-
Sva ta raskršća
720 rsdЛЕТОВАЊЕ
Неко је на ливади
оставио олупину чамца.Деца трче кроз високу траву
и вичу: море, море, море!МАЛО МЕСТО
Преко беживотних брда и голих шума
уплакани ветрови силазе у мало место
слепих улица, тихих колевки убица.Ваздух који удишемо једе нас изнутра,
продужава живот клетви, греху дедова
и немирним сновима.Не престаје, не престаје врисак наших корака.
Овде, у малом месту сунчев зрак
никад не пада на лица умрлица –
деце нацртане на школским фасадама.Над нама у ноћима бди тамна страна месеца.
У свакој кући по један црни анђео
на врху стола седи и ћути.ПРОСТА ПЕСМА О ПРОСТОЈ ТАЈНИ
Може ли бити самоће игде ако
након сваког растанка на улици
сретнеш дрво и очи животиња.Има ли патње у вечности ако је
онај слепи живео у свету
који ми видни не познајемо.Знаш ли једну просту тајну
што не умире над нашим тлом –облак се са облаком растаје
и одмах од другог бива прихваћен
зарад постојаности неба целог.СВА ТА РАСКРШЋА
Сва та раскршћа – састајалишта лица
самоубица, немих корака, закључаних
срца, и громогласних клетви.Сва та раскршћа на којима чучи
мачак што је сутра пас а прекосутра врана,
вражији љубимац поноћника.Тамо живе и анђели који смртнике
нису сачували, под крилима им
змијска јаја, у очима грозд отровни.ПОУКА
Бог те чека да му се вратиш
оног дана када останеш сасвим сам
ожалошћеног срца и мутног погледа.Чека те Бог, лебди на хладном зиду
његове куће, гледа те, не трепуће.
Пије твоје сузе и шапуће:Да си од рођења у углу своје собе
без људи тиховао анђеоски лик би придобио –
онај строги, што јуриша ветровима. -
Zverka
900 rsdPROLOG
– Klubovi „Luks“, braća Belov.
Moj otac je bacio debelu fasciklu na moj sto, zatim se mirno smestio u stolici preko puta mene. Džejson Lorens, moj šef, moj otac, moja podrška u životu i kreten za ostatak svetske populacije.
– Dobro jutro i tebi oče – pozdravim ga.
– I dalje sam ljut na tebe, Adriana.
– Oboje znamo da to ne traje dugo – nasmešim se osmehom koji čuvam samo za njega.
– Poštujem tvoj život, ali Danilo je bio čovek na mestu.
– Daniel, tata, Daniel, ni ime mu nisi zapamtio.
– Ime nije bitno, važno je da te trpi – ističe, po njemu, ozbiljan problem.
– Ne želim tipa koji će umeti da me trpi.
– Nego?
– Pa za početak, bilo bi dobro da se ne boji mog oca.
– Dušo, svaki tvoj dečko mora znati jednu stvar. Nestaće sa lica zemlje ukoliko te povredi, zato i treba da me se boji.
Moj otac smatra da je vreme da se udam, ali isto tako smatra da se moram udati za mlakonju kome ću šefovati. Bolje ja njega da kecam nego od mene. Ah, živote.
– Prestani da se petljaš u moj ljubavni život, mene ne interesuju tvoje ljubavnice – kažem mu po ko zna koji put.
– Aha.
– Nema veze, preskočimo to. Vratimo se na posao. Šta sa ovim klubovima?
– Braća Belov su nam jako važni klijenti. Gomila tužbi, gomila para. Oni su vlasnici šezdeset noćnih klubova pod imenom „Luks“.
– Šezdeset? – izbuljim oči.
– Tako je, uglavnom su sarađivali sa Maksimom ili Aleksom, ali kao što znaš Maksim neće raditi godinu dana a Aleksa mora na operaciju.
– Znači, sada su oni moj problem?
– Tako je. Oni su veoma važni klijenti i koliko god njihovi zahtevi bili čudni trudićeš se da ih ispuniš – kaže mi ozbiljno.
– Šta to znači?
– Imaćeš pune ruke posla sa ovim klubovima.
– Obično ne radim ovu vrstu posla.
– Adriana, jednog dana ćeš me naslediti, vreme je da saznaš kako zapravo funkcioniše firma. Ne možeš uvek da biraš šta ćeš da radiš.
– Znam kako funkcioniše firma.
– Znaš li? Nisam opstao tolike godine zato što sam jahao „Pravdu“, braća Belov donose novac.
– Da li su oni kriminalci? – namrštim se. Moj otac brani kriminalce?
– Naravno da nisu – brecnuo se.
– Samo sam pitala.
– Ostaviću te da se informišeš. Imaš sastanak sa najstarijim bratom ponedeljkom u devet i po potrebi.
– U redu, biću spremna.
– Ne sumnjam u tebe, vidimo se kasnije, dušo.
– Ćao, tata.
Belov, a? Pa da vidimo ko su oni.
-
Persefonin dušebol
900 rsdTvrđava
Majka zemlja krvari ispod kamena.
Nema ko da liže njene rane.Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Ništa“ unutar.
„Ništa“ od „Šta ti je?“Nebo plače nad kamenom.
Nema ko da rastera oblake.Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Dobro“ unutra.
„Dobro“ od „Kako si?“Vazduh umire u sivilu. Lepi se za kamen.
Više nije nevidljiv.Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Da“ unutra.
„Da“ od „Držiš li se?“Žena plače nad tvrđavom.
Ništa joj ne može vratiti suze koje tope kamen.Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Uvek“ unutra.
„Uvek“ od „Da li ćeš ostati?“Tvrđava štiti kamen na kamenu, dok u njoj lutaju nemani reči koje prete da progutaju.
Jel‘ tvrđava štiti njih ili oni nju?Zašto bi iko želeo da bude ja?!
Mala sam i poludivlja,
Skrivam se uplašeno ispod opalog jesenjeg lišća,
Nadajući se da me kapljice jesenje tuge tamo neće pronaći.Uplašena sam i nepoverljiva,
Širom otvorenih zenica svaki put kad košava donese nova osećanja,
Ljude i mladosti.Krhka sam i lomljiva.
Moj odraz u ogledalu slomi se u paramparčad,
Svaki put kad mi neko da svoje naočare da se pogledam.Rođena sam stara i nikada se nisam igrala sa svojom devojčicom,
Jer to nije bilo za mene, nego za neke druge, srećnije ljude.Ćerka sam svoje majke i sin svoga oca,
Svakome ono što mu je potrebno, a sebi teška crna zemlja koja treperi.Pesak sam, more i sunce na platnu, pod četkicom slikara,
Sjedinjena i razjedinjena akvarelom koji prodire u pore duše.Da li bih odabrala da budem ja kada bih mogla da biram…
Zašto bih ja uopšte želela da budem ja?!Putuju ljubavi moje
Putuju ljubavi moje vozovima večnosti.
Putuju krivudavim merdevinama nevinosti,
Putuju ostavljajući ožiljke metalnog ukusa,
Putuju putevima duše satkane od šećerne vune.Putuju bezvremenski, kotrljajući se na stranicama beskrajne bajke.
Putuju put srca koje atomskom snagom stvara ljubavne napitke koji daju život.Putuju ljubavi moje do novih avantura,
Putuju. Puštam ih, jer znam tajnu…Nikada ne stižu.
Nigde ne idu…
Samo imaju slabo pamćenje,
Pa im se svaki put čini da je putovanje novo…
Perpetuum mobile…Buket…
Svaki cvet – jedno sećanje,
Boje koje polako blede.Sve što je moje u tebi,
Tvoje u meni.Ulice za hodanje u crvenim štiklama,
Sećanje na drhtave jagodice u čežnji.Žal zbog nedostatka hrabrosti,
Ubistvo ljubavi, koja je mogla da živi.Pričaš o krivici dok slušam bluz,
„Ništa te neće povrediti, dušo…“Ne čujem te. Daleko si.
Ja ostajem u svojoj kuli.
Neću odseći zlatnu kosu,
Napraviću merdevine za princa…Razumem zašto se neko plaši (sreće),
Ne umem da se ne plašim (sreće).Tražim u tebi nešto čega nema, ponovo.
Luckasto, zar ne? Znam, ali tako je.Strah. Samoća. Bol.
Rast. Zagrljaj. Ljubav.Dok nisi smeo, mislila sam da nisi hteo.
To što ćeš sanjati mogao si da živiš.Šteta, divan je bio buket.
Bacam ga…Zima i cvet
Ušunjala se smrtna zima u moje disanje,
Dahće, preti, urlajući ruši moje stene.
Krećem iznova da vratim svoje pisanje,
Dok ona ledi, gazi, pritiska i guši mene.Ne razaznajem da li je Kosač došao po moje,
Ili strah boji doživljaje crnom dok traje.
Ono što znam jeste da ne dam ono što je Tvoje,
Po cenu života koji dah mi daje.Onda mi neko uzme i to malo, jer nema svoje,
Ne umem da branim damare koji se muče.
I dok se pitam u grudima šta je i ko je,
Taj neko uzme, otme, pregazi i razvuče.Avaj, zima ne traje večno,
Čak ni kad se u grudi zavuče.
Sve što guši postaće tečno,
Porašće cvet ponovo za mene poručen.Pomozi mi, Svemogući, da čujem tugu,
Da isplačem suze kojih mislila sam nema.
Pomozi, najdraži Oče, da vidim dugu,
Da ona oboji ponovo ove pesme boema.Predajem se volji tvojoj, a uzdam se u svoju snagu,
Jer besmisao vreba kad nam nestane dodira i mira.
Stavi sve moje grehove na svoju nebesku vagu,
I pusti da mi spokoj i blagostanje dušu dira. -
Soba
720 rsdXII
Reflektor obasjava crni automobil u prostoriji. Točkovi se okreću ali automobil stoji u mestu. Za volanom sedi žena i do nje na sedištu je muškarac. Prozori su otvoreni. Čuje se muzika (elektro-dens) na radiju. Muškarac zviždi u ritmu melodije. Žena smanjuje radio. (Tišina.) Čuje se zvuk auto-puta iz daljine.
Ona
Uhvatiću sebe u krugu kako se po njemu vozim. (Menja brzinu na menjaču.) Uhvatiću sebe kako se vraćam tamo gde je sve počelo.
(Muškarac je pogleda.)
Uvek se mogu vratiti i osetiti sve ponovo. (Pogleda u retrovizor pa vrati pogled napred) Ali ne počinje se ponovo.
(Tišina.)
On
Nisi više emotivna kao na početku.
Ona
(Gledajući pred sobom.)
Tada sam bila sirotinja. (Kratka tišina.) Tada sam bila u dertu. Sada me ne dodiruje tvoje prisustvo.
On
Sada si čudna i bahata.
(Žena se nasmeje, pomalo setno.)
Ona
Dug i mračan je bio moj put do kuće. (Menja brzinu.) A svaki put kada sam uspela da se vratim, tvoj lik mi je bio kucanj na vrata usred same noći…
(Muškarac je pogleda, pomalo začuđeno.)
…a tamo su se moji sopstveni zidovi sužavali i stezali me.
(Dodiruje sebi grudi)
Bacao si moju žeđ u vodu. Moja usta su ostala žedna.
(Tišina.)
(Muškarac stavlja levu ruku na njeno rame dok žena pomera glavu u levo i sklanja pogled na tren, gleda kroz prozor.)
Ona
A ja sam se molila za tebe grešnika da nas bar pakao sastavi. Tražila sam takvu molitvu u psalmima… (Vraća pogled napred.) ali je nisam našla. Umesto nje samo sam dobila svoju pokoru.
(Sa radija dopire tiha melodija. Muškarac zviždi. Žena diše glasnije i steže volan šakom.)
Bili smo gosti jedno drugom. Sve naše tajne večere…
(Kratka tišina.)
Sve tvoje izdaje, Judini poljupci.
(Muškarac pomera svoju ruku sa njenog ramena, oboje gledaju pred sobom.)
…sve naše tajne večere nikada verne, samo bedne jer si uvek tuđeg bio gladan. Sada si ništa.
Točkovi prestaju da se okreću. Radio ostaje uključen. Oboje izlaze iz automobila i prelaze na zadnje sedište. Svetlo se gasi.
Mrak.
-
Živi i dalje, stvore – Antologija sovjetske i ruske socijalne i angažovane poezije
1.360 rsdОсип Мандељштам (1891–1938)
[ПУСТИ МЕ, ВОРОЊЕЖУ]
Пусти ме Вороњежу, и слободан ћу бити:
Спустићеш ме, ил’ ћеш ме сломити,
Испустићеш ме, ил’ повратити скроз,
Вороњеж – настраност – Вороњеж, врана, нож.Април 1935.
Николај Мајоров (1919–1942)
[БЕШЕ ПРОЛЕЋЕ ТАДА]
Беше пролеће тада. И поред
Јаме за смеће, на дворишту,
У простом строју, ко кућа ред,
Постројавала се деца, ко на бојишту
И тукла се часно. Руке су знале
Тући у груди, леђа или бокове,
Ал’ лица се нису дотицале
Те мршаве руке њихове.
А иза реке предели зијали.
Тамо су се збијени војници прости,
Жестоко у рововима тукли. И убијали
Људе исте као они, без милости.
А ми смо расли не схватајући,
Зашто су се пукови нашли тамо:
Зар се и одрасли тако играјући
Туку међусобно, песницама само.
Прошао рат. Ал је нама остала
Истина проста, коју смо сазнали:
Да су деца више жалости имала,
Него што су их одрасли имали.
И сада опет рат препун зала.
Већ су и велики градови пали.
И права крв је сада капала,
Које смо се некада бојали.Борис Смоленски (1921–1941)
[ЈА ЋУ СЕ ВЕЧЕРАС ГУШИТИ У ДИМУ]
Ја ћу се вечерас гушити у диму
Оштром, дуванском, што кади,
И мислићу о непознатим људима
Који су умрли одвећ млади.Који ће јутрос ил’ ноћи ове
Неочекивано или несрећно павши,
Умрети, не дописавши неравне редове,
Не волевши, не доказавши, не дочекавши.1939.
Александар Ривин (1915–1942)
[ЕВО]
Ево, и рат ће велики наступити.
У подруму наћи ћемо места.
Тишина ће се са душом слити
И на под ћемо лећи сместа.Мени, безруком, суђено биће
Да са дечацима останем сам,
Да под бомбама крадомице
Јурим безглаво на кино журнал.Ко листић неки године лете
А смрт се поново са дна диже.
Ти си, ко и ја, природе дете,
Лепа као она, и још више.Топола, у чистом пољу висока дама.
Шта она о рату може знати?
Крвљу је заједничком заливана,
Сад ће је до земље одрезати.И мене ће у чистом пољу
Тане у чело пољубити. Великодушни
Ветар поменуће порочност моју,
А опело ће одржати поп ваздушни.Већ су за тебе и гроб нашли.
Ох, мртве будити никако нећу.
Само, у подруму све ме плаши,
Док, још жив, седим уз свећу.О, Сева, Сева, мили Сева,
Плавошапа ти си свиња.
Лешеви с десна, лешеви с лева,
Одозго врана, са стране ја.Јан Сатуновски (1913–1982)
[МАМА, МАМА]
Мама, мама,
кад ћемо стићи својим
кућама,
кад ћемо видети
дворишта у крају
и слушати
како суседи разговарају:– Боже, тако смо се бојали,
тако смо бежали,
а ви?
– Ми смо живели у Андижали,
а ви?
– Ми смо у Сибиру били,
а ви?
– А нас су убили.Мама,
тако бих већ кући хтео,
и да све што је било прође
и да све што је добро дође.Владимир Бурич (1932–1994)
ХАРКОВ. ПРОЛЕЋЕ 1940.
Моја школска другарица и ја
седимо на ивици провалијеОна ме задиркује
показујући ми језик
на коме је
прилепљена чаура малокалибарског меткаГледамо удаљени дим фабрика
бело окречене кућице
цркву
пијачни трг
сељанку која је зашла у шталу из ограде
и мокри стојећи
малене фигуре студената
што леже на стрелиштуВлажни ветар
доноси
мирис барута и свежег хлебаГеоргиј Иванов (1894–1958)
[РУСИЈА-СРЕЋА]
Русија-срећа. Русија, светлост која сија.
А можда, уопште, не постоји Русија.
И над Невом залазак горети престао,
И Пушкин на снегу није умирао.
И нема Петербурга и Кремља нема –
Само снег, снег, снег и поља снена.
Снег, снег, снег. А ноћ ће дуга бити
И снегови се никад неће истопити.
Снег, снег, снег. И тамне су ноћи
И оне такве никад неће проћи.
Русија-тишина. Русија је прах.
А можда је Русија само – страх.
Конопац, метак и хладна шума
И музика од које силазиш са ума.
Конопац, метак и затворске зидине,
Над оним што на свету нема име.Јевгениј Кропивницки (1893–1979)
[У КРАЈУ]
У крају кога кућице
Бедне красе,
Двојица просјака, на крају улице,
Потукла се.Тукли штакама, са пуно воље,
Један другог по носу.
Онда су мирно отишли пољем
Кроз свежу росу.Ишли су, ишли, убоги безмерно,
И зауставили се пред храмом,
На прагу светилишта, смерно.
Стајали дуго тамо.Николај Глазков (1919–1979)
[УХВАТИЛИ КРАДЉИВИЦУ]
Ухватили крадљивицу
Што је украла узицу.
Кривични органи, радознали
На суду је упитали:„Кажи нам крадљивице
што ти је стало до те узице?“
Одговорила је, зашто крити:
„Хтела сам се обесити.“Игор Хољин (1920–1999)
[ОГРАДЕ]
Ограде. Плакати.
Рекламе. Вешернице.
Шупе – разног отпада
гробнице.
Светли небеска плава дубина.
Бараке. У њима пријатно. Тишина.
Огледала. Комоде. Понеко канабе.
У тапетама стенице. На столу бубашвабе.
Висе абажури. Таванице замагљене.
У предсобљу леже лењиве жене.
Мужеви на послу. У кухињи старице суве.
Свуда наоколо врте се досадне муве. -
Jednostavna Marija
900 rsdVeć godinu dana radim u Maksiju. Posao je naporan, ali žena mora od nečeg da živi.
– Marija, otvori kasu br. tri – naređuje mi šef.
– Evo – krenem poslušno ka kasi.
Moj šef i šef svih zaposlenih u Maksiju je Goran. On je… pa uvek nadrndan. Niko ga ne voli jer je umislio da je neka faca.
Alo bre, radiš u Maksiju!
Ali za nas smrtnike, on je Bog jer naređuje. Veći deo radnog vremena provedem za kasom, a danas je baš bila gužva.
Nakon što se raščistila gužva, vratila sam se ređanju robe. Ređam hiljadu i jednu vrstu jogurta i hladim se pored otvorenog frižidera.
– Izvinite?
– Izvolite – okrenem se ka starijem gospodinu.
– Recite mi, molim Vas, koji jogurt ne goji?
Ne goji? Sve goji prijatelju.
– Uzmite ovaj sa jedan posto mlečne masti – predložim.
– A nemate sa nula?
– Trenutno ne.
– Ne želim, taj goji – promucao je i otišao dalje.
– Recite mi, molim Vas, koji jogurt ne goji? – imitiram dekicu.
– Aman čoveče, nije kao da će se žene otimati oko tebe – izvadim jogurt i stavim ga u frižider. Tada začujem kratak smeh.
Okrenem se i ugledam nalickanog tipa mojih godina. Moram priznati, lepo izgleda.
– Izvini, zabavna si – obratio mi se.
– Hvala – ja zabavna?
– Dakle, nemaš jogurt bez mlečne masti?
– Izgleda da ne – nasmešim se.
– Filip – pružio mi je ruku.
– Marija.
– Pa, Marija, šta radiš večeras?
– Am… gledam seriju?
– Pogrešno. Izlaziš sa mnom – rekao je previše samouvereno za moj ukus.
– Razmenili smo samo dve rečenice – suzim obrve. Pobogu možda je ubica?
– Ponekad je samo toliko dovoljno.
– Am …
Gde pronaći tipa za izlazak? Pa u Maksiju.
– Večeras u osam? – predloži.
– Zašto da ne? – nije kao da imam pametnija posla.
– Restoran „Prestiž“. Prijatelj mi radi tamo. Rezervisaću sto.
– Znam taj restoran, doći ću.
– Čekam te.
Hm, izgleda da imam sastanak.
***
– Izlaziš? – pita me moja ćerka.
– Da, dušo.
– Ko je tip?
– Filip. Upoznala sam ga u Maksiju – dok jednom rukom telefoniram, drugom pokušavam da nanesem maskaru a da sebi ne iskopam oko.
– Imaš li neki savet? – pitam je. Hej, pitam ćerku.
– Ti mi uvek govoriš da budem ono što jesam.
– U pravu si – bacim maskaru.
– Lepo se provedi, mama.
– Hvala, dušo.
– Čujemo se sutra.
– Čujemo se.
Svi žele da ostave dobar prvi utisak pa tako i ja. Ali ja ne želim da ostavim lažan utisak, želim ja da budem ja. Ne želim da predstavim sebe kao neku drugu osobu. Sredim se pristojno. Doduše, malo utegnuto, ako se prejedem biće problema, zato odlučim da večeram salatu kao ove „in“ žene.
***
Slušam Filipa i ispijam treću čašu vina. Nisam izašla sa muškarcem dvadeset godina, pa se pitam, da li su sastanci uvek bili ovako dosadni? I gladna sam. Mrvim ovu salatu kao da sam robot. Želim bre, meso. Pljeskavicu, po mogućstvu, punjenu.
–… i naravno to je odskočna daska za dalje – Filip mi se smeši.
– Naravno – čovek melje o karijeri već sat vremena.
– Moja bivša supruga nije imala razumevanja za moja česta odsustvovanja, ali posao je to zahtevao od mene.
– Razumem – đavola razumem.
– Naravno to je trenutna situacija… .
Filip nastavlja da melje, a ja gledam iza njega u prelepog tipa. Verujem da je stariji od mene ili je mojih godina, ali to nije toliko zanimljivo kao činjenica kako slatko koluta očima. Večera sa nekom plavušom. Ne vidim joj lice jer mi je okrenuta leđima. U nekom trenutku počeo je da šara viljuškom po stolu. Nasmejem se na ovo i on me primeti.
Vratim se na Filipa da ne ispadne kako buljim u čoveka. Stavim lakat na sto i bradu na dlan. Nesvesno udaram prstima o sto. Čudno, primetim da to radi i onaj tip. Naravno da je i on primetio da radimo istu stvar i nasmešio mi se. Odmerim ga lepo. Čovek izgleda za medalju. Tako sam zamišljala Dragana jednog dana. Gusta crna kosa, lepo uređena brada, mističan pogled, lep osmeh, odelo …
– Moram do toaleta – Filip ustaje, a ja odahnem i zavalim se u stolicu. Vidim da me tip i dalje gleda.
Izvadim olovku iz torbe i napišem na salveti dve reči, a onda podignem salvetu da je on vidi.
Loš sastanak?
Klimnuo mi je glavom i počešao se za bradu. Nasmešim se na ovo.
Napišem odgovor na osmeh.
Znam kako ti je.
On se ponovo nasmeši i ja sklonim salvetu u torbu jer ugledam Filipa.
– Izvini, gde sam ono stao? A da.
Podignem ruku i naručim još jednu čašu vina. Ma dve pljeskavice ću kasnije da pojedem, i to sa svim prilozima, bar da uživa Kasandra ako već ne mogu ja.
***
Dok Filip i dalje govori o poslu (počinjem da shvatam njegovu bivšu ženu), primetim da plavuša, koja je na sastanku sa onim tipom, ustaje i kreće u pravcu toaleta. Odmah je pozvao konobara koji mu je dao svoju olovku. Šta li piše?
Šta kažeš na to da te spasim lošeg sastanka?
Nasmešim mu se jer ne mogu vrisnuti Da.
On ponovo nešto piše. Spor je.
Ukoliko je to DA baci viljušku na pod.
Uzmem viljušku i kao nonšalantno je ispustim. Tip se nasmešio, a ja sam podigla viljušku sa poda.
Hej, kuda je nestao?
Nedugo zatim oglasio se alarm za požar i Filip je prvi ustao.
– Šta se događa? – pita panično.
– Treba da krenemo – kaže mi odmah zatim.
Vidim da je onaj tip otišao sa plavušom i snuždila sam se.
– Kolima sam – obavestim Filipa.
– U redu – izvadio je novac i ostavio na sto.
– Izlaziš? – pita me.
– Da, samo da se gužva raziđe – svi su se uputili ka izlazu, ne mogu da prođem.
Filip se promuvao između dve žene i krenuo sa njima. Ja se vratim na svoje mesto i ispijem onu čašu vina. Nekako mi se čini da onaj tip ima veze sa ovim alarmom.
Alarm prestaje da pišti, a konobar obaveštava nas nekoliko da je sve u redu.
Podignem ruku i naručim tursku kafu. Mladić je počistio sto i izneo novac koji je Filip ostavio.
Pa… ovo je bio loš sastanak. Em je tip idiot, em sam gladna, um ne mogu lepo da dišem.
– Da li smem da ti se pridružim?
Podignem glavu i ugledam onog tipa.
-
Sve drame Momčila Nastasijevića
1.090 rsdI ЧИН
Николина соба за рад. Завесе спуштене, јер је напољу сунчан дан. Бранкица нешто преписује за столом. Неко време тако.
СТАНОЈКА (уђе опрезно): Ама, један овамо наврзô се. Ја му кажем, нема никог, отишли!… А он, ако су, каже, добро је мени и овде, док је јабука!… Брз неки, ено га шетка по башти!
БРАНКИЦА: О, брате, па како ћемо сад?
СТАНОЈКА: Баш те брига! Гледај ти ту лепо своја посла, а њега нека!… Будала где се залепи, шале га не отера!… Мањ да зовем жандара!…
БРАНКИЦА: Ех ти, одмах жандара!… Незгодно је то, оставити напољу човека, ко зна ко је!… Ништа, зови га нек уђе. Реци, госпојица је ту, само је нисам приметила!
СТАНОЈКА: Кô да си плетића игла, па да те не приметим!
БРАНКИЦА: Не, не, пусти га да уђе!… Незгодно је!…
СТАНОЈКА: Добро де, кад теби подноси, ја могу и то! (Оде.)
БРАНКИЦА (доводи у ред хартије по столу, мада је све у реду).
МАЗУЛИНО (упадне, тргне се изненађен): Е!… Ти ли си та госпођица! Пази ти ње колика је порасла, ко би се надао!… Не познајеш ме, Бранкице?
БРАНКИЦА (збуњена): Опростите, тако глупа!…
МАЗУЈШНО (слика по ваздуху): А сад?
БРАНКИЦА (слеже раменима).
МАЗУЛИНО: А сад? (Учини покрет као да би да пође на рукама.)
БРАНКИЦА: Мазулино!… Тако ми је мило!… Али… (Збуни се.)
МАЗУЛИНО: Шта, кус ти овако изгледам?
БРАНКИЦА: А не!… Па да, збиља!… Камо коса, камо брада, Мазулино?
МАЗУЛИНО (тобож снужден): Тужно је, не питај!… Из Европе идем, празни ми џепови очевине, такви се ми враћамо. Поткуси нас матора, очерупа, повише узме, помање да. И што да, тек ту нам узме… Хајд’ сад!… А ми, добри синови мајци, толико нам још претекне крила да долетимо… Тај сам, Бранкице!
БРАНКИЦА (весело): А мачкама још правите чизме?
МАЗУЛИНО: Још, Бранкице.
БРАНКИЦА: И прекидате петла?…
МАЗУЛИНО: И петла, Бранкице, кад запева. И котрљам се с ногу на руке, и зеца правим од марамчета, и… Све још умем! (У поверењу.) Само још не умем сликати!…
БРАНКИЦА (запљеска рукама): Дивно, дивно! По ту цену вреди бити сликар!… Златни сте, Мазулино!
МАЗУЛИНО: Теби још и мојој мајци, колико да се и ви разочарате… Беше му моје злато!… (Гледа је испитујући.) А ти, а ти, знаш ли ти да си дивна?
БРАНКИЦА (збуни се): Исмевате простоту!… Зар је то лепо!…
МАЗУЛИНО: Ето видиш да си дивна!… Како то, на пример, слушкиња не примети госпођицу код куће, а?
БРАНКИЦА: Немојте то!… Неспоразум, у послу сам била!…
МАЗУЛИНО: А, у послу!… Да видимо ми тај посао! (Пође столу.)
БРАНКИЦА: Немојте, забога! Не воле они да им се дира!
МАЗУЛИНО: А, не воле! (Стане превртати листове по столу.) Е, кад је нешто глупо, чисто ме срамота што сам жив!
БРАНКИЦА: Па, брате, шта сам ја ту крива?
МАЗУЛИНО: Крива си!… И они нашли твоју доброту!… Дакле тако, је ли? Госпа Мирјана, како ли је крстише, навија сад овако, сад онако; а венчани муж, Никола, мамлаз, пева на њен глас; а сирота Бранкица…
БРАНКИЦА (прекине га): Нећу, забога, најбољем другу, па такве речи!… Зар је то лепо!
МАЗУЛИНО: Дабогме да није лепо! Камо среће да је лепо!
БРАНКИЦА: Кад ви слушате свет!
МАЗУЛИНО: КО, ја да слушам свет, код овако красног мозга?… Ама, до словца знам све како је било, а нико ми не каза, а лепо би се и провео!… Слушај само!
БРАНКИЦА: Нећу, не слушам те!
МАЗУЛИНО: Рецимо, живи такав и такав Никола, завезана врећа, трунтов…
БРАНКИЦА: Мазулино, наљутићу се!
МАЗУЛИНО: Како те Бог учи!… (Настави причати.) И, рецимо, Мирјана девојка. А већ, све су Мирјане паљевине и полетуше. Али ова твоја снаха, Бранкице, кожа ми се унапред јежи, кад се од ње и завезана врећа одрешила, и још пропева из ње, и да се бар на песми свршило, и лудост младост, него тај мамлаз Никола још узе чудо за руку, и паки паки приведе попу на венчање!…
БРАНКИЦА (одахне): Страшан си, Мазулино!
МАЗУЛИНО (наједном унесе се погледом у њу): А ти, Бранкице, а ти, зар збиља не увиђаш колико си дивна?… И ја, будала, ломим се којекуда, Бог би ме знао за чим; могао сам негде забасати, врат сломити; а ти, ето, живела ту и расла, милина погледати…
БРАНКИЦА (док је говорио, нашла се код отвореног прозора, збуњена, оборене главе, у предвечерњој светлости. Тајац. Хтеде се склонити).
МАЗУЛИНО: Не! Не мичи се! Писано је да овако буде, сад се испуњава! За живу главу, Бранкице; иначе, пропала ствар, и могу ме бацити у старо гвожђе!… Тако ми Бога, имам талента!
БРАНКИЦА (у чуду): Па зар си сумњао?
МАЗУЛИНО: НИ речи!… Знаш ли шта је дављеник, шта је сламка! Ако ме и ово мимоиђе, онда свршено, и нема ништа од мене!… (Гледа је усхићен.) Насликаћу, ето тако, смеђокоса, оборила очи, и да не знаш је ли сетна, или се смеши моја Мадоница… (Промени глас.) А седећеш ми док не сазри ствар, месец, два, годину… Довека ја могу!
БРАНКИЦА: А ТИ не питаш, могу ли ја?
МАЗУЛИНО: Не пита се кад мораш!
БРАНКИЦА: Толики посао што је на мени овде, главе не дижем…
МАЗУЛИНО: А зар ово није посао?… Видиш ти ње, преписује тамо неке шкработине, па мисли… Не, не, свршена ствар!
БРАНКИЦА: Ма, брате, важније ту има!
МАЗУЛИНО: А, важније! Да чујем?
БРАНКИЦА: Не могу, смејаћеш ми се.
МАЗУЛИНО: Дабогме да ћу се смејати ако је смешно. Дакле? Дакле?
БРАНКИЦА: О, брате, зар све морам?… (Преломи се казати.) Па ето, он ту пише, а ја тамо свирам му на клавиру, он друкше не може.
МАЗУЛИНО: Шта, наопако!… Зар и то?… Још само да те место јастучета потури, да га не жуљи столица!
БРАНКИЦА (увређена): С тобом се не може говорити!… (Окрене му леђа. Оде прозору.)
МАЗУЛИНО (приђе јој): Бранкице, тржем реч. И што сам рекао, дабогда се на мени самом испунило!
БРАНКИЦА (насмеје се): О, брате, па како ћу ја с тобом?
МАЗУЛИНО: Врло лако, врло лако!… Ево, пристајем, свирај коме хоћеш и како умеш, мада ја лично зазирем од свирке горе но који било пас. Али то је чисто моја брига, како ћу се снаћи!… И пристајем, нека се ствар зове Музикална Мадоница. А могу и клавир насликати!…
БРАНКИЦА (смешећи се): А могло би, и да ме не сликаш.
МАЗУЛИНО: Па дабогме, па дабогме, нека смо ми живи и здрави мајци!…
БРАНКИЦА: Е, онда ћеш ме сликати!
МАЗУЛИНО (усхићено): Ето видиш да си дивна!
БРАНКИЦА: Само, мораш ми обећати… Лепо да се владаш кад они дођу… Према Мири нарочито… Бојим се…
МАЗУЛИНО: Шта, према Мири!… Нема од тог посла ништа! Главу бих дао, трипут је гора него што је замишљам! У том случају, знаш, место једног, два ми ђавола уђу под кожу!
БРАНКИЦА (снужди се): Онда боље да ниси ни долазио.
МАЗУЛИНО: Ко, ја да не дођем?… Па у томе и јесте сва сласт Мазулину, баш да дођем кад не треба!… Чекај, чекај, растурићу ја ту бруку!
БРАНКИЦА (препадне се): Нећеш ти то, је л’ да нећеш, за моју љубав!
МАЗУЛИНО: За твоју љубав!… Понови, понови!
БРАНКИЦА (збуњена): Ти све изокренеш!… (Повлачи се прозору.)
МАЗУЛИНО (за њом): Кунем ти се, Бранкице, све ћу ја за твоју љубав! Одавде до неба, од неба довде!
-
-
-
-
Nasleđe
900 rsdProlog
Antonina
Švajcarska, Bodensko jezero
2016. godina
Kad god se osećam nelagodno, usamljeno ili uznemireno dođem ovde. Pokupim mog maltezera Vilija, sednem u auto i dođem na ovu čistinu. Volim ovo jezero i videla sam ga iz svih uglova. A najviše volim ovaj kada iz mog St. Galena dođem i sednem u sred ničega. Da, volim ovo jezero i iz Nemačke, iz Austrije i ovde iz moje zemlje. Volim i Konstanc, gradić u kom odsedam kad želim biti među svetom.
A sada to ne želim.
Sedim na kamenu dok Vili spava pored mojih nogu. Gledam u plavu vodu jezera i pokušavam da odagnam osećaj koji mi se vuče u grudima. Taj me osećaj progoni već danima. Da nisam doktor već bih pomislila da će me drmnuti infarkt.
„Šta je bilo Vilijame? Šta tebe muči dušice?“
Vili se probudio i skočio u moje krilo. Pomazila sam ga i po glavi i po vratu gde najviše voli.
„Ne znam, Vili…“
Živim običan život. Kao mala došla sam u Švajcarsku iz Srbije. Iako sam ovde završila sve škole i fakultet, naš se jezik govorio u kući. Nikad više nisam otišla u Srbiju, ali eto jezik sam znala. Otac Zoran i Ljiljana ili Lili, kako je tražila da je kasnije zovem, pružili su mi sve dok nisam odrasla i sazrela. Sada imam svoju kućicu u St. Galenu, doktor sam i imam momka čiji prsten nosim na ruci. Imam sve, zar ne? Zašto se onda osećam kao da glava nije moja, kao da sam zarobljena u svom telu? Dok sam mazila Vilija i tražila odgovore od vode, čula sam vibraciju na telefonu. Svi znaju da kada ovde dođem ne volim uznemiravanje. Kad uzmem mobilni uočim ogroman nepoznat broj.
„Halo?“
„Dobar dan, da li je to Antonina Petrović?“
Odjednom se zaledim. Tako me niko nije nazvao godinama. Ovde sam postala neko drugi.
„Nina Vizer. Izvolite?“
Dubok, muški, melodičan glas progovorio je sa druge strane.
„Antonina, neću okolišati, vaša majka je preminula.“
„Lili? Kako? Kad? Ko ste vi?“
„Ne, vaša prava majka Sofija je juče umrla.“
Ne. Ne. Ne.
„Ne, moja majka Sofija umrla je kad sam bila jako mala. Lažete! Kako vas nije sramota!“
„Antonina, ja sam njen prijatelj. Sofija Petrović je umrla juče u 6h popodne na imanju a vi ste jedina naslednica. Koliko vam treba da dođete?“
Nisam ni disala, nisam mislila…
„Gde da dođem?“
„U Srbiju.“
Skočila sam, zbacivši Vilija koji je zacvileo i počela da šetam tamo-vamo.
„Ne znam… Ne znam…“
„Slušajte me, poslaću vam kartu na viber. To su dve karte, u stvari, ako ne stignete na prvi let. Jako je bitno da dođete.“
„Ne mogu…“
„Verujte mi, dobićete mnogo.“
„Šta ću dobiti?“
„Dobićete odgovore. Šaljem i očekujem vas. Iskreno se nadam da ćete mi potvrditi dolazak. Doviđenja.“
Moja majka me je napustila i umrla kada sam bila takoreći beba. Nikad me nije želela. Odrasla sam sa tom mišlju. Sada se zaista držim za grudi i znala sam da me osećaj opet nije prevario. Dugo vučem loše predosećanje i evo obistinilo se. Kad začujem ponovo vibraciju, otvorim poruke na viberu i ispod karte poruka:
Pošto niste znali da vam je majka živa, pokušajte da tako i ostane. Ukoliko možete nemojte reći gde idete, da izbegnemo komplikacije.
Nikad nisam bila osoba koja se premišlja. Nikad nisam bila osoba koja između dva izbora dugo odlučuje. Tako i sada…čim sam ušla u auto znala sam.
Dobićete odgovore.
Više od svega želela sam to. Zašto je moja majka bila živa, a ja ne znam to? Zašto sam Lili zvala majkom? Zašto me je Sofija odbacila?
Dobićete odgovore.
Mislila sam da imam dobar i lep život. Učena sam pravim, životnim vrednostima. A ceo moj život se temeljio na lažima.
Na brzinu sam se spakovala i pozvala Markusa. S obzirom da je i on doktor i to mnogo uspešniji od mene, samim tim i zauzetiji, nije se mnogo bunio. On zna odakle potičem, planirali smo nekad i zajedno da idemo u Srbiju. A sada, planovi se menjaju.
„Ako te tata bude zvao, reci da sam kod Štefi u Frajburgu.“
„Nina, jesi li dobro?“
„Jesam, jesam… Neću dugo, samo par dana…“
„Ok. Zovi me.“
„Hoću.“
Nikad se brže nisam spakovala. Nikad brže nešto odlučila. Pustila sam srce da me vodi. U otadžbinu. U postojbinu.
Tamo gde sam se rodila.
Vozila sam za Cirih, stalno ponavljajući reči Dobićete odgovore.
Kada sam konačno stigla na aerodrom i smestila se u avion, prvi put osećala sam se spokojno.
-
Poslednji sati samoubice
990 rsd1. Kloaka
Trinaesti maj dve hiljade sedme. Dva časa posle podne. Naš patrijarhalni komšiluk odnedavno je postao bogatiji za još jednog malog delinkventa, a verovatno i budućeg narkomana, silovatelja, ludaka i serijskog ubicu. Bože me prosti što te spominjem, ali ja antipatičnije, razmaženije i nevaspitanije derište u životu nisam sreo. Ne bih, doduše, smeo da ustvrdim da do srži prezirem baš svu šestogodišnju srpsku balavurdiju, ali to naprosto postaje nepodnošljivo. Juče sam, sa bezbedne distance voajera, imao priliku da prisustvujem jednom užasavajuće morbidnom obredu: Đurađ je u blizini kontejnera pronašao leš pregažene mačke (kojoj su kerovi već stigli da raščerupaju utrobu), a zatim ga preneo i stavio nasred naše ulice, da bi potom i sâm prilegao na asfalt, u njegovoj neposrednoj blizini, zažmurio i odjednom postao nepomičan. Naša ulica je malo uvučena i ne previše prometna, s obzirom da je jednosmerna, i da se njome pešice bez problema može ući u veliki gradski park. Znajući da majka više ne naseda na njegove otrcane marifetluke, palo mu je na um da se, umesto dotadašnjih jalovih nastojanja da istraumira svoje najmilije (izležavajući se beživotno u travi svoje okućnice), sada nasred ulice počne praviti mrtav; ne bi li, možda, neki slučajni prolaznik pomislio da su kola, pregazivši mačku, istom prilikom udarila i dete, koje se – gle čuda! – sa svojom sirotom macom sve dotad bezbrižno igralo van ograđenog prostora dvorišta, nasred proklete ulice, maltene u strogom centru grada od sto hiljada stanovnika! Po svemu sudeći, još jedan u perverzno dugom nizu dokaza da glupost ne poznaje granice. Ipak, nećete verovati, jedan dobroćudni omaleni starčić, duge sede brade i smežuranih obraza, u lakom platnenom kaputu sa širokim reverima boje trule višnje, upravo je toga jutra pošao u šetnju ka parku, da malo uhvati jutarnje svežine; i to baš našom sporednom uličicom. Kad ga ugleda gde leži, onako mršav i, usled anemije, bled kao utvara, jadni čovek samo što u nesvest nije pao. Sine! Jesi li dobro?! Sine! Kuku, majko, ne odaziva se! Dete! ‘Alo, dete! Ljudi, iz koje je kuće ovo dete?! Nije mu dobro. Zovite hitnu pomoć! Čujete li?! Upomoć! Upomoć, ljudi, upomoć! Kukao je starac, zapomagao, u tri se vode bio preznojio – nigde žive duše. Za sve to vreme, mali antihrist nije se ni mrdnuo. Potresnu scenu posmatrao sam kroz zatvoreni prozor terase, dezerterski pritajen iza zavese od ljubičastog tila, zato što nisam imao želudac da se u sve to opet uplićem. Nije prvi put da se ovako iživljava nad nedužnim starcima; jednog sam već spasao iz slične situacije, otkrivši mu da mali nitkov blefira samo da bi privukao pažnju. U zlo doba, pošto se starčeve vika i kuknjava neko vreme nisu stišavale, Đurađeva majka, očito razdražena bojom tog promuklog staračkog glasa, napokon nađe za shodno da izađe, u brzini greškom nazuvši muževljeve kaljače. Međutim, Đurađ, čim to vide, od početka sve vreme lukavo čkiljeći na jedno oko, ustade i brzinom vetra utrča u dvorište, pa stade ispod ragastova ulaznih vrata, i odatle nastavi da pomno prati dalji razvoj zbivanja, uvijajući telo i nesvesno opisujući krugove desnim kolenom, gledajući starinu ispod oka, podsmešljivo, izazivački. Majka se najpre izvinila starcu, u svoje ali i u sinovljevo ime, a potom je i malu ništariju nekako privolela da priđe da se i lično izvini, što ovaj, naposletku, teška srca i učini. Sine mili, tako si me uplašio. Opasno je tako da ležiš nasred ulice; neki auto je stvarno mogao da naiđe. Sa tim stvarima nije se šaliti. Nekada vozač, iako te vidi, možda neće moći na vreme da prikoči. Nemoj više tako, dušo dedina. Vidim ja da si ti dobar dečak, poslušan. Hajde, živ mi bio, sokole, i zdravo mi ostao!
DOBAR DEČAK! Izlapeli starče, gde su ti oči? Drtino matora, šta to govoriš? Taj isti dobri dečak, kako ga tada nazva ovaj smeteni starac, je, u danima koji su usledili, počeo da seje užas kakav do tada nije viđen u našem susedstvu. Sklon sam tome da pomislim da će, bude li se ovako nastavilo, Đurađ jednoga dana završiti kao ljudožder.
-
Kralj Podzemlja
900 rsd1.
Bojana
Generalno nije dobra ideja držati u kući tipa kojeg je neko očigledno pokušao da ubije. Još gore je ako taj tip ima tetovaže. Dok sam ga skidala i prala skorelu krv sa njegovog tela, uočila sam niz nepovezanih brojeva i neke znakove. Ne znam, možda su zatvorske tetovaže. Samo zatvorenici imaju ovoliko tetovaža i ovakvo telo jer imaju puno vremena za vežbanje. A tu su i ožiljci. Zbog njih sam umalo zaplakala.
Doktor sam od skoro i uskoro počinjem zvanično da radim, ali umem da prepoznam ožiljke koji su nastali u detinjstvu. Neko je ovog čoveka mlatio na mrtvo ime kad je bio dete i nisu samo ožiljci u pitanju, već i neki loše zarasli prelomi. Bože… šta su mu radili?
Izvadila sam mu metak iz levog ramena, ušila povredu koju je dobio na čelu, očistila manje povrede od stakla jer je izleteo kroz vetrobran i pregledala ga ručno koliko sam mogla. Verujem da nema unutrašnje krvarenje i molim se da se probudi jer mu drugačije više ne mogu pomoći. Pokrijem ga i izađem iz sobe.
– Je li budan? – pita me mama.
– Ne, ne znam kada će se probuditi – priznam.
– Učinila si sve što si mogla, dušo – tata mi kaže utešno.
– Jesam.
– To je bila užasna nesreća. Kako nisu videli koliko je put klizav? Potrajaće dok službe ne raščiste puteve, sigurno dva-tri dana – tata se mršti.
– Nadam se da neće navući neku infekciju, iskreno, bez antibiotika ne piše mu se dobro – kažem.
– Sva sreća što ste ga pronašli – mama kaže.
– Zahvali se tatinoj ideji da me vodi u lov na ovoj mećavi – namrštim se.
– Onaj tip u tvojoj sobi se sigurno ne žali, jer da ga nismo pronašli, niko ne bi ni znao da je sleteo s puta. Bio bi mrtav.
– Tačno, šteta što je onaj drugi mrtav. Jesi li obavestio policiju? – pitam ga.
– Jesam, ali ne mogu doći dok se putevi ne raščiste. Previše je napadao sneg u ova tri sata, a kao što vidiš, i dalje pada. Zarobljeni smo ovde.
– Sledeći put kad poželiš da idemo nekud na odmor, neka to bude neko naseljeno mesto – mama kaže.
– Ali tamo ne mogu da lovim – tata pametuje.
– A ovde smo zaglavljeni. Bojana počinje da radi od ponedeljka.
– Dotad će raščistiti puteve, ne brini – tata teši mamu.
– Aha.
– Idem ja do ranjenika – rešim da ih ostavim da se sami raspravljaju.
– Ja ću da dremnem, zovi ako ti treba pomoć.
– Hoću, tata.
* * *
Nisam rekla roditeljima da sam izvadila metak iz nepoznatog tipa. Ne znam kako bi reagovali. To nije mala stvar i sigurno im se ne bi dopalo, ali ja sam doktor, zavetovala sam se da ću spasti apsolutno svaku osobu koju sretnem kroz karijeru. Oprala sam njegovu odeću, ali, nažalost, nisam pronašla nijedan dokument, tako da nisam uspela da otkrijem njegov identitet.
Umorno sednem pored njega na krevet i pogledam ga. Ne znam da li je lep, ali da je upečatljiv, jeste. Ima izražene arkade, snažnu vilicu, skoro je ćelav, što mu daje neki zao izgled, i ima telo za desetku. Koliko moraš vežbati da bi bio u ovakvoj formi? Da, to i mislim, zatvorenik.
Dodirnem nežno njegovo lice i spustim se do njegovih usana…
Ma šta ja to radim?! Povučem ruku i pokrijem se ćebetom. Ovaj odmor definitivno nije dosadan. Ko bi rekao da ću spavati pored onesvešćenog tipa koji je možda zatvorenik? Ah, Hipokrate! Ti i tvoja zakletva…
-
Hvatač Sunca
810 rsdDAROVI NAŠIH ROĐAKA
Rodila sam se 29. decembra. Mom rođenju umnogome je pomogla vozačka bravura majstora koji nas je kroz tunel od po metar i po snega sa svake strane i zaleđenim džombama na drumu dovezao iz bioskopa u porodilište. Moja majka je „ceo taj cirkus“ opisala sledećim rečima:
– Strrrašnooo! Sneg i led na sve strane, jedva smo stigli do bolnice! A tamo – kupleraj! Svi pijani! Oni već uveliko počeli da slave! Doktori loču, drpaju sestre za dupe, mene stavili na neki sto, tobože nema slobodnih kreveta. Samo što mi ne kažu u facu – Gde si, bre, našla da se porađaš na Novu godinu! Kad sam to preživela…
Ipak, preživela je i slavili smo moje rođendane. Ja nikada nisam bila meritorna da ocenim da li je nešto luksuzno ili skromno – takva sam rođena. Meni je bilo mnogo lepo! Volela sam kad je kuća puna ljudi, kad deca jurcaju na sve strane. Volela sam mamine pite, rusku salatu i tortu sa piškotama. Takođe i novogodišnje ukrase koji su toga dana već uveliko krasili gotovo sve naše domove. Za razliku od moje majke koja bi svaki dolazak gostiju ispratila gunđanjem – „Sramota da ljudi gledaju oljušteni nameštaj, tepih koji su ’krojili’ moljci, da propadaju kroz ove kauče jer federi više ne postoje…“ – ja sam bila selektivna samo u povodu poklona, budući da oni ostaju. I pošto na mom licu oduvek sve „piše“, en puta sam izblamirala roditelje na taj datum. „Uh, opet knjiga…“ – svi su čuli, mada nisam izgovorila.
Moji roditelji su još u onoj bolnici shvatili da sa mnom neće biti jednostavno. Lepo kao proslava praznika, da. Ali ne i lako! Stoga su me otkako sam progovorila mudro pitali šta želim za rođendan. I glasno se čudili tome kako sam još kao sasvim mala imala spreman i tačan odgovor u koji su bile ispravno ukalkulisane i njihove ograničene novčane moći. Hoću medu srednje veličine. Hoću sanke bilo koje samo da se klizaju. Hoću ploču od te grupe i ta pesma da bude obavezno, farmerke broj taj, duks u jednoj od ove tri boje, ranac i za školu i za izlaske i za putovanja. I negde u to vreme je okončano proslavljanje mog rođendana – u doba ruksaka. „U skladu sa okolnostima.“ Tu i tamo bih iskamčila još neku knjigu – što sam slavila, slavila sam.
No, pre nego što će nas snaći „okolnosti“ i u naš dom su, kao gotovo i u svaki drugi, dolazili ljudi, prevashodno rodbina. Mamini grčki rođaci su nailazili u gastarbajterskom tranzitu. Švajcarske čokolade bile su neotuđive! Konstantno sam imala kolekciju. Tata je svoju rodbinu u Crnoj Gori upoznao tek pošto je upoznao mene i moju nezajažljivu čežnju za morem. Petrovac na moru? Sjajno! Skadar isto tako, kao jedno nadmore za koje sam vezana nikad presečenom pupčanom vrpcom. Uglavnom, naši crnogorski rođaci su dolazili čoporativno i svi od reda donosili bombonjere i vaze iz samoposluge. S pravom su smatrali da su to nebitni dekorativni momenti uz pršut, sir, vino…
Mama je bila strogo zabranila da se skida beli (tada ukrasni) papir sa bombonjera. Odlagala ih je na vrh regala. Mene su, pak, te tanke kutije mamile više od svega. Gledam tako jednoga dana tužno u štek koji se uveliko približio plafonu, i odvažim se! Slistim pola. Kad, evo je mama, došla ranije s posla:
– Da li si ti normalna?! Hoćeš da zaglaviš u bolnicu?!
– Nisam baš tako mnogo pojela, zašto u bolnicu?
– Bog sveti zna koliko su stare te bombonjere i koliki su put prevalile od rođaka do rođaka! Pa, ako ti nisam sto puta rekla da one služe za poklon, da se šalju dalje, a ne za jelo!
– Ali neko će da ih jede.
– Neće ako ima imalo mozga u glavi! To ide iz ruke u ruku, sa regala na regal! Pogledaj samo papir, i on je već otrovan! Ali tebi zinulo dupe…
Uistinu, desilo se da sam se jednom otrovala čokoladom. Parčencetom! Usud je hteo da je čokolada bila „mamina“, tj. za kuvanje. Moja grčka baka i ja smo se našle same u stanu, ja sam počela da vapim za čokoladom, baka je sve prevrnula i jedva izbunarila u špajzu tu verziju – za kuvanje – tri-četiri preostale kockice. Uzela ona jednu, ali njoj ništa. A mene su vodili u bolnicu na ispiranje stomaka. Baka je bila mesecima uvređena do koske jer je doktor, čuvši da je i baka jela otrovnu čokoladu, rekao: – Ma, manite, ona je stara, ona može i makaze da pojede!
Bake nema već dve decenije. Mama je otišla pre četiri godine. Aparat za merenje pritiska – dar grčkog rođaka – pokvario se još za bakinog mandata. Ljudi sve ređe dolaze u ovu kuću. Kažu da su nastupila takva vremena. Tata i ja se trudimo da budemo zdravi, ili makar da se tako osećamo.
Tu i tamo odem na neku slavu, ponesem bocu vina (nikad bombonjeru!), osetim se čudno gledajući skupe cvetne aranžmane, umetničke slike, tepsije od naročitih materijala, čak i mobilne telefone u svojstvu poklona. Pomislim – dobro je, bar nije za jelo. Osim cveća, sve može slobodno da se šalje dalje.
-
Poslovni aranžman
1.000 rsdMožda je sve moglo biti drugačije, ali u nekom drugom životu, pomislio je zagledan u hrpu poslovnih pisama koja su ležala na stolu, spremna za potpis. Sem njih, imao je još gomilu obaveza za taj dan, ali nakon novog poziva od kuće, više nije mogao da se koncentriše na posao.
Ustao je od stola i stao pored prozora. Sipila je kiša. Prohladna magla širila se nad gradom. Po takvom vremenu, nije mu se napuštala kancelarija, uprkos činjenici da ne može otkazati poslovni sastanak, no nije mu se ni ostajalo u njoj zbog razgovora koji je, takođe, morao da obavi tog jutra. Iako je važio za čoveka sa taktom, plašio se da u takvom raspoloženju, odnosno neraspoloženju, neće imati dovoljno strpljenja i hladnokrvnosti da sprovede u delo ono što je naumio. Vratio se do stola i uzeo mobilni telefon nadajući se da je Fernando još u zgradi. Prepustiće izbor njemu.
− Fer, još si u kancelariji? – upitao je čim mu se javio.
− Upravo krećem. Nešto si zaboravio da mi kažeš?
− Ne. Molim te, dođi u moju kancelariju! Odlučio sam da, ipak, ti razgovaraš sa kandidatima… kako bih mogao još malo da prostudiram ponudu pre sastanaka. Površno sam to sinoć pročitao.
− Ne veruješ u moju procenu? − upita Fernando, iako to stvarno nije mislio.
− Ma, daj, ne zezaj! Nisam baš raspoložen… Bojim se da bi mogle pobeći čim me ugledaju − reče skoro nestrpljivo, najednom želeći da napusti kancelariju što pre. − Ako se uopšte neko javio na oglas.
− Stefanija reče: nekoliko njih. Razumem te, ali… možda bi, ipak, bilo bolje da lično odabereš.
− Verovaću u tvoj izbor. Molim te, tu koju budeš odabrao, dobro proveri. Znaš već…
− Naravno. Treba li prilikom odabira da se vodim nekim posebnim kriterijumom?
− Ne znam na šta tačno misliš…
− Pa na izgled, prvenstveno!
− Da. Bitno je da izgleda pristojno, radi uverljivosti, ali je bitnije da je dovoljno zrela: da zna kada treba da govori, a kada da ćuti.
− Nadao sam se da bi to mogla biti Stela. Vi…
− Nema nas! − prekinuo je Fernandovu započetu misao jer nije imao nameru da sada razgovara i o svojoj bivšoj vezi. − Stela ima svoj put, ja svoj… U jednom trenutku su se ukrstili i to je sve.
− Dobro, dogovoreno! Lepo je to što mi toliko veruješ, ali bacaš me u vatru. Pomozi mi, bar malo… Crnu ili plavu? − Fernando je pokušao da se našali, osećajući nervozu svog sagovornika. Voleo ga je kao brata i zato je uvek bio uz njega, u svakoj situaciji, biće i sada. Mnogo puta je i on stajao uz njegove skute. Obojica su negovali taj bratski odnos, uspostavljen pre mnogo godina.
− Potpuno mi je svejedno. Možeš i za sebe izabrati jednu… Častim! − odgovorio je britko gospodin Sandal i prekinuo vezu. Odložio je telefon na sto i ponovo pogledao u pravcu prozora. Namrštio se prateći trag kišnih kapi na staklu. Njegovo raspoloženje bilo je gore od trenutnog vremena u Londonu, a i jedno i drugo gušili su ga, podjednako, već danima. Čeznuo je za Las Palmasom i trenutkom kada će poleteti tamo iako svestan da mu ovog puta odlazak kući neće biti nimalo prijatan, čak naprotiv.
Valerijano je bio najznačajnija osoba u njegovom životu. Među njima nikada nije bilo laži. Iz tog razloga se osećao tako bedno, ma koliko u tom trenutku njegov postupak bio opravdan − želeo je da udovolji starcu na samrti. On ga je podigao, školovao i naučio svemu. Sav svoj život podredio je njemu i bio mu podrška u svakoj prilici i situaciji, bez suvišnih pitanja, prekora i prebacivanja. I verovao mu je bezgranično − čim je stasao, prepustio mu je kompletno poslovanje dok je on ostao u senci velikog imena. Trudio se da opravda dato poverenje, vodeći firmu skoro besprekorno (i u Španiji i u Engleskoj), vodeći se principima koje je u njega usadio njegov deda, gospodin Valerijano Sandal.
Radio je predano i, iz dana u dan, iz godine u godinu, raslo je bogatstvo i moć Sandalovih. Ispunio je sva dedina očekivanja, sem jednog − da obezbedi nastavak loze, da Sandalovi imaju naslednika. Do ulaska u četrdesete, prećutno mu je to prebacivao, a onda je počeo otvoreno da negoduje govoreći da je Bog stvorio čoveka i kao obavezu mu dao samo jedno − da se umnoži. Ako jedan čovek ne ispuni svoju praiskonsku obavezu, bit postojanja, onda je njegov život ništavan, kao da ga nije ni živeo, jer iza nas ostaju samo naša deca kroz koju nastavljamo da živimo i nakon što nas prekrije prašina. Valerijano je bio neumoljiv u svojim nastojanjima da njegov unuk formira porodicu za njegova života.
Bio je više umoran od dedinih pritisaka s obzirom na to da nije imao ni najmanju želju da se vezuje za bilo koga, posebno ne emotivno. Nijedna od žena sa kojima je bio, a bilo ih je, nije u njemu probudila tu želju. Veze u kojima je bio uglavnom su se svodile samo na fizičku privlačnost, brzo bi planule i brzo se ugasile, ne ostavljajući za sobom neki poseban trag pošto se, u krugovima u kojima se kretao, nekako sve svodilo na novac, prestiž, dokazivanje, a on je želeo nešto drugo − njegovo poimanje emotivnog odnosa bilo je ispunjenost srca i duše onim što se novcem ne kupuje i drugima ne pokazuje radi reklame. U raskoraku između željenog, onoga o čemu je maštao samo u ranoj mladosti, i činjeničnog, predao se poslu verujući da je negde u zvezdama zacrtana sudbina svakog čoveka i da treba da bude zadovoljan onim što ima. Organizovao je svoj život onako kako je mogao i bio je zadovoljan njime. Valerijanova bolest, koju je izgleda dugo skrivao, poremetila mu je ustaljeni tok s obzirom na to da je on bio noseći stub njegovog života, neko koga je mnogo voleo i kome je mnogo dugovao.
-
Ljubav na lepom mestu
1.000 rsdPROLOG
Dejana…
Najlepši osećaj na svetu je kada se nađete na mestu gde želite da budete. Mestu kome pripadate dušom i srcem. Gradu u kome ste se rodili.
Iako nisam dugo živela u rodnom mestu, jer su se moji roditelji odselili u Hjuston, rado sam svakog leta dolazila u Srbiju. Tačnije, u svoj rodni grad. Nije da mi je jasno šta me je vuklo praznoj roditeljskoj kući, ali znam da je se nikada neću odreći. Zapravo, to je bila kuća očevih roditelja, a onda je došla meni u nasleđe. Nije to bila velika kuća, već ona starogradska prizemna, sa dušom mojih predaka. Nalazila se u centru, a opet je zidanom ogradom i živopisnim rastinjem to bila ušuškana oaza mira.
Za razliku od Hjustona, ovaj grad je disao punim plućima i sunce nisu zaklanjali neboderi. Saobraćaj je bio smešnog intenziteta, barem je meni tako izgledalo. Ovde je zapravo bilo suvišno koristiti automobil, sve je bilo nadohvat ruke. Za ovaj grad su govorili da je osrednji ali za mene je bio savršen.
Kako sam svake godine ovde provodila bar mesec dana, imala sam nekoliko dragih poznanika, kao i familiju. Ove godine je jedna poznanica bila odsutna sa sinoćne večere prijateljstva, a razlog je bio divan. Primljena je u bolnicu, prekjuče, pošto očekuje svoju prvu bebu.
Nakon brzog tuširanja, i još bržeg oblačenja, napustila sam kuću i krenula da je obiđem. Tačno sam stigla kada su posete puštene i ušla sam na odeljenje patologije trudnoće. U prvi mah sam bila neprijatno iznenađenja. Klime nisu radile u avgustu 6LJUBAV NA LEPOM MESTU mesecu. Kada sam malo bolje pogledala, klime nisu ni imali već prastari sistem ventilacije.
Zar je moguće?
Sledeće što sam primetila su bili zidovi zreli za krečenje, a zatim sam videla da im trpezarija služi i za posete… Da i sama nisam medicinski radnik možda ne bih osetila neprijatnu jezu duž cele kičme, ali iz moje perspektive ovo nisu humani uslovi ni za jednu stranu.
Na sve to, trpezarija je bila puna posetilaca i trudnica, par otvorenih prozora nije bilo dovoljno a svežeg vazduha nije ni bilo, već onog vrelog i sparnog.
„Dejana!“, glas moje drugarice me trgže iz razmišljanja i pogledah u desno.
„Biljo…“, u trenu se nasmejem kada je vidim i brzo joj priđem, pa je jako zagrlim. „Kako si?“, prvo je što pitam.
„Dobro sam. Imam bolove na deset minuta ali se sporo otvaram“, uprkos svemu široko se osmehne. „Kako si putovala?“, preusmeri se na mene.
„Super sam prošla, letovi nisu kasnili, ali pusti sada mene“, dlanom joj pomazim obli stomak i osmehnem se. „Kako ti je ovde?“, ne mogu da ne pitam. Nisam smela ni da pomislim da uporedim američka porodilišta sa ovima kojim sam u Srbiji videla.
„Dobro je. Vode računa o nama, redovno nas obilaze i pregledaju. Doktor je rekao da očekuje u toku večeri da se porodim… Uhhhh!“, namršti se i protrlja stomak.
A ja kao po komandi gledam u ručni sat i brojim sekunde i kad odahne, kažem: „Ravno trideset sekundi.“
„I šta kaže tvoja prognoza? Možda se ranije porodim?“, nasmeje se Bilja i obriše znoj sa čela.
„Nisam ginekolog i stvarno ne znam tajming. Sad mi je žao što tu oblast nisam malo bolje proučila.“
„Ma, ko je to nama doleteo?“, iza leđa začujem muški brundav glas i naglo se okrenem ka Biljinom suprugu.
Najpre se zagrlim sa njim, a zatim malo popričamo i kada čujem da je uzeo izlaznicu sa posla da bi došao ženi u posetu, zabezeknem se. Zar, zaboga, nije mogao dobiti slobodne dane? Kako mi je to pitanje palo na pamet tako sam ga i izgovorila, a onda dobila i odgovor. Kada mu se supruga porodi uzeće odmor i par dana koji mu sleduju kako bi spojio dve nedelje odsustva da joj pomogne.
Kroz dalju priču shvatim da žene nemaju svoje sobe, već njih šest ili tri dele jednu sobu, dok su im dva kupatila zajednička. Progutam sa teškom mukom knedlu od novostečenih informacija. Onda osluškujem druge žene. Jedne su bile mrzovoljne i žalile se na bolničke uslove. Druge su bile zadovoljne jer bolje od ovoga ne može. Treće su ćutale… Zapravo te treće su bile na održavanju trudnoća ili sa problemima u trudnoći. I dođavola, sve su delile jedno odeljenje. I one što očekuju bebu i one što očekuju pobačaj.
Da bih se uverila u istinitost onoga što vidim, upitam Bilju da li mi je zapažanje tačno? I moje zapažanje je dobilo dopunsku informaciju da nisu samo delile odeljenje već i istu sobu. Do nje je bila trudnica kojoj je plod uginuo i kojoj će kasnije uraditi kiretažu.
Nisam imala reči, niti sam mogla da pojmim da je ovo moguće. Nisam ni mogla da zamislim u kojim uslovima ovi lekari rade i kako uopšte uspevaju da rade?
Ostala sam do kraja posete i poslednja napustila trpezariju. Kako sam zakoračila u hodnik tako sam se ukopala u mestu jer sam videla doktora kako trči sa telefonom na uhu, a onda je zastao.
„Samo mi reci da je električar uspeo da osposobi transportnu izoletu?“, namrštio se slušajući sagovornika. „Ne znam da li 8LJUBAV NA LEPOM MESTU će blizanci morati na Institut za neonatologiju… Morala je na hitan carski“, par trenutaka je ćutao, prekinuo vezu i pogledao me.
„Nemate transportnu izoletu?“, u šoku sam pitala čoveka smeđe kose i zabrinutih plavih očiju.
„Imamo jednu i moraće da izdrži ako nam zatreba“, odlučno je rekao.
„Kako znate da će izdržati?“, nisam mogla da se zaustavim.
„Izvinite, ali ko ste Vi?“, ljubazno je pitao. „Posete su završene i…“
„Izvinite Vi“, posramila sam se zbog pitanja koja sam postavljala. „Medicinski sam radnik ali nismo kolege“, jedva sam prevalila preko usana.
„I po naglasku bih rekao da niste odavde“, dodao je.
Samo sam klimnula glavom da je to tačno ali nisam rekla odakle dolazim. Jer, naši uslovi rada se nisu mogli porediti sa njihovim uslovima i bilo šta da kažem bilo bi suvišno u ovom trenutku.
„Doktore!“, ženski glas sa pola hodnika nas je oboje naterao da se okrenemo prema sestri koja je prstom pokazala na jednu sobu i utrčala u nju.
„Nemoj to sad da nam radiš, pregurali smo noć, zaboga“, doktor je tiho zarežao i otrčao.
Ostala sam još jedan tren i čula kako nabraja koje medikamente da daju pacijentkinji, a onda vidim besnu trudnicu kako lupa vratima od kupatila i psuje jer joj se ono ne dopada.
Moja sledeća misao je bila – pa i ja sam se rodila na ovom mestu pre trideset i pet godina.
Tuga me momentalno savladala. Razočaranje me je udarilo kao brzi voz. Progutala sam otrovnu gorčinu i napustila bolnicu.
