Poezija

Default sorting
Prikaži
16
  • Rekreacija pre pakla
    Quick View
    (0)
    Od : Saša Skalušević Skala

    Rekreacija pre pakla

    IZBOR

    Poluotvoreni prozor u stanu tvojih roditelja
    hladi ti prvu jutarnju kafu
    decembar je ali još nije zima

    vrelina šolje izaziva ti uznemirenost
    kao popodnevna svađa u zgradi
    kao nepregledno polje opušaka
    koje zatičeš u gradskom parku

    srkneš li vrelinu kafe
    srknuo si sve trnje iskustava
    koje će doći nakon mladosti

    prospeš li njen talog
    okrenuo si glavu od zločina i nepravde

    LOŠE NAMERE

    Osećaš po mirisu svoje kože
    neki požar će uskoro doći
    buknuće u kukuruzu ili žitu
    spaliće šumu ili letinu

    ispucali sitni ostaci
    nalik na tvoje prozirne šake
    bedne žetve lelujaju u žezi

    uzdišu iscrpljena stabla
    koja su osakatila ludilo ili pohlepa

    neki požar će uskoro doći
    svejedno loš
    buknuće pred tobom tek tako
    gotovo kao i uvek do sada
    ne možeš mu se odupreti

    ne veruješ u nemarnost
    ni u iznenađenja
    ma kakva bila
    poznaješ namere
    mirišu u vazduhu

    DVOGLAVI

    Dajte mi dvoglavog pesnika
    dajte mi ga na dan-dva
    dajte mi ga sad

    tako dvoglavog u čijoj su se
    kosi sakrili Minotaur i Tezej
    koje uzalud tražim

    tako neumornog koji hoda
    vekovima unatrag
    u potrazi za Svetim gralom
    tim krvavim ciklusom Sveta
    (što se klati na leđima smaragdnog guštera)

    u čijim pesničkim venama
    teku pripitomljeni Dunav i mutna Sava
    puna iznutrica nepoznatih mučenika
    koje nisu mogle svariti ni zlatne ribice

    dajte mi ga tako dvoglavog
    u oči da mu pogledam
    jesu li i one janusovske

    DRUGI IZLAZAK

    Ars longa, vita brevis.

    Na starom rajačkom groblju
    gore visoko na brdu
    blizu zaboravljenih Bogova
    ukorenjenom u prve vinograde
    nakon Velikog potopa
    našao sam lobanju

    gleda sa suve zemlje
    ka pimnicama
    mene ne primećuje
    uzimam je i približavam uhu
    želim da čujem huk historije
    želim da čujem zašto je izišla
    iz svog čokotnog groba

    ćuti, ne gleda u moje lice
    očne duplje su suve i prazne
    nema mulja za podsmeh
    nema bora ožiljaka za osmeh

    kotrljajući se napušta ovaj raj

    vino se teško pije
    kad je čovek sam

    TESTO

    Grizem pogačice detinjstva
    prazne i masne

    nigde čvaraka
    nigde sira
    u njima

    samo testo i kore

    jedino još reči i sećanje
    hrskaju pod zubima

    zaglavljuju se poput koščica
    negde između ždrela i jednjaka

    630 rsd
  • Iznedrene pesme
    Quick View
    (0)
    Od : Živojin Kuljančić

    Iznedrene pesme

    РАСКОРАК

    На ветрометини
    Изгубих осмех
    И трагове

    Разбуктали пламен
    Груди ми разара

    Атоми твога постојања
    Лебде у понору

    Време је живот
    Он немилице измиче

    Удавих у себи
    Радост и бол

    Кораком новим закорачих
    У недокучиви хаос

    ОСТАЛО МИ ОД ПРЕДАКА

    Трудна равница
    И зној жетелаца

    Зов трубе на јуриш

    Топови са Кајмакчалана

    Блатњави ровови Солуна

    Кадињача
    Игмански марш
    И песма пролетера

    Искра предака у мени

    ПРЕСТИЖ

    Ноћ

    У мени трагови дана

    Несвесно бележим
    Разговор два дечака

    Ми имамо телевизор у боји

    Па шта

    Мој тата иде колима на посао

    А мој је тата јачи од твога

    Ноћ

    Трагови сумње у мени

    МОГУ ЛИ

    Могу ли
    Грлити ветар
    И јахати сунчеве зраке
    Свемиром

    Могу ли
    Мењати свет

    Да не буде рата

    Да гладни буду сити
    Жедни напојени

    Могу ли

    Могу
    Али само у песми

    НОВА СВИТАЊА

    Ослушкујем
    Како се ноћ разлаже
    У раскораку са временом

    И тело се моје разлаже

    У пространству
    Губе се осећања

    Макар и као симбол немоћи
    Ипак постојим

    Искричаво свитање на хоризонту

    Упрта погледа у наступајући дан
    Ново се јутро растаје од ноћи

    400 rsd
  • Poezija revolucije
    Quick View
    (0)
    Od : Dušan Opačić

    Poezija revolucije

    Šandor Petefi (1823-1849)

    SLOBODA SVETA

    Jedna me samo tišti misao:
    na dušeku ne skončati tek,
    istiha svenuti kao cvet
    potajno kome crv podgriza luč
    što tinja tu u pustoj odaji.

    Ne daj mi, bože, takvu smrt,
    ne meni, samo takvu smrt!
    Nek budem munjom ošinut, opružen bor,
    iz korena kog čupa bure bes;
    il` stena koju s vrha planine
    u provaliju ruši urnebes.

    Kad celom ropskom svetu tom
    dojadi jaram, pa se uspropne,
    zavitla, rumen, žarkom zastavom,
    a na njoj sveto, plameno slovo to:
    Sloboda celog čovečanstva!

    I to zagrmi od zapada na istok,
    i s tiranima bukne boj –
    o, da tu padnem – na tom ograšju!
    Mladosti moja, tu mi prospi krv;
    nek trube zvuk i mačeva zvek,
    topova rik, uguše zanavek.
    U naletu ka pobedi,
    atovi, ržući,
    prejur`te me, pregazite,
    na bojištu nek ostane moj krvavi leš!

    A svane l` dan velikog pogreba,
    uz glase tužne i toržestvene,
    pod teškom senkom crnih zastava,
    rasute kosti prikupite mi
    u zajednički grob junaka svih
    što padoše za tvoj pobedni steg.

    Prepevao Veljko Petrović

    Kosta Abrašević (1879-1898)

    CRVENA (1894)

    Crvena je krvca što kipi u nama;
    Crvena je munja što oblak prolama;
    Crveno je nebo kad se zorom smije;
    Crven nam je barjak što se gordo vije;
    Crvena je munja u našim grudima;
    Pa i gnev je crven što nas obuzima;
    O, tirani, čujte – ne treba vam kriti –
    I osveta naša – crvena će biti!

    Sezar Valjeho (1892-1938)

    ČUVAJ SE ŠPANIJO!

    (Španijo, neka me ova gorka čaša mimoiđe)

    Čuvaj se Španijo sama sebe!
    Čuvaj se srpa bez čekića,
    i čekića bez srpa!
    Čuvaj se žrtve, uprkos njoj samoj,
    krvnika, uprkos njemu samom,
    i ravnodušnog stvora, uprkos njemu samom!
    Čuvaj se onog koji, pre no što pevac zapeva
    tri puta će te se odreći,
    i onog koji te se, potom odriče tri puta!
    Čuvaj se lobanje bez cevanica,
    i cevanica bez lobanje!
    Čuvaj se novih imućnika!
    Čuvaj se onog koji jede leševe tvoje,
    koji tvojim živima ždere mrtve!
    Čuvaj se privrženog sto posto!
    Čuvaj se neba iznad vazduha,
    Čuvaj se vazduha iznad neba!
    Čuvaj se onih koji te vole!
    Čuvaj se tvojih junaka!
    Čuvaj se Republike!
    Čuvaj se budućnosti!…

    *Sa španskog jezika preveo Vladeta Košutić

    Vladimir Vladimirovič Majakovski (1893-1930)

    LEVI MARŠ

    (Mornarima)

    Širite se u maršu!
    Oterajte spletaka zolju!
    A vi, govornici, lakše.
    Reč
    imate,
    druže pištolju!
    Dosta nam je života po tragu
    što ostaviše Adam i Eva.
    Ošinimo istorije ragu!
    Leva!
    Leva!
    Leva!
    Hej, bluzo plava!
    Krstari daleko!
    Okeanu sagledaj rubove!
    Zar
    bojnom brodovlju neko
    zatupi u lukama kljunove?
    Nek se kezi
    i riče kroz krunu
    Britanije lav, pun gneva.
    Pobediti neće komunu.
    Leva!
    Leva!
    Leva!
    Onamo,
    za brdima tuge,
    sunčani kraj izobilja.
    Preko gladi,
    preko mora kuge,
    milionskim korakom silnim!
    Nek je okolo plaćena banda
    i nek čelik u mlazu seva.
    Neće Rusijom vladat Antanta.
    Leva!
    Leva!
    Leva!
    Oči orla zar da se smrače
    i za staro vid da se hvata?
    Grlo sveta
    stegni još jače
    rukom proletarijata!
    Grudi istur’te svi skupa!
    Nek se nebom ruj stega razleva!
    A ko li to desnom stupa?
    Leva!
    Leva!
    Leva!

    Sa ruskog preveo Lav Zaharov

    Pjer Paolo Pazolini (1922-1975)

    MOJOJ NACIJI

    Ne arapski narod, ne balkanski narod, ne antički narod, već živa nacija, već evropska nacija:
    a u stvari šta si? Zemlja dece, gladnih,
    korumpirani vladari, službenici zemljoposednika,
    upravitelji kukavice!
    Advokati premazani brilijantinom prljavih nogu.
    Funkcioneri dripci kao i zatucani stričevi!
    Jedna kasarna, jedna sveštenička škola, jedna slobodna plaža…jedan kupleraj!
    Milion sitnih buržuja kao i milion svinja pasu
    gurkajući se ispred novih palata
    i među kolonijalnim kućama oguljenim kao crkve.
    Baš zato što si postojala sada ne postojiš,
    baš zato što si bila svesna sada si bez svesti!
    I samo zato što si katolkinja, ne smeš da misliš
    Da je tvoje zlo celokupno zlo: Krivica svakog zla!
    Potoni u ovo tvoje lepo more…oslobodi svet!

    Sa italijanskog prevela Jasmina Livada

    Antonio Agostino Neto (1922-1979)

    ZAPADNA CIVILIZACIJA

    Lim pričvršćen za kolju
    zabodenom u zemlju
    prave kuću.
    Dronjci upotpunjuju
    bližu sliku predela.
    Sunce se provlači kroz pukotine
    i budi njenog stanovnika.
    Posle dvanaest sati ropskog
    rada:
    Razbijati kamen
    prenositi kamen
    razbijati kamen
    prenositi kamen
    po suncu
    po kiši
    razbijati kamen
    prenositi kamen!
    Starost brzo dolazi…
    Jedna asura u tamnim noćima
    dovoljna je da se umre
    zahvalan
    i od gladi!

    Bertolt Breht (1898-1956)

    PITANJA JEDNOG RADNIKA KOJI ČITA

    Ko sagradi Tebu sa sedam kapija?
    U knjigama nalazimo imena kraljeva.
    Da li su kraljevi dovukli gromade stena?
    A višestruko porušeni Vavilon –
    Ko ga podiže toliko puta? U kućama kojim
    Zlatnozrake Lime stanovahu zidari?
    Kuda su, one večeri, kada završen bi Kineski zid
    Neimari pošli? Veliki Rim
    Trijumfalnih kapija je pun. Ko ih podiže?
    Nad kim su
    Trijumfe slavili cezari? Da li je često opevana Vizantija
    imala palate samo za svoje stanovnike? Čak i u
    legendarnoj Atlantidi, one noći kad je progutaše valovi, urlikali su davljenici za robovima svojim.
    Mladi Aleksandar osvoji Indiju
    On sam?
    Cezar Galiju potuče
    Zar nijednog kuvara ne povede sa sobom?
    Filip šanski zaplaka, pošto potopiše
    Flotu njegovu. Zar ne zaplaka i neko drugi?
    Fridrih drugi pobedi u sedmogodišnjem ratu.
    A ko
    Pobedi osim njega?
    Na svakoj stranici pobeda.
    Ko skuva pobedničku gozbu?
    Svakih deset godina po veliki čovek.
    Ko plati troškove?
    Toliko izveštaja.
    Toliko pitanja.

    Oskar Davičo (1909-1989)

    U SPOMEN NA TAMNOVANJE SVETOZARA MARKOVIĆA

    Umesto rala, volovskih kola,
    umesto gladi i mesto suza,
    ah, jednog dana umesto bola,
    umesto tuge i mesto uza,
    ah, jednog dana, jednog dana,

    umesto pljačke i pandura,
    umesto kralja i mesto knjaza,
    ah, jednog dana umesto bura,
    umesto rata, mesto proteza,
    ah, jednog dana, jednog dana,

    umesto brava i mesto reza,
    ah, jednog dana umesto noći,
    blesnuće rafal iz mitraljeza
    kad drukče svetlost ne može doći,
    ah, jednog dana, jednog dana,

    kad bukne ruža mesečine
    i sunce srca, drugovi moji,
    s njima sloboda i mašine,
    ko ljubav što me s devojkom spoji,
    ah, jednog dana, jednog dana,

    biće sve lepo neizbežno,
    i strasno, biće ko duša blaga
    i kad je toplo i kad je susnežno,
    življenje biće svima ko draga,
    jednoga dana, jednoga dana.

    Pablo Neruda (1904-1973)

    PIŠEM ZA NAROD

    Pišem za narod iako on ne može
    da čita moje pesme svojim seljačkim očima.
    Doći će vreme kada će jedna reč, arija
    koja potresa moj život, dopreti do njegovih ušiju,
    i običan orač tada dići će svoje oči,
    rudar će se, razbivši stenu, nasmejati,
    ribar će jasnije videti treptavi sjaj
    ribe što će mu iskliznuti iz ruku,
    mehaničar, čist, tek okupan, sav
    u mirisu sapuna, gledaće moje pesme,
    i možda će svi oni reći: “Bio je to drug.”
    To je dovoljno, to je kruna koju želim.

    Preveo Milovan Danojlić

    Pol Elijar (1895-1952)

    SLOBODA

    Na mojim đačkim sveskama
    Na mojoj skamiji i drveću
    Po pesku po snegu
    Pišem tvoje ime.

    Preko svih pročitanih strana
    Preko svih belih strana
    Kamena krvi hartije ili pepela
    Pišem tvoje ime.

    Preko pozlaćenih slika
    Preko oružja ratnika
    Preko krune kraljeva
    Pišem tvoje ime.

    Preko čuda noći
    Na belom hlebu dana
    Preko vernih godišnjih doba
    Pišem tvoje ime.

    Na svim mojim parčadima azura
    Preko ribnjaka buđavog sunca
    Preko jezera živog meseca
    Pišem tvoje ime.

    Preko polja preko vidika
    Po krilima ptica
    I na mlinu senki
    Pišem tvoje ime.

    Na svakom dahu zore
    Preko mora preko brodova
    Preko izbezumljene planine
    Pišem tvoje ime.

    Preko pene oblaka
    Po znoju oluje
    Preko guste i bljutave kiše
    Pišem tvoje ime.

    Preko blistavih oblaka
    Po zvonima boja
    Po fizičkoj istini
    Pišem tvoje ime.

    Po probuđenim stazama
    Po putevima razasutim
    Po trgovima preplavljenim
    Pišem tvoje ime.

    Na lampi koja se pali
    Na lampi koja se gasi
    Preko mojih sjedinjenih kuća
    Pišem tvoje ime.

    Preko ploda presečenog na dvoje
    Ogledala i moje sobe
    Preko mog kreveta školjke puste
    Pišem tvoje ime.

    Na mom ješnom i nežnom psu
    Na njegovim načuljenim ušima
    na njegovoj nespretnoj šapi
    Pišem tvoje ime.

    Na odskoku mojih vrata
    Preko uobičajnih stvari
    Na talasu blagoslovene vatre
    Pišem tvoje ime.

    Na svoj usklađenoj puti
    Na čelu mojih prijatelja
    Na svakoj ruci koja se pruža
    Pišem tvoje ime.

    Na oknu iznenađenja
    Na pažljivim usnama
    Daleko iznad ćutanja
    Pišem tvoje ime.

    Preko razrušenih skrovišta
    Preko mojih survanih kula svetilja
    Na zidovima moje dosade
    Pišem tvoje ime.

    Preko odsutnosti bez želje
    Preko gole samoće
    Preko koraka smrti
    Pišem tvoje ime.

    Na vraćenom zdravlju
    Na isčežloj opasnosti
    Na nadi bez uspomena
    Pišem tvoje ime.

    Snagom jedne reči
    Ponovo počinjem svoj život
    Rođen sam da te upoznam
    Da te imenujem.

    Slobodo.

    900 rsd
  • Međučin
    Quick View
    (0)
    Od : Borivoje PetkovićRobert Oldmen

    Međučin

    Пет минута пре поноћи

    Немој ноћас да патиш за оним што немаш,
    радуј се оном што имаш,
    јер да је требало имати то што немаш,
    то нешто некако би дошло.

    Загрли ближње
    и опрости им неке ружне речи,
    замоли да и они теби опросте,
    јер они су ту и кад други оду – они су ту заувек.

    Сети се ноћас оних који гледају на тебе
    као на богатог принца,
    оних којима је камен јастук,
    а ветар јорган.

    Да ли ћеш?

    Кад ми коса добије сивило,
    а артритис победи прсте,
    кад ми ноћне море буду
    покушај сећања на значење речи
    које сам изговарао претходног дана,
    кад ми тешка битка буде
    сечење ноктију на ножним прстима,
    мирис устајалог буде мирис моје пегаве коже,
    кад ми корак буде дугачак колико и мисао,
    а мисао кратка, да поред мене пролети,
    кад више нису важне жеље,
    кад нису битни снови,
    кад је важна радост свитања јер још један дан сам ту.
    Да ли ћеш ме и тад волети?

    Медитеран

    За већину, смрт је излаз.
    Али не и за мене.
    Ја имам једну чемпресову шуму,
    мирис рузмарина и мимоза,
    галерију стена,
    врт разнобојног камења,
    белог песка и шкољки,
    со(л) у ваздуху и со(л) на кожи,
    дах живота у таласима.
    Море.
    У сновима који не умиру.

    Михољска

    Када умрем,
    нека буде михољско лето.
    Топло, жуто, црвенкасто,
    хладно јутро и диван дан,
    негде успаван,
    на песку,
    поред мора, плавкастог од неба,
    сјајног од сунца,
    у очима да ми дрема
    лето које пролази,
    и да слушам таласе,
    уроњених прстију дубоко у песак
    и глава да ми почива на облутку.
    Михољско.
    Лето.
    И ништа после.

    Дани

    Дани су само бескорисно изговорене речи,
    капи кише изгажене на улици,
    дани су лото бројеви и угашена нада,
    згужвани чаршави, несварени ручкови.

    Дани су само снови ноћи,
    поређани кипови оронулости у парку,
    дани су изговор за живот,
    огуљена поморанџина кора.

    Дани су само пролаз преко ливаде,
    бескрајни низ свега и свачега,
    дани су нерешена теорија завере,
    неопеглане кошуље, прљаве чарапе.

    Дани су само бесмислен судар светова.
    Дани…промичу неухватљиви, као таласи.

    500 rsd
  • Granični prevoji pesme
    Quick View
    (0)
    Od : Dejan Bogojević

    Granični prevoji pesme

    Седељка

    Моји прсти поигравају
    По граничним превојима песме
    Убио сам јутро у оку
    Срушио сам планине и равнице
    Док је по пропису
    Моја љубав просипала речи
    Које нисам записао
    На седељци сам нем

    Као риме

    У погледу птице касне
    Прелети малокрвних пахуљица
    Под снегом пањ
    Сјајна кратка зима
    Твоја мелодија лута
    Пратећи гареж и дим
    Орахов лист сушим на прозору
    Да не изађу риме

    До нове туре

    Бају Џаковићу, песнику по рођењу

    Напусти ту болесничку собу у јагодинској болници
    Побратиме по стиху и духу
    Искључи инфузију разбуцај брауниле
    И крочи у варљиви октобар
    „Цепај Каталински!“
    Дошао сам да те водим у кафану „Легенда“
    Да смишљамо звездоснове
    Да пијемо рујно вино
    И гледамо крчмарице младе
    Доћи ће и Џуди, Рексон и Енџи
    Банџа не може на другом је свету
    Да наздравимо невољи и самоћи
    И туга није могла без нас
    Да у кафанском диму
    Окадимо наша живописна лица

    Изађи са нама побратиме
    Рецитуј своје песме пијаној певаљки
    И нама
    То је најбоља публика
    Слушају и гости у кафани
    Књижевно вече траје песниче
    Твоји стихови су изнад нас
    Наздравимо побратиме
    Проспимо мало вина за Банџу
    За сан сновиђење сновоспев
    У коме живиш до нове туре
    Без мрље на души као дете

    Постојимо у древним митовима

    за Tim Roth-a

    У стиху што ороси песму
    Пливају реке из нашег сна
    Стварне и нестварне као наш ум
    Барку поринимо
    Проналазимо одговоре на непостављена питања
    Упијамо светлост
    Упијамо мук

    У крику раскриљујемо
    Звук осаме
    И постојимо
    У древним митовима
    У наслагама воска
    У окнима са погледом старца
    Ка црвеном путу
    Ка далеким умирањима

    Једном облутак
    Једном пријатељ

    Оцу

    за најбољег човека

    Теби сам посветио прегршт песама
    А ни једну нисам записао

    Између очева и синова
    Постоји причљива тишина

    Разумемо се оче од првог дана
    И сва неспокојства
    Борбе
    Падове и победе
    Спаковали смо у наш сан
    Који и даље снивамо

    Покушавам да кажем
    Нешто велико
    Али то се не записује речима

    Наше сенке су истоветне
    Наше мисли широке

    450 rsd
  • Pravac
    Quick View
    (0)
    Od : Vlasta Mladenović

    Pravac

    Повратак у осамдесете

    (у Крупари, са Ђорђем Кубурићем)

    Прошлост је једино извесна,
    враћам се у осамдесете,
    у пределе белог сна,
    исписан црвено-црном бојом сете.

    „Најлепше певају заблуде“,
    пристао бих да се врате,
    „пристао бих све што хоће“,
    само да ме се љубави сете.

    Шта не бих дао за сећање,
    што би рекао Борхес,
    на Итаку да се вратим,
    али Итаке више нема,

    о сновима да сведочи
    остала је само од песка песма.

    Лирика јужних Карпата

    Тамо нећу, а овде ме не желе,
    куд да се денем,
    ој, планино, старино, леле,
    по тебʼ ходим, на врх се пењем.

    Стрма је узбрдица,
    а крила немам да полетим,
    не мари, не мари,
    к мени силази соко птица.

    Још се снег бели
    на Карпатима јужним,
    завијају вукови моји верни,
    зову ме гласом тужним.

    Упркос свему, опстаје песма,
    дух места никад се не сели,
    да слободно певају
    могу само усамљени и смели.

    На Стражилову

    Звезда Данице, звездо рана,
    у овој суморној јесењој ноћи,
    изведи ме на пут старих дана,
    спаси ме тишине, речи немоћи.

    Ти си звезда мога данка,
    што сијаш изнад Стражилова,
    поздрави, поздрави ми Бранка,
    мога брата злаћаних слова,

    који вечно бди у тишини.
    Ој, звездо, сестро на висини,
    пробуди сунце, песму у мени,
    нек ме обасја ове тавне јесени.

    (Стражилово, 3.11. 2019.)

    Икаре, не лети високо

    Икаре, не лети високо,
    не узвисуј се превише,
    ниси ти птица, ниси соко,
    ни анђео што крилима маше.

    Не иди дело од земље,
    нема нигде слободе,
    нека те снови, пусте жеље,
    у бездан небески не воде.

    Врати се своме роду, Икаре,
    не узноси се у заблуди,
    довољно је што летиш изнад шикаре,
    буди близу, нема поезије без људи.

    Не удаљуј се, о, Икаре, брате клети,
    не остављај ме самог,
    јер само сунце може да лети,
    нама је земља дата, земљу дао нам Бог.

    Ноћ је. Баш лепа ноћ

    Ноћ је. Баш лепа ноћ.
    И месечина, бела светлост,
    и киша сипи блага.
    Лепа је моја драга
    док безбрижно спава.

    Ноћ је. Баш лепа ноћ.
    Тишина, само срца било
    бубња у ушима.
    Док читам, у себи
    препознајем Толстојево лудило.
    Кајем се због сваке речи
    коју сам изрекао.
    Жао ми је непријатеља својих.

    Ноћ је. Баш лепа ноћ.
    Мирише земља после кише,
    тихо бесаница испарава.
    Бдим. Зурим у даљину,
    можда још неко не спава.

    400 rsd
  • Sidro u srcu
    Quick View
    (0)
    Od : Darko Radović

    Sidro u srcu

    Večernja

    Nemoj mi reći ništa o sreći,
    poznajem je dobro sa druge strane
    moji su snovi o njoj veći,
    čuvam je za neke bolje dane.

    Ostavi priču kad drugi viču,
    oni su stvoreni za takve stvari
    siromasi jadni što vičući sriču
    i Bogu je smešno, al’ neće da kvari.

    Ko je još stao kiši za vrat?
    Ko je još skrenuo reku sa toka?
    Ne staje vreme kad stane sat,
    ni tuga ne istekne sa suzom iz oka.

    Noć

    Kad snovi putuju noću do zvezda,
    ostaju sećanja u kosi granja.
    Padaju tiho u ptičija gnezda,
    padaju noću svud gde se sanja.

    I meseca eno, sa staze snova
    na zemlju toči beskrajno plavu
    svetlost pozadi svakoga krova
    i nežno pada na tvoju glavu.

    Pola je na mene

    Koliko smo bose očuvali dece,
    prstiju je malo da pokaže broj.
    Pravili smo redom đavole i svece
    pola je na mene, pola na tvoj soj.

    Delili smo s njima zauške i plač,
    čekali od svakog da postane svoj.
    Terazije svi su dobili i mač,
    pola je na mene, pola na tvoj soj.

    Delili ih redom govoreći svakom:
    „Ovo je na mene, neka bude moj“.
    Učili ih sve smo ljubavlju i šakom,
    pola je na mene, pola na tvoj soj.

    Sada smo sami, vidim izdaleka,
    vodi se sa smrću zadnji, teški boj.
    Svi su zdravi, živi, nek su duga veka,
    pola je na mene, pola na tvoj soj.

    Šešir

    Crni šešir, prastara java,
    na njemu fina patina stara.
    Koliko je raznih pokrivao glava,
    a sada bačen na dno ormara.

    Devetsto peta, prošlo doba,
    na slikama brkata neka gospoda.
    Stari čiviluk, mirisna soba,
    na stolu bokal, u njemu voda.

    Štajnic Jozef, na klobuku mekom,
    na svili šešira iz Beča piše:
    „Zaboravljen u prošlom veku nekom
    na glavu ga niko ne stavlja više“.

    Druga su mora i druge luke

    Kad prođemo nekada stazama starim,
    i vetri belinu počnu da tope,
    negde u nekom snegu na putu,
    lagano kopne naše stope.

    Kako da kažem: „Sve je prošlo,
    godine duge i duge zime“,
    kad negde u meni ti još postojiš
    kô reka puna mesečine?

    Sećam se nekih prošlih zima,
    u jednom džepu stisnute ruke.
    Sada smo samo dva strana broda,
    druga su mora i druge luke.

    400 rsd
  • Voćnjak na obali tjeskobe
    Quick View
    (0)
    Od : Zoran Krstić

    Voćnjak na obali tjeskobe

    SONATA BABLJEG LJETA

    selo se utapa
    u jednoglasju cvrčaka
    mjesec se valja
    po zvijezdama
    ko magarac po prašini

    iz kuta
    svog ništavila
    žmirkam kroz paučinu
    iživljeno djetinjstvo
    taj obrazac vječnosti

    i ovo je ljeto
    protrčalo
    s udvostručenim oprezom
    kao jednooki štakor
    preko dvorišta

    smrt
    uronjena u život
    istisnut će
    onoliko smisla
    koliko je život
    bio buran

    POPUTBINA KROZ DVA STOLJEĆA

    poljubili smo se
    slučajno
    kao mirisi nošeni vjetrom
    grajom djece
    u dvorištu škole

    neuredno proljeće
    nasumce je razbacalo
    svoje materijale
    zbunilo nas
    gazeći prašinu kišom

    svijet je za me bio
    trgovac čudima
    što podiže gradove
    kao cirkuske šatore
    a u sela dovozi sladoled
    i balone
    napunjene helijem

    ti već bijaše pomislila
    da ti je tijelo
    muzička kutijica
    odjevena u
    plašt od bjelokosti

    zato nas je
    kao neskladan par
    dodir prognao u noć
    mene u mistiku parkova
    tebe u proživljavanje
    pjesama s terasa

    ljubio sam te
    kao da se opraštam
    na brzinu
    a poljubac mi bio
    prvi u životu

    izabrao me za
    povjerljivu misiju
    osudio me
    na vječnu mladost
    kao nesretnog vampira

    MIMOHOD

    snuždeni pješaci
    polaze na posao
    a mi se vraćamo kući

    pahuljice
    hladni žmarci
    i njene čizme
    do iznad koljena
    sve baš kao
    još jedan izazov

    svi oko nas
    gunđaju i psuju
    mašu i
    užurbano nose
    svoje terete

    a ona
    polako
    skida rukavicu
    i otresa mi
    snijeg s brkova

    ZA UPRAVLJAČEM

    sjedam za upravljač kamiona
    obavezno palim cigaretu
    imam jasnu predodžbu
    kako treba izgledati
    prevareni mužjak što se liječi

    uspomene skreću pažnju s vožnje
    kao fazani pored ceste
    ili muhe koje ubijam
    vjetrobranom svoga vozila
    tim štitom od glasova i zime

    sendvič sa ”čim više svega”
    i vadim novac za plaćanje
    iz džepa kožne vjetrovke
    ona mi služi da naglasi nemar
    kojim nosim svoju samoću

    zaključavam tihu kabinu
    pa nevoljko odlazim kući
    stroj je prepun opranog rublja
    još jučer sam ga morao
    objesiti da se vani suši

    TAJNI RADNI DAN

    svi su u uredu
    danas nujni
    oči su
    mutne i prazne

    opet bježimo
    jedni k drugima
    također
    jedni od drugih

    radio pjeva
    kava miriše
    može se
    i bez ljubavi

    cure će kititi
    prozor pred božić
    a ja ću
    zaliti cvijeće

    400 rsd
  • Istočno od pakla cigareta
    Quick View
    (0)
    Od : Goran Lončarević

    Istočno od pakla cigareta

    ODRASTANJE

    I dalje su osamdeset i neke
    Odavno više ne pre 20 godina
    Rano jutro
    Kada mi mama prstom pokaže
    Na oko 200 metara udaljeno obdanište
    Sada si veliki
    Odavde možeš sam
    I to je značilo odrastanje
    Shvatao sam to
    Baš kao i sada
    Odlazak na posao
    Laoshi Gordon
    Ranac na leđima
    Sada skuterom
    Dvorac (iz bajke) sa 300 dece
    Gde podetinjim
    Smanjim se
    Ručam iz dečijih tanjira
    Preležavam dečije bolesti
    Sve uz onaj miris flomastera
    Kao pre trideset godina

    Except no home to turn back home
    Pola šest poslepodne
    Dvadesetominutni povratak
    With some thoughts on the way
    And a music on the lips
    Natrag u starost
    Cigarete & misli
    Igračke za odrasle

    SUN(ČANICA)

    U snatrenju
    Prosute po vrelom pesku
    Prosto proširene Misli
    O vetru koji me raznosi
    Po plaži na sve strane
    Zrnce po zrnce
    Stopim se sa njim
    Gde sam u tom trenutku?
    A znam da sam i dalje prisutan
    Da me ima
    Samo gde?
    I šta me to može sabrati
    A da to nije
    Zrno po zrno
    Nazad u taj isti pesak?

    ČUVAR PLAŽE U LETNJEM PERIODU

    Oblak se kreće brže
    Od broda na pučini
    A sporije od dima
    Izvan sezone
    Na polupustoj plaži
    Yalong Bay-a
    Staring at the sea
    U polupustoj vodi
    Po koji nevešti plivač
    Staring at the sand
    Fali ubistvo neko
    Na litici scenic spot-a
    Natpis
    Danger, keep distance
    Ali me niko ne upozori
    To keep emotional one, too
    Možeš da gledaš
    Ali ne i da diraš u nestvarne stvari
    Ili kako je keva govorila
    Na jednom drugom moru
    U jeku sezone
    Nemoj u duboko

    KONCERT ZA NIKOGA

    Počeo je vikend
    Subota prepodne
    Ali moram da skoknem do obdaništa
    Zaboravio sam Nešto
    Pusta zgrada
    Od 500 kvadrata
    Nema dece
    Tišina i promaja po hodnicima
    Kada čujem klavir
    Kako dopire
    Iz neke od dvadesetak učionica
    Pokušam da pronađem
    Odakle dolazi taj zvuk
    Popnem se na treći sprat
    Ali svi klaviri stoje pokriveni
    Krenem po zaboravljene stvari
    Ka kuhinji
    Kada muzika krene da se pojačava
    Prepuna grešaka
    Ali to uporno ponavljanje
    Me hipnotički zadrži
    Prikovanog za stolicu
    Baletske sale
    Koncert za Nikoga
    Ili nju samu
    Posle pola sata
    Pijanista ostane još koji minut nepomično
    Protegne se
    A ja pobegnem
    Kasnije saznam da su to bile
    Kompizicije Xiaobang-a
    (u prevodu Šopena)
    I nisam siguran da li je sve ovo
    Samo doživljaj
    A da se u stvari ništa
    Nije dogodilo

    OKEANSKO OSEĆANJE

    Love is a feeling I just can’t lose
    Pogrešno otpevam Van Zandt-ovo
    Fall is a feeling I just can’t lose
    Odakle to dolazi?
    Iz okeana preda mnom?
    Ili u meni?
    Šta to želi da mi poruči?
    Šta to izbacuje na površinu?
    Kompenzaciju za usamljenost?
    Utehu neku?
    Možda se priseća
    Čega ja ne mogu
    Tada On potamni
    Krene da baca talase
    Uzburka me
    Batrga
    Preplavi
    Razbija o stene
    Zato čekam noć da ga prekrije
    Da nestane
    Ali mesečina…
    Ali snovi…
    Izjutra po mirnoj pučini sunce blista
    Na usnama pogrešan stih
    Love is a feeling I just can’t lose

    400 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    San jezika: Antologija glasovne poezije

    Луис Керол (1832–1898)

    КАРАЗУБИЈАДА

    То бје у пржисат, и отке тајке
    Сврдлукаху све жиром у сјењави:
    А кукушне су биле шарадајке
    И хрикали су дамузи јењави.

    „Само се чувај, синко, Каразуба!
    Канџи што грабе и раља што гризу!
    Чувај се птице-јалдузлице, немој
    Грабуњца брудог пустит близу!“

    Он узе зворни мач у десну руку,
    Душмана зебног тражио је дуго –
    Под голчин-стаблом застаде у муку
    Да смисли нешто друго.

    И док је младић размишљао зурно,
    Гле Каразуба са пламеним оком!
    Кроз мрозну шуму он звењече журно
    И гробоће сваким скоком!

    Једноле, дволе! Напријед, сијеци, режи, –
    И зворни челик бљескута и стриже!
    Оста без главе Каразуб да лежи,
    Младић кући рипимице стиже.

    „О, па зар уби, синко, Каразуба?
    Дјечаче зрајни, падни ми на груди!
    Сладног ли дана! Арлаук и ура!“
    Од радости му смијешак руди.

    То бје у пржисат, и отке тајке
    Свдрдлукаху све жиром у сјењави:
    А кукушне су биле шарадајке
    И хрикали су дамузи јењави.

    Превео Иван В. Лалић

    Паул Шербарт (1863–1915)

    KIKAKOKU

    Kikakoku!
    Ekoralaps!
    Wiao kollipanda opolasa.
    Ipassata îh fûo
    Kikakoku proklinthe petêh.
    Nikifili mopa Lèxio intipaschi benakaffro-propsa
    Pî! propsa pî!
    Jasollu nosaressa flipsei.
    Aukarotto passakrussar Kikakoku.
    Nupsa pusch?
    Kikakoku buluru?
    Futupukke – propsa pî?
    Jasollu…

    1897.

    Рудолф Блимнер (1873–1945)

    ANGO LAINA

    Oiai laéla oía ssísialu
    ensúdio trésa súdio mišnumi
    ja lon stuáz
    brott šjatt
    oiázo tsuigulu
    ua sésa masuó tülü
    ua sésa mašiató toró
    oi ségnu gádse ándola
    séngu ándola
    oi séngu
    gádse
    ina
    lefola
    kbaó
    sagór
    kadó

    Хуго Бал (1886–1927)

    KARAWANE

    jolifanto bambla ô falli bambla
    grossiga m’pfa habla horem
    égiga goramen
    higo bloiko russula huju
    hollaka hollala
    anlogo bung
    blago bung
    blago bung
    bosso fataka
    ü üü ü
    schampa wulla wussa

    ólobo
    hej tatta gôrem
    eschige zunbada
    wulubu ssubudu uluw ssubudu
    tumba ba- umf
    kusagauma
    ba – umf

    Франсис Пикабиа (1879–1953)

    COEUR DE JÉSUS

    Jardi me cha vide
    Plu cuses vi gent re
    Jan este oses cine resses
    Brûl ille mor gnée cui
    Avo alon allu ndon
    Cur emblés chi tite pord
    Porch raient couro sotis chrét
    Son terrés eff Teprie sa

    Велимир Хлебњиков (1885–1922)

    * * *

    Бобеоби певале су усне…
    Вееоми певали се гледи
    Пиеео певале се веђе
    Лиееј – певао се изглед
    Гзи – гзи – гзео певао се ланац,
    Тако на платну неких подударности
    Изван димензија живело је Лице.

    Превели са руског Вера Николић и Бора Ћосић

    Алексеј Кручоних (1886–1968)

    ГРАДСКА ПЕСМА

    ju ju juh
    ju ju juh
    gr gr gr
    pm
    pm
    dr dr rd rd
    u u u u
    kn kn lk m
    ba ba ba ba

    Игор Терентјев (1892–1937)

    * * *

    Sojneka žynéjra
    Lipitaroza kuba
    Vejda lejdé
    Cjubé
    Tuka stuka vej
    Ojok kjok Éb`
    Hércup
    Up
    Pi

    Рихард Хилзенбек (1892–1974)

    CHORUS SANCTUS

    a a o a e i i i i o i i
    u u o u u e u i e a a i
    ha dzk drrr bn obn br bus bum
    ha haha hihihi lilili leiomen

    Иво Андрић (1892–1975)

    ЛИЛИ ЛАЛАУНА

    Лала лула, луна лина
    Ала луна лани лана
    Ана лили ула ина
    Нали илун лилиана

    Лила ани ул улана
    Лани лину ул нанула
    Анали ни нина нана
    Ила ала уна нула

    Алауна лул ил лала
    Алилана, лан, лу, ли, ла.
    Налу нилу нун нинала
    Нала уна ан анила.

    720 rsd
  • Ostavši letom u Moskvi
    Quick View
    (0)
    Od : Sergej Čudakov

    Ostavši letom u Moskvi

    * * *

    Sve napisali na jednom listu
    Kojim će mi do znanja dati
    Da će mi košulju navući čistu
    Pre no što će me ustreljati
    I gotovo ubijen kao zaspao
    Okupan u znoju lednom
    Setim se da sam na plaži ležao
    Zagrljen sa devojkom jednom
    U rano jutro ja se budim
    U rumenoj nekoj bašti
    Miriše barut. Slutim
    Pucanj. Sad ću pasti

    * * *

    Kafa i votka. Noć bez snova.
    U peći pleše plamen.
    Palačinka crna gramfona
    Vrti se i zabavlja me.
    Živim, skoro izistinski.
    Kiša da asfalt udavi.
    Aleksandar Vertinski
    Peva nešto o ljubavi.

    * * *

    Ja idem a ptice pevaju
    i drveće od pesme zanemi
    nikome pesnici ne trebaju
    sasvim su drugi sada problemi

    U složenom cvrkutu mrtvih ptica
    luta smrt kao zadnja utvara
    na snimku će biti obrnuta lica
    antisneg krematorijskog gara

    JESEN

    Narandžastozlatna, gusta
    Sleće s hrastova, klenova, sa iva
    To dok povlači se vlast šumska
    Baca, u panici, sve iz arhiva.

    * * *

    Ljudi na mesec putuju
    Kavijar jedu ne gladuju
    Pomislih: bože sveti!
    Svejedno ću ja umreti.
    To što će me progutati
    Ustima gladnim celog veka
    Neće tu brešu zakopati
    Taj što tamo na mene čeka.
    To sve samo progres krije
    Ovo jeste a ovo nije
    To je ka meni skok tvoj
    Na luni zaigranoj.

    720 rsd
  • Dok spavao sam svuda je padao sneg
    Quick View
    (0)
    Od : Boris Rižij

    Dok spavao sam svuda je padao sneg

    * * *

    Kasno je već. Evo nebom reflektori
    zaigrali. Zabavlja se svetina.
    To je noćni klub, tu su igre, razgovori.
    Kao da je ʽ43. godina.

    Kao vraćam se i pod bombama stradam.
    Sneg i zemlju eksplozija budi.
    I ubijen u sivo blato padam.
    A ti me probudi, probudi.

    * * *

    Ovde mnogo plaču. Ovde krstovi stoje.
    I ne pije se sasvim, bože me prosti.
    Ka nebu bokori pružaju grane svoje
    Kao da su nečije kosti.

    Kada bi svi oni na tren vaskrsnuti znali,
    Krijući svoja lica rekla bi ta nejač:
    „Ma, šta pričati o životu, moj stari,
    Kad ni smrt ne može da zaguši plač.“

    MUZIKANT I ANĐEO

    Na starom skveru svira muzikant,
    bledunjav, crna traka čuva mu vrat.

    Slušam sa klupe, gotovo ne dišem,
    na starom skveru nikog nema više.

    Samo se golubovi vrte tu oko nogu
    i plavooki anđeo odan svome Bogu.

    …ah, što muzika tužnija, strašnija biva
    tim se krilati nežnije osmehiva.

    ZIMA

    Svake godine zima dolazi rano.
    Dvadeset godina njenom belinom
    bejah omotan. A sa ovom zimom
    kao da s uma silazim lagano,
    mili druže. Nikoga, ničega.
    Stih se rodi, i već umire
    stisnutih zuba. Nečije ridanje navire,
    čuješ li, kako žale zbog njega.

    …A kad se upali zvezda u noći,
    i pogase se svetiljke u kući,
    grejem dlanove, u njih dišući,
    i šapućem: „Sve će proći, sve će proći.“
    I gledam, umirući, kroz okno, čedno
    polje besprekornog snega.
    Da je bar nečijih tragova – čoveka
    ili zveri, nije li svejedno.

    * * *

    Dok spavao sam, svuda je padao sneg –
    Padao s neba, beli, plavičasti,
    I neki strašni izišao je čovek
    sa ogromnom lopatom u svojoj vlasti
    i probudio me. A nije me sneg
    razbudio, tiho, sasvim tiho je padao.
    Sredinom dana probudih se bled
    a za zidom dečak je tužno plakao.
    Nekada davno na sneg bih izlazio
    bez kape i kaputa i ka prvoj stanici
    trkom bežao i do smrti rȁd bio,
    miloj, u zečijoj bundi, prijateljici.
    Išli kod mene, naokolo je sneg ležao.
    Dvorište beše pusto, sami na celom svetu
    nas dvoje smo bili. Kako sam znao
    poljubih je tada, od uzbuđenja smo se tu
    osvrtali, ja krišom, otvoreno ona.
    Gde li se sada dela moja tuga,
    moj nemir? Naslonjen preko balkona
    slušam plač i vidim sneg. Kuda
    da bežim sada, a nikuda ne bih.
    Sneg plavičast, kô čaršav posle pranja, lak.
    Grebi lopatom, čoveče, plači i grebi.
    Moj dečak ili devojčica, moj dečak.

    720 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    DADA KROKODARIJUM – Antologija francuske dadaističke poezije

    Пјер Албер-Биро (1876–1967)

    ИЗА ПРОЗОРА

    Киша сивило кише.
    Рикавртлогтрљаноггвожђа
    Камењештодрхти
    Трамвајскрећенауглу
    Електрицитет
    Жезломотора
    Жезлосветлости
    Жезлољудсконосилацвоље
    Земљаморењиховдубокмир

    Ноћдан
    Кишасунце
    Бесконачност
    Потпуна
    Ко-њ-скре-ће-на-углу

    Стара механика
    Кишасивилокише

    Трамвајелектрични

    Луј Арагон (1897–1982)

    СТАТУА

    Сласт Ручак сунца
    Умирем Слина Сан

    Звоните Јутрење
    Маска са хлороформом Љубав

    ваљам се читавом својом дужином
    Понор Углавном

    Тепих пред постељом није мртав
    Она се креће певајући веома тихо
    Пантер Пантер
    Моје тело не умире зато под наборима завесе
    Човек у мору Мастило
    За скретање

    Селин Арно (1885–1952)

    ЛИКОВИ-ЗАГОНЕТКЕ

    Није много тајанствен за воланом твојих кола
    Никада нећеш наћи кључ
    Д у наопакој слагалици у аутобусу М
    Поново за звезду окачене лестве преврнуте
    Тумарање бицикла дурбини отмено подигнути
    Очигледно није довољно
    Дада ће пристићи
    Засешће на ивицу путева уз луцкасту ватру
    На смех дечијег бунцања
    И пут подругљивог гвожђа
    Показује нове зубе
    Последњем возу

    Жан Арп (1887–1966)

    СТАРОСТ ЖИВИ ОД ДЛАКЕ У ДЛАЦИ

    старост живи од длаке у длаци
    преко ваздуха сироче постаје
    живи као јаје
    из којег се излеже воће
    на ужету разапетом између два крила
    ваздух је стар колико и крила
    воће крила рађа
    лишће крила крвари
    на поткама ваздуха

    Жак Барон (1905–1986)

    НЕПОЗНАТИ

    Рекао је моје усне јесу чудовишно грожђе
    пантери који певају
    тише од најтиших птица у долини
    и бикова окрвављених великим тамним облацима
    Рекао је
    Носим у својим грудима
    таласе огромне жестоке
    усред лепог цвећа великих дана
    Звао је Марију
    малу девојчицу што носила је поврће
    Рекао је рекао је још
    Мак сам
    који буди ујутро плаветнило бледих животиња

    Андре Бретон (1896–1966)

    ЗЕМЉАНИ КЉУЧ

    Пјеру Ревердију

    Може се следити на завеси
    Љубав одлази
    То је сигурно
    Концертни клавир
    Све се губи
    У помоћ
    Прецизно оружје
    Цвеће
    У глави ће се излећи
    Неочекиван преокрет
    Врата попуштају
    То врата су музике

    Пол Дерме (1886–1951)

    ШТАП

    Десно крило шешира
    Процветао штап Духови
    И светлост пљускова
    Под стрехом
    немарно звижди Лето има задригло лице пијанца
    Траже се у сенци наше главе Пљачкаш који кркља на стрњици
    окончала се твоја успешна сезона
    Ружин језик на грахорки
    COQ челични дрмуса твоју кресту
    Ево јаја диљем пута

    Покривена двоколица јури на челу

    Сећање…
    Све јутарње муве Срушиле ми се на руке
    Јесам ли доживео већ нешто слично Удар ветра
    Ех свадба
    Сезона ружа
    је прошла

    Робер Деснос (1900–1945)

    КУВАН ЈЕЗИК II

    црним гласом
    мршавим гласом
    заводи ме
    у танкој ноћи
    у дану времена.
    Оденути се у вео косе
    музе са умирућим грудима.

    И округао глас
    каже како је пут поробљен.

    Каква печена светлост тог дана!

    Пјер Дрије ла Рошел (1893–1945)

    ТВОРНИЦА = ТВОРНИЦА

    Као трансмисаони каишеви у породичној творници
    Гранате
    мимоилазе индустријска постројења на својим путањама
    под главом Људи –
    Људи,
    вековима извештеним за рад који,
    у видицима и годинама,
    врти се у круг,
    пресецајући Земљу редом поигравајућим пијуцима.
    И жеља власника сикће међу њима, налик на фијук бича.

    Пол Елијар (1895–1952)

    БЕЗ МУЗИКЕ

    Неми су лажови, говоре.
    И ја у бесу одиста говорим сам себи
    И моја реч
    Заблуде буди,

    Мало моје срце.

    810 rsd
  • Bijes dalekih mora
    Quick View
    (0)
    Od : Enesa Mahmić

    Bijes dalekih mora

    RIJEČI

    Vjerovala sam u moć riječi
    Kao što pagan vjeruje mjesečevim mijenama
    Sve dok nisam pronašla mačku sa spaljenim repom –
    Bezazlena dječija igra

    Unijela sam je u kuću
    Stavila na rukopise
    Cviljenjem je rekla sve ono što sam propustila napisati.

    VARNASI

    Noći su najljepše u Varnasiju
    Dok moćne vatre proždiru splavove

    Željela bih da imam hiljadu ruku i usana
    Da postanem savršen konkavan oblik
    Preko tvog tijela
    Bez ijednog međuprostora

    Pokazat ću ti grad sa pokretnim udovima
    Kad mjesec preliva srebrom sirotinjske krovove
    I majke dozivaju djecu na počinak
    Pokazat ću ti pepeo koji sam sačuvala u dlanovima.

    PRALJE NA GANGU

    Išla sam ulicom sve do mosta koji vodi u Haridvar
    Ništa se nije čulo osim žubora vode
    I prigušenih glasova pralja
    U jednom trenutku
    Činilo se kao da tečem
    U istom ritmu sa vodom
    I da voda teče kroz cijelo moje biće

    Zatim
    Pralje su ugasile fenjere
    Voda je postala crna i smolasta
    Kali – cijeli život u kruženju svjetla i Tame.

    ISTRA

    Žene na prozorima kamenih kuća
    Vise ko saksije
    Žale se na buru i kostobolju
    Raspredaju o događajima iz života drugih
    O sebi nikad ne govore.

    MOSKVA

    Šareni krov crkve
    Poznata ta slika reproducirana na hiljadu razglednica
    Poznajem miris zime
    Miris se najteže zaboravlja
    Urlik vjetra, struganje lopate po zaleđenom betonu

    Vidjela sam sveštenstvo
    Oltar u oblaku tamjana
    Odore od brokata i svile
    Господи помилуй

    Sanjam kako stojim u muzeju ogledala
    Beskonačne refleksije
    Iza svakog lika u ogledalu otkrivao se drugi lik
    Koji me posmatrao preko ramena.
    I ne mogu otkriti da li im je izraz
    Upitan, tužan ili pun nade.
    Svi su iščezli
    U bjeličastoj magli.

    500 rsd
  • Zidovi i pismo
    Quick View
    (0)
    Od : Borivoj Vezmar

    Zidovi i pismo

    VIŠNJE

    Pre podne sam sadio višnje
    a od podneva pio votku spuštao sidra
    u paučinu ostataka dana
    zatim
    u šapat predvečerja
    uđe mačkasta
    orleana
    prebirući o ljudima
    u svetlosti što potire
    zapise krvavih fleka
    dok su se u njenim mrežama mreškale
    ribe
    i zvezde
    kroz san se moje telo stapalo sa svojim ljubičastim
    odsjajem

    SNEG I PLAMEN

    Sneg je materijalizovana svetlost
    nepropadljivih odora –
    plamen u njima čisti
    od nestajanja
    dok to čime sijamo i gorimo
    prelazi u
    bljuzgu i u
    pepeo

    PILIĆI

    Što više rastu ka nebu,
    noge pilića sve su duže i nezgrapnije
    nauštrb krila koja kržljaju.
    Paperje sve je ređe, po telima se množe vatreni pečati.
    Sve se okreće prema zemlji
    a slutnja leta
    ne jenjava.

    KNJIGE

    Pisaćemo knjige – za po jednog čitaoca.
    Objavljivaćemo ih u najviše tri primerka.
    Zapravo, nećemo ih ni objavljivati.
    Učićemo ih sa telefona, naizust, i recitovati ih po napuštenim stratištima.
    Sami sebi.
    Svak za sebe.
    Cepteći.

    ZIDOVI I PISMO

    Bolje objavi knjigu, besmisleno je piskarati po zidovima. Skoro da je jednako besmisleno objaviti knjigu, kao i piskarati po zidovima. Čak je i manje besmisleno piskarati po zidovima, nego li objaviti knjigu. Bolje piskaraj po zidovima. Ili još bolje: zidove sruši, a knjigu spali.

    500 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    ČITATI: VOLETI – antologija savremene slovenačke poezije

    Томаж Шаламун (1941–2014)

    СВЕТЛОСТ СУ ТАЧКИЦЕ С ТАМНИМ БАМБИЈИМА

    Штапићи су шишали кићанке на хаљинама,
    заборавивши да се сложе на огњиште.

    Херман Вогел (1941–1989)

    ЛОКВАЊ, СРЦЕ

    Отишли су у неку туђу државу
    и знали нису да ли је то добро или зло,
    све дубље пузили су у лепљиво тесто,
    питали се потом: шта је то?
    Под глежњевима расли су им црви,
    под косом локвањ се расцветао,
    посред груди, тамо, где срце је,
    мудрац је тихо запевао:

    Не идите где не треба,
    тамо ћемо стићи без путовања.
    С душом у руци, са срцем на пладњу,
    рећи ћемо: тако нам се сања.

    Марко Кравос (1943)

    ТАМНО

    Дан дан за даном
    отиче у тамна уста.

    Страх, самозвани војвода
    чврсто у седлу.

    Ласте на небу
    кап су у мору.

    Александер Першоља (1944)

    КРОВОВИ

    Прелетећу сва настајања.
    Прелетећу све часове,
    све будуће сате.
    Прелетећу себе,
    Прелетећу космос,
    прелетећу све кровове,
    прелетећу све прозоре,
    све очи,
    све душе.
    Прелетећу непокретност.

    Кровови плачу док падају.

    Јосип Ости (1945)

    ЉУБАВ ВИДИ ОНО ШТО НИТКО НЕ ВИДИ, А НЕ ВИДИ ОНО ШТО СВИ ВИДЕ

    огласило се звонце
    и отворио сам врата
    и никога нисам видио

    пришла си
    питајући
    тко је

    рекао сам
    нитко
    и затворио врата

    ти си рекла
    како нитко
    на вратима је стајао слијепац

    слијеп од љубави
    ништа нисам видио

    Исток Гајстер Пламен (1945)

    ОКРЕНУТО СУНЦЕ…

    окренуто сунце
    кишовита обрва

    уморни пупољци
    семење карата

    Матјаж Коцбек (1946–2013)

    НЕВИНЕ РЕЧИ

    Невине речи умирују,
    као кљун лађе авантуристе,
    као радар услед неочекиваног ударца,
    као мртва мора у бити ветра,
    невине речи умирују.

    И увек имају речи своја предграђа,
    предграђа старих изрека пуна,
    имају своје метеоролошке карте постојања,
    свој начин тихога ткања,
    свој марципан раширен над дечјом постељом,
    над постељом глухонемог детета,
    којем мелодија бежи
    кроз бесконачне ходнике ткива.

    Милан Деклева (1946)

    АНАКСИМАНДЕР ПИШЕ

    Логос је божја ситнина.
    Сваки бесмртник који у пролеће приспе
    придода му значење.
    Човек му смисао дода,
    дужину краткоћом замени.
    Кад песма заштити дотече,
    недотицано заћути.
    Разлике ту нема. На ивицама смртних речи,
    у беседи смрти.

    У белом, безвременом шуму,
    споју свих гласова
    пуштених у свет
    који – једино – знамо ћути.

    Денис Пониж (1948)

    НЕ ЗНАМ ГДЕ САМ ТЕ ИЗГУБИО…

    не знам где сам те изгубио, прозирни
    анапесту младости. није то слово, ни мука
    пробдевених сати, ни смрзла стаза ка јутру
    ћутања. није то. забраздаш у њега, па ти се
    на граници лутања, светлости, тело претвара
    у лед и зид. у мастиљав свод. грејеш га
    лудом страшћу. није то. и расте у смрзлу
    чипку, у ткање што знак је и мирна вода.

    Милан Јесих (1950)

    ДЕТЕ ЈЕ ПЛАКАЛО…

    Дете је плакало
    од драгости, сада има
    птице
    на трепавицама, сада
    полеће
    за вечерњим возом

    720 rsd
  • Otisci svetlosti
    Quick View
    (0)
    Od : Tasos Falkos

    Otisci svetlosti

    NEKOM KO PITA ŠTA JE SVETLOST

    Prijatelju, ne znam, ti reci šta je svetlost,
    Ukoliko nisi video opijene zvezde,
    Sunce da se osmehuje
    I mesec da ti zaklapa oči.
    Ne znaš, očigledno, šta je svetlost
    Ako nisi bio duboko povređen,
    Ukoliko se nikad nisi našao u potpunoj tami.

    Ne govori mi o sudbinama.
    Ako se tama čini večnom,
    Večna je i sudbina svetlosti.

    METEORA

    Između crvene i plave
    Video sam sive džinove
    Njihova lica obrisana vremenom
    Njihove ruke – šta bi još one mogle držati? –
    Otpale su i pretvorile se u prašinu.
    Nalaze se jedan do drugog
    Ali su svejedno sami
    Kao kada dovršavamo rečenicu
    I pre no što je završimo
    Ona je već beskorisna.

    GRČKA SVETLOST

    Svetlost koju su sazdali ovde
    Kamen po kamen
    Srušili su naši preci a potom opustošili
    Napuni se nebo crnim dimovima.

    I jednog dana
    Jedan najtananiji sunčev zrak
    Pada odozgo na napukli kamen
    Otkrivajući nepodnošljivu lepotu
    Koja nalikuje da dolazi sa neviđenih strana
    Sveta.

    Tada dvoje-troje osećaju
    Ujed krivice.

    KAFA

    Ponekad uveče
    Moja preminula majka
    Spravlja mi kafu kako bi me utešila
    Zbog snova umrlih i nestalih
    „Kakva ironija, kaže ona,
    „Da ja, koja sam toliko volela svetlost,
    Trebalo bi da tešim nekoga
    ko više voli tamu!“
    „Majko“, kažem, „pomozi mi,
    Ne sputavaj me.
    Ja sam takođe voleo svetlost,
    Ali u očajanju.“

    OD DNA

    Kada ribe sa dna
    Čuše za svetlost
    Popeše se sve zajedno
    Da ga pozdrave.

    Pele su se i pele
    I ne nalazeći svetlost
    Duše su im izlazile na usta
    Pucajući.

    Pre no što će umreti
    Izdigle su se i videle
    Nekakve svetle otpatke:
    Zar smo se za ovo borili?

    500 rsd
  • Cvrkut u magli (haiku)
    Quick View
    (0)
    Od : Zoran Antonijević

    Cvrkut u magli (haiku)

    * * *

    Slomljena grana.
    Pod olujnim oblakom
    prosuto gnezdo.

    * * *

    Slavuj cvrkuće.
    Zorom budi udovicu
    u praznom gnezdu.

    * * *

    Suvim lavežom
    i jecajem iza ugla
    govori magla.

    * * *

    Vrisak se stopio
    sa škripanjem vagona.
    Prolazi život.

    * * *

    Veju latice
    razgolićene ruže.
    Prolećna oluja.

    * * *

    Na noćnom nebu
    slepi miš hvata svica.
    Izdahnu zvezda.

    * * *

    Crvlja se voće.
    Rakijski kazan zarđao.
    Pusto je selo.

    * * *

    Omamljeni svetlošću
    oko sobne lampe
    plešu komarci.

    * * *

    Sunce je zašlo
    a vrelina ostala.
    Nesnosna je noć.

    * * *

    Noć se povlači.
    Na krilima Pegaza
    Sunce dolazi.

    300 rsd
  • Plastična Aleksandrija
    Quick View
    (0)
    Od : Saša Skalušević Skala

    Plastična Aleksandrija

    ТРЕЋИ

    Ако је Адам први човек
    Први песник
    Ако је Ева начињена од
    Његовог уснулог ребра
    Друга
    Нисам ли ја који сам рођен
    Трећег дана априла
    Трећи
    И јесам ли онда ја
    Од бронзе

    ПОДАВАЊА

    Стојимо чела неравна
    Наборана у огромној Нули

    Два вешто издељена
    Иако не баш бистра чувара
    Држе нас заточене
    У огромној Нули

    Због наше ћутљивости
    Тако несхватљиве равнодушности
    Све оно што нас заокупља
    Неки случајни пролазник
    Добро дошли путник
    Странац или само
    Бегунац пред мраком
    Могао би помислити
    Да неког чекамо

    Чекамо у огромној Нули
    Огромној Нули

    НЕЗАБОРАВ

    Све ме и сада подсећа на то
    (готово две деценије касније
    или је већ прошло више)
    Петао који кукуриче у поноћ
    Мирис палежи у ваздуху
    Твоје модре шаке што просипају
    По дворишту воду
    Док около свеже
    Покошена трава дрема
    И мљацка
    Сласт првих јагода
    Испод Сунца
    Један глас из даљине који
    Као да виче
    Бежите
    Иду звери

    ПАРАДОКС

    Кажу да деца могу видети
    Прошлост других
    Док људи на самрти
    Посматрају будућност оних
    Крај њих у свом ропцу
    Немају снаге да им је саопште

    Живот је ироничан и диван
    Он измиче и бежи
    Ма колико га вукао за рукав

    ГРАД У МАМУРЛУКУ

    Звече ланци и тешке речи напољу
    Пробијам се у голој води свог тела
    Кроз конфузију и разлоге створене некуд
    Споља од сила немерљивих

    По том опoмињућем звуку
    Знам да је данас петак
    Комуналци у наранџастом односе
    Кородирале металне контејнере
    Дар европске или неке друге уније
    У које пет околних улица
    (и још неке које се шверцују
    обично ноћу)
    Сипају остатке свог распадања
    Самоће немоћи и непроцветалих глагола

    Радници уз псовке лупу и галаму
    Одлазе мрзовољно и равнодушно
    На бурек и јогурт трежњење смс предах
    Ширећи мирис и сећање
    На казамате Турке и епску поезију

    Толико је хаоса толико смећа
    У нама напољу око нас
    У граду на Балкану
    Да се радостан препуштам
    Свом ужасном мамурлуку

    400 rsd
  • Hronike
    Quick View
    (0)
    Od : Ivana Jovanović

    Hronike

    ОЧЕ

    Од праха
    Од честица
    Што спадају са зидова Суводола
    Направљен си ти
    Љубљен од звезда
    Вољен од небеса
    Љуљан рукама Богородице
    Штићен српским вуком
    Световидом вођен
    Крстом благословљен
    Створен си
    Као чудо
    Привиђење
    Мистерија
    Као снага природе
    Као новонастали мир у манастирима
    Као занемели пред истином
    Као понизан пред Богом
    Створен си
    Оче,
    Са дубоким коренима
    Који путују земљом
    Посађен си као
    Семе које проклија
    У највеће дрво
    У разгранати храст
    Који се савија пред налетима ветра
    Али никад не пуца
    Створен си
    Оче,
    Као најмоћније царство
    Као Силни
    Као цар у борби са животом
    Створен си
    Да се уздижеш
    Расплињујеш
    Нарасташ
    Простиреш
    Сакупљаш и шириш
    Створен си
    Оче,
    Да у твом скуту седимо
    У њему се љуљамо
    Још као мали
    Уз твоје се тело
    Као уз Јулијске Алпе
    Пењемо
    Врх твога врата освајамо
    Чело ти целивамо.
    Од праха
    Од честица
    Одобравања икона и фресака
    Од златне прашине
    Направљен си
    Створен си
    Да те поштујемо
    Створен си
    Оче,
    Да те као светост волимо
    И за тебе молимо.

    ТО ЈЕ ЖИВОТ

    Радим лоше ствари
    Опрости
    У Хавани су ми два дугмета откопчана на кошуљи
    Имам свог Харлија
    Кожу ми пржи врелина Сунца
    И добра сам
    Али помало дивља
    Док се увијам попут змије на путевима
    Бежећи
    Лутајући
    Тражећи
    Неки знак
    Симбол
    Да је ово што радим забрањено или погрешно.
    Радим лоше ствари
    Опрости мојој бахатости
    Непримерености
    Што не марим за твоја и туђа мишљења
    За похвале, одобравања или критике
    Док плешем танго грешним улицама Аргентине
    Што не желим никог другог
    Већ само живот
    Да уђе испод моје коже
    Да брзо јури не марећи за ограничења
    Да ме доведе до лудила
    До „La petite mort”.
    Опрости
    Што се осећам овако добро
    Потпуно сама, слободна и млада
    Што ми се снови не поклапају са већином
    Радим лоше ствари
    У томе и уживам
    Опрости
    Што желим свој дом
    Испуњен књигама, сликама, плочама
    Што видим себе у белој фотељи и једног шарпланинца крај мојих ногу –
    Опрости што не видим тебе.
    Радим лоше ствари
    После поноћи сам у пустињи Руб ел Хали
    Бела тачка у пространом црвенилу
    Остављам трагове песка на теби ујутру
    Није ме страх да изговорим
    Да се не молим на твој начин
    Да не волим и не љубим као ти –
    Нећу доћи када ме позовеш
    Када ме желиш,
    Већ када или ако
    Ја то хоћу.
    Опрости,
    Када сам сама тек тада дишем
    Људи ми узимају дах из плућа
    Гуше ме
    Имају своја правила, савете и мишљења
    А никад нисам умела да слушам или радим
    Оно што неко захтева од мене
    Зато
    Имам своју кожну јакну,
    Харлија
    Градове
    Државе
    Мир;
    Одлазим.
    Опрости,
    Волим себе, потом тебе
    Радим лошу ствар
    Опрости
    А и ако не успеш,
    Нисам сигурна да ћу марити,
    Јер на мене чека нешто много важније –
    Мој живот.

    ИМЕ

    Данас су поменули твоје име
    И моје срце је стало.
    Изгубило је ритам свакодневице
    И кривим те
    Јер је твоје име
    Натерало моје биће
    Да се изједначи са леопардовом брзином
    И лављим урликом.
    Данас су поменули твоје име
    И дан је почео да сиви.
    Моја реалност се исецкала
    Попут слика кубиста
    И попримила облик
    Мункових слика.
    Крик.
    И ја у њему.
    Данас су поменули твоје име
    И ја сам се изгубила у нотама.
    Слогови твога имена
    Миловали су моју ушну шкољку
    Попут најфиније Вивалдијеве композиције.
    Јер је твоје име дело.
    Молитва.
    Чудо.
    Ругање.
    Подсмехивање.
    Само за мене.
    Данас су поменули твоје име
    И посекла сам се од тог имена
    Јер се крхке ствари ломе
    Ако их јако стегнеш.
    Крвљу црвенијом од наше љубави
    Теку грехови
    И страст
    Наших дана
    Одсечене стварности
    И сакривених година.
    И ја се сечем о твоје име
    Али не због тебе
    Већ због беле руже наше љубави
    Која губи понешто од своје невиности.
    Данас су поменули твоје име
    И заронила сам дубоко
    Задржавши ваздух
    Пуштајући шум других људи
    Да допре до мене
    И била сам обична клинка
    Којој би рекао да је вечито неозбиљна.
    Данас су поменули твоје име
    И не желим да га спомињу више.
    Подсећа ме да сам имала неког
    Са вером у мене
    Већом од планине
    И надом
    јачој од кутије у којој се крила од Пандоре.
    Подсећа ме да те имам
    И када те не желим
    И када те немам.
    Подсећа ме на заувек.
    Данас су поменули твоје име.
    И пашћу попут Еуридике
    Дубоко у свој Хад
    Јер мој Орфеј
    Није овде.
    А једино што чујем је његово име.

    КО ЈЕ ТВОЈ ДОМ

    Да ли желим да знам
    Коме идеш
    Уморан и сам
    Отежалих ногу
    Главе препуне сећања
    Тела продатог немарним женама
    У ноћи
    Осветљеној уличним фењерима,
    Коме идеш
    Након што нахраниш жудњу мојом кожом
    Опијеш его мојом патњом
    Ускликнеш радошћу над мојим добровољним одустајањем од себе –
    Зарад тебе,
    Коме идеш
    После мирно упаљене цигарете
    Док остајеш равнодушан на мој јецај,
    На маглу што прекрива моје тело
    Учинивши да се изгубим под њеним наборима,
    На хладноћу која ме тресе јер не видим пламен у твојим грудима,
    На твоју одсутност
    Онда када највише требаш.
    Коме идеш,
    А мени кажеш да те чекам
    Да се лепо обучем
    Наместим фризуру
    Припремим вечеру
    Наспем бурбон
    Да ћеш ми певати
    „Један човек, једна жена”,
    Где си,
    Јер је соба утонула у мрак,
    Јер још седим правих леђа на столици
    Јер су се локне распале под тежином издаје
    Јер шминка није могла одржати лепу срећу
    Јер је једна жена ту,
    Само правог човека нема.
    Коме идеш,
    Постојим ли у твојим мислима
    Или одавно седим на перону чекајући мој ред за заборав,
    Чуваш ли ме или дајеш делове моје душе различитим длановима
    Да ме носе даље од тебе
    Скидаш ли маску
    Пред мојом крхкошћу,
    Јер си одвећ нем на моју бол.
    Да ли стварно желим да знам
    Коме идеш,
    Ко је твој дом?

    КАДА ОДЕШ, ТАМО ОСТАНИ

    Пошто си отишао,
    Узалуд би било да се враћаш.
    Не поседујеш више ову обећану земљу
    Ниси узрок бујања трешњиног цвета у мојим венама
    Не можеш опет лећи,
    Остварити снове
    На мојој трави
    Не можеш да захтеваш да те још једном додирну моје влати,
    Отпузи назад у своју рупу
    Изгнаниче,
    Љуби праг који никада више нећеш прећи,
    Запамти оквир врата која нећеш више отварати,
    Не спомињи дом,
    Не спомињи моје име –
    Ми нисмо ту.
    Не тражи небо на мојим грудима
    Не играј се маслачком испод мојих ребара
    Не можеш склонити гране са мог лица
    Не пипај лишће на мојим ногама;
    Ја сам скинула ципеле,
    Ја остајем,
    Ти идеш.
    Ударај данима,
    Вичи ноћима
    Нећеш уклонити бедем
    Нећеш срушити тврђаву
    Архитекто,
    То више није твоја грађевина
    Не познајеш ове одаје
    Нећеш се попети на врх куле
    Нећеш ме наћи обасјану месечином
    Јер,
    Немаш права
    Гледати обрисе испод лагане хаљине,
    Престани,
    Не кради моје погледе,
    Нису твоји за чување
    Не тражи моје речи,
    Нису твоје за памћење,
    Немој ме желети
    Жеља је варљива,
    Помислићеш да ћеш ме поново имати.
    Пошто си отишао
    Све је узалуд,
    Рекао би излизано „волим те”,
    А ја одавно нисам твоја за вољење.

    400 rsd
  • Mali noćni stihovi
    Quick View
    (0)
    Od : Anđelko Zablaćanski

    Mali noćni stihovi

    2.

    Ноћ као кучка глува
    даљином лаје
    не хаје
    што у сну си неком
    далеком
    док немир у коси ти дрема
    самој с човеком
    који те нема
    ни за кога око ти сјај чува

    6.

    То стих, то риме
    кроз ноћ
    хладним дахом зиме
    врелим мислима мојим
    шапућу твоје име
    и немоћ
    које се силно бојим
    јер без тебе не постојим

    9.

    Ноћас твој бол у мени плаче
    на длану меком
    несну далеком
    склупчано остављено маче
    немиром спава
    док жени с човеком
    сан се чини
    као најнежнија јава
    на зимској месечини

    13.

    Нек заћути ноћас ћук
    нек се чује како шкрипи бреза
    како пролама мук
    док низ кичму ми
    силази језа
    твој струк
    на мојим длановима врелим
    у ноћима снежно белим
    и тајна моја
    бескрајна
    колико те желим

    44.

    У ноћи и увек
    моја си жеља недогледног сјаја
    мој лек
    а ја твоја тајна
    дуго и вешто чувана
    од жена – њихових поглед мазних
    нечистих сила разних
    моја си жудња бескрајна
    моја роса у зорама маја
    а ја твоја љубав прећутана

    520 rsd
  • Drainac i druge pesme
    Quick View
    (0)
    Od : Vlasta Mladenović

    Drainac i druge pesme

    У СЕНЦИ СВОЈОЈ

    Све ме више звезде
    обасјавају озарене,
    а ја бих негде
    да будем у сенци својој.

    Велика је ватра,
    дар од Прометеја,
    док певам
    и сам сагоревам.

    Све је речено,
    узалудне су моје очи,
    нек о свему
    поезија сведочи.

    Лирско је моје срце,
    ал реч чврша од камена,
    жубори песма, суза чиста,
    „горо, ле, горо зелена.“

    СИЗИФ ШАРКАМЕНСКИ

    Велики је терет
    на мене спао,
    опет будим свет
    одавно дубоким сном заспао.

    Кукуричем, ричем,
    свом снагом свога гласа,
    гурам сунце уз брдо
    врх митског Парнаса.

    Која сврха, има ли спаса,
    шта могу песме,
    узалуд вапим, вичем,
    „мртвијем сном спава моје племе“.

    Па ипак, пењем се и стењем,
    мада је све теже,
    шта могу, живим своју смешну улогу –
    песник против земљине теже.

    ПОЕЗИЈА ПОСТАЈЕ ЛАКА ЗАБАВА

    Поезија постаје лака забава,
    општенародна масовна појава,

    светковина у част малих богова,
    игра речи, слогова,

    посланица царевима, спонзорима,
    слаткоречива нуди се рима,

    на улицама позорнице, циркуске шатре,
    кловнови, жанрови, гутачи ватре,

    песник-змај и песникиња змија,
    све је то поезија,

    нови соцреализам,
    песнички популизам,

    наших дана слика,
    свугде поезија – нигде песника.

    КАФАНСКА КРИТИКА

    Уђох у стару кафану,
    познату градску биртију,
    да се мало окрепим
    и коју реч ставим на артију.

    Дочека ме конобар,
    сав срећан што ме види,
    као да га је сунце огрејало,
    да ми каже аброве нешто му је стало.

    Слушај, били су овде
    неки твоји писци,
    ја се не разумем у те ствари,
    али мислим да су критичари.

    Слушај, рече важно конобар,
    много си добар,
    али лоше су о теби говорили,
    само су критиковали и пили.

    И то све на твој рачун,
    заједљиво, пуни једа,
    али лафчина си ти,
    кад је сирома био беда.

    Он прича, ја ћутим,
    нећу да учествујем у томе,
    не знам о чему је реч,
    али довољно слутим.

    КАМЕНЕ КЊИГЕ

    Празна је „Ресавска школа“,
    Ни преписивача, ни ђакона,
    Нема ни витеза, ни сокола,
    Само камење и васиона.

    Сваки је камен књига књига староставна,
    Која памти љубави и битке,
    У сваком душа записана,
    Читам тврде моје вере свитке.

    Нема крова, ни тавана,
    Али има неба, сунце и кише,
    Овде Бог својом руком
    Свете књиге пише.

    Све је записано,
    Јасни су знаци времена,
    Загледан у прошлост, читам
    Своју судбу и свога племена.

    400 rsd
  • Osmatračnica XXI veka
    Quick View
    (0)
    Od : Sanda Ristić Stojanović

    Osmatračnica XXI veka

    PROLAZNOST

    Prolaznost pravi svoju konstrukciju,
    u njoj stvarnost odvali pola lica nestvarnosti
    hodajući po iluziji vremena,
    nebo maltretira pola ideje ptice
    u vremenu, a pola ideje ptice u prostoru.
    Noć se nakrivi ka čoveku,
    izigrava zajedničko poricanje
    Sunca i jutra u samima sebi i nama.
    Krv opustoši svoje asocijacije
    na crveno,
    opisujući sve rane koje stiče vreme
    obmotano oko čoveka,
    kao zavoj stvarnosti
    koga čuvaju ishitrene izjave
    prolaznosti o svom samoubilačkom
    skoku u previjanje jutra već
    prošlim vremenom.

    JAVNO NEGODOVANJE

    Krv kao crveno posta
    ista kao naši otpori.
    Negodovanje zemlje,
    nekoliko slika neba, uspori.
    Nebo, negodujući što nije dodir ptice,
    kao zemlja zastane.
    Sunce, negodujući što je samo
    prst dana, naglo stane.
    Sunce nasred ulice šutnu neka
    dana da nije noć, provera.
    Noć negoduje što nije
    jutra u sliku veka, vera.

    GRAD

    Noć izviđa gde je grad,
    spuštajući se po obroncima svog apsurda
    razmeštajući čoveka u svojim mislima
    preoranim zaglavljima jutra o
    prebivalištu krvi u zapisu o svom crvenom.

    Noć otkopčava svoju usnu
    predugačkim pogledima jutra
    u uspravnost stvarnosti pred sobom samom.

    Noć se izvuče iz svog čela
    i preseli se na rame
    svađe zvezde i stvarnosti oko
    mesta koje grad zauzima
    na licu naših lutanja po ulicama smisla.

    FILM

    Nebo izvuče svoj film
    o ptici sa ruba misli neba o nama
    precrtavajući jednu omašku
    senke o svom telu
    preglasnim utiscima Sunca
    o razlikama između krvi i veka.

    Vek otrča za glavnom
    ulogom neba,
    koja je ipak sakrivena
    u nagodbi zemlje i čoveka
    iščezlog u nezaustavljivosti krvi
    da sve izda crvenom.

    SOPSTVENI PUT

    Krv me ugradi u obest
    portreta svog crvenog.
    Nebo preuveličava svoj
    put ka ptici, mojim likom.
    Sunce premešta svoj zrak u
    zrake moje nastranosti.

    Na ulici me noć gurnu
    u prenemaganje grada da
    ugradi previše konzervativnosti Sunca
    u avangardnost svog obletanja
    oko urbanosti jednog svog
    rečitog sivila.

    500 rsd
  • Beskrajno učenje o raskomadanosti carstva
    Quick View
    (0)
    Od : Nadežda Purić Jovanović

    Beskrajno učenje o raskomadanosti carstva

    TE TOPOLE

    Te topole na plavom nebu
    visoke su
    prema našoj proceni
    oko trideset metara

    Avgustovsko sunce kosim zracima sa
    neodređenim pojmom zavičaja
    u kome neki ljudi uskih očica
    skoro pa zli

    Šta vidiš pod rečima
    mleko poreklo voda
    ti bi dlanovima hvatao
    razlivene vokale
    a ne može se uhvatiti mleko reči
    ne može se reci vratiti

    ŽIČA I

    U dlanu zemlje
    Lavro
    malo vode si

    Zaustavljeno popodne
    ranog leta
    oblačak klepetuša turizam jasne boje

    Unutra
    bledosivi svod i slika van domašaja
    očinjeg vida

    Spuštam pogled grešna
    niz telo Ti
    dopola tetovirano

    Silazi i Rubljov
    sa nevidljive skele

    POREKLO

    Dada je šaputala
    da je žena prala suđe

    Žena je prala suđe u potoku
    i onda je rodila sina

    I sina je donela u loncu
    vidiš onaj lonac tamo

    Otud ti otac

    Lažeš dado
    oca je donela u tobolcu

    O dušo dadina
    otac – lonac

    KRAJ MOČVARI ČAPLJA SKLAVINIJA

    Nogicama prilagođenim puznom kretanju
    Plaženju uvlačenju migoljenju
    Prenosimo nauk o tajnim prilazima
    Čudesnoj imperiji kanalizacije
    Akvaduktima pređašnjih starosedelaca
    Rušenih kad smo bili preci bez ljubavi voda
    Oj dvojino moja anahrona i sestrice nevestice
    Gle kolikog u nas Genitiva odaslanog Vaseljeni
    Kad me pitaš rašta ostajemo, ostajemo da pevamo
    Beskrajno učenje o raskomadanosti carstva

    NEŠTO O BUĐENJU

    Pomisliš da si se probudio
    pored nekog tebi dragog
    da ćete za koji trenutak
    izaći na terasu
    i piti kafu i sok od pomorandže
    sa pogledom na prospekt grada
    sa veoma značajnom perspektivom –
    visinska priprema
    za silazak
    u pakao klanca ulica
    kojima prolaze ljudi automobili i godine
    I dok pereš zube
    i dok izoštravaš pogled
    na čašu na lavabo na klozetsku šolju
    na svakodnevne prizore koji su se toliko puta ponovili
    da skoro i ne primećuješ
    da si se probudio
    setiš se
    glasa
    koji ti je odsečno i zapovedno
    a opet tako prisno
    rekao
    Lazare
    ustani

    400 rsd
  • Bokserske pesme
    Quick View
    (0)
    Od : Pol Polanski

    Bokserske pesme

    DAO MI JE SVOJE IME

    Gledano odavde,
    uvek sam znao,
    on nije moj otac.

    Zvao me je sinom,
    ali mi je dao samo ime,
    ne i ruku bacača.

    Ja sam bio udarač,
    palicom, pesnicama.
    On nikoga nije udario.

    Kod kuće nije pričao,
    samo je zagledao mamu
    dok je jeo sam.

    Takođe, nikada se
    nije suprotstavio nikom.
    Jednog Dana zahvalnosti,
    ponudio je komšiji
    petaka, pet dolara
    da prestane da bije mog brata.

    Voleo sam ga, zvao sam ga tata,
    osećao njegove probleme.
    Podizao je sedmoro dece,
    morao je da zna
    da nisu njegova.

    Nije bio zaluđeni borac kao ja,
    ali odradio je svoje runde
    i sam.

    MOJ JUNAK

    Svaki mladi borac
    imitira šampiona.
    Moj junak
    bio je Ingemar Johanson.

    Nikad nisam video kako boksuje.
    Slušao sam na radiju
    njegov prvi meč
    za teškašku krunu.

    Johanson nije pravio
    kombinacije.
    Nije se brzo kretao,
    plesao, ni tkao.

    Ingo je bio moderni Viking
    što bije stare bitke
    samo desnom rukom.
    Torov grom. Ingov bingo.

    U prvom susretu
    moj junak nokautira Patersona
    u tri runde
    za teškaški tron.

    Samo još jedan Šveđanin u mom životu
    imao je isti rascep na bradi
    kao Ingo, kao ja.
    Beše to naš pop.

    ODA DŽOU LUISU

    Mrki bombarder je bio najbolji bokser
    koji je ikada izašao iz ringa ceo.

    Nije sačuvao pare,
    čak ni dostojanstvo.

    Ali, Džoa još služi mozak.
    Znao je o boksu više od drugih.

    Najbolji savet mladim borcima je
    prednji direkt, napadaj prednjim direktom.

    Luis nije verovao u dodir.
    „Ne udaraj njega, udaraj kroz njega.“

    Džo je obarao ljude prednjom rukom.
    To sam i ja učio da radim.

    Mrki bombarder nije
    zeznuo svoj mozak,

    već samo život.

    RING JE DOM

    Neki misle
    da je beli ring
    najusamljenije mesto na svetu.

    Mislim da se
    nijedan borac
    ne bi složio.

    Bokseri su usamljenici.
    Znaju kako je
    biti sam.

    Jeftina soba.
    Četiri zida.
    Nikog da se popriča.

    To je samoća,
    pravi pakao
    usamljenosti.

    Borci vole da se bore
    jer makar tu je neko
    za komunikaciju.

    Onda, tu je i publika,
    ma koliko mala,
    da te bodri.

    Za borca
    ring je dom
    koji je hteo

    koji je nedostajao.

    NJIHOVA STATISTIKA

    Neki ljubitelji boksa
    zvižde bokseru
    koji ulazi u ring
    sa mnogo poraza.

    Neki ljubitelji boksa
    misle da je tip
    sa skorom 12 pobeda 20 poraza
    običan klošar.

    Ti ljubitelji boksa
    ne gledaju svoj
    sopstveni život,
    svoju statistiku.

    Šteta što nema
    bokserske revije
    koja bi objavila njihove
    pobede i poraze u životu.

    Većina ljudi ide kroz život
    tražeći prvu pobedu,
    nad nekim,
    nečim

    i nikad je ne nađu.

    400 rsd
  • Bosanski robot
    Quick View
    (0)
    Od : Ernad Osmić

    Bosanski robot

    BOSANSKI ROBOT

    na otpadu negdje u Evropi
    među golfovima dvojkama
    u trnju bodljikavih žica
    u ritmu od dvije četvrtine
    crvenim svjetlom treperi
    strujno kolo
    u obliku mustre
    s begovskog ćilima

    oklopom sačinjenim
    od zeničkog čelika
    pogonom opremljen
    na tuzlanski ugalj
    bosanski robot hrđa
    nepodmazan

    ko ga napravio?
    ne zna
    zašto?
    ni to

    ZIMA

    Kaže ona da se život
    Kako prolazi
    Seli iz tijela u um

    Dokaz su ti ova djeca
    Što se valjaju po snijegu
    reče
    I penzioneri
    Koji mirišu na izgorjele kuće

    Šta je s nama koji čekamo
    Pod strehom autobuske stanice
    Koja prokišnjava
    I sve to gledamo
    pitam

    U nama se dešavaju
    Minijaturne apokalipse
    reče
    Dok nam ne postane svejedno

    MALŌ CVIJEĆE

    komšijina trogodišnja kćerka
    bere malō cvijeće ispred zgrade
    kaže veliko joj žao otkinuti
    rekoh joj da i malō cvijeće
    ima pravo da živi isto kao i veliko
    ona zatrese glavom
    ima ali velikom nije svejedno
    ako ga otkineš

    VAKAT ŠUTNJE

    ova raskrsnica se širi prebrzo
    ti na svoju – ja na svoju
    i tako evo u nedogled

    ruka moja je ruku tvoju
    uvijek mogla dokučiti
    pa makar da se prsti dotaknu

    sad su preširoke ulice
    prekratke nam ruke
    i sve te češće imenom
    krenem dozvati
    umjesto samo
    da kažem
    mama

    DJECA

    ništa mi ne govori
    dok ne odlučiš da pričaš sa mnom
    o onome o čemu pričaju djeca

    o čemu smo kao djeca pričali?
    ne znaš?
    ne znam ni ja
    ne mogu se sjetiti

    o smrti?
    o bogu?
    o autićima?
    ne znam

    nismo nastali od te djece
    ona još žive svoje živote
    tamo negdje
    a mi svoje
    ovdje negdje

    zato se ne prepoznajemo

    400 rsd
  • Groznica
    Quick View
    (0)
    Od : Slobodan Martinović

    Groznica

    ПАБ. КАРДИФ

    Паб.
    Центар Кардифа.
    У мојој глави the picture:
    You are drinking Brains;
    Brains Bitter Smooth…
    Everything is quite understood;
    Све је чудесно;
    The people are very kind
    Владају се пристојно…
    А ти јарко сијаш
    И тамо,
    Оним сијањем
    Што га добро знамо.
    И можда мисле
    Да од пива светли
    Тај поглед
    Који волим нежно;
    А не схвата,
    Не зна и не види
    Тај свет пивски,
    Учтив и љубазан,
    Да ти око
    Светлуца шашаво
    Сањајући
    Наше пенушаво!

    ГРОЗНИЦА

    Моја млада драга
    Лежи у грозници.
    Pontiac Fever,
    Воли да јој тепа
    На енглеском,
    Језику Шекспира
    И каубоја.

    Моја млада љубав
    Очајна је, лежи
    С Понтијаком
    (Манијаком, шта ли?)
    Место са мном
    И српским језиком
    Што по њој лута.

    Моја муза, љубав
    Млада лежи. Огледа се;
    Запомаже, не зна
    Лаж зрцала.
    (Како је лепа, зна
    Истина ока!)

    ДАЉИНА

    Бештија се
    Развукла:
    Њен реп – до тебе,
    А глава мени;
    Дуж њених леђа
    Путују поруке:
    Наше речене
    И неречене речи
    (Лек што може
    Само да залечи).

    Ипак,
    Обрни-окрени
    И све у свему,
    Преварисмо сиву
    Дугачку звер
    Што се бестидно
    Прућила
    Између нас двоје
    У нашем принудном
    Посту;
    На њој, збуњеној,
    Налазимо се
    Као на мосту.

    НАЛАЖЕЊЕ

    Вук
    У посеченој шуми
    Изгубљен лута
    Опрезно прилази
    Кладенцу
    Режањем тера
    Стварност и друге
    Демоне

    Вук
    Збуњен чистином
    Посечене шуме
    Тражи помоћ
    Месеца
    А пут показује
    Зелено небо
    Очију

    Вук
    На извору пије
    Време стаје
    Напојен крај извора
    Лежи
    Успаван небом
    Зеленим очима
    Анђела

    ГЛЕ, НАД ОВИМ ГРАДОМ ШТО НЕ СПАВА

    Враћам се после причања у етар,
    И лутам, подмирен, неки километар.

    И гле, над градом што никад не спава,
    Црвене се твоји образи и глава!

    Док небо румени и град грли роса…
    Је ли то зора или твоја коса?

    Док чекам зелено, промет да укочи,
    И у семафору видим твоје очи.

    Ни буку мотора не чух тога јутра:
    Музика твог смеха штити ме изнутра.

    А и тај ветар, што се са мном њуши!
    Није реч о ветру – већ о твојој души.

    400 rsd
  • U zagrljaju purpurnih kiša
    Quick View
    (0)
    Od : Marijana Rajić

    U zagrljaju purpurnih kiša

    MOLITVA ZA DEČAKA

    (Leu, Anđelu prerano slomljenih krila)

    Kristalni kamen pod glavom.
    Srebrnim voskom zalivene ruke
    Sklopljene u strelu ka Nebu
    Govore tiho samo tri slova
    I ne prestaju

    Tri nezrela nežna nara
    Prerano spala sa drveta Života
    Posadih u čvrstu Zemlju duboko.
    Kopam noktima do prve topline njene utrobe
    Da zrna ponovo život udahnu

    Sunce se do njih ne probija lako.
    Prljava voda muti bistre crvene reke
    Koje nevešto vijugaju kroz tuđe korenje.
    Vazduh je gust kao nenaraslo testo
    I nečiji prsti ga oprezno oblikuju.

    Pa šta ako su prerano pala na tle?
    Ispod ovog krvavog Neba
    Svi smo se rodili prerano
    Čekajući za život neka bolja vremena
    Koja nikada nisu došla.

    Jačim od Sunčevih zraka
    Odlučnijim od toka bistre vode
    Čvršćim od volje stoletnog korenja
    Dušama njihovim ja pevam
    Grlenu pesmu Nade i Života

    Jer bolje ne umem.

    Za razliku od nas
    Nedostojnih neznalica u skupim odelima
    I brzim automobilima
    One će nepogrešivo umeti da odluče
    Šta im je činiti.

    Otići
    Ili ostati
    A spasiti se.

    Blago njima.

    ČEKANJE

    Baš mi je nešto bilo do snega
    Sada
    Kada mu je vreme

    Došao je
    Pa sve nekako opet mislim
    Možda ćeš i ti ipak doći.

    Već kasniš uveliko.

    Čekanje je tužna reč
    Kada čekaš ono
    Što nikada stići neće.

    Ovo čekanje tebe
    Ne liči ni na jedno dosadašnje čekanje
    Nečega ili nekoga
    Ko neće doći.

    Jer ne dođeš li
    Doći ću ja.

    I onda neće biti važno ko je došao
    Zgrejaćemo ruke
    U očima koje su se sačekale.

    Možemo prvo da nahranimo sve ptice i sve ribe.

    I one nekoga čekaše
    Jednako gladne i smrznute
    Kao duše naše
    Čekajući snegove
    Kada im je bilo vreme.

    Vreme je!
    Za nas.
    Da padnemo
    Odživimo svoje
    Istopimo se.
    Nestanemo.

    Makar malo da gorimo u večnosti koja neće potrajati.

    Tik
    Tak
    Tik
    Tak

    Ode život
    Čuješ li?

    * * *

    Pesma je tu.

    U zimi preobučenoj u proleće.
    U zadimljenoj sobi sa dvadeset prozora.
    Dogoreloj cigari na buretu baruta.
    Na četvrtoj žici gitare.
    Polupunoj čaši bez otiska karmina
    Boje nepečenog mesa.
    Niotkuda navrloj neizgovorenoj rečenici.
    Ponovo udahnutom dahu i izdahnutom olakšanju.
    U onom negde zaglavljenom
    I ovom slobodnom novom danu.
    U nekoj daljini koja je ponekad nikada bliža.

    Pesma je tu.
    I kako je dobro!

    BEZ TEBE

    Ne udišem vazduh danju
    Jer zivim samo noću

    Ne sklapaju se oči
    Jer samo tebe vide

    Ne koračam ulicama
    Jer ne tražim tvoje korake

    Ne dodirujem vreme na satu
    Živim unazad

    Ne jedem više hleb
    Želudac koji plače ne vari

    Ne gledam više u sunce
    Otopilo led na obrvama

    I ne pišem više pesme
    Mrtve ruke ne drže olovku

    Ne volim te više
    Spomen kamen ogoljena

    * * *

    Želeli
    Pa ne doželeli

    Tražili
    Kod očiju slepi

    Molili
    Al’ ruku vezanih

    Plakali
    Kišu suza kamenih

    Snevali
    Tuđih snova koprenu

    Zaboravili
    Otrčali od pameti

    Opraštali
    ‘mesto Boga uzalud

    Proživeli
    Živeo ti meni

    400 rsd
  • U prolazu
    Quick View
    (0)
    Od : Jaroslav Kiš

    U prolazu

    MI

    Nismo svesni koliko
    su nam putevi kratki.
    Za jedan dan nebo će dobiti
    hiljade i hiljade zvezda.

    Obožavamo sve ono
    što nas kvari,
    zaljubljujemo se u poroke
    i veličamo ih.

    Blatnjavim stazama koračamo
    i opet se radujemo.
    Kameniti putevi nažulje stopala
    stalno padamo.

    Zagrizli smo svi jabuku
    otrov nam grize utrobu
    od bolova posustajemo.
    To su naše slasti.

    Putevi nam se završavaju
    tamo gde bi trebalo da počnu.
    Suze nam iz očiju naviru,
    dok zvezde s neba pevaju.

    NE ŽELIM

    Ne želim da pričam
    kad ne mogu da mislim,
    ne želim da šapućem
    kad ne mogu da pevam.

    Ne želim biti tvoj
    kad ne mogu biti njen,
    želim biti sam,
    ne želim biti ostavljen.

    Dikcija tvoga govora,
    jezik tvog šaputanja
    ostavlja me nemog
    iza tvojih shvatanja.

    Ne želim da bude noć
    kada je beo dan,
    ne želim da budem sa tobom,
    a ne želim da ostanem sam.

    Ne želim da razumem ceo svet,
    dovoljan mi je jedan krug.
    Nemam hiljadu puteva.
    Imam samo jedan put.

    BIĆU ZEMLJA

    Biću zemlja
    u koju ćeš moći
    da zasadiš
    svoje oči
    i posmatraš ptice
    kako grabe
    plodove iz mojih ruku.
    Prosuću mora
    po mojim dlanovima,
    pustiću sunce
    da ih isuši,
    da nam pregršt života da.
    Mi smo rođeni za lepe
    stvari
    ne za život pun spoticanja.
    Mi smo rođeni
    otvorenih očiju
    ne da slepi tumaramo
    i gradimo svet ispred
    zatvorenih vrata.

    ČEKAĆU TE

    I kada oni što čekaju
    ne budu imali snage da čekaju,
    ja ću i tada čekati.
    Čekaću i kada mi čekanje dosadi.
    Čekaću tvoj glas,
    čekaću da saznam istinu
    o tebi i sebi, čekaću u ime moje ljubavi
    prema tebi.
    Čekaću cele zime, i kad snegovi
    okopne, i kada se proleće probudi,
    i kada lišće na drveću pozeleni
    i požuti, i kada mora proključaju,
    i kada počnu bašte da se presvlače,
    ja ću i tada čekati.
    Čekaću i kad ptice iz mojih grudi
    polete i ispišu tvoje ime na plavom oblaku.
    Čekaću i kada moje oči naprave
    malo jezero na dlanu. Čekaću da ti poklonim suze.
    Čekaću i kad postaneš drugome senka,
    kad budem ništa od čoveka.
    I kada ti inje zaveje kosu,
    i kada ti lice naboraju godine,
    ja ću i tada negde u polumraku,
    naslonjen na štaku,
    čekati samo tebe.

    NOSTALGIJA

    Meni nije dosta sunca
    i rane jutarnje rose,
    nije mi dosta ni cveća
    iz bašte ispred kuće.

    Željan sam još neba
    iznad moga grada,
    pesme ptice
    i prve prolećne kiše.

    Meni nije dosta osmeha
    tvoga lica,
    ni očiju koje punim
    i one žarom gore.

    Osećam u grudima
    ponos i ljubav se bore.
    Vraćam se…
    Nije mi dosta naše slobode.

    450 rsd
  • Naslednici vremena
    Quick View
    (0)
    Od : Nenad Glišić

    Naslednici vremena

    NA PRIMER SANJAMO

    sanjamo različite simbole slobode
    evo na primer
    ždrepca crne boje
    da upija toplotu i svetlost sunca

    evo na primer
    sanjamo mir i
    na primer
    na crnom ždrepcu
    umesto grive
    zastava leprša

    sanjamo
    na primer
    da je došlo to vreme
    da sedimo ispod drveta i
    bavimo se samo
    pesmama
    kao slobodom

    PESMA OBLIKA

    voda je oblikovala kamen i
    o tome
    ne pišemo pesme

    to je pesma vode
    koja oblikuje kamen

    to je pesma snova
    koji oblikuju
    život

    MAJAKOVSKI NA KIŠI

    oblaci istresaju
    iz džepova pantalona
    revolucionarne pesme

    pločnici ih
    nama u čast
    pojačavaju

    prolaznici
    zaneseni ritmom
    ne slute da će ovaj dan
    trajati vekovima

    KAD SLOBODA DOĐE

    jednom
    kad sloboda dođe
    dolaziće i proleće
    sa jednom lastom
    jednim osmehom i
    jednom pesmom

    mi ćemo
    kada sloboda dođe
    biti slobodni
    kao proleće
    kao jedna lasta
    kao jedan osmeh
    kao jedna pesma

    koju pišemo
    mi
    sada

    MI GRADIMO

    nećemo završiti naš svet
    jer znamo
    savršenstvo se ne završava
    ni oblicima
    ni trenucima

    drvo po drvo
    reč po reč

    mi gradimo
    svakog dana

    svet savršen
    zato što nije završen

    400 rsd
  • Autobusom po Jerusalimu
    Quick View
    (0)
    Od : Pol Polanski

    Autobusom po Jerusalimu

    STARA SLAVA

    U luci Jafa
    video sam ribarski brod
    vezan za mol.
    Na palubi bez kabine
    velika američka zastava
    delom pokriva
    klupko konopca
    i vlažnih ribarskih mreža.

    Stara slava konačno
    nečemu koristi
    Palestincima.

    KAMILAR

    Britanski drugar se vozio dva minuta
    od kapije Jafe do prvog znaka „stop“.

    Samo je hteo da se slika
    na tom grbavom stvoru
    u pustinji.

    Kada je izvadio svoje srolane šekele,
    kamilar mu je uzeo mnogo
    pokretom brzim kao kobra.

    Pošto Arapin nije hteo da vrati
    nimalo od 500 dolara u šekelima,
    moj drug je potražio policiju.

    Kamilar ga je pratio,
    vičući na engleskom: „Ti si loš čovek,
    loši su ti bakšiši.“

    GAĆICE NA PRODAJU

    Na četvrtoj stanici Krsta
    naišao sam na napuštenu tezgu
    na kojoj su bile izložene ogromne
    ženske gaće:

    crvene, purpurne, ljubičaste, žute,
    svetlozelene, sve ukrašene
    prikačenim cvetovima.

    Čekali smo pola sata.
    Niko nije došao na tezgu
    niti da pogleda gaće.

    Vodič mi je rekao
    nije mnogo da se čeka
    dve hiljade godina
    da bi se nešto prodalo
    u Jerusalimu.

    HRIŠĆANSKA PODRŠKA

    Nema mnogo hrišćanskih turista
    u Svetoj zemlji ovih dana.
    Nekolicina koju sam sreo
    podržava
    cionistički cilj.

    Opet, hrišćanski klerici
    koji su godinama živeli u Izraelu
    ili na Zapadnoj obali
    skoro jednoglasno podržavaju
    Palestince.

    Svi kažu da imaju direktnu
    komunikaciju sa bogom
    kroz molitve.

    Zvuči mi kao da im je loša veza.

    PORUKA

    U Jerusalimu,
    u starom gradu,
    u muzeju Kula Davidova
    video sam poruku:

    „…vera u jednog boga
    u bratstvo među ljudima
    u vladavinu prava
    i viziju večnog mira
    je, između mnogih ideja,
    začeta u Jerusalimu
    koji će nadahnjivati svet
    za sva vremena.”

    400 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Zoran Antonijević

    Bela kuća

    BELA KUĆA

    Na belom stolnjaku
    Bele se porculanski tanjiri
    Sijaju kašike od belog zlata
    Bele sveće pali domaćin
    Anđeo beli od lednog mermera

    Beli zidovi čekaju
    Uramljene fotografije
    Predaka i potomaka

    Dete
    Stoji na krovu
    Umotano u belu zastavu
    Baca prolaznicima ključeve
    Od sigurne kuće
    Bele grobnice.

    SUŠA

    Oči upale u izbrazdano lice
    Uprte ka nebu
    Traže milost
    Kap kiše
    Oči bez suza
    Suve su kao ruke seljaka
    Okrunjenog sušom

    Na zidu ikona bez lica
    Bledi oreol
    Otrovna memla
    Kosturi u štali
    U kandilu crv
    Sija

    Šumadija bez šuma
    Crna zemlja
    Nije dočekala da je Gospod opljune
    I spase od ognja

    Odavno sam na ulici
    U usahlom pogledu gladnog deteta
    Video smak sveta.

    MAGLA

    Pred prozorom zabelela
    Duša zvezde padalice

    Dah deteta umivenog suzama
    Prekrio krovove i ulice

    Pod mutnim svetlom bandere
    Prodavačice ljubavi
    Dočekuju radnike iz treće smene

    Zalutali oblak
    Na nebo vraća
    Zvonjava za jutrenje.

    JESENJI PRIZORI

    Šuštanje opalog lišća
    Zvuk je koraka smrti

    Vrane komadaju oblak
    Golo nebo plače

    Na usni siročeta
    Sliva se kap kiše
    Gorak ukus raja

    Na crnoj grani
    Čvornovatog hrasta
    Leš leta se njiše

    Iz crkve izlaze
    Slepi mladenci
    Crnog sunca vesnici

    CRNI LEPTIR

    Moja su krila crna
    Moj zavičaj je noć
    I hladna tama u raspuklini
    Jalovog stabla

    Zloslut sam
    Glasnik smrti
    Nad glavama samrtnika
    Lepršava tačka
    Na kraju života.

    300 rsd