Presing

Default sorting
Prikaži
16
  • Quick View
    (0)
    Od : Dragan Milojković

    Hronike Helma 4: Duhozver

    Obala jezera Orestiada, proleće, 1384. godina

    Kada su se, nakon nekoliko dana, našli nedaleko od grada Kostura, noć je skrila tamne vode jezera Orestiada. Jedino je blagi šum talasa i klobučanja vode odavao da se ispred Dragutina, koji je stajao na omanjoj uzvisini, nalazi jezero, a ne nekakav mračni ponor bez dna.

    Da je kojim slučajem bio dan, pred Dragutinom bi se ukazao sasvim drugačiji prizor zeleno-plave vodene površine, okružene planinama. Da je bio dan, video bi poluostrvo koje se protezalo skoro do sredine jezera. Video bi i prevlaku, široku tek jedan strelomet, koja je poluostrvo povezala sa kopnom.

    Na prevlaci se nalazio ulaz u tvrdinju, mada se on tek neznatno isticao, jer je celo poluostrvo bilo okruženo bedemom, iza kojeg su se uzdizale brojne kule. Da je bio dan, Dragutin bi prvi put u životu video veličanstveni grad Kostur.

    Međutim, bila je noć, pa je video samo udaljena svetla, rasuta širom poluostrva i na bedemu oko grada. Pa ipak, ta svetla su bila dovoljna da shvati da će vojska gospodara Balše teško uzeti grad.

    Sa zabrinutim izrazom na licu, okrenuo se od jezera i osmotrio tamnu, vlažnu šumu iz koje je maločas izašao. Ratnici iz čete su se skrivali u rastinju.

    – Odmorićemo se u šumi. Postavi stražu i reci Risu da dođe. I pošalji nekoliko ljudi da nam pribave večeru. Ovde sigurno ima divljači – rekao je Jovani, koja je stajala nedaleko od njega.

    Ona ode da izvrši zapovest, a on se ponovo okrenu ka jezeru i svetlima u daljini. Baklje koje su gorele na bedemu, te svetle tačkice koje su se protezale obodom poluostrva, ponovo mu dadoše nagoveštaj da će osvajanje Kostura biti tegobno i da će potrajati duže nego što bi trebalo. A možda ga čak ne uzmu, jer će, čim se pročuje za okršaj pod Kosturom, Marko Mrnjavčević i Agarjani poslati pomoć braniocima.

    Dok se nosio sa takvim mislima, iza sebe je začuo korake, ali se nije okrenuo jer ih je poznavao. Zvuk Risovih koraka odavno je zapamtio.

    – Povukli smo se dublje u šumu, da vatre ne privuku neželjenu pažnju – rekao je staroverac. – Jovana je rasporedila stražare i poslala je lovce, ali se ovi nisu dugo zadržali, jer u blizini ima mnogo divljači.

    – Šta su ulovili? – upitao je Dragutin.

    – Vidre. Ili kastore, kako ih Jelini zovu. Neki kažu da su grad i jezero po njima dobili ime.

    – Po vidrama? – Dragutin se nasmešio.

    – Neki tako kažu, ali ne svi – odgovorio je Ris. – Jer ima i onih koji tvrde da je ime nastalo od reči „oreiada“, kako Jelini zovu gorske vile. Kažu da ih ovde ima mnogo. Ali ti si hrišćanin, zaboravio sam da ne veruješ u vile.

    – Ako je to istina, nadajmo se da noćas neće biti previše glasne, jer će nam trebati tišina – Dragutin se nasmešio Risovoj šali, a onda se uozbiljio. – Ovde ćemo se pritajiti dok gospodar Balša ne stigne sa vojskom. Kada dođe, udarićemo na Kostur i više neće biti mirnog spavanja. Zato ćeš, čim svane, odabrati ljude i krenućete u izviđanje.

    Ris je, bez reči, klimnuo glavom, a onda je krenuo ka šumi.

    – I pošalji nekoga da mi donese večeru. Ja ću biti na obali – Dragutin je dobacio za njim.

    Kada je ostao sam, zaputio se ka obali. Oprezno je silazio niz obronak jer je bio mrak.

    Nakratko je zastao kada je nešto pljusnulo u jezeru.

    Riba, pomislio je.

    Na obali je našao suvo mesto ispod krošnje drveta koje se nadvilo nad vodom. Seo je i pogledao uvis.

    Krošnja mu je zaklonila pola neba, ali je zato na drugoj polovini video zvezde: bezbroj malih, svetlih tačkica koje su iskričavo sijale.

    Jedna od njih je brzo proletela nebom, ostavljajući kratkotrajni svetlosni trag, a onda se naglo ugasila. Dragutin je pomislio na Mariju. Još malo, još koji dan je trebalo da vojska gospodara Balše stigne, pa će, uz pomoć božju, uzeti Kostur.

    Onda će biti slobodan. Dug će biti otplaćen i vratiće se kući u Kotor. I biće daleko od ovog pakla.

    Istovremeno je primetio da mu nekada, dok je bio mlađi, ovaj način života nije teško padao kao sada. U to vreme, dok je sa Vukanom i Stepošem služio kod velikog župana Nikole Altomanovića, sve mu se činilo lakšim.

    Vukan… sa tugom se setio njegove nesrećne sudbine. Ni grob mu se nije znao.

    A Stepoš… on je bio zauzet poslovima u Zvečanu.

    Nedugo nakon propasti Nikole Altomanovića, Stepoš mu se javio, Dragutin je odgovorio, razmenili su nekoliko pisama, ali je vremenom i ta prepiska zamrla. Valjda ih je život odneo na različite strane, daljina je učinila svoje, pa ni prijateljstvo koje su nekada imali više nije bilo isto.

    Dok je razmišljao o prošlosti i sadašnjoj tegobi, blagi povetarac mu je pomilovao lice. Istovremeno je čuo nežno šaputanje, koje se stopilo sa šuštanjem lišća u krošnji drveta. Oslušnuo je pažljivije, a onda se nasmejao samom sebi. Samo vetar, pomislio je.

    Ipak, šapat se ponovo čuo. Neko je izgovarao njegovo ime. Odnekud… odnekud iz krošnje. Kao da se lišće na povetarcu usaglasilo pa šušteći izgovara njegovo ime.

    U trenu se našao na nogama. Pažljivo je osmotrio krošnju velikog drveta, a šapat se ponovo čuo.

    D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e

    U početku blag, povetarac se pretvarao u sve jači vetar, a šapat je bio sve glasniji.

    D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e

    Lišće ga je dozivalo, sablasno šušteći.

    Osećajući da mu jeza mili uz vrat, osvrnuo se oko sebe.

    Osim baklji u daljini, što su na bedemu Kostura gorele kao treperave kresnice, sve je prekrio mrkli mrak.

    D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e

    Šapat je bio snažniji, a ovog puta je došao tik iznad jezera.

    Sa rukom na balčaku mača, Dragutin se naglo okrenuo u pravcu iz kog je šapat dopirao. Nalet vetra ga je zapahnuo i uskovitlao mu kosu, a on nagonski isuka mač. Na trenutak mu se učinilo da je u vodi ugledao odsjaj srebrne svetlosti, koja je blesnula i odmah se ugasila.

    – Ko je to? – glasno je upitao. – Pokaži se!

    Nešto u jezeru, nedaleko od njega, ponovo je zasijalo srebrnom svetlošću. Svetlost se ovog puta nije ugasila, pa je u vodi, ispod površine, ugledao dve devojke.

    Bile su predivne, sa dugom, crnom kosom koja se lelujavo uvijala, zaplitala se, milujući im tela, da bi se potom, povinujući se vodenim strujama, razmotavala i talasala poput zastave na vetru. Na sebi su imale srebrno bele haljine koje su im, iako providne, skrivale tela.

    Dragutin ih je netremice gledao, a one su se, videvši njegovu opčinjenost, nasmejale bezglasnim smehom. A onda se nedaleko od njih ispod površine jezera pojavila još jedna svetlost, koja se lagano približavala obali. Dragutin isprva nije mogao u njoj da razazna treću nimfu, sve dok se ova nije pridružila sestrama.

    Mač mu je ispao iz ruke, a on, ne skidajući pogled sa njih, jednom nogom zagazi u vodu. Talasi koje je napravio uzburkaše likove nimfi u jezeru, pa je zamerio sebi što nije pažljiviji i što mora da sačeka da se voda smiri da bi ponovo uživao dok ih gleda.

    Zato mu je drugi korak bio oprezniji. Kada ga je napravio, sa obe noge je stajao u jezeru. Vodene vile su ga rukom pozivale da im se pridruži, a on je osetio neodoljivi poriv da ih posluša. Napravio je još nekoliko koraka i voda mu je dosegla do pojasa. Ponovo je zastao, jer je nekakav unutrašnji glas u njemu vrištao da se vrati, da odmah izađe na obalu.

    Videvši njegovu neodlučnost, one mu priđoše. Sve tri su izronile iz vode, koja je sada i njima dosezala do pojasa. Jedna mu je nežno pomilovala lice. Druga, kosu. Treća mu je stavila ruku na rame.

    A onda su ga sve tri nadljudskom snagom gurnule ispod površine. Noge su mu poklekle i voda mu se sklopila iznad glave, dok su ga nimfe držale u čeličnom stisku. Nije stigao da udahne vazduh, pa je nagonski otvorio usta koja se odmah napuniše vodom. Oči su mu bile širom otvorene, ali u mraku nije video ništa. Samo je ispod ruku kojima je zamlatarao osećao njihove noge.

    Kroz glavu mu sevnu misao da nije trebalo ovako da skonča. Proletela mu je i pomisao na Mariju.

    Stisak nimfi je popustio sasvim neočekivano. Dok je još uvek klečao, glava mu se napokon našla iznad površine i on hriptavo udahnu. U magnovenju je primetio da su one još uvek tu, oko njega. Ruke su im još uvek bile na njegovim ramenima, ali su im glave bile okrenute ka obali.

    – Dragutine!! – nečiji glas ga je dozivao.

    Jovana, to je bila Jovana, sevnulo mu je kroz glavu. To je njen glas dopirao odnekud sa obronka iznad jezera.

    Nimfe razmeniše neodlučan pogled, a onda sve tri, kao da su jedna, izviše tela u graciozan luk i glatko zaroniše u jezero.

    Još uvek hriptavo dišući, Dragutin je zabatrgao ka obali. Pljuskao je oko sebe i rukama razmicao vodu, koja je bila čudnovato gusta, kao da želi da ga zadrži. Kada se napokon našao na suvom, nemoćno se stropoštao na zemlju.

    – Dragutine, jesi li tu? – ponovo je začuo Jovanu.

    Glas je ovog puta bio bliži. Sada je čuo i njene korake, a onda je naspram zvezdanog neba spazio i njenu senku.

    – Ovde… ovde sam – oglasio se jedva čujnim glasom.

    – Pretpostavila sam da si zaspao – reče ona, prilazeći mu. – Zato sam te potražila. Dođi gore, u bivak. I tamo je vlažno, ali ćeš barem spavati kraj vatre.

    Videvši da on još uvek leži i da mu je dah hriptav, čučnula je kraj njega.

    – Jesi li bolestan? – upitala je brižno.

    – Nisam bolestan… – prodahtao je. – Ali sam maločas bio u jezeru… davio sam se.

    – U jezeru? – ponovila je, začuđeno ga gledajući.

    Isprva nije znao zašto se iznenadila, a onda je seo i rukom prešao preko ratne spreme i odeće koju je nosio. Sve na njemu bilo je potpuno suvo.

    – Sanjao si – nasmejala se Jovana, videvši njegovu nevericu. – Sanjao si da se daviš.

    Dragutin je ćutao. Zar je moguće da je sve bio san? A izgleda da jeste. Verovatno je umor učinio svoje. Umor i tama koja se spustila na jezero.

    Zato je, bez reči, krenuo u bivak.

    Nekoliko dana kasnije, gospodar Balša je stigao sa vojskom i napad na Kostur je počeo.

    1.600 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Vladimir Stošić

    Magla koja se ne prodaje

    Имај на уму

    Увек имај на уму
    Да је живот твој
    Само тренутак пејзажа
    Путнику из воза
    Што уморно гледа
    И минуте броји

    Мирни мрак

    Овај мирни мрак
    Зна све о мени
    И тера ме напоље
    Да видим како стојим

    Зна да ћу суптилно
    Избегнути све
    Где бих желео да горим
    Барем на трен

    И вратићу се зна
    У свој суманути свет
    Где ништа није било
    А било је све

    Катахреза

    Ништа се у обзир не узима
    А све се доводи у везу
    Држаћу језик за зубима
    Ниједну нећу изнети тезу

    Ништа се фино не претпоставља
    Од проклете скепсе осећам језу
    Општа употреба појмова
    Речи ми злобном излаже кезу

    Шта бих рекао… „још једна обмана?“
    Ни виртуозу не приличим џезу
    Зар сунца је извештачена појава
    Очајни мрак све подврће зезу

    Тривијалност ми лежи у стилским фигурама
    Обрађено већ у причама о срезу
    Естетика рецепције овог времена
    Жудно тражи катахрезу

    Сунчани трг

    Мртви час
    Беше ми тихи сат
    А сунчани трг
    Не беше врели дан

    Да застанем призор
    Заустави се град
    И да ходам сам
    Остави ме смрт

    Све од хтења
    Ишчезе у сен
    Обострано тек
    Постаде трен

    И смеје ми се сан
    Некуд, кроз мене
    Циганин луд
    Би простор и време

    Ништа лично

    Савети су туђе приче
    Постоје само личне ствари
    Колективна спасавања
    Измислили су стари

    Индивидуална су и страдања
    Нико ником није крив
    Нема ништа од твојих надања
    Само лично можеш да си жив

    810 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Zoran Škodrić

    Zarobljena svetlost

    Stela u zemlji čuda

    Stela je išla kroz šumu i staza se sužavala i Stela je shvatila da se izgubila. Taman je mislila da se vrati kada ugleda putokaz od drvene table na kojoj je pisalo „Farma“ i strelica na desno. Sa zaprepašćenjem primeti čudno drvo na kome je raslo više vrsta voća na istoj grani. A onda ugleda slona koji je išao prema njoj. Pa još jednog i još jednog, celo krdo. Stela je stala u šoku.

    „Ne boj se“ neko reče. Stela se u strahu okrenu i ugleda neku staru ženu.

    Žena se nasmeja:

    „Ne boj se, neće ti ništa. Tako su programirani da ne diraju ljude. Pazi samo da ih ne zgaziš.“

    Slonovi su bili mali kao pudlice.

    „Ja sam Dobra vila.“

    „A ja sam Stela.“

    Sada Stela ugleda krdo zebri kako ide ispod velike guste trave. Zebre su bile kao mali mačići.

    „Ovde živi Merlin, on voli genetski modifikovane afričke životinje da drži u svom vrtu. Ti si se izgubila, idemo do farme, mora da si gladna i žedna. Rekla bi da si ti iz Starog Sela.“

    „Jeste, htela sam prečicom kroz šumu, jer put od Starog Sela do Novog Sela je lep i uređen ali je veoma dug.“

    „A ti si bila znatiželjna da vidiš kako izgleda Novo Selo?“

    „Jesam“, reče Stela.

    „Ovo nije Novo Selo.“

    „Nego?“

    „Ovo je Moderno Selo.“

    Stigli su na farmu i Dobra vila i Stela su potražili vlasnika farme Ota.

    Našli su farmera Ota u velikoj štali i umesto stoke Stela ugleda ogromne crve koje Oto gaji. Crvi su bili veliki kao konji. Kad je videla crve Stela je počela da vrišti od straha.

    „Odakle je ona?“ upita farmer Oto.

    „Iz Starog Sela.“

    „Au, čuo sam da su tamo veoma primitivni. Još uvek gaje krave i ovce. Šta će ona ovde?“

    „Zalutala je, krenula je u Novo Selo, izgubila se u Velikoj Šumi i pogrešno stigla kod nas u Moderno Selo.“

    „Kakvo je to nekulturno ponašanje da ne kontroliše svoja osećanja. Da tako vrišti, uplašiće crve. Neka uključi uređaj za kontrolu emocija.“

    „Nema ga.“

    „Zašto?“

    „Nema implant u mozgu za kontrolu emocija.“

    „Bože, kakvi divljaci žive u Starom Selu“, začudi se Oto.

    A onda se pojavila proročica Sibila i reče:

    „Vrati je u Novo Selo tamo je njena budućnost. Mi nismo njena budućnost. Mi smo budućnost za Novo Selo.“

    „Znači njena budućnost je naša prošlost. Pa Sibila lako je tebi proricati budućnost u Starom Selu jer je to naša prošlost u Novom Selu“, shvatila je Dobra vila.

    „Tako nekako. Ona je bila znatiželjna da vidi budućnost ali i budućnost ima svoju budućnost“, nasmeja se Sibila i ode

    „Da joj pokažemo skakavce koje gajimo?“ predloži Oto.

    „Nemoj, opet će da vrišti. U njenom selu skakavci se ne jedu i mali su jako“, reče Dobra vila.

    „Da zovemo Paracelzusa seoskog lekara da joj da neki lek protiv vrištanja.“

    „Ne možemo, nemamo njen genom. Ne možemo da napravimo lek za nju.“

    „Pa ne možemo da joj pokažemo ni ribnjak sa zlatnim ribicama. Deca iz sela vole da gledaju kako hranimo zlatne ribice malim ajkulama.“

    „Nećemo, kod nje su zlatne ribice male i drže ih u staklenim posudama i ne služe im za ishranu. Ove naše su velike kao kombi.“

    Onda dođe Merlin sav zadihan i reče:

    „Danas sečemo papriku.“

    „Stvarno, je l’ stigla ekipa?“ upita Oto.

    „Da, doneli su kran i motorne testere i kamione. Ovi roboti su iskusni, naučeni su da seku papriku na idealne komade i tovare u kamion“, odgovori Merlin pa objasni Steli.

    „Papriku sečemo na velike komade radi lakšeg transporta do fabrike za preradu.“

    „Koliko je stiglo kamiona?“ upita farmer Oto.

    „Dva.“

    „Dovoljno za jednu papriku.“

    A onda Oto primeti prljavu Stelinu odeću:

    „Kako joj je odeća prljava. Pomisliće neko da je odbegli klon.“

    „Ona nema odeću koja se sama čisti, njena odeća mora da se pere“, objasnila je Dobra vila.

    „Bože, kakvi divljaci. Misliće neko da je klon lutalica koga je gazda izbacio iz kuće. Mnogo ima neodgovornih ljudi, dosadi im klon i umesto da ga daju u azil za čuvanje oni ga izbace na ulicu.“

    „Kažu da u severnom delu Modernog Sela ima mnogo klonova lutalica“, reče Merlin.

    „Da, zato što tamo mogu da se dobro kriju, tamo stanuju ljudi koji žive u metaverzumu. Virtuelci. Koriste samo stvarni svet da obave malu i veliku nuždu i onda nazad u virtuelni svet. I nešto da pojedu“, objasni Dobra vila.

    „Ne mogu da shvatim da nauka nije u stanju da pronađe rešenje da se mala i velika nužda obavljaju u metaverzumu, nego moraju da prekidaju svoj život radi toga“, začudi se Oto.

    Policija je prošla vodeći jednog odbeglog klona. Stela pogleda u klona pa u robote koji su sekli papriku, pa upita:

    „Kako razlikujete robote i klone od ljudi? Meni su svi isti.“

    „Vrlo prosto. Roboti nemaju otiske prstiju a svi klonovi imaju krvnu grupu C. Ljudi imaju otiske prstiju i nemaju krvnu grupu C. Ljudi nose narukvicu na levoj ruci sa čipom u kome je lični genom te osobe i ostali podaci. Jedino tako se ljudi razlikuju kod identifikacije od klonova i robota.“

    Dok su oni razgovarali dolazi Sveštenik i strogo upita:

    „Čuo sam da koristite robote koji nisu kršteni u crkvi?“

    Stela zaprepašćeno pogleda u Dobru vilu a ona joj objasni:

    „Samo crkva ima pravo po zakonu da ugrađuje implante robotima u mozak. Krštenjem roboti dobijaju nekoliko implanta u mozak, jedan od tih implanta je senzor da prepoznaju odbegle klonove. Neki odbegli klonovi neće u azil nego hoće da žive slobodno kao roboti, pa se pretvaraju da su roboti i tako se kriju.“

    Petar Pan i Robin Hud su se vraćali sa zasedanja Kongresa i sreli su Dobru vilu i Stelu.

    „Šta ima novo u Kongresu?“ upita ih Dobra vila.

    „Uglavnom glasanje o novim zakonima. Ništa zanimljivo. Zakon o novom kreditu Velikoj Britaniji na molbu njihovog kralja Abdul Hamida Drugog“, reče Edvard Pan.

    „Otkad je Edvard Deseti prešao u islam da bi sačuvao bogatstvo Engleska se stalno zadužuje“, reče Dobra vila pa upita:

    „Što im ne pomogne Republika Londonska Imperija nego traže od nas?“

    „Kod njih su velike kamate“, objasni Robin Hud.

    „Postrepublikanska stranka je predložila Zakon o podizanju ograde prema Kanadi i Meksiku da se zaštitimo od izbeglica iz Evrope. Multidemokratska stranka je protiv, imaju većinu u Predstavničkom domu ali nemaju u Senatu, tako da se još o tome pregovara“, reče Edvard Pan.

    „Sramota da ta ograda već nije podignuta. Te izbeglice iz Evrope nas ugrožavaju, uzimaju našim ljudima radna mesta a neki dolaze samo zbog socijalne pomoći“, reče Dobra vila.

    „Lider Postrepublikanske stranke Velaskez se veoma zalaže da taj zakon prođe ali spiker kongresa Lopez i lider multidemokratske stranke Martinez su protiv. Sve zavisi kakav će stav zauzeti kongresmeni iz belačke manjine sa kongresmenom Edvardsom, njihovi malobrojni glasovi će odlučiti o većini“, objasnio je Petar Pan.

    „Završena je i kongresna istraga oko rušenja kula bliznakinja 9/11. Utvrđeno je da su to CIA i Mosad organizovali, belačka manjina snosi krivicu za tu katastrofu“, reče važno Robin Hud.

    „Šta to beše kule bliznakinje?“ upita Dobra vila.

    „Nisam ni ja siguran, ali se kaže u izveštaju da su to bile neke zgrade nekad u Njujorku pa su ih neki oteti avioni srušili. Niko se više ni ne seća tog slučaja ali evo vuče se po administraciji Kongresa.“

    „Kongresmen Naomo je predložio zakon koji bi zaštitio ugrožena prava ljudi koji imaju riđu kosu. U istom predlogu je i zakon koji dozvoljava da možete držati za kućnog ljubimca novu generaciju klonova koji predstavljaju istorijske ličnosti“, obavestio ih je Petar Pan.

    „Ja sam protiv novog zakona koji dozvoljava da možete držati za kućnog ljubimca novu generaciju klonova koji predstavljaju istorijske ličnosti“, reče odsečno Robin Hud.

    „Pa je l’ počela rasprava u Kongresu da li je moralno i etički držati svog klona kao kućnog ljubimca koji je likom neka istorijska ličnost?“ upita Dobra vila.

    „Jeste, počela je rasprava pre donošenja zakona. I vrlo je burno“, odgovori Robin Hud pa nastavi:

    „To je nedopustivo. Zamislite da na putu sretnete odbegle klonove Hemingveja, Dostojevskog i Šekspira, kako se vucaraju odrpani i gladni?“

    „To ne smemo dozvoliti. Borićemo se da takav zakon ne prođe u Kongresu“, reče Dobra vila.

    „Vidim da je i dosadašnja borba u Kongresu bila uspešna. Imate robote. Imate klonove. Imate uređaje za kontrolu osećanja. Celo predgrađe živi u virtuelnom svetu. Imate crve kao krave a slonove kao mačke. E sada je veoma važno i presudno kako će klonovi izgledati i na šta će ličiti“, primeti Stela.

    Čarobnjak Merlin i Alhemičar su bili pripiti, pili su neku zelenu rakiju i proslavljali su nešto.

    „Otkrili smo Kamen mudrosti. Uskoro ćemo moći da prebacujemo dušu iz tela u telo. Moći ćemo da biramo tela“, reče radosno Merlin.

    „Stvarno genijalno“, reče Dobra vila.

    „Menjaćemo tela kao garderobu“, reče Alhemičar pripito.

    „Koliko vam je mudar taj kamen?“ upita Stela.

    „Veoma mudar, eliksir besmrtnosti, čudesna formula koja spaja sve oblike uma. Imaćemo više klasa uma. Klasno društvo ne ljudi nego uma“, reče Alhemičar ponosno.

    „Imaćemo stvarni um u stvarnom svetu, to je najniža klasa uma. Pa stvarni um u virtuelnom svetu metaverzuma, to je srednja klasa uma“, dodao je Merlin.

    „Pa ćemo imati virtuelni um u stvarnosti, upload svesti, telo se baca, srednja viša klasa uma. I na kraju, najvišu klasu uma: virtuelni um u virtuelnom svetu, upload svest u metaverzumu“, ponosno izjavi Alhemičar.

    „Fantastično. Vi ste pravi geniji. Daj i nama po piće da proslavimo“, reče oduševljeno Dobra vila.

    „To je naša neizbežna budućnost o kojoj sanjamo. Izgradićemo novo selo, zvaće se Selo Novog Uma“, reče čarobnjak Merlin ponosno.

    „Ja mislim da ste vi svi sišli sa uma“, reče Stela i prosu čašu zelene rakije koju joj je dao Alhemičar.

    Onda Stela upita Dobru vilu:

    „Kako ste uspeli da napravite robote koji tako verno izgledaju kao ljudi?“

    „Prvo smo pravili robote od metala, plastike i elektronike. To je bilo mukotrpno, glupo i ružno. Onda smo genetskim inženjeringom počeli da gajimo robote.“

    „Napravili ste od ljudi robote?“

    „Da, genijalno, zar ne? Umesto da napravimo robote koji liče na ljude, daleko je jednostavnije i jeftinije napraviti od ljudi robote. Genetski ih veštački odgajamo i izaberemo gene za određenu vrstu posla za koju ih planiramo. Mnogo je jeftinije i ne treba posle nikakvo tehničko održavanje niti energetski izvori, kompjuteri, senzori, skupi rezervni delovi i trista čuda.“

    „Pa to mu dođe kao robovi nekad davno“, zaključi Stela.

    „Robovlasnički sistem se stalno usavršava i nikad ne nestaje, to nas uči istorija“, reče Mudra Sova.

    „Znači ako zamislim i vašu budućnost i u njoj će biti robova?“ upita Stela.

    „Naravno. Nove tehnologije prave nove ljude ali i nove robove“, reče Dobra vila pa nastavi:

    „Evo stigli smo. Sad idi ovom stazom levo do Svetionika, da izbegneš Novo Selo, i onda desno pa pravo do Starog Sela.

    Stela uđe u gustu šumu prateći usku stazu prema Svetioniku.

    Onda oseti da je neko budi.

    „Stela, je li ti dobro?“ upita Maks zabrinuto.

    „Dobro sam… sanjala sam nešto mnogo ružno…“

    „Pričala si mnogo u snu i nešto si se ljutila i vikala, pa sam se uplašio.“

    „Sanjala sam budućnost… i budućnost naše budućnosti… Bilo je… kao stvarno… zato je bilo… strašno.“

    1.000 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Vlada Milić

    Svetitelj

    Моравски крокодил

    Звони ми телефон. Од када сам се вратио са мора, променио сам грчку мелодију за примеренију овом тренутку у коме живимо. Pump it up, упоран је телефон. Исидора!

    „Оче, сад сам се чула са Светланом. Је л’ те звала?“

    „Није! По обичају, мени се последњем јави.“

    „Преживећеш! Докле си стигао?“

    „Ево ме код скретања за Крагујевац. Јавићу се када стигнем.“

    „Важи, ћао!“

    „Ћао!“

    На путу сам за Параћин. Тамо ме води новинарски посао. Извештавам за „Правду“ са економског форума који се одржава у том граду у организацији Регионалне агенције за економски развој Шумадије и Поморавља. Ови вишедневни форуми су идеална места да видите колеге из других градова и околних држава и мало се подружите, што подразумева пуно регионалних трачева и многооо алкохола.

    Преко дана се дружимо на форумским паузама. Ту смо сви релативно нормално обучени, прилагођено дневним и пословним активностима, али када увече одемо на заједничку вечеру или коктел, неке колеге, а нарочито колегинице, не можеш да препознаш. Прилази ми Весна, колегиница са једне београдске телевизије.

    „Је л’ се ми познајемо?“

    „Брате, да сам те срео на улици, не бих те препознао и прошао бих поред тебе!“

    Заједно смо седели данас, обоје у фармеркама и мајици, она у патикама, мислим, ненашминкана. А сада испред мене стоји жена у елегантној вечерњој тоалети, са доообрим шлицом и нешто блажим деколтеом, лепо нашминкана, миришљава, високе штикле… Иначе, њене анализе економских кретања су права поезија. Уживам пратећи их. Оштрог ума и бритког језика… или обрнуто, тек жена зна посао!

    „Била сам и код фризера после предавања, видиш каква ми је фризура! А!“

    „Феноменална је!“

    „Ма немаш ти појма! Битно да ми студираш сисе!“

    Тек сам тада приметио да јој стварно бленем у груди. Нисам ни био свестан тога.

    „Е, извини, није било намерно.“

    „Ма ок је, наши смо, само ми реци ако ми је деколте дегуте?“

    „Чуј дегуте! Таман је како треба. Ја слабије видим, па што је већи деколте, веће су и шансе да га приметим!“

    „Знаш шта ми је пало на памет, зашто смо на економском форуму баш у Параћину?“

    „Немам појма.“

    Мислим се да је вероватно због седишта те регионалне организације или главног финансијера, али верујем да Весна има неку другу идеју у глави.

    „Па види, Параћин је вероватно добио име по парама, а паре имају везе са економијом, па где ћеш логичније решење за избор града домаћина економског форума!“

    „Вау, јеси сама то смислила?“

    „Нисам ја баш толико паметна, помогла ми је моја сестричина која иде у први разред!“

    „Добро је, већ сам се уплашио за твоје ментално стање!“

    Параћин наравно нема никакве везе са парама. На том месту су Римљани подигли мало насеље Сарматес у коме су се путници намерници одмарали и мењали коње на овом познатом Војном путу или Виа Милитарис, како се тада звао. Ту се налазио и средњовековни град Петрус.

    Име Параћина се везује за човека, вероватно грчког порекла, по имену Паракин, који је био скелеџија на реци Црници. Име села се први пут помиње у повељи кнеза Лазара из 14. века, где се спомиње „Трг Паракинов брод“. Временом се име променило у Параћин.

    „Него да те питам нешто озбиљно. Читала сам твоју анализу, тј. више прогнозу за биткоин и друге криптовалуте у наредном периоду. Нисам видела сличну, а пратим добар део доступних стручних процена из целог света. Мање-више се сви слажу да ће његова вредност на тржишту да расте, али си ти до тог резултата дошао на неки чудан начин. Допало ми се.“

    „Имам пријатеље у другој димензији, па ме извештавају о кретањима у будућности!“

    „Ма да, могу да ти кажу бројеве за лото, али си ти изнад тога, па информације из будућности користиш само посла ради!“

    Ето, логично! Свако прво помисли на лото као и ја што сам. Али неће да каже онај кнез Пера. Глуми неку моралну вертикалу! Мада у сваком случају њему је лако кад је дух!

    „Ај их, молим те, питај за мене када их будеш видео следећи пут. Је л’ има неки делија за мене на овој планети или сам цео живот осуђена на будале? Како их уопште призиваш, имаш ону таблу за призивање духова? Ај, немој ме, мајке ти, лепо сам те питала којом си анализом дошао до резултата раста биткоина. Само ме прескочи са другим димензијама!“

    „Лутко, то је тајна. Ако ти кажем, мораћу да те убијем!“

    „Јбт, Ацо, како отрцано! Је л’ пада нека на те глупости из средњег века?“

    „Не могу да се одбраним! Није све до глупости, нешто је и до мог урођеног шарма!“

    „Доооброоо… ајмо сада један озбиљан одговор на моје озбиљно питање!“

    „Имам биткоине, па ми не одговара да им вредност пада. Зато сам написао мало оптимистичнију прогнозу, како бих мотивисао инвеститоре да улажу у биткоин.“

    Завалила се у наслон фотеље, прекрстила дуге голе ноге (а било би чудно да поред оноликог шлица нису голе) и гледа ме. Фиксира! Узме гутљај белог вина и гледа. На крају проговара, чини ми се искрено.

    „Знаш шта, најгоре је што верујем да си стварно способан да урадиш тако нешто. Мада ти не верујем ни реч. Прво ти и биткоини, нема шансе. До јуче си писао за криминалну хронику и дружио се са људима који лако пуцају, а тешко сричу слова. Од њих ниси могао да научиш да улажеш у криптовалуте. Друго, не личиш ми на човека који штеди. Значи, Ацо фацо, лажеш своју другарицу!“

    „Лутко, нема ту много тајновитости. Криптовалуте нису старе, лако се сагледа њихово кретање кроз кратку историју, како реагују на разне друштвене промене, на ратове, земљотресе, економске кризе… Онда сабереш два и два и то је то.“

    „Ако немаш ништа против, цитираћу у свом тексту један део те анализе?“

    „Слободно, но проблемо!“

    „Е, сутра ујутру, пре почетка форума, ишла бих до Раванице да запалим свећу. Хоћеш са мном?“

    „Радо. Дефиниши ми ујутру?“

    „У седам да се нађемоооо… може овде на улазу?“

    „Може.“

    „Још само једно питање и нећу више о послу. Како коментаришеш економску кризу у земљи?“

    „У Србији нема економске кризе… тек ће је бити!“

    „Паметница си ти, Александре! Одох ја на спавање. Видимо се сутра у седам.“

    „Хоћеш да те отпратим?“

    „Нећу, могла бих да дођем у искушење да те позовем у собу, а онда бих морала да те убијем да се не прочује!“

    „Отрцано! Пази се крокодила!“

    „Каквих, бре, крокодила, шта лупаш?“

    „Моравских, најгори су!“

    „Лаку ноћ, Ацо, и промени пиће! Други виде беле мишеве, а ти крокодиле!“

    Пољубила ме у образ и отишла у ноћ! Гледам је како одлази и песма Рибље чорбе се сама намеће:

    Вече не мирише на ракове и шкољке

    Месец је бледа флека боје цимета

    Узимаш ципеле за шетање кроз снове

    Улица воли ритам твојих корака

    …

    Кад ходаш, не застајкујеш

    И земљу не додирујеш…

    Окрећем се и одлазим у свој хотел. Машу ми колеге из једне кафане да им се придружим и ја, ајде, да попијем још једно пиће. Нисмо се дуго видели.

    Моравски крокодил, нисам то измислио. Волим да прочитам понешто везано за људе или градове са којима долазим у контакт. Елем, крокодил, моравски, стварно је постојао и то сигурно не само један. Пронађени су фосилни остаци крокодила који је живео на овом простору пре неких 15–20 милиона година. Тешко да је неки преживео до данас, па колегиница Весна нема чега да се плаши.

    Наравно, загинуло се те ноћи. Толико познатих људи на једном месту, са сваким да прозбориш по коју, па упознаш и неке нове људе, па са сваким по гутљај-два, по минут-два, и време пролети.

    1.090 rsd
  • Zašto da sanjam isti san
    Quick View
    (0)
    Od : Vladimir Krstović

    Zašto da sanjam isti san

    ona

    ona sasvim sija,
    al` ja tu ne mogu ništa.
    precenio sam je u precenjivanju.
    ostala je ista.

    mogu samo da je nosim sa sobom,
    da joj pišem romane
    i da se slikam za uspomenu.
    jer ona sasvim sija
    i ne izlazi mi iz vugle.

    zašto ribe vole vodu
    zašto ja čeznem za njom
    zašto nemam nikakve šanse,
    jer ona sasvim sija.

    kristalno surova ona sasvim sija
    i ne znam šta je to ljubav osim nje.
    osim kad pomislim na nju.

    a bila je slatka kad je bila ljuta,
    bila je ljuta kad je bila slatka
    za početak sam plakao kao kiša
    jer je više neću videti.

    kad god kažem ljubav,
    ja na nju mislim,
    i mogu da joj pišem romane,

    priče i pesme
    i nemam nikakve šanse
    jer ona sasvim sija.

    sija za sebe i za druge
    i baca svetlost na ljudske duše
    ali ja nemam tu nikakve šanse
    mogu samo da pišem.

    jer ona sasvim sija.

    anđeo

    ništa se značajno ne dešava
    miholjsko leto i dalje traje
    kao da su prepoznali moj trud
    neka, ja idem dalje

    topli stan, lova,
    mirno se spava
    iza mene književni opus
    i dva nezavršena faksa

    da li da razbijem to obrazovanje,
    ili da nastavim književni rad,
    pušim, pijem kafe
    i dalje mlad

    neko je trebalo to da kaže,
    to što sam rekao ja,
    malograđansku stoku da prikaže
    kad će se otkriti – ko zna

    i dalje traje miholjsko leto,
    dugo i mirno spavam ja
    kao da sam konačno otkriven,
    ja i moj književni rad

    zato i razmišljam
    o ta dva fakulteta
    da budem čist ja
    čist kao anđeo kao nekad –
    veseli dečak. ja.

    književnost

    četvrtak uveče.
    pijem kafu, pušim.
    ne spavam.
    dolazi vikend.

    divno miriše novembar
    sećam se svojih košarkaških dana.
    divno miriše novembar.
    svaka rana je zacelila.

    ali imam ja svoje trenutke
    beznađa i ništavila,
    agresivnih misli,
    pospanosti i besramlja.

    kao da ne razumem ovaj svet
    i sebe u njemu.
    jedino kroz književnost
    vidim smisao u svemu.

    ali imam ja svoje trenutke
    ništavila i beznađa
    često padam u komu
    od agresivnih misli, od besramlja.

    i kažem – kao da ne razumem
    svoj dosadašnji put.
    svega je tu bilo,
    mešaju se boje.

    jedino kroz književnost vidim –
    zvezde se roje.

    brodovi

    prođe novogodišnji praznik.

    bio sam malo bunovan
    ovog decembra.

    lutao gradom, šetao, tuširao se,
    kucao novi roman u vordu
    i sad dođe 2024. godina.

    ovo je moj treći život.
    dva sloma sam preživeo
    i oba puta ozdravio.

    ovog trećeg puta
    malo lakše se diše.

    nema mladalačke sreće i euforije,
    ali tu je zadovoljstvo i mir.

    odlazi brod za brodom
    i nigde ne čujem – zbogom,
    u miru i tišini sanjam i živim svoj san.

    odlazi brod za brodom
    i nigde nema mene

    umro sam dva puta
    jednom zbog posla, drugi put zbog žene.

    kiše

    dolazi proleće, sunčano vreme
    rastem kao dlan kao božje seme
    tek ponekad vidim strašan mrak,
    ali svane jutro, svane novi dan.

    dugo sam bleštao u paklu,
    bio drug sunca,
    nekad i stanovao u sobi bez kiše,
    bez suza.

    sad imam budućnost,
    ali nemam volje,
    iscrpli se resursi
    za nove snove.

    stanuje divan dan u mom stanu
    okolo prolećni cvat zvezde sjaje.

    koliko puta sam se probudio bunovan,
    koliko puta sam dodirnuo san.
    ovog puta malo je bolje
    terminator je pokidao protivnike svoje.

    ovoga puta lakše se diše
    spavaju zidovi, dolaze kiše.

    810 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Vudu Popaj

    Prst sudbine i druge priče

    Tri keksa

    Na trenutak se činilo da je služba potpuno zabatalila potragu za jednim od najopasnijih terorista u regionu, no onda je odjednom iskrsla hitna dojava sa informacijom o lokaciji.

    Tajgu Buri je uvek uspevao da bude za korak ispred potere ali je ovaj poslednji korak toliko vremenski ograničen da mu je jedino preostalo na brzinu se zagrliti i pozdraviti sa sinovima pre nego uskoči u posebno pripremljeno sklonište. Na tom kratkom rastanku podelio im je ceduljice sa adresama ljudi koji će se za njih pobrinuti, te ih posavetovao da do grada Zajeberdžana u kome će naći svoje utočište ne idu istim putem niti zajedno. Onda je svakom dao po jedan keks rekavši da će im životi, ako ne promisle kuda od sada idu i šta rade, biti kao taj keks. Oni se pogledaše upitno ne razumevajući sasvim šta im stari otac zbori pa uzeše svaki svoj keks i utekoše hitro iz kuće kud koji. Trčeći kroz tminu, svak na svoju stranu, začuše rafalne pucnjeve i prasak bombe. Poslednji otpor i pogibija njihovog cenjenog oca. Sada su ostali sami a prva gradska svetla behu daleko, jako daleko… Štilju Buri je odmah pojeo svoj keks, Cajpe Buri ga je bacio a Žipr Buri sačuvao za kasnije.

    I tako, prešli su težak put do svojih novih adresa, rodbine i prijatelja zahvaljujući kojima su dobili sve što im je potrebno da započnu nove živote, a sve to zbog Tajgua koji je zaradio status žive legende i čije se ime izgovaralo sa izrazitim strahopoštovanjem.

    I postali su nalik mnogim stanovnicima Zajeberdžana, poprimivši njihove urbane navike i osobine i tako se potpuno uklopili i utopili u novu sredinu pa su vremenom počeli da žive krajnje jednolično izgubivši svaku vezu sa likom i delom svog pokojnog oca. Cajpe se zaposlio u prodavnici mešovite robe gde je uglavnom uhodio ljude pazeći da nešto ne ukradu. Takav idiotski posao je, međutim, bio kao stvoren za njega jer je i inače u slobodno vreme voleo da viri iza zavese snimajući kroz prozor svoga stana šta ko napolju radi, s kim se sastaje ili kuda ide. Pošto je na poslu zapravo samo glumio prodavca, morao je da se pravi kako stalno nešto radi, pipkao je robu po rafovima, zamenjivao flaše pića istim takvim flašama, šetkao se i briskao, a zatim nestajao u magacinu iz kog bi ponovo izlazio nakon svega par minuta, i tako ukrug celu smenu.

    Jedino što ga je zasigurno izbacivalo iz takta su pojedini „omladinci“ koji brzo izvale šta on tu u stvari radi i krenu da ga sprdaju tako što mu prepreče put ka magacinu ili namerno stoje i bleje između rafova, a nekad i idu za njim pa ga zapitkuju gde šta stoji i svakakve budalaštine na koje on onda mora nevoljno da odgovara ili da bukvalno pobegne paranoično u magacin, ne izlazeći odatle dok ta ekipa ne napusti prodavnicu. Oni uporniji bi ga čak i psihički zlostavljali konstatujući da im deluje nervozno ili bi ga pitali zašto mu je neprijatno što ga ispituju, ili bi skroz zamenili uloge pa bi oni upadljivo pratili i posmatrali njega, stajali između rafova upoređujući vrste hlebova i njihove cene, ili bi se svađali s njim jer su kobajagi pomislili da je kupac pa bi ga dodatno provocirali rečenicama tipa: „Ajde bre, ne kupuješ samo ti u ovoj radnji, stani tu i sačekaj“. A dešavalo se i da stanu između rafova na početak i kraj reda, držeći ga tako zatvorenog bez izlaza, pa bi morao da se provlači pored njih pošto su se namerno raširili preko prolaza tobož gledajući cene i preturajući po artiklima.

    Štilju je pak važio za čudaka koji samo spava, jede i kenja, prespava ceo dan a onda cele noći svira violinu. Upadao je u promenljiva stanja. Uglavnom ga je sve mrzelo u životu i sticao se utisak da bi sav mlitav i nikakav, kakav beše, zaspao pokušavajući da u skoku dotakne mrežicu koša, ali kad je u pitanju nešto što silno voli tu bi ispoljavao brzopletost pa je tako jednom, uželevši se jako sviranja na violini, napravio nagli potez gudalom i sebi izbio oko. Realno, bio je loš violinista, iako se strašno trudio.

    Žipr je robovao poslu i pored toga nije stizao ništa drugo da uradi osim da obavlja kupovine namirnica i gomila kojekakve stvari koje su mu, a neretko i nisu, bile potrebne.

    Kako bilo, sva trojica su se nekako snašla u svojim novim navikama i načinima života, i to je tako trajalo sve dok se nije pojavio neko ko je ubijao ljude i to samo zato što pišaju napolju, po ulicama, parkovima i sličnim mestima u gradu. Govorilo se, šuškalo i nagađalo sve i svašta, ali u osnovi je bilo to da lik nije izvorni Zajeberdžanac već da je došao sa strane i da mu je povod za ubijanje ljudi krajnje bizaran pa se pretpostavljalo da ima i određene mentalne probleme. Delovao je na širem području grada, no nakon jednog ubistva, primećen od strane policije, uzvraća paljbu da bi potom nestao među zgradama, a sve se dešavalo u kraju gde su živela i braća Buri. Policijski inspektor Pretresku odmah je naložio da se sprovede detaljna istraga, te da se ispitaju svi u tom kraju. Cajpe se tako našao u centru pažnje jer ga je jedan od zalutalih metaka pogodio dok je špijunirao kroz prozor šta se napolju dešava. Preživeo je, sa izvesnim zdravstvenim oštećenjima i posledicama. Jedva je izbegao i optužbe da je umešan u to ubistvo, ali su se zbog toga i ostala dva brata našla pod policijskom istragom.

    Žipr je imao alibi jer je celog tog dana bio na poslu i smucao se po tržnim centrima tako da ga je policija brzo preskočila i ostavila na miru, ali su mu neki ksenofobi opljačkali i spalili gotovo sav imetak. Najzad, poslednji od trojice braće, Štilju, beše im posebno sumnjiv pošto su njegova fizionomija i crte lica najviše odgovarale izgledu ubice. Saznavši od Cajpea da je policija krenula po njega, nenaspavan i onako ćorav, dade se u beg ali je misleći da ide pravim putem otišao pogrešnim i pod tim srećnim okolnostima nestao iz vidokruga upavši u rupu na obližnjem gradilištu. Tom se prilikom dobrano ugruvao i ostao da leži na dnu te rupe. Kasnije je navodno viđen kako grickajući keks šeta ruku podruku sa jednom devojkom iz komšiluka koja ga je, kako se pričalo, čula dok se lomatao i jaukao po mraku, dotrčala i izvukla iz rupe a zatim i skrivala u svom stanu, a sve to zato što je bila očarana njegovim krajnje čudnim sviranjem violine. No, to su sve bile neproverene informacije jer se od tada o njemu više ništa nije čulo, ni gde je ni šta je.

    1.200 rsd
  • Hlorofil
    Quick View
    (0)
    Od : Tamara Sokolov

    Hlorofil

    Шољица чаја

    Живот је леп у шољици чаја
    у сунцу које гризе кестенову шаку
    у стаклу дрндавог аутобуса

    У малој соби
    сређеној по мом укусу
    у гужви
    чак и кад ме прободе стомак

    Живот је леп кад се мало заљубим
    кад гледам прашњаво биље
    у ожиљку на колену
    који вучем од петог разреда
    кад не треснем руком бубицу на прозору
    кад пијем воду из порцелана

    Хлорофил

    Бог је нож из мрака
    И сечиво у потоку
    И црна видра
    И бела лисица
    И трепавица на образу

    Бог је хлорофил
    И млеко у канти

    Бог је каменчић на који ћеш се спотаћи
    Када препливаш седам мора
    И препешачиш седам гора
    И паднеш на равном
    Тачно испред литице

    Бог и човек

    Има мало Бога
    У оној тихој и споредној нади
    Човека који пожели
    Да странац који трчи стигне на аутобус.

    У предвечерје, у тишини светиљки
    И милом комешању града
    Хиљаде се душа окрзне и сретне.

    Има Бога међу дрвећем и лампама
    У неком забаченом паркићу
    Са само две клупе
    А само једним паром.

    У поноћ кад човек седи крај прозора
    И гледа таму ил' звезде
    Има мало вишка у души и даха у ветру.

    Има Бога у том вапају и том муку,
    У корацима који као песма одзвањају трговима.
    Има Бога и у великој љубави
    И у пакосној мржњи.
    Има мало Бога у свему што
    Човек дотакне или осети.

    Мостови

    Кад осетим да ми фалиш
    Пређем мост
    Прескочим три камена
    Направим окрет код велике врбе
    Избројим девет грана
    Код десете скренем десно

    Кад пређем мост
    Питам се да ли и ти имаш мост
    Како га прелазиш
    Које боје је небо у твом прозору
    Спустиш ли трепавице у сумрак
    Слутиш ли причу у ветру
    Знаш ли где су моји мостови

    Обични

    Волим кад смо обични;
    кад мање причамо,
    а више ћутимо,
    кад се грлимо и не дрхтимо,
    кад не тражимо више
    а богами ни мање.

    Волим кад ходамо улицом
    као да је шећерна вуна.
    Што немам лептириће у стомаку.
    Што носимо кесе из продавнице
    у по једној руци
    да бисмо се држали за руке.

    Волим устајали мирис приземља
    и мирис мира у нашем стану.

    Волим наш прозор,
    крила облака и липу.
    И комаде сутона у твојим очима.
    Волим ролетне и наш трептај љубави.
    Али више од тога
    волим обичну чаму.
    И тако волим кад смо обични.

    720 rsd
  • Varlam Šalamov – pesnik istine
    Quick View
    (0)
    Od : Dušan Opačić

    Varlam Šalamov – pesnik istine

    Шаламов о Ани Ахматовој

    Есеј Варлама Шаламова о Ани Ахматовој представља један од најзначајнијих текстова савремене руске књижевне критике који се бави феноменом песничког стваралаштва XX века. Оно што одмах привлачи пажњу у овом есеју јесте Шаламовљева способност да посматра Ахматову не само као књижевну фигуру, већ као живог човека чија личност и морални интегритет прожимају сваку линију њених стихова. За Шаламова, Ахматова није само стихотворац, већ пример људске снаге, упорности и моралне постојаности у околностима које су многе друге обесхрабриле или сломиле. Тај аспект њеног живота и рада, за Шаламова, једнако је важан као и сама поезија.

    Један од најсимболичнијих и најинтимнијих детаља који Шаламов наводи у есеју јесте прича о старом, поцепаном капуту који је Ахматова годинама носила. Он наводи како је тај капут био важнији од свих признања и почасти које је могла добити. Овај детаљ, наизглед свакодневан, представља дубоку метафору за Анину непоколебљивост и верност унутрашњој истини. Он илуструје како је она, упркос притисцима и очекивањима окружења, остала доследна себи, својој уметности и свом моралном кодексу. За Шаламова, овај капут је више од одевног предмета: он је симбол њеног непоколебљивог достојанства, личне и уметничке искрености.

    Есеј посвећује значајну пажњу поређењу ране и касне Анине поезије. Шаламов указује на строгост и прецизност акмеистичке фазе, која карактерише ране стихове: јасне, концизне слике, контролисан ритам и усмереност на форму и реч. Он наглашава да је та рана поезија сведок њене способности да у својим стиховима створи потпуну слику света кроз мале, прецизне детаље. С друге стране, каснија поезија Ахматове, настала у тешким историјским околностима и под утицајем личних губитака, добија нови, дубоко емотивни и историјски набој. Она више није само лепо уређена форма, већ постаје средство за преношење искуства страдања, губитака и историјских потреса. Шаламов указује на то да и рана и касна поезија имају свој значај: рана плени прецизношћу, а касна снагом унутрашњег сведочанства.

    Кроз есеј, Шаламов такође анализира лични сусрет са Ахматовом, описујући њену виталност, духовитост и непосредност. Он истиче да је, упркос годинама и личним губицима, Ахматова остала снажна, жива личност, способна да својом присутношћу инспирише и ангажује саговорника. Ови моменти у есеју указују на Шаламовљеву способност да види песника као човека и да оцени њену личну снагу, не само као уметницу: она није само књижевни идеал, већ човек са унутрашњом дисциплином, хумором и моралном снагом.

    Шаламов у есеју наглашава и значај Анине поезије за целокупну руску књижевност. Он је свестан њеног места у традицији акмеизма и њеног утицаја на савременике, али и на генерације које долазе. По његовом мишљењу, Ахматова није само талентовани песник, она је чувар духовног и моралног наслеђа, личност чија поезија омогућава да се очувају сећање, културни контекст и унутрашња слобода у временима страха и репресије.

    Осврт Варлама Шаламова, иако кратак и концизан, оставља снажан утисак. Он нас подсећа да поезија није само игра речи и ритма, већ средство за очување људске и духовне истине. Ахматова се у његовом тумачењу појављује као симбол отпора, достојанства и моралне снаге. Њена поезија и живот служе као пример упорности, духовном и уметничком интегритету, и остављају трајан печат на сваког читаоца који приступи њеном делу са пажњом и разумевањем.

    У целини, Шаламовљев есеј је више од књижевне критике. То је осврт на човека, песника и морални узор, који кроз поетику и лични пример учи читаоца како да остане достојан у време страха и историјских потреса. Његова анализа Ахматове подсећа да истинска поезија не зависи само од форме, већ и од личне храбрости и интегритета песника. Осврћући се на есеј, можемо закључити да Шаламов успева да дочара Ахматову као фигуру која није само књижевни мит, већ жива и инспиративна личност, чија поезија наставља да делује као сведочанство времена и као пример моралне и уметничке постојаности.

    810 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Radoje Radosavljević

    Galebovi

    Сцена прва

    КУД ПЛОВИ ОВАЈ БРОД

    Палуба „Галеба“, а потом и салон брода

    Тито, Јованка, Жежељ, Мићуновић, Штамбук, Матес, Ћосић, Колишевски, Папо, Адмирал

    ТИТО: (Снима море, заузима разне положаје при фотографисању; у једном тренутку клекне да кроз ограду брода „Галеб“ направи снимак)

    ЈОВАНКА: (Долази са стране, посматра га. Кад Тито клекне, она му ужурбано прилази) Јошка, шта то радиш? Зашто си клекнуо?

    ТИТО: (Усправља се и брише панталоне на коленима) О, ти си… Снимам море. Боје су фантастичне.

    ЈОВАНКА: Немој да клечиш… Није то твој стил. Осим тога, направио си толико снимака на испраћају у сплитској луци…

    ТИТО: Тада сам фотографирао народ, али природа је, ипак, природа. Неукротива је.

    ЈОВАНКА: Сви те чекају у свечаној сали и питају се зашто не долазиш.

    ТИТО: Нека чекају. Имају КОГА и да чекају. Само још неколико снимака…

    ЈОВАНКА: Тито, можеш то и касније…

    ТИТО: Е, не могу…Сад је најљепше свијетло. Ово је доба дана, фртаљ до поднeва, када се губи линија неба и воде. Два плаветнила су се сасвим помијешала. Ту измаглицу од боја и свијетлости треба ухватити…

    ЈОВАНКА: Добро, сачекаћу те…

    ТИТО: Чекај, чекај… Стани тамо… (Одводи је до ограде брода) Не ту, него овдје… Тако, а сад осмијех, онај твој… којим си ме својевремено залудјела…у мом кабинету… Тааа-ко… (Фотографише Јованку која невољно пристаје на сликање) А сад мало поглед преко рамена, заводнички… Браво… Браво…

    ЈОВАНКА: (Одједном се уозбиљи) Доста је било. Полазимо…

    ТИТО: Баш си запела…

    (Јованка га хвата под руку и њих двоје се степеницама спуштају у салон који бива осветљен. Распоређени у два паралелна реда чланови делегације и Адмирал брода чекају. Кад се њих двоје појаве, почиње аплауз. Тито и Јованка долазе у прочеље стола.)

    ТИТО: Добро, добро, другови… (Почиње и скандирање „Тито – Партија!“)

    ТИТО: Мајку ти Божју, нисмо у јавности… Овдје не морате баш толико…

    ЈОВАНКА: Пусти људе, они у томе уживају… (Још неколико тренутака узвици, па тишина)

    АДМИРАЛ: Друже маршале, дозволите ми да вас поздравим и пожелим пријатну пловидбу у име посаде нашег „Галеба“ и морнара на пратећим бродовима – трговинском броду „Ловћен“ и разарачима „Сплит“, „Котор“ и „Пула“. Има нас укупно око 1.200 и бићемо сваког тренутка на услузи вама, другарици Јованки и члановима наше делегације. Вама ово није прво путовање „Галебом“ и све вам је већ познато, али ћу, ако дозволите, због другова који су први пут на једном оваквом путовању, рећи неколико основних информација о броду.

    ТИТО: А и ја да се подсјетим…

    АДМИРАЛ: „Галеб“ је изграђен 1938. године у Ђенови. Прво име му је било РАМБ 3. Дужина му је 117 метара, ширина 15 метара, газ 5,7 метара. Снага му је два пута по 2.500 коњских снага. Брзина 17 чворова.

    ЋОСИЋ: Да ли је тачно да је овај брод некада превозио банане?

    АДМИРАЛ: Јесте, тачно је. Од Африке до средоземних земаља.

    ШТАМБУК: И опет ће… јер шта нам наши домаћини у новоослобођеним афричким земљама могу поклонити, него банане. У неограниченим количинама. (Усиљено се смеје)

    ЈОВАНКА: Штамбук, поштеди нас својих коментара.

    ШТАМБУК: Мала шала, другарице Јованка… Извињавам се…

    АДМИРАЛ: (Наставља да представља брод) РАМБ 3 је тешко оштећен 1941. године. Немци су га преузели, поправили и пренаменили у минополагач. Назвали су га „Кибиц“. Потопило га је савезничко ратно ваздухопловство крајем 1944. у близини Ријеке. На дубини од 22 метра провео је три године. Онда смо га ми извадили, реновирали и направили ово што је брод данас – ратни школски брод „Галеб“.

    ТИТО: Адмирале, морамо још једном нагласити и шта је циљ овог нашег путовања. Хоћемо да окупимо земље свијета, које су се ослободиле од колонијализма и које не желе да припадају ни Западу ни Истоку, у једну нову свијетску организацију коју можемо назвати неопредјељене државе.

    МИЋУНОВИЋ: Или несврстане?

    ТИТО: Може и тако… Несврстане…Својом активном и мирољубивом пољитичком коегзистенцијом бићемо тас на ваги између великих свјетских сила. (Аплауз)

    ТИТО: Добро, добро, другови… Жежељ!

    ЖЕЖЕЉ: (Долази до Тита) Изволите, друже маршале!

    ТИТО: Да кажемо кога ћемо све посјетити за ова два-три мјесеца путовања…

    ПАПО: Колико?!

    ЖЕЖЕЉ: Од данас, 14. фебруара, па до краја априла!

    ТИТО: Или дуље!

    ЖЕЖЕЉ: (Објашњава маршруту брода) Обићи ћемо осам земаља. Прво стижемо у Гану, па из Гане у Того. Из Тогоа поново у Гану, а затим бродом до Либерије. После Либерије идемо у Гвинеју, потом у Мали, па назад у Гвинеју у чијим водама ће нас чекати наш „Галеб“. Настављамо путовање Атлантским океаном и Средоземним морем ка Мароку, Тунису и Уједињеној Арапској Републици, то јест Египту. Очекујемо да ћемо бродом прећи више од 10.000 миља, а копном, унутар Африке, још увек не знамо. Наш тим за безбедност још увек са домаћинима разматра како ћемо и куда путовати и где ћемо бити смештени.

    ТИТО: (Шаљиво) А знате ли хоћу ли ја то све моћи издржати? Мени је, Бога му, скоро седамдесет!

    СВИ: Хоћете, хоћете!

    МАТЕС: Нисам сигуран хоћемо ли МИ издржати, а ви сигурно хоћете!

    ЈОВАНКА: (Благо се наслања на Тита) Па ја сам уз тебе!

    ЖЕЖЕЉ: И још да кажем да имамо, осим бродова, и два авиона на услузи – DC-6 и IL-14. Они ће летети тамо где треба и превозити оно што нам буде потребно.

    ТИТО: Коме буде напорно, па се предомисли, може авионом да се врати у земљу. Нећу му замјерити.

    КОЛИШЕВСКИ: Ако издржавме во борбата со фашизамот, ке издржиме и сега.

    ЖЕЖЕЉ: Сигуран сам да ће ова, 1961. година, остати запамћена по нашем великом и значајном политичком подухвату у који смо запловили!

    ТИТО: Добро, другови…Видјећемо што ће хисторија рећи… А сад – сватко на своје задатке! И не заборавите да је ручак точно у 14.30, вечера у 19.30. Доручак у 7. Никог не чекамо. Молим вас, обучени по протоколу. Штамбук, постарај се да не буде да смо без потребе куповали гардеробу за другове. Послије вечере ће увијек бити приказан филм. (Као по команди, сви се разилазе)

    900 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Slađana Milošević

    Ravničarski bluz

    Jutra bi Lepa i Anđa započinjale na Jezeru.

    Nalazilo se na tri minuta šetnje od njihove stare seoske kuće, koja je zbog načina gradnje u prošlosti bila sada pravi „ekološki hit“. Često bi kroz šumu, koja je bila tik do kuće, ranijim jutrom prošetale do Jezera, a onda sele na klupu i travu. Pogled je u svako doba dana bio umirujući. Anđa bi svesno disala sporo i duboko. To je dobra vežba za početak dana kojom se umanjuje osećaj teskobe od svih neizvesnosti koje nosi život.

    Lepa nije volela vodu, pa su zajedno sedele i posmatrale labudiće kada bi bili tu ili samo mirnu površinu Jezera. Anđa je napravila stotine fotografija; u svitanje, tokom dana, u suton, Mama labudica, Tata labud i labudići. Uvek se čudila tome da ponovo ima potrebu da zabeleži sve te prelepe trenutke na Jezeru, taj prostor smisla.

    Baš ti momenti, te sitnice koje obično i ne primećujemo, to je život, pomislila je.

    Odlučila je da napusti veliki Glavni grad i preseli se u malo mesto.

    Nikada nije kasno da čovek započne novi život i Anđi nije bio prvi put. Tu su baš, kraj šume i Jezera Anđa i Lepa počele da stvaraju, tog ranog leta, novo umetničko delo od svog postojanja. U malom naselju usred njiva, magičnog imena: Ravnica. C-dur, početak novog poglavlja i nada, tako je sve zvučalo.

    Postoji anegdota da je Marija Terezija posetila Vojvodinu da vidi kakvi su tamo ljudi kojima vlada. Posle posete, naredila je da se u Sremu, gde su ljudi bili lukavi, otvore zatvori. U Banatu, gde je narod bio tvrdoglav i terao po svome, da se otvore ludnice. A u Bačkoj, gde su ljudi bili učeni i mudri, da se otvaraju visoke škole.

    Tako je onda Anđa odabrala sever Bačke. Nikoga tu nije poznavala, ali su joj običaji i način života bili bliski jer je i sama odrasla u ravnici. A i rodila se na istom takvom „modernom“ salašu, na imanju gde je njen otac odmah po završetku fakulteta dobio posao kao inženjer. Anđa se tog salaša svog rođenja nije sećala. Kada je imala šest meseci prešli u grad, tata je ubrzo promenio posao i pridružio se mami kao profesor u srednjoj školi. Živeli su najpre u malom stanu u potkrovlju gde se rodila njena najbolja prijateljica, njena rođena sestra Milena. Koliko je samo lepa ta reč „rođena“, pomislila je Anđa i osmehnula se radosno setivši se njene divne Milene. U duru i molu života, baš ti rođeni, a uz njih učitelji i prijatelji akordi su smisla.

    Radila je već godinama od kuće, tako da selidba nije bila problem.

    Od posla koga je uvek bilo mnogo (privatni časovi nikada ne izlaze iz mode), imala je dovoljno za život, radila je iz ljubavi i zadovoljstva. Značajan deo zarade dolazio je i od prodaje stihova muzičarima. Volela je da piše, kreativnost je bila jedna od njenih darova.

    Sve je to davalo slobodu. Nije imala velike zahteve, samo da bude u miru sa njenim instrumentima, praznim papirima koje je punila rečima i formulama. I sa platnima koje je bojila bojama svojih raspoloženja.

    Putovanja joj više nisu bila zanimljiva, videla je dosta od ovog sveta, pet kontinenata. Samo bi još ponekad u kasno leto otišla do Jadrana, da provede par dana sa dugogodišnjim prijateljem, jednim od onih koji postanu rođeni.

    Išla bi na taj put i da zaroni u more. Jer more zna sve tajne, pa bi joj poneku i šapnulo.

    Očekivala je da će to malo mesto, Ravnica, usred ravnice doneti mir. Čovek se nada najboljem. Stvarnost se uvek potrudi da život ne bude samo dobro, već i ono loše.

    Vraćajući se tog jutra iz šetnje, srele su Lepa i Anđa Silviju, ženu sa velikom lubenicom u rukama.

    900 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Vlada Milić

    Apokrif

    Srpski svemirski program

    Ok, da se vratim onome zbog čega sam došao. Trebalo je već da završim jer me Marko, kolega iz drugih novina čeka u obližnjoj kafani „Nišava“ da popijemo piće. To je stara kafana, otvorena daleke 1933. godine, kao mesto u koje su svraćali i tu se družili ljudi koji su radili na Belom Dvoru u vreme Kraljevine Jugoslavije. Nekada smo Marko i ja zajedno pisali za kriminalnu rubriku pa sam se ja povukao u drugu rubriku a on u druge novine. Uključujem kameru na telefonu i počinjem priču.

    „Naučna fantastika ili…?“

    Gospodina Kostu Protića za Savski venac veže radno mesto (ministar) i jedna ulica. Posebno je zanimljiva priča vezana za putovanja svemirom i za srpsku zastavu na Marsu…znatiželjni!

    Pa da krenemo redom… Kosta je rođen 1831. godine u Požarevcu, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Beogradu a zatim i Artiljerijsku školu 1855. godine. Nakon toga u Berlinu završava dvogodišnju Artiljerijsko inženjersku školu.

    Po povratku sa školovanja obavlja mnoge vojne dužnosti, ađutant kneza Mihaila Obrenovića, profesor Artiljerijske škole, komandant Pontonirskog bataljona u Ćupriji, komandant Pionirskog bataljona u Beogradu, inspektor inženjerijskih trupa Stajaće vojske, komandant Pešadijske brigade Stajaće vojske, bio je i ministar ali i predsednik Vlade

    Kralj Milan Obrenović 1889. godine imenuje Namesništvo, do punoletstva njegovog sina, kralja Aleksandra. Kosta Protić je određen za trećeg člana, pored Jovana Ristića i Jovana Belimarkovića. Na toj dužnosti ostao do svoje smrti, 4. juna 1892.

    Iz poštovanja prema ovom čoveku, posle njegove smrti, 9. pešadijski puk 1. poziva Narodne vojske 1899. godine dobija naziv puk Đenerala Protića.

    Ulica Namesnika Protića na Savskom vencu je dobila ime po ovom čoveku.

    Pomenuo sam svemirska putovanja pa evo jedne neverovatne priče, to je ona naučna fantastika sa početka priče. Ili možda i nije naučna fantastika. Sa Teslom se nikada ne zna.

    Zvanično, Nikola Tesla dolazi u Beograd 1892. godine da bi promovisao naizmeničnu struju. Međutim, nezvanična verzija je malo zanimljivija. Tesla je po dolasku u Beograd, zakazao sastanak sa namesnicima maloletnog Aleksandra Obrenovića, Jovanom Ristićem, Kostom Protićem i Jovanom Belimarkovićem. Osim namesnika, sastanku su prisustvovali i ministar prosvete Andra Nikolić i fizičar Đorđe Stanojević. Tema sastanka je bio „Srpski svemirski program!“ Tesla je imao ideju da njegov narod bude prvi koji će otići na okolne planete. Na tom sastanku, Tesla je predstavio plan za izgradnju međuplanetarnog broda. Belimarković je bio pesimista ali je posle kraćeg ubeđivanja i on popustio i ideja je bila prihvaćena.

    Početkom juna Tesla napušta Beograd. Dan posle njegovog odlaska 4. juna umire Kosta Protić, jedan od najvećih pristalica Srpskog svemirskog programa, a Belimarković menja mišljenje.

    Bez obzira na to, na Adi Ciganliji se gradi laboratorija prema Teslinim nacrtima. Kada je proradila ka nebu su leteli zraci zelenog, plavog i crvenog svetla.

    Rad je obustavljen 1893. godine a novi predsednik vlade Lazar Dokić potpisao je dokument o obustavljanju „Srpskog svemirskog programa“. Laboratorija kasnije postaje zatvor. Taj zatvor je trajao od 1920. pa sve do 1956. godine. Prema nepotvrđenim informacijama u dvorištu ovog zatvora je 17. 7. 1946. godine streljan Dragoljub Draža Mihailović.

    Ja sam u nekim svojim istraživanjima došao do zaključka da je mesto večnog počinka, ubijenog srpskog generala verovatno dvorište dvorskog kompleksa na Dedinju. Ali ko mene pita!

    Srpski svemirski program, je bio najstariji svemirski program na ovoj planeti. Nije zaboravljen pa čak nije ni propao, jer ga je Tito, komunistički autokrata, mnogo decenija kasnije, prodao Amerikancima.

    Pa da završim kako sam i započeo, naučna fantastika ili…?

    Kada sam završio snimanje, otišao sam do kafane „Nišava“. Taman imam vremena da pogledam kako izgleda snimak pre nego što dođe Marko na ranije dogovoreno piće. Snimak je ispao dobro, priča je zanimljiva. Još da je kasnije dopunim starim fotografijama i biće bombonica.

    Kao po dogovoru, Marko i hladna domaća rakija od dunje stižu u isto vreme. Ispričam mu za razgovor koji sam vodio sa Petrom.

    „Ma pusti Aco, pacijent neki sto odsto. Nećeš ga sigurno više videti.“

    Nešto mislim, samo da ne bude po onoj staroj „pustio bih ja njega…“. Posle par pića i malo muških razgovora o politici, sportu i ženama, odlazimo svako na svoju stranu.

    900 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Aleksa Đukanović

    Laboratorijum

    Laboratorijum

    OPĆE JE ZNANO DA MIKOLA VASILJOVIČ GOGOLJ-JANOVSKI uopće nije podnosio ribu – niti kuhanu niti pečenu.

    Odista, nikada.

    Mrzio ju je još od svojega najranijega djetinjstva i dječaštva, dapače, i uvijek ju je izbjegavao, kroz cijeli svoj život – kad god je mogao i bio u prilici.

    Od njezina prepoznatljiva vonja Gogolja je gotovo uvijek gonilo na povraćanje, a bio je Gogolj, što je i također znano – osobito pobožan i vjeran čovjek i uzoriti ortodoksni kršćanin, da tako kažemo – pokorni i čestit sluga Božji!

    Uvijek, cijeli svoj život! Dakako!

    Nije prekidao svoj kršćanski post, odista nikada, i redovito je išao u crkvu, na službu Božju.

    No, tijekom svoga posljednjega Božićnoga posta godine Gospodnje 1852, Gogolj se odlučio na koncu, unatoč svemu, suočiti s »najgorom gadošću« svoga života – ribom, i to kuhanom!

    Želio je, na koncu konaca, u »svojoj poniznosti pred Gospodinom« (kako je on to promišljao, nadasve pretjerano i posve krivo, očito), svojom duhovnom snagom pobijediti vlastita stomačna osjetila te zanijekati i osobnu dotadašnju volju i ukus za hranom, jer »riba bijaše najčišća hrana Božja, još od apostolskih vremena« – kako je šaptao Gogolj tih dana sebi samome u bradu.

    Sa osobito jezovitom duhovnom mukom (koja se očitovala u posve teškom i fatalno mrzovoljnom napuhavanju vlastite volje upravo spram tog tegobnog koraka: kušanja ribe, dakako) i tjelesnom tjeskobom (jadni Gogolj pokušao je svjesno, u mislima svojim, sugestivno i dojmljivo zanijekati postojanje očito prisutnoga i jakoga, odvratnoga vonja ribe koji ga je surovo »napadao« i agresivno mu prodirao u osjetljive nosnice i zazivao mu nelagode i mučnu grozu u želucu i trbuhu do povraćanja), prisiljavao je sebe samoga da cijelo vrijeme posta, pa i puno dulje, kuša samo ribu – a sve kako bi »pobijedio sebe osobno« kusajući – jelte – za cijelo i dugo vrijeme to »glasovito posno jelo koje je jeo i sam naš Spasitelj Isus Krist, kao kada je u rimskoj Galileji čudesno, sa samo par komada kruha i posve nekoliko riba, nahranio cijelih pet tisuća gladnih ljudi, što nam vjerno govori Božija Novozavjetna Riječ«, kako je Gogolj promišljao u svojemu umu (i nadasve djelomično krivo interpretirao biblijsku Riječ).

    Tako je siroti i dakako ustrajni Gogolj objedovao kuhane bakalare sve do početka mjeseca ožujka godine 1852, da – gotovo cijela dva mjeseca, i to svaki dan uzastopce: doručak, ručak, večeru i još pride: zakusku i užinu – kada je nastupila, kao izravna posljedica svega toga – potpuna katastrofa i kolaps, molim lijepo: pao je Gogolj tada, teško obolio, u postelju…

    Riba mu je, doista, na koncu i došla glave.

    ***

    Ruski liječnici, koji su odmah kao hijene skočili na Gogolja da ga luđački uporno »izliječe« od njegove novonastale misterijske bolesti, te da na njemu istodobno (kad se već, eto, načinila iznimna i zgodna prilika za to) isprobavaju svoje novoizmišljene medicinske metode i smućkane neprovjerene trave, bućkuriše i tzv. »lijekove« (jadni Gogolj je s vremena na vrijeme padao i u kratkotrajna nesvjesna komatozna stanja iz kojih se zakratko i budio pa ponovno padao u nesvijest) – polijevali su mu pretoplu i skoro kipuću vodurinu po lubanji i tjemenu, a istodobno su ga golog skinuli (bijaše Gogolj tada »kao od matere rođen«) i gurnuli do ušiju u korito sa studenom vodom, u kojoj su plutali poveći komadi i grumenčići leda izvađeni iz zaleđene rijeke Moskve.

    Surovi i »poluludi« liječnici puštali su mu krvoločne crne pijavice na kožu, iza ušiju, te ispod njegovoga povelikog nosa, tjerali su ga da jede na silu, iako on, jadnik, nije mogao niti zinuti, a da mu istodobno, fatalno žednom, nisu htjeli podati niti jedne jedine kapi vode za piće – čak ni one smrznute u koritu…

    Gogoljevo je, dakle, poluživo tijelo tada postalo svojevrsni živi »laboratori(j)um« (tj. »laboratorij«) za ruske vračeve, priučene liječnike i njihove veleumne »liječničke« oglede, takoreć’ – dobro došlo živo meso za njihovo »znanstveno« eksperimentiranje, a i usputno liječenje (koje: »ako uspije – uspije, dakako – bit će dobro, a ako ne uspije – nikome ništa, nitko nije kriv, molim lijepo!«).

    Jadni Nikolaj Vasiljevič bio je strašno mučen, i vikao je tada, kao što se znade, iz sveg glasa (dok je još mogao disati i glasa svoga puštati):

    »Kuku, majko! Što mi rade! Što to čine od mene! Zašto me muče? Dajte mi kočije, prijatelji! Poletite konji moji, vodite me s ovoga svijeta! Gospodine na Nebesima, spasi me sada, ako me čuješ!«

    Dok je vikao ove teške riječi, u Gogoljevoj se glavi ocrtavao prizor to jest slika – ulje na platnu Karla Pavloviča Brjulova (koga je Gogolj, usput, neobično volio): »Posljednji dan Pompeja« iz 1830–1833. – kao kakav dodatni osjećaj užasa i strave koji ga je obuzimao, i dapače – kao vjerni samoprikaz onoga unutarnjega stanja Gogoljeva osobna uma, osjećaja i misli tih trenutaka…

    ***

    Tri »najučenija« ruska vrača koji su ga »liječila« – doista, kao pravi idioti, nisu, uistinu, imala pojma od čega to doista jadni Gogolj, uistinu, boluje.

    »Liječen« je tada Gogolj surovo-uporno od tri posve različite (i jasno: kod njega nepostojeće) »bolesti«.

    Svaki od ova tri primitivna čarobnjaka imao je svoju osobnu slobodno postavljenu »dijagnozu«:

    a) malarija,

    b) upala moždane kore,

    c) i želučani katar.

    Svatko je primjenjivao svoju »terapiju«, dosljedno-ustrajno i suludo, bez zastoja, ljudskog osjećaja ili mrve razborite promisli.

    Profesor Jeronov polijevao ga je kipućom vodom po tjemenu i tako liječio jadnog Gogolja od »upale moždane kore«.

    Profesor Strušilov uronio ga je u korito s ledenom vodom i tako mu liječio nepostojeću »malariju«.

    Profesor Kajganov danima mu je branio da bilo što jede i stavlja u usta, od hrane… a onda bi mu, nakon nekoliko dana ili jednoga cijeloga tjedna kobnoga gladovanja, iznenada došao i potom bi mu stao na silu gurati hranu u usta i tjerati ga da guta: čas meso, čas luk, čas fatalno ljutu papriku, čas lignje, te i kavijara pomalo – do te mjere da Gogolju gotovo eksplodira želudac, i tako satima a katkad i danima… pa opet u krug: prekid jela i ponovno prisilno gladovanje – danima bi mu zabranjivao da bilo što okusi a onda bi opet uslijedilo prisilno prežderavanje i nažderavanje… i tako dalje u »ciklusima« – liječeći mu tako, također, nepostojeći i imaginarni »želučani katar«.

    ***

    (Da su plemenita i štovana gospoda liječnici, primjerice, u to primitivno vrijeme imali sa sobom medicinski gastroskopski aparat, ili štogod slično tome po tehnologiji, jadni Gogolj bi vjerojatno još dugo poživio, zasigurno još najmanje dvadesetak dobrih godina, bez dvojbe… I ne bi zasigurno jedne jezovite noći, malo prije svoje smrti, pomračenoga uma, gurnuo u pećnicu, odnosno spalio nastavak, tj. drugi dio svojih Mrtvih duša : zasigurno bi uspio, u zdravlju i energiji, u svojemu književnom laboratorijumu, napisati i drugi pa i treći dio ovoga romana, kako je čvrsto imao na umu u svojemu pređašnjem životnom naumu i planu. Možda bi uspio ponovno čak skoknuti preko Vijene, cijele Srednje Europe i plavoga Dunava sve do Rima, a može bit i u Palestinu, na hodočašće u Jeruzalem, na Kristov Grob, kao i proljeća 1848… Da su kojim slučajem štovana gospoda ruski carski liječnici imali ovu maloprije spomenutu korisnu medicinsku napravu za Gogoljeva života, i da su je efikasno-znanstveno upotrijebili, tada bi bez dvojbe doznali i vidjeli da Nikolaj Vasiljevič u svojemu prenapučenom želucu – a i po svim ostalim »okolnim« probavnim trbušnim organima – imade ostatke gotovo nikako neprobavljenih, suhih i skoro »mumificiranih« bakalara…)

    P. S.

    Siroti Mikula iz poltavskih Velikih Soročinaca središnjega malorusijskoga-ukrajinskoga Mirgoroda otišao je, konačno, k Bogu na nebesa četvrtoga dana trećega mjeseca godine 1852. u ranim jutarnjim satima (prema sjećanju koje je poslije iskazao otac Matvej Konstantinovski, zbilo se to točno u: šest izjutra).

    Tri sljedeća dana Gogoljevo mrtvo tijelo na odru zaudaralo je užasno – na užeglu ribu.

    Vonj je dolazio, dakako, iz Gogoljevih neživih usta, odnosno iz ždrijela i kadaverski posivjelih nosnica.

    I nikoga to nije nimalo iznenadilo ni uzrujalo, niti je bilo kome zasmetao taj očito težak i osobito zagušljivo-otrovan vonj isparenja truležne ribe (a nad mrtvim Gogoljem danonoćno je tada bdjelo dvadesetak ljudi, i više – zasigurno).

    (Kao da su svi prisutni, avaj, oduvijek navikli na vonj užegle ribe, ili – kao da svi bijaše ribari!)

    Samo su fatalno gladne odomaćene grobljanske mačke, njih nekoliko njuški, kobno mijaukale – uzrujano i prebučno: u jedan simfonijski mačji glas, gotovo u zboru – i to na groblju glasovitoga Danilovskoga samostana – nanjušivši svojim vlastitim pohlepnim njuškama opori miris ribe čak i onda kad je pogrebna povorka, tj. sprovod s Gogoljevim lijesom bio udaljen gotovo cijeli kilometar dalje od groblja, odnosno od prve grobne parcele u redu № 13 gdje je bila iskopana i pripravljena »Vječna kuća« za Mikolu Vasiljoviča Gogolja-Janovskog.

    720 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Jasna Jeremić

    Žena-sat

    Žena-sat

    Sati cure kroz prste.
    Skuplja dlan uz dlan
    da neki sačuva.
    Misli,
    ako zažmuri,
    možda neki odsanja
    ili odmašta
    iznova,
    ali

    okreće se zupčanik
    kroz nos.
    Sve mirišljave uspomene
    zgužvaše skakutave kazaljke
    koje pokatkad samo
    zapnu o njeno uvo,
    čas levo,
    čas desno.

    Tesno
    svim brojevima
    što joj štrče
    iz rukava, nogavica,
    pupka, minđuša
    i šiški.

    Oči joj iskaču
    kao navijena ptičica
    tačno na vreme.
    Sat po sat.

    Ona nije izmaštana,
    a ni domaštana.

    Ona je ŽENA-SAT.

    Ne želi više da je navijaju
    već da je puste
    da stane.

    Između samoće i gužve

    Laž isijava
    iz izraza mnogih.
    Stežu joj vrat
    upadicama.
    Podižu joj obrvu
    dok uspešno šeta samokontrolu.
    Pružaju joj povodac da šeta njih.
    Zasipaju je pogledima i uzdasima…

    Ona ipak odlazi
    zgađena bleštavim,
    ali tupim odjekom,
    svih tih treperavih reči
    bez imalo lucidnosti,
    bez i malčice ubedljivog plama.

    Između samoće i gužve
    oduvek bira da je sama.

    Ne može stati

    Šta se to nje tiče
    što neki gradovi liče
    na brodove u potonuću,
    dogorele tompuse
    i biljke ljudožderke…

    Šta se to nje tiče
    što neka močvara kliče
    da suton je nalik svanuću,
    pa prima Mesec u se
    i mermerne kućerke…

    Šta se to nje tiče?
    I zašto plače nad tim?

    Zato što njene zene varniče
    i slave dobro nad zlim.

    Ne može opstati beskrvna,
    ne može ostati ravnodušna,

    ne može opstati,
    ne može ostati,
    ne može stati,
    ne može,
    ne.

    Bajka za ženu-sat

    Ona bi da čuje bajku pred spavanje.

    Onu u kojoj će biti i princeza,
    i sluškinja, i dvorska luda,
    i zlatna ribica, i sedmoglava aždaja,
    i veštica, i vila,
    i poruka u boci, i škrinja sa blagom,
    i zamak, i pločnik, i konj, i konjanik,
    i ništa neće biti.

    Onu u kojoj će imati, ne samo jednog,
    već bezbroj prinčeva,
    a nijedan neće imati nju.

    Čula bi bajku sa pravim srećnim krajem –
    onu u kojoj će ostati u svojoj kuli – sama

    i otkucavati samo svoje izgubljeno vreme.

    Pitali su je – vole li se reka i most zaista?

    Reka ne voli most,
    isto koliko i on nju.
    Osuđeni su jedno na drugo
    zarad čoveka.
    On veliča svoju ljubav ka reci,
    u pesmama.
    On veliča svoju ljubav ka mostu,
    u pesmama.
    On prlja i truje reku i sebe,
    u životu.
    On ruši i diže iznova most i skače s njega
    u smrt.

    Zato, ne pitajte me više,
    vole li se reka i most zaista?
    Pitajte me vole li se reka i nebo;
    ima li šta god leptiru mrsko;
    ima li išta kao cvrkut lepo;
    zaljubljene li su obale zagledane drsko?

    720 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Smrt je taj vrt u kome se budim: antologija pesništva pesnika umrlih pre njihove dvadeset pete godine

    Томас Чатертон (1752–1770)

    Слика јесени

    Кад јесен тмурна и пуста открије свој ход,
    Кад руком својом позлати лишће свело,
    Зиму води, да наврши године род,
    На леђима својим носи снопље зрело,
    Кад се брда сва од семена забеле,
    Кад се сјајне ватре с видиком буду среле,
    Кад јабуке, ко вечерње небо рујне
    До земље савију гране бујне,
    Кад бобице и крушке ускладе плес свој,
    И црнилом проткане, вежу поглед мој,
    Не знам да л' је лепота ил подлост што прља,
    Ал жудњу срца мог прекри бриге мрља.

    Ишикава Такубоку (1887–1912)

    Понех на плећима мајку…

    Понех на плећима мајку,
    тек шале ради,
    два – три корака, па заплаках:
    тако је лака.

    Милутин Бојић (1892–1917)

    Бела месечина

    Раскошно месец снегом бисер дроби,
    Врх модрих вода дршће кришом смрека,
    Као да сунце у загрљај чека,
    Док бела поноћ вечност трком роби.

    А у твом оку пуном зимског иња
    Разигран месец у рој звезда прште,
    Мада небеса суморно се мрште
    У тај час болне самрти растиња.

    И презрели смо то опело свето
    Љиљане своје расипљући царски,
    Јер док се плео звизгај јануарски
    У нама младо рађало се лето.

    О, зар ће некад да се зајесени,
    Зар ноћ оловна разбиће нам чаше,
    Зар помрчаће вечно подне наше,
    Зар нарди наши биће погребени?

    Верујмо вечно у наш живот свежи,
    Увеле смокве плод сишући свенут,
    Док измиче нам подло трен по тренут,
    Крашћемо сунце, које од нас бежи.

    Вилфред Овен (1893–1918)

    Неповратно

    Oдједном ноћ разможди дан и баци
    Дроњке над небо у громовној тмуши.
    Тад мртвило страшно обузе уши
    И давно-прошли усташе мртваци.

    Посматрах мртве; те сабласти у сну.
    Изгнане животом по имену звах.
    Заточени, неми, глув би њихов дах;
    Ниједан не приђе нит прозбори дух.

    Непуна зора у сабласном рују
    Заискри пусто ко мамурне главе,
    Уздах се болних изнури са даном.
    И гледајући док се удаљују,
    Згушени крилом скриљеним занавек,
    Застрепех и за небо закључано.

    Душан Васиљев (1900–1924)

    Човек пева после рата

    Ја сам газио у крви до колена,
    и немам више снова.
    Сестра ми се продала
    и мајци су ми посекли седе косе.
    И ја у овом мутном мору блуда и кала
    не тражим плена:
    Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
    И беле јутарње росе!

    Ја сам се смејао у крви до колена,
    и нисам питао: зашто?
    Брата сам звао душманом клетим,
    и кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
    и онда лети к врагу и бог, и човек, и ров!
    А данас мирно гледам како ми жељену жену
    губави бакалин грли,
    и како ми с главе разноси кров; –
    и немам воље – ил` немам снаге – да му се светим.

    Ја сам до јуче покорно сагиб`о главу
    и бесно сам љубио срам.
    И до јуче нисам знао судбину своју праву –
    али је данас знам!

    Ох, та ја сам Човек! Човек!

    Није ми жао што сам газио у крви до колена
    и преживео црвене године Клања,
    ради овог светог Сазнања
    што ми је донело пропаст.

    И ја не тражим плена:
    ох, дајте мени само још шаку зрака
    и мало беле, јутарње росе –
    остало вам на част!

    Рејмон Радиге (1903–1923)

    Јесен

    Знаш их, недохватљиве шумске јагоде
    Попут усијаног угља у прстима онога ко их бере:

    Поуке и шале жбунара
    Не изнуђују се.

    Ловце што откривају их
    Жели ли узбудити јесен
    Згнежђена у срце најнаивнијих месеци?

    Смртно рањена, Природо,
    Претворена наново
    У детињасту Еву лица
    Прекривеног не стидом већ ушећерним воћем,
    Дрски твој дуд
    Упиње се да добије
    Невино лишће винове лозе.

    Ђуро Судета (1903–1927)

    Сазнање

    Огњем сласти и грозницом страве
    Догарају сни и света љета.
    Доскора ће у лудилу јаве
    Умукнути пјесма започета.

    Бит ћу тих и невесела тијела
    И књиге ће пунит моју собу.
    У напјеву слутит ћу опијела,
    А у мраку размишљат о гробу.

    Процвјетат ће црни тулипани
    И сазорит отровано воће.
    Ко сумртви дани и оркани
    Шумити ће тишине самоће.

    Нећу знати тко на прзор куца,
    Без мене ће живот пољем поћи,
    Плашит ћу се охладњелог срца
    И бит ћу сам у ноћи.

    Сречко Косовел (1904–1926)

    Наше очи

    Залила је наше очи
    пламтећа лава.
    И сиви прах
    цементних кула
    спржио нам усне.

    Као гореће дрвеће
    нагнули смо се
    к новом дану.

    Алдебаран (1957–1975)

    Кренућу месту…

    кренућу месту где је свако море тек путовање
    високе земље тишине
    где престаје сва одсутност
    и постаје сунце!
    високе земље тишине
    где цело море путује
    остављајући обалама одсутности
    свој необјашњиви сан!
    Кренућу месту где је свако море тек путовање
    и путовање пене и путовање соли
    остављајући обалама где мре свака реч,
    пјаност брежуљака
    где влада сунце.
    смрт није ноћ
    она је спознаја ноћи
    она није дан
    она ће бити дан коме иде ноћ
    она ће бити дан потпуне ноћи
    она ће бити дан тишине
    реч тишина не као кривуља него као права

    смрт није као бежећа ноћ
    она је у твоме погледу
    у твојим рукама
    она је дуж стабала испод којих дишеш
    смрт је ноћ бела
    она је бели простор
    у коме чекам живот
    где верујем да сам крикнула
    где сам веровала да ћу крикнути
    где нисам крикнула.
    она је простор у коме тражим
    своје границе
    она је ноћ која нема видика
    она је ноћ где спава сва зебња
    она је тај врт где улазим да се смејем
    својој зебњи
    страху који спава током целог дана
    смрт није ноћ у којој бих могла да уснем
    она је тај врт
    у коме се будим.

    Петја Дубарова (1962–1979)

    Звездица

    Русих власи прибраних брижљиво
    под капом плаветном од зракова њених,
    нежно изгрева у хаљини живој,
    као рубин, прелепа, огњени.

    Очију топлих од даха кошуте,
    и бистријих од суза дечијих,
    она трепти златом обасута
    усред плавих валова небеских.

    Над њом су неке далеке висине
    и плава завеса што нестати неће,
    а доле под њом промичу планине,
    и свет се у срећи бескрајној окреће.

    1.200 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    CADAVRES EXQUIS = Izuzetni leševi i druge nadrealističke pesničke igre

    Александар Вучо

    Зарни влач

    реком кућујем зид
    и горки хлеблави јед
    црвавим хлеблави јед
    данаћу кад немам куд
    кроз ноћлави тупи влач
    језаћу кад немам шта
    кроз јатни травни плач
    знај
    како те јошујем вишујем тујем самујем титујем
    стид
    знај
    како сам лешни летни рудни разбијни падни
    друг
    и јутрај перјај ево већује мрак
    голи се чудни страх и молни зелени ход
    ево евује и ледује горући брод
    ја лешно жив
    ја лешно жив

    Душан Матић

    Зарни влач

    грлам те столно сан саноћнјиво те речим
    аколим те овдујем или бескрајим
    никадни вид увековни мар
    тоцилам своје титање или једним или скапало јадним
    кровујем над ти неиспрекидано
    веђам докујем пад или вече и докујем пролажење
    косам те косо и каоним косо косе сећања и севања
    и кончам кичменим зверим лом ним зрим јерим псим
    каснујем срамом те срмим свим
    и такујем такујем и вечним
    својим својим те себим те сунцарања те гроздују ноћно
    зарнио сам те рамно и зорно загрезам горко зазор
    свудујем олујам лестедајим хуморим уснам уснивам
    навекни задир
    београдан или нигдан без гора и ондан осиан жаљен циглан пламен сам иглан
    корим кореним коленим пољно чекања каменим водоскити сад
    окомим околим јет и језгро заграњен муч
    раменим тако болно цео смешан свет
    пламним ипакања и нем неми вид
    копним и капним кап капка златосузих тамника
    и пакле пакла пакленим и маглим у крв
    тај гром слеђен у грцални зрцални бора и бола вир
    ја сан ја сен је сени
    јасан јасен јесени

    Андре Бретон – Пол Елијар

    Dictionnaire abrégé du surréalisme (1938)

    Арто је „чаробни буздован“
    Бретон „чаша воде у олуји“,
    Дали „принц каталонске интелигенције, безмерно богат“,
    Елијар „дојкиња звезда“,
    Гала Елијар „жестока и неплодна жена“,
    Ернст „Лоплоп, птичји старешина“,
    Иње „грмушине панталоне“,
    Миро „дрво сардина“,
    Паален „дабар тринаесте династије“,
    Пере „мандарин-лимун“,
    Пикасо „птица из Бенина“,
    Превер „онај са зарумењеним срцем“,
    Танги „путовођа временима друида имела“,
    Арп „јегуља пешчара“,
    Магрит „кукавичје јаје“,
    Реј „слика како би био вољен“,
    Масон „човек-перо“,
    Месенс „ухо ђема“,
    Супо „барица у писоару“,
    Розе „пруга од махагонија“,
    Браунер „свежањ белих ружа“,
    Алиса Паален „црна пчела“,
    Пастуро „ухо трске“,
    Селигман „сноп крила“,
    Елен Ванел „ирис магли“.

    Антонен Арто – Андре Бретон

    А. – Да ли је надреализам подједнако важан у организацији и дезорганизацији нашег живота?

    Б. – То је блато које се састоји само од цвећа.

    А. – Колико пута намеравате љубити поново?

    Б. – То је војник у стражарници. Он је сам. Гледа у фотографију коју је малочас извукао из свог новчаника.

    А. – Има ли смрт неку важност у вашем животу?

    Б. – То је време одласка на спавање.

    А. – Шта је бесмртна љубав?

    Б. – Сиромаштво није порок.

    А. – Моћ или понор?

    Б. – То је нешто мрачно.

    А. – Шта вам је најгадније у љубави*

    Б. – Ви, драги пријатељу, и ја сам.

    (1928)

    Рејмон Кено – Марсел Ноел

    РЕЈМОН КЕНО: Ко је Андре Бретон?

    МАРСЕЛ НОЕЛ: Легура умора и осећаја катастрофе; нешто као цилиндар.

    (1928)

    Марсел Ноел – Луј Арагон

    МАРСЕЛ НОЕЛ: Шта је страх?

    ЛУЈ АРАГОН: Коцкање на пустом острву.

    (1928)

    Бенжамен Пере – Андре Бретон

    БЕНЖАМЕН ПЕРЕ: Када корење не буде знало где више да расте

    АНДРЕ БРЕТОН: Звона ће почети глупаку да звоне

    БЕНЖАМЕН ПЕРЕ: Када птице буду запливале

    АНДРЕ БРЕТОН: Сметењак ће се оснажити

    БЕНЖАМЕН ПЕРЕ: Ако орхидеје никну у шупљини мојих руку

    АНДРЕ БРЕТОН: Масери ће имати посла

    (1929)

    Александер О'Нил – Марио Сезарини

    Зрцала

    – Што је крокодил?

    – Страшно одговорна особа.

    – Што је слон?

    – Страшно неодговорна особа.

    – Што се може изродити из њих двојице?

    – Цвијет.

    – Тко је био Soulier?

    – Био је дијете.

    – Гдје је живио?

    –На једној планини.

    – Како се каже на португалском?

    – Плочица.

    – Камо допире вода?

    – До јетре.

    – Враћа се?

    – Не.

    – Чему служи гавран?

    – За нелагодно пипање.

    – Чему служи муха?

    – За љубљење у уста.

    – Чему служи срамотна удовица?

    – За arpeggio.

    Жоао Артур Силва – Марио Енрике Леириа

    Црвено и зелено

    – Које је боје црвено?

    – Зелено.

    – Тко је твој отац?

    – Кондуктер у влаку за мјесец.

    – Што је лудило?

    – Осамљена рука која се смијеши дјечацима.

    – Тко је Бог?

    – Продавач кравата.

    – Какво му је лице?

    – Зашиљено, с кваком на вршку.

    А. Бретон

    Cadavre exquis

    Принцеза / ће прогутати / ситну шљиву / радосно.

    (А, Бретон, 1927)

    1.200 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Antologija vizuelne i konkretne poezije

    DINKO RANJINA

    STRILA

    Strila
    tvâ, nemila
    ljubavi, meni
    ne da pokoj vik žuđeni
    da mogu kušat, kako se prima
    svim tima, kê za dvor svoj dvorit vazima.
    Nu trudan moj stupaj to gore sve mori
    sve što joj bolje život moj dvori
    kî zaruči čes od nebi,
    da služiti tebi
    u sve trude
    bude.

    GEORGE HERBERT

    ESTER WINGS

    Lord, who createdst man in wealth and store,
    Though foolishly he lost the same,
    Decaying more and more,
    Till he became
    Most poore:
    With thee
    Oh let me rise
    As larks, harmoniously,
    And sing this day thy victories:
    Then shall the fall further the flight in me.
    My tender age in sorrow did beginne:
    And still with sicknesses and shame
    Thou didst so punish sinne,
    That I became
    Most thinne.
    With thee
    Let me combine
    And feel this day thy victorie:
    For, if I imp my wing on thine
    Affliction shall advance the flight in me.

    ARNO HOLZ

    DRUSSEN DIE DǕNE

    Einsam das Haus,
    eintönig,
    ans Fenster,
    der Regen.
    Hinter mir,
    tictac,
    eine Uhr,
    meine Stirn
    gegen die Scheibe.
    Nichts.
    Alles vorbei.
    Grau der Himmel,
    grau die See
    und grau
    das Herz.

    CHRISTIAN MORGENSTERN

    DIE TRICHTER

    Zwei Trichter wandeln durch die Nacht.
    Durch ihres Rumpfs verengten Schacht
    fließt weißes Mondlicht
    still und heiter
    auf ihren
    Waldweg
    u. s.
    w.

    СИМА ПАНДУРОВИЋ

    ПЕСМА ТАМЕ

    Ноћ.
    Ко чује
    Како ноћних сени
    Сетна песма тужи им на лири?
    Тамна липа у тишини мири;
    Цветови су сузни њени.
    Прокапљује.
    Ноћ.
    То је тишина веселих очију
    Са танким велом мистерије звука,
    С полусном среће кроз ту песму тију,
    Тако далеко од животна хука
    К’о срећа звезда, и сна, и младости.
    Ноћ.
    Ко чује
    Како ноћних сени
    Сетна песма тужи им на лири?
    Тамна липа у тишини мири;
    Цветови су сузни њени.
    Прокапљује.
    Ноћ.
    Добро ми дош’о, тренуте радости!
    Знај, моје срце за звезду је сваку
    Везано златним концем и кроз таму
    Облака ових, кад мис’о на раку
    Не пада ни уз воњу земље саму.
    Ноћ.
    Ко чује
    Како ноћних сени
    Сетна песма тужи им на лири?
    Тамна липа у тишини мири;
    Цветови су сузни њени.
    Прокапљује.
    Ноћ.

    СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

    ВЕРЛЕН (ТЕЛЕГРАФСКИ СОНЕТ)

    Гле
    Чуј
    Бруј
    Мре,
    Све
    Тих
    Стих
    Је.
    Мек
    Јек
    Мол.
    Рај
    Вај
    Бол.

    ANTUN BRANKO ŠIMIĆ

    OPOMENA

    Čoveče pazi
    da ne ideš malen
    ispod zvezda!
    Pusti
    da celog tebe prođe
    blaga svetlost zvezda!
    Da ni za čim ne žališ
    kad se budeš zadnjim pogledima
    rastajo od zvezda!
    Na svom koncu
    mesto u prah
    pređi sav u zvezde!

    SREČKO KOSOVEL

    SRCE V ALKOHOLU

    Dvignite melanholični pajčolan!
    V smehu je tvoja bodočnost.
    Sonce sije izza črnega stekla.
    Poljana je zlata od sonca.
    V tvojih zlatih očeh je žalost.
    Ne glej se v zrcalo!
    Smeh, smeh, smeh.
    Snežni oblaki.
    V pomladni modrini.
    Prostor Ο ∞ Ο
    etroplan.
    Vlak je počasen kakor črni polž.
    Misel je kakor blisk.
    Pod sivo Triglavsko steno
    počivamo.
    Naše misli: onstran.

    BORBEN VLADOVIĆ

    ВИЗУАЛНА ПЈЕСМА ЗА ДЕЦУ

    Док Кирил мирно спава
    И једно слово његова имена
    Се безбрижно одмара
    Кас Кирила нетко зовне
    И то слово одмах скокне
    Брзо реци да ли знаш
    Док ти у кревету спаваш
    Које слово твог имена
    Се лежећи одмара

    МИЛОСАВ ТЕШИЋ

    ДРУГА ГРОБНА ПЕСМА

    Чврст
    рам.
    Крст.
    Кам
    А пише:
    „Ја бил маков какав ми –
    ми будеш маков какав ја.“
    Скелет бел.
    Гробни мук.
    У подбел,
    кроз памук,
    капне звук –
    срн-црна пшеница!
    То пева сеница.
    а тмора жута
    просипа, гута
    зрна цвркута.
    Ту тону у ме врлети
    са тихе руже зрачности,
    брегови благо узнети
    над крхко крило трајности.
    Ту ваздух боре набира,
    обрве мрачи пернате,
    под тмурне капке сабира
    свих туга сенке, печате…

    2.700 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Saša Skalušević Skala

    Tucanje jezika

    Пререзано

    Пререзао сам лестве
    стубе, мердевине
    или како вам већ драго
    да их зовете

    дрвене, глатке као длан дечји
    тешке као прастари анкер
    могле су издржати сву моју тежину
    сву моју тескобу

    пењао сам се уз њих
    уз зид, дрво, кућу, шталу
    ради резидбе, бербе, црепа, круне
    ватре, гнезда и наравно звезда

    оног дана када су напустиле сигуран угао
    упориште, своју хипотенузу
    устремиле се попут степеница
    директно ка небу
    нисам имао другог избора
    ручном тестером на комаде
    сам их изрезао

    сада стојим чврсто на земљи

    Од камена

    Данима када поред старе чесме
    почетком предуге Даничићеве улице прођем
    видим старог клесара
    како својим алатом обрађује камен

    клеше, сече, куца и туца камење
    без обзира на ветар, сунце или кишу
    као да је и сам од камена

    седа поред гомиле камења
    које најпре дуго проматра,
    плени оком и својим цинобер челом
    узима тек један са гомиле
    милује га, стеже прстима
    приноси уху, носу и овлаженим уснама
    пре него што крене
    да га чука, удара, ломи
    дајући му жељени смисао
    као што сваки нови дан
    мрви и даје животу
    другачији изглед и облик

    неко ме пита колико дуго то ради
    одговарам од јутра до првог мрака
    и замишљам како након тога
    уместо јастука ставља главу на то камење
    покрива се зидом
    који још увек није подигао

    Одступање

    недостаје ми шкрипа снега
    кристали воде, мраз
    преко којег бих пројурио
    прескочио све кранове
    дизалице у луци
    без страха, претрчао Дунав
    све до Калафата
    Лома
    или још даље
    до Констанце
    уосталом као и сви моји преци
    утекао бих од ископаних ровова
    са обе стране улице
    махнита копита
    црвено-зелене
    и црно-жуте коњице
    од срушених брда
    границе што се шири ка истоку
    бетонских урбаних монструма
    у које ме утерују

    недостаје ми шкрипа снега

    Призор

    Ништа ми не значи да видим
    белу орку
    прелепог албино кита убицу

    има их ваљда три или четири свега
    мувају се негде код обале Хокаида
    најсевернијег јапанског острва

    једном у години искочи из океана
    и покаже своје дебело бело тело
    кажу то треба видети

    са карактеристичним шарама и обликом
    за орке али уместо црно-беле
    њено тело је у различитим нијансама беле
    пати од албинизма или леукизма
    стања код којих долази до губитка пигментације

    кажу да је призор прелеп
    међутим више волим да посматрам
    како се њишу златни цветови липе
    док пчеле зује око њих
    а артерска вода тече ли тече

    Против тачке

    не стављам тачку на крају своје реченице
    понекад се ту нађе запета
    света, грешна, часна, срамна
    или издајничка попут срца

    али тачка или точка
    она је ту баш, баш ретко

    можда сам наиван али верујем
    да ће неко након мене
    само наставити започети низ
    набрајање
    поетику
    уживати у даљем путу
    као ја некада

    нећу на то ставити тачку
    готово епитаф
    или наслов биографије

    720 rsd
  • Rasute kćeri
    Quick View
    (0)
    Od : Helene Imislund

    Rasute kćeri

    * * *

    то су ћерке
    које рађају потомство
    које шире лозу

    ја сам кћер којој је неко дао
    три месеца до три године

    једино што могу је
    да препородим родице
    кроз моје ћерке туморе
    моје личне расуте кћери

    * * *

    када пишем, мекано је
    увек ветровито, дрвеће, сунце између грана
    и чисти ум

    када размишљам, боде
    груба вуна на глаткој чврстини утробе
    бодљикава жица кроз житка јаја

    када говорим, мало тога остаје

    * * *

    док су још причали
    о три месеца
    или беше три године
    упитала сам сестру
    како је то неговати људе
    који ће свакако умрети

    рече ми
    моја помоћ није инвестиција
    осим тога живот је оно што је било
    не оно што можда долази

    лежећи затворила сам очи
    као што се иначе чини на одговор
    који добијеш у болници

    * * *

    у детињству питам оца:
    колико можемо да живимо
    ако се сунце угаси?
    прича ми о
    агрегатима и дизелу
    шибицама и првом фимбулвинтеру
    још од пре Христа
    то исто питам мајку
    она разбија два јаја у чинију
    каже да се сунце неће угасити
    све док смо живи

    * * *

    гуглам и телефонирам
    по први пут изговарам
    Инга је мртва
    кажем Инга је мртва
    и треба ми помоћ
    с друге стране жице одговор
    ја ћу ти помоћи око свега
    што ти треба за Ингу
    мислим се
    Инги ништа не треба
    она не би приметила
    кад сад не би добила помоћ

    810 rsd
  • Unutra su pejzaži
    Quick View
    (0)
    Od : Marko Matičetov

    Unutra su pejzaži

    UNUTRA SU MI PEJZAŽI

    Unutra su mi pejzaži
    koje samo ponekad posetim.
    Pampe po kojima bih mogao da šetam,
    a ne šetam.
    Zidovi na koje bih morao da se popnem
    da bih stigao do vrha sebe.
    (Jesam li već stigao do svog vrha?)
    Kakva šteta bi bila zaboraviti doživljeno.
    Kakva šteta bi bila ne dozvoliti sebi da stignem do sebe.
    Do pejzaža koje sam udahnuo.
    Teško je sabrati se i misliti na njih.
    (Kad zatvorim oči, vidim boje.)
    Boje pejzaža
    koje namerno nisam uslikao.
    Da bih ih zapamtio.
    Da bih o njima pisao.

    U BIBLIOTECI NA PLAŽI

    U biblioteci na plaži
    u Praja da Pipa na severoistoku Brazila
    čitam knjige za koje ne znam čije su i otkada tamo stoje.
    Ko je postavio ormar sa knjigama na pesak,
    ko sve ih je već čitao pre mene?
    Jesam li prvi koji ovde čita Makunaimu?
    Jesam li poslednji koji otkriva Ameriku?
    Godine 1500, nekoliko stotina kilometara odavde,
    uplovio je Kabral sa svojom posadom.
    Nisu doneli knjige, već svoj jezik,
    koji su posadili u tu zemlju.
    Iz nje su potom izrasle ove knjige
    koje čitam 519 godina nakon njihovog dolaska.
    Ako su oni otkrili Ameriku, ili, ako hoćete, Brazil,
    ja sam otkrio civilizaciju na divljoj plaži,
    ja sam otkrio literaturu usred ničega.

    SVAKIH SEDAM GODINA

    Svakih sedam godina,
    kada se ćelije u telu obnove,
    odlazim u isti grad.
    U Itakaré godine 2007, godine 2014. i sa blagim
    kašnjenjem zbog kovida, godine 2023.
    Samo more, izgleda, posle sedam godina ostaje isto.
    Ljude na ulici ne prepoznajem.
    Zgrada se ne sećam.
    Nekadašnjeg sebe – jedva.
    Prvi put sam bio tamo sa prijateljima.
    Drugi put – sam.
    Treći put sa tobom.
    Dva puta su se moje ćelije morale obnoviti,
    da budem ovde prvi put sa tobom.
    A tvoje, Nina, koliko puta, da budeš sa mnom?

    PESMA MOJIH ZUBA O IZGUBLJENOM ZUBU

    Nama, zubima koji smo ostali, teško je ostati bez zuba.
    Neko mora da popuni prazninu između nas.
    Teško se smejemo kad nekog od nas nema.
    Sve ove godine bili smo bliski.
    Na vrata je pokucao implantat.
    Moraćemo da ga prihvatimo kao bilo koji zub.
    I njega ćemo četkati i čistiti koncem.
    Neće biti nikakve razlike između njega i nas.
    Ispod njega će živeti sećanje na stari zub,
    koji će – po novoj metodi – biti samleven u prah
    i ugraviran u viličnu kost
    odmaraće se ispod novog.
    Ništa ne odlazi u ništa.
    Čak ni izgubljeni zub.

    RAT

    Svaki rat je svetski.
    Nema drugih ratova.
    Svaki rat na ovom svetu
    trebalo bi zabraniti.
    Zabraniti?
    Ova je dobra.
    Sigurno je to reklo neko dete.
    Ili pesnik.
    Rat traje dok ne umre poslednji
    rođen u vreme rata.
    Dok ne umre poslednji
    koji ga se seća,
    rat je među nama.
    Hoće li se ikada roditi neko,
    a da ne bude rata.
    Niti jednog jedinog.
    Oni koji ga započinju, rađaju se bez srca.
    Rode se bez srca?
    Niko se ne rađa bez srca.
    Ali ipak je rat.

    720 rsd
  • Praznina peščanog sata
    Quick View
    (0)
    Od : Zoran Škodrić

    Praznina peščanog sata

    Hubert

    Nik izađe iz bara i uvuče glavu u jaknu. Duvao je hladan vetar koji ga malo otrezni. Zapalio je cigaretu i pogledao na sat, bilo je oko dva noću. Neću da uzmem taksi, pomisli, to je manje od pola sata peške, malo da se izluftiram. I krete polako u pravcu svog stana. Već kod prvog ćoška pokaja se što pre nego što je krenuo iz bara nije otišao u toalet. Pripišalo mu se, a i gorušica u stomaku poče da ga muči. Trebao sam da se ispovraćam, pomisli, neću izdržati do kuće. Hladan vazduh ga je terao na povraćanje sve više a zadnjom mukom je sputavao bešiku. Okrete se oko sebe, par kola je prolazilo. Ugleda ispred sa leve strane malu uličicu. To mi je spas, pomisli, verovatno ima neki kontejner za đubre ili neko mračno mesto. Uđe u sporednu uličicu i sa olakšanjem vide ogroman kontejner i iza njega mrak. Okolo ni žive duše. Otkopčavajući šlic zađe iza kontejnera, saplete se o nešto, pade i opsova, petlja mu popusti i on se ispiša ležeći preko neke crne kese sa đubretom i poče da povraća. U tom momentu jak blesak baterijske lampe osvetli mu lice. Između dva povraćanja on vide da to našta je pao nije velika kesa đubreta nego čovek u nesvesti. Osvetli ga još jedna lampa i Nik vide dva policajca sa uperenim pištoljima kako mu se oprezno približavaju vičući: „Stani! Ne mrdaj!“ Odveden je u policijsku stanicu, slikan, izvađena mu je krv, dobio je dve kafe iz automata da popije a dežurni detektiv ga je ispitivao već treći put jedno te isto. Dali su mu da telefonira i on pozove Larija koji mu je poslao svog advokata. Oko sedam sati advokat Majkl se pojavio lično. Nik ga vide kako prilazi prijavnici pogrbljen a ono malo sede kose bilo je zalizano na brzinu. Majkl pogleda Nika na klupi i uđe u kancelariju za detektive. Kroz staklo Nik vide kako se Majkl pozdravlja sa detektivom i sede na ponuđenu stolicu. Nije čuo šta su razgovarali ali vide da je detektiv objašnjavao nešto a Majkl je klimao glavom. Nik je pretpostavio, problem je verovatno čovek preko koga je pao. Neki ubijeni kriminalac? Ili žrtva? Ili ko zna ko? Verovatno sumnjaju na Nika. Nika zabole glava od tih misli i zamoli za aspirin. S mukom se diže i ode do toaleta. Policajac koji ga je čuvao pođe sa njim. U toaletu Nik se pogledao u ogledalo. Strašno. Upale oči, neobrijan, sav ispovraćan, popišan i zgužvan. Umio se hladnom vodom i popio je aspirin i vratio se na klupu. Kroz staklo vide kako Majkl telefonira, jednom, pa dvaput, pa detektiv sa nekim razgovara. Onda vide kako je Majkl potpisao neke papire, diže se, rukova se sa detektivom i izađe iz kancelarije. Ne zastajući, idući prema vratima i ne gledajući u Nika reče: „Ajde Nik, idemo kući!“, i izađe napolje. Nik se diže polako, pogleda oko sebe, i krete za Majklom, niko ga nije ni pogledao ni zadržao.

    Majkl zaustavi svoj auto ispred Nikovog stana i reče:

    „Ovih dana svratiće neko od mojih pomoćnika da sa tobom pripremi neke papire da bismo ovu epizodu pravno završili.“

    Nik izađe iz kola, bilo je već devet sati ujutru.

    1.360 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Boris Mišić

    Priče iz mećave i tmine

    Војник

    Горан је, узнемирен, зурио у чинило се, непомичну таму.

    Ово место је било сабласно и дању, помисли, а камоли ноћу. А још сабласније деловало је зими, чинило се да се већ око пет поподне спустио потпуни децембарски мрак. Горан уздахну. Зажалио је што је уопште дошао овде. Дан после завршетка боловања, већ су га одредили за стражу. У рушевној кући, у којој нису постојали ни прозори, ни врата, само степенице и жалостан простор на првом спрату који је некада био соба, у који је убачен импровизовани кревет са ћебадима која су изгледала као да су надживела генерације тифуса и других болести. Долазио је повремено у собу, да се згреје под прљавим ћебадима, кад би напољу постало превише хладно. Требало је да мотри на пут између кухиње и касарне, и даље према рампи. Да мотри на шта? Није знао. Као да би се било ко кретао овуда, кроз разорено и опустошено село, по мрклом мраку, осим оних који су ту по дужности и морању, који из разних разлога нису на фронту и у рову, већ их је запало да на сигурном држе непотребну и бесмислену стражу.

    Мада Горан више није био сигуран да ли је заиста добро прошао у тој подели карата. Чинило му се да би чак и на Грабежу био безбеднији, него овде. Тамо бар знаш ко ти је непријатељ. И где је. Твоји другови су свуда око тебе. Упркос близини смрти, постоји и неки осећај сигурности. Овде га нема. Само тишина. Пустош. Зјапеће рупе од кућа кроз које хуји, вришти и цвили децембарски ветар, сврдлајући ти по мозгу и доносећи необјашњив страх у сваки кутак тела и душе. На моменте тај ветар личи на гласове, који вриште и дозивају из таме. Овде си изгубљен, препуштен мрклом мраку и непознатој сили коју не можеш ни да именујеш, нити објасниш.

    Све је то због ових проклетих рушевина, помислио је. Напросто су неподношљиве ноћу, само то је у питању, тешио се, нема ту ничег натприродног ни необјашњивог.

    Ипак, чуо је и приче, сви су их чули, и од ранијих регрута, и од садашњих.

    Приче о необичним звуцима који се чују ноћу. О бледој сени која плаче и цвили, док у рукама држи нешто у наручју – мајка са бебом. О гласовима који су долазили са кошева са некадашњег школског стадиона, и јези који је изазивао осећај да те неко…да те нешто гледа са њих. О погледима које осећаш на себи док касно ноћу излазиш из касарне да се олакшаш, иако никога нигде не видиш. Много је прича било, све их је већ знао напамет, али није их, барем на површинском нивоу, узимао за озбиљно. Делом их је сматрао као последицу претераног страха, а у страху су велике очи (место је, уистину, тако разорено и лишено живота, поседовало туробну и злокобну атмосферу), а делом као настојања појединаца да се просто извуку из војске, симулирајући лудило или неки психички поремећај причом о привиђењима.

    Негде дубоко, дубоко у себи, испод површине, тамо где је закључано за све друге, па и најближе, наслућивао је, не, не наслућивао, знао је, да у свим тим причама ипак има нечега.

    Покајао се што није кренуо са Момиром, који му је био додељен на стражи. Момир му је јасно ставио до знања да не намерава да проведе ту ноћ, нити да обавља тако бесмислену стражу. Горану није било јасно како Момир мисли да по ноћи, уз толико пунктова војне полиције стигне кући, али сад није вредело више о томе мислити. Горан помисли да је боље да је кренуо са пријатељем. Па шта и ако их ухапсе? Преноћили би пар вечери у војном затвору у Каменици, и ништа више. И то је боље него зурити у помрчину, трзати се на сваки фијук ветра размишљајући да ли исти производи природне звукове или не, да ли се иза пахуља које густо падају кроз ноћ крију неки незамисливи и смртоносни облици…

    Затресао је главом да одагна такве црне мисли, и поново уздахнуо. Кад је већ остао овде, погрешио је што се слепо држао правила. Зашто је морао да остане сам у овој одвратној кућетини? Митар га је звао да стражари с њима. Изговорио се да су му мрски Дамир и Славиша (што и јесте било истина) и да не може да замисли да са њима проведе ноћ. Права истина је била да никад није смео да ризикује, и да се увек строго придржавао правила. Плашио се санкција. Сада је увидео колико је то било бесмислено. Ко ће од официра сад да напушта топли кревет, шољу кафе и чашицу ракије, добро мезе, да би бауљао по снежној помрчини проверавајући стражу. Можда једино Торбица, он је био довољно суров и напаљен на све ово, али сумњао је да и он највероватније негде већ лежи припит. А и шта да га ухвате да није на свом стражарском месту? Шта би му урадили? Стрељали га? Сигурно не. Највероватније би добио неколико додатних стража или пожарстава за казну, или рибање клозета. Јака ствар.

    Сишао је низ степенице, и вани га запухну већ полумећава, која је фијукала из помрчине. Погледао је низ пут. Отприлике две стотине метара делило га је од стражарске куће где су били Митар, Дамир, Славиша и Поп. Тамо имају и пећ. А хладно је. Баш би му добро дошло да се загреје. Али тих двеста метара сада су му се чинила као два километра. Коракнуо је у таму, и помислио, невољно, наједном очајан, шта би све могло у њој да му се нађе на путу.

    Шта би могло да ти се нађе на путу, идиоте, сам је себе прекоревао. Можда једино какав пас луталица, или лисица. Курјак, ако га зима и глад истерају из шуме. Шта би друго могло? Вампир? Вукодлак? Дух?

    Можда мртва мајка са бебом у наручју, која цвили из мрака, шапну му неки злобни глас из подсвести.

    Застао је, буљећи кроз таму и снег који га је већ штипао за очи. Донео је одлуку, и тешка корака се вратио у кућу. Већ ће наћи неки бедни изговор, мислио је. Мрак, хладноћу, лошу видљивост, не сме се напуштати стражарско место, можда баш сад изненада наиђе Торбица, итд. Питао се да ли су сви ти изговори довољни да пред собом сакрије праву истину – био га је страх да пређе сам тих двеста метара, иако је имао пушку на рамену.

    Одложио је пушку поред кревета, устао са прљавих ћебади и поново кроз прозоре (тј. кроз оно што су некад били прозори) зурио у таму и ослушкивао звукове које је правио ветар. Зимска ноћ је ваљда по природи ствари нагонила на размишљање и преиспитивање, и поново се, по милионити пут, запитао зашто је он уопште ту. Не само у овој рушевини од куће, на овој конкретној стражи, већ зашто је уопште ту, у војсци, у рату, зашто уопште учествује у свему томе.

    Није имао ни пуних двадесет година, ни много животног искуства, али није био глуп и многе ствари су му биле јасне. За кога се бори? За отаџбину? Та га отаџбина, ако преживи, неће сутра ни погледати. Уделиће му неку цркавицу, а они који нису били нигде, владаће, стицати богатство, ведрити и облачити. Тако је било одувек. Већ се гомила његових другова из разреда на овај или онај начин ослободила војске. Ко ће сутра, осим породице, пријатеља и сабораца, помињати погинуле, рањене, и оне који преживе а остану истраумирани и болесни? Нико, знао је. Кога брани? Кућу? Једном, када се рат заврши и дођу преговори, неко ће се договарати и потезом пера повући границу. Ако његова кућа остане на другој страни границе, никаква његова борба и воља, нити борба других, ништа ту неће моћи учинити. За шта се бори? За оне флоскуле у које не верују ни они који их измишљају и изговарају, типа „боримо се да наша деца сутра одрастају у миру, да више никад не буде рата?“ Ратова је увек било, и биће их поново. Наравно да ће се и овде кад тад поново ратовати. Па шта онда ради овде, зашто бесмислено троши своју младост, свој живот, најлепше године? Зато што се плашио санкција? Зато што је тако васпитан? Зато што је нека трансгенерацијска вредност ићи у војску? Зато што је очекивао да ће имати среће и да ће баш његово село остати са праве стране границе?

    Ниједан од тих разлога није му се чинио исправан, ни довољно јак. Изненада, ветар као да се нагло појачао и он се стресе од хладноће. Постојао је још један разлог, барем су га старији наводили – учиниће те војска човеком, ред, рад, дисциплина…Добри људи које је упознао у војсци, остаће такви увек, мислио је. Али исто тако, није срео ниједног лудака који се поправио у војсци, а сумњао је да ће из ње изаћи још луђи него што су били кад су дошли у војску.

    Није дакле било ниједног разлога да се пријавим, помисли. Каква сам ја будала.

    Гласно се насмејао, али му се изненада талас хладног ваздуха осу по леђима и он се окрену, а тада му смех замре у грлу.

    На вратима, поред степеница (тачније тамо где су некада стајала врата) стајао је војник. Није могао најбоље да га види – било је већ доста мрачно, али деловао је висок, мршав и блед. Униформа му је готово избледела, боје су се једва препознавале. Горана у једном тренутку ухвати налет панике, да то није неки муџос, ко зна откуд се привукао, али онда препозна боју траке око руке и схвати да то ипак није непријатељски војник.

    „Извини“, једва је чуо војников глас, који је био тек нешто више од шапата. „Нисам хтео да те препаднем.“

    „Не мари“, рече Горан, иако му је срце још узбуђено лупало. „Нисам чуо кад си се пењао. Долазиш са смене? Одакле си? Из Кључа, Мркоњића? Немаш превоз за даље, па ћеш ноћити у касарни?“ Горан се угризе за усну, и постиди. Млео је као млин, као да се трудио да речима растера страх. Осетио је да је већ почео да рационализује војникову појаву и склапа разлоге како се одједном могао створити овде. Али страх није попуштао, као ни осећај хладноће који је просто у таласима допирао од војника.

    „Да, да…са смене“, промрсио је војник. И даље је стајао код степеница, а Горан се помало посрами што га не зове да уђе у просторију – што не жели да га зове.

    „Слушај“', поче Горан. „Имам воде ако си жедан. Имам нешто и хлеба и сланине у торби. Није баш храна за ноћ, али ако си гладан…“'Војник одмахну руком. „Не треба.“

    „Можеш преноћити у касарни, има места. Скоро сви су на линији“, рече Горан. Покушао је да боље разазна како војник изгледа, али црте лица као да су му измицале и губиле се у помрчини. Чинило му се да је имао сиве, хладне очи. Упитао га је где су му ствари, војничка торба, пушка. Војник својим тихим гласом одговори да их је оставио испред куће. Горан је знао да не говори истину. Био је потпуно сигуран у то. На ум му паде још једна помисао: зашто није одмах са пута свратио у касарну, на преноћиште? Зашто је дошао овде? Није ме питао ни за име. Ни ја нисам питао њега, помисли. Из неког чудног разлога, пожелео је и да га не пита – мислио је да је боље да војник не сазна његово име.

    Ти си потпуно полудео, помисли. Ово грозно место ће ти изјести душу. Зашто тај чудни ноћни посетилац само стоји у довратку, и буквално ништа не говори, све клештима морам чупати из њега?

    „Био си на Грабежу?“, упита Горан, тек да нешто говори. „Да“, сањиво одговори војник. Горану се чинило да му се усне једва покрећу. „На Грабежу. А после су нас пребацили…“ Ово је била најдужа реченица коју је досад изговорио, помисли Горан.

    „Пребацили?“, упита Горан. „Где?“

    Војник га погледа у очи, и Горан занеме, осећајући неку безвременост, силну патњу и бол иза тих ледено сивих очију. Као да је кроз њих дувала мећава и гризао мраз, а из даљине допирали тужни, вриштећи ноћни гласови. „На Бараковац“, доби одговор. Горан одмери погледом војников положај и процени његову удаљеност до кревета на који је прислонио пушку. Горан је стајао ближе кревету, помислио је да би свакако брже стигао до пушке него војник. Али чему уопште такве мисли? Зашто би му он и како могао наудити? Изгледао је уморан, исцрпљен, блед, тако некако као болестан, као… „Бараковац?“, потврди Горан, тек да нешто каже и прекине навалу тих сулудих мисли.

    „Бараковац“, потврди војник, и испружи руку, као да показује на Бараковац у даљини. „Тамо сам…и…“ Он не доврши реченицу, пусти руку низ тело, глава као да му клону.

    Горан осети изненадни налет језе, сав претрну од хладноће, од ножног прста па све до чела. Грло му се стегло, није могао да дође до речи, да их уобличи, а срце је опет почело да му тутњи као локомотива. Само се смири, мислио је, само се смири, решиће се ово некако, можда ти се само привиђа, чудно је ово место, зима је, мрачна зима децембра деведесет и треће, али све ће се решити, мора постојати неко разумно објашњење, свет је стваран, постоје у њему правила и законитости.

    „Сад си био на смени на Бараковцу?“, коначно протисну глас кроз грло. „У новембру?“

    „Не у новембру. У јануару“, одговори војник. Горан се поново угризе за усну. Чинило му се да ће му срце експлодирати. „У јануару“, успео је да понови Горан, процедивши кроз зубе.

    „И дошао си овде да преноћиш?“, некако се Горану оте са усана.

    „Тако је“, проговори војник. Као да му је глас сада био за нијансу јачи, чујнији. „Дошао сам…у нашу базу. Одавде су нас послали. У…“, али ту стаде, не доврши реченицу.

    У смрт, помисли Горан. Прво на Грабеж, а онда су вас пребацили на Бараковац, вероватно као испомоћ. Можда је био и неки напад, наш или њихов. Јануара деведесет треће, на Бараковцу. Тамо где си погинуо.

    Горан осети како му се коче прсти, руке, срце, хладноћа му се ширила целим телом. Зашто је дошао баш мени, зашто побогу, али знао је, осећао је, дошао је на место где се обучавао и одакле су га послали у смрт, и можда је само желео да нађе оне, или бар неког од њих, који су га тог јануара одредили за…

    Мора да је све повезано, у налету луцидности помисли Горан. Оно овде, са оним горе, Грабежом и Бараковцем. Мора да те силне смрти и патња утичу на само устројство живота, да криве простор-време, јер другачијег објашњења нема, јер ако почне поново да размишља рационално, полудеће, јер свет, сада је знао, не стоји на рационалним темељима.

    „Идем ја сад“, проговори војник после дужег ћутања. „Преноћићу у касарни.“ Окренуо је леђа Горану и кренуо тромо корачајући низ степенице. Горану се чинило као да му уопште не чује кораке. Питао се кроз колико је олуја и мећава, жега, планина и поља, стаза и путева војник месецима прошао да би дошао довде, и каква је то челична воља га покретала после…

    Може бити само једно помисли. Само један разлог. Освета..

    Војник изненада застаде, као да је чуо његове мисли. Горан претрну. Војник се окрену према њему и упита: „Има ли официра у касарни?“ „Само водник Торбица“, рече Горан. „Остали су у граду…и кући.“ „Торбица“, рече војник. По први пут његове усне се извише у нешто налик осмеху. „Био је и он кад су нас послали горе…на Бараковац…и мене…“ Тада се помније загледа у Горана. „Нису нас послали као испомоћ“, рече коначно и Горан схвати да је он чуо све његове мисли, укључујући и ону последњу, свест о томе да је Торбици, споменувши га војнику управо потписао смртну пресуду. „Послали су нас по казни горе. За неке, у суштини неважне прекршаје. Кашњење са допуста, ситне крађе. Послали су нас горе и…“, војник поново одмахну руком и сиђе низ степенице. Горан није имао снаге да погледа да ли га доле заиста чека торба и оружје. Није имао снаге ни да погледа за њим.

    Страха је међутим нестало. Остале су само сузе, које су му сада текле низ лице, док је плакао у тишини порушене куће, ситан и шћућурен, немоћан пред патњом и окрутношћу света.

    Није знао колико дуго је тако тихо јецао у тами, одсечен од сваке мисли, од сваког плана и разума. Можда је прошло пола сата, можда сат. Можда и сати. Могуће и свега десетак, петнаестак минута. Није знао. Устао је када је поново схватио да је једно људско биће управо осудио на смрт. Истрчао је напоље, у таму и снег, право према касарни.

    Торбицу је затекао на поду, у његовој соби, очију исколачених, које су заувек остале у паничном страху. Такав утисак му је одавало и лице – оно што је остало од лица. Руке су му остале склопљене око огромног комада оштрог стакла које му је било заривено у гркљан. Крв је била посвуда. Горан врисну и истрча из касарне. Повратио је код чесме.

    Угледао је војника код клозета, изгледа је кренуо према цести ка граду, војник му је без речи отпоздравио руком, а онда једноставно нестао. Више није био ту.

    Горан је кренуо назад према стражарском месту, посрћући, поново одсутан од сваког разума и логике, а онда на путу примети ситну, црнокосу девојчицу, без зимске јакне или капута на себи. Први порив му је био да је заштити, да јој обуче неку топлу одећу, али му онда из дубина свести проради разум, изби на површину. Однекуд је знао да јој не сме прилазити, нипошто, да се догодило нешто страшно и коначно, да мора побећи одавде, што пре.

    Није више мислио ни на шта, ни на мртвог војника, ни на искасапљеног водника Торбицу, ни на Митра, Дамира, Попа, Славишу, ни на Ренату коју је потајно волео а коју су сигурно довели вечерас у стражарску кућицу да се мало забаве, није мислио на другове, породицу, желео је само да побегне од овог места, од ових проклетих рушевина у којима се сажима сва ратна патња и бол, да побегне заувек, од рата, од света, од свега. Пресекао је преко игралишта где су одржавали смотре, трчао је и трчао кроз ноћ све док није пао од умора.

    Нашли су га сутра вече, патрола војне полиције пронашла га је десетак километара од касарне, полусмрзнутог, погледа као у бесне животиње, док је бунцао неразумљиве речи о мртвима, правди и казни. Месеце је провео у затвору, а затим године у душевној болници. Рат је за њега био завршен.

    Тридесет година касније

    Тридесет година, помисли Горан. Довољно година за цео један живот. Довољно година да стекне и растури породицу, да заради много и да изгуби све, да оболи и оздрави, испуни све жудње и снове младости и да већ добије старачку смиреност и одсуство сваког надања. Тридесет година да се опише пун круг, круг живота и смрти, постојања и нестанка. Зачудо, није више осећао никакав страх од овог места. Више се осећао као да се коначно враћа кући.

    Додуше, ни само место, барем на површини, више није било исто. Куће су биле обновљене. Више није било ниједне рушевине (осим старе стражарске кућице, која је необјашњиво измицала обнови). Улична расвета је радила, ноћи више нису биле непријатне и језиве као пре. На први утисак, све је било потпуно другачије, изгледало је као да рат није ни дотакао ово место, као да се никада ништа лоше ту није ни догодило.

    Али Горан је знао да је то само варка. Као што се енергија и материја нису могле изгубити, већ су само прелазиле из једног облика у други, тако ни време није могло да се изгуби, оно није било линеарно, већ се преплитало и сажимало у разним тачкама, и оно што се овде догодило, и горе на Грабежу, Бараковцу и на осталим тачкама Зоне, не може нестати ни изгубити се, нити може бити отерано у таму струјом и уличним светиљкама.

    Тако да је Горан, док је кроз ноћ ходао селом, место видео потпуно исто као што је било пре тридесет година; пуно црних, одурних рушевина, изгубљених у својој самоћи и пропасти.

    Планирао је пажљиво. Распитао се. Власници куће живели су у Аустрији, долазили су само лети. За тридесет година је научио много талената. Један од њих био је и да бешумно улази у куће и станове. Сачекао је глуве часове, у којима више није било сељана на улици. Отворио је бешумно прозоре, без да их оштети, и ушао у кућу. Откључао је врата, мада помислио је, то и није било потребно, онај ко треба вечерас да дође, могао је, слутио је, да прође и кроз врата ако затреба.

    Затим је скинуо своју одећу, из торбе извукао униформу и обукао је. Ипак, мислио је, треба отићи достојанствено, као оно што је било часно и што је можда једино и вредело у његовом животу. Као војник.

    Пушио је у тишини сатима, гледајући кроз прозор мрачну децембарску ноћ, ноћ у којој се мешало ово и оно време, садашње и прошло, време живота и време смрти, и изнова и изнова је схватао колико је погрешно живео, уверен да све зна, да за све постоји разумно објашњење, да свет стоји на чврстим темељима, али сада више није важно, помисли, нестало је сваког страха, стрепње, боли и патње. Остало је само чекање.

    Кораке уз степенице није чуо, као што их није чуо ни пре тридесет година. Само је нагли талас хладног ваздуха који је нахрупио у собу, дао знак да је посетилац стигао. Горан га је пажљиво осмотрио. Стајао је код врата, висок, блед, испијен, хладних, сивих очију, у избледелој униформи, униформи која је видела много више терена него војничких соба. Није остарио ни за трен, остао је потпуно исти као и пре тридесет година. Горан је то и очекивао.

    „Време је, зар не?“, упита Горан. „Време је“, климну војник главом. И глас му је био исти; шапат, удаљен, безбојан, као да допире са неког другог света.

    „Торбица“, проговори Горан. „Његов живот за мој. Његових тридесет година дато је мени зар не? Сачувао сам се од Грабежа захваљујући оној ноћи?“

    Војник климну главом, без речи. „Сад је време за наплату стигло?“, осетио је одједном бес што говори очигледно, али га то осећање брзо напусти. Није било више никакве потребе ни за бесом, ни за другим овоземаљским, људским осећањима. Тамо где иде, људски закони не важе, већ само закони времена, а време је изнад сваког добра и зла, правде и неправде, живота и смрти.

    Војник поново климну главом. Горан угаси цигарету и пође за њим. Гледао је у његова леђа. Све је исто, помисли, само нема оног кревета и прљавих ћебади, нити аутоматске пушке поред кревета. Могуће је да се чак и у тако сложеном и непојмљивом механизму какав је време, помисли, неки детаљ ипак изгуби. Да слика не буде баш у потпуности у свему иста.

    „Тамо…је ли хладно?“, упита Горан. Осмех му се прошири лицем. Ипак још није изгубио све људске страхове, помисли. Одувек се плашио хладноће.

    „Не осећаш хладноћу…тамо…“, рече војник. „Само овде. Кад пређеш.“ Погледао је у Горана тим сивим, безвременим очима вечног леда, и Горан по први пут у тим очима угледа нешто што је изгледало као наклоност и саосећање, као подршка. „Биће ти лепо тамо…Митар је тамо. Дамир, Славиша, Поп. Многи које знаш. Не брини…о хладноћи. Тамо нема… ничег што би те више икад болело.“

    Напустили су кућу и кренули поред школе, бивше касарне, ка цести. У једној кући се упалило светло, један човек је отворио прозоре и погледавши у ноћ, спазио две прилике, два мушкарца како ходају према цести. Осетио је нелагоду упитавши се какви то људи у ова доба бауљају селом. Пијанци, наркомани који се враћају из града?

    Пратио их је дуго погледом, све док нису једноставно – нестали. Није имао другу реч ни објашњење за оно што је видео. У једном моменту су били јасно видљиви испод уличног осветљења, а онда су нестали. Више их није било, и никад их више није видео.

    Ујутру ће сазнати за провалу у кућу богатих гастарбајтера, несумњиво веома чудну провалу коју нису могле да објасне ни полиција ни мештани. Из куће ништа није украдено, а од трагова провалника нашли су само попушене цигарете и одећу одбачену на под. Човек је мудро одлучио да никоме не спомиње двојац који је приметио претходне ноћи и који је мистериозно ишчезнуо.

    То је било ујутро, али јутро је било већ потпуно другачије време у односу на ноћ.

    Те ноћи он је затворио прозор, ушушкао се поред уснуле супруге и решио да потпуно заборави оно што је видео.

    А над селом се поново надвила хладна, безвремена, децембарска црна ноћ, ноћ у којој се више није могло одредити да ли су те велике куће заиста раскошне и живе, или су мртве, зјапеће рупе кроз које хучи стравични ветар, да ли су ти људи који у њима спавају заиста стварни и живи, или су само сенке, одрази неких других људи, одрази неког другог, потпуно другачијег времена.

    1.000 rsd
  • Dušom
    Quick View
    (0)
    Od : Aleksandar Košarac

    Dušom

    DUŠOM

    Možda i prazne su
    baterije njene.
    Opisuju krugove,
    zatamnjene sjene.
    Možda i želi
    da želi, pati, da voli.
    To je moja duša samo,
    za oprost te moli.

    OČE

    Daleko sam oče
    daleko živim.
    Zavejana snijegom kao što je humka tvoja,
    je duša moja.

    Od tebe naučiti nisam stigao
    al’ mali je prostor što sad nas dijeli
    pao si i nisi se digao,
    a smrt osta besmisao
    kao i život cijeli.

    VEČE NA DNU

    Vjetar je noćas mrsio račune
    i suze pokušavao da mi briše.
    Radost je u mišijoj rupi bila,
    a sreći je dosadilo da je sa mnom više.
    Istina je kod veselja na rođendan išla,
    novac se već davno naljutio na mene.
    Večernja kiša nije me mimoišla,
    a ljubavi je bilo mrsko i teško
    da sa nekim kao ja krene.
    A ti, ti si ponovo sa drugim prošla,
    i kao i obično sretna si bila.
    Radosno kosom svojom lepršala si
    i pogled onaj najljepši,
    od očiju mojih vješto si skrila.

    NOĆ

    Zaspala je i ulična svjetiljka bila,
    kad naiđoh, probudih je nemarno.
    Noć ova mutna ni njoj nije baš mila,
    i ljuta zbog sna prekinutog zatrepta nestvarno.
    Huče u daljini maglovita kajanja,
    čuje se negdje panična lupa ptičijih krila.
    Ova noć je i previše mračna, zato nema stajanja,
    sve dok iza brda najvećeg, istočnog
    ne pojavi se hladna i vlažna zora nam mila.

    GODINE, DANI

    Godine su drvoredi,
    sa uvelim lišćem
    na tlu, oko sebe
    sa lišćem zelenim nekad
    na granama…
    Dani su drveće
    iz drvoreda,
    jedno je tužno i krivo
    pa drugo olistalo
    punim životom živo,
    a ljudi, svi ti ljudi
    su lišće to suvo
    uvelo, pokislo i vjetrom sna
    po drvoredima života, razbacano.

    750 rsd
  • Vetar i prašina
    Quick View
    (0)
    Od : Goran Došen

    Vetar i prašina

    I

    April 2019.

    Vetar je milovao njenu kosu dok je lizao slanu nit koja se spuštala iz njenog oka. Taksiju je potrebna cela večnost da pređe poslednjih nekoliko metara do mesta gde je stajala. Nije marila. Postoje stvari strašnije od večnosti. Biti bez izlaza, biti zatvorenik sopstvenog života gde se zidovi uzdižu visoko izvan pogleda. U takvom životu svaki pokušaj da se kroz pukotinu u zidu nazre ono iza, završavalo se kaznom.

    Ušla je u taksi i rekla svoju adresu. Automobil je zabrujao jače, ostavljajući iza sebe u malom oblaku prašine, na drugoj strani ulice, prozore banke na čijem su se staklu ogledala velika slova sivog zdanja Ginekološko-akušerske klinike.

    „Šta je dom?“, upitala se. „Krov? Prozori? Zidovi? Ne, to je samo kuća, prazna ljuštura. Objekat izgrađen od hladnog građevinskog materijala. Dom je nastanjen ljudima ispunjenim ljubavlju. Tu je uvek toplina, jer ko ljubav ima, ljubav i zrači. Kada kuća postane dom zidovi se udalje, a ljudi približe. A sada…

    U taksiju je vladala tišina. U njenoj utrobi vladala je praznina. Nema više ničeg. Praznina se otima i širi, kao da želi da pobegne i ispuni svet. Zidovi njene materice više nisu dovoljno jaki da obuzdaju neispunjenost. Rukama je pritisnula stomak dok se pod dlanovima grčila praznina.

    Sada je sve gotovo i nazad se nije moglo. Učinila je ono što je morala. Ta činjenica joj nije donela olakšanje. Ako olakšanja nema, da li je onda njena odluka zaista ispravna? Onda je postala svesna kuda ide, kome ide i gde se vraća i njena odluka je opet dobila oslonac, da bi ga u sledećem trenutku krivica izmakla i ona se tako našla u spirali u kojoj sve gubi smisao i ništa nije jasno, a opet, nešto se moralo učiniti.

    ***

    Proleće je ove godine, bilo neobično. Vetar je duvao često, ali oblaka skoro da i nije bilo. Dani su bili prohladni, ali sunce, kao provučeno kroz lupu, peklo je po koži.

    U ovom sasvim običnom gradiću, postoji sasvim obična ulica. Ne razlikuje se od drugih sličnih ulica ni po čemu. Ni previše kratka, ni previše duga. Široka je taman koliko treba, sa zasadom drveća na obe strane. Iako niko sa sigurnošću ne može da kaže, izgleda da je upravo to drveće razlog zbog koga nosi svoje ime: Šumska ulica.

    U toj običnoj ulici, na broju sedamnaest, nalazi se jedno neobično zdanje. Trospratna zgradica koja podseća na četvrtasti kornet okrenut naopako. To zdanje, kao svoju kuću napravio je trgovac Jevrem Popović još davne 1928. godine. Možda je bolje reći da je tu kuću sagradio Krstan Popović, Jevremov otac, kao venčani dar sinu koji se oženio godinu i po dana ranije. Kao i svi mladi ljudi i novopečeni mladenci imali su potrebu da se odvoje u nešto što bi nazvali svojim.

    Tako je nastala ova kuća. Istina, građena je pomalo megalomanski, ali trebalo je pokazati ko su Popovići. I pokazalo se. Takve kuće, veličinom i oblikom nije bilo na daleko.

    Očekivalo se da se kuća napuni ljudima. Prvo potomstvom, onda poslugom i gostima. Kao pripadnicima više klase, Popovićima se nametala dužnost da kreiraju sadržaje društvenog života, naročito u ovoj sredini, pa je prizemlje kuće sa svojim salonima služilo upravo toj svrsi. Noblesse oblige, davno bi rekli.

    Ubrzo nakon onog rata, kuća je nacionalizovana i preuređena. Svaki sprat postao je zaseban stan, a prizemlje je izdeljeno na dve stambene jedinice. Prohujale godine, epohe i stanari, na kući su ostavili trag, svedočeći tako da nema ničega što je stalno i nepromjenljivo. Ti tragovi, ipak, ne mogu da sakriju da je i sada nakon devedeset i jedne godine, vitalnost ove starice na zavidnom nivou.

    Život na ovoj staroj dami ostavio je bore koje ona nosi sa ponosom. Godine su joj donele ljupkost, kao kakvoj otmenoj grofici koja je svom trećem dobu dodala i mudrost. Ovo zdanje se i danas izdvaja od svoje okoline.

    Nema više imanja koje joj je pripadalo, ali još uvek bdi nad ovom ulicom poput svetionika na ulazu u luku. Još uvek se ističe, prekrivena patinom vremena, kao siromašni pripadnik starog plemstva obučen u pohabanu i izbledelu odeću za koju se jasno vidi da je nekada bila izraz velikog bogatstva.

    Gospodština i sad izvire iz mahovinom obraslih zidova, mestimično oljuštene fasade, crvotočne prozorske daske, pa i onog nevešto zatvorenog balkona na prvom spratu. Te sitne nedostatke nastale prežvakavanjem zuba vremena, kavaljerski zaklanjaju dva platana ispred ulaza.

    Neko bi upitao, po čemu je ovo zdanje neobično? Ono nije neobično zbog svoga oblika ili veličine, već zbog svojih stanara. Tu živi jedna udovica, stanuje jedan pesnik, obitava Nada, Napoleon od dva metra i još neki.

    1.000 rsd
  • ʻŌlelo Hawaiʻi – Havajski jezik
    Quick View
    (0)
    Od : Nenad Momčilović

    ʻŌlelo Hawaiʻi – Havajski jezik

    2. HAVAJI

    Havaji su ostrvski arhipelag u severnom Pacifiku. Sastoje se od ukupno 137 ostrva od kojih su osam glavna – Havaji (Veliko ostrvo), Maui, Oahu, Molokai, Lanai, Kauai, Niihau i Kahoolave. Sva glavna ostrva osim ostrva Kahoolave, koje je tokom XX veka služilo kao poligon za bombardovanje od strane vojske SAD, naseljena su. Ostrvo Kahoolave je najmanje od glavnih havajskih ostrva i, zbog nedostatka pitke vode, oduvek je bilo slabo naseljeno. Maksimalan broj stanovnika je bio oko 90 u XIX veku. Posle više decenija korišćenja za testiranje oružja od strane oružanih snaga SAD, 1994. godine ostrvo je vraćeno državi Havaji. Danas nema stalnih stanovnika i može se koristiti isključivo u kulturne i religiozne svrhe.

    Ostrva su otkrili i prvi naselili Polinežani između 900. i 1300. godine. Pre pripajanja Sjedinjenim Američkim Državama Havaji su bili kraljevina koju je osnovao Kamehameha I kada je 1795. godine ujedinio ostrva i započeo vladavinu kraljevske loze Kamehameha. Ovaj period je trajao do 1863. godine kada je zbačen poslednji vladar iz dinastije Kamehameha. Danas, Havaji politički pripadaju Sjedinjenim Američkim državama, čija su najnovija i pedeseta članica, koja su postali 1959. godine, ukazom predsednika Dvajta Ajzenhauera, a nakon referenduma na kome se 93% populacije izjasnilo za pripajanje SAD-u. Geografski, Havaji ne pripadaju severnoj Americi, kao i ni jednom drugom kontinentu. Havaji su jedina američka savezna država koja se sastoji isključivo od ostrva. Glavni grad američke savezne države Havaji je Honolulu, koji se nalazi na ostrvu Oahu i ima oko milion stanovnika.

    3. AUSTRONEŽANSKI JEZICI

    Zbog velike geografske i jezičke udaljenosti o austronežanskim jezicima, čak i onima kojima govore stotine miliona ljudi širom sveta, na našim prostorima se malo zna. Zato smo odlučili da jedno poglavlje ove knjige posvetimo ovoj jezičkoj porodici.

    Austronežanski jezici su jedna od najvećih jezičkih porodica na svetu. Ova porodica obuhvata više od 1.200 jezika kojima se govori od Madagaskara do Havaja. Broj govornika ovih jezika varira od nekoliko desetina u slučaju Tobijasnkog jezika koji se govori na ostrvu Palau, do nekoliko stotina miliona govornika u slučaju javanskog, indonežanskog, tagaloga ili malagaškog jezika. Havajski jezik, koji je glavna tema ove knjige, spada u polinežansku podgrupu austronežanskih jezika.

    Možda najpoznatija podgrupa austronežanskih jezika su polinežanski jezici, koji su poznati po svojoj širokoj geografskoj rasprostranjenosti, ali međusobnoj sličnosti. „Polinezijski trougao“, koji definišu Havaji, Uskršnje ostrvo i Novi Zeland, obuhvata područje oko dva puta veće od kontinentalnog dela Sjedinjenih Država. Pored toga, u Mikroneziji i Melaneziji se nalazi oko 18 društava koja govore polinežanskim jezicima. Čini se da su maorski i havajski, dva istočnopolinežanska jezika koja su razdvojena hiljadama kilometara okeana, približno jednako slični kao holandski i nemački.

    810 rsd
  • Korica: Žarko Dapčević – Pod crveno-belim obručima (šesto dopunjeno izdanje)
    Quick View
    (0)
    Od : Žarko Dapčević Daba

    Pod crveno-belim obručima (šesto dopunjeno izdanje)

    Bosonogi šampioni

    Prvi počeci košarkaškog kluba Crvena zvezda su usko vezani za lik i delo Nebojše Popovića, a ovo je njegovo kazivanje o prvim danima košarkaškog kluba.

    „Prvo okupljanje košarkaša Zvezde nije bilo na Malom Kalemegdanu, kako to mnogi sada misle, već u dvorani DIF-a. Bilo je to sredinom marta 1945. godine u dvorani broj 4, sećam se bilo nas je desetak: braća Šaper, Viktor Klimpl, Vlada Majderuh, Jova Aleksić, Ratko Vlahović, Vasa Stojković, Mile Nikolić. Nismo u stvari tada bili Zvezdaši, bili smo klupski neopredeljeni. Međutim, samo koji dan kasnije, jedne nedelje pre podne, sastali smo se na Malom Kalemegdanu i odigrali prvu trening utakmicu Zvezda – Metalac. Podelili smo se između sebe, tako da su jedni predstavljali Zvezdu a drugi Metalac; dresove nismo imali, ali smo se ipak raspoznavali na terenu: jedni su igrali golih grudi a drugi su bili obučeni u košulje i pulovere. Uskoro se formirao jak košarkaški kolektiv. Njime je prvo rukovodio Bata Aksentijević, a ja sam mu pomagao, rukovodstvo je bilo invalidsko“, nasmejao se Popović.

    „Bata Aksentijević se vratio sa fronta ranjen gelerom u glavu“, nastavio je, „a ja sam se vratio kontuzovan i ranjen u nogu. Ipak, to nije smetalo da se svojski zapne, počeli su redovni treninzi pod rukovodstvom Ratka Vlahovića, oficira koji je u to vreme smatran u to vreme stručnjakom broj 1 za košarku. Tada smo odigrali i prvu zvaničnu utakmicu, opet sa Metalcem, sećam se, Zvezdino igralište na Kalemegdanu je bilo sasvim pusto: bez tribina, bez ograde, bez ičega – samo koševi. Da bismo pružili priliku gledaocima da nas posmatraju, izvršili smo jednu opasnu krađu, ukrali smo dvadesetak onih teških gvozdenih Kalemegdanskih klupa, nekako smo ih dovukli iz parka i postavili dole, pored terena. Sutradan su nam banuli čuvari i nekoliko vojnika, koje su pozvali u pomoć da bi nam oduzeli klupe. Kako je u to vreme kod nas na Kalemegdanu bila stacionirana i ruska vojska, lako smo pronašli izlaz iz ove situacije, pravdajući se da su nam oni ih doneli, jer eto, navijaju za nas pa su im trebale da sede i gledaju nas dok igramo utakmice. Tako smo zadržali klupe, ali smo zaratili sa kalemegdanskim čuvarima, i taj rat je dugo posle toga trajao. Bio sam i igrač i trener, vođa sekcije, ekonom, međunarodni sekretar, čuvar igrališta – sve to istovremeno. Zaključivao sam utakmice na prvoj turneji po unutrašnjosti zemlje, oktobra 1945. godine. Tada smo putovali 36 sati da bismo stigli do Rijeke, a zatim ceo dan brodom do Zadra, zbog podvodnih mina u moru, koje je kapetan morao da eskivira. Takođe, i prvu međunarodnu utakmicu smo igrali 1946. godine, sa bugarskim prvakom Septevrijem u Beogradu, a prvo gostovanje van zemlje bilo je 1949. godine u Francuskoj. Stadion smo podizali 1949. godine golim rukama, dobrovoljnim radom, posle treninga, a nekada i posle utakmice.

    U prvoj fazi smo izgradili donje tribine za stajanje na gornjem bedemu, a sledeće godine i gornje tribine i tribine iza koša. Prvih dana smo imali samo jednu garnituru dresova i gaćica i dve lopte. Patike je imao samo onaj koje bio vešt da ih nabavi. Kada bi se pocepale patike, igrali smo i bosi, a neki su se snalazili ako su imali veze sa vulkanizerstvom i pravili deblje đonove na patikama od starih automobilskih guma. Ključ od ekonomata sam držao kod sebe kao najdragoceniju vrednost“, prisećao se Nebojša Popović. Što se pak lopti tiče u nedostatku gume, igralo bi se sa loptama napunjena travom.

    „Najveću pomoć mi je pružao Bata Aksentijević, a nešto kasnije su u klub ušli i Joca Martinović i Sreta Vuković, izvanredni organizatori i radnici. Zanimljivo je da su oni jedini bili u Zvezdi koji nisu igrali košarku, ali su je tako zavoleli da im je Kalemegdan postao drugi dom. Disciplina među igračima je bila izvanredna, svi su bez pogovora izvršavali svaki zadatak.

    Najradije iz tog perioda se sećam prve titule prvaka. Bilo je to klupsko prvenstvo države, odigrano 1946. godine na Malom Kalemegdanu. Centri naše košarke u to vreme bili su u Zagrebu, Zadru, Rijeci – tada se sa Beogradom nije računalo kao nekim košarkaškim centrom. Međutim, izvanredni tim Crvene zvezde je nizao pobede i odlučujući susret, derbi za prvo mesto igrao se između nas i Zadrana, u kome su oni bili favoriti. Igralo se prepodne; zaigrali smo kao nikada pre i posle izvrsne igre smo slavili pobedu o kojoj nismo ni sanjali, nadigrali smo ekipu Zadra sa 41:9. To je bio trijumf posle koga su nas navijači poneli na rukama“.

    Nažalost, Nebojše Popovića nema više među živima, ali će njegovo svedočanstvo o počecima kluba zauvek ostati zapisano.

    3.600 rsd
  • Košarkaški večiti derbi – Žarko Dapčević Daba, korice
    Quick View
    (0)
    Od : Žarko Dapčević Daba

    Košarkaški večiti derbi

    98. 17.12.1988 Partizan – Crvena zvezda 94-97 (45-46)

    Partizan je u ovaj derbi ušao oslabljen bez svog najboljeg igrača Divca koji je bio kažnjen. Crvena zvezda je bolje otvorila meč, njeni košarkaši su energičnije ušli u utakmicu i imali vođstvo od 17-10 u 7. minutu meča. Zvezda je većem delu prvog poluvremena bila u vodstvu Partizan je uspeo da stigne Zvezdu i do kraja prvog dela utakmice viđena je rezultatska klackalica da bi se na veliki odmor otišlo sa rezultatom 46-45 za Crvenu zvezdu. Nevolja za crveno bele je bilo to što je sredinom prvog poluvremena centar Zvezde Zoran Jovanović imao četri lične greške. U drugom poluvremenu Partizan je najviše zahvaljujući Paspalju prešao u vođstvo i vodio sa +6 (69-63) u 30. minutu igre. Zvezda se ne predaje pa je u 33. minutu igre Zvezda je stigla do izjednačenja 77-77. Na tri i po minuta pre kraja meča Partizan je imao +6 (86-80) ali Crvena zvezda u završnici meča trojkama Karadžića, Jankovića, (pogađa svoju petu trojku) prelazi u vođstvo od 92-90. Usledila ke neizvesna završnica. Junak utakmice Nebojša Ilić pogađa za dva poena i dodatno slobodno bacanje i Zvezda ima +3 (97-94). Ostalo je još 20 sekundi do kraja Partizan je imao poslednji napad, ali gubi loptu u napadu i šansa za produžetak je propala Crvena zvezda je slavila pobedom 97-94. Pored Nebojše Ilića zaslužni za pobedu su bili i Janković i Karadžić koji su sa četri vezane trojke stigli Partizan i svom timu i doneli prednost. Odličan je bio i Bogosavljev dok s druge strane Paspalj i Savović su bili najbolji.

    99. 11.03.1989 Crvena zvezda – Partizan 99-98 (47-54)

    Derbi meč koji se i do dana današnjeg prepričava. Ostaće zauvek upamćen koš golobradog mladića Saše Obradovića koji je u poslednjim sekundama utakmice doneo pobedu svom timu. Ali da krenemo od početka, Partizan je bio izraziti favorit u ovom meču od 01.01.1989 godine u 16 odigranih mečeva do derbija imao je samo jedan poraz i to od Cibone u Zagrebu. U prvih deset minuta viđena je ravnopravna borba, da bi u drugoj polovini prvog poluvremena Partizan preuzeo konce igre u svoje ruke i preuzeo i vođstvo najviše zahvaljujući Daniloviću te je na veliki odmor otišao sa prednošću od 54-47. Na početku drugog poluvremena Zvezda otvara bolje i serijom 8-0 stiže rivala i hvata rezultatski priključak. Između 28 i 31 minuta zbog pet ličnih grešaka oba tima ostaju bez svojih najboljih igrača Zvezda bez Bogosavljeva i Jovanovića a Partizan bez Danilovića i Đorđevića. Vodila se žestoka borba pod oba koša, Partizan je na dva i po minuta pre kraja utakmice imao +7 (96-89), da bi u ta dva i po minuta se desio neverovatan preokret.Zvezda na krilima Radovića koji pogađa ali i asistira Karadžiću i Dabiću kažnjava to što Partizan ne može ništa da pogodi prelazi u vođstvo od 97-96. Na osam sekundi pre kraja Partizan ima slobodna bacanja Nakić pogađa oba i donosi Partizanu prednost od 98-97. Zvezda ima poslednji napad lopta dolazi do mladog Obradovića koji je pretrčao ceo teren i iskosa pogodio za pobedu svog tima sa rezultatom 99-98. Pored junaka Obradovića najbolji u derbiju kod Crvene zvezde su bili Dabić, Janković i Jovanović dok kod poražene ekipe su to bili Divac, Nakić i Paspalj.

    100. 11.04.1989 Partizan – Crvena zvezda 106-92 (54-44) (1/2 finale plej ofa 1. utakmica)

    Treću godinu zaredom večiti rivali se sastaju u plej ofu ovoga puta u polufinalu. Partizan kao bolje plasirana ekipa na kraju regularnog dela takmičenja imala je prednost domaćeg terena. Partizan je i dalje važio za velikog favorita iako je oba prvenstvena susreta izgubio. Ekipa Partizana je počela bolje ovaj meč i većim delom utakmice bila u vodstvu. Prava drama počinje da se odvija na polovini drugog poluvremena kada se Zvezda vratila iz mrtvih i nakon -11 (57-68) u 30. minutu igre je došla do izjednačenja 68-68. Ali tada na scenu stupa mladi Oliver Popović košarkaš Partizana koji vezuje dve trojke a nakon njega pogađa Paspalj za dva i Partizan odbija napad Zvezde. To je bio možda i prelomni trenutak utakmice nakon toga Zvezda nije uspela više da se vrati u meč pa je Partizan poveo sa 1-0 u polufinalnoj seriji. Partizan je skupo platio ovu pobedu jer su se na ovoj utakmici povredili Paspalj i Savović.

    101. 16.04.1989 Crvena zvezda – Partizan 85-83 (42-45) (1/2 finale plej ofa 2. utakmica)

    Pet dana kasnije usledila je druga utakmica polufinala plej ofa. U ekipi Partizana bio je još uvek neoporavljeni Paspalj dok Savović je morao ići na operaciju.Partizan je bolje odigrao prvo poluvreme najviše zahvaljujući sjajnom Divcu koji je postigao u tom periodu 24 poena. Ali u drugom poluvremenu trener Zvezde Zoran Slavnić postavlja za njegovog čuvara Zufera Avdiju i tu se priča iz korena menja. Zvezda sada igra bolje i u 23. minutu prelazi u vođstvo od 52-50 i do kraja utakmice svoje vođstvo ni jednog trenutka nije ispustila. Pa je tako Zvezda izjednačila u seriji na 1- 1 pa će majstorica odlučivati koja će od ova dva večita rivala ići u finale i na megdan ekipi Jugoplastike.

    102. 19.04.1989 Partizan – Crvena zvezda 100-95 (51-49) (1/2 finale plej ofa 3. utakmica)

    Crvena zvezda je odlično otvorila meč i serijom od deset pogođenih trojki Petović (4), Ilić (3), Janković (2) i Dabić (1) imala prednost od +11 (30-19). Partizan je do kraja poluvremena uspeo da stigne tu prednost Zvezde pa i da na kraju te deonice i povede sa 51-49. U drugom poluvremenu Partizan je krenuo s uraganskim napadima i preokreće i rezultat i igru u svoju korist pa su iz minuta u minut povećavali prednost da bi dostigli maksimum +23 (100-77). Nakon toga trener Partizana izvlači iz igre svoje najbolje igrače i ubacuje mlađe košarkaše. Crvena zvezda to koristi i serijom 18-0 do kraja utakmice uspela je da koliko toliko ublaži poraz. Partizan je zasluženo slavio u majstorici sa 100-95 i plasirao se u finale plej ofa.

    2.000 rsd
  • Gazište 24/7
    Quick View
    (0)
    Od : Ljiljana Pavlović Ćirić

    Gazište 24/7

    Од…до

    Девојчица Хинд Раџаб
    броји ДО десет плачући
    Док подврискују ракете
    шесторо њених спокојно ћути
    немарни за њене дозиве
    Упоредо са репатицама понад главе
    са друге стране телефонске линије
    женски глас, матрија-навигација, просветљује:
    Хинд, зажмури и броји ОД десет

    Луткина променада

    Деветогодишња Јара
    И петогодишња Рула
    држе своје лутке и певају
    укрштају прсте и машту као крпице
    и плету косе једна другој.
    Лутке немо ћуте и не трепћу.
    Јара и Рула, загрљене сестре,
    Држе своје лутке и певају.
    И ништа се ништа није променило.
    И ништа нису промениле.
    Осим света.

    Газа

    Ране су се одувек превијале завојима.
    Газе су заустављале крв и ране лечиле.
    Овде је посве друкчије.
    А можда и није. Можда Газа лечи
    светину од гноја и крви. Можда Газа
    превија највећу рану овога века
    најупорнију крв, само,
    највеће флеке оставља дечија
    то се не скида
    то се не спира

    Камен

    После више од пола године
    Носећи на леђима жељу за сном
    Уморни се војник наслања руком
    На бедем рушевине
    Стопљени у једно, човек и зид,
    Чувају један другоме леђа
    Шта је то што га будним држи
    Сад кад најзад има
    Камен за под главу

    Црвена стаза

    И глад је скоро сасвим ишчезла.
    Небо сахрањује сву кишу.
    Мрак је и зелени путеви
    црвене се за нама.
    Понегде ноћу пробеласа кост;
    очиња искра падне на њу
    и букне: фосфор осветли стазу.

    Корак по корак ближимо се
    све удаљенијем Крају.

    720 rsd
  • Heteros
    Quick View
    (0)
    Od : Jadranka Milenković

    Heteros

    Izabrala sam da živim sama. Mislim, ili sam nekad mislila, da je to najbolji izbor, skoro isto kao ne izabrati ništa. Ne plašim se donošenja odluka, ili posledica koje iz toga mogu proizaći, nego volim osećaj koji pruža situacija u kojoj je bilo koja mogućnost još uvek otvorena preda mnom. Nije to sloboda, ali svakako nije ni neodlučnost. Zadržavam pravo da promenim tu odluku ako poželim. Uprkos tome šta može slediti kao neizbežna posledica jednog takvog izbora, nisam usamljena. Ne podnosim sažaljive poglede, ni otvoreno pokazivanje da ja zapravo još uvek ne pripadam ljudima, jer se za tu pripadnost moraju rađati novi ljudi i o njima voditi briga. Pamtim da su tako govorili stari, ali ne bih da govorim o tome koliko nedostojnih te velike reči – čovek – rađa decu i unesrećuje ih.

    Lanac zavisnosti, sadizma i mazohizma: rađamo vas jer ste nam potrebni; došlo je vreme da i mi nekom pokažemo sve ono što su nama radili naši roditelji, da neko zavisi od nas, da njime manipulišemo, da ga dresiramo, primoravamo da nam pokazuje zahvalnost, da budemo žrtve i gospodari. Nemamo svoj život, pa ćemo živeti vaš. Jednog dana reći ćemo vam: Sve smo učinili za vas, i to nam je hvala? Pitaćemo vas: Čija ste vi deca? Vaša smo, mamice i tatice, cvrkutaćete. Dakle, onda znate šta vam je činiti. Slušajte nas. Samo nas slušajte. Ponekad i nemojte, da imamo zbog čega da patimo, kolutamo očima, imamo glavobolje, pijemo lekove za smirenje, žalimo se rođacima i prijateljima. Inače, život bi nam bio jednoličan, i ni nad kim, što je važnije, ne bismo uspostavili moć. Sve je to za vaše dobro. To boli nas više nego vas.

    Volela bih da jednog dana sa sigurnošću utvrdim da su mogući drugačiji odnosi.

    To još uvek ne znači da meni ljudi nisu potrebni. Zaista može da me oduševi dobar razgovor. Verujem u prijateljstvo, ukoliko je ono sagovorništvo, bez preteranog mešanja u život sagovornika. I, ako je moguće, bez jakih emocija, ljubomore, prebacivanja. Čežnja, strast, drhtanje, strah od napuštanja, suze, kršenje ruku, molbe, odlasci, pomirenja? Ne volim melodramatičnost. Nije to intelektom izabrana pozicija; ja to fizički ne mogu da podnesem: navre mi osećaj gađenja, jeza i potreba da pobegnem. Ne mogu ni preglasno pričanje, gestikuliranje i lupanje o sto da podnesem, kao ni dodir tuđih tela u autobusu. Izbegavam napadne govornike koji se unose u lice sagovorniku i drže ga za nadlakticu da im ne pobegne. Žrtva oseća njihov dah, oseća kako ga omamljuju i uvlače u svoj svet, kako gubi kontrolu nad svojim kretanjem, kako mu klecaju kolena i kako će ga u sledećem trenutku progutati nešto nalik na velikog pauka. Ne volim ni kikotav smeh, ni visoke glasove žena koje imaju naviku da u razgovoru jake emocije izražavaju prelaskom na sve više tonove, kao u nemuzikalnoj, izopačenoj operi bufo. Sklanjam se od frajera koji se kočopere, galame i glasno psuju. Sve me to na neki način gotovo fizički vređa, kao šamar. Iako oni silom ulaze u moj svet i ne mogu se nikako izbeći, ja ipak ne mogu zažmuriti i zapušiti uši, iz pristojnosti, a osećam da treba zaštititi ovo malo neograđenog duhovnog prostora od takvih skrnavitelja.

    Zato sam izabrala da živim sama, na periferiji, u stanu koji iznajmljujem još od svoje dvadesete. Gastarbajter, čika Bora, iznajmio mi ga je povoljno jer i ne može tražiti više: samo još pet, šest kuća, i grad se završava. Put na koji pada svaki moj pogled kroz prozor vodi u meni nepoznata planinska sela, a zatim, verovatno, završava negde u planini. Njime se ne produžava do drugih, većih gradova. Put koji vodi u bespuće; moram priznati, ima nečeg zavodljivog u tome.

    Prvo što mi se dopalo pri razgledanju stana u prizemlju kuće, koji sad već smatram svojim, bili su prozori, daleko veći nego što je uobičajeno za ovaj kraj. U svojoj ljubavi prema velikim staklenim površinama, čika Bora je na poslednjem spratu kuće polovinu stana ostavio bez spoljnih i unutrašnjih zidova. Obložio je taj deo kuće samo teškim, neprovidnim staklom. To je velika prostorija za proslave. Tu bih volela da živim; sviđa mi se osećaj odeljenosti od sveta samo tankom opnom, kao što je zamućeno, tamno staklo („ja-vas-vidim-a-vi-mene-ne”).

    Iako se ne mogu pohvaliti živopisnim pogledom na okolinu iz prizemlja, ipak nisam stavila zavese na velike prozore stana. Kuća je dovoljno udaljena od ulice, radoznalci ne mogu viriti kroz prozor, a ja volim da povremeno bacim pogled ka spoljnom svetu dok čitam. Pisma prijateljima obično sam otpočinjala opisom sveta koji vidim kroz prozor bez zastora. Traktori i mercedesi. Beda i sjaj. Nanosi snega. Rascvetale breskve. Mir predgrađa. Nedaleko je i pruga, nezaobilazni zvuk kloparanja voza i njegova jaka piska pri ulasku u grad. Toga se ne bih nikad odrekla; volim taj zvuk i pomisao na vozove. Vagon nekog prastarog voza čije jednolično, uspavljujuće, ritmično tandrkanje donosi mir, jedino je mesto kojim bih zamenila svoj skroviti stan, čak i kad ne bih znala gde taj voz putuje.

    To što želim da napišem nešto o sebi i drugima, stvarima o kojima razgovaramo, ili o kojima sama sa sobom razgovaram, nije posledica usamljenosti. Zašto ne bi bilo obrnuto? Možda je samovanje proizišlo iz potrebe za pravim razgovorima, iz želje da se pravi razgovori zaštite, da se ne pretvore u nešto što se nije tražilo. Samoizabrano zatočeništvo može biti odraz strahopoštovanja prema svemu što je pravo, odraz visoko postavljenih ciljeva u smislu potrage za pravim ljudima, razlozima življenja i odnosima. Uostalom, da li treba da postoji opravdanje ili razlog svima jasan i dostupan, kojim se objašnjava potreba da se nešto zapiše i tim činom prekine ćutanje? Umesto izraza „prekid tišine”, nesvesni deo mog bića ponudio je formulaciju „izvinjenje za ćutanje”. Tumačim to strahom da ne probudim i opteretim sopstvenu savest, jer sam svojim ćutanjem povredila, prevarila, izneverila nekog, otežala nekom život, zbunila ga, navela na pogrešan trag, ugušila nečiju emociju, okrenula leđa započetoj rečenici, ostavila u vazduhu prijateljsku ruku koja se pružila. Možda je neko želeo da čuje neizgovorene reči i bio otvoren za razgovor, koji je prestao da postoji pre svog nastanka, baš zato što sam se odlučila na samovanje na periferiji: prijatelj odan tišini, kome je ćutanje bliže od nasrtanja, traženja, probijanja tuđih ograda i menjanja tuđih navika, ili namernik sasvim drugačiji, koji ćutanje uopšte ne razume, već ga, kad mu bude pruženo kao odgovor, doživi bolnije i teže nego najtežu reč. Ovih par stranica mogu biti poruka ispisana za onog ko je spreman da traži sagovornika tamo gde se pogled baca na put koji vodi u bespuće.

    1.090 rsd
  • Dnevnik ludila
    Quick View
    (0)
    Od : Stevan Carić

    Dnevnik ludila

    Pet minuta kasnije ponovo smo u jugiću. Dok vezujem pojas, motor automobila kašlje poput strastvenog pušača.

    „Mukica“, kaže Ivana i uključuje radio.

    „What’s love got to do with it?“, zapita nas Tina Tarner istog trenutka.

    Ispuštam uzdah koji bi nadglasao poletanje helikoptera.

    „Promeni ako ti se ne sviđa.“

    Lenjo pružam ruku i obrćem točkić na aparatu dok ne pronađem stanicu na kojoj se ne emituje muzika. Isprva pomislim da je na njoj u toku izveštaj o stanju na putevima. Spikerka govori tihim, uspavljujućim glasom kako je na Brankovom mostu potpuno zaustavljen saobraćaj, te da su mnogi ljudi napustili svoja vozila u želji da vide o čemu je reč. Prema poslednjim informacijama, policija je uspela da stupi u kontakt sa roditeljima mladića koji se popeo na ogradu i preti da će skočiti.

    „Neki moj sapatnik“, kažem.

    „Bože dragi, šta se to ovih dana zbiva?“

    Bog joj ne odgovara. Ne čuje dobro, mobilni mu nije u dometu, fiksni je isključen zbog neplaćenih računa, a imejl zatrpan ponudama za povećanje penisa.

    Ubrzo stižemo na odredište. Izlazim iz kola i posmatram svoj budući dom – sivu, oronulu četvorospratnicu. Sam pogled na nju u meni izaziva neopisivu teskobu. Između dva prozora u prizemlju šepuri se grafit „Vreme je za BUNT“, koji daje kakvu-takvu notu živosti ovoj turobnoj građevini.

    Po ulasku unutra, obraćamo se portiru.

    „Da, da, očekivali smo vas“, klima glavom i diže telefonsku slušalicu.

    Na zidu iza njegovih leđa stoji kalendar, čiji vrh krasi ime klinike. Jun 2014. godine je u znaku Junga, koji je prikazan na fotografiji kako sedi za radnim stolom i drži lulu u ruci.

    „Direktor klinike doktor Čapljić će odmah sići“, izveštava nas portir.

    Pomenuti doktor se pojavljuje nedugo zatim. Ima oko četiri banke i liči na Šona Konerija iz vremena dok je glumio Džejmsa Bonda. Razvlači širok osmeh, od koga se Ivana momentalno topi poput snežne pahulje na toplom dlanu. Svečano objavljujem nepobitnu istinu: Sve su žene iste! Klara bi ga, garant, zaskočila već na stepeništu!

    Ivana počinje da mu izlaže moj slučaj, a ja stojim do nje i buljim u svoje patike kao da me se to ič ne tiče. Razmišljam da li je kasno da uhvatim maglu. Nekada sam bio poprilično hitar. U školi sam nekoliko puta zaredom osvajao drugo mesto na krosu. Iz cele generacije samo je Buč bio brži od mene.

    Iznenada osetim nečiju šaku na ramenu. Doktor Koneri, razume se!

    „Pozdravi se sa sestrom, pa da ti pokažem tvoju sobu.“

    Ivana se suzdržava da ne zaplače.

    „U redu je. Ne idem u rat“, nevešto je tešim.

    „Ne brinite“, kaže joj Koneri.

    „Doći ću prekosutra da te posetim“, obećava mi Ivana.

    Ne pokušavam da je odgovorim, jer znam da bi bilo uzaludno.

    „Hajdemo sad nas dvojica“, govori mi Koneri.

    Penjemo se na prvi sprat, ulazimo na dvokrilna vrata i skrećemo levo. Ispostavlja se da je moja soba na samom kraju hodnika. Od dva kreveta u njoj, jedan je već zauzet. Na njemu leži neko kompletno pokriven.

    „To ti je cimer, Zoran, iliti srpski Maradona. Nije mu bilo dobro nakon ručka, pa je rešio da odrema. Imaš li mobilni kod sebe? Moraću da ti ga konfiskujem, takva su pravila. Ali, moći ćeš da koristiš klinički telefon.“

    Vadim mobilni iz džepa i predajem mu ga.

    „Ti se danas odmori, a sutra ćemo već popričati o svemu“, kaže i izlazi iz sobe.

    Spuštam torbu i prilazim prozoru na kome su sa spoljne strane postavljene metalne rešetke. Soba gleda na dvorište klinike kojim dominira drvo guste krošnje. U njegovom podnožju nalazi se klupa sa naslonom na kojoj sedi sredovečna žena i čita knjigu.

    Maradona se budi kasno uveče. Dok vraćam u neseser četkicu i pastu za zube, polako se izvlači ispod pokrivača.

    „Ćao“, promumla.

    Pokriva se i nastavlja da spava.

    900 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Andrea Kingston

    Lice prošlosti

    – Bler? – moja sestra Klara gleda u mene kao da vidi duha.

    – A zagrljaj za sestru? – nasmešim joj se.

    Opustila se i privukla me u svoje naručje. Topli zagrljaj momentalno me je opustio. Bože kako mi je nedostajala. Njen miris doma i svežih kolača.

    – Šta ti se dogodilo? Sva si kost i koža – odvaja me od sebe i mršti se. Moja sestra je rasna žena, ima grudi, zadnjicu, malo mesa na kostima i uvek se ponosila time. S druge strane, iako sličnom građom, uvek sam za nijansu bila malo sitnija od nje. Međutim, u poslednjih nekoliko godina prepolovila sam se.

    – Takva sam već neko vreme – slegnem ramenima.

    – Tri godine, Bler – izustila je tiho, a ja sam progutala knedlu.

    – Ni traga ni glasa od tebe.

    – Klara, razgovarale smo već o tome. Znala si da mi treba vremena. Rekla sam da ću se vratiti kad budem spremna.

    – Znam, ali ti si moja sestra. Nedostajala si mi i brinula sam. Svakog bogovetnog dana – oči su počele da joj suze.

    – Žao mi je – kažem jednostavno. Nikad nisam volela kad ljudi pate zbog mene, naročito ne moja porodica.

    – Nemoj, ja… nisam ljuta na tebe. Nimalo. Samo sam bila zabrinuta – treptanjem je oterala suze.

    – Kako si?

    – Nije loše.

    – Zna li Majkl da si se vratila?

    Udahnem duboko pa ispustim sav vazduh napolje. Majkl.

    – Ne. Došla sam pravo kod tebe. Nisam sigurna da sam spremna odmah da ga vidim.

    – Ne moraš. Razvedeni ste.

    – Zapravo… nismo.

    – Kako to misliš?

    – Majkl nije želeo da potpiše papire za razvod, a ja nisam imala snage da se borim sa njim. Samo sam otišla.

    – Ali… i dalje ste u braku? – čudi se.

    – Da – potvrdim.

    – Ali on… on…

    – Šta?

    – On je krenuo dalje, Bler.

    Ne mogu reći da sam iznenađena. Očekivala sam to. Prošle su tri godine od kada sam ga poslednji put videla i kada sam mu rekla da želim razvod.

    – On je slobodan da radi šta želi sa svojim životom. Papir je samo formalnost – slegnem ramenima. Oduvek sam se trudila biti realna.

    – Ne verujem ti. Nisi ti otišla zato što se vas dvoje niste voleli. I postoji još nešto. Slagala sam te.

    – U vezi sa čim?

    – Nije krenuo dalje.

    – Ali upravo si mi rekla…

    – Čujem priče tu i tamo da menja žene kao čarape, da radi kao manijak, vozi brza kola, ali nisam čula da je srećan.

    – A naša kuća? – to me interesuje.

    – Nije je prodao, ako na to misliš, ali ni ne živi u njoj. Vratio se u svoj stan.

    – I mislila sam da će uraditi tako.

    – Ti, kako si?

    – Nije loše.

    – Kako si, Bler? – ponavlja pitanje, ne verujući u moj odgovor.

    – Bolje. Ne pijem lekove, ponovo crtam, sviram klavir…

    – Gde si bila?

    – Svuda po malo, ali uglavnom sam putovala.

    – I vratila si se? Konačno se vraćaš kući?

    – Da, vratila sam se kući – odgovorim sigurno. Vratila sam se kući.

    ♪♪♪

    Otključam vrata svog doma i otvorim ih. Ustajao vazduh nežni je šamar moje realnosti zbog kojeg odmah požurim da otvorim prozore. Čim je ušlo malo svetlosti u kuću mogla sam da vidim kako ona danas izgleda. Ništa nije bilo na svom mestu. Sve je delovalo uništeno. Moja stolica za ljuljanje, Majklova polica sa onim sitnim igračkama koje je čuvao od detinjstva, staklene police, slike… Krenem uz stepenice prstom brišući prašinu sa ograde. Udahnem duboko i uđem u Kejtinu sobu. Njen krevetac je polomljen, igračke razbacane. Ormar je oboren na pod, hranilica je iskrivljena do neprepoznatljivosti … sve što nismo koristili je slomljeno, razbijeno na sitne komade i prekriveno prašinom.

    Leva ruka je počela da mi drhti, pustim bravu i teškog srca zakoračim unutra. Podignem plišanog zeku kojeg mi je Majkl kupio kada sam mu rekla da sam trudna. Otresem prašinu sa njega i zagrlim ga. Izađem iz sobe sa plišanom igračkom i zaputim se u spavaću. U njoj kao da je vreme stalo, bila je onakva kakvu sam je ostavila. Na krevetu je još uvek bio moj džemper. Njega sam zaboravila da ponesem. Krenem ka stolu za šminkanje, sva moja šminka je tu, kao i njegovi parfemi. Uzmem jedan, otvorim ga i pomirišem. Da… to je taj miris. Vratim miris na mesto, otvorim jedan prozor i upalim noćnu lampu.

    Sklupčam se na našem bračnom krevetu i zagrlim čvrsto plišanog zeku. Pustim tugu i bol da me obuzmu, a suzama koje su me toliko dugo gušile, dam dugo očekivanu priliku da slobodno poteku u mom domu.

    ♪♪♪

    Otvorim oči i protegnem se. Pogledam kroz prozor i shvatim da je napolju mrak. Sklonim ćebe sa sebe pa zastanem. Ne sećam se da sam se pokrila. Mora da me je neko drugi pokrio. Da nije Majkl? Ali on ne zna da sam se vratila. Ustanem i odem u kupatilo da se umijem. Misli mi lete na sve strane. Predomislim se pa se ipak i istuširam, a zatim obučem čistu odeću. Većina moje garderobe i dalje je ovde. Otvorim još jedan prozor i tek kad je svež vazduh počeo da mi miluje kožu, shvatim koliko je ovde zapravo zagušljivo. Moraću da temeljno pospremim kuću. Sakupim kosu u neobaveznu punđu i rešim da krenem od Kejtine sobe.

    Celu noć provedoh u čišćenju – brisanju prašine, usisavanju podova, sakupljanju svog krša. Sve sam iznela napolje da bi đubretari mogli to da ujutru odnesu na deponiju. Kejtinu sobu sam ispraznila, ionako je sve u njoj bilo slomljeno. Ostavila sam samo plišanog zeca i jedino bebi odelo koje je ikad obukla, jer je, na moju veliku žalost, umrla na isti dan kad je i rođena.

    Sredila sam Majklovu radnu sobu, jer je i ona bila u totalnom haosu, a onda sam oprala svu garderobu. Da, noć je bila duga, ali je zato kuća ujutru blistala.

    Sa prvim zracima sunca nazvala sam baštovana koji je odmah došao, pokosio travu i sredio dvorište. Ponovo sam mogla da sedim u ljuljašci na terasi i da uživam u pogledu. Moj auto je još uvek bio u garaži tako da sam otišla u market i nakupovala sve što mi je bilo potrebno za narednih nekoliko dana. Nakon kupovine, spremila sam večeru, ali kako nisam bila gladna, sipala sam sebi čašu vina i krenula ka svom klaviru. Trebalo mi je malo vremena da ga naštelujem, ali nakon što sam završila mogla sam da sviram u miru.

    Moj život je nekada bio drugačiji. Bila sam u srećnom braku sa čovekom sa kojim sam trebala da dobijem i dete, i bila sam ubeđena u svoj happy end. Ali ne ispunjavaju nam se uvek svi životni planovi i želje. Moja beba, Kejti, nije imala nikakvih šansi za život. Kada su nam doktori to rekli, uporno sam odbijala da im poverujem, jer pobogu osećala sam dete u svom stomaku. Stalno je bila aktivna, šutirala me je i podsećala me da je tu.

    Na našu veliku žalost, doktori su bili u pravu i nekoliko sati po rođenju, Kejti je preminula. A sa njom i moja duša. Moja svetlost. Moj smisao. Nisam znala kako da se nosim sa tim. Nisam znala kako da prebolim, a nije ni moj suprug. Ne mogu da grešim dušu, Majkl je pokušao da bude tu za mene, ali čini mi se da kako sam ja više tonula u beskrajni bezdan, on je bivao sve povučeniji. Tako je bilo sve dok se jednog dana nisam probudila i shvatila da živim sa strancem koga uporno pokušavam da izbegnem. Bila sam na lošem mestu, sve je delovalo tako beznadežno. Tako tupo. Bez boja, radosti i planova za budućnost. Počela sam da se bojim sebe. Zato sam jedan dan samo presekla, donela odluku i jednostavno otišla. Jer da sam ostala, sigurna sam da ne bih preživela.

    Poklopim svih 88 dirki klavira i udahnem duboko. Put ka oporavku nije bio lak. I dug je. Bol je tu, uvek prisutna. I dalje ponekad plačem, i dalje su neki dani lošiji od drugih, ali naučila sam da živim sa njom. I dalje mi srce preskače kada me boli, na svaku misao, sećanje na nju, ali danas sam hrabrija, samo stavim ruku na njega i udahnem duboko.

    Otišla sam, ali i vratila sam se. Sada samo ne znam kako da nastavim sa životom.

    900 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Branko Čanković

    Ni tamo ni ovamo

    Poziv

    Utorak, kasno junsko poslepodne. Iz dvorišta osnovne škole prekoputa garsonjere u Hadži Melentijevoj dopirala je uobičajena celodnevna vriska dečaka i devojčica. Na televizoru utišanog zvuka crnac obučen u belu kuvarsku uniformu seckao je povrće i ribu na uske trake i valjao kuvani pirinač po stolu praveći rolnice sušija. U rukama sam držao Kazuov roman „Ostaci dana“, ali nisam ga čitao. Mislima sam bio u raspravi sa sobom: da li da se odazovem pozivu nepoznate žene, da se presvučem i odem taksijem do stana svog oca, ili da ostanem u sobi i nastavim da čitam. Stan na Dorćolu odakle je zvala žena do tog kratkog razgovora bio je očev, što se jednom rečenicom izgovorenom na grub način promenilo, kao što će se, slutio sam tada, promeniti i druge stvari o kojima sam u strahu pomišljao.

    Do pre pola sata sam bio na delu romana u kome Kazuov večiti batler, u čijim sam postupcima prepoznavao sebe, uporno troši život istovetnim praznim danima, kada je zazvonio fiksni telefon u kuhinji. Očekivao sam da će mi, kao uvek do tada, ljubazna, nepoznata osoba (uglavnom su to bile žene) ponuditi: besplatnu večeru, primamljiva egzotična putovanja, komplet lekarskih pregleda sa velikim popustima u zamenu za skupo posuđe… i samo sam delimično bio u pravu: jeste bila nepoznata žena, ali odbojna i hladna, koja je saopštila da mi je umro otac i da moram da dođem do njegovog stana.

    – Da niste okrenuli pogrešan broj?

    – Da li je to… – izdiktirala je broj mog telefona.

    – Jeste. Odakle vam?

    Nije odgovorila, već je nastavila.

    – Da li razgovaram sa Josipom Mihovilovićem?

    – Mihovilović Jovan, ne Josip.

    – Da li ti je otac Tvrtko?

    To sam posle kraće pauze potvrdio.

    – Onda smo sve rešili – izgovorila je kao zaključak ta sada manje nepoznata osoba – po glasu sam zaključio da je starija, negde iz Hrvatske, da je gruba ili samo ne voli da troši mnogo reči u razgovorima.

    – Trebalo bi – nastavila je istim, skoro naređujućim glasom – da što pre dođeš. Čekaju te lekari iz hitne i prijatelj tvog pokojnog oca.

    – Šta ću vam ja ako je Tvrtko mrtav?

    – Lekar je napisao zapisnik o smrti, što se po zakonu radi kada čovek umre – učinilo mi se da mi se podsmeva – i mora neko od rodbine taj dokument da potpiše.

    – Koliko znam, otac ima suprugu, pa neka tu administraciju ona završi – predložio sam, ili time odbio da dođem, na šta je žena preglasno, kao da je nečim iznervirana odgovorila da je supruga Ankica, ako na nju mislim, odavno pokojna, da se ne raspravljam i da ne pametujem već da odmah krenem.

    – Kuda?

    – Kod oca u stan, gde drugo?

    Na to sam i ja podigao glas: – Adresa, gospođo, gde živi?

    Istog momenta bilo mi je glupo što sam to izgovorio, ali reči nisam mogao da vratim. Zapisao sam adresu koju mi je nekoliko puta ponovila.

    – Javiću se… počeo sam, ali prekinula me je krikom, pitanjem, naređenjem:

    – Šta pričaš? Dolazi ovamo, čekaće te ovi još kratko, a kasnije ćeš oca sam da voziš do mrtvačnice.

    Veza se prekinula i od razgovora je ostalo da mi otac više nije među živima, i zapisana adresa stana. Pomislio sam da oca nemam odavno, od pre trideset i više godina, kada sam bio uzrasta dece koja se dernjaju na drugoj strani ulice, a ovaj telefonski poziv je samo pravosnažna potvrda da više ne postoji ni fizički.

    Do ovog telefonskog razgovora postojala je mogućnost da nekada odem do njega i da razgovaramo o nama, da mu se požalim pričom o svojoj samoći, promašajima; zašto smo se razišli supruga i ja i pored dve predivne ćerke; zašto od sebe odbijam prijatelje, sada samo poznanike; da mu kažem kako ne bih došao i da me je pozvao na čašicu rakije ili vina, sa njim ne bih pio, kamoli pričao, da me ne interesuje i da ni slučajno ne traži da se vidimo. Sve je to bilo moguće do večeras, ali nikada nisam imao niti sam pokušao da saznam ni njegovu adresu, ni njegov telefonski broj, a savest sam umirivao pravdanjem da ni on mene za sve to vreme nikada nije pozvao.

    Imao sam ponekad želju da mu tokom tih silnih godina razdvojenosti postavim neka pitanja, barem ukratko da mi razjasni razlaz njega i moje majke. Čoveku se u ovakvim stresnim trenucima, kada odlazi da vidi telo preminulog a bliskog, kao u filmu koji se samo za njega prikazuje, vraćaju slike iz prošlosti osobe koja je glavni lik tog nametnutog dešavanja, ali takva sećanja na oca nisam mogao da pokrenem jer su retka, isuviše bleda, tako da kao da i ne postoje. Nemam dovoljno sačuvanih slika oca i mene da bi se napravio bilo kakav film, a i moje trenutno umno naprezanje je bilo otvoreno samo za motanje sušija, divljanje dece prekoputa i Kazuovog batlera.

    Ugasio sam televizor i knjigu spustio na pod pored fotelje, među druge uglavnom do kraja nepročitane romane. Predosećao sam da se i Kazuovom tragičnom junaku neću posvetiti u dužem periodu, kao ni ostalim likovima u toj papirnatoj gomili. Otvorio sam plakar, prebirao po sakoima, izabrao plavo odelo sa belim prugama i plavu košulju, komplet koji sam nosio samo jednom – na svom venčanju, i obuo crne polučizme preko plavih čarapa. U ogledalu na vratima plakara video sam da mi je odelo usko, svuda tesno. Skinuo sam ga, uzeo tamnosive pantalone, sako slične boje i crne čarape. Zagladio sam tkaninu rukava, kratkim udarcima je očistio od nevidljive prašine, i u tom suvišnom poslovanju napipao nešto tvrdo u unutrašnjem džepu: kutijicu za nakit obloženu belim somotom koju sam davno, neodlučan i zbunjen u holu restorana „Klub književnika“, zajedno sa dijamantskim prstenom dao budućoj supruzi. Otvorio sam kutijicu i iz nje, pored prstena, na tepih je ispala i zlatna burma kojom sam je venčao u opštini. Izgledom identična mojoj, različita veličinom. Pogledao sam svoju na prstu, dohvatio je zubima i posle dva-tri trzaja svukao i ispljunuo na tepih.

    Pozvao sam taksi koji je trebalo da dođe za četiri minuta i stao ispred televizora zagledan u zadovoljnog crnog kuvara koji se kreveljio, i baš kada je krenuo da gurne suši u razjapljena usta, začula se automobilska sirena. Uzeo sam novčanik i ključeve sa stola i pošao ka vratima, ali već prvim korakom nagazio sam na kutijicu za nakit. Polomljenu i ispale jarkocrvene svilene utrobe, cipelom sam je gurnuo pod plakar, a onda to isto uradio sa prstenom i burmama. Sirena se ponovo oglasila, samo duže, nervoznije.

    Naručeni taksi me je čekao ispred zgrade. Veče je bilo tipično junsko – usporeno, prijatne temperature, zatvoreno u mirise lipa i prvog otkosa trave u parku pored škole. Taksista je skinuo ruku sa sirene tek kada sam otvorio zadnja vrata sa strane suvozača. Ušao sam i kazao mu adresu, ali on nije kretao, već je nerazgovetno mrmljao posmatrajući me u retrovizoru. Ponovio sam adresu, a on se okrenuo komentarišući da samo kod Srba taksista mora da čeka mušteriju nepristojnih četvrt sata. Prekinuo sam ga napomenom da ne znam o čemu priča, da je prošlo tek nekoliko minuta otkako je operaterka najavila njegov dolazak i da, ako smo završili diskusiju, krene. Ljutito je uzvratio da može i da me ne vozi, na šta sam mu rekao da je to njegova stvar i da ako neće – ne mora. I dalje me je mrko gledao preko retrovizora i čekao, ne znam šta, pa sam mu se primakao do samog potiljka i tiho, ali preteći kazao:

    – Umro mi je otac i čekaju me na Dorćolu!

    Zgrčio se, uvukao glavu u ramena, a ramena u preveliki sako. Ćutao je i verovatno merio šta da uradi. Odmahnuo je glavom nekoliko puta i napokon krenuo, ali je još dugo, skroz do skupštine vozio, mumlao i gunđao.

    900 rsd
  • Četnici sa hrvatskim pasošem i švedski mudžahedini
    Quick View
    (0)
    Od : Slaven Balkanski

    Četnici sa hrvatskim pasošem i švedski mudžahedini

    Гужва у саобраћају

    Вруће је у граду. И спарно је. Не знам да ли је горе ићи пјешке или аутом. Прошло је четири сата послијеподне и цијели град је у покрету. Од посла до куће имам петнаест минута пјешке. Аутом бих по овој гужви стигао за пола сата. Радије прошетам него да се смарам у ауту. Људи журно ходају. Свако се задубио у неке своје мисли. Једном приликом док сам ишао са посла, мало замишљен, спотакао сам се и пао. Пролазници су само регистровали да сам пао и наставили даље. Шта је са овим људима? Отуђеност или егоизам? И да ли и ја сâм постајем такав? Све то ми пролази кроз мисли, ваљда јер немам о нечему паметнијем да размишљам. Остаје само да тражим начин како функционисати у таквом окружењу.

    Људи у аутима су јако нервозни што све споро иде. Ова градска кошница ми све више смета. Желио бих у природу. Село се чини као рјешење. Мир и тишина. Некад су људи бјежали из села у град. А сад желе обрнуто. Какав апсурд. Пољски радови могу бити спас за душу и тијело. Додуше неки су се вратили на село. Купили пар кокошки, краву, пса… и послије мало времена распродали имање и вратили се у град. Та жеља за природом траје кратко док не се осјети тежина сеоског живота. Тако да ни ми сами не знамо шта желимо. Постали смо размажени и то добро.

    Да ли ова размишљања иду са моје 44 године и полаганим старењем и жељом да се човјек осјећа младим бар духом. Да бар мисли да не иде лагано према крају живота, него да још увијек постоје нови почеци. Можда просто све више филозофирамо и теоретишемо што смо старији. Нисам сигуран, али се све више сјећам планова које смо имали кад смо били млађи. Живот као да је тек почињао а наше је било само да одаберемо на коју страну да идемо. Нешто смо планирали и покушавали. Свима се чинило да имају неки добар циљ.

    Ходајући тако и гледајући повремено аута и људе у њима примјетио сам ауто у којем је била Тања са дјецом. Прошла је крај мене и зауставила се десетак метара напријед. Била је у ауту „Рено Сеник“. То је велики породични ауто. Имала је ситну грађу и изгледала је као дијете за воланом. Стала је у колону и чекала да се упали зелено свјетло. Увијек је била лијепа, насмијана и добро расположена. Имала је плаву, краћу косу, и нешто ситнију грађу. Неко ко ти поправи дан кад га видиш. Дружили смо је једно вријеме и излазили на иста мјеста. Тања је лијепо пјевала. У тим годинама нико није ни помишљао о некој каријери или да буде полтрон. Радити или студирати, то да, али газити људе да би напредовао то не. Бар се мени тако чинило…

    Једно вријеме била је у неком поп бенду. И сад кад је видим са четрдесет година не могу да је замислим као одраслу жену и мајку двоје дјеце.

    Приближавао сам се њеном ауту и хтио да јој махнем и поздравим је. Кад сам пришао на пар метара од аута, упалило се зелено свјетло. Без журбе је ухватила волан и хтјела да убаци у брзину. Међутим, са њене лијеве стране, преко пуне траке, испред ње улетио је други ауто. Био је безобразан и правио је прекршај. Тања је нагло промијенила израз лица. Њено бејби фејс лице се претворио у лице љутог кочијаша. На уснама јој се видјело како му псујем све што јој пада на памет. Мајку, оца… дјеца у ауту се нису обазирала на то. Држали су таблете у рукама и били сигурни у својим сједалицама. Није их пуно занимао вањски свијет. Тања није престајала да му свира. Показивала му је средњи прст. То је трајало десетак секунди док тај ауто испред ње није скренуо десно и нестао из видокруга а она наставила право.

    Ја сам мало остао зачуђен њеном трансформацијом. Никад је нисам чуо да псује. Личила је на неког ко ће заувијек остати млад. А онда схватио да сам и ја некад такав у саобраћају и у животу генерално. Брзо планем и имам мање живаца за будале. И све је мање излаза из ове градске галаме. Оно што ме нервира је да човјек што је старији то губи сваку илузију и претвара се у машину за преживљавање. У егоисту. Као да га само то води. И тешко се носим са тим у себи. Све ми је напорније бити толерантан. Толеранција ми се чини као неприродно стање. Надам се да нећу никад постати егоиста.

    Мало ми је био смијешан тај њен гест. Испричаћу јој кад се видимо. Наставио сам ходати и стао код семафора. Упалило се зелено за пјешаке и ја сам крену напријед. Испред мене на два метра је пројурио ауто.

    – Гдје ћеш, мајмуне? – загаламио сам и наставио даље.

    Како год окренеш да преживиш мораш бити дивљак. Чини ми се да је ипак систем побиједио.

    800 rsd