SLOVENCI

Jedina dramatis persona slovenačkog porekla je kapetan Boštjan, dvadesetpetogodišnjak, partizanski komandant zatvora za političke protivnike, smeštenog u oslobođenoj Srbiji 1945/6 godine.

Kostim

Na Boštjanu je sve vreme „besprekorna partizanska uniforma” (Selenić, 1988: 7), što potvrđuje stereotip Srba o Slovencima kao o urednim, vrednim ljudima.

Jezik

Boštjan govori srpski, s jakim slovenačkim akcentom (Selenić, 2002: 15).

Koncepcija lika i karakterizacija

O Boštjanu, pored navedenih podataka, govori i to da je upravnik zatvora za političke zatvorenike u komunističkoj zemlji. Niz poteza koje povlači proizilazi iz ove činjenice. Naime, da bi došao do pozicije i na njoj se održao, on mora da bude pravoveran, surov, dosledan, bez ijedne mrlje u biografiji. Boštjan je mlad, ima 25 godina i želi da se dokaže. Njegova profesija, pogotovo što drži mahom političke zatvorenike u neslobodnom sistemu, podrazumeva nemilosrdnost i pribegavanje svim prljavim sredstvima. Boštjanu su u „opisu radnog mesta” korupcija, batinanje, ucena, bacanje u samicu, sejanje međusobne omraze među zatvorenicima. Boštjan je mlad, i samim tim mora dodatno da se dokaže pred nadređenima. Upravnikova strogost je određena i njegovom pozicijom, s obzirom da je njegov nadređeni Uča, Užičanin, sklon čestim kontrolama. Na njegovu nesreću, Uča je, podjednako koliko i partijskim ciljevima, privržen i pijanstvu i ekscesima, pa tako upada u ćeliju i oružjem tera zatvorenike da recituju „Početak bune na dahije”.

Boštjan je, ne samo kao čvrstorukaš, već i kao Slovenac, omražen kod robijaša. Kuštrimović ga zbog toga i vređa nazivajući ga „govno kranjsko” (Selenić, 1988: 60). Upravnik kaznionice se, pri svom prvom pojavljivanju, određuje kao manipulant koji vedri i oblači u zatvoru. U odnosima sa zatvorenicima, Boštjan neguje neku bizarnu kombinaciju neiskreno neposrednog, skoro drugarskog odnosa i strogosti. On poseduje uobičajen komunistički vokabular i naziva zatvorenike „reakcijom”, „izdajnicima” i „klasnim neprijateljima”. Upravnik zatvora je prevarant kojem svi znaju pravi lik, ali zbog njegove moći ne mogu da ga razotkriju. Boštjan napominje Kuštrimoviću da njegov život zavisi od upravničke milosti. Kapetan ne okleva da koristi doušnike i kažnjava na osnovu dojava. Dobro poznaje „primenjenu psihologiju”, pa tako Stevana Stankovića, strastvenog pušača, kupuje cigaretama. Kuštrimovića, stalnog doušnika koji je izdao svoje saradnike i nadređene, drži u strahu da neće ispuniti obećanje i ostaviti ga u životu. Radi i na zavadi samih zatvorenika. Medakovića koji je, iako nije komunista, bio deo Vlade poratne Jugoslavije, stavlja u istu ćeliju sa Kuštirmovićem. Vladajući makijavelističkim metodama, Boštjan dobija „kompliment” od Uče: „Jesi đubre!” (Selenić, 1988: 24).

I upravo u toj „pohvali” stoji razlika između Uče i Boštjana. Uča, verovatno prvoborac, sa traumama iz rata, u pesmi o buni na dahije vidi svoju suštinu, ustaničku, borbenu, protiv okupatorskog zuluma. Ova pesma je i opravdanje za kabadahijsko ponašanje kakvo je Čapajeva, nekadašnjeg Učinog saborca, dovelo u tamnicu. Da se izvesti zaključak da će i Uča doživeti sličnu sudbinu. Uča poseduje trenutnu moć, ali njegovo stihijsko rasuđivanje u ključnom momentu zavisi od Boštjana jer, da nije njega, pobio bi sve zatvorenike. Boštjan sprečava pokolj iz pragmatičnih, razloga. Ovaj „zatvorski makijavelista”, eksplicitno sebe predstavlja kao brižnog, strogog ali pravednog zaštitnika i to čini u svojim eksplicitnim autokomentarima. Jasno je iz njegovih poteza da je, kroz implicitnu tehniku karakterizacije, u pitanju njegova manipulativnost radi lične dobiti. Kod njega nema preobražaja i potpuno je zaokružen kao tip prevejanog sluge koji može postati gospodar.

Boštjanova političko-istorijska dimenzija je posebno zanimljiva. On je pragmatičan predstavnik generacije komunističkih političara koja je ubrzo došla, a među kojima su mnogi bili Slovenci i Hrvati. Ne treba smetnuti s uma da je ovaj komad premijerno izveden u vreme Miloševićevog uspona na vlast, kad su težnje za nezavisnošću slovenačkog rukovodstva dobijale na zamahu. Samim tim je Boštjan, pored Kuštrimovića, najnegativniji junak komada. Da li to znači da su, po Selenićevom mišljenju, Slovenci poslušne sluge dok im se ne ukaže prilika da se osamostale? Ili su, možda, samo narod čije potrebe srpske političke elite nikad nisu shvatale ni priznavale u potpunosti? Siguran sam da postoje argumenti i za jedno i za drugo. Prvu soluciju smatram za bližu istini, s obzirom da je u Selenićevom Knezu Pavlu kao slična, prevejana i pragmatična persona, prikazan slovenački predratni političar Anton Korošec.

Napomenuo bih da je Boštjan kao dramatis persona tip i oličenje najboljih i najgorih srpskih stereotipa o Slovencima. On jeste uredan, metodičan i inteligentan, ali je istovremeno i prevarant, čovek bez kičme, „austrijski (ili bilo čiji) konjušar”. On se, u zavisnosti od trenutnih istorijskih okolnosti, može zbližiti sa Srbima ali i distancirati od njih. Zanimljivo je da, iako pripadnik srednjoevropske kulture, Boštjan, bačen duboko u Balkan, vlada po svim negativnim balkanskim stereotipima. Njegova „vladavina” podseća na Miloša Obrenovića, koji, u trećem paralelnom toku Selenićevog istorijskog skaza „laži koja je prava istina” (Selenić, 1988: 83) žrtvuje kuma Karađorđa za spas svog prestola i Srbije. Boštjanov izbor je olakšan, jer sa zatvorenicima nije povezan verski, etnički ili rodbinski. Da je upravnik zatvora u tekstu Srbin, verovatno bi se ponašao isto, dakle kao stereotipni komunistički upravnik zatvora za političke protivnike, ali ovako upravnik ima i dodatnu dimenziju, negativni etnički stereotip.

Muzika

Nepoznavanje srpskog i crnogorskog folklora ( o tome više u poglavlju (Ne)istoričnost) očito je u Lubičevoj „Veseloj udovici“. No, ne treba biti oštar: ovaj film i nema pretenziju da se bavi preciznim rekonstrukcijama i priča, smeh i romansa, a naročito pesma, bitniji su od nacionalnog identiteta junaka. Ipak, treba reći i ovo: sa gledišta pripadnosti grupi naroda, nije se pogrešilo, bar ne mnogo. U „Dama zapoveda“ dominiraju kabaretske tačke Marije Drage a u „Veseloj udovici“ ima dosta muzike sa slovenskim elementima, koji se mogu (bar na Zapadu) pojednostavljeno tumačiti kao ruski. U sceni koja prethodi pomenutoj „Vilja“ numeri, Romi sviraju u zabranu pored kuće i to melodiju koja podseća na mađarsku. Od etno-tema se izdvaja posebno ona na prijemu u ambasadi Maršovije u Parizu, (za baletsku numeru) koja u sebi sadrži elemente vlaške narodne muzike kao i orijentalne motive. I tako je, u stvari gotovo nesvesno (a jedan od glavnih ciljeva je zaintrigirati gledaoca šarolikošću nacionalnih kolorita), ipak postignuta autentičnost Balkana i prostora na kojima žive Srbi gde se sluša i izvodi slovenska, vlaška, romska, mađarska te muzika sa vizantijskim i bliskoistočnim korenima.

U „Ljudi mačke“ se slika o srpskoj muzici već jasnije nazire: u restoranu „Beograd“ svira narodni orkestar koji po svom sastavu: harmonika, violina, kontrabas, tamburica i jedinoj, uslovno rečeno, srpskoj numeri koju izvodi odgovara Vojvodini ili Slavoniji. Što se „a kapela“ pevanja tiče, Irena Dubrovna u više navrata pevuši blagu i melanholičnu melodiju koja ima „slovenski prizvuk“ i može a i ne mora biti srpska. „Sprem’te se, sprem’te četnici“ predstavlja muzički lajtmotiv filma „Četnici“ i o nastanku ove pesme kao i kompozicije „Oj Srbijo, mila mati“ ne treba posebno govoriti. Dovoljno je reći da je tekst „Sprem’te se, sprem’te četnici“ autentičan kao i da se pesma „Oj Srbijo, mila mati“ koristi kao instrumental na početku i kraju filma.

Manje, ali suštinske promene, preživela je pesma „Tamo daleko“ u filmu „Četiri prijatelja“. Starice koje pevaju pesmu koja govori o neprekidnoj nostalgiji za zavičajem, na groblju na kraju strofe umesto originalnih reči: „tamo je Srbija“ ubacuju, pomalo nasilno, bez neke naročite metrike: „tamo je ljubav moja“. Da li je ovo bio ustupak koji je napravljen da tadašnja vlada SFRJ (još uvek značajan američki partner) ne bi optuživala tvorce filma za „velikosrpsku propagandu“ s obzirom da je u SFRJ „Tamo daleko“ smatrana u to doba za „nacionalističku“ pesmu? Dovoljno je reći da takva mogućnost postoji, ali ne treba previše špekulisati s ovim podatkom. Interesantno je i posmatrati prelaz Danila Prozora sa frule, u detinjstvu, na klarinet, dakle od Istoka ka Zapadu i, u vreme teškog perioda u životu, povratka svojim korenima i vraćanju fruli i srpskoj narodnoj muzici na srpskom festivalu. Ali, i iz klarineta dopiru slovenske note ukrštene sa američkim: „Simfonija iz Novog Sveta“ Antonina Dvoržaka. Muziku, koju inače izvodi srpski orkestar „Stara planina“, čine šumadijska i vojvođanska kola. Poseban kuriozitet čini svojevrsni džem sešn (jam-session) koji najbolje opisuje Danilovo stanje duše: članovi benda „Stara planina“ sviraju, u srpskom maniru, sa Danilom, na fruli, koju svira u polu-džez maniru, motiv iz „Simfonije iz Novog Sveta“, što predstavlja melanholično-razočarani omaž svetu u kojem su se zatekli.

U pravcu muzičke autentičnosti kreće se i „Marijini ljubavnici“ sa slavonskim kolom prilikom dočeka Ivana Bibića i dalmatinskom pesmom „Sve ptičice iz gore“ (višeglasje praćeno harmonikom) u sceni u kojoj Klarens osvaja Mariju u pretrpanom autobusu na skeli. Muziku je izvodio ansambl hrvatskih doseljenika, „Sloga“ ali, to ne znači da su protagonisti filma Hrvati, već jedino označava da su u pitanju Srbi (o ovome više u poglavlju posvećenom veri) poreklom iz već navedenih oblasti. Neizbežno je i spomenuti to da su repertoari kulturno-umetničkih društava Srba i Hrvata u SAD, kao i repertoar, bili gotovo identični (Migrations…, 1989: 167-169). I instrumenti koji se koriste: tamburica, violina, harmonika, bas, itd. samo potvrđuju zašto su Amerikanci često brkali ex-jugoslovenske narode, a naročito Srbe i Hrvate. No, u odeljku o plesovima će, takođe, doći do, uslovno rečeno, slične „kulturološke pometnje“. Vredna spomena je svakako pesma „Bože, blagoslovi Ameriku“ („God Bless America“) izvedena u slavonskom maniru, jer je u njoj sadržan veliki ironijski otklon prema SAD.

O srpskoj muzici se ne može govoriti u filmu „Nebeska kapija“ već o slovenskoj, pre svega češkoj i ruskoj, kao što se Srbi u ovom filmu čuju kao jedan od desetak glasova različitih nacija (uglavnom slovenskih) koje se spominju u ovom filmu. Ono o čemu se eventualno može govoriti je izvesni vizantijski prizvuk u melodiji na početku filma koji se pre može pripisati balkanskim narodima nego, recimo, Istočnim Slovenima. „Živeti i umreti u Los Anđelesu“ je obeležen muzikom modernog doba i gradske sredine: rokom, eletronskim popom, regeom, bluzom i diktira tempo koji odgovara užarenoj metropoli. Upoređujući tretiranje muzike u filmovima, ne može se odoleti zaključku da su Srbi u mnogo čemu slični onim Slovenima iz spisa Konstantina VII Porfirogenita, koji tvrde da su veštiji u muzici nego u ratu i svi nose za pojasom frule tamo gde se nosi mač. To bi, svakako, stvorilo lažnu sliku o Slovenima, samim tim i Srbima, kao o lirskim narodima, tj. narodu koji nemaju dovoljno inicijative, snage, volje i hrabrosti u sebi. Ovakvo shvatanje je daleko od istine ali, izgleda da, naročito u „Marijinim ljubavnicima“ i „Četiri prijatelja“ muzika, kao deo identiteta, ostaje i opstaje duže od jezika.