Presing

Default sorting
Prikaži
16
  • Quick View
    (0)
    Od : Dragan Milojković

    Hronike Helma 4: Duhozver

    Obala jezera Orestiada, proleće, 1384. godina

    Kada su se, nakon nekoliko dana, našli nedaleko od grada Kostura, noć je skrila tamne vode jezera Orestiada. Jedino je blagi šum talasa i klobučanja vode odavao da se ispred Dragutina, koji je stajao na omanjoj uzvisini, nalazi jezero, a ne nekakav mračni ponor bez dna.

    Da je kojim slučajem bio dan, pred Dragutinom bi se ukazao sasvim drugačiji prizor zeleno-plave vodene površine, okružene planinama. Da je bio dan, video bi poluostrvo koje se protezalo skoro do sredine jezera. Video bi i prevlaku, široku tek jedan strelomet, koja je poluostrvo povezala sa kopnom.

    Na prevlaci se nalazio ulaz u tvrdinju, mada se on tek neznatno isticao, jer je celo poluostrvo bilo okruženo bedemom, iza kojeg su se uzdizale brojne kule. Da je bio dan, Dragutin bi prvi put u životu video veličanstveni grad Kostur.

    Međutim, bila je noć, pa je video samo udaljena svetla, rasuta širom poluostrva i na bedemu oko grada. Pa ipak, ta svetla su bila dovoljna da shvati da će vojska gospodara Balše teško uzeti grad.

    Sa zabrinutim izrazom na licu, okrenuo se od jezera i osmotrio tamnu, vlažnu šumu iz koje je maločas izašao. Ratnici iz čete su se skrivali u rastinju.

    – Odmorićemo se u šumi. Postavi stražu i reci Risu da dođe. I pošalji nekoliko ljudi da nam pribave večeru. Ovde sigurno ima divljači – rekao je Jovani, koja je stajala nedaleko od njega.

    Ona ode da izvrši zapovest, a on se ponovo okrenu ka jezeru i svetlima u daljini. Baklje koje su gorele na bedemu, te svetle tačkice koje su se protezale obodom poluostrva, ponovo mu dadoše nagoveštaj da će osvajanje Kostura biti tegobno i da će potrajati duže nego što bi trebalo. A možda ga čak ne uzmu, jer će, čim se pročuje za okršaj pod Kosturom, Marko Mrnjavčević i Agarjani poslati pomoć braniocima.

    Dok se nosio sa takvim mislima, iza sebe je začuo korake, ali se nije okrenuo jer ih je poznavao. Zvuk Risovih koraka odavno je zapamtio.

    – Povukli smo se dublje u šumu, da vatre ne privuku neželjenu pažnju – rekao je staroverac. – Jovana je rasporedila stražare i poslala je lovce, ali se ovi nisu dugo zadržali, jer u blizini ima mnogo divljači.

    – Šta su ulovili? – upitao je Dragutin.

    – Vidre. Ili kastore, kako ih Jelini zovu. Neki kažu da su grad i jezero po njima dobili ime.

    – Po vidrama? – Dragutin se nasmešio.

    – Neki tako kažu, ali ne svi – odgovorio je Ris. – Jer ima i onih koji tvrde da je ime nastalo od reči „oreiada“, kako Jelini zovu gorske vile. Kažu da ih ovde ima mnogo. Ali ti si hrišćanin, zaboravio sam da ne veruješ u vile.

    – Ako je to istina, nadajmo se da noćas neće biti previše glasne, jer će nam trebati tišina – Dragutin se nasmešio Risovoj šali, a onda se uozbiljio. – Ovde ćemo se pritajiti dok gospodar Balša ne stigne sa vojskom. Kada dođe, udarićemo na Kostur i više neće biti mirnog spavanja. Zato ćeš, čim svane, odabrati ljude i krenućete u izviđanje.

    Ris je, bez reči, klimnuo glavom, a onda je krenuo ka šumi.

    – I pošalji nekoga da mi donese večeru. Ja ću biti na obali – Dragutin je dobacio za njim.

    Kada je ostao sam, zaputio se ka obali. Oprezno je silazio niz obronak jer je bio mrak.

    Nakratko je zastao kada je nešto pljusnulo u jezeru.

    Riba, pomislio je.

    Na obali je našao suvo mesto ispod krošnje drveta koje se nadvilo nad vodom. Seo je i pogledao uvis.

    Krošnja mu je zaklonila pola neba, ali je zato na drugoj polovini video zvezde: bezbroj malih, svetlih tačkica koje su iskričavo sijale.

    Jedna od njih je brzo proletela nebom, ostavljajući kratkotrajni svetlosni trag, a onda se naglo ugasila. Dragutin je pomislio na Mariju. Još malo, još koji dan je trebalo da vojska gospodara Balše stigne, pa će, uz pomoć božju, uzeti Kostur.

    Onda će biti slobodan. Dug će biti otplaćen i vratiće se kući u Kotor. I biće daleko od ovog pakla.

    Istovremeno je primetio da mu nekada, dok je bio mlađi, ovaj način života nije teško padao kao sada. U to vreme, dok je sa Vukanom i Stepošem služio kod velikog župana Nikole Altomanovića, sve mu se činilo lakšim.

    Vukan… sa tugom se setio njegove nesrećne sudbine. Ni grob mu se nije znao.

    A Stepoš… on je bio zauzet poslovima u Zvečanu.

    Nedugo nakon propasti Nikole Altomanovića, Stepoš mu se javio, Dragutin je odgovorio, razmenili su nekoliko pisama, ali je vremenom i ta prepiska zamrla. Valjda ih je život odneo na različite strane, daljina je učinila svoje, pa ni prijateljstvo koje su nekada imali više nije bilo isto.

    Dok je razmišljao o prošlosti i sadašnjoj tegobi, blagi povetarac mu je pomilovao lice. Istovremeno je čuo nežno šaputanje, koje se stopilo sa šuštanjem lišća u krošnji drveta. Oslušnuo je pažljivije, a onda se nasmejao samom sebi. Samo vetar, pomislio je.

    Ipak, šapat se ponovo čuo. Neko je izgovarao njegovo ime. Odnekud… odnekud iz krošnje. Kao da se lišće na povetarcu usaglasilo pa šušteći izgovara njegovo ime.

    U trenu se našao na nogama. Pažljivo je osmotrio krošnju velikog drveta, a šapat se ponovo čuo.

    D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e

    U početku blag, povetarac se pretvarao u sve jači vetar, a šapat je bio sve glasniji.

    D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e

    Lišće ga je dozivalo, sablasno šušteći.

    Osećajući da mu jeza mili uz vrat, osvrnuo se oko sebe.

    Osim baklji u daljini, što su na bedemu Kostura gorele kao treperave kresnice, sve je prekrio mrkli mrak.

    D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e

    Šapat je bio snažniji, a ovog puta je došao tik iznad jezera.

    Sa rukom na balčaku mača, Dragutin se naglo okrenuo u pravcu iz kog je šapat dopirao. Nalet vetra ga je zapahnuo i uskovitlao mu kosu, a on nagonski isuka mač. Na trenutak mu se učinilo da je u vodi ugledao odsjaj srebrne svetlosti, koja je blesnula i odmah se ugasila.

    – Ko je to? – glasno je upitao. – Pokaži se!

    Nešto u jezeru, nedaleko od njega, ponovo je zasijalo srebrnom svetlošću. Svetlost se ovog puta nije ugasila, pa je u vodi, ispod površine, ugledao dve devojke.

    Bile su predivne, sa dugom, crnom kosom koja se lelujavo uvijala, zaplitala se, milujući im tela, da bi se potom, povinujući se vodenim strujama, razmotavala i talasala poput zastave na vetru. Na sebi su imale srebrno bele haljine koje su im, iako providne, skrivale tela.

    Dragutin ih je netremice gledao, a one su se, videvši njegovu opčinjenost, nasmejale bezglasnim smehom. A onda se nedaleko od njih ispod površine jezera pojavila još jedna svetlost, koja se lagano približavala obali. Dragutin isprva nije mogao u njoj da razazna treću nimfu, sve dok se ova nije pridružila sestrama.

    Mač mu je ispao iz ruke, a on, ne skidajući pogled sa njih, jednom nogom zagazi u vodu. Talasi koje je napravio uzburkaše likove nimfi u jezeru, pa je zamerio sebi što nije pažljiviji i što mora da sačeka da se voda smiri da bi ponovo uživao dok ih gleda.

    Zato mu je drugi korak bio oprezniji. Kada ga je napravio, sa obe noge je stajao u jezeru. Vodene vile su ga rukom pozivale da im se pridruži, a on je osetio neodoljivi poriv da ih posluša. Napravio je još nekoliko koraka i voda mu je dosegla do pojasa. Ponovo je zastao, jer je nekakav unutrašnji glas u njemu vrištao da se vrati, da odmah izađe na obalu.

    Videvši njegovu neodlučnost, one mu priđoše. Sve tri su izronile iz vode, koja je sada i njima dosezala do pojasa. Jedna mu je nežno pomilovala lice. Druga, kosu. Treća mu je stavila ruku na rame.

    A onda su ga sve tri nadljudskom snagom gurnule ispod površine. Noge su mu poklekle i voda mu se sklopila iznad glave, dok su ga nimfe držale u čeličnom stisku. Nije stigao da udahne vazduh, pa je nagonski otvorio usta koja se odmah napuniše vodom. Oči su mu bile širom otvorene, ali u mraku nije video ništa. Samo je ispod ruku kojima je zamlatarao osećao njihove noge.

    Kroz glavu mu sevnu misao da nije trebalo ovako da skonča. Proletela mu je i pomisao na Mariju.

    Stisak nimfi je popustio sasvim neočekivano. Dok je još uvek klečao, glava mu se napokon našla iznad površine i on hriptavo udahnu. U magnovenju je primetio da su one još uvek tu, oko njega. Ruke su im još uvek bile na njegovim ramenima, ali su im glave bile okrenute ka obali.

    – Dragutine!! – nečiji glas ga je dozivao.

    Jovana, to je bila Jovana, sevnulo mu je kroz glavu. To je njen glas dopirao odnekud sa obronka iznad jezera.

    Nimfe razmeniše neodlučan pogled, a onda sve tri, kao da su jedna, izviše tela u graciozan luk i glatko zaroniše u jezero.

    Još uvek hriptavo dišući, Dragutin je zabatrgao ka obali. Pljuskao je oko sebe i rukama razmicao vodu, koja je bila čudnovato gusta, kao da želi da ga zadrži. Kada se napokon našao na suvom, nemoćno se stropoštao na zemlju.

    – Dragutine, jesi li tu? – ponovo je začuo Jovanu.

    Glas je ovog puta bio bliži. Sada je čuo i njene korake, a onda je naspram zvezdanog neba spazio i njenu senku.

    – Ovde… ovde sam – oglasio se jedva čujnim glasom.

    – Pretpostavila sam da si zaspao – reče ona, prilazeći mu. – Zato sam te potražila. Dođi gore, u bivak. I tamo je vlažno, ali ćeš barem spavati kraj vatre.

    Videvši da on još uvek leži i da mu je dah hriptav, čučnula je kraj njega.

    – Jesi li bolestan? – upitala je brižno.

    – Nisam bolestan… – prodahtao je. – Ali sam maločas bio u jezeru… davio sam se.

    – U jezeru? – ponovila je, začuđeno ga gledajući.

    Isprva nije znao zašto se iznenadila, a onda je seo i rukom prešao preko ratne spreme i odeće koju je nosio. Sve na njemu bilo je potpuno suvo.

    – Sanjao si – nasmejala se Jovana, videvši njegovu nevericu. – Sanjao si da se daviš.

    Dragutin je ćutao. Zar je moguće da je sve bio san? A izgleda da jeste. Verovatno je umor učinio svoje. Umor i tama koja se spustila na jezero.

    Zato je, bez reči, krenuo u bivak.

    Nekoliko dana kasnije, gospodar Balša je stigao sa vojskom i napad na Kostur je počeo.

    1.600 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Vladimir Stošić

    Magla koja se ne prodaje

    Имај на уму

    Увек имај на уму
    Да је живот твој
    Само тренутак пејзажа
    Путнику из воза
    Што уморно гледа
    И минуте броји

    Мирни мрак

    Овај мирни мрак
    Зна све о мени
    И тера ме напоље
    Да видим како стојим

    Зна да ћу суптилно
    Избегнути све
    Где бих желео да горим
    Барем на трен

    И вратићу се зна
    У свој суманути свет
    Где ништа није било
    А било је све

    Катахреза

    Ништа се у обзир не узима
    А све се доводи у везу
    Држаћу језик за зубима
    Ниједну нећу изнети тезу

    Ништа се фино не претпоставља
    Од проклете скепсе осећам језу
    Општа употреба појмова
    Речи ми злобном излаже кезу

    Шта бих рекао… „још једна обмана?“
    Ни виртуозу не приличим џезу
    Зар сунца је извештачена појава
    Очајни мрак све подврће зезу

    Тривијалност ми лежи у стилским фигурама
    Обрађено већ у причама о срезу
    Естетика рецепције овог времена
    Жудно тражи катахрезу

    Сунчани трг

    Мртви час
    Беше ми тихи сат
    А сунчани трг
    Не беше врели дан

    Да застанем призор
    Заустави се град
    И да ходам сам
    Остави ме смрт

    Све од хтења
    Ишчезе у сен
    Обострано тек
    Постаде трен

    И смеје ми се сан
    Некуд, кроз мене
    Циганин луд
    Би простор и време

    Ништа лично

    Савети су туђе приче
    Постоје само личне ствари
    Колективна спасавања
    Измислили су стари

    Индивидуална су и страдања
    Нико ником није крив
    Нема ништа од твојих надања
    Само лично можеш да си жив

    810 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Zoran Škodrić

    Zarobljena svetlost

    Stela u zemlji čuda

    Stela je išla kroz šumu i staza se sužavala i Stela je shvatila da se izgubila. Taman je mislila da se vrati kada ugleda putokaz od drvene table na kojoj je pisalo „Farma“ i strelica na desno. Sa zaprepašćenjem primeti čudno drvo na kome je raslo više vrsta voća na istoj grani. A onda ugleda slona koji je išao prema njoj. Pa još jednog i još jednog, celo krdo. Stela je stala u šoku.

    „Ne boj se“ neko reče. Stela se u strahu okrenu i ugleda neku staru ženu.

    Žena se nasmeja:

    „Ne boj se, neće ti ništa. Tako su programirani da ne diraju ljude. Pazi samo da ih ne zgaziš.“

    Slonovi su bili mali kao pudlice.

    „Ja sam Dobra vila.“

    „A ja sam Stela.“

    Sada Stela ugleda krdo zebri kako ide ispod velike guste trave. Zebre su bile kao mali mačići.

    „Ovde živi Merlin, on voli genetski modifikovane afričke životinje da drži u svom vrtu. Ti si se izgubila, idemo do farme, mora da si gladna i žedna. Rekla bi da si ti iz Starog Sela.“

    „Jeste, htela sam prečicom kroz šumu, jer put od Starog Sela do Novog Sela je lep i uređen ali je veoma dug.“

    „A ti si bila znatiželjna da vidiš kako izgleda Novo Selo?“

    „Jesam“, reče Stela.

    „Ovo nije Novo Selo.“

    „Nego?“

    „Ovo je Moderno Selo.“

    Stigli su na farmu i Dobra vila i Stela su potražili vlasnika farme Ota.

    Našli su farmera Ota u velikoj štali i umesto stoke Stela ugleda ogromne crve koje Oto gaji. Crvi su bili veliki kao konji. Kad je videla crve Stela je počela da vrišti od straha.

    „Odakle je ona?“ upita farmer Oto.

    „Iz Starog Sela.“

    „Au, čuo sam da su tamo veoma primitivni. Još uvek gaje krave i ovce. Šta će ona ovde?“

    „Zalutala je, krenula je u Novo Selo, izgubila se u Velikoj Šumi i pogrešno stigla kod nas u Moderno Selo.“

    „Kakvo je to nekulturno ponašanje da ne kontroliše svoja osećanja. Da tako vrišti, uplašiće crve. Neka uključi uređaj za kontrolu emocija.“

    „Nema ga.“

    „Zašto?“

    „Nema implant u mozgu za kontrolu emocija.“

    „Bože, kakvi divljaci žive u Starom Selu“, začudi se Oto.

    A onda se pojavila proročica Sibila i reče:

    „Vrati je u Novo Selo tamo je njena budućnost. Mi nismo njena budućnost. Mi smo budućnost za Novo Selo.“

    „Znači njena budućnost je naša prošlost. Pa Sibila lako je tebi proricati budućnost u Starom Selu jer je to naša prošlost u Novom Selu“, shvatila je Dobra vila.

    „Tako nekako. Ona je bila znatiželjna da vidi budućnost ali i budućnost ima svoju budućnost“, nasmeja se Sibila i ode

    „Da joj pokažemo skakavce koje gajimo?“ predloži Oto.

    „Nemoj, opet će da vrišti. U njenom selu skakavci se ne jedu i mali su jako“, reče Dobra vila.

    „Da zovemo Paracelzusa seoskog lekara da joj da neki lek protiv vrištanja.“

    „Ne možemo, nemamo njen genom. Ne možemo da napravimo lek za nju.“

    „Pa ne možemo da joj pokažemo ni ribnjak sa zlatnim ribicama. Deca iz sela vole da gledaju kako hranimo zlatne ribice malim ajkulama.“

    „Nećemo, kod nje su zlatne ribice male i drže ih u staklenim posudama i ne služe im za ishranu. Ove naše su velike kao kombi.“

    Onda dođe Merlin sav zadihan i reče:

    „Danas sečemo papriku.“

    „Stvarno, je l’ stigla ekipa?“ upita Oto.

    „Da, doneli su kran i motorne testere i kamione. Ovi roboti su iskusni, naučeni su da seku papriku na idealne komade i tovare u kamion“, odgovori Merlin pa objasni Steli.

    „Papriku sečemo na velike komade radi lakšeg transporta do fabrike za preradu.“

    „Koliko je stiglo kamiona?“ upita farmer Oto.

    „Dva.“

    „Dovoljno za jednu papriku.“

    A onda Oto primeti prljavu Stelinu odeću:

    „Kako joj je odeća prljava. Pomisliće neko da je odbegli klon.“

    „Ona nema odeću koja se sama čisti, njena odeća mora da se pere“, objasnila je Dobra vila.

    „Bože, kakvi divljaci. Misliće neko da je klon lutalica koga je gazda izbacio iz kuće. Mnogo ima neodgovornih ljudi, dosadi im klon i umesto da ga daju u azil za čuvanje oni ga izbace na ulicu.“

    „Kažu da u severnom delu Modernog Sela ima mnogo klonova lutalica“, reče Merlin.

    „Da, zato što tamo mogu da se dobro kriju, tamo stanuju ljudi koji žive u metaverzumu. Virtuelci. Koriste samo stvarni svet da obave malu i veliku nuždu i onda nazad u virtuelni svet. I nešto da pojedu“, objasni Dobra vila.

    „Ne mogu da shvatim da nauka nije u stanju da pronađe rešenje da se mala i velika nužda obavljaju u metaverzumu, nego moraju da prekidaju svoj život radi toga“, začudi se Oto.

    Policija je prošla vodeći jednog odbeglog klona. Stela pogleda u klona pa u robote koji su sekli papriku, pa upita:

    „Kako razlikujete robote i klone od ljudi? Meni su svi isti.“

    „Vrlo prosto. Roboti nemaju otiske prstiju a svi klonovi imaju krvnu grupu C. Ljudi imaju otiske prstiju i nemaju krvnu grupu C. Ljudi nose narukvicu na levoj ruci sa čipom u kome je lični genom te osobe i ostali podaci. Jedino tako se ljudi razlikuju kod identifikacije od klonova i robota.“

    Dok su oni razgovarali dolazi Sveštenik i strogo upita:

    „Čuo sam da koristite robote koji nisu kršteni u crkvi?“

    Stela zaprepašćeno pogleda u Dobru vilu a ona joj objasni:

    „Samo crkva ima pravo po zakonu da ugrađuje implante robotima u mozak. Krštenjem roboti dobijaju nekoliko implanta u mozak, jedan od tih implanta je senzor da prepoznaju odbegle klonove. Neki odbegli klonovi neće u azil nego hoće da žive slobodno kao roboti, pa se pretvaraju da su roboti i tako se kriju.“

    Petar Pan i Robin Hud su se vraćali sa zasedanja Kongresa i sreli su Dobru vilu i Stelu.

    „Šta ima novo u Kongresu?“ upita ih Dobra vila.

    „Uglavnom glasanje o novim zakonima. Ništa zanimljivo. Zakon o novom kreditu Velikoj Britaniji na molbu njihovog kralja Abdul Hamida Drugog“, reče Edvard Pan.

    „Otkad je Edvard Deseti prešao u islam da bi sačuvao bogatstvo Engleska se stalno zadužuje“, reče Dobra vila pa upita:

    „Što im ne pomogne Republika Londonska Imperija nego traže od nas?“

    „Kod njih su velike kamate“, objasni Robin Hud.

    „Postrepublikanska stranka je predložila Zakon o podizanju ograde prema Kanadi i Meksiku da se zaštitimo od izbeglica iz Evrope. Multidemokratska stranka je protiv, imaju većinu u Predstavničkom domu ali nemaju u Senatu, tako da se još o tome pregovara“, reče Edvard Pan.

    „Sramota da ta ograda već nije podignuta. Te izbeglice iz Evrope nas ugrožavaju, uzimaju našim ljudima radna mesta a neki dolaze samo zbog socijalne pomoći“, reče Dobra vila.

    „Lider Postrepublikanske stranke Velaskez se veoma zalaže da taj zakon prođe ali spiker kongresa Lopez i lider multidemokratske stranke Martinez su protiv. Sve zavisi kakav će stav zauzeti kongresmeni iz belačke manjine sa kongresmenom Edvardsom, njihovi malobrojni glasovi će odlučiti o većini“, objasnio je Petar Pan.

    „Završena je i kongresna istraga oko rušenja kula bliznakinja 9/11. Utvrđeno je da su to CIA i Mosad organizovali, belačka manjina snosi krivicu za tu katastrofu“, reče važno Robin Hud.

    „Šta to beše kule bliznakinje?“ upita Dobra vila.

    „Nisam ni ja siguran, ali se kaže u izveštaju da su to bile neke zgrade nekad u Njujorku pa su ih neki oteti avioni srušili. Niko se više ni ne seća tog slučaja ali evo vuče se po administraciji Kongresa.“

    „Kongresmen Naomo je predložio zakon koji bi zaštitio ugrožena prava ljudi koji imaju riđu kosu. U istom predlogu je i zakon koji dozvoljava da možete držati za kućnog ljubimca novu generaciju klonova koji predstavljaju istorijske ličnosti“, obavestio ih je Petar Pan.

    „Ja sam protiv novog zakona koji dozvoljava da možete držati za kućnog ljubimca novu generaciju klonova koji predstavljaju istorijske ličnosti“, reče odsečno Robin Hud.

    „Pa je l’ počela rasprava u Kongresu da li je moralno i etički držati svog klona kao kućnog ljubimca koji je likom neka istorijska ličnost?“ upita Dobra vila.

    „Jeste, počela je rasprava pre donošenja zakona. I vrlo je burno“, odgovori Robin Hud pa nastavi:

    „To je nedopustivo. Zamislite da na putu sretnete odbegle klonove Hemingveja, Dostojevskog i Šekspira, kako se vucaraju odrpani i gladni?“

    „To ne smemo dozvoliti. Borićemo se da takav zakon ne prođe u Kongresu“, reče Dobra vila.

    „Vidim da je i dosadašnja borba u Kongresu bila uspešna. Imate robote. Imate klonove. Imate uređaje za kontrolu osećanja. Celo predgrađe živi u virtuelnom svetu. Imate crve kao krave a slonove kao mačke. E sada je veoma važno i presudno kako će klonovi izgledati i na šta će ličiti“, primeti Stela.

    Čarobnjak Merlin i Alhemičar su bili pripiti, pili su neku zelenu rakiju i proslavljali su nešto.

    „Otkrili smo Kamen mudrosti. Uskoro ćemo moći da prebacujemo dušu iz tela u telo. Moći ćemo da biramo tela“, reče radosno Merlin.

    „Stvarno genijalno“, reče Dobra vila.

    „Menjaćemo tela kao garderobu“, reče Alhemičar pripito.

    „Koliko vam je mudar taj kamen?“ upita Stela.

    „Veoma mudar, eliksir besmrtnosti, čudesna formula koja spaja sve oblike uma. Imaćemo više klasa uma. Klasno društvo ne ljudi nego uma“, reče Alhemičar ponosno.

    „Imaćemo stvarni um u stvarnom svetu, to je najniža klasa uma. Pa stvarni um u virtuelnom svetu metaverzuma, to je srednja klasa uma“, dodao je Merlin.

    „Pa ćemo imati virtuelni um u stvarnosti, upload svesti, telo se baca, srednja viša klasa uma. I na kraju, najvišu klasu uma: virtuelni um u virtuelnom svetu, upload svest u metaverzumu“, ponosno izjavi Alhemičar.

    „Fantastično. Vi ste pravi geniji. Daj i nama po piće da proslavimo“, reče oduševljeno Dobra vila.

    „To je naša neizbežna budućnost o kojoj sanjamo. Izgradićemo novo selo, zvaće se Selo Novog Uma“, reče čarobnjak Merlin ponosno.

    „Ja mislim da ste vi svi sišli sa uma“, reče Stela i prosu čašu zelene rakije koju joj je dao Alhemičar.

    Onda Stela upita Dobru vilu:

    „Kako ste uspeli da napravite robote koji tako verno izgledaju kao ljudi?“

    „Prvo smo pravili robote od metala, plastike i elektronike. To je bilo mukotrpno, glupo i ružno. Onda smo genetskim inženjeringom počeli da gajimo robote.“

    „Napravili ste od ljudi robote?“

    „Da, genijalno, zar ne? Umesto da napravimo robote koji liče na ljude, daleko je jednostavnije i jeftinije napraviti od ljudi robote. Genetski ih veštački odgajamo i izaberemo gene za određenu vrstu posla za koju ih planiramo. Mnogo je jeftinije i ne treba posle nikakvo tehničko održavanje niti energetski izvori, kompjuteri, senzori, skupi rezervni delovi i trista čuda.“

    „Pa to mu dođe kao robovi nekad davno“, zaključi Stela.

    „Robovlasnički sistem se stalno usavršava i nikad ne nestaje, to nas uči istorija“, reče Mudra Sova.

    „Znači ako zamislim i vašu budućnost i u njoj će biti robova?“ upita Stela.

    „Naravno. Nove tehnologije prave nove ljude ali i nove robove“, reče Dobra vila pa nastavi:

    „Evo stigli smo. Sad idi ovom stazom levo do Svetionika, da izbegneš Novo Selo, i onda desno pa pravo do Starog Sela.

    Stela uđe u gustu šumu prateći usku stazu prema Svetioniku.

    Onda oseti da je neko budi.

    „Stela, je li ti dobro?“ upita Maks zabrinuto.

    „Dobro sam… sanjala sam nešto mnogo ružno…“

    „Pričala si mnogo u snu i nešto si se ljutila i vikala, pa sam se uplašio.“

    „Sanjala sam budućnost… i budućnost naše budućnosti… Bilo je… kao stvarno… zato je bilo… strašno.“

    1.000 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Vlada Milić

    Svetitelj

    Моравски крокодил

    Звони ми телефон. Од када сам се вратио са мора, променио сам грчку мелодију за примеренију овом тренутку у коме живимо. Pump it up, упоран је телефон. Исидора!

    „Оче, сад сам се чула са Светланом. Је л’ те звала?“

    „Није! По обичају, мени се последњем јави.“

    „Преживећеш! Докле си стигао?“

    „Ево ме код скретања за Крагујевац. Јавићу се када стигнем.“

    „Важи, ћао!“

    „Ћао!“

    На путу сам за Параћин. Тамо ме води новинарски посао. Извештавам за „Правду“ са економског форума који се одржава у том граду у организацији Регионалне агенције за економски развој Шумадије и Поморавља. Ови вишедневни форуми су идеална места да видите колеге из других градова и околних држава и мало се подружите, што подразумева пуно регионалних трачева и многооо алкохола.

    Преко дана се дружимо на форумским паузама. Ту смо сви релативно нормално обучени, прилагођено дневним и пословним активностима, али када увече одемо на заједничку вечеру или коктел, неке колеге, а нарочито колегинице, не можеш да препознаш. Прилази ми Весна, колегиница са једне београдске телевизије.

    „Је л’ се ми познајемо?“

    „Брате, да сам те срео на улици, не бих те препознао и прошао бих поред тебе!“

    Заједно смо седели данас, обоје у фармеркама и мајици, она у патикама, мислим, ненашминкана. А сада испред мене стоји жена у елегантној вечерњој тоалети, са доообрим шлицом и нешто блажим деколтеом, лепо нашминкана, миришљава, високе штикле… Иначе, њене анализе економских кретања су права поезија. Уживам пратећи их. Оштрог ума и бритког језика… или обрнуто, тек жена зна посао!

    „Била сам и код фризера после предавања, видиш каква ми је фризура! А!“

    „Феноменална је!“

    „Ма немаш ти појма! Битно да ми студираш сисе!“

    Тек сам тада приметио да јој стварно бленем у груди. Нисам ни био свестан тога.

    „Е, извини, није било намерно.“

    „Ма ок је, наши смо, само ми реци ако ми је деколте дегуте?“

    „Чуј дегуте! Таман је како треба. Ја слабије видим, па што је већи деколте, веће су и шансе да га приметим!“

    „Знаш шта ми је пало на памет, зашто смо на економском форуму баш у Параћину?“

    „Немам појма.“

    Мислим се да је вероватно због седишта те регионалне организације или главног финансијера, али верујем да Весна има неку другу идеју у глави.

    „Па види, Параћин је вероватно добио име по парама, а паре имају везе са економијом, па где ћеш логичније решење за избор града домаћина економског форума!“

    „Вау, јеси сама то смислила?“

    „Нисам ја баш толико паметна, помогла ми је моја сестричина која иде у први разред!“

    „Добро је, већ сам се уплашио за твоје ментално стање!“

    Параћин наравно нема никакве везе са парама. На том месту су Римљани подигли мало насеље Сарматес у коме су се путници намерници одмарали и мењали коње на овом познатом Војном путу или Виа Милитарис, како се тада звао. Ту се налазио и средњовековни град Петрус.

    Име Параћина се везује за човека, вероватно грчког порекла, по имену Паракин, који је био скелеџија на реци Црници. Име села се први пут помиње у повељи кнеза Лазара из 14. века, где се спомиње „Трг Паракинов брод“. Временом се име променило у Параћин.

    „Него да те питам нешто озбиљно. Читала сам твоју анализу, тј. више прогнозу за биткоин и друге криптовалуте у наредном периоду. Нисам видела сличну, а пратим добар део доступних стручних процена из целог света. Мање-више се сви слажу да ће његова вредност на тржишту да расте, али си ти до тог резултата дошао на неки чудан начин. Допало ми се.“

    „Имам пријатеље у другој димензији, па ме извештавају о кретањима у будућности!“

    „Ма да, могу да ти кажу бројеве за лото, али си ти изнад тога, па информације из будућности користиш само посла ради!“

    Ето, логично! Свако прво помисли на лото као и ја што сам. Али неће да каже онај кнез Пера. Глуми неку моралну вертикалу! Мада у сваком случају њему је лако кад је дух!

    „Ај их, молим те, питај за мене када их будеш видео следећи пут. Је л’ има неки делија за мене на овој планети или сам цео живот осуђена на будале? Како их уопште призиваш, имаш ону таблу за призивање духова? Ај, немој ме, мајке ти, лепо сам те питала којом си анализом дошао до резултата раста биткоина. Само ме прескочи са другим димензијама!“

    „Лутко, то је тајна. Ако ти кажем, мораћу да те убијем!“

    „Јбт, Ацо, како отрцано! Је л’ пада нека на те глупости из средњег века?“

    „Не могу да се одбраним! Није све до глупости, нешто је и до мог урођеног шарма!“

    „Доооброоо… ајмо сада један озбиљан одговор на моје озбиљно питање!“

    „Имам биткоине, па ми не одговара да им вредност пада. Зато сам написао мало оптимистичнију прогнозу, како бих мотивисао инвеститоре да улажу у биткоин.“

    Завалила се у наслон фотеље, прекрстила дуге голе ноге (а било би чудно да поред оноликог шлица нису голе) и гледа ме. Фиксира! Узме гутљај белог вина и гледа. На крају проговара, чини ми се искрено.

    „Знаш шта, најгоре је што верујем да си стварно способан да урадиш тако нешто. Мада ти не верујем ни реч. Прво ти и биткоини, нема шансе. До јуче си писао за криминалну хронику и дружио се са људима који лако пуцају, а тешко сричу слова. Од њих ниси могао да научиш да улажеш у криптовалуте. Друго, не личиш ми на човека који штеди. Значи, Ацо фацо, лажеш своју другарицу!“

    „Лутко, нема ту много тајновитости. Криптовалуте нису старе, лако се сагледа њихово кретање кроз кратку историју, како реагују на разне друштвене промене, на ратове, земљотресе, економске кризе… Онда сабереш два и два и то је то.“

    „Ако немаш ништа против, цитираћу у свом тексту један део те анализе?“

    „Слободно, но проблемо!“

    „Е, сутра ујутру, пре почетка форума, ишла бих до Раванице да запалим свећу. Хоћеш са мном?“

    „Радо. Дефиниши ми ујутру?“

    „У седам да се нађемоооо… може овде на улазу?“

    „Може.“

    „Још само једно питање и нећу више о послу. Како коментаришеш економску кризу у земљи?“

    „У Србији нема економске кризе… тек ће је бити!“

    „Паметница си ти, Александре! Одох ја на спавање. Видимо се сутра у седам.“

    „Хоћеш да те отпратим?“

    „Нећу, могла бих да дођем у искушење да те позовем у собу, а онда бих морала да те убијем да се не прочује!“

    „Отрцано! Пази се крокодила!“

    „Каквих, бре, крокодила, шта лупаш?“

    „Моравских, најгори су!“

    „Лаку ноћ, Ацо, и промени пиће! Други виде беле мишеве, а ти крокодиле!“

    Пољубила ме у образ и отишла у ноћ! Гледам је како одлази и песма Рибље чорбе се сама намеће:

    Вече не мирише на ракове и шкољке

    Месец је бледа флека боје цимета

    Узимаш ципеле за шетање кроз снове

    Улица воли ритам твојих корака

    …

    Кад ходаш, не застајкујеш

    И земљу не додирујеш…

    Окрећем се и одлазим у свој хотел. Машу ми колеге из једне кафане да им се придружим и ја, ајде, да попијем још једно пиће. Нисмо се дуго видели.

    Моравски крокодил, нисам то измислио. Волим да прочитам понешто везано за људе или градове са којима долазим у контакт. Елем, крокодил, моравски, стварно је постојао и то сигурно не само један. Пронађени су фосилни остаци крокодила који је живео на овом простору пре неких 15–20 милиона година. Тешко да је неки преживео до данас, па колегиница Весна нема чега да се плаши.

    Наравно, загинуло се те ноћи. Толико познатих људи на једном месту, са сваким да прозбориш по коју, па упознаш и неке нове људе, па са сваким по гутљај-два, по минут-два, и време пролети.

    1.090 rsd
  • Zašto da sanjam isti san
    Quick View
    (0)
    Od : Vladimir Krstović

    Zašto da sanjam isti san

    ona

    ona sasvim sija,
    al` ja tu ne mogu ništa.
    precenio sam je u precenjivanju.
    ostala je ista.

    mogu samo da je nosim sa sobom,
    da joj pišem romane
    i da se slikam za uspomenu.
    jer ona sasvim sija
    i ne izlazi mi iz vugle.

    zašto ribe vole vodu
    zašto ja čeznem za njom
    zašto nemam nikakve šanse,
    jer ona sasvim sija.

    kristalno surova ona sasvim sija
    i ne znam šta je to ljubav osim nje.
    osim kad pomislim na nju.

    a bila je slatka kad je bila ljuta,
    bila je ljuta kad je bila slatka
    za početak sam plakao kao kiša
    jer je više neću videti.

    kad god kažem ljubav,
    ja na nju mislim,
    i mogu da joj pišem romane,

    priče i pesme
    i nemam nikakve šanse
    jer ona sasvim sija.

    sija za sebe i za druge
    i baca svetlost na ljudske duše
    ali ja nemam tu nikakve šanse
    mogu samo da pišem.

    jer ona sasvim sija.

    anđeo

    ništa se značajno ne dešava
    miholjsko leto i dalje traje
    kao da su prepoznali moj trud
    neka, ja idem dalje

    topli stan, lova,
    mirno se spava
    iza mene književni opus
    i dva nezavršena faksa

    da li da razbijem to obrazovanje,
    ili da nastavim književni rad,
    pušim, pijem kafe
    i dalje mlad

    neko je trebalo to da kaže,
    to što sam rekao ja,
    malograđansku stoku da prikaže
    kad će se otkriti – ko zna

    i dalje traje miholjsko leto,
    dugo i mirno spavam ja
    kao da sam konačno otkriven,
    ja i moj književni rad

    zato i razmišljam
    o ta dva fakulteta
    da budem čist ja
    čist kao anđeo kao nekad –
    veseli dečak. ja.

    književnost

    četvrtak uveče.
    pijem kafu, pušim.
    ne spavam.
    dolazi vikend.

    divno miriše novembar
    sećam se svojih košarkaških dana.
    divno miriše novembar.
    svaka rana je zacelila.

    ali imam ja svoje trenutke
    beznađa i ništavila,
    agresivnih misli,
    pospanosti i besramlja.

    kao da ne razumem ovaj svet
    i sebe u njemu.
    jedino kroz književnost
    vidim smisao u svemu.

    ali imam ja svoje trenutke
    ništavila i beznađa
    često padam u komu
    od agresivnih misli, od besramlja.

    i kažem – kao da ne razumem
    svoj dosadašnji put.
    svega je tu bilo,
    mešaju se boje.

    jedino kroz književnost vidim –
    zvezde se roje.

    brodovi

    prođe novogodišnji praznik.

    bio sam malo bunovan
    ovog decembra.

    lutao gradom, šetao, tuširao se,
    kucao novi roman u vordu
    i sad dođe 2024. godina.

    ovo je moj treći život.
    dva sloma sam preživeo
    i oba puta ozdravio.

    ovog trećeg puta
    malo lakše se diše.

    nema mladalačke sreće i euforije,
    ali tu je zadovoljstvo i mir.

    odlazi brod za brodom
    i nigde ne čujem – zbogom,
    u miru i tišini sanjam i živim svoj san.

    odlazi brod za brodom
    i nigde nema mene

    umro sam dva puta
    jednom zbog posla, drugi put zbog žene.

    kiše

    dolazi proleće, sunčano vreme
    rastem kao dlan kao božje seme
    tek ponekad vidim strašan mrak,
    ali svane jutro, svane novi dan.

    dugo sam bleštao u paklu,
    bio drug sunca,
    nekad i stanovao u sobi bez kiše,
    bez suza.

    sad imam budućnost,
    ali nemam volje,
    iscrpli se resursi
    za nove snove.

    stanuje divan dan u mom stanu
    okolo prolećni cvat zvezde sjaje.

    koliko puta sam se probudio bunovan,
    koliko puta sam dodirnuo san.
    ovog puta malo je bolje
    terminator je pokidao protivnike svoje.

    ovoga puta lakše se diše
    spavaju zidovi, dolaze kiše.

    810 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Vudu Popaj

    Prst sudbine i druge priče

    Tri keksa

    Na trenutak se činilo da je služba potpuno zabatalila potragu za jednim od najopasnijih terorista u regionu, no onda je odjednom iskrsla hitna dojava sa informacijom o lokaciji.

    Tajgu Buri je uvek uspevao da bude za korak ispred potere ali je ovaj poslednji korak toliko vremenski ograničen da mu je jedino preostalo na brzinu se zagrliti i pozdraviti sa sinovima pre nego uskoči u posebno pripremljeno sklonište. Na tom kratkom rastanku podelio im je ceduljice sa adresama ljudi koji će se za njih pobrinuti, te ih posavetovao da do grada Zajeberdžana u kome će naći svoje utočište ne idu istim putem niti zajedno. Onda je svakom dao po jedan keks rekavši da će im životi, ako ne promisle kuda od sada idu i šta rade, biti kao taj keks. Oni se pogledaše upitno ne razumevajući sasvim šta im stari otac zbori pa uzeše svaki svoj keks i utekoše hitro iz kuće kud koji. Trčeći kroz tminu, svak na svoju stranu, začuše rafalne pucnjeve i prasak bombe. Poslednji otpor i pogibija njihovog cenjenog oca. Sada su ostali sami a prva gradska svetla behu daleko, jako daleko… Štilju Buri je odmah pojeo svoj keks, Cajpe Buri ga je bacio a Žipr Buri sačuvao za kasnije.

    I tako, prešli su težak put do svojih novih adresa, rodbine i prijatelja zahvaljujući kojima su dobili sve što im je potrebno da započnu nove živote, a sve to zbog Tajgua koji je zaradio status žive legende i čije se ime izgovaralo sa izrazitim strahopoštovanjem.

    I postali su nalik mnogim stanovnicima Zajeberdžana, poprimivši njihove urbane navike i osobine i tako se potpuno uklopili i utopili u novu sredinu pa su vremenom počeli da žive krajnje jednolično izgubivši svaku vezu sa likom i delom svog pokojnog oca. Cajpe se zaposlio u prodavnici mešovite robe gde je uglavnom uhodio ljude pazeći da nešto ne ukradu. Takav idiotski posao je, međutim, bio kao stvoren za njega jer je i inače u slobodno vreme voleo da viri iza zavese snimajući kroz prozor svoga stana šta ko napolju radi, s kim se sastaje ili kuda ide. Pošto je na poslu zapravo samo glumio prodavca, morao je da se pravi kako stalno nešto radi, pipkao je robu po rafovima, zamenjivao flaše pića istim takvim flašama, šetkao se i briskao, a zatim nestajao u magacinu iz kog bi ponovo izlazio nakon svega par minuta, i tako ukrug celu smenu.

    Jedino što ga je zasigurno izbacivalo iz takta su pojedini „omladinci“ koji brzo izvale šta on tu u stvari radi i krenu da ga sprdaju tako što mu prepreče put ka magacinu ili namerno stoje i bleje između rafova, a nekad i idu za njim pa ga zapitkuju gde šta stoji i svakakve budalaštine na koje on onda mora nevoljno da odgovara ili da bukvalno pobegne paranoično u magacin, ne izlazeći odatle dok ta ekipa ne napusti prodavnicu. Oni uporniji bi ga čak i psihički zlostavljali konstatujući da im deluje nervozno ili bi ga pitali zašto mu je neprijatno što ga ispituju, ili bi skroz zamenili uloge pa bi oni upadljivo pratili i posmatrali njega, stajali između rafova upoređujući vrste hlebova i njihove cene, ili bi se svađali s njim jer su kobajagi pomislili da je kupac pa bi ga dodatno provocirali rečenicama tipa: „Ajde bre, ne kupuješ samo ti u ovoj radnji, stani tu i sačekaj“. A dešavalo se i da stanu između rafova na početak i kraj reda, držeći ga tako zatvorenog bez izlaza, pa bi morao da se provlači pored njih pošto su se namerno raširili preko prolaza tobož gledajući cene i preturajući po artiklima.

    Štilju je pak važio za čudaka koji samo spava, jede i kenja, prespava ceo dan a onda cele noći svira violinu. Upadao je u promenljiva stanja. Uglavnom ga je sve mrzelo u životu i sticao se utisak da bi sav mlitav i nikakav, kakav beše, zaspao pokušavajući da u skoku dotakne mrežicu koša, ali kad je u pitanju nešto što silno voli tu bi ispoljavao brzopletost pa je tako jednom, uželevši se jako sviranja na violini, napravio nagli potez gudalom i sebi izbio oko. Realno, bio je loš violinista, iako se strašno trudio.

    Žipr je robovao poslu i pored toga nije stizao ništa drugo da uradi osim da obavlja kupovine namirnica i gomila kojekakve stvari koje su mu, a neretko i nisu, bile potrebne.

    Kako bilo, sva trojica su se nekako snašla u svojim novim navikama i načinima života, i to je tako trajalo sve dok se nije pojavio neko ko je ubijao ljude i to samo zato što pišaju napolju, po ulicama, parkovima i sličnim mestima u gradu. Govorilo se, šuškalo i nagađalo sve i svašta, ali u osnovi je bilo to da lik nije izvorni Zajeberdžanac već da je došao sa strane i da mu je povod za ubijanje ljudi krajnje bizaran pa se pretpostavljalo da ima i određene mentalne probleme. Delovao je na širem području grada, no nakon jednog ubistva, primećen od strane policije, uzvraća paljbu da bi potom nestao među zgradama, a sve se dešavalo u kraju gde su živela i braća Buri. Policijski inspektor Pretresku odmah je naložio da se sprovede detaljna istraga, te da se ispitaju svi u tom kraju. Cajpe se tako našao u centru pažnje jer ga je jedan od zalutalih metaka pogodio dok je špijunirao kroz prozor šta se napolju dešava. Preživeo je, sa izvesnim zdravstvenim oštećenjima i posledicama. Jedva je izbegao i optužbe da je umešan u to ubistvo, ali su se zbog toga i ostala dva brata našla pod policijskom istragom.

    Žipr je imao alibi jer je celog tog dana bio na poslu i smucao se po tržnim centrima tako da ga je policija brzo preskočila i ostavila na miru, ali su mu neki ksenofobi opljačkali i spalili gotovo sav imetak. Najzad, poslednji od trojice braće, Štilju, beše im posebno sumnjiv pošto su njegova fizionomija i crte lica najviše odgovarale izgledu ubice. Saznavši od Cajpea da je policija krenula po njega, nenaspavan i onako ćorav, dade se u beg ali je misleći da ide pravim putem otišao pogrešnim i pod tim srećnim okolnostima nestao iz vidokruga upavši u rupu na obližnjem gradilištu. Tom se prilikom dobrano ugruvao i ostao da leži na dnu te rupe. Kasnije je navodno viđen kako grickajući keks šeta ruku podruku sa jednom devojkom iz komšiluka koja ga je, kako se pričalo, čula dok se lomatao i jaukao po mraku, dotrčala i izvukla iz rupe a zatim i skrivala u svom stanu, a sve to zato što je bila očarana njegovim krajnje čudnim sviranjem violine. No, to su sve bile neproverene informacije jer se od tada o njemu više ništa nije čulo, ni gde je ni šta je.

    1.200 rsd
  • Hlorofil
    Quick View
    (0)
    Od : Tamara Sokolov

    Hlorofil

    Шољица чаја

    Живот је леп у шољици чаја
    у сунцу које гризе кестенову шаку
    у стаклу дрндавог аутобуса

    У малој соби
    сређеној по мом укусу
    у гужви
    чак и кад ме прободе стомак

    Живот је леп кад се мало заљубим
    кад гледам прашњаво биље
    у ожиљку на колену
    који вучем од петог разреда
    кад не треснем руком бубицу на прозору
    кад пијем воду из порцелана

    Хлорофил

    Бог је нож из мрака
    И сечиво у потоку
    И црна видра
    И бела лисица
    И трепавица на образу

    Бог је хлорофил
    И млеко у канти

    Бог је каменчић на који ћеш се спотаћи
    Када препливаш седам мора
    И препешачиш седам гора
    И паднеш на равном
    Тачно испред литице

    Бог и човек

    Има мало Бога
    У оној тихој и споредној нади
    Човека који пожели
    Да странац који трчи стигне на аутобус.

    У предвечерје, у тишини светиљки
    И милом комешању града
    Хиљаде се душа окрзне и сретне.

    Има Бога међу дрвећем и лампама
    У неком забаченом паркићу
    Са само две клупе
    А само једним паром.

    У поноћ кад човек седи крај прозора
    И гледа таму ил' звезде
    Има мало вишка у души и даха у ветру.

    Има Бога у том вапају и том муку,
    У корацима који као песма одзвањају трговима.
    Има Бога и у великој љубави
    И у пакосној мржњи.
    Има мало Бога у свему што
    Човек дотакне или осети.

    Мостови

    Кад осетим да ми фалиш
    Пређем мост
    Прескочим три камена
    Направим окрет код велике врбе
    Избројим девет грана
    Код десете скренем десно

    Кад пређем мост
    Питам се да ли и ти имаш мост
    Како га прелазиш
    Које боје је небо у твом прозору
    Спустиш ли трепавице у сумрак
    Слутиш ли причу у ветру
    Знаш ли где су моји мостови

    Обични

    Волим кад смо обични;
    кад мање причамо,
    а више ћутимо,
    кад се грлимо и не дрхтимо,
    кад не тражимо више
    а богами ни мање.

    Волим кад ходамо улицом
    као да је шећерна вуна.
    Што немам лептириће у стомаку.
    Што носимо кесе из продавнице
    у по једној руци
    да бисмо се држали за руке.

    Волим устајали мирис приземља
    и мирис мира у нашем стану.

    Волим наш прозор,
    крила облака и липу.
    И комаде сутона у твојим очима.
    Волим ролетне и наш трептај љубави.
    Али више од тога
    волим обичну чаму.
    И тако волим кад смо обични.

    720 rsd
  • Varlam Šalamov – pesnik istine
    Quick View
    (0)
    Od : Dušan Opačić

    Varlam Šalamov – pesnik istine

    Шаламов о Ани Ахматовој

    Есеј Варлама Шаламова о Ани Ахматовој представља један од најзначајнијих текстова савремене руске књижевне критике који се бави феноменом песничког стваралаштва XX века. Оно што одмах привлачи пажњу у овом есеју јесте Шаламовљева способност да посматра Ахматову не само као књижевну фигуру, већ као живог човека чија личност и морални интегритет прожимају сваку линију њених стихова. За Шаламова, Ахматова није само стихотворац, већ пример људске снаге, упорности и моралне постојаности у околностима које су многе друге обесхрабриле или сломиле. Тај аспект њеног живота и рада, за Шаламова, једнако је важан као и сама поезија.

    Један од најсимболичнијих и најинтимнијих детаља који Шаламов наводи у есеју јесте прича о старом, поцепаном капуту који је Ахматова годинама носила. Он наводи како је тај капут био важнији од свих признања и почасти које је могла добити. Овај детаљ, наизглед свакодневан, представља дубоку метафору за Анину непоколебљивост и верност унутрашњој истини. Он илуструје како је она, упркос притисцима и очекивањима окружења, остала доследна себи, својој уметности и свом моралном кодексу. За Шаламова, овај капут је више од одевног предмета: он је симбол њеног непоколебљивог достојанства, личне и уметничке искрености.

    Есеј посвећује значајну пажњу поређењу ране и касне Анине поезије. Шаламов указује на строгост и прецизност акмеистичке фазе, која карактерише ране стихове: јасне, концизне слике, контролисан ритам и усмереност на форму и реч. Он наглашава да је та рана поезија сведок њене способности да у својим стиховима створи потпуну слику света кроз мале, прецизне детаље. С друге стране, каснија поезија Ахматове, настала у тешким историјским околностима и под утицајем личних губитака, добија нови, дубоко емотивни и историјски набој. Она више није само лепо уређена форма, већ постаје средство за преношење искуства страдања, губитака и историјских потреса. Шаламов указује на то да и рана и касна поезија имају свој значај: рана плени прецизношћу, а касна снагом унутрашњег сведочанства.

    Кроз есеј, Шаламов такође анализира лични сусрет са Ахматовом, описујући њену виталност, духовитост и непосредност. Он истиче да је, упркос годинама и личним губицима, Ахматова остала снажна, жива личност, способна да својом присутношћу инспирише и ангажује саговорника. Ови моменти у есеју указују на Шаламовљеву способност да види песника као човека и да оцени њену личну снагу, не само као уметницу: она није само књижевни идеал, већ човек са унутрашњом дисциплином, хумором и моралном снагом.

    Шаламов у есеју наглашава и значај Анине поезије за целокупну руску књижевност. Он је свестан њеног места у традицији акмеизма и њеног утицаја на савременике, али и на генерације које долазе. По његовом мишљењу, Ахматова није само талентовани песник, она је чувар духовног и моралног наслеђа, личност чија поезија омогућава да се очувају сећање, културни контекст и унутрашња слобода у временима страха и репресије.

    Осврт Варлама Шаламова, иако кратак и концизан, оставља снажан утисак. Он нас подсећа да поезија није само игра речи и ритма, већ средство за очување људске и духовне истине. Ахматова се у његовом тумачењу појављује као симбол отпора, достојанства и моралне снаге. Њена поезија и живот служе као пример упорности, духовном и уметничком интегритету, и остављају трајан печат на сваког читаоца који приступи њеном делу са пажњом и разумевањем.

    У целини, Шаламовљев есеј је више од књижевне критике. То је осврт на човека, песника и морални узор, који кроз поетику и лични пример учи читаоца како да остане достојан у време страха и историјских потреса. Његова анализа Ахматове подсећа да истинска поезија не зависи само од форме, већ и од личне храбрости и интегритета песника. Осврћући се на есеј, можемо закључити да Шаламов успева да дочара Ахматову као фигуру која није само књижевни мит, већ жива и инспиративна личност, чија поезија наставља да делује као сведочанство времена и као пример моралне и уметничке постојаности.

    810 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Radoje Radosavljević

    Galebovi

    Сцена прва

    КУД ПЛОВИ ОВАЈ БРОД

    Палуба „Галеба“, а потом и салон брода

    Тито, Јованка, Жежељ, Мићуновић, Штамбук, Матес, Ћосић, Колишевски, Папо, Адмирал

    ТИТО: (Снима море, заузима разне положаје при фотографисању; у једном тренутку клекне да кроз ограду брода „Галеб“ направи снимак)

    ЈОВАНКА: (Долази са стране, посматра га. Кад Тито клекне, она му ужурбано прилази) Јошка, шта то радиш? Зашто си клекнуо?

    ТИТО: (Усправља се и брише панталоне на коленима) О, ти си… Снимам море. Боје су фантастичне.

    ЈОВАНКА: Немој да клечиш… Није то твој стил. Осим тога, направио си толико снимака на испраћају у сплитској луци…

    ТИТО: Тада сам фотографирао народ, али природа је, ипак, природа. Неукротива је.

    ЈОВАНКА: Сви те чекају у свечаној сали и питају се зашто не долазиш.

    ТИТО: Нека чекају. Имају КОГА и да чекају. Само још неколико снимака…

    ЈОВАНКА: Тито, можеш то и касније…

    ТИТО: Е, не могу…Сад је најљепше свијетло. Ово је доба дана, фртаљ до поднeва, када се губи линија неба и воде. Два плаветнила су се сасвим помијешала. Ту измаглицу од боја и свијетлости треба ухватити…

    ЈОВАНКА: Добро, сачекаћу те…

    ТИТО: Чекај, чекај… Стани тамо… (Одводи је до ограде брода) Не ту, него овдје… Тако, а сад осмијех, онај твој… којим си ме својевремено залудјела…у мом кабинету… Тааа-ко… (Фотографише Јованку која невољно пристаје на сликање) А сад мало поглед преко рамена, заводнички… Браво… Браво…

    ЈОВАНКА: (Одједном се уозбиљи) Доста је било. Полазимо…

    ТИТО: Баш си запела…

    (Јованка га хвата под руку и њих двоје се степеницама спуштају у салон који бива осветљен. Распоређени у два паралелна реда чланови делегације и Адмирал брода чекају. Кад се њих двоје појаве, почиње аплауз. Тито и Јованка долазе у прочеље стола.)

    ТИТО: Добро, добро, другови… (Почиње и скандирање „Тито – Партија!“)

    ТИТО: Мајку ти Божју, нисмо у јавности… Овдје не морате баш толико…

    ЈОВАНКА: Пусти људе, они у томе уживају… (Још неколико тренутака узвици, па тишина)

    АДМИРАЛ: Друже маршале, дозволите ми да вас поздравим и пожелим пријатну пловидбу у име посаде нашег „Галеба“ и морнара на пратећим бродовима – трговинском броду „Ловћен“ и разарачима „Сплит“, „Котор“ и „Пула“. Има нас укупно око 1.200 и бићемо сваког тренутка на услузи вама, другарици Јованки и члановима наше делегације. Вама ово није прво путовање „Галебом“ и све вам је већ познато, али ћу, ако дозволите, због другова који су први пут на једном оваквом путовању, рећи неколико основних информација о броду.

    ТИТО: А и ја да се подсјетим…

    АДМИРАЛ: „Галеб“ је изграђен 1938. године у Ђенови. Прво име му је било РАМБ 3. Дужина му је 117 метара, ширина 15 метара, газ 5,7 метара. Снага му је два пута по 2.500 коњских снага. Брзина 17 чворова.

    ЋОСИЋ: Да ли је тачно да је овај брод некада превозио банане?

    АДМИРАЛ: Јесте, тачно је. Од Африке до средоземних земаља.

    ШТАМБУК: И опет ће… јер шта нам наши домаћини у новоослобођеним афричким земљама могу поклонити, него банане. У неограниченим количинама. (Усиљено се смеје)

    ЈОВАНКА: Штамбук, поштеди нас својих коментара.

    ШТАМБУК: Мала шала, другарице Јованка… Извињавам се…

    АДМИРАЛ: (Наставља да представља брод) РАМБ 3 је тешко оштећен 1941. године. Немци су га преузели, поправили и пренаменили у минополагач. Назвали су га „Кибиц“. Потопило га је савезничко ратно ваздухопловство крајем 1944. у близини Ријеке. На дубини од 22 метра провео је три године. Онда смо га ми извадили, реновирали и направили ово што је брод данас – ратни школски брод „Галеб“.

    ТИТО: Адмирале, морамо још једном нагласити и шта је циљ овог нашег путовања. Хоћемо да окупимо земље свијета, које су се ослободиле од колонијализма и које не желе да припадају ни Западу ни Истоку, у једну нову свијетску организацију коју можемо назвати неопредјељене државе.

    МИЋУНОВИЋ: Или несврстане?

    ТИТО: Може и тако… Несврстане…Својом активном и мирољубивом пољитичком коегзистенцијом бићемо тас на ваги између великих свјетских сила. (Аплауз)

    ТИТО: Добро, добро, другови… Жежељ!

    ЖЕЖЕЉ: (Долази до Тита) Изволите, друже маршале!

    ТИТО: Да кажемо кога ћемо све посјетити за ова два-три мјесеца путовања…

    ПАПО: Колико?!

    ЖЕЖЕЉ: Од данас, 14. фебруара, па до краја априла!

    ТИТО: Или дуље!

    ЖЕЖЕЉ: (Објашњава маршруту брода) Обићи ћемо осам земаља. Прво стижемо у Гану, па из Гане у Того. Из Тогоа поново у Гану, а затим бродом до Либерије. После Либерије идемо у Гвинеју, потом у Мали, па назад у Гвинеју у чијим водама ће нас чекати наш „Галеб“. Настављамо путовање Атлантским океаном и Средоземним морем ка Мароку, Тунису и Уједињеној Арапској Републици, то јест Египту. Очекујемо да ћемо бродом прећи више од 10.000 миља, а копном, унутар Африке, још увек не знамо. Наш тим за безбедност још увек са домаћинима разматра како ћемо и куда путовати и где ћемо бити смештени.

    ТИТО: (Шаљиво) А знате ли хоћу ли ја то све моћи издржати? Мени је, Бога му, скоро седамдесет!

    СВИ: Хоћете, хоћете!

    МАТЕС: Нисам сигуран хоћемо ли МИ издржати, а ви сигурно хоћете!

    ЈОВАНКА: (Благо се наслања на Тита) Па ја сам уз тебе!

    ЖЕЖЕЉ: И још да кажем да имамо, осим бродова, и два авиона на услузи – DC-6 и IL-14. Они ће летети тамо где треба и превозити оно што нам буде потребно.

    ТИТО: Коме буде напорно, па се предомисли, може авионом да се врати у земљу. Нећу му замјерити.

    КОЛИШЕВСКИ: Ако издржавме во борбата со фашизамот, ке издржиме и сега.

    ЖЕЖЕЉ: Сигуран сам да ће ова, 1961. година, остати запамћена по нашем великом и значајном политичком подухвату у који смо запловили!

    ТИТО: Добро, другови…Видјећемо што ће хисторија рећи… А сад – сватко на своје задатке! И не заборавите да је ручак точно у 14.30, вечера у 19.30. Доручак у 7. Никог не чекамо. Молим вас, обучени по протоколу. Штамбук, постарај се да не буде да смо без потребе куповали гардеробу за другове. Послије вечере ће увијек бити приказан филм. (Као по команди, сви се разилазе)

    900 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Slađana Milošević

    Ravničarski bluz

    Jutra bi Lepa i Anđa započinjale na Jezeru.

    Nalazilo se na tri minuta šetnje od njihove stare seoske kuće, koja je zbog načina gradnje u prošlosti bila sada pravi „ekološki hit“. Često bi kroz šumu, koja je bila tik do kuće, ranijim jutrom prošetale do Jezera, a onda sele na klupu i travu. Pogled je u svako doba dana bio umirujući. Anđa bi svesno disala sporo i duboko. To je dobra vežba za početak dana kojom se umanjuje osećaj teskobe od svih neizvesnosti koje nosi život.

    Lepa nije volela vodu, pa su zajedno sedele i posmatrale labudiće kada bi bili tu ili samo mirnu površinu Jezera. Anđa je napravila stotine fotografija; u svitanje, tokom dana, u suton, Mama labudica, Tata labud i labudići. Uvek se čudila tome da ponovo ima potrebu da zabeleži sve te prelepe trenutke na Jezeru, taj prostor smisla.

    Baš ti momenti, te sitnice koje obično i ne primećujemo, to je život, pomislila je.

    Odlučila je da napusti veliki Glavni grad i preseli se u malo mesto.

    Nikada nije kasno da čovek započne novi život i Anđi nije bio prvi put. Tu su baš, kraj šume i Jezera Anđa i Lepa počele da stvaraju, tog ranog leta, novo umetničko delo od svog postojanja. U malom naselju usred njiva, magičnog imena: Ravnica. C-dur, početak novog poglavlja i nada, tako je sve zvučalo.

    Postoji anegdota da je Marija Terezija posetila Vojvodinu da vidi kakvi su tamo ljudi kojima vlada. Posle posete, naredila je da se u Sremu, gde su ljudi bili lukavi, otvore zatvori. U Banatu, gde je narod bio tvrdoglav i terao po svome, da se otvore ludnice. A u Bačkoj, gde su ljudi bili učeni i mudri, da se otvaraju visoke škole.

    Tako je onda Anđa odabrala sever Bačke. Nikoga tu nije poznavala, ali su joj običaji i način života bili bliski jer je i sama odrasla u ravnici. A i rodila se na istom takvom „modernom“ salašu, na imanju gde je njen otac odmah po završetku fakulteta dobio posao kao inženjer. Anđa se tog salaša svog rođenja nije sećala. Kada je imala šest meseci prešli u grad, tata je ubrzo promenio posao i pridružio se mami kao profesor u srednjoj školi. Živeli su najpre u malom stanu u potkrovlju gde se rodila njena najbolja prijateljica, njena rođena sestra Milena. Koliko je samo lepa ta reč „rođena“, pomislila je Anđa i osmehnula se radosno setivši se njene divne Milene. U duru i molu života, baš ti rođeni, a uz njih učitelji i prijatelji akordi su smisla.

    Radila je već godinama od kuće, tako da selidba nije bila problem.

    Od posla koga je uvek bilo mnogo (privatni časovi nikada ne izlaze iz mode), imala je dovoljno za život, radila je iz ljubavi i zadovoljstva. Značajan deo zarade dolazio je i od prodaje stihova muzičarima. Volela je da piše, kreativnost je bila jedna od njenih darova.

    Sve je to davalo slobodu. Nije imala velike zahteve, samo da bude u miru sa njenim instrumentima, praznim papirima koje je punila rečima i formulama. I sa platnima koje je bojila bojama svojih raspoloženja.

    Putovanja joj više nisu bila zanimljiva, videla je dosta od ovog sveta, pet kontinenata. Samo bi još ponekad u kasno leto otišla do Jadrana, da provede par dana sa dugogodišnjim prijateljem, jednim od onih koji postanu rođeni.

    Išla bi na taj put i da zaroni u more. Jer more zna sve tajne, pa bi joj poneku i šapnulo.

    Očekivala je da će to malo mesto, Ravnica, usred ravnice doneti mir. Čovek se nada najboljem. Stvarnost se uvek potrudi da život ne bude samo dobro, već i ono loše.

    Vraćajući se tog jutra iz šetnje, srele su Lepa i Anđa Silviju, ženu sa velikom lubenicom u rukama.

    900 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Vlada Milić

    Apokrif

    Srpski svemirski program

    Ok, da se vratim onome zbog čega sam došao. Trebalo je već da završim jer me Marko, kolega iz drugih novina čeka u obližnjoj kafani „Nišava“ da popijemo piće. To je stara kafana, otvorena daleke 1933. godine, kao mesto u koje su svraćali i tu se družili ljudi koji su radili na Belom Dvoru u vreme Kraljevine Jugoslavije. Nekada smo Marko i ja zajedno pisali za kriminalnu rubriku pa sam se ja povukao u drugu rubriku a on u druge novine. Uključujem kameru na telefonu i počinjem priču.

    „Naučna fantastika ili…?“

    Gospodina Kostu Protića za Savski venac veže radno mesto (ministar) i jedna ulica. Posebno je zanimljiva priča vezana za putovanja svemirom i za srpsku zastavu na Marsu…znatiželjni!

    Pa da krenemo redom… Kosta je rođen 1831. godine u Požarevcu, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Beogradu a zatim i Artiljerijsku školu 1855. godine. Nakon toga u Berlinu završava dvogodišnju Artiljerijsko inženjersku školu.

    Po povratku sa školovanja obavlja mnoge vojne dužnosti, ađutant kneza Mihaila Obrenovića, profesor Artiljerijske škole, komandant Pontonirskog bataljona u Ćupriji, komandant Pionirskog bataljona u Beogradu, inspektor inženjerijskih trupa Stajaće vojske, komandant Pešadijske brigade Stajaće vojske, bio je i ministar ali i predsednik Vlade

    Kralj Milan Obrenović 1889. godine imenuje Namesništvo, do punoletstva njegovog sina, kralja Aleksandra. Kosta Protić je određen za trećeg člana, pored Jovana Ristića i Jovana Belimarkovića. Na toj dužnosti ostao do svoje smrti, 4. juna 1892.

    Iz poštovanja prema ovom čoveku, posle njegove smrti, 9. pešadijski puk 1. poziva Narodne vojske 1899. godine dobija naziv puk Đenerala Protića.

    Ulica Namesnika Protića na Savskom vencu je dobila ime po ovom čoveku.

    Pomenuo sam svemirska putovanja pa evo jedne neverovatne priče, to je ona naučna fantastika sa početka priče. Ili možda i nije naučna fantastika. Sa Teslom se nikada ne zna.

    Zvanično, Nikola Tesla dolazi u Beograd 1892. godine da bi promovisao naizmeničnu struju. Međutim, nezvanična verzija je malo zanimljivija. Tesla je po dolasku u Beograd, zakazao sastanak sa namesnicima maloletnog Aleksandra Obrenovića, Jovanom Ristićem, Kostom Protićem i Jovanom Belimarkovićem. Osim namesnika, sastanku su prisustvovali i ministar prosvete Andra Nikolić i fizičar Đorđe Stanojević. Tema sastanka je bio „Srpski svemirski program!“ Tesla je imao ideju da njegov narod bude prvi koji će otići na okolne planete. Na tom sastanku, Tesla je predstavio plan za izgradnju međuplanetarnog broda. Belimarković je bio pesimista ali je posle kraćeg ubeđivanja i on popustio i ideja je bila prihvaćena.

    Početkom juna Tesla napušta Beograd. Dan posle njegovog odlaska 4. juna umire Kosta Protić, jedan od najvećih pristalica Srpskog svemirskog programa, a Belimarković menja mišljenje.

    Bez obzira na to, na Adi Ciganliji se gradi laboratorija prema Teslinim nacrtima. Kada je proradila ka nebu su leteli zraci zelenog, plavog i crvenog svetla.

    Rad je obustavljen 1893. godine a novi predsednik vlade Lazar Dokić potpisao je dokument o obustavljanju „Srpskog svemirskog programa“. Laboratorija kasnije postaje zatvor. Taj zatvor je trajao od 1920. pa sve do 1956. godine. Prema nepotvrđenim informacijama u dvorištu ovog zatvora je 17. 7. 1946. godine streljan Dragoljub Draža Mihailović.

    Ja sam u nekim svojim istraživanjima došao do zaključka da je mesto večnog počinka, ubijenog srpskog generala verovatno dvorište dvorskog kompleksa na Dedinju. Ali ko mene pita!

    Srpski svemirski program, je bio najstariji svemirski program na ovoj planeti. Nije zaboravljen pa čak nije ni propao, jer ga je Tito, komunistički autokrata, mnogo decenija kasnije, prodao Amerikancima.

    Pa da završim kako sam i započeo, naučna fantastika ili…?

    Kada sam završio snimanje, otišao sam do kafane „Nišava“. Taman imam vremena da pogledam kako izgleda snimak pre nego što dođe Marko na ranije dogovoreno piće. Snimak je ispao dobro, priča je zanimljiva. Još da je kasnije dopunim starim fotografijama i biće bombonica.

    Kao po dogovoru, Marko i hladna domaća rakija od dunje stižu u isto vreme. Ispričam mu za razgovor koji sam vodio sa Petrom.

    „Ma pusti Aco, pacijent neki sto odsto. Nećeš ga sigurno više videti.“

    Nešto mislim, samo da ne bude po onoj staroj „pustio bih ja njega…“. Posle par pića i malo muških razgovora o politici, sportu i ženama, odlazimo svako na svoju stranu.

    900 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Aleksa Đukanović

    Laboratorijum

    Laboratorijum

    OPĆE JE ZNANO DA MIKOLA VASILJOVIČ GOGOLJ-JANOVSKI uopće nije podnosio ribu – niti kuhanu niti pečenu.

    Odista, nikada.

    Mrzio ju je još od svojega najranijega djetinjstva i dječaštva, dapače, i uvijek ju je izbjegavao, kroz cijeli svoj život – kad god je mogao i bio u prilici.

    Od njezina prepoznatljiva vonja Gogolja je gotovo uvijek gonilo na povraćanje, a bio je Gogolj, što je i također znano – osobito pobožan i vjeran čovjek i uzoriti ortodoksni kršćanin, da tako kažemo – pokorni i čestit sluga Božji!

    Uvijek, cijeli svoj život! Dakako!

    Nije prekidao svoj kršćanski post, odista nikada, i redovito je išao u crkvu, na službu Božju.

    No, tijekom svoga posljednjega Božićnoga posta godine Gospodnje 1852, Gogolj se odlučio na koncu, unatoč svemu, suočiti s »najgorom gadošću« svoga života – ribom, i to kuhanom!

    Želio je, na koncu konaca, u »svojoj poniznosti pred Gospodinom« (kako je on to promišljao, nadasve pretjerano i posve krivo, očito), svojom duhovnom snagom pobijediti vlastita stomačna osjetila te zanijekati i osobnu dotadašnju volju i ukus za hranom, jer »riba bijaše najčišća hrana Božja, još od apostolskih vremena« – kako je šaptao Gogolj tih dana sebi samome u bradu.

    Sa osobito jezovitom duhovnom mukom (koja se očitovala u posve teškom i fatalno mrzovoljnom napuhavanju vlastite volje upravo spram tog tegobnog koraka: kušanja ribe, dakako) i tjelesnom tjeskobom (jadni Gogolj pokušao je svjesno, u mislima svojim, sugestivno i dojmljivo zanijekati postojanje očito prisutnoga i jakoga, odvratnoga vonja ribe koji ga je surovo »napadao« i agresivno mu prodirao u osjetljive nosnice i zazivao mu nelagode i mučnu grozu u želucu i trbuhu do povraćanja), prisiljavao je sebe samoga da cijelo vrijeme posta, pa i puno dulje, kuša samo ribu – a sve kako bi »pobijedio sebe osobno« kusajući – jelte – za cijelo i dugo vrijeme to »glasovito posno jelo koje je jeo i sam naš Spasitelj Isus Krist, kao kada je u rimskoj Galileji čudesno, sa samo par komada kruha i posve nekoliko riba, nahranio cijelih pet tisuća gladnih ljudi, što nam vjerno govori Božija Novozavjetna Riječ«, kako je Gogolj promišljao u svojemu umu (i nadasve djelomično krivo interpretirao biblijsku Riječ).

    Tako je siroti i dakako ustrajni Gogolj objedovao kuhane bakalare sve do početka mjeseca ožujka godine 1852, da – gotovo cijela dva mjeseca, i to svaki dan uzastopce: doručak, ručak, večeru i još pride: zakusku i užinu – kada je nastupila, kao izravna posljedica svega toga – potpuna katastrofa i kolaps, molim lijepo: pao je Gogolj tada, teško obolio, u postelju…

    Riba mu je, doista, na koncu i došla glave.

    ***

    Ruski liječnici, koji su odmah kao hijene skočili na Gogolja da ga luđački uporno »izliječe« od njegove novonastale misterijske bolesti, te da na njemu istodobno (kad se već, eto, načinila iznimna i zgodna prilika za to) isprobavaju svoje novoizmišljene medicinske metode i smućkane neprovjerene trave, bućkuriše i tzv. »lijekove« (jadni Gogolj je s vremena na vrijeme padao i u kratkotrajna nesvjesna komatozna stanja iz kojih se zakratko i budio pa ponovno padao u nesvijest) – polijevali su mu pretoplu i skoro kipuću vodurinu po lubanji i tjemenu, a istodobno su ga golog skinuli (bijaše Gogolj tada »kao od matere rođen«) i gurnuli do ušiju u korito sa studenom vodom, u kojoj su plutali poveći komadi i grumenčići leda izvađeni iz zaleđene rijeke Moskve.

    Surovi i »poluludi« liječnici puštali su mu krvoločne crne pijavice na kožu, iza ušiju, te ispod njegovoga povelikog nosa, tjerali su ga da jede na silu, iako on, jadnik, nije mogao niti zinuti, a da mu istodobno, fatalno žednom, nisu htjeli podati niti jedne jedine kapi vode za piće – čak ni one smrznute u koritu…

    Gogoljevo je, dakle, poluživo tijelo tada postalo svojevrsni živi »laboratori(j)um« (tj. »laboratorij«) za ruske vračeve, priučene liječnike i njihove veleumne »liječničke« oglede, takoreć’ – dobro došlo živo meso za njihovo »znanstveno« eksperimentiranje, a i usputno liječenje (koje: »ako uspije – uspije, dakako – bit će dobro, a ako ne uspije – nikome ništa, nitko nije kriv, molim lijepo!«).

    Jadni Nikolaj Vasiljevič bio je strašno mučen, i vikao je tada, kao što se znade, iz sveg glasa (dok je još mogao disati i glasa svoga puštati):

    »Kuku, majko! Što mi rade! Što to čine od mene! Zašto me muče? Dajte mi kočije, prijatelji! Poletite konji moji, vodite me s ovoga svijeta! Gospodine na Nebesima, spasi me sada, ako me čuješ!«

    Dok je vikao ove teške riječi, u Gogoljevoj se glavi ocrtavao prizor to jest slika – ulje na platnu Karla Pavloviča Brjulova (koga je Gogolj, usput, neobično volio): »Posljednji dan Pompeja« iz 1830–1833. – kao kakav dodatni osjećaj užasa i strave koji ga je obuzimao, i dapače – kao vjerni samoprikaz onoga unutarnjega stanja Gogoljeva osobna uma, osjećaja i misli tih trenutaka…

    ***

    Tri »najučenija« ruska vrača koji su ga »liječila« – doista, kao pravi idioti, nisu, uistinu, imala pojma od čega to doista jadni Gogolj, uistinu, boluje.

    »Liječen« je tada Gogolj surovo-uporno od tri posve različite (i jasno: kod njega nepostojeće) »bolesti«.

    Svaki od ova tri primitivna čarobnjaka imao je svoju osobnu slobodno postavljenu »dijagnozu«:

    a) malarija,

    b) upala moždane kore,

    c) i želučani katar.

    Svatko je primjenjivao svoju »terapiju«, dosljedno-ustrajno i suludo, bez zastoja, ljudskog osjećaja ili mrve razborite promisli.

    Profesor Jeronov polijevao ga je kipućom vodom po tjemenu i tako liječio jadnog Gogolja od »upale moždane kore«.

    Profesor Strušilov uronio ga je u korito s ledenom vodom i tako mu liječio nepostojeću »malariju«.

    Profesor Kajganov danima mu je branio da bilo što jede i stavlja u usta, od hrane… a onda bi mu, nakon nekoliko dana ili jednoga cijeloga tjedna kobnoga gladovanja, iznenada došao i potom bi mu stao na silu gurati hranu u usta i tjerati ga da guta: čas meso, čas luk, čas fatalno ljutu papriku, čas lignje, te i kavijara pomalo – do te mjere da Gogolju gotovo eksplodira želudac, i tako satima a katkad i danima… pa opet u krug: prekid jela i ponovno prisilno gladovanje – danima bi mu zabranjivao da bilo što okusi a onda bi opet uslijedilo prisilno prežderavanje i nažderavanje… i tako dalje u »ciklusima« – liječeći mu tako, također, nepostojeći i imaginarni »želučani katar«.

    ***

    (Da su plemenita i štovana gospoda liječnici, primjerice, u to primitivno vrijeme imali sa sobom medicinski gastroskopski aparat, ili štogod slično tome po tehnologiji, jadni Gogolj bi vjerojatno još dugo poživio, zasigurno još najmanje dvadesetak dobrih godina, bez dvojbe… I ne bi zasigurno jedne jezovite noći, malo prije svoje smrti, pomračenoga uma, gurnuo u pećnicu, odnosno spalio nastavak, tj. drugi dio svojih Mrtvih duša : zasigurno bi uspio, u zdravlju i energiji, u svojemu književnom laboratorijumu, napisati i drugi pa i treći dio ovoga romana, kako je čvrsto imao na umu u svojemu pređašnjem životnom naumu i planu. Možda bi uspio ponovno čak skoknuti preko Vijene, cijele Srednje Europe i plavoga Dunava sve do Rima, a može bit i u Palestinu, na hodočašće u Jeruzalem, na Kristov Grob, kao i proljeća 1848… Da su kojim slučajem štovana gospoda ruski carski liječnici imali ovu maloprije spomenutu korisnu medicinsku napravu za Gogoljeva života, i da su je efikasno-znanstveno upotrijebili, tada bi bez dvojbe doznali i vidjeli da Nikolaj Vasiljevič u svojemu prenapučenom želucu – a i po svim ostalim »okolnim« probavnim trbušnim organima – imade ostatke gotovo nikako neprobavljenih, suhih i skoro »mumificiranih« bakalara…)

    P. S.

    Siroti Mikula iz poltavskih Velikih Soročinaca središnjega malorusijskoga-ukrajinskoga Mirgoroda otišao je, konačno, k Bogu na nebesa četvrtoga dana trećega mjeseca godine 1852. u ranim jutarnjim satima (prema sjećanju koje je poslije iskazao otac Matvej Konstantinovski, zbilo se to točno u: šest izjutra).

    Tri sljedeća dana Gogoljevo mrtvo tijelo na odru zaudaralo je užasno – na užeglu ribu.

    Vonj je dolazio, dakako, iz Gogoljevih neživih usta, odnosno iz ždrijela i kadaverski posivjelih nosnica.

    I nikoga to nije nimalo iznenadilo ni uzrujalo, niti je bilo kome zasmetao taj očito težak i osobito zagušljivo-otrovan vonj isparenja truležne ribe (a nad mrtvim Gogoljem danonoćno je tada bdjelo dvadesetak ljudi, i više – zasigurno).

    (Kao da su svi prisutni, avaj, oduvijek navikli na vonj užegle ribe, ili – kao da svi bijaše ribari!)

    Samo su fatalno gladne odomaćene grobljanske mačke, njih nekoliko njuški, kobno mijaukale – uzrujano i prebučno: u jedan simfonijski mačji glas, gotovo u zboru – i to na groblju glasovitoga Danilovskoga samostana – nanjušivši svojim vlastitim pohlepnim njuškama opori miris ribe čak i onda kad je pogrebna povorka, tj. sprovod s Gogoljevim lijesom bio udaljen gotovo cijeli kilometar dalje od groblja, odnosno od prve grobne parcele u redu № 13 gdje je bila iskopana i pripravljena »Vječna kuća« za Mikolu Vasiljoviča Gogolja-Janovskog.

    720 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Jasna Jeremić

    Žena-sat

    Žena-sat

    Sati cure kroz prste.
    Skuplja dlan uz dlan
    da neki sačuva.
    Misli,
    ako zažmuri,
    možda neki odsanja
    ili odmašta
    iznova,
    ali

    okreće se zupčanik
    kroz nos.
    Sve mirišljave uspomene
    zgužvaše skakutave kazaljke
    koje pokatkad samo
    zapnu o njeno uvo,
    čas levo,
    čas desno.

    Tesno
    svim brojevima
    što joj štrče
    iz rukava, nogavica,
    pupka, minđuša
    i šiški.

    Oči joj iskaču
    kao navijena ptičica
    tačno na vreme.
    Sat po sat.

    Ona nije izmaštana,
    a ni domaštana.

    Ona je ŽENA-SAT.

    Ne želi više da je navijaju
    već da je puste
    da stane.

    Između samoće i gužve

    Laž isijava
    iz izraza mnogih.
    Stežu joj vrat
    upadicama.
    Podižu joj obrvu
    dok uspešno šeta samokontrolu.
    Pružaju joj povodac da šeta njih.
    Zasipaju je pogledima i uzdasima…

    Ona ipak odlazi
    zgađena bleštavim,
    ali tupim odjekom,
    svih tih treperavih reči
    bez imalo lucidnosti,
    bez i malčice ubedljivog plama.

    Između samoće i gužve
    oduvek bira da je sama.

    Ne može stati

    Šta se to nje tiče
    što neki gradovi liče
    na brodove u potonuću,
    dogorele tompuse
    i biljke ljudožderke…

    Šta se to nje tiče
    što neka močvara kliče
    da suton je nalik svanuću,
    pa prima Mesec u se
    i mermerne kućerke…

    Šta se to nje tiče?
    I zašto plače nad tim?

    Zato što njene zene varniče
    i slave dobro nad zlim.

    Ne može opstati beskrvna,
    ne može ostati ravnodušna,

    ne može opstati,
    ne može ostati,
    ne može stati,
    ne može,
    ne.

    Bajka za ženu-sat

    Ona bi da čuje bajku pred spavanje.

    Onu u kojoj će biti i princeza,
    i sluškinja, i dvorska luda,
    i zlatna ribica, i sedmoglava aždaja,
    i veštica, i vila,
    i poruka u boci, i škrinja sa blagom,
    i zamak, i pločnik, i konj, i konjanik,
    i ništa neće biti.

    Onu u kojoj će imati, ne samo jednog,
    već bezbroj prinčeva,
    a nijedan neće imati nju.

    Čula bi bajku sa pravim srećnim krajem –
    onu u kojoj će ostati u svojoj kuli – sama

    i otkucavati samo svoje izgubljeno vreme.

    Pitali su je – vole li se reka i most zaista?

    Reka ne voli most,
    isto koliko i on nju.
    Osuđeni su jedno na drugo
    zarad čoveka.
    On veliča svoju ljubav ka reci,
    u pesmama.
    On veliča svoju ljubav ka mostu,
    u pesmama.
    On prlja i truje reku i sebe,
    u životu.
    On ruši i diže iznova most i skače s njega
    u smrt.

    Zato, ne pitajte me više,
    vole li se reka i most zaista?
    Pitajte me vole li se reka i nebo;
    ima li šta god leptiru mrsko;
    ima li išta kao cvrkut lepo;
    zaljubljene li su obale zagledane drsko?

    720 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Smrt je taj vrt u kome se budim: antologija pesništva pesnika umrlih pre njihove dvadeset pete godine

    Томас Чатертон (1752–1770)

    Слика јесени

    Кад јесен тмурна и пуста открије свој ход,
    Кад руком својом позлати лишће свело,
    Зиму води, да наврши године род,
    На леђима својим носи снопље зрело,
    Кад се брда сва од семена забеле,
    Кад се сјајне ватре с видиком буду среле,
    Кад јабуке, ко вечерње небо рујне
    До земље савију гране бујне,
    Кад бобице и крушке ускладе плес свој,
    И црнилом проткане, вежу поглед мој,
    Не знам да л' је лепота ил подлост што прља,
    Ал жудњу срца мог прекри бриге мрља.

    Ишикава Такубоку (1887–1912)

    Понех на плећима мајку…

    Понех на плећима мајку,
    тек шале ради,
    два – три корака, па заплаках:
    тако је лака.

    Милутин Бојић (1892–1917)

    Бела месечина

    Раскошно месец снегом бисер дроби,
    Врх модрих вода дршће кришом смрека,
    Као да сунце у загрљај чека,
    Док бела поноћ вечност трком роби.

    А у твом оку пуном зимског иња
    Разигран месец у рој звезда прште,
    Мада небеса суморно се мрште
    У тај час болне самрти растиња.

    И презрели смо то опело свето
    Љиљане своје расипљући царски,
    Јер док се плео звизгај јануарски
    У нама младо рађало се лето.

    О, зар ће некад да се зајесени,
    Зар ноћ оловна разбиће нам чаше,
    Зар помрчаће вечно подне наше,
    Зар нарди наши биће погребени?

    Верујмо вечно у наш живот свежи,
    Увеле смокве плод сишући свенут,
    Док измиче нам подло трен по тренут,
    Крашћемо сунце, које од нас бежи.

    Вилфред Овен (1893–1918)

    Неповратно

    Oдједном ноћ разможди дан и баци
    Дроњке над небо у громовној тмуши.
    Тад мртвило страшно обузе уши
    И давно-прошли усташе мртваци.

    Посматрах мртве; те сабласти у сну.
    Изгнане животом по имену звах.
    Заточени, неми, глув би њихов дах;
    Ниједан не приђе нит прозбори дух.

    Непуна зора у сабласном рују
    Заискри пусто ко мамурне главе,
    Уздах се болних изнури са даном.
    И гледајући док се удаљују,
    Згушени крилом скриљеним занавек,
    Застрепех и за небо закључано.

    Душан Васиљев (1900–1924)

    Човек пева после рата

    Ја сам газио у крви до колена,
    и немам више снова.
    Сестра ми се продала
    и мајци су ми посекли седе косе.
    И ја у овом мутном мору блуда и кала
    не тражим плена:
    Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
    И беле јутарње росе!

    Ја сам се смејао у крви до колена,
    и нисам питао: зашто?
    Брата сам звао душманом клетим,
    и кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
    и онда лети к врагу и бог, и човек, и ров!
    А данас мирно гледам како ми жељену жену
    губави бакалин грли,
    и како ми с главе разноси кров; –
    и немам воље – ил` немам снаге – да му се светим.

    Ја сам до јуче покорно сагиб`о главу
    и бесно сам љубио срам.
    И до јуче нисам знао судбину своју праву –
    али је данас знам!

    Ох, та ја сам Човек! Човек!

    Није ми жао што сам газио у крви до колена
    и преживео црвене године Клања,
    ради овог светог Сазнања
    што ми је донело пропаст.

    И ја не тражим плена:
    ох, дајте мени само још шаку зрака
    и мало беле, јутарње росе –
    остало вам на част!

    Рејмон Радиге (1903–1923)

    Јесен

    Знаш их, недохватљиве шумске јагоде
    Попут усијаног угља у прстима онога ко их бере:

    Поуке и шале жбунара
    Не изнуђују се.

    Ловце што откривају их
    Жели ли узбудити јесен
    Згнежђена у срце најнаивнијих месеци?

    Смртно рањена, Природо,
    Претворена наново
    У детињасту Еву лица
    Прекривеног не стидом већ ушећерним воћем,
    Дрски твој дуд
    Упиње се да добије
    Невино лишће винове лозе.

    Ђуро Судета (1903–1927)

    Сазнање

    Огњем сласти и грозницом страве
    Догарају сни и света љета.
    Доскора ће у лудилу јаве
    Умукнути пјесма започета.

    Бит ћу тих и невесела тијела
    И књиге ће пунит моју собу.
    У напјеву слутит ћу опијела,
    А у мраку размишљат о гробу.

    Процвјетат ће црни тулипани
    И сазорит отровано воће.
    Ко сумртви дани и оркани
    Шумити ће тишине самоће.

    Нећу знати тко на прзор куца,
    Без мене ће живот пољем поћи,
    Плашит ћу се охладњелог срца
    И бит ћу сам у ноћи.

    Сречко Косовел (1904–1926)

    Наше очи

    Залила је наше очи
    пламтећа лава.
    И сиви прах
    цементних кула
    спржио нам усне.

    Као гореће дрвеће
    нагнули смо се
    к новом дану.

    Алдебаран (1957–1975)

    Кренућу месту…

    кренућу месту где је свако море тек путовање
    високе земље тишине
    где престаје сва одсутност
    и постаје сунце!
    високе земље тишине
    где цело море путује
    остављајући обалама одсутности
    свој необјашњиви сан!
    Кренућу месту где је свако море тек путовање
    и путовање пене и путовање соли
    остављајући обалама где мре свака реч,
    пјаност брежуљака
    где влада сунце.
    смрт није ноћ
    она је спознаја ноћи
    она није дан
    она ће бити дан коме иде ноћ
    она ће бити дан потпуне ноћи
    она ће бити дан тишине
    реч тишина не као кривуља него као права

    смрт није као бежећа ноћ
    она је у твоме погледу
    у твојим рукама
    она је дуж стабала испод којих дишеш
    смрт је ноћ бела
    она је бели простор
    у коме чекам живот
    где верујем да сам крикнула
    где сам веровала да ћу крикнути
    где нисам крикнула.
    она је простор у коме тражим
    своје границе
    она је ноћ која нема видика
    она је ноћ где спава сва зебња
    она је тај врт где улазим да се смејем
    својој зебњи
    страху који спава током целог дана
    смрт није ноћ у којој бих могла да уснем
    она је тај врт
    у коме се будим.

    Петја Дубарова (1962–1979)

    Звездица

    Русих власи прибраних брижљиво
    под капом плаветном од зракова њених,
    нежно изгрева у хаљини живој,
    као рубин, прелепа, огњени.

    Очију топлих од даха кошуте,
    и бистријих од суза дечијих,
    она трепти златом обасута
    усред плавих валова небеских.

    Над њом су неке далеке висине
    и плава завеса што нестати неће,
    а доле под њом промичу планине,
    и свет се у срећи бескрајној окреће.

    1.200 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    CADAVRES EXQUIS = Izuzetni leševi i druge nadrealističke pesničke igre

    Александар Вучо

    Зарни влач

    реком кућујем зид
    и горки хлеблави јед
    црвавим хлеблави јед
    данаћу кад немам куд
    кроз ноћлави тупи влач
    језаћу кад немам шта
    кроз јатни травни плач
    знај
    како те јошујем вишујем тујем самујем титујем
    стид
    знај
    како сам лешни летни рудни разбијни падни
    друг
    и јутрај перјај ево већује мрак
    голи се чудни страх и молни зелени ход
    ево евује и ледује горући брод
    ја лешно жив
    ја лешно жив

    Душан Матић

    Зарни влач

    грлам те столно сан саноћнјиво те речим
    аколим те овдујем или бескрајим
    никадни вид увековни мар
    тоцилам своје титање или једним или скапало јадним
    кровујем над ти неиспрекидано
    веђам докујем пад или вече и докујем пролажење
    косам те косо и каоним косо косе сећања и севања
    и кончам кичменим зверим лом ним зрим јерим псим
    каснујем срамом те срмим свим
    и такујем такујем и вечним
    својим својим те себим те сунцарања те гроздују ноћно
    зарнио сам те рамно и зорно загрезам горко зазор
    свудујем олујам лестедајим хуморим уснам уснивам
    навекни задир
    београдан или нигдан без гора и ондан осиан жаљен циглан пламен сам иглан
    корим кореним коленим пољно чекања каменим водоскити сад
    окомим околим јет и језгро заграњен муч
    раменим тако болно цео смешан свет
    пламним ипакања и нем неми вид
    копним и капним кап капка златосузих тамника
    и пакле пакла пакленим и маглим у крв
    тај гром слеђен у грцални зрцални бора и бола вир
    ја сан ја сен је сени
    јасан јасен јесени

    Андре Бретон – Пол Елијар

    Dictionnaire abrégé du surréalisme (1938)

    Арто је „чаробни буздован“
    Бретон „чаша воде у олуји“,
    Дали „принц каталонске интелигенције, безмерно богат“,
    Елијар „дојкиња звезда“,
    Гала Елијар „жестока и неплодна жена“,
    Ернст „Лоплоп, птичји старешина“,
    Иње „грмушине панталоне“,
    Миро „дрво сардина“,
    Паален „дабар тринаесте династије“,
    Пере „мандарин-лимун“,
    Пикасо „птица из Бенина“,
    Превер „онај са зарумењеним срцем“,
    Танги „путовођа временима друида имела“,
    Арп „јегуља пешчара“,
    Магрит „кукавичје јаје“,
    Реј „слика како би био вољен“,
    Масон „човек-перо“,
    Месенс „ухо ђема“,
    Супо „барица у писоару“,
    Розе „пруга од махагонија“,
    Браунер „свежањ белих ружа“,
    Алиса Паален „црна пчела“,
    Пастуро „ухо трске“,
    Селигман „сноп крила“,
    Елен Ванел „ирис магли“.

    Антонен Арто – Андре Бретон

    А. – Да ли је надреализам подједнако важан у организацији и дезорганизацији нашег живота?

    Б. – То је блато које се састоји само од цвећа.

    А. – Колико пута намеравате љубити поново?

    Б. – То је војник у стражарници. Он је сам. Гледа у фотографију коју је малочас извукао из свог новчаника.

    А. – Има ли смрт неку важност у вашем животу?

    Б. – То је време одласка на спавање.

    А. – Шта је бесмртна љубав?

    Б. – Сиромаштво није порок.

    А. – Моћ или понор?

    Б. – То је нешто мрачно.

    А. – Шта вам је најгадније у љубави*

    Б. – Ви, драги пријатељу, и ја сам.

    (1928)

    Рејмон Кено – Марсел Ноел

    РЕЈМОН КЕНО: Ко је Андре Бретон?

    МАРСЕЛ НОЕЛ: Легура умора и осећаја катастрофе; нешто као цилиндар.

    (1928)

    Марсел Ноел – Луј Арагон

    МАРСЕЛ НОЕЛ: Шта је страх?

    ЛУЈ АРАГОН: Коцкање на пустом острву.

    (1928)

    Бенжамен Пере – Андре Бретон

    БЕНЖАМЕН ПЕРЕ: Када корење не буде знало где више да расте

    АНДРЕ БРЕТОН: Звона ће почети глупаку да звоне

    БЕНЖАМЕН ПЕРЕ: Када птице буду запливале

    АНДРЕ БРЕТОН: Сметењак ће се оснажити

    БЕНЖАМЕН ПЕРЕ: Ако орхидеје никну у шупљини мојих руку

    АНДРЕ БРЕТОН: Масери ће имати посла

    (1929)

    Александер О'Нил – Марио Сезарини

    Зрцала

    – Што је крокодил?

    – Страшно одговорна особа.

    – Што је слон?

    – Страшно неодговорна особа.

    – Што се може изродити из њих двојице?

    – Цвијет.

    – Тко је био Soulier?

    – Био је дијете.

    – Гдје је живио?

    –На једној планини.

    – Како се каже на португалском?

    – Плочица.

    – Камо допире вода?

    – До јетре.

    – Враћа се?

    – Не.

    – Чему служи гавран?

    – За нелагодно пипање.

    – Чему служи муха?

    – За љубљење у уста.

    – Чему служи срамотна удовица?

    – За arpeggio.

    Жоао Артур Силва – Марио Енрике Леириа

    Црвено и зелено

    – Које је боје црвено?

    – Зелено.

    – Тко је твој отац?

    – Кондуктер у влаку за мјесец.

    – Што је лудило?

    – Осамљена рука која се смијеши дјечацима.

    – Тко је Бог?

    – Продавач кравата.

    – Какво му је лице?

    – Зашиљено, с кваком на вршку.

    А. Бретон

    Cadavre exquis

    Принцеза / ће прогутати / ситну шљиву / радосно.

    (А, Бретон, 1927)

    1.200 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Antologija vizuelne i konkretne poezije

    DINKO RANJINA

    STRILA

    Strila
    tvâ, nemila
    ljubavi, meni
    ne da pokoj vik žuđeni
    da mogu kušat, kako se prima
    svim tima, kê za dvor svoj dvorit vazima.
    Nu trudan moj stupaj to gore sve mori
    sve što joj bolje život moj dvori
    kî zaruči čes od nebi,
    da služiti tebi
    u sve trude
    bude.

    GEORGE HERBERT

    ESTER WINGS

    Lord, who createdst man in wealth and store,
    Though foolishly he lost the same,
    Decaying more and more,
    Till he became
    Most poore:
    With thee
    Oh let me rise
    As larks, harmoniously,
    And sing this day thy victories:
    Then shall the fall further the flight in me.
    My tender age in sorrow did beginne:
    And still with sicknesses and shame
    Thou didst so punish sinne,
    That I became
    Most thinne.
    With thee
    Let me combine
    And feel this day thy victorie:
    For, if I imp my wing on thine
    Affliction shall advance the flight in me.

    ARNO HOLZ

    DRUSSEN DIE DǕNE

    Einsam das Haus,
    eintönig,
    ans Fenster,
    der Regen.
    Hinter mir,
    tictac,
    eine Uhr,
    meine Stirn
    gegen die Scheibe.
    Nichts.
    Alles vorbei.
    Grau der Himmel,
    grau die See
    und grau
    das Herz.

    CHRISTIAN MORGENSTERN

    DIE TRICHTER

    Zwei Trichter wandeln durch die Nacht.
    Durch ihres Rumpfs verengten Schacht
    fließt weißes Mondlicht
    still und heiter
    auf ihren
    Waldweg
    u. s.
    w.

    СИМА ПАНДУРОВИЋ

    ПЕСМА ТАМЕ

    Ноћ.
    Ко чује
    Како ноћних сени
    Сетна песма тужи им на лири?
    Тамна липа у тишини мири;
    Цветови су сузни њени.
    Прокапљује.
    Ноћ.
    То је тишина веселих очију
    Са танким велом мистерије звука,
    С полусном среће кроз ту песму тију,
    Тако далеко од животна хука
    К’о срећа звезда, и сна, и младости.
    Ноћ.
    Ко чује
    Како ноћних сени
    Сетна песма тужи им на лири?
    Тамна липа у тишини мири;
    Цветови су сузни њени.
    Прокапљује.
    Ноћ.
    Добро ми дош’о, тренуте радости!
    Знај, моје срце за звезду је сваку
    Везано златним концем и кроз таму
    Облака ових, кад мис’о на раку
    Не пада ни уз воњу земље саму.
    Ноћ.
    Ко чује
    Како ноћних сени
    Сетна песма тужи им на лири?
    Тамна липа у тишини мири;
    Цветови су сузни њени.
    Прокапљује.
    Ноћ.

    СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

    ВЕРЛЕН (ТЕЛЕГРАФСКИ СОНЕТ)

    Гле
    Чуј
    Бруј
    Мре,
    Све
    Тих
    Стих
    Је.
    Мек
    Јек
    Мол.
    Рај
    Вај
    Бол.

    ANTUN BRANKO ŠIMIĆ

    OPOMENA

    Čoveče pazi
    da ne ideš malen
    ispod zvezda!
    Pusti
    da celog tebe prođe
    blaga svetlost zvezda!
    Da ni za čim ne žališ
    kad se budeš zadnjim pogledima
    rastajo od zvezda!
    Na svom koncu
    mesto u prah
    pređi sav u zvezde!

    SREČKO KOSOVEL

    SRCE V ALKOHOLU

    Dvignite melanholični pajčolan!
    V smehu je tvoja bodočnost.
    Sonce sije izza črnega stekla.
    Poljana je zlata od sonca.
    V tvojih zlatih očeh je žalost.
    Ne glej se v zrcalo!
    Smeh, smeh, smeh.
    Snežni oblaki.
    V pomladni modrini.
    Prostor Ο ∞ Ο
    etroplan.
    Vlak je počasen kakor črni polž.
    Misel je kakor blisk.
    Pod sivo Triglavsko steno
    počivamo.
    Naše misli: onstran.

    BORBEN VLADOVIĆ

    ВИЗУАЛНА ПЈЕСМА ЗА ДЕЦУ

    Док Кирил мирно спава
    И једно слово његова имена
    Се безбрижно одмара
    Кас Кирила нетко зовне
    И то слово одмах скокне
    Брзо реци да ли знаш
    Док ти у кревету спаваш
    Које слово твог имена
    Се лежећи одмара

    МИЛОСАВ ТЕШИЋ

    ДРУГА ГРОБНА ПЕСМА

    Чврст
    рам.
    Крст.
    Кам
    А пише:
    „Ја бил маков какав ми –
    ми будеш маков какав ја.“
    Скелет бел.
    Гробни мук.
    У подбел,
    кроз памук,
    капне звук –
    срн-црна пшеница!
    То пева сеница.
    а тмора жута
    просипа, гута
    зрна цвркута.
    Ту тону у ме врлети
    са тихе руже зрачности,
    брегови благо узнети
    над крхко крило трајности.
    Ту ваздух боре набира,
    обрве мрачи пернате,
    под тмурне капке сабира
    свих туга сенке, печате…

    2.700 rsd