazi crveni. Takve crvene obraze je imala njena mama. Joni je poznavao devojku na bini, zvala se Inka. Leto je bilo toplo, vrata diskoteke su bila otvorena. Na nebu su bile zakačene zvezde i jedan avion, mnogo brži od broda.
Videla ga je sa bine i poklonila mu osmeh. Joni se pitao da li će njegova popularna prijateljica sići do njega i Inka je sišla do Jonija kada se završio nastup.
– Lepo je videti te. S kim si?
– Takođe! Lepo plešeš. Sam sam.
Pitala ga je za broj sobe jer su nju opsedali pijani novinari. Dao joj je broj sobe koja se nalazila na sedmom spratu.
– Moja soba je mala.
– Ali bez pijanih novinara. Na moja vrata svaki čas dolaze i lupaju.
– U pravu si, dođi. Kupiću nam kokice. Imam i prozor u kabini. Moćićemo da gledamo mrak i poneko osvetljeno ostrvo.
– Kao kad smo bili deca, tada smo iz šume gledali jezero.
– Vidimo se za pola sata.
Inka je otišla. Pijani novinari su se stvorili oko nje i pratili njene korake. Ona je bila nasmejana i crvenih obraza; imala je obraze na mamu. Bila je kao cvet.
Joni je prošao pored bara i akustične gitare, pored ruke koja je udarala po žicama. Kupio je kokice i krenuo ka sobi. Dok je išao dole ka sedmom spratu broda, popeo se na rukohvat i pažljivo hodao uskim drvetom u praznom hodniku. Prema diskoteci je video momke koji su gledali jedan drugome mišiće i tetovaže. Momci leta. Stavio je kokice kraj okruglog prozora svoje kabine. Kad su bili deca Inka i Joni su jeli kokice. Kažu kad se tetovaže skinu, ponekad se ponovo pojave, naprosto se vrate. Inka se pojavila. Naslonila se kraj prozora kabine, nasmejana i srećna. Srećna, srećna. Gledala je zvezde i pomislila da je svemir živ.
Oči
Već pola godine, Joni i Inka su živeli zajedno, u centru Tamperea. Sve je bilo blizu, i škole i prodavnice, pozorišta i nastupi. Jezera, koja su okružila grad, odavno su se zaledila a sneg je padao po krovovima i ispod njih. Ljudi su bili dobro obučeni. Sneg je bio na njihovim kapama. Joni i Inka su plesali. Inku su svi gledali, Inku su samo hrabri zvali da pleše. Joni je gledao, ali nije gledao njeno telo i osmeh. Gledao je njene oči. Pokušavao je da vidi da njene oči gledaju druge.
Na sledećem nastupu je nanovo pratio njen pogled. Sledećeg jutra je čitao žutu štampu koja je pričala o njoj i o njemu, vezano za nju. Uveče, pijani novinari su bili oko nje, trezni novinari bi pitali i njega ponešto, u vezi nje. Joni je pomislio da uradi nešto hrabro, gde bi stvarno mogao da padne. Pomislio je da će tako izaći na prvu stranu nebitnih novina.
Posle svake noći su stizala teška jutra. Doručkovali su.
Žuta štampa je ružna uvek, i kad je nova i kada ostari. Boje su agresivne i neprijatne. Joni je gledao Inkinu fotografiju na jeftinim novinama. Inka mu je rekla da odlazi.
– Odlazim.
Joni je imao šarenu hranu za doručak – crvenu i zelenu papriku, i beli jogurt, ljubičaste bobice, crvene jagode.
Vrata su se čula kada su se otvorila i zatvorila. Ličilo je da pozdravljaju sama sebe u odlasku.
Ali, ovo nije priča o malim ljudima sitnih ambicija i male ljubavi; ovo nije priča o Joniju. Ovo je priča o muškarcu slomljenog srca koji nosi ljubav snage Velikog praska. Da bismo je čuli moramo otići do toplog mesta gde se priče pričaju.
-
Mrtvi albatrosi
400 rsdglasnik
ne ubijajte glasnika
koji vam donosi smešno ogledalonije na njemu da presuđuje
čiji je odraz raskalašniji od opelaniko nije postao prorok u zavičaju
jurodivog su komesari terali motkamanije na njemu da predskazuje
čija je istina krvoločnija od čoporanema mesta gde izgnanstva ne bole
begunac će se uplesti u sopstvene tragovenije na njemu da predvodi hajku
čija je svrha davno zapisana u bukvarune odustajte od svog poraza
bolesnik će strgati postelju izlečenog umadokle kod žari kamenica u grudima
nije na njima da procenjuju vašu bolestne verujte onome koji veruje
svodnik će izjavljivati ljubav svakomenije na njemu da moli za vaše spasenje
dokle god život visi o krojačevom koncusvet se nikad neće oprostiti od raskalašne igre
mađioničar nikad neće otkrivati svoj poslednji triknije na nama da znamo
prorok će uvek omađijati svodnika
begunac će uvek postati novi jurodivisamo glasnik večno živi u izgnanstvu
ne sumnjam, gledam
kad bi filozofi zaista tumačili svet
u svoj svojoj oskudici opšteg
kada bi razumeli grč pojmova
stomačna nadimanja istinevideli prostor i vreme kao tela
okružena bodljikavom žicom
svoje teorije samo kao kukice
žičanih peteljki zarobljenog umakada bi čovek zaista spoznao sebe
rasporio sopstvenu utrobu saznanja
rasplamsao ugasla ognjišta sinapsi
pocepao kožurinu vlastitog bitkaoslušnuo pravi život u komešanju
bez kilavih utopija i izveštačenih babica
razgrnuo busen zemlje po kojoj sam hoda
i zasadio seme svog iskrenog sunovratamožda bi i svet razumeo poraz filozofa
u svoj svojoj oskudici nasušnog hleba
možda bi se čovek zaista spasao ako bi
bar jedna klica dobrote ostala u zemljiako bi iz nje iznikla bar jedna gljiva
sa slatkim ukusom sumnje
sa otrovnim ukusom nade
kubisti
vrebaju iz potaje
u srcu grada koje ima
oblik makadamske
kockepiju samo iz tetrapaka
odrasli na branku
kockiciimaju
fizionomiju superheroja
iz akcionih stripovageometrijsku pravilnost
šturog ophođenjainteligenciju begunaca
iz filmskog serijala kockajedan živi i u mojoj
zgradisvakog jutra
kad krene u kafanu
kaže ženi –kocka je bačena!
žena ga pošalje u materinu
ludnica
ova nema zidova,
košulja svezanih rukava,
od istog materijala sašiveni su
radnički kombinezoni,
nema rešetaka na oknima,
od istog metala sliveni su
službeni automobili,
nema dežurnih sestara i doktora,
sada su to šalterske službenice i
neoliberalni agenti osiguranja,
nema terapija i elektro-šokova,
sada su to kladionice i rijaliti,
nema halucinacija i opsena,
stvarnost je senka virtuelnog bota,
nema dijagnoza i anamneza,
bolest je banalnost umirućeg baga,
nema istine u komunikaciji,
mreža je omaž enciklopediji mrtvih,
nema osećanja u leksičkim čiodama,
korisnik je za sva vremena odsutan,
nema ni sećanja na nepočinstva duha,
ni metafizike u zaumnoj praznini tela,ovde,
nijedan klovn vas neće zasmejati,
nijedan rapsod vas neće razuveriti,
nijedan bard nanovo zamađijati,nema ničega, u stvari,
sem civilizovanih ludaka-konvertita
dok sečiva ne otupe
dok oštrica ne proklizi
slatkastom nutrinom jabuke
zejtinjavom posteljom testa
hrskavom korom ispečenog hlebagodovima stoletnog hrasta
tupim udarima kljuna sekire
dok se bleštavi nokti lovačkog noža
ne zariju pod krzno ranjene zveriu vodeno meso svinje dok ne urone
krvavim zamasima satare domaćina
pod trudnom keceljom vremena
dok se sečiva ne postide vonjaiznutrica u kofi
odsečenog jezika na tanjiru
telovog pogotka u sinovljevu glavudok sečiva ne zarđaju i otupe
prigodnim presekom rođendanskih torti
orlovog paperja na krilima vetra
dok se u oganj kovačnice ne pretopeu poprsja krotke heraldike
u pustoš produvane kupole neba
dok se ne speru tragovi poniznosti
u ništavilu ravnodušnog suncai ohlade u tami podruma
gde im je oduvek i bilo mesto -
Ničija budala
500 rsdU GRADU
I
Toga jutra se probudio sa željom da otputuje u Italiju i da poseti na par dana Veneciju u kojoj nikada ranije nije bio. To se nimalo nije činilo nemogućim s obzirom da je uskoro trebalo da ide na godišnji odmor, a i leto je bilo na pragu. Ta misao ga je držala ceo dan u dobrom raspoloženju. Saopštio ju je uz jutarnju kafu i svojoj ženi, kojoj se takođe dopala kao, kako je rekla, interesantna letnja destinacija. Ispijali su kafu, koju je Marko skuvao za oboje, za kuhinjskim stolom u tišini koju je remetio samo spiker sa radija izveštajem o vremenu. Nasuprot Marku, zalepljen na frižideru, visio je izgužvan crtež njihovog sedmogodišnjeg sina koji je bio malo nakrivo zalepljen. Taj crtež, urađen u školi drvenim bojicama na kome je bila nacrtana ‘moja porodica’ viđena očima prvaka, bio je povod za malu porodičnu svađu sinoć.
Sve je počelo naizgled bezazleno, kao što svi veliki ratovi počinju, kada je sin pokazao svom ocu, Marku, crtež. Otac je pohvalio trud i rad, pomilovao svog sina po kratkoj plavoj kosi, poljubio ga u obraz i, više u šali, upitao zašto on izgleda kao da se umazao eurokremom. Sin je odgovorio da su to očevi brkovi, ali pošto su bojice bile debele ispalo je tako kao da je musav. Tada se upadicom umešala i majka koja je peglala na drugom kraju kuhinje.
– Što mu nisi ti kao otac zarezao bojice?
Marko se pravdao da jeste, i sin je potvrdio da mu je otac zarezao bojice pred školu ali je dodao da su one krte, nekvalitetne i da se brzo lome. Mali dečak se ražalostio i počeo da plače.
– Glupe kineske bojice, stalno se lome – ponavljao je kroz suze.
Otac ga je uzeo sebi u krilo pokušavajući da ga uteši. Dečak je gužvao papir rukama i bio spreman da pocepa svoj crtež kad je plačući procedio kroz zube kako David ima super bojice iz Italije, donela mu majka, uopšte se ne lome, a mogu i da se zarežu.
– Koji David? – upitao je Marko.
– Moj drugar, što sedi sa mnom.
– A ko mu je majka, gde radi? – upita ga otac dok mu je brisao suze svojim dlanom.
– To je ona napumpana silikonima što dolazi na roditeljski kao u kafanu – umeša se majka iz kuhinje, paleći cigaretu.
– Samanta, sekretarica predsednika opštine, raspuštaljka, ona mala što se j… ko štuka – uspeo je Marko da se seti. – Pa ta putuje sa drugom predsednikom na sastanke po gradovima širom Evrope, šta je za nju da donese jedne bojice sa puta.
Dečak je sišao iz očevog krila i otišao u svoju sobu da obuče pidžamu, razočaran neuspehom misije ‘kupovina novih bojica’, koja se pretvorila u svađu odraslih.
– A tebi krivo što ne putuje sa tobom? – upita ga žena.
– Šta ću kad nisam predsednik opštine – pravdao se Marko.
– Ne možeš ni da budeš kad po ceo dan sediš u kafani – zaključi mudro žena.
– Ma sedi i on u kafani, nije u tome problem, problem je u tome što meni otac nije bio predsednik opštine.
Svađa bi trajala još duže, da se Marko ne diže i ode u dečiju sobu. Klinac je već bio u krevetu kada mu otac reče da ne brine za bojice jer će mu ih on kupiti.
– Je l’ ima neka posebna marka bojica? – upita ga otac.
– Nije važno koja marka, samo da piše ‘made in Italy’.
– Dogovoreno, laku noć – reče otac i ugasi svetlo.
– Laku noć – reče sin i zagrli svog plišanog medu još jače.
-
Osnove lobiranja
600 rsdŠTA JE LOBIRANJE?
Prema rečniku Concise Oxford Dictionary, Lobby je velika prostorija otvorena za javnost, posebno namenjena za susrete parlamentaraca i drugih lica. Rečnik Webster’s Dictionary, lobiranje definiše kao obraćanje članovima parlamentarnog skupa u nameri da se utiče na zakonodavstvo. U istraživanju agencije IP SOS – Strategie, 34% Francuza je 1987. godine odgovorilo da je lobiranje „delovanje grupe za pritisak na postojeću vlast radi provođenja sopstvenih ideja ili interesa”.
Sažeto, može se reći da je lobiranje čin komunikacije, koji određenoj grupi omogućava da učestvuje u „utakmici“. Ono je suprotno postupanju onih, koji verujući u sebe, računaju na zdrav razum okoline.
Praksa ukazuje da je najbolje da vas ljudi čuju (i vide) kako bi vas zapazili. Tada se uticaj integriše u opštu strategiju komunikacije i postaje njen sastavni deo. Praktično, principi projektnog pristupa organizovanju i sprovođenju programa i strategije komunikacije, podjednako su validni za organizovanje interesno usmerene komunikacije, lobiranja. Naravno, i druge forme komunikacije su interesne, jer se u suprotnom postavlja pitanje njihove svrsishodnosti (marketing komunikacija, komunikacije sa medijima, instrumenti odnosa sa javnošću i drugi). Ipak, samo lobiranje ima za cilj ostvarivanje uticaja, te sama komunikacija, nije sama sebi svrha. Praktično, primeri iz prakse pokazuju da lobiranje i ostale forme komunikacije imaju dijalektičku povezanost i uslovljenost, i da su isprepletane u formama, strategijama i instrumentima primene. Lobiranje može biti instrument marketinga, odnosa sa javnošću, pregovaranja ili diplomatije. Takođe, lobistički projekat može imati sadržaje odnosa sa javnošću ili marketinga, pa i međunarodnog pregovaranja, kao instrumente za ostvarivanje svojih ciljeva.
U suštini, temeljni lobistički rad sastoji se u tome da drugi upoznaju grupu, njen ekonomski, socijalni, društveni značaj, njene probleme, kako bi donosioci odluka razumeli njenu ulogu i podržali je. Delovanje lobista mora da bude višestruko, raznovrsno i široko. Ipak, mnogi lobiranje još uvek vezuju za prikrivene i nelegalne novčane transakcije, mito i druge oblike korupcije. Postojanje ovih pojava se ne može u potpunosti negirati. Međutim, osim korupcije postoje mnogi drugi načini uticanja. Komunikacija između interesnih grupa i predstavnika državne vlasti i kompanija veoma je raznolika i ne može se regulisati jednostavnim finansijskim protokom. Ipak, kada se govori o uticanju, zlоupotrebe uvek privlače pažnju. Ovo je polje koje se reguliše zakonima i etičkim kodeksima na nivou države ili organizacije.
Lobiranje sprovode pojedinci, predstavnici određenih interesnih grupa. Samo pojmovno definisanje aktivnosti interesnih grupa, podrazumeva različita tumačenja, bilo da se aktivnost naziva lobiranje (eng. lobbying) ili zastupljenost (eng. advocacy), odnosno, zastupanje interesa. Ipak, pojam koji se najčešće koristi, je lobiranje. On u sebi sublimira uticaj i zastupanje, tako da se zastupljenost interesa kao forma rezultante uticaja interesnih grupa može u najširem posmatrati kroz definisanje pojma lobiranja. Pojam engleske reči „lobby“, koja označava hol, predvorje, potiče iz latinskog izraza za ulazni hol ili prostorije za odmor, „labium“. U savremenom kontekstu, podrazumeva pretfazu odlučivanja u institucijama i pretparlamenetarnu fazu balansiranja različitih interesa.
Pojednostavljeno posmatrano, to je proces informisanja predstavnika države i regulativnih tela u vezi odluka, koje ima za cilj da redukuje potencijalne negativne efekte ili obezbedi podršku rešenjima koje imaju pozitivan uticaj na sopstvenu organizaciju.
Lobiranje je podrška usvajanju, težnja ka zaustavljanju usvajanja ili modifikacija određene zakonske regulative. Lobisti teže da obezbeđivanjem informacija i stavova zakonodavcu, i vrše pritisak na njega kako bi on reagovao u odnosu na predloženi zakon na osnovu njihovih stavova.
Analizom više teoretskih razmatranja fenomena lobiranja, može se reći da je prirodu lobiranja moguće objasniti kao komunikacijski proces u kome se realizuje neformalna razmena informacija sa vlastima, sa ciljem da se na njih utiče. Možda je najsveobuhvatnija definicija lobiranja, data od strane Koepla: „Lobiranje je pokušaj ili uspešno uticanje na zakonodavno-administrativne odluke od strane javnih autoriteta preko interesnih predstavnika. Uticaj podrazumeva korišćenje komunikacije i usmerenje na zakonodavne i izvršne organe“.
Problem u tumačenju odnosi se uglavnom na metode i sredstva korišćenja instrumenta lobiranja, zakonodavnu regulativu i etičke kodekse i pravila. Ovakve stavove, pojmovno određivanje lobiranja u svojstvu nemoralne aktivnosti, od strane opšte javnosti, lakše je tumačiti kroz korišćenje termina „interesnog zastupanja“. Pod ovim terminom se podrazumevaju širi opsezi komunikacijskih formi, koje nadrastaju sam proces kreiranja uticaja na pretproces donošenja odluka. Iako su oba pojma veoma slična i odnose se na gotovo identične procese, od strane evropskih teoretičara koji se bave uticajem na donošenje odluka u strukturama EU smatra se da je u skladu sa realizacijom uticaja na evropsku javnu politiku, usklađenije razumevanje, koje su pružili Varli i Feribra i odnosi se na stav da je interesno zastupanje „više od lobiranja, predstavlja razmenu informacija, građenje saveza, formalne i neformalne komunikacije, planirane i neplanirane odnose: drugim rečima, sve forme interakcija koje su dizajnirane da predstave određene ideje, ubede donosioce odluka da usvoje drugačije perspektive, a kao krajnje, utiču na politiku”. Dakle, ako se izuzme negativna konotacija, pojmovi ‘lobiranje’ i ‘zastupanje interesa’, mogu se načelno koristiti u razmatranju aktivnosti koje realizuju interesne grupe.
-
Urlik iz tetrapaka
300 rsdПОВРАТАК
Сваки дан, будан и у сну
Враћам се у далеки очев дом
Понекад јутром, понекад и кад мрак пада
Као увек нечујно
Отварам врата
Далеког очевог дома
Легнем на кауч
Са сетом за својим невиним сновима
А онда идем дубље и даље
Са аромом црног вина на уснама
Кроз прозор гледам снег
Који тихо крупним пахуљама
Покрива детињство моје
У малом очевом дому
Раскошној алеји тишине
Окружен центром
Немира и буке данашњег дана
Враћам се назад
Ходом на прстима
Тихо и нечујно
Откључавам врата
Далеког очевог дома.ПОСЛЕДЊА СТАНИЦА
НА МАГЛОВИТОМ перону
Чекамо
Воз који одавно касни
Препун живота наших
У вагону смеха, суза момената драгих
Комешају се гласови нама добро знаниЧекамо ћутке
Све смо одавно већ рекли и изрекли
Свака реч биће сувишна
Узбуђено и нервозно чекамо
Воз на последњој станициПроклето зар не?
Воз ће стићи али окренути неће
Почетне станице су далеко иза нас
Остаје пред нама пут у једном правцу
Дуги пут без повраткаКроз маглу Он пристиже
Без буке и најаве, на време
Погледасмо се по последњи пут
Гледам Твој осмех са нашег почетка
Који изабрах за живота свог
Стискам Твоју увек нежну руку
Хајдемо драга заједно у воз.* * *
У ХОТЕЛСКОЈ соби незнаног града
Хватам свој корак од зида до зида
Километри очаја… али и наде
Дајући све за један трен са Тобом
Прогнан од самог себе
У соби јефтиног хотела
Кап горчине укуса знаног
Добро ми дошла аристократкињо моја
И Бог Свети зна још чија
Чекам те крај догореле свеће
Да ме спржиш лагано
Уз последњи гутљај свевишње крви.* * *
САКРИО сам у џепу
Једну ружу од шећера
Поносно ходајући по коридорима
Великог црвеног Октобра
Била је то 1917.
Када је мој дух побегао у прошлост
Да нам врати срећу у садашњост
Успут да исправи неке грешке
Начињене за све ове године
Да нам донесе подсећај
На крв и животе
Које смо одавно заборавили
Да нам врати успомену
На наше драге
Који су мислили на нас
Док су се тихо одвајали од земље
Поносно са осмехом на уснама* * *
ШАПАТ листа у опадању
Испраћен капљицом кише
Пушта ноту, коју слеп само чује
Разапет међу чулима
Који раздражују сан, тугу и љубав
Тихом језом преобучен
Омамљен музиком и кишом
Препуштен паду
И бледом праскозорју -
Ljubičaste pesme
300 rsdПТИЦА
Толико мало топлине
Толико много
гађења,
мржње,
осећања…
и због свега тога
људи које волим,
Измичу ми
Из страха
да ћу их оставити
и због тог истог страха
ових кишних поподнева
самујем и плачем
и тек понекад
бацим поглед
на птицу,
Која пролети,
а ја пожелим
да сам она.ЗЕЛЕНИ ЗРАК
Желим да на тихом морском валу
бар на кратко
заборавим прошлост.
Желим да садашњост буде једина
која ће заокупити моја стварања
желим да само данас
будем та
која ће држати сидро на
великом плавом пространству
да плачем ноћас због среће
Мирноће обале и зеленог зрака.ЛИСАБОН
Облак над океаном
Додирује руком песак.Атлански ветар
Разбацује успомене,
Гледајући у будућмост.Талас прекрива сенке
И утишава плач уз фадо,Алфама и Баиро
Живе ноћ.ЈЕЗЕРО
Загледана у језеро,
Нисам приметила
Да време
Пролази.
Загледана у језеро,
Нисам приметила
Да су сви
Отишли.
Загледана у језеро,
Нисам приметила
Да сам
заспала.
Загледана у језеро.ЈЕСЕН?
Док купа се сунце
неки лист
Јесењи
први
отпадаДок купа се сунце
неки камен
летњи
последњи
котрља сеДок купа се сунце
нека прича
Чека
неиспричанаДок купа се сунце
Још. -
Pogled sa periferije
300 rsdValjda (ni)sam maler
Težim nekom savršenstvu, a do njega nema puta. Iz malog mesta na jugu Srbije krenula sam kod rođaka koji su bili odseljeni. Otac je želeo da žensko dete bude nadgledano. Rođaci su se snašli u novoj sredini. Tuga za rodnim krajem, njihova i moja, topila se na suncu kao pahuljica. Osećaj za jezike pomogao mi je da se uklopim i skoro niko nije primetio da sam sa juga. Na nastavi smo imali uniforme. Nasmejana lica srednjoškolaca upijala su svaku reč dragih profesora. Za vreme odmora bilo je malo slobode i nestašluka. Iz starijeg razreda pažnju mi je privukao mladić plavih očiju i plave kose, a na putu od škole do rođakove kuće, stalno je ispred kapije sedeo drugi mladić, koji je ličio na Džemsa Dina. Jednog sam gledala u školi, a drugog van nje.
Grad je bio divan. Ne znam šta bih prvo opisala: glavnu ulicu, izlog fotografske radnje u kome je tada bila moja slika, izletište u okolini ili… Bio je to grad moje mladosti. Obrenovac.
Kakvo je to vreme bilo! Samo sanjaš o nekom godinama; s njim si, a nisi, ljubiš ga, a on nije pored tebe.
Na nekoj svadbi srela sam prvo mladića koji je ličio na glumca. Taman smo progovorili reč-dve kada se pojavila stroga rođaka:
– Polazi! Došla si da završiš školu i fakultet, a ne da vodiš ljubav!
Ovi stariji nemaju obzira. U stanju su da ti unište sve za sekundu, a godinama si gajio nadu da će biti kako želiš. Ljubav je ostala u duši, ali je prepreka do nje nepremostiva. Bol se ponekad taloži kao nasip pored reke. I dalje je moju pažnju privlačio mladić plavih očiju. Uvek je bio u mojoj blizini – u dvorištu, na izletu, na radnoj akciji… Da li postoji dan za susret? Želim da mu dodirnem ruke. Mislim da je najlepši na planeti. I to se desilo u bioskopu. Nakon odgledanog filma, otpratio me do rođakove kapije i za divno čudo poljubio. Neprestano sam mislila o njemu. To se proteglo kroz vreme koje je donosilo nešto novo. Završili smo srednju školu i svakog je čekao neki novi put. On je iz Obrenovca vodio pored Save i krivudao prema Beogradu, a odatle na četiri strane sveta. Ne znam kako sam otišla, niti gde je on – nekada najlepši mladić.
Nakon nekoliko godina svratila sam u grad moje mladosti. Kod rođake je frizerka. Pitam kojim povodom se sprema i frizira. Ona se smeje i kaže:
– Idemo na svadbu. Oženio se on – tvoja ljubav!
Tada sam već radila u daljini, imala dom i decu i bolnu uspomenu. “Oženio se”, mislim. Tek sada. Videla sam ga u nekoj seriji. Čudi me što ne odigra nekada glavnu ulogu. Rođaci odlaze na svadbu, a ja ostajem u kući. Muzika trešti u komšiluku. Plačem kao da sam poremećene pameti. Svadbe postoje da se ljudi vesele. Još jednu kap bola nosim iz Obrenovca. Od tog dana do početka maja ove godine, potekla je reka suza iz mojih očiju. Potop suza. Prve suze bile su zbog ljubavi, zatim zbog rođakovog sina i unuka koji su tuđom nepažnjom poginuli nedaleko od Umke u saobraćaju. Za vreme poslednjeg rata, od ratnog sindroma pogrešno je lečen moj stariji sin. Niški lekari su mu dali kobni lek ne utvrdivši dijagnozu. Bolje da su uzeli indeks i upisali ponovo medicinu ili da upute mladića na VMA, gde se poštuje Hipokratova zakletva. Opet suze. Sve što mi je toliko drago, ispada iz ruke kao kristal. Ne mogu da odgonetnem o čemu se radi. Valjda nisam maler ili je to neko iz ove priče.
Početkom maja palo mi je na pamet da ni jednu pesmu nisam posvetila izgubljenoj ljubavi u Obrenovcu. Napisala sam je tada pod nazivom Ti si odsanjan. Nakon stihova, stavila sam tačku na sve što je u vezi sa gradom iz mojih školskih dana. Stvarno sam mislila da je tako i da nema ništa više da se kaže. Sve je gotovo. Kraj.
Odjednom. Prolomilo se nebo nad gradom. Obrenovac je potopljen, ljudi evakuisani, neki su nestali, imovina uništena, nešto se užasno zbivalo, neka sila je pretila, pretila, pretila… Pitam se zašto je kiša bila nemilosrdna i razljutila moje reke, zašto je neko želeo da izbriše sa geografske karte upravo grad koji sam volela? Valjda nisam maler!
Gde su sada moji rođaci? Gde su prijatelji? Gde su dragi Obrenovčani? Gde je on?
-
Dva puta se ne možeš okupati u istoj reci
300 rsdSavršena Lena
Lena me posetila u kasno leto, kada se pšenica zarumeni i rastopi u žućkastocrvenkastoj nijansi, bude suva i topla poput peska u pustinji. Meni je svako jutro bilo isto, valjda jer me posao gnjavio, a pamćenje izdavalo. Sve mi je smetalo, čak i doručak na stolu. Osećam da će me uskoro napustiti, ne samo porodica i prijatelji, nego i snovi. A šta ću onda?
Znao sam Lenu sa slika iz novina: crna, visoka, vitka, mlada, puna dinamike, stabilna, ali i prevrtljiva u društvu. Samo mi je javila: “Marko, predomislila sam se, dolazim da snimimo pesmu!” Nisam otkrio razlog njenog nepredvidljivog razmišljanja, ali mi je bilo drago. Konačno će u moj studio ući mlada gospođica, puna života, zapevaće svojim gromkim glasom, kao da je to radila stolećima, a ja ću se opustiti na stolici i uživati. Zaboraviću na uličnu gužvu, semafore, nervozne glasove, dosadne ljude i kiše. Lena će me oživeti. Nestrpljivo sam čekao momenat.
“Dobar dan, gospodine! Kako ste?”
“Lena!? Uđi, raskomoti se! Tačna si!”
Ona je ušla bezbrižna, još mlađa i zagonetnija nego na slici. Kosa joj je bila duga, prava i sjajna poput snopa sunčevih zraka. Prstima je prešla kroz nju i ona se zatalasa kao more u podne.
“Hoćeš li nešto da popiješ?”
“Ako može čašu vode – biću ti zahvalna.”
Dok sam prinosio vodu, razmišljao sam kako je Lenina majka morala biti umetnica, prvoklasna vajarka, a ne zubarka po struci, kada je stvorila ovako iskreno i savršeno biće, preciznih i pravilnih linija. A odakle joj uz sve to i glas? Takvo savršenstvo se retko uklapa – ne verujem u slučajnosti. Bez obzira koliko su ljudi genetski predodređeni da su lepi, uvek nešto omane, bar negde, i to ostane tako da čoveka prati kroz život, da se kaje zbog sitnice koja mu smeta. A ovde, na moje oči stoji savršenstvo – Lena. Setih se kada sam pre mesec dana uzaludno pokušavao da dovršim tekst jedne pesme. Inspiracija kao da je otputovala na grčko ostrvo zajedno sa svim mojim tada jadnim mislima. Ponašao sam se i kao matematičar samo da sastavim jedan red, a redovi su mi izmicali. Nije u proporciji, razmišljao sam, što se više trudim, manje znam. A onda se nebo zamračilo, koje je, inače, bilo vedrije i od najsrećnijeg čoveka; kiša je dobovala po mojim prozorima, a grmljavina je nadjačala sve prisutne. Podgorica je drhtala. Gledao sam munje koje su blistale na nebu kao da slave svoj rođendan. Jedna drugu sustižu u neodoljivom plesu. Iako je sve fascinantno, ipak sam se stresao zbog prizora – godilo mi je, i nije. Neočekivano je udarilo ispred praga kuće, te sam odskočio sa stolice dok je srce nepodnošljivo lupalo, ovoga puta nadjačavajući i nevreme i svetlost. Čovek sam u godinama. Osetim svačiju prisutnost, kontrolišem postupke pred svima, ne uzbuđujem se često, a toga dana sam skoro oslepeo, najviše zbog mojih usplahirenih misli. Kiša je počela da se stišava, munje su se udaljavale, sve se razvedrilo – čak i moje skučene vizije. To je bio savršen momenat, koji me pomakao sa mesta ustajalosti i dao more ideja. Pisao sam kao mahnit, kao da moram zapisati istoriju sveta. Eto kako je jedna nepogoda probudila sve u meni, najpre strah, a onda emocije i inspiraciju. Pesma je snimljena i uskoro će na radiju.
“Lena, hoćemo li da krenemo sa poslom?”
“Može! Ja sam zagrejala glas u autu. Moj momak je nastavio dalje – do firme. Danas ga čekaju obaveze. Duguje mi uslugu, ali nema veze…”
“Uslugu?”
“Nije važno! Snaći ću se.”
Pustio sam muziku dok je Lena nameštala slušalice; jednim pokretom prsta potvrđuje da je spremna.
“Zapevaj sa muzikom! Da li se čuješ dovoljno?”
Glas je poneo i mogao sam primetiti da je bila spremna. Vibracije su krenule prema cilju i to me veselilo, naročito, jer sam očekivao mnogo od današnjeg snimanja. I ne samo glas – Lena je zaigrala kao profesionalka, te sam se začudio odakle joj velika energija.
“Vesela sam danas! Juče smo spasili psa lutalicu. Našli smo mu dom.”
“Molim!?”
“Da, Marko! Ti možda ne znaš, ali ja sam postala zaštitnik nemoćnih životinja. Zar nisi čitao?”
“Ne. Pogledaću večeras…”
Snimanje je bilo u toku kada je zazvonio Lenin mobilni telefon.
“Izvini, hitno je!” pravda se.
Zaključio sam da je bila u neprilici, ali nisam znao kojoj. Pokušao sam da ignorišem njen razgovor i gledao kroz zatvoreni prozor. Da, leto je na izmaku, deca su krenula u školu, a to znači više tišine u kući i manje nereda. Mene posao čeka kao i hrpa nerešenih stvari. Krenuo sam sa izgradnjom garaže. Sve je stalo zbog nagle bolesti moje majke, kojoj sam pomagao i danju i noću; žena me slabo shvata i gleda samo svoj posao dok me depresija tera na prazna razmišljanja – a to nisam ja. Ja sam ozaren i pozitivan čovek, zadovoljan i smeo, lovac na sreću i sigurnost. Gde nestadoše svi ti lepi momenti iz života?
“Marko, moramo prekinuti snimanje! U nezgodi sam! Možeš li mi pomoći? Hitno je!”
U trenutku sam se zbunio, a onda upitao: “Kako ti mogu pomoći?”
“Odvezi me do veterinara u centru! Moram preuzeti psa i predati ga novoj familiji. Stari gazda ga je tukao i naneo mu rane.”
Još više sam se zbunio nego što sam bio. Nisam stigao da razmislim, samo sam rekao: “Hajdemo!”
Sedimo u autu, a Lena se zahvaljuje:
“Hvala ti, Marko! Dobar si ti čovek, a kada ugledaš lice psa, biće ti jasno da nisi proveo vreme u besposlici. Auto je kod mog momka. Prijateljica koja je pristala da pomogne morala je naglo da otputuje. Samo mi ti možeš pomoći.”
Ja i dalje ne znam šta da kažem. Skroz sam zbunjen. Samo vozim. Toliko sam se nadao da ću snimiti Lenin glas, da ću konačno početi da oblikujem kreaciju koja će me nadahnuti i oživeti, međutim, sedim u autu i ne znam gde vozim.
Od pridošle radosti Lena se otvara kao knjiga: “Ne bih te mučila! Automobil je trenutno kod Vasilija. Eh, Marko! Godinu dana se zabavljamo on i ja. Pokloniću mu dnevnik koji sam pisala od prvog trenutka našeg susreta do danas. Sve moje misli, sva moja osećanja upućena su tom dragom biću. On i ne zna da sam vodila dnevnik. Iznenadiće se. Jedva čekam da vidim njegovo nasmejano lice. Volim ga više od svega…”
Pričala je u zanosu, a ja više nisam slušao, nego počeh da plutam maglovitim sećanjem, koje mi je upravo pridošlo. Zar je moguće zapisati jednogodišnja osećanja o voljenom biću!? Zašto sam propustio da imam svoj dnevnik kada sam upoznao moju ljubljenu Saru? Gledam je, kao da se juče desilo, u beloj letnjoj haljini, nasmejana lica, sa tašnom u ruci oblika pravougaonika. Puna osmeha, strpljivo me čekala, nije ni pitala zašto kasnim, bacila mi se u zagrljaj i ljubila dok sam upravljao autom. U restoranu smo se gledali kao deca, sa distance i veselog lica. Bilo je varnica i te večeti i svake sledeće, upijali smo se, ljubili, grlili, odlazili, nije bilo pravila, ali ni dnevnika. Za godinu dana našeg zabavljanja ništa joj nisam poklonio, što mi je zamerila: “Ti samo svojoj sestri kupuješ cveće! Gde je moj buket?” Iskreno, prepao sam se više nego ikada, iako me i dalje milo gledala, te nestrpljivo dočekah novogodišnje praznike da joj kupim dugo željeni buket. “Hvala ti! Mogao si spretnije da ga uručiš, ne kao da ga daješ strancu!” Gledala me pravo u oči. “Dobro znaš da ne volim sve te ceremonije – uruči ovo, uruči ono! Ja sam običan muškarac. Sviđa li ti se?” Potvrdno je klimnula glavom i hodom gazele otišla do kuhinje da potraži vazu. Drugom prilikom je dobila prsten. I to mi je zamerila rečima da nisam prisan, da ne klečim na kolena, nego kao strancu uručujem predmet koji će je radovati i na mene podsećati. “Sara, ja te volim! Najviše! Ali, nisam ja čovek koji kleči! Ne znam ja to! Ja sam po prirodi jednostavan.” Ona me samo gledala dok je isprobavala prsten. “Ah, ti si samo ukočen. Mora da ti to potiče iz detinjstva. Idi na gimnastiku! Zašto ne krenemo na ples? Volela bih da naučimo sambu”, zadirkivla me do besvesti. Svaka žena je jedinstvena – bila ona skromna, elegantna, vitka, bucmasta, pametna, ljuta, nesigurna, zamišljena, obmanuta, nesretna. Svaka! Jedna će voditi jednostavne razgovore, druga komplikovane, treća će biti izvrsna kuvarica… Ma, ima sve svoje! Nego, mene golica najviše gde je dnevnik – nismo ga ni žena ni ja pisali. A Lena – ona je oduševljena svojim…
“Marko, gde si? Slušaš li ti mene?”
“Pričaj, slušam i vozim!”
“I tako, uđem ja u auto, sednem sva sretna, jer je operacija uspela. Čak se i uspavam, kad hoćeš… Samo sam se naglo pomerila – zbog iznenadnog udara, umalo svi ne izletesmo iz auta. Prepali smo se, a ja sam se zapanjila pred mlazom krvi u krilu. Udarila sam glavom u sedište ispred mene i polomila tek operisani nos. Idiot nije gledao gde vozi! Moja mama se prepala najviše zbog nas dece, otac se ljutio. On je doktor po struci, ukazao nam je pomoć, čak i manijaku koji se kasnije izvinjavao. Meni njegovo izvinjenje ne treba – neka ide što dalje od mene!”
Tek sada sam počeo da se smejem, da se radujem, da gledam ispred sebe, čemu se Lena veoma čudila.
“Lena, ti si prava inspiracija! Ma, savršena si i bez tog nosa koji priželjkuješ! Toliko si mlada, a toliko toga sam naučio od tebe i uvideo za samo pola sata. Požurimo do psa, uradimo to što pre, a onda ćeš mi pomoći da kupim najlepši buket mojoj ženi Sari! Planiram nešto veliko večeras s njom.”
“Izvinjavam se zbog svih ovih neprilika, nadam se da nisam poremetila sve tvoje današnje planove!? Snimićemo pesmu drugi put.”
“Da”, kratko sam odgovorio.
Upravo sam naučio vrlo bitnu stvar: savršenstvo su, u stvari, i mane koje posedujemo uz naš karakter, vrline i izgled.
-
Bez kondoma
400 rsdPUT
da mogu ponovo
na put
znao bih sve
svaku rupu
bih zaobišao
gde god sam pao
tu ne bih išao
sve što nisam onda tražio
sada bih sam
uzimao
sve greške bih
ispravioali
taj put me je
do tebe doveoako je put bio pogrešan
ipak me je do pravog cilja
doveo.DRVO
bože
ako postoji drugi život
kad umrem
i moja duša počne da luta
daj mi da budem drvone dozvoli da ponovo budem čovek
molim te
nikako nemojnek budem drvo
debelo i jako
da me tri žene ne mogu obgrliti
kad se uhvate za rukeda me stotine žena mogu
grepsti noktima
ubadati šnalama i prstenovima
a ja da ne osetimda mi hiljade žena mogu
kidati listove
lomiti grančice
a ja da ih obnovimda mi sve žene sveta mogu
bušiti koru
i stablo
da dođu do srca mogakoga pronaći nikad neće.
TETKA
devedeset i tri godine
dugačke
kao
devedeset i tri veka
toliki ljudi
ratovi
smrti dragih ljudi
bolesti
toliko reči
izgovorenih i neizgovorenih
ljubavi
svegai sad šta
krevet
zid
prozor u nebo
bube što gmižu svud okolo
i miris mokraćenema više para
ni poštovanja
još koji dan
možda mesec godina
sve isto
svaki dan
nema ni sećanjaima samo oblaka
koji prolaze nebom
oni su ceo život.MOJA MAJKA
plovim kroz život
obavijen
dobrotom i blagošću
moje majke
njenom ljubavlju
i potpuno sam miran
potpuno siguran u sebe
u skladu sa svetom
i samim sobom
jer znam da me je moja majka
volela
i pun sam
njene ljubavi
i ne treba mi više u životu
ništa
ništa
srećan sam
i miran
živim
i mrtav sam
kao ona.SA REZERVOM
o bože
kad dođe vreme da umrem
učini mi to
da ne umrem bez snage
istrošen
jadan
slab i nikakav
potpuno mrtav
još pre nego što sam stvarno umro
daj mi da crknem
pun snage
nepotrošen
neiživljen
sa još dosta rezerve u sebi
da kažem eto
mogao sam još
ali nisam
da znam da još mnogo toga
nisam uradioto želim
a ne znam zašto
možda
da bih imao pravo
da tražim
i čekam
još jedan
neki novi životda sve to uradim
što nisam stigao. -
Smej se Pajaco
300 rsd2.
Kada Neko izgovori reči kamp i kampovanje, Pajaco istog trenutka pomisli na letovanje, na Jadransko more, na Dalmaciju… To su njegove asocijacije, iako je kampovao i u Poljskoj, Čehoslovačkoj i Mađarskoj, tako da bi Pajaco mogao da se nazove apsolutnim kamperom.
Međutim, na početku dvadeset i prvog veka, od Pajaca su veoma udaljeni i Jadransko more, i Dalmacija… Istra, Poljska i Mađarska… Čehoslovačka više i ne postoji kao da je nikada nije ni bilo tako da može jedino da kampuje na rečnoj adi: dunavskoj ili savskoj, svejedno. To je već avantura začinjena sve sa komarcima i priobalnim muljem. A Pajaco je ionako vegetarijanac, tako da ne konzumira ni rečnu a ni morsku ribu, i zašto bi, onda, i boravio na dunavskoj ili savskoj adi?!
Pajaco:
– Zašto?
Neko:
– Ni ja ne vidim nijedan valjani razlog!
Pajaco:
– Sledeći put budi znatno oprezniji kada koristiš reči “kamp” i “kampovanje”. Tačnije, u mom prisustvu nemoj ni da ih koristiš.
3.
Neko:
– Ko ili šta je prošlost? Da li nju čine ljudi i naša sećanja na njih, ili određene situacije? Da li je prošlost podložna promenama ili je konstantna? Nepromenljiva.
Pajaco:
– Tvoja pitanja ostaće bez odgovora. A takva pitanja, bez ikakvog odgovora, najgora su, najbesmislenija.
4.
Plavuše su uvek ili skoro uvek poželjne. Ko zna zašto ili zbog čega, prosto to je činjenica.
Neko bi olako i brzopleto zaključio da su one smešne, izmanipulisane i da kroz život prolaze “kao pas kroz rosu”. Niko ih ozbiljno ne shvata. One su kao skupoceno začinsko bilje spakovano u teglice.
Plavuše prihvataju svoju ulogu. Ne bune se već jednostavno postoje i uvek su tu, pored nas.
– Ma, idite! – Pajacu ponekad dođe da se što glasnije prodere. – Sklonite se malo u stranu, levo ili desno! Samo idite! Ne mogu više da gledam vaše tužno-smešne izraze lica.
Pajaca ponekad pogledi plavuša znaju da pogode direktno u srce, kao one Amorove strele, te ga učine nemoćnim, tako ranjivim.
Pajaco:
– Plavuše, idite svojim putem! Ostavite me, ne gledajte me, ne primećujte me! Samo idite tamo kuda vas oči vode i vitke, graciozne noge nose!
Da li je moguća sledeća kombinacija: i glumica i plavuša? Naravno da jeste! I takve osobe ženskog pola postoje, i hodaju kako svud po svetu, tako i Beogradom.
Srpska prestonica je poznata i kao naseobina sa zavidnim brojem pozorišta. Jeste da su skoro sva smeštena u krugu tramvaja dvojke, ali to nikome ne smeta. Uostalom, tramvaji ponovo prevoze putnike! Sve moguće i nemoguće rekonstrukcije su okončane.
Neko:
– Znam odgovor: to je glumica sa inicijalima J.M.
Pajaco:
– Tako je! I Jovana Maksić je jedna od njih. Verovatno nije jedina. Ima ih!
5.
Neko:
– Pajaco, šta uopšte znaš o harmonikama?
Pajaco:
– Ne previše! Tačnije, jedva i da znam ponešto. Kada sam bio mlad svi su želeli da sviraju gitaru: akustičnu, električnu, bas gitaru… Čak i bubnjeve, međutim ne i harmoniku. Polako ali sigurno ona je ostajala u prošlosti.
Tako se bar mislilo kada sam i ja, Neko, bio mlad. A onda se dogodio neočekivani preokret: zvuk gitare više nije bio toliko uzbudljiv, gitaristi su postali dosadni, prepoznatljivi… Ponavljali su se, vrteli se u krug, Džimi Hendriks, Džimi Pejdž, Erik Klepton i ostali, udarili su u plafon i dalje se nije moglo.
Neko:
– Šta se dogodilo sa harmonikom: da li je nestala?
Pajaco:
– Ne baš! Ona se iz etno-folka preselila u džez, pa u pank, ma koliko to paradoksalno zvučalo!
U jučerašnjim novinama objavljena je fotografija beogradskog antiglobal-etno-pank sastava na kojoj momak u rukama drži harmoniku. Nema laži a još manje prevare: harmonika je dospela i do panka!
Neko:
– Baš je nepredvidiv taj dvadeset i prvi vek. Kako će tek da izgleda dvadeset i drugi?!
6.
Neko:
– Šta je iznad plafona?
Pajaco:
– Iznad plafona su krov i nebo. Ako ne veruješ, možeš da proveriš, odnosno da se popneš na krov, pa da se iz tog položaja uveriš da je iznad tebe nebo, a da ti sediš na krovu.
Priznajem da je glupo sedeti na krovu, a i neudobno je, međutim zarad novog saznajnog procesa, isplati se. Mada obrnuto nije moguće: sedeti na nebu i gledati krovove gradova, sela…
7.
Prethodne noći dogodio se zemljotres koji je Srbiju prodrmao uzduž i popreko.
I Pajaco se trgnuo iz sna. Sedi na krevetu i razmišlja. U stvari, ne razmišlja već samo sedi. Ko bi i o čemu razmišljao kada se dogodi zemljotres, tako da ni Pajaco nije izuzetak.
Potom je trebalo ponovo otići na spavanje jer zemljotresi su nešto prolazno, a ne stalno, konstantno.
Neke druge stvari jesu konstantne, međutim ne i zemljotresi.
-
Rascvjetana trpeza
400 rsdRascvjetana trpeza
Dok sjedim na dotrajalim stepenicama dotrajale kućice u kojoj sam i sama dotrajala, nitko ne može pretpostaviti, ni približno, nema ni “vruće – hladno – mlako”, sigurna sam da nikada i nitko ne bi pogodio što to radim, sjedeći na stepenicama, dok radim – apsolutno ništa.
Oprostite, nemojte smetati, upravo gledam i razgledam što ću skuhati za ručak. Lakše mi je dok gledam i sve vidim, nego da iz zatvorene kuće napamet pogađam. Iznutra ne mogu vidjeti baš sve: da li su se rascvjetale tratinčice, raširile male cvjetne glavice nevena, ima li dosta ružinih latica za obrok, koji mi se cvijet maslačka čini najsvježijim, ima li još negdje sakrivena koja ljubičica.
Volim te svoje rascvjetane obroke. Ma ne zavaravam se, ta tko bi to još jeo, kome bih mogla ponuditi, kakva bi to bila ljubav koja dolazi kroz želudac, ima li na svijetu ijedna osoba kojoj bih mogla povjeriti svoju tajnu. Odgovor na sva ta pitanja je čista i nesumnjiva negacija. Pa kad je već tako, zašto svoju maštu ne iskoristiti za sebe.
Slučajnom posjetiocu moje skromne kuhinje, u prijepodnevno vrijeme, uvijek nešto fino miriši. Kao u cvjetnoj bašči. Bar nešto fino kod mene. Ponudim da proba – nitko neće. Svi su upravo jeli. Baš čudno kako se uvijek podudara. Ne trudim se objašnjavati, samo pokažem. Ne šire se iz moje kuće mirisi prženih krumpirića, prepohanog mesa, zagorjelog ulja, iskipjelog mlijeka, svi oni mirisi domaćinstva, obitelji, zajedničkog ručka, skladnog života. Sve je to ostalo daleko iza mene i ne želim glumiti i pretvarati se.
Da, čujem vaše pitanje: pametnjakovićko, a što jedeš zimi, kad nema latica. Ima, ima, suhih, puna soba, sve ravne površine. Uostalom:
Suve šljive i orasi
Mi smo diko siromasi
Siromasi diko bela
Voda te odnela…Sve vezano uz hranu zapravo je vrlo jednostavno, samo nas zbunjuje ponuda. Vuče nas i povlači za sve rukave i džepove koje imamo na sebi, a mi se ne znamo ili ne želimo otimati. Uzalud nas psiholozi, doktori i nutricionisti upozoravaju, i među njima, dakle, ima nepotkupljivih. Znam u šali, ali misleći ozbiljno, poznanicima reći: kad bih bila liječnica, pola pacijenata ne bi smjelo ući u moju ordinaciju. Morali bi se najprije potruditi da sami sebi pomognu.
A to bi značilo: nije hrana za naše zavaravanje. Ne služi ona da nam uljepšava život. Ne može ona biti nadoknada za sve što mislimo da bismo trebali imati, a nemamo. Onda i sama ne bih ništa radila nego se hranila i hranila. Zamjenjivala sve ono što sam imala a više nemam ili što nisam imala uopće. Nije hrana ljubavnik ili prijatelj, a može biti neprijatelj, nije brat ili sestra, roditelj. Nije neispunjena želja.
Zato samo što jednostavnije. Jedna izreka kaže:
Više je uzalud, kad je i manje dovoljno, jer priroda je zadovoljna jednostavnošću…
Sa hranom je kao s ljudima. Ili obrnuto. Mislimo da bi trebalo biti onako kako nije. Nije nam dobro kad je pretvrdo, nije dobro premekano, ne odgovara žestoko, a još manje bljutavo, ne sviđa nam se kad prevladava jedna aroma, htjeli bismo osjetiti pomalo od svih mirisa i okusa, ne prihvaćamo više samo sezonsku hranu, nema sezona, cijela godina mora imati sve, ljepše nam je fino pakiranje, sjaj koji govori o bogatstvu, usrećuje nas umjetni miris od kojeg ne osjetimo pravi, izvorni.
Ipak, probajte spomenute cvjetne latice, svakako uz vaša omiljena jela, možda vam se učini lijepo i fino. A možda ispadne ujednačeno i idealno. Najprije u hrani, a onda se rascvjetana trpeza proširi i na život.
-
Stanica čarobnog voza
450 rsdDoris (sjećanje)
„Baš lijepo, nemam ni jednu cigaretu, a neophodna mi je.”
Pomjerila sam se malo u stranu tražeći hlad, jer kamen na kome sam sjedila postade prevruć za moje butine ispod tanke haljine. Mrzim kada se znojim. A volim sunčevu toplotu. Zavoljeću ja još mnogo toga, a i zamrzjeti. Sama sam. To mi, evo, baš smeta. Nisam više sa ljudima koje sam voljela, s toga ne znam da li ih još uvijek istim intenzitetom volim. Ne znam više ništa o njima. Ne znam gdje su. Kako su? Šta rade? Da li su sretni, ili tužni? Da li su isti kao prije, ili su se izmijenili? Možda je njihov život poput mog. A možda ih više nema. Jednog dana ću znati sve o njima. Osjećam da želim saznati sve o njima, ali ne danas kada sam slaba i usamljena, kada sam gubitnik i lutalica; i izbjeglica. Da, sigurna sam da ću jednoga dana na nekom mjestu saznati sve o njima. Neko od njih će me obradovati, a vjerovatno ću i zaplakati. Znam. Ne želim sada da razmišljam o tome. Doris? Gdje je ona?
Doris sam upoznala na radnoj akciji 1987. u Bosanskom Petrovcu. Srele smo se u nepoznatom gradu, a živjele smo godinama u Vinkovcima. Za kratko vrijeme postale smo jako prisne, čudile se kako se u Vinkovcima nismo srele i od tada smo postale nerazdvojne prijateljice. Doris me često posjećivala i svi smo se počeli ophoditi prema njoj kao prema članu porodice; mogla je da nas posjeti bez najave, da otvori frižider ako je gladna, da se povjeri mojoj mami, da prenoći, ili da ode kad je htjela; moji roditelji su je jako zavoljeli i tako, spontano, počeli da se druže sa njenim roditeljima. Kratko rečeno: Doris i ja smo bile nerazdvojne sve dok rat nije porušio naše prijateljstvo. Bile smo posebne u svakom pogledu. Nismo marile za ljude oko nas. U tim našim kratkotrajnim i intenzivnim druženjima svi drugi su bili manje važni, čak i nebitni. To je mnoge nerviralo. U isto vrijeme sam srela simpatiju, mladića mojih godina, čije ime još uvijek pamtim. Zvao se Almir. Voljeli smo se obostrano i ludo, te nas je ta ljubav oboje izluđivala. On je bio hirovit, a ja slična njemu, atraktivna i tvrdoglava. Sve je to uslovilo brzom raskidu prijateljstva i naše ljubavi. Danas, vidim, i neiskustvo. Tih dana, sumornih i bolnih za moje ranjeno srce, lila sam suze, a Doris me tješila. Doris se uvijek pokazala kao velika prijateljica i ja sam joj bila zahvalna zbog toga.
Jednom prilikom umalo da nas komandir brigade ne posla kući zbog nekog našeg pametovanja i prigovaranja. Dok smo se opraštale od prijatelja, prolile smo gorke suze, ali na kraju ispade sve kako treba. Ostale smo do kraja radne akcije.
Ne mogu tačno da se sjetim svih pojedinosti i događaja sa radne akcije, pogotovo ne danas, u izgnanstvu. Nisam više ni sposobna da se sjećam svega. Jedno je sigurno: kada bih dobila šansu da opet idem, ne bih se dvoumila. Druženje, novi prijatelji, pjesme, igre, takmičenja, zajednički obroci, rana jutarnja gimnastika, odlazak na trasu, iskopavanje teškog kamena po užeglom suncu, marenda, iščekivanje kurira da dobiješ kap vode, vraćanje u brigadirsko naselje, odmor, aktivnosti, osjećaj da si stariji i odgovorniji, velika prijateljstva, nove ljubavi – ma svako bi poželio da se isto ponovi.
Jedne akcijaške noći zapalila sam prvu cigaretu u mom životu. Udišući dim, znala sam da ću moći bez te navike. Znala sam da me taj dim neće opsjednuti i okupirati cijelu, te da više neću moći bez zadimljene cigarete kao što se mnogima desi.
Doris, ljepuškasta i krupna, mada se zbog svoje nježnoplave kose činila krhkom i milom, ludovala je za cigaretom. Prosto bi je gutala očima kada ju je uzimala u ruke. Bez obzira na to što prijateljice vole da imitiraju jedna drugu, mi to nismo običavale, niti nam je smetalo što smo različite. Nismo imale potrebu da budemo skupa svakog pruženog momenta kao što bi druge prijateljice nastojale. Pored mene, Doris je imala svoje društvo i svoja interesovanja, a ja opet moje društvo i druga interesovanja. Čak smo i različite kurseve posjećivale na radnoj akciji.
„Djevojke, prošlo je jedanaest sati, kasna je noć. Požurite u krevet. Vaši drugovi već uveliko spavaju.”
Dežurni brigadir, koji je bio u noćnoj smjeni, opominjao nas je.
„Evo, evo, idemo!”, odgovorila je Doris, a ja primjetih kako je zadrhtala. Znala sam da je uživala u ovim momentima, baš kao i ja.
Prekrštenih nogu, sjedile smo u travi, nježnoj i lepršavoj, sasvim skrivene od pogleda. Nebeski pejzaž nas je impresionirao: na nebu pun mjesec, a između tog prirodnog satelita i nas, oblaci su ludovali na vjetru. Otkrivali bi, a onda prekrivali beskrajnost. Bili su poput crnih talasa. Izgledali su veličanstveno i zastrašujuće. Odnekud bi izronio tanan mjesečev zračak. Znala sam da Doris, kao i ja, vapi za tom svjetlošću i ostaje zapanjena pred njom, a koja je samo za 1,25 sekundi stigla do nas tačno iz svemira.
Te noći je moje biće bilo sićušno, ali ipak dovoljno veliko da osjeti smisao života. Bojala sam se svojih misli koje su navirale gotovo brzinom svjetlosti. Vjerujem da je i Doris isto osjećala. Te noći, a ni poslije toga, nismo govorile o čudnom osjećaju, koji se pojavi u času kada se svemir poigra sa našim malim razumima; ujedno nas i zadivi i zastraši veličinom svoje kratkotrajne predstave, štaviše, nebitne u poređenju sa beskonačno nametnutim vremenom i prostorom koje nas okružuje. To je neka vrsta simbola ili, čak, ornament nevjerovatne magije, koja je u stanju da nas i uzbudi i raspameti istovremeno da nijemi zadrhtimo pred njom; i zasigurno, slične momente koji se dese u svemiru, a ja ih uhvatim okom, ne mogu da zaboravim.
Eto kako se ta noć na neobjašnjiv način urezala u moje srce, koje je neumorno kucalo, kao i duši koja je vapila za tom svjetlošću. Drhtala sam zbog siline pomjeranja u kosmosu i, znam, nije nemoguće da se to ponovi.
A onda oluja zauze maha. Krupne kapi kiše stigoše sa neba, a nas dvije u trku napustismo pljusak i nevrijeme. Za nama ostaše grane koje su se skoro do zemlje povijale na vjetru i prijetile da nas obore. Učestali naleti munje upotpunjavali su nejasnu viziju o životu, koju sam te noći duboko potisnula u sebi.
„Baš lijepo. U stvari, ko je spomenuo da mi treba cigareta?”, prenuh se iz misli.
Kamen je uporno žario i morala sam da ustanem. Ispred mene je bauljalo staro tijelo žene, koja je nosila dvije velike korpe ispletene od pruća, a prepune mirišljavog i zdravog voća. Instinktivno krenuh prema iznemogloj starici, a ona se rado oslobodi one malo teže korpe.
Starica se zvala Marta i živjela je nadomak hotela I to je sreća u skromnoj, ali lijepo uređenoj kućici. S vremena na vrijeme sam je posjećivala, a ona mi je beskrajno bila zahvalna na druženju i pomoći koju sam joj rado pružala. Često mi je gledala u šolju nakon što bi zajedno popile vrelu kafu, koju smo obožavale. Ja sam joj kao vjerovala, u stvari sam se samo dobro zabavljala.
Jasno mi je da moju sudbinu niko ne poznaje, čak ni ova savršena budućnost, koja uporno stoji pred nama.
-
Ljudi drugog vremena
450 rsdDEO I
REKA
Pre petnaest vekova
Stigao je dan kada ćemo pokrenuti letilicu i krenuti prema nebu. Mi smo prvi, posle mnogo vekova, koji će se otisnuti prema beskraju. Juan, moj mršavi ženskasti prijatelj, ubrao je limun s drveta, zatim se okrenuo prema meni i bacio mi žutu voćku. Ja nisam mogao da je uhvatim, jer su mi ruke bile nepokretne.
– Juane, šutnuću te po toj tvojoj maloj zadnjici. Valjda ćeš se tada opametiti. – On je bio zanimljiv čovek; voleo je ptice i krilate krave, voleo je svet i svoju patuljastu ženu u njemu. Obožavao je svoju decu, bila ih je puna kuća.
– Samo proveravam da li ti se vraća snaga. Nikad se ne zna. Hvataj. Još jedno malo žuto Sunce za tebe, bogalju! – prijateljski je odgovorio na moju bezopasnu pretnju, ali ruke nisu slušale moje misli i voćke su padale po toploj zemlji.
– Hvala za tvoju brižnost, dražesni. Vidim, lepo si odelo obukao danas. Kao da ih je žena birala. Ali za sebe, ne za tebe.
– Hvataj limun! Nešto si spor danas – Juan je nastavio da na svoj način pokazuje kako smo dobri prijatelji.
Malo žuto Sunce se kotrljalo po toploj zemlji; tri Sunca su napravila novo neuhvatljivo sazvežđe na nebu od zemlje.
– Da znaš da mi nije žao što me ruke ne slušaju. Ti si moje ruke, Juane.
– Nadam se da ćemo se vratiti, Nenade.
– Zar se plašiš da ću poželeti drugačije, moj ženskasti prijatelju?
– Plašim se, moj dragi bogalju. Moramo da se vratimo. Ja imam puno dece! – Juanu je krenula suza radosnica, tekla je po njegovom srećnom licu.
– Vratićemo se živi i čisti.
– Zašto kažeš čisti, dvonogi?
– Ne bi valjalo da prljamo tvoje svileno odelo.
Svilena odela
Pogledao me je kako se žene gledaju, odozdo na gore, i uzdahuo:
– Eh, kad sam te upoznao i ti si imao lepo svileno ruho čistih i jakih boja. Izgledao si elegantno, besno i tupavo, uopšte mi nije jasno zašto si ti taj koji je otkrio kako napraviti spravu za letenje.
– Hvala na lepim rečima, moj ljupki prijatelju. Zaista sam bio i besan i tupav, i nisam voleo sebe – shvatao sam da je Juan ubeđen da se nećemo vratiti, jer je mislio ću poželeti drugačije.
– Nije mi jasno ni otkud ti u Vizantiji. Sve to moraš da mi kažeš pre nego što krenemo put neba.
Dok smo razgovarali, stigla je Juanova patuljasta žena i poklonila nam uplakan osmeh; žena visine deteta, džinovskog srca, je došla da isprati naš let u nebo. Za njom je došla moja ljubav, Alkmene, s našim sinom kojeg je stavila u drvenu kolevku.
– Zdravo, šareni junaci! – Alkemene nam se obratila uobičajenim poštovanjem, iako se danas nismo obukli posebno šareno. – Kada krećete?
– Za par sati!
– Vidimo se onda za dva sata. Imamo posla oko Juanove dece – žene su otišle; Alkmene je ponela naše dete u drvenoj kolevci.
Juan me je pogledao i rekao:
– Doneo sam dnevnik u kom sam zabeležio kako sam stigao do ovde, a ti ćeš nam ispričati svoju priču, počevši od svilenih odela.
– U redu – pristao sam.
– Hoću da znam i kako si upoznao belog lava! Plašio sam ga se. Nikada nisam voleo da budem blizu te živuljke. I najvažnije, želim da znam i kako si otkrio tajnu; kako si uspeo da saznaš kako napraviti spravu koja će nas vinuti u nebo.
– U redu, ljubopitljivi. Krenuću od svilenih haljina. A trebaće vremena i meni samom da shvatim zašto i kako sam otkrio tajnu leteće naprave.
– Ispravka, bivši debeli!
– Kako to misliš – ispravka, svileni čoveče?
– Ti si smislio leteću napravu, a ja sam je napravio, moj dvonogi prijatelju – Juan se zagledao u mene i polako počeo da pravi grimase.
– Svileni, da zovnem pomoć? Da li ti treba lek?
Svedokov svedok
More je imalo svoj ritam. Vetar nam je dodirivao lica. Sami u dvorištu, razgovor smo delili moj ženskasti prijatelj i ja; bili smo svedok svedoku.
– Nenade, brate. Kreni s pričom; a kada priča dođe do mene, tad pričaj o meni, a ne meni – odgovorio je uz osmeh na moja pitanja o njegovoj prisebnosti.
– Juane, kreni ti s tvojim dnevnikom.
– Posle tebe, dvonogi.
– U redu, ali nemoj da me prekidaš.
– Neću. Obećavam. Hehe.
Pre nego što sam krenuo da govorim o svetu kraj Dunava, odakle sam došao, pogledao sam nepomično sazvežđe tri Sunca na neuhvatljivom nebu od zemlje.
Priča je krenula da teče polako, sporom rekom.
-
Do zuba u vremenu – zbornik poezije socijalne tematike
400 rsdStevan Šarčević
HODAŠ
Izranjaš iz magle kao duh,
rođen tamo, u tamnim dubinama
najcrnjih močvara.Odrastao si u prljavim kućercima,
dolaziš krvavih ruku
iz nevidljivih, surovih ratova.Stižeš i slamaš laži;
udomljen u izgubljenim zabitima
njihove sveže oribane savesti.Marina Jovanović
ZASTAVINI OČEVI
38 godina kasnije
prvi put bez propusnice
oprane nekoliko puta u džepu iznošenih farmerica.
Fotografija crno-bela na zelenom kartonu
u fioci administratora
više neće pozdravljati portira.
Kapija sve češće ćuti.
Godinama ne sreće nova lica,
a stara se proredila. Crno-bela.38 godina kasnije
na novom protestu. Bez propusnice.
Sindikat: ne, ti nisi radnik.
Ne bez propusnice.
Protest ne priznajemo.
Ignorišemo.Viktor Radonjić
DUŽNIČKA SAGA
Ispililo jagnje u gnezdu jastreba
Papak se podučava letu
Prve lekcije o mirisu krvi
Zapis lovljenih vukova
Busanje u grudi
Kocka je bačena
Kotrljanje groteski
Srce koje otkucava
Buđenje drugog para nogu
Zaglušujuća pauza
Nebesko podzemlje kao večna slava
Nadzemnoj spomenici zlatnog runa
Dužnička saga milionske manjineIvan Marinković
U ROVU, MEĐU CEVIMA
Radnici u rovu
piju kafu
gledaju pocrnele žuljeve
ima još dobra
4 sata da se guli
sunce je ogromno
nezgodno
psuju cevi i toplifikacijuulicom se kotrljaju
dva točka i na njima kolica
invalidska
iza njih se kotrljaju 2 noge
umorne
to su noge
iz časopisa o lepoti
obnažene
glatke
15-o im je leto
kao i onim,
što su u kolicima,
muškim
nepokretnimmajstori obustavljaju rad
glume kako piju vodu i brišu znoj
gledaju
gledaju 2 para nogu
gledaju u oči mladića
gledaju u zadnjicu devojkejedan je majstor zazviždao
drugi je pustio suzu
devojka je progutala knedlumladić bi dao sve
da je sa njima
dole u rovumeđu cevima.
Nenad Glišić
RADNICI I RUDARI TUZLE
osamdesetih godina dvadesetog veka
radnici i rudari Tuzle
svojim rukama pakovali su
u plastične kese
solidarnu pomoć britanskim rudarima u štrajkudevedesetih su izgladneli
radnici i rudari Tuzle
otvarali plastične kese
humanitarne pomoćizato
sa radnicima i rudarima Tuzle
nema šale
oni imaju značajna iskustva
sa plastičnim kesamaMirjana Stefanović
ŽENA PLAČE POSLE RATA
raskidali ste moju zemlju
na podivljale ponjavice
sakatevuku se ko psi uličari
po svetu tražeći gospodara
sa repom među nogamadete ste mi moje izagnali
u ravnodušni beli svetveru u moj narod oduzeli
rođenog me roda postideli
strašnoskladan život
spokoj
dostojanstvo
ponosko da ih do juče nije bilo
nikadsamo beda laž grabež i leševi
ram su za moju sliku(1994.)
Milovan Marčetić
JUTRO
U zemlju polako
ulaze sive straćare.
Pod mrazom, iz daljine
sijaju kao srebrni grad.Krpe na ogradama
zastave su odbačenih.Plav kamion na trotoaru
čeka farbanje.Između raspoređenog
raspoređuje se neraspoređeno.Deca preturaju
po kontejneru za otpatke.Ciganin tovari papir na kolica.
S praznom flašom za vino
pijanac ode ka samoposluzi.Fizikalci prođoše
na biciklama ka ciglani.Poput Sunčeve površine
Ispod prozora pulsira ludilo.Prognan iz pejzaža
ludak pretura po suštinama.(Iz knjige Bez imena, bez lica, 1990)
Željko Mitić
BLED ALI NE I MRTAV
Kroz staklo
gledam
kako pada kiša.
Još samo 40 dana ovde:
dobro je –
preživeo sam rat.Telefon ne zvoni
radijator perfektno greje,
dok se igram
službenim pištoljem
gledam muve kako
umiru od starosti.One nisu preživele.
Marko Car
MI VIŠE NE POSTOJIMO
Mi više ne postojimo,
kao što je rekao
onaj major,
u zoru,
pred
poslednji juriš.Mi više ne postojimo,
ne vredi
da rezerviseš
jeftine karte
za London ili Beč,
ako budemo otišli,
tamo će samo naše
senke plašiti gospodu.Mi više ne postojimo,
postojiš ti i ja i ona
i on
i on i opet ja,
ali nas
više nema,
zaboravio sam kako
da nas osetim.
Zaboravio sam da se smejem.Nika Dušanov
DOĆI ĆE SMRT
Šta je za ručak?
– Vilijem Katler Jejts –Počelo je.
Stolice su prerezale vene.
Umivaonik je progutao tablete.
Krevet je skočio kroz prozor.Opet radoznala privatna i Službena lica
zaviruju u naš stan,
tobože – probajte štrudlu, ili… možda neka enciklopedijica…Iz zapaljenog voza izlazi orkestar pacova
i pilji.
tobože – u kišu asteroida!
nikako u crni lelujavi plašt u našem domu…
nikako!Ovde je.
Zatvori oči.
Pravi se da ne čuješ njene koščate pete
kako stružu tek stavljeni laminat.
Koštao je bogatstvo za naše bedne uslove
sećaš se?Čuješ li kako je nespretna, prokletnica!
Tek što smo otplatili kuhinju!
Mogla je poneti manju kosu
u ovih 30 kvadrata!Ako ovako nastavi,
Pozdravi se sa letovanjem………Gotovo je…
Kupatilo je u suzama.
Stolice su nekako preživele.
Krevet je ponovo skočio kroz prozor.Ne brini.
Uzećemo kredit, pristojan stan
I na prstima, lakonogoSMRT ĆE DOĆI.
-
Ako dugo držiš usta otvorena
530 rsdSELO
Zemlja bubri. U jedan od vrhova makije
vrućina će zabiti požar. Pamti li Sunce?
Taloži li početak u svoje duboko ulje
kao crnci tugu u očima?Nebo se odvaja. Šapćem želje.
Koža se vrijeđa na dodir kao suho lišće.
Svoja lica vidim u trzajima
i priroda me ne želi.
Majke rađaju iz reda, dosade ili slučajnosti.Potražujem ničiju kuću. Divlju, kvrgavu i oštru kuću
bez vode. Odgovarat ću za sve smrti.
Dugo zatvorenu bez svjetla. Snalaziti se u njoj
milujući pravocrtno i bez strasti.
Glatke površine ne stvaraju sjećanja.BIT ĆEŠ DOBRO
Pogledat ću te u oči i naučiti te
da je jesen samo proljeće unatraške
da ću se ja još toliko puta promijeniti
da su naše bake uvijek bile ružnije od nas
da na našem mjestu može biti bilo tko
da se nema smisla skrivati
da smo sami dok god smo brojevi potencirani nulom
da su brisači na vjetrobranskom staklu
metronom na sedamdeset i šest
da polovicu Fjodorovih cigli
niti ne trebaš čitati
da zavoliš ljude koji hodaju bosi
i s tim prljavim nogama ponekad zaspu
da nekad treba udarati kartonske kutije od televizije
leći se na sestru koja ti krade cijedeći sladoled
tražiti susjede koji još uvijek imaju antene
da nikoga ne poznaješ
da su tek nedavno otkrili novi
križni ligament u koljenu
da nikad ne smiješ prestati trčati
da su flasteri za dekubitus vraški skupi
i da najviše boli tren prije nego prokrvarišOSTAVITE KONTAKTNE LEĆE KOD KUĆE
Slabovidni ljudi najbolje od svih
mogu tumačiti impresioniste
stvari su im meke i lelujaju
kao polimeri po rivi za vjetrovita dana
ne može ih omesti nikakva svinjarija
koju ljudi nasade na sebe
ili je nasađena prirodnoSlabovidni ljudi ne znaju što je detalj
ali će te prepoznati jer su prvaci
u detektiranju načina hodaSlabovidni ljudi ne pamte
računsku operaciju
samo rezultat
i nitko ih nikad ne pita
sjećaju li seSlabovidni ljudi nemaju koga
uzimati u obzir ipak
slabovidni ljudi će se pokušati
dovući u photofinish s tobom
bez sijedih čira na želucu
raka psorijaze
samo ako im kažeš je li autobus
3 ili 8ISPRAVAN
Oni pokušavaju unijeti
u zgradu frižider
taj svemir jedini nudi
imploziju organa
koji se onda
tako sitni da ih
zametneš u teglu
među poriluk
listove salate
oblikuješ za grlo boce i
zanjišeš u ljusku jajeta
u mraku došaptavaju
ugodno podnose
uspavljuju deklaracijama
da im bol postane
samo ples
nekog od živacaMudri tvoji susjedi
uvijek kupuju
ispravan životUZ MENE
bolje da umreš uz mene
iza prozora je grad
a grad je pretpostavka
nije ono što vidiš nego
ono što možeš napipati na sebi
nakon što se osmjehneš čovjeku na ulici
a on te ne prepozna -
Beogradska pošta
300 rsdsan
i ne mož’ da se nosiš
s tolikom količinom istine
i ne mož’ da se nosiš
s tolikom patnjom,
promenom i srećom.zapamti dobro
sve te tripove,kad prođe bura
doći će i odron,
kad prođe odron
doći će strah,
kad prođe strah,
doći će dan,
počeće život
iznova k’o san.na kraju krajeva
ostao sam sam.
i jutra su dobra,
nebo je nebo,
a ptice su ptice.ko još može
da bude živ i nasmejan
a da ne umre
u zoru.otkad mrtvilo
dolazi u talasima
ja se rađam
uveče.ko još ustaje u podne
nahrani ptice
i ode u krevet?ostao sam sam.
na kraju krajeva,
nebo je nebo,
a ptice su ptice.oče naš
znaš ono
kad si u kolektivu,
nekoj grupi,
na poslu i slično,
gde svi kao u kokošinjcu,
urlaju na sav glas
i oče naš koji si na nebesima,
svi imaju svoje mišljenje
i svako ima pravo na svoje mišljenje.oče naš,
koji si na nebesima,
znaš li kako je to?ya
jednom nogom sam u despotovcu
a živim u gradu
hodam sporo, ne žurim nigde.kad pomislim na mamu
furam se na pank
kad pomislim na ćaleta
furam se na faks.jednom nogom sam u despotovcu,
a živim u gradu,
hodam sporo, ne žurim nigde.pomirenje
doći će po tebe
u pola 5, u 8 i 2
zašto onda da se otimam.mrtav, kul i opušten
radim što se mora
srećan, sam i slobodan
uz sigurni ćorak. -
Mladi o prozi i poeziji Dragog Tasića
400 rsdНаташа Марковић
Хроника једног страдања
На граници Истока и Запада, Балкан је подручје трвења, разлика и размеђа између култура, вера и обичаја. Као белег кроз деценије и векове на историјском пољу такође носи још свеже ране великих разарања и бесмислених ратова.
Када се живи у таквом поднебљу, просто је неизбежно одупрети се одјецима историјских догађања која, попут понорнице, проналазећи пут кроз брдовито тло, постају делом крвотока човека и прожимају његово биће. Тај човек, који осећа дамаре прошлости у сопству, генетски је предодређен да мрзи неправду, да јаче но други осећа патњу ближњега, да се бори пркосом и поносом.
Носећи у грудима снажан дуализам осећања бескраја и бесмисла постојања, утиснуте у души као писмо и главу са истог новчића, тај се човек, на уласку у ХХI век, нашао пред застрашујућом сликом ратних разарања. Тако располућен, главни лик романа „Под сенкама Јестоније” нас уводи у свакодневицу рата. Гаврило (Стеван – Сивац), пензионисани историчар, глава је породице, њен чврст ослонац. Његова жена Олга, улогом у животу Мајка, управо ту стабилност и разборитост очекује од свог супружника. Међутим, убрзо сазнајемо да Гаврило у својој личности крије и другачији психолошки ентитет. Његов унутрашњи глас, Стеван, или како га приповедач дефинише, „песничка лабилност”, је поетски бег из болног стања у реалност. Пратимо ли Гаврилов лик кроз роман, видимо да се, притиснути стварношћу, његови идеали стављају на пробу и мењају, па чак и руше кад су подвргнути испиту стварности. С почетка, главни јунак је непоколебљив у свом бесу и осећају неправде: он се категорички води мишљу да његова отаџбина не треба да поклекне под силом јачега. Пркос и виталност тог става се оглушују и на аргументе које му свакодневно упућују чланови породице и пријатељи. Из њега проговара Стеван, као дух предака, и позива светску правду да заустави насиље над народом који је већ измучен ратовима. Гаврило се бори да задржи присебност, али како време пролази, Стеванов утицај јача и замагљује трезвени поглед на збивања. Примарни осећај беса сада замењује осећај немоћи. Главни јунак сада стрепи над судбином своје деце и свог народа. Тако велики душевни немир и свепрожимајућа туга је морала ојачати унутрашњи глас, пробудити исконски бол таложен у генима генерацијама уназад. Из тог бола се рађа Стеван, који својом потребом да завапи и проговори одвлачи Гаврила међу списе у библиотеку. Скривени поета излази на светлост дана, да као рањена звер разбаца неартикулисане стихове у обимну епопеју о људском страдању. То дело у својим редовима носи сву грубост и неуглађеност лишену узвишеног песничког израза. У њу је преточена сирова реалност и још стварнији, незадрживи бол. Оно што утишава Стеванов глас је и чудноват став младих генерација, оличених у Надици и Вељку. Њихова младост тражи живот и напредак, шансу за срећу и успех. Њихове очи су упрте у будућност и наду. Притисак тог и таквог очекивања од живота који тек почиње савлађује Гаврилове стоичке ставове и претвара их у заблуде. Истрошени и изморени сликама страдања, ослепљени сценама трагичних медијских извештаја, Олга и Гаврило, на вест о рођењу унуке излазе из својих чаура и остављају Стевана да се суочи са својом нечистом савешћу, Сивцем.
Раслојавање главног јунака на више унутрашњих идентитета је можда и најзначајнија симболичка слика. Стеван је Гаврилу био потребан као једини начин да каналише основни нагон ка трајању и стварању. Такође, тај ослобођени унутрашњи глас је и прибежиште, пут који се отворио како би се могло поднети сопствено постојање у ругобној стварности, у животу који је заустављен.
Ипак, Стеван на крају остаје напуштен и тако наслућујемо да се Гаврило одрекао песника у себи. „Јестонијаˮ и Стеван се растају и од Сивца, настављајући своје имагинарно трајање ослобођени и помирени у епилогу. Сам приповедач закључује:„Ти си мој грех, а грех стоји као мрља на савести грешника. А савест се не може чистити.ˮ
Стилски гледано, ово прозно дело – роман, можемо назвати и хроником, која према дефиницији означава „роман са историјском тематиком у којем је приповедање организовано у хронолошком редоследуˮ.
Радња прати збивања у Бору и Јагодини током бомбардовања Југославије 1999. године. Сама структура романа је јасна и разумљива. Путем паралелизма који је доследно спроведен у целом делу, смењују се прозни текст и одломци из епопеје (која је поетска допуна штуром и оскудном приповедању). Сам начин вођења радње је невешт, са једног се догађаја брзо прелази на други. Дијалози су кратки, нецеловити, па читалац има осећај ускраћености при покушају да одгонетне дубље слојеве ликова и њихову психолошку структуру. То се нарочито односи на ликове Надице и Олге, које, као носиоци женског принципа, нису као ликови заокружене и целовите. Са друге стране, уочљиво је преопширно извештавање о светској политичкој сцени, којој се не види јасна сврха у тексту. Често наилазимо на те пасусе који коче радњу и скрећу пажњу са њеног тока. Сам паралелизам, као носилац структуре текста, другом својом половином се налази у одломцима епа, постављених између прозних целина. Иако је, идејно, таква конструкција легитимна, у самом роману ови поетски моменти нису испунили пуну функцију. Груб, сиров језик, немарно постављен стих, мутне песничке слике, њихова недокучивост и неразговетност збуњују читаоце. Наивна реторичност и њена нескривена патетика превазилазе патос којим се хтело да опева страдање појединца, народа и државе.
Такође, поједине пишчеве унутартекстовне интервенције, као она на почетку романа при упознавању Гавриловог лика и његове слојевитости су сувишне. Исто тако, и пишчева објашњења о постојању стварног епа ван оквира имагинарног света дела такође руше структурне чиниоце романа. Ови су елементи градивно ткиво фикције и као такви треба да постоје у делу, независно од реалних вантекстовних околности, чак и када је у питању хроника.
Читаоцу је јасно из којих је побуда и под којим околностима ово дело настало. Писац, као ни главни јунак, ни у једном трену разарања није помислио да напусти родно тло.
Та идеја стиоцизма, песничког идеализма је и данас очита у тексту. Епилог романа је дат у стиховима, што наговештава да Стеван, иако одсутан из Гавриловог живота, наставља да траје мимо њега. Може се закључити да нас писац наводи на мисао да су идеали неуништиви, баш као и поезија, као и све што је настало и родило се из великих осећања која превазилазе човекову моћ поимања. Стварање, као једини бег из сивила дана, у овом је делу постало чинилац опстанка, и тако надрасло сва рушења и обесмишљавања људског трајања.
-
Hod kroz…
400 rsd2.
Stvar koju je tada doktor Markovsky imao na umu morala je ili proći potpuno nezapaženo ili biti jedna od najvećih stvari u povijesti civilizacije; drugačija joj sudbina od ovih dviju nije mogla biti, a Markovsky je to negdje duboko u sebi istinski slutio. Sva ona pitanja koja su ga mučila tih dana vezana za njegovu stvar, bila su odgovorena još davno, nije ih imalo smisla ponovno u glavi otvarati. Znao je Markovsky kojim će putem krenuti – tog je jutra šapnuo drveću: u vaš se grad više ne vraćam.
*
– Sasvim je prirodna stvar, gospođo, da je imaginacija najrazvijenija sposobnost u djece, posebice ovih dana, kada se oko njih događaju stvari koje samo odraslima mogu biti jasne – s nevjericom u svoje riječi pokušavao je liječnik umiriti Amonovu majku u stanje besprijekornog tjelesnog zdravlja, ali i bujne mašte koju je njezin jedinac imao. Objašnjenje koje je svim ukućanima bilo jasno, ali gospođu Markovsky ni malo nije ohrabrilo; čak štoviše, natjeralo ju je da razmišlja o budućnosti svojega sina i slici onoga kakav će on čovjek, naposlijetku, biti.
– Najljepša Vam hvala, gospodine – trudio se stari gospodin Markovsky ublažiti neugodni tren šutnje koji je zagrlio prostoriju – Pobrinut ćemo se da dječaka ne izlažemo svim onim nedaćama izvana.
– Svakako, svakako – složio se liječnik. – Mada, znate, i poznanstvo s drugom djecom, koliko god to teško danas bilo zamisliti, neće mu škoditi, zasigurno.
Arkadij Markovsky kimne glavom u znak potvrde i nasmiješi se svojoj gospođi, koja je već držala ruke na ustima, vidljivo spremna na plač.
Liječnik iziđe iz prostorije i za sobom ostavi patnju jedne donedavno bezbrižne obitelji, na čijim leđima sada jaše potpuno nerazumljiv strah od samoće, sifilisa i kroničnog ludila.
Stari Markovsky zatvori vrata za liječnikom, izvadi jednu cigaretu iz tabakere koja je ležala na stolu, pripali, pokretom ruke ponudi i gospođu, zatvori tabakeru i za njom i svoje srce za bolešljivog dječaka koji je u sobi pored njihove već zamišljao kako će jednog dana napraviti nešto veliko. Ili, pak, neće napraviti ništa. Trećega puta nije bilo.
*
Tog se dana Amon Markovsky nije osjećao kao ljudsko biće. Struja koja je ključala njegovom krvlju nikako nije mogla biti takve naravi koja bi budila duhove ili pravila kakve novine.
Hod mu je bio nespretan, ulica se ljuljala, a ljudi je oko njega bivalo sve više i više kako se približavao Tamnoj tvrđavi. Osjećao je kako se nebo lagano spušta ispod njegovih nogu, mogao je hodati po glavama anđela, nježno, nesigurno, a opet dovoljno zainteresirano da ne sruši niti jedan aureol.
Tih dana mjesta slutnjama nije bilo. Ostale su samo suze; miris prašine koji ih je nevoljko tjerao van svake pomisli na onu stvar koja mu je tako sebično uzimala svo vrijeme i strah.
Amon Markovsky toga dana nije popušio svoju dozu cigareta. Niti će to ikada više moći.
*
Zapravo, i od najranijeg djetinjstva Amon uopće nije mario za svoje roditelje. Uvijek su mu izgledali smiješno u svojim čudnim odeždama, poput nekih ljudi na maskenbalu, ali uvijek ozbiljnih, s licima nekog tko odista nije svjestan činjenice da se s njime u prostoriji nalazi jedno maleno djetešce kojemu s vremena na vrijeme valja posvetiti svu pozornost.
Maske koje je Amon pred njima nosio, vremenom su se mijenjale; kada je već poodrastao, tražio je od njih novce za svoje sve suludije zamisli, a pod izlikom da mu trebaju za kakav doktorat ili posao na nekom institutu. Stari je Markovsky bio ponosan na svojega sina onoliko koliko dobar seljak može biti ponosan na kakvo govedo ili svinjče koje je uhranio ne radi zarade, nego iz čiste vlastite zadovoljštine. No, Amon nije za to mario, već je bio naviknut na poziciju onoga koji je jedino sebi trebao nešto dokazati.
Možda zato još uvijek nije bio načisto s time treba li njegova stvar pred drugima proći neopaženo, ili se o njoj trebaju pisati knjige.
-
Zavičajne priče
300 rsdЗадушнице
Бомбардују сваке ноћи голорук народ, боје се да неко не преживи. Почеше и дању да бомбардују, како би све уништили.
Задушнице летње, крај маја, народ се окупио, пале се свеће. Опрезнији и они који нису отишли да чувају мостове, говоре како треба да се што пре обави ред, па да се народ разилази.
Гробље је на узвишици изнад школе, па авиони у ниском лету надлећу, круже и бесомучно урлају, заглушујући кукњаву мајке која је оплакивала јединца сина. Изгубила га је почетком бомбардовања. Једино она кука, главу к небу не диже, свеједно јој је да ли ће погинути или ће преживети. Кад су јој узели сина, живот је за њу изгубио смисао.
Народ у страху напушта гробље и бежи, али где да побегне, ни сам не зна, једино под земљу да нестане. Преостали људи не могу да говоре, страх им заледио срца и заковао усне. Разгорачене очи упрте к небу, модре усне шапућу: „Господе помози, спаси нас зла“.
Одједном уз хук ниског авиона зачу се детонација с друге стране брда, подиже се црна печурка а неки повикаше: „Гађају репетитор, сигурно је погођен!“
Нико не остаде за совром која беше постављена, сви се, бледи, разбежасмо са гробља. Не пољубисмо ни мајчин крст при одласку.
И наши преци су престрашени у гробовима који су умирали од старости, а многи и од непријатељских пушака. Упокојени су страховали да им на следећим зимским задушницама неће имати ко да упали свећу.
Страх претвори све у гробну тишину. Авиони се умирише на тренутак, одоше заправо у суседне земље (у којима су имали базе и одакле су, пуни смртног терета, уз урлање над нашим главама, сејали смрт) по нове бомбе.
Памти Србија многе ратове, али у тим ратовима јунаци су се борили сабљама и пушкама, а у овом, деведесет девете, као да су сви наплаћивали подвиге наших ратника. Није било одбране, само је могла да нас спаси добра воља нападача да престану са бомбардовањем.
Тог дана гађали су репетитор на Копаонику. Мој отац је на секундари сата пратио колико је времена прошло од детонације до грозне црне печурке на небу.
– Једанаест секунди, ова је брже експлодирала, оној претходној је требало четрнаест секунди – а неки мир на његовом лицу. Јесте да је рођен четрдесет прве у вихору рата, али је по природи био разложан.
Питам га:
– Тата, како се ти не плашиш?
– Чега да се плашим, па ове њине бомбе су много скупе да би их бацали на овај наш брег – одговори тата као да је потпуно сигуран да је рекао истину.
Та очева изјава умањи и мој страх, престадох да сузама заливам тромесечну бебу коју сам дојила, која је с чуђењем гледала како ми се влажи лице. Посматрала сам децу како безбрижно спавају и помислила:
– Ко има право да их овако мале и невине убија и ускраћује им живот?
По прави пут после пет месеци од кад ми се мајка упокојила ракла сам:
– Благо њој, она сад не брине хоће ли се сви вратити живи са стражарских места. Да је жива знам да би јој се срце распукло од бриге. Тешка су и претешка времена кад живи завиде упокојенима.
-
Zagrizi život
300 rsdЖИВЕТИ ЛАКО
Хоћу да загризем живот
као лубеницу сочну,
у врелом летњем дану.
(Понеку семенку испљунем.)
Ужици прави,
у слатки укус стану.Хоћу да грлим ветар
и кад удара смело.
Његов загрљај не боли.
Шта зна о томе тело?
Свежином ветар воли.Хоћу да плешем разиграно,
док ме купају музике звуци.
Тело да је игри предано.
Нећу да стојим у општој буци.И кад ме живот заболи јако,
хоћу да знам зашто.
(Ништа није без смисла.)
Хоћу да научим
како живети лако!ЧАРОБНЕ РЕЧИ
Рекао си – „Не дам те”,
и – стала је летња олуја.
Поново срећна, сањам те,
а у зору – стих ми буја.Рекао си – „Не дам те”
и – нестаје све што нас дели.
Верујем… и ледене велике санте
истопе зраци смели.Хоћу да речи ,,Не дам те”
у мени заувек трају.
И кад се друге не памте,
у самоћи, да снагу ми дају.Јер,
знам да твоје ,,Не дам те”
више је од ,,волим те” сваког.
Више од себичног ,,требам те”
и више од додира кратког.Уз те чаробне речи
постајем опет дете,
које се срећно смеши
кад тата каже ,,Не дам те”
и страхове дечије реши…Остаће тајна за мене
откуд ти те чаробне речи,
остале у детињству давном?
Како сад ову нежност да спречим
и сету у оку плавом?КОШАВА НА КЕЈУ
Млад Месец, ноћ и мој пас
на Кеју од ветра траже спас.
Зима и кошава преплићу прсте.
Играју страствено, звезде се мрште.Од романтике нема ни трага.
Уз Дунав, фале сва лица драга,
a дивље патке кроз таласе луде
сањиве плутају, с крицима буде.Кошава пева, борови шуште.
Публике нема, обале пусте.
Ко да ужива уз кошаве хук?
На небу мрзне и Млечни пут.ГРЛИ МЕ ВЕТАР
По тепиху лишћа кораци нам шуште
и срце ми лудо некуд опет хрли.
Хладне, тужне кише још увек не пљуште,
a мене уз Дунав топли ветар грли.Земун, ко „Титаник” у даљини блиста.
У њему сви наивни, срећни и ,,врли”.
Eех, да сам тамо, ал да нисам иста,
можда ме још неко уз ветар загрли.А звезде се врте на сомоту неба
и ћутање њихово наду ми мрви.
Зашто још мислим да ми љубав треба?
Лепо је овако – кад ме ветар грли.ЈЕСЕЊИ ФАДО
Дан је био сасвим обичан.
Сив, ветровит. Тужан град.
Сутон љубичаст и какофоничан.
A Кеј мој празан и Месец млад.Ноћ је стигла брзо. Облачна,
звездана, шушкава, с њом ветар топли.
Мрешкање Дунава – песма мелодична и
мирис лишћа увелог ме опи.А онда , у вртоглавој концертној гужви,
звуци сетни ме понеше далеко,
(за мене нису били тужни),
са фадом у Лисабон – чаробном реком.Мирише океан и слан ветар,
Алфама опет сија у тами.
Пече се лосос, трамвај шета,
сетна песма на порто мами.Понека суза ми клизне сама.
Не, није фадо за мене тужан.
Крива је киша и јесења тама,
океан блиста, а сутра – дан ружан.А онда, опет пловим кроз ноћ.
Поспаност долази, не знам како.
Чудни снови вребају у тами,
сазнати одакле, није лако,
одговор, често, кријемо и сами. -
Ogledala
300 rsdШЕТАЧ
Ноћ је моје време, свих радости ода;
ћутање, лутање, без циља и трага.
Вечно неспокојство, потпуна слобода,
од које се бежи к’о од црног врага.Јер ја, заборављен, лутам око зграда,
гробница људскости, судбина и нада,
чекајући време коначнога пада
једнога одавно полумртвог града.А док то не дође, сећаћу се хлада
свих кишних улица и мога детињства.
Да! На тим местима ја стојим и сада,
као срећни кривац на месту злочинства.И можда ћу, једном, смелошћу амебе,
пролазнику неком дотакнути раме,
и тиме, коначно, оправдати себе,
сумњив и непоштен, попут ноћи саме.АЉАСКА
Ноћ и дан у теби баш ништа не значе;
све је тако дивно, узбудљиво, сиво.
Умногоме мртво, тек помало живо,
јер се твоји дани ноћима облаче.Ја бих ти дошао, путник из далека,
да само једанпут угледам лепоту
сунца, које поноћ држи у животу,
месеца, што подне нестрпљиво чека.Мени само треба, о земљо нестварна,
парабола бекства (к’о наш живот дуга;
да бих изашао из тог лажног круга
светлости и таме), једна ноћ поларна.Или дан поларни, бео као туга,
сунце све у ињу заувек нестало,
сунце, у твом небу, кроз маглу пропало,
да се такво свакој ноћобдији руга.НОРМАЛНОСТ
Он је, попут многих, рођен у предграђу,
где су мисли строге, а погледи крути,
комшијски односи врло затегнути,
па и ситне чарке прерасту у свађу.И рекоше њему да буде нормалан,
ал’ без објашњења садржине појма,
те га оставише, непотпуног дојма,
да му више ништа не буде потаман.И онда, одједном, наслути опасност
да не ради исто што и околина,
уместо светлости обасја га тмина,
и поче да стрепи за своју нормалност.И док се над градом ново вече рађа
њега само једно мучи и нервира –
да ли ће икада, зарад личног мира,
схватити смисао норми из предграђа?ОГЛЕДАЛА
Огледала, зашто ви лажете њега?
Говорите стално да је све у реду;
а он види пропаст и сирову беду
живота, који се топи попут снега.Ваше површине дају илузију
једног глатког света, правилног система,
у којем никада брљотина нема,
и сви срећни стреме у своју мисију.А он је гледао разбијене главе,
идеје, згажене у дебелом блату.
Да сви против сваког грцају у рату,
а онда и пораз, к’о победу, славе.А како то може, и са којим правом,
зар се бело црним сутра може звати?
Постоји ли ишта што се да сазнати,
или ће и снове називати јавом?Има ли истина само једно лице,
или безброј разних гледишта и страна?
О, прошлости људска, како немаш мана,
када као свеци прођоше убице?Зато огледала, као све целине,
не могу да појме његову страхоту.
Разбијена – можда, јер су, на срамоту,
истине постале стакла крхотине. -
I devojčice igraju fudbal
400 rsdDOSADA
Likovi: Ceca i Peca
Peca: Ceco, meni je dosadno.
Ceca: Pa šta ja da radim povodom toga, Peco?
Peca: Ispričaj mi neku priču.
Ceca: Kakvu?
Peca: Ma, bilo kakvu.
Ceca: Dobro, ali nemoj posle da se buniš ako ti se ne bude svidela.
Peca: Okej, neću.
Ceca: Dakle, ovako. Bila jednom jedna lepa princeza.
Peca: Početak obećava.
Ceca: Naravno, ali molim te, ćuti i slušaj. Bila jednom jedna lepa princeza koja je živela u prelepom dvorcu. Jednog dana šetala je vrtom i pored jezera ugledala žabu. Žaba joj se obrati ljudskim glasom…
Peca: Ovo mi zvuči poznato.
Ceca: Možda, ali slušaj dalje. Dakle, žaba joj se obrati i reče: „Draga princezo, ja nisam obična žaba. Ja sam ustvari princ kog je zla veštica začarala i pretvorila u žabu. Jedan vaš poljubac vratiće mi opet moj ljudski oblik.“
Peca: Znam tu priču…
Ceca: Ne znaš, čekaj da čuješ do kraja. Dakle, žaba kaže da je u stvari princ i da princeza treba da je poljubi. Posle tog poljupca, pretvoriće se u čoveka i zaprosiće princezu. Draga moja, kaže princ, udaćeš se za mene i preselićemo se u moj dvorac da živimo sa mojom majkom, koju ćeš morati da poštuješ i slušaš.
Peca: E ovaj deo nisam čuo.
Ceca: Pa kažem ti da to nije ta bajka koju ti znaš.
Peca: Pričaj dalje, sad sam baš radoznao.
Ceca: Moraćeš da vodiš računa o čistoći našeg dvorca, govorio je princ dalje. Pajaćeš, brisaćeš prašinu, usisavati svaku sobu. Kad budu organizovane razne proslave, moraćeš da vodiš računa o kuhinji, spremaćeš ručkove i večere i naravno poslastice. E, da, i rodićeš mi najmanje četvoro dece, od toga bar dva sina, da naslede moj dvorac i produže moje ime.
Peca: Divna priča. Zaista mi se dopada. I šta je bilo na kraju?
Ceca: Na kraju je princeza u svom dvorcu večerala specijalitet žablje batake u umaku od paradajza…
Peca: Šta??? Pa to nije bajka… to je horor priča.
Ceca: Lepo sam te upozorila da postoji mogućnost da ti se ne svidi.
Peca: Svidela mi se. Osim kraja. Kraj je po malo, kako bih rekao… ružan.
Ceca: Pa, ja bih rekla da je ovo ipak srećan kraj. Bar za princezu.
Peca: Ha, ha, baš si duhovita.
Ceca: Znam da jesam. Ispričaj ti meni onda neku priču. Ako znaš bolju.
Peca: Hmmm… Bila jednom jedna lepa princeza.
Ceca: Imitiraš me?
Peca: Ne, biće ovo sasvim drugačija priča.
Ceca: Dobro, slušam.
Peca: I ta je princeza svojom lepotom opčinila zgodnog i bogatog princa iz susednog kraljevstva. On ju je zaprosio i ona se udala za njega.
Ceca: Ma nemoj?
Peca: Da, bilo je baš tako. I onda je prestala da vodi računa o sebi, ugojila se i poružnela, a princ je bio vrlo razočaran…
Ceca: Uh, al ti je neka priča.
Peca: Bolja je nego tvoja. Ajde, pričaj neku bez prinčeva i princeza.
Ceca: Dobro. Bila jednom jedna baba.
Peca: I?
Ceca: Nije znala šta da radi. Dosadan joj bio život.
Peca: Kao i meni. I šta je uradila?
Ceca: Trla baba lan da joj prođe dan.
Peca: Šta time hoćeš da kažeš?
Ceca: Hoću da kažem da kad ti je dosadno pronađeš sebi neku razonodu, a ne dosađuješ i drugim ljudima.
Peca: Zato što ti se možda njihov način otklanjanja dosade neće svideti.
Ceca: Tačno tako.
Peca: Shvatio sam poentu.
Ceca: A sadaaaa…
Peca: Šta?
Ceca: Pesma!!!
Oboje pevaju «Trla baba lan».
K R A J
-
Tasićevo književno delo
300 rsdСВЕДОЧЕЊЕ: ЧЕТИРИ ПРИЧЕ ДРАГОГ ТАСИЋА
(Драги Тасић, АДВОКАТСКЕ ПРИЧЕ, QWERTY, 2012)
ЦРВЕНИ СТОЛЊАК
Осећа се, већ од почетних страница ове приповетке, извесна лакоћа писања – приповедање чило иде, корача, ”хоп-хип”.
Кафкијанска атмосфера… посве пријатна. Обрти. Елементи криминалистичке приче на шта, уосталом, упућује и наслов књиге – Адвокатске приче.
Поовска мистичност. На први поглед, чини се обичном крими причом, али, авај, главни лик ове приче је сама уметност, однос уметничког дела и света, утицај самог дела на оне који га ,,читају”.
Покрај парничке философије и судске папирологике имамо хедонизам, боемство, љубав, сву радост живота у малом али пориву да се ужива и да се греши.
Ја сад нећу овде да вам излажем технику Тасићевог приповедања, препричавам приповетку по приповетку у целини, обједињујем мотивацију и разједињујем карактере, цртам конклузио и смишљам увод док разрађујем разраду, јер наука о књижевности је једна досадна ствар за онога који није научник и само научник, или, да пишем како је то што је писац целог живота био адвокат много утицало на начин писања и разумевања његовог дела. Не видим потребу уопште за таквим једним открићем бескорисним осим за онога који жели да открива оно што сви већ знамо, што пише у биографији писца. Причу треба прочитати. Нашто је тумачити? Прича обухвата период од 1991 / 1992. године све до 1999. и НАТО – бомбардовања, 2000, али је снажно повезана са 2011, што се кристалише у последњем пасусу, и одводи ову причу у нову, тј. повезује је са једним другим пишчевим делом. Мистичност се наставља.
ЖЕЛЕЗНИЦА
Прича ,,Железница” враћа нас социјалним темама, мотивима правде и правичности, који су поетско-филозофски озрачени оним ,,правда путује дугим путевима”. Као и у претходној причи у и/или око центра приче је извесни адвокат Тихомир који све ове приче повезује и приближава их роману. Карактеристично је да се више прича бави дужим временским периодима од по три, седам, десет и више година. Писац не тежи брзим и лаким заплетима и још брзим отплетима, који би били условљени и оправдани темпоралним аспектима, већ стрпљиво и храбро гради причу у причи, да би причу продужио даље, а читаоца привукао ближе.
Мистика је поново заступљена само је она овде условљена не фактором човека и његових поступака и малверзација него фактором судбине. Правда није задовољена у судском поступку али јесте ван њега. Мада, остаје отворено питање шта је и где је правда, када је њен потражилац на ономе свету.
АДВОКАТОВА СТОЛИЦА
А какав је тај адвокат Тихомир? Адвокат Тихомир… Чини се, да му је име Тихомир тек презиме, а да му је оно Адвокат постало име. Дакле, какав је он? Он, као и да није адвокат. Више је човек него адвокат мада му професионалности не недостаје. Напротив, али је сва његова професионалност мање професионализам, а више професија. Брањење кога? Одбрана живота.
Прича ,,Адвокатова столица” уводи нас у живот јединог актера који је константан у свим приповеткама – Тихомира. Из ње сагледавамо како се професија и живот адвоката преламају и претапају у међусобном односу.
Ова је прича ода адвокатској професији. Сва тежина овог посла згуснута је у њој. Визија живота из очију адвоката преокупираног целодневним активностима, посетама и захтевима, договарањима и састанцима, саслушањима и преговарањима, рецепцијом увреда и псовки, толико је реална, толико је реално дата, да на моменте изгледа халуцинантна.
Измаглица, сан. Одличан сценарио за (тв) филм.
Наслов ,,Адвокатова столица” кроз две трећине приповетке наводи нас на размишљање да је то уствари ,,електрична столица” у којој бива спржен адвокатов живот, смрвљен у биткама за правду. Испрва. Само испрва. Из друга, разоткривају се права значења столице, адвокатова приврженост и љубав према њој као и сва лепота позива којим се бави а у ком је она прва база и последња утеха:
Поносио се својом столицом, њеном величином, орнаментима у дрвету и удобношћу коју му је пружала у дугом раду. Своју столицу је сматрао адвокатском краљевском столицом. У њој се годинама осећао краљевски у царству права. И с таквим осећањем обављао адвокатске послове. И кад су узвишени до правде, кад их је краљевски обављао, и кад су кидани и разбијани у бедне рите неправде. У столици се уздизао и са њом падао никад не пропавши, увек осећајући да је адвокат који има људске циљеве.
Неприкосновеност столице која припада адвокату чинила га је слободним човеком, извукла га је из класе чиновника, државних робова који, спутани и незаинтересовани, без срца, окрећу државни точак. свезани за њега, окрећу га у круг да би млео народно жито и месио хлебове том народу.
Ова је прича најбоља, најубедљивија, најпоетскија. Сцена уништавања столице која зрачи својом лепотом и резбаријама исто колико и својом душевном везом са њеним власником – а која бива покидана и уништена – од стране насилног балавца – снажна је поетска слика.
ЛЕПОТА ЖИВОТА
Прича ,,Лепота живота” описује адвокатов згомилани умор и жељу да се одмори, да удахне ваздух, да заборави на све оно због чега га људи проклињу или воле. Иза овог, почетног слоја, видимо да не успева од тога побећи. Чак и у позним годинама, без икаквог хтења, старе парнице га враћају у прошлост. Незадовољник га сретне у продавници настојећи да га што-пре-то-боље извређа, напсује или нађе неки трећи начин да му се освети за праведну неправду.
Само што адвокат, бар у овој причи, успева да утиша у себи гнев, избегне да одреагује на провокацију, желећи бар тад, бар у позној доби и раној пензији, бар на трен да ,,заигра срцем због лепоте живота” посматрајући обичан, миран живот, мале среће – свадбену поворку и ромску децу како поигравају у њој дужином улице.
Септембар 2012,
Крушевац