-
Postojanje Borhesa
720 rsdKOLIBRI
Ustreptim sva na spomen kolibrija.
Takvo nešto malecno,
a stvoreno za podvige divovske.
Hoću li i ja da zasnujem svoj život na pevanju
mnogo većem od sebe?NE RAZUMEM
Ja ne mogu verovati da mi živimo na ovome
svetu, a da ne znamo kako smo nastali.
Veći me užas obuzima pred tim no pred smrću,
i kada god neko dete izađe iz utrobe tamne
pomislim kako to ništa ne znači za mene.
Moje oči nisu u toj utrobi
kao što nisu ni u meni.
Veći sam stranac sebi no što su mi strani drugi.
Kada vidim vevericu ili ježa, zanemim od
užasa.
Razumela bih da najgnusnije umrem,
ali ovo življenje,
ovo veranje, i puzanje,
ne pojmim,
ne razumem.REZ
Ovako je to bilo:
Ti si nokte moje nevine rezao,
da bi porasli u Sunce,
moju kosu punu bagrenja rezao,
da poraste do zemlje i upetlja se u
korenje sveta.
Ja sam se otimala rastu.
Mislila sam da će rasti sve samo ako se ne seče.
Svaki me je rez boleo više od reza jer sam mislila
da je rez kraj i ono što zovu smrt…
Vidi, ovu kajsiju režem da bi
sledeće godine narasla još više…
Vidi, ove tuje podrezane,
naredne godine biće bogomdane…
Dođi, da ti izrežem kosu i prepustim je
Vremenu…
Nisam se dala,
i uplela sam se u ono što bi izraslo do ambisa.
Zato, ako me iko odveže,
imaće od moga grbavoga tela
lijanu do
neba
da se
popne.POSTOJANJE BORHESA
Rodi se tako u jednoj zemlji čovek koji
nauči španski. U drugoj čovek koji
nauči bugarski.
U trećoj, turski.
Ne znam zašto to učine.
Nisu rođeni u Španiji, niti u Bugarskoj,
još manje u Turskoj.
Šta ih na to navede,
Kozji rog, tortilja, baklava, leblebije, serije,
ne znam.
Nemaju rođake po tim zemljama.
Nemaju ljubavi.
No, desi se.
Sila ih povuče.
Onda ti ljudi prevedu jednog Borhesa,
Gospodinova, Nazima Hikmeta.
Prevedu na svoj jezik.
Učine čudo za književnost.
Za čitaoce.
Rode se u nekim zemljama ljudi
plemeniti koji nam poklone Borhesa.
Borhes bi postojao i bez njih,
ali bi postojao manje,neuporedivo manje.
JA SAM LIST
Ja sam list,
pala sam.
Ne tražim opravdanje za sebe jer me sada gaze,
takav je život,
oni nekuda moraju prolaziti.
Na drvo me ne mogu opet postaviti.
Zato te gazimo, gazimo, gazimo.
Jedno dete veli:
Ja ću te sačuvati od tolikih smrti.
Onaj ko voli, skuplja život tvoj, ma kakav da je.
Stavlja me u Herbarijum.
Šta mari što si list,
i mi ljudi u grobove padamo,
i nas gaze dok nas dobro ne posade,
dok ne porastemo
kroz krv i suze. -
Stariji
900 rsdSipam sebi piće i pronađem na TV-u film „Goli pištolj“. Volim dobru komediju i volim da se izležavam, a možda su u pitanju i moje stare kosti.
Mrzim kad čujem interfon dok ležim. Nezadovoljno ustanem da vidim ko je u ovo doba.
– Stjuarte.
– Gospodine, ovde je gospođa Aleks Lines.
Moja plavuša.
– Pošalji je gore, i Stjuarte?
– Da?
– Nju nema potrebe da najavljuješ, ima slobodan pristup mom stanu.
– U redu.
Ovo nisam očekivao. Pre samo pola sata bila je sa mužem.
…
– Zdravo – pozdravlja me tiho.
– Zdravo.
– Prekidam li nešto? – pita me ljubazno.
– Samo „Goli pištolj“.
– Lesli Nilsen? – ozarila se.
– Da – potvrdim.
Prošla je pored mene i zaputila se ka TV-u.
– Dođavola! Dok stignem kući propustiću veći deo filma.
– Voliš ovo? – iznenadim se.
– Volim sve njegove filmove.
– Onda se smesti – predložim.
– Imaš li nešto za grickanje? – pita, ali ne sklanja pogled sa filma.
– Naravno.
Dok se Aleks smešta ispred televizora, ostavlja torbu i izuva štikle, ne primećuje ništa oko sebe.
– Volim ga – nasmejala se i okrenuo sam se ka TV-u. Scena sa kraljicom. Dobra je.
Pomaknem se i nazovem Stjuarta. Naručio sam grickalice i slatkiše.
– Nešto za piće? – pitam je.
– Aha.
– Šta?
– Aha.
Ma, je l’ mi ona to odgovara mehanički?
– Aleks! – proderem se.
– Molim? – cimnula se.
– Šta želiš da popiješ?
– Vodu – nastavlja da zuri u TV.
Stiže voda.
…
Ovo je smešna situacija. Doneli su nam grickalice, slatkiše, sipao sam nam vodu i dok se sve to dešavalo moja plavuša nije reagovala. Gledala je film i smejala se. Uživala je bez osećaja za ostale stvari oko sebe. Ili je ćaknuta, ili je od onih koji ne reaguju dok gledaju TV i čitaju. A ja? Ja sam gledao čas u TV, čas u nju.
– Reklame, šta imamo za hasanje? – okreće se ozbiljno ka meni.
– Posluži se.
– Lepo.
Otvorila je sve sto je bilo na stolu. Nikad nisam video da se neko toliko raduje hrani.
– Hrane li te kod kuće? – našalim se.
– Tvoje pošalice o hrani i meni me ne dotiču – izgovorila je nadmeno i nasmejao sam se.
– Imaš svu ovu hranu u kući? – šarala je pogledom.
– Ne, malopre su mi dostavili. Nisam znao šta voliš pa sam naručio od svega po malo.
– Volim sve. Ti?
– Očigledno manje volim hranu od tebe.
– Pa… – uvukla je noge ispod zadnjice.
– Dan mi je bio dug.
– Nisi večerala?
– Malo, pasta se ohladila dok sam pričala. Ne volim hladna jela.
– Ni ja.
– Ti i ja… – pogledala me značajno.
– Ne bismo uspeli?
– To me pitaš ili konstatuješ?
– Ne znam…Zašto si neoženjen u tim godinama?
– Nisam upoznao nikog koga sam želeo da zaprosim – priznam.
– Ali imao si veze?
– Naravno.
– Ozbiljne?
– Da, bio sam sa par žena u ozbiljnim vezama.
– Ali ne dovoljno ozbiljnim za brak?
– Ne. Šta je sa tobom?
– Pa…imala sam neozbiljne veze do Krisa, on mi je bio prva ozbiljna veza, venčali smo se i…
– Kad?
– Pre pet godina.
– Nemate dece?
– Ne.
– Zašto?
– Pa…komplikovano je.
– Shvatam.
– Ne tako…ja nisam sigurna da li želim decu – ugrizla se za usnu.
– To nije neuobičajeno – ni ja nisam siguran da ih želim.
– Hvala – nasmejala se.
– Samo mislim da nemam taj instinkt – slegnula je ramenima.
– Ima vremena, mlada si.
– Znam šta ne želim.
– Šta kaže Kris na to?
– Nisam mu rekla.
– Takva tema nije iskrsla u braku?
– Bili smo fokusirani na firmu.
– Zajedno ste je osnovali?
– Da.
– Zašto onda izgleda kao da si ti glavna? – prepoznao sam to.
– Ne, firma je Krisova, ja samo…
– Upravljaš njom. Nije teško zaključiti, ja sam veliki klijent, a ti radiš sa mnom. Oni tipovi na večeri…ti si vodila glavnu reč.
– Dobra sam u svom poslu. Kad smo kod posla imam dobre vesti. Pronašla sam dva naselja i već pregovaram sa ljudima oko preseljenja.
– To jesu dobre vesti.
– Jesu…o filmu.
I tek tako prestali smo da pričamo.
-
Svi eseji Momčila Nastasijevića
1.000 rsdБЕЛЕШКЕ ЗА СТВАРНУ МИСАО (I)
Одсудно почети. И плуг учини земљи насиље. И клица семену. Нема рођења ако се тиме није ма у чему умрло. Почетак је тада суштински што и крај, све буде у свему, и ни краја ни почетка. Од великог хоћу тада настане још веће морам. Тада и мисао из мозга суштински није друго до бризгање биљке из земље.
Те духовну јаву, као легитимно даљу стварност у себи, тек осетим одакле престаје обмана моје мисаоне слободе.
И назрем ту ванличну јаву духа: као геометрија је, али жива, али несамерљива. И за колико се усудим, ипак, у мерење, сигуран је знак, за толико још нисам изишао из себе.
У чему је критеријум мојих лутања и обмана? Са ове окуке или оне, наједном јасно ми се отвори сазнању: управо кроз та лутања и обмане, несхватљивом неком систематичношћу, нешто се у мени све даље и даље изаткива. Као ко је слеп, а ипак налази себи пута. И ето, у тој јави, која је са све већим остварењем све мање моја, тек у њој назрем себи оправдање.
Тиме што постојим у кретању, тиме што расуђујући одлучује мозак хоћу ли овуда или онуда, не претерам ли врло често у нецелисходност, крећући се само ради кретања, мислећи ради мисли. У томе је самообмана слободе (читај: произвољности) мисли. Као точак који је на зупце, а независно се окреће, не изазива собом никакав даљи покрет.
Јер има стварна мисао. Она је чудесно (а зар то није исто као кад бих рекао природно) продужење, као у даље некуд стање, целокупнога кроз човека оствареног постојања.
Али, понављам: зубац мозга врло често не хвата претешки точак стварности. Часовник се усцактао, и никад боље, али сказаљке не показују време. Зауставити тада мозак, безмало, па је исто тако немогуће као зауставити желудац или срце.
Јер чему ма и појам, ма и суд више преко телесне, преко животне неопходности. И назрем: само се кроз тај минимум достигне до максимума.
Тешкоћа коју обиђем у ствари ослаби ме, за колико бих ојачао да је савладах: никад ни у чему себе обманути. До самоуништења. До свесмислене чистине. До духа.
И, ако сам у току заиста, онда за чим било покренут, уложити се сав. (А зар у понечему и тотално мировање не значи то?) И ништа, буквално ништа, не сачувати за себе.
Јер се распада животна уштеда, таложи се, затвара излазе у чистину. И јер потрошити се ради другог, ради свачега што није своје ја, назрем, само је нужна припрема, олакшање себи страшног суда преласка у даље стање.
Шта бива са неутрошеним? Шта бива са чврстим кад му је тренутак само још остао да је гасовито, а још није било течно?
Кад највише, и од свачега, стрепим за себе, наједном, и као нехотице, неизрецима нека тишина завлада у мени. Зовем то, из агоније свог ја уструјати у биће. За драгоцени тада тренутак, све ми толико исто буде значајно колико до малочас самом себи ја. Страх ме је кочио, страх предодређивао моје кораке, страх од личног престанка. А гле, животиња и биљка и свака у Бога твар, јер су поштеђене од самообмане престанка, јер су својим постојањем истовремено и ја и не ја, само су оне у потпуности, само оне у лепоти бивања. А ја, коме је дужи пут досуђен, и патништво на том путу, све донде не докле кроз све завојице свога ја не измождим себе до ванличне свести.
Тек одатле све јесте и све је моје, јер ни ја више нисам свој. И тек одатле, пропевати, а то се дубље може ћутањем него гласом, једини је одзив на све призиве. И јасније но икад осетим, само сам смерна струна: затреперим под неким моћним гудалом.
Тако и звоно: не одаје звука, мукао му буде трептај, ако не лебди у простору.
Тако и Шекспир: мукао чвор себе (а то је свега страдалничког у човеку) раздрешује у Хамлета, у Лира, у Ричарда III. Отпевава кроз њих што би, затворено у тврде зидине Шекспира јединке, да затрује себе сумњичавом мисли; да је од доброте оболео, слепо себе у ништавило расточи; да силу Ероса изопачи у насладу убијања. Отпевава, а то значи ништа мање него: чега се год човек ослободи кроз дух, најдрагоценији је дар свима за бескрај појединачних ослобођења.
Порођајни бол тада је суштински што и радост стварања.
Живећи у сржи сам, па био или не био свестан ње. Ако иоле јесам, онда још и живећи ријем по животу за том сржи.
Што истинитије сазнајем, то дубље заборављам себе. И гле, дође тренутак кад при најчистијој свести човек се насмеши и оном, и тим дубље, што њега најличније погађа. Насмеши се од сазнања, од радости сазнања.
Исто тако, и бол још из материне утробе, зар би се икад преболео, да са чудном упорношћу тражећи се, не продре најзад израз: родни тај бол је, у свему наћи себе, свему се саопштити, до заборава свог извора, до расплинућа твари у истоветност бивања. А тек одатле настане феномен певања: родни бол се изокрене у радосног остваритеља надстварности.
Квари ме, домогнути се већег него што подноси сопствена снага. Јер обманув се да могу више него што ми је дано, оно недовољно моћи оде на изградњу привида надмоћи. Сигуран пут у наказност.
А напротив, необично порастем у моћи ако ми се мањи делокруг одреди него што заслужујем. Осетим се претекао. А од претека тек настане истинска делатност.
Исто тако, имати ван стварне потребе, опасност је да се скучим у грамжљивца, или распаднем у сладострасника. И делио бих људе према томе колико који без личне штете може поднети злата. А највећем броју дао бих за длаку мање од насушног.
На штакама појма и суда гегуцам кроз суру привидност спореднога. Полазећи у главно, са штакама нестане и сакатости: без иједног средства са крилатом лакоћом тамо се улеће.
Јер расуђивати, већ је почетак пораза пред суштином. Изразити суд, суштински је пораз.
(1932)
-
Ah, te oči konja
900 rsdDrljača
Tetka je debela, kod nje je prljavo, krevete niko ne namešta, prljav veš leži u gomilama, kuća se nikada ne provetrava. Toliko je mnogo slučajnosti, toliko je nezavršenih poslova i nezašniranih krajeva, usred pranja sudova ona sedne za trpezarijski sto u dnevnoj sobi i sređuje frizuru, sedi sa šnalom za kosu u jednoj ruci dok se sređuje drugom, a ipak ni to ne uspeva da dovrši.
Upalila je gasnu ringlu, tiganj je vreo, ona prži slaninu, razbije dva jajeta, uprkos svemu to je u stanju, zna da hrana treba da se iznese na sto kada muškarci dođu, ali i dalje nije završila pranje sudova, sedi u dnevnoj sobi, kači i poslednju šnalu za kosu i vraća se slanini, zagorelim jajima. Isključuje gas, baca nekoliko kriški hleba na sto, jetrenu paštetu, margarin, kutiju keksa, ona to gotovo sipa iz rukava, sada je i naprala toliko sudova da ima i čistih šolja i noževa i tanjira, ona reže još tačno dve dodatne komadine hleba i u istom tom pokretu lomi okrajak, trpa jednu polovinu usta, a drugu baca psu.
Muškarci ulaze, naradili su se, imaju onaj sjaj rabotnika u očima, razdrljenih košulja i velikih šaka, sedaju za sto i počnu da mažu margarin na hleb ali ona ne seda s njima, nikada, ona nema mira, pokupi samo dve mrtve muve iz toplog mleka u smočnici, nalije iz kofe u bokal, s debelim slojem žućkastog kajmaka, jedna utopljena muva pliva, stane zadnjicom priljubljenom uz šporet i jede keks, sipa vrelu vodu u lonac za čaj. Ona razgovara s muškarcima, pita za ovo ili ono, ali nikada se ne zadržava na temi, nju odgovor ne zanima, nikada se ne upušta u priču o onome o čemu oni razgovaraju, o tome kako se sve odvija u uobičajenim rutinama ili po nekom već zacrtanom planu.
Razgovara se o repi, raznim vrstama čičaka, ledenoj travi, zdravcu, o senu, treba li ga okrenuti, da li je dovoljno ležalo, mogu li računati da će ga sutra uneti ili tokom večeri, ima li šanse za oluju, štaviše za pljusak, koliko će tovara ostati. Ali ona se time uopšte ne bavi, time da im se mogu isprečiti sve moguće teškoće, da mogu iskrsnuti raznorazni problemi, ona ne vidi drugo do da je lep taj tamo tovar, sva ta roba, sama količina, da će je biti do krova, ona se vazda nalazi negde drugde, izvan konteksta, onog čisto praktičnog, kako će se to sve uneti u ambare i silose, ona ič ne ulazi u taj posao i te napore koji se ulažu da bi se do roda došlo.
Ona se uvek nalazi u istoj rasejanosti, u mirisu sena, tom vazduhu vrelom od sunca, gotovo kao od pekarske peći, u mirisu rose i kravlje balege, u vazduhu prepodneva, u mirisu pokreta, efikasnosti, ali ne svoje efikasnosti, već muškaraca, njihovog znoja, smrdljivih nogu, čekinjave brade i duvana. Ona ih pogladi po obrazu, i muža i devera i štalskog momka, razdvoji jaja na oko jedno od drugog, istrese svako ponaosob iz tiganja na njihove tanjire i odvrne radio da čuje vesti, da čuje glas Olea Emila Risejera. Ali njoj ne znači to šta on priča, već glas, taj dobro znani glas koji ispunjava kuhinju, ispunjava nju, i koji je jednako stvaran i živ kao ti muškarci, kao da joj je Ole Emil Risejer blizak prijatelj, rod rođeni, štaviše najbliži rod, kao i svi koji ulaze u taj krug, njen krug.
Ona maže jetrenu paštetu na hleb za kera, jednim uvetom sluša muža, pa devera, sluša o drljači, koju su već pre kafe okačili na dizalicu na traktoru i vratili se senu, na trenutak, dok se stoka hrani, sedi u ogradi kod teladi, a muškarci su opet isparili, nema ih u kuhinji. Ali ona ih prati, izađe na stepenište, odjednom ne može bez njih, već čezne za njima, ne smeju da idu, nedostaju joj, ona slèdi devera sve do traktora, sve dok ne zauzme mesto i startuje motor.
Njoj se čini da je sve to tako lepo, miris benzina, blok motora i vruće ulje i izduvni gasovi, ne može toga da se nagleda i namiriše, treba da ubije vreme, sve to vreme, dok se oni ne vrate, dok ponovo ne bude morala da postavi sto za njih, opere posuđe i pripremi hranu, dok opet ne bude nameštala krevete. To je čitav jedan beskraj vremena u koji je bačena, od čega je hvata strah, na trenutak, tako da joj šake utrnu, izgubi osećaj u njima.
Ali njoj ne uspeva, nema snage da ode s njima na polje, napolje s muškarcima, gde njeno telo samo smeta. Ona ne može da se znoji, ne može ništa da podigne, ne može da se natera na to, ne može da bude nigde drugde osim u kući ili u bašti ili u Šumici, ne može da bude u nekom drugom svetu osim u ovom svetu koji sama definiše, u širenju lepog raspoloženja, u toj priči čiji smo deo sve vreme dok sedimo s njom za stolom, posežući rukama da uzmemo mleko.
Ona uhvati poslednji nagoveštaj drljače preko ograde, zujeći zvuk zubaca, svega dobrog što drljača sadrži, oguljenu žutu farbu, snažan zamah u vazduhu dok visi na dizalici i toliko je puna sebe kao drljača, jedno dovršenje misli, svake predstave o tome šta jedna drljača može biti, i tako, s potvrdom onog dobrog, ona može da nastavi dalje.
Jer ničeg nema a da nije dobro, za to se neko pobrinuo, jer takvo je stvaranje, upravo kao dovršenje misli, svake predstave o stvari. Drljača jeste takva, i krošnja zlatne kiše je takva, a sada i senka ispod nje, i baštenska stolica u koju Tetka sedne i gde na trenutak misli da čuje đeram, spusti pogled na mrave, koji su tako užurbani. Sedi ona tu s novinama, fale joj naočare „za blizu“, guli krompire i već ide do sanduka u ledari da donese kolbase ili mleveno meso za faširane šnicle.
-
O izračunavanju zapremine II
900 rsd# 368
Pa šta sam ja zamišljala? Vreme kao ringišpil u koji možete da se popnete i da siđete s njega kako vam se ćefne? Godinu kao reku koja teče negde ispod mog osamnaestog novembra?
Sedim pored prozora u sobi broj 16 u „Hotelu di Lizon“. Sakupljam dane. Trista šezdeset pet novembarskih dana. Ali koja vajda od toga? Kao da gomila istovetnih jesenjih dana može da bude godina. I koja vajda od toga muvati se pri kraju takve jedne godine i spremati se za skok? Ili ronjenje? Godina dana čekancije i evo opet je došao osamnaesti novembar; mogla sam lako i bez ponavljanja na ovom mestu u koje sam upravo ušla. Da li sam to zamišljala: osamnaesti novembar s otvorenim vratima i slobodnim prolazima do nekog prepoznatljivog vremena? Možda. Ali nije tako kao što sam mislila.
Cunjam u svom osamnaestom novembru. Tražila sam gde ima neki izlaz, ali nema izlaza. Tragala sam za razlikama, ali nema razlika. To je jedan te isti dan, i sada ne znam kako sam mogla da mislim da je negde dole ispod svih ovih mojih dana ležala neka obična godina s jednim novim osamnaestim novembrom koji se polako približava. Kao da se istinitije računanje vremena nalazilo negde u dubini, kao da su sva moja ponavljanja bila samo površina, a da je prava godina gamizala ispod nizova osamnaestih novembara. Kao da će neki novi osamnaesti novembar da ustane pre kraja godine i povede me nazad. Ili će proći pored mene, pa da mogu da uskočim u njega u punoj brzini, iz mog vrtloga ponavljanja. Kao da će mi doplivati neki pojas za spasavanje, neki novi osamnaesti novembar koji će moći da me spase iz okeana ponavljanja, parče nekog plutajućeg debla za koje bih mogla čvrsto da se uhvatim dok ne dođem do nekog kopna, dok me voda ne izbaci u devetnaestom novembru, i jednom danu s friškim novinama uz moju kaficu, s novim recepcionerom iza pulta, u jednom jutru bez kiše. Ili možda s pljuskom, poplavom, grmljavinom, snegom, čim bilo, samo da je nešto drugo. Kao da je moj dan broj 365 bio neki magični završetak, ne samo brojka u beskonačnom nizu. Kao da je moj dan broj 366 bio neki novi početak, neki novi osamnaesti novembar. Sa hodnikom do devetnaestog. I dvadesetog. Kao da je postojao neki izlaz, ne samo dan, koji je nestao i ustupio mesto sledećem osamnaestom novembru pa opet sledećem danu, do dana broj 367 i dana broj 368 i jutra broj 369.
Ako se ništa ne bude desilo, niz će biti beskrajan. Ništa se nije desilo i niz jeste beskrajan. Nije mi došao neki novi i drugačiji osamnaesti novembar, iz dubine nije pokuljalo neko istinitije računanje vremena, nije mi doplovio čamac za spasavanje, nisam izbačena na obalu u devetnaesti novembar, i nije nastao nikakav dvadeseti. Ovo je onaj isti osamnaesti novembar, i ne može se videti nikakva promena.
Juče sam se rano probudila. Pala sam u dubok san posle dolaska u hotel, iscrpljena posle onih mojih dana u napetom iščekivanju novog i promenjenog novembarskog dana. Probudila sam se uz trzaj i odmah sam mogla da osetim kutiju s rimskim sestercijem koji mi je Filip Morel dao. Ležao je u svojoj kesi pored mog jastuka, i setila sam se šta se bilo dogodilo: da sam srela Filipa i zajedno s njim otišla u njegovu radnju. Da su mi Filip i Marija pokazali svoj novi stan. Setila sam se našeg lutanja kroz predmete ranijeg stanara. Ispričala sam im za sve: da se vreme raspalo, da se nadam da ću se vratiti u prepoznatljivo vreme. Oni su me doslovno isterali s rimskim sestercijem u kesi.
Smesta sam ustala iz kreveta, obukla se i sišla do recepcije. Nisam znala koliko je bilo sati, ali novine su bile donete i to su bile iste one novine. Od osamnaestog. Tek odštampane i netaknute. U trpezariji je kafa potekla iz onih aparata, stolovi su bili postavljeni, a osoblje je počelo da donosi hleb i kroasane na poslužavnike i u košare. Sela sam i ponadala se da će barem nešto biti drugačije nego za drugih novembarskih dana, ali nije bilo razlike, i uskoro sam videla kako se jutro ponavlja. Videla sam ona dobro poznata lica i pokrete. Videla sam krišku hleba kako pada na pod, lak i slabašno lelujavi pad s efeom. Bio je to onaj osamnaesti još jednom, naravno da je bilo to.
Čitav dan otkako sam se probudila pa sve dok uveče nisam legla na spavanje, u svemu, ama u svemu je bio tačno onakav kao svi drugi dani, jedan dan pun prepoznavanja, i kada sam se jutros probudila, opet je bio osamnaesti novembar. Nije bilo nikakve razlike.
Nesmetano sam prošla u godinu 2, ili bolje rečeno, stigla sam do osamnaestog novembra #368 u vremenu bez godina i bez godišnjih doba, vremenu bez sedmica i meseci, bez ičega drugog osim jednog jedinog dana koji se ponovo odigrava, i mogu samo pretpostaviti da će se tako i nastaviti. Ne mogu drugo da pretpostavim. To je neka greška koja se ne može ispraviti. To je postalo hronično. Jedino što se vraća jesu moja dvadeset četiri časa. Dolazi jutro, dolazi veče i dolazi noć, pa ponovo dolazi jutro, istog dana koji je „prošao“.
Sedim u sobi broj 16 „Hotela di Lizon“. Danas nisam doručkovala. Nisam stigla dalje od recepcije, gde sam bacila pogled na novine, a onda sam se okrenula nalevo krug u moju sobu. Ne želim da vidim kako se kriška hleba leluja prema podu.
-
Gramatika smrti Terra Suicida- antologija pesama pesnika samoubica
1.600 rsdСапфо (око 600. пре нове ере)
[55] Кад умреш…
Кад умреш, умрећеш скроз.
Без помена,
без права на живот,
јер међу ружама Пјераиде
ти место немаш. Него
кад једном одеш,
тумараћеш као сен
чак и у кући Хадовој,
међу мртвима.Жерар де Нервал (1808–1855)
El Desdichado
Ја сам мрачан,– самац, без утешна мира,
Принц аквитански кога кула крије:
Једина ми звезда мртва је, – а лира
Звездана са Црним сунцем Меланхолије.У гробној ноћи, ти што ми јад спира,
Врати ми Позилип, мора Италије,
Цвет који радошћу болно срце дира,
Чардак где се бршљан око руже вије.Личим ли на Љубав, Феба?… ил’ Бирона?
Краљичин ми пољуб још челом румени;
Пећином сирене сањало се мени…Двапут смело пређох преко Ахерона,
Смењујућ` на лири с Орфејева крила
Уздахе светица и гласове вила.Пејо Јаворов (1878–1914)
Нирвана
Спавају вечне воде, безбрижне воде – дубоке,
у њима се огледају небеске звезде,
ми пловимо, звезде нас боду кô жаоке,
и дрхтимо због дубина што под нама језде.Спавају вечне воде, дубоке воде -безбрижне,
над њима се нагињу хоризонти мрачни.
И шаљемо погледе безнадежне,
а страхови се показују тачни.
Те прастаре воде, вечне воде – кристалне,
дубоке и безбрижне, изазовно ледне…
Страх нас да пијемо – душе страдалне,
бесане, безнадежне, бескрајно жедне.Сара Тиздејл (1884–1933)
Није ме брига
Кад будем мртва и блистави травањ
из косе проспе на ме капи кише,
скршеног срца нагнеш ли се к мени,
није ме брига више..Смирена бит ћу ко лиснато стабло
ком гране свија киша која пада,
и њемија ћу бити, каменија срца,
него што ти си сада.Георг Тракл (1887–1914)
Јесен усамљеника
Обиљем плода тамна јесен трепти,
пожутео је сјај лепих летњих дана.
Из трошне љуске чиста плавет лети;
лет птица бруји од старих предања.
Помуљано је вино, тих одговор цепти
кроз загонетке овога благог ткања.И овде-онде крст врх пустог хума;
у рујну шуму једно стадо сврну.
Облак над водом језди попут чуна;
починуо је тèжак; звуци трну.
Вечери крило плаветно без шума
дотиче сламну стреху, земљу црну.Кроз веђе трудног сад ће да се јави
рој звезда; хладне собе спокој сколи,
Анђели тихо излазе из плавих
очију оних које љубав боли.
Шумори трска; кошчата језа дави
кад црна роса капље с врба голих.Алфонсина Сторни (1892–1938)
Улица
Отворени пролаз
између високих зидина.
Сваког тренутка
тамна уста врата,
цеви трема,
спроводне смицалице,
за људске катакомбе.
Нема ли језе
у предворјима?
Мало насиља
у узлазној белини
степеништа?
Корачам журно.
Свако око које ме мотри
множи се и расипа.
Шума ногу,
ковитлац летећих
кругова,
облак крикова и шумова,
одвајају ми главу од трупа,
шаке од руку,
срце од груди,
ноге од тела,
вољу од њеног споја.
Горе,
плаво небо
умирује своју прозрачну воду:
њим златни
градови броде.Марина Цветајева (1892–1941)
Андре Шеније се попео на стратиште…
Андре Шеније се попео на стратиште,
А ја живим, и то је страшан грех.
Има времена – железних – за све.
Није песник ко пева док барут мирише.И није отац ко са сина што иде на ратиште
Дрхтећ скида оружје, убојни плех.
Има времена када је сунце – грех.
Није човек ко у наше дане живи и дише.Сергеј Јесењин (1895–1925)
Не дозивам, не жалим, не плачем…
Не дозивам, не жалим, не плачем.
Ко с јабука белих цветни кад
Све ће проћи. Сувим златом начет,
Никад више нећу бити млад.Више нећеш трептати ко птица
Срце, зимом дотакнуто злом.
Ни земља ме брезинога цица
Не намами бос да лутам њом.Душе скитње! Све ме ређе пренеш,
Све ми ређе палиш уста пламна.
О свежино моја изгубљена,
Очи бујне, поплаво помамна!
На жељама шкрт сам ко на злату,
Мој животе, беше л` ми тек сан?
Ко на рујном да пројурих ату,
С прамалећа кад заруди дан.Лишћа бакар тихо капље с клена,
На том свету пролазно је све…
Нек је свака ствар благословена,
Све што дође да цвате и мре.Чезаре Павезе (1908–1950)
Земља јеси, и смрт јеси…
Земља јеси и смрт јеси.
Твоје годишње доба је мрак
и ћутање. Од тебе
ништа на свету није
даље од свитања.Када изгледа да се будиш
јеси сушта бол,
бол ти је у очима и крви,
али ти не осећаш. Живиш
као што живи камен
или тврда земља.
И облаче те сни,
кретње, јецаји
које не познајеш. Бол
попут воде језерске
дрхти и опасује те.
По води су кругови.
Пушташ их да ишчезну.
Земља си и смрт.Бранко Миљковић (1934–1961)
Горан
Ноћ сувише велика за моје звездано чело
у неким шумама црним непознатим
И дрво је рекло немој Јутро моје бело
име ти своје остављам кад не могу да се вратимПчеле слећу на леш кога нема
Звона одлазе у простор црним степеништем
Мој је завршен дан. Ал се на починак не спрема
сан мој иза брда где мртав себе иштем
Овде доле свако своју таму има
Мој мрак је сенка птице. О неима
пута којим би до мене могли доћиКо пролеће које заборави да цвета
сад лежим мртав на северу света
Смрти љубоморна највећа моја ноћи! -
Gramatika smrti – antologija pesama pesnika samoubica
1.600 rsdИвана Брлић Мажуранић (1874–1938)
Јутро
На истоку огањ свети
Рудећи свој диже плам,
Плахе сјене крајем бјеже
И расипа зора прам.Игра титра вода млада
И немиран дах је њен,
Видим: ријеком свјетло тече,
Уз обалу тоне сјен.Труне чамац. – Весло црно
Бије уза влажни крај –
Трза чамац: трулим рубом
Овија се златан сјај.
–– – – – –– – – – – –
Сиви дан се уздигнуо,
Изгорио свети плам,
И већ мирно струје воде
– – Труне чамац, црн и сам.Џек Лондон (1876–1916)
Свему је крај…
Свему је крај…
Лауте нек умукне звук!
Појања брзо мину
К`о сени трепераве што се вину
Кроз љубичасту детелину.Свему је крај…
Лауте нек умукне звук!
Негда ја певах к`о дрозд први што пева
Са жбуња росног грања
А сад ми душом влада мук.
И к`о посустала сам шева
Кад јој из грла пој више не одзвања;
Прош`о ме је час клика, прош`о час певања.Свему је крај…
Лауте нек умукне звук!Штефан Цвајг (1881–1942)
Јесења шетња
Свет миран као сан. Тек каткад врх сува жбуња
одјекне промукло неког гаврана крик.
Као тешко олово над сивом земљом куња
суморно небо, и самотне јесени лик
тихо се преко сивила и једноличности шуња.У ћутању препуном речи лутам преко њива,
напустив незадовољен светлости летње пир.
Последња гласна жеља тули се и почива.
Све приснија ми јесен. Осећам њезин мир.
У самовању ми срце богато и велико бива.Туга која струји кроз тамна села и шуме
од своје среће остави у мени богат траг,
благословена скрушеност ко молитва уђе у ме,
и живот ми изгледа звонак, чист и вечерње благ
откако јесењу суморну братску реч разуме.Сада ћу да почивам ко уморно мрко тле…
Идем кроз утихло време сањарски блажен и смеран,
а врела рука чежње постаје нежнија све.
Ко да на путу моме пријатељ срете ме веран,
одавно близак мени, а непознат пре.Јанко Купала (1882–1942)
Дођи ми
У пролеће дођи амо,
Као цветак буди.
Процветај лепотом са мном,
Мисао разбуди…Дођи ми у лето живо
Као класак млади.
Жетелачком песмом с њива
Мисао заслади…Дођи ми у белу зиму,
Ко сунце ме овиј.
Позлаћеном бајком дивном
Мисао дозови…Дођи ми у јесен свелу,
Попут звезда бледих.
У свет далек, шумор јела
Мисао поведи…И на гроб ми исто стани,
Као цветак падни.
Белом руком клен ми стамен
Од срца посади…Валтер Бенјамин (1892–1940)
Сонети, 17
Не брани харфа што на ветру виси сама
Да дах смрти твоје такне струне њене
Што на мору прави вале разведрене
И распири у срцу ватру силног пламаОтимаш у рани час јутарњи мене
И размишљаш још о сребрним галијама
Пламеног разговора пре но што ти тама
Приклони чело о влажне морске стенеМог`о би дах пуштен до тебе да се пење
Али ти поглед заклонише облаци
И ти још ослушкујеш жалобно знамењеШто се ка теби у ноћном ветру баци
Чујеш тај звук који замирући пада
С моје харфе сломљене сред последњег јада.Мисузу Канеко (1903–1930)
Када сам сама…
Када сам сама,
Ко други ће знати за то?
Када сам сама
Моји се пријатељи смеју.
Када сам сама
Иако је мајка увек са мном.
Када сам сама
И Буда је такође сам.Милан Симић (1905–1960)
Привидан мир
Начинићу лице спокојно
и око ће ми бити
мутно, нејасно, затворено
да ми никада нико
у душу не продре.
У себи свити,
као паукове нити,
танко, свилено гнездо
сновима својим
и чуваћу их тако
у души покопане
као светињу највећу.
И нико неће знати
да дубоко у мени
лежи покопан читав један свет.
И око ће ми бити мутно, нејасно,
и лице ће ми бити спокојно
да ми никада нико
у душу не продре.Бранко Ћопић (1915–1984)
Ведрина
Ведрином твојом, Бранко, сијају наши дани,
свака је слободна рука и ником није тијесно,
ево се јатимо бурно, ђачки, на свакој страни
у коло обијесно.Момак црноок језди и коњиц вришти врани,
као што некад бјеше у твојој пјесми првенцу,
драгани трепти срце и крчаг разбити неће
дјевојка на студенцу.Не тугуј, пјесме твоје ничија сирочад нису,
не буди сузан, Бранко, та нисмо на растанку,
ево их с нашом колоном – дјевојке распеване
ко путник на уранку.И нико код нас, Бранко, не вене тужно у мраку,
јесењом тугом сувом нису засути пути:
никада код нас пјесник више умријет неће,
нити му лисје жути.Виолета Пара (1917–1967)
Хвала животу
Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је две звезде захваљујући којима,
кад их отворим, савршено разликујем црно од белог,
на високом небу дубоки звездани зденац,
а у мноштву човека кога волим.Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је да чујем јасно
зрикавце и канаринце,
чекиће, турбине, лавеж, олује
и нежни глас онога кога волим.Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је звук и слова
речи које изговарам: мајка, пријатељ,
брат, заслепљујућа светлост,
пут душе онога кога волим.Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је пут за моје уморне ноге,
којима сам обишла градове и мочваре,
плаже и пустиње, планине и равнице
и твоју кућу, улицу и двориште.Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је срце које снажно куца
када гледам плодове људског ума,
када гледам добро које је тако далеко од зла,
када гледам дубину твојих светлих очију.Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је смех и дао ми је плач
да разликујем радост од жалости,
од којих се састоји моја песма
и песма других која је иста песма,
и песма других која је моја песма.Хвала животу који ми је толико дао.
Примо Леви (1919–1987)
Понедељак
Шта може бити тужније од воза?
Што полази кад мора,
Што нема до једног гласа,
Што нема до једног пута.
Ничега нема тужнијег од воза.Или можда од теглећег коња.
Затворен између две руде,
Не може чак ни да гледа у страну
Његов је живот за кораком корак.А човек? Зар није човек тужан?
Ако поживи дуго у самоћи,
Ако мисли навршило се време
Онда је и човек ствар једна тужна. -
Beli, norveški čovek
810 rsdškolski fotograf u prvom razredu
moli me da oči otvorim više
školski fotograf u drugom razredu
moli me da oči otvorim više
školski fotograf u trećem razredu
moli me da oči otvorim višenakon toga
kad neko hoće da me slika
otvaram oči
koliko god moguradim u nrk
i nedavno sam kupio stan u ulevol hagebiju
vratio sam se s posla
s novinama pod miškomprvi sused koga sam sreo
pita da li sam iznajmio stan od nekogdrugi sused kog srećem
pita da li sam novi raznosač novinamoje korejsko ime
suh, jung-su
dato mi je
jer niko nije znao
kako sam se zvao
moj datum rođenja
15.11.80.
dat mi je
jer niko nije znao
kada sam rođen
moje norveško ime
brinjulf jung tjen
dato mi je
jer je trebalo da postanem
naslednikizgubio sam svoje korejske roditelje
pa sam dobio norveške
sad stvaram svoju porodicukad sam dobio prvo dete
nisam više bio sam na svetu
po prvi put u životu
imao sam nekog ko liči na menegledati svoje prvenče
bilo je kao povratak kroz vreme
kao da posmatram sebe
kao novorođenče
kao da posmatram sebe
ležim uvijen
u ćebencegledam sebe gde ležim
u naručju
jedne bele ženeja i deda
zovemo se skoro isto
brinjulf tjen
brinjulf jung tjen
ali ta mala razlika
srednje ime
četiri mala slova
stvaraju čitav svet
između nas -
Zavetrina
720 rsdZavetina
Igramo da ne bi uginuli,
na putu
do bagremovih šuma
polažu se venci za stado,
za mladunčad šaka zobi
obolele kopita
i
ogrlica od lastavičijih zuba.
Grebemo po zori da ne bi urlikalaDogled
Pod mesečevim srpom,
Adamovom jabučicom,
moj narod spava.
Žmuri na jedno oko.
Baca novčić.
Po jedna glava za svaki strah koji poznaje.
Jer
Ispod glave ne pada
ništa
i
ne raste
ništa
samo
ponekad
razmišlja
kišaSveta
U zemlji divlje jaradi
i pitomih soli
iznikao je moj
sveže izbrijani otac.
Tog dana smo
zamesili četrdeset ptica
i pritisli ih kamenom
da ne bi nadošle.Na dan kada je umrla kraljica
ova kuća je opasno počela da liči na mene
U dnu vrata
gde
svako
miriše na sebe.Senka
Moja senka je umetnik.
Pucam joj u koleno
i ona mi mazi stopala
noću.
U naletima belih godina
I rasnih pasa
kalemim joj na koleno
srnu.
Polivam je hladnom vodom
Nežno
I ne po listovima
Jer ona tada spava
i u njoj besni majčino mleko.Legacy
Baba je bezubim ustima žvakala pesmu
i kostima podupirala nebo.
Uspavljivala se na senu
među smukovima
i
slušala tupi zveket svog drvenog pribora za jelo.
Kada je umrla,
te trice su pošle u brdo,
vešale nam se oko vrata
i
terale šumu iz kuće.
Kada je umrla za njom je ostao pas koji sanja lubenice -
Izbeglica ljubavi
1.000 rsdProlog
Bio je 11. jul 1995. godine.
Dan uoči Petrovdana…
Plamen je bio svuda oko mene.
Ne, nisu gorele lile.
Gorele su kuće.
Gorela je Bosna.
Umesto dečije cike, čuli su se udaljeni pucnji i leleci.
Gledala sam kako plamen liže i guta moj dom. Kako palaca jezikom kroz prozor da dohvati krov. Pucketala je vatra, pucketale su puške, a ja sam skamenjeno stajala.
Osećala sam nepodnošljivu vrelinu i spržen miris drveta. Strah me obavio kao plašt. Ledila sam se. Sve je mirisalo na smrt. I pored tolike toplote moja krv se sledila.
„Divna, kćeri, beži koliko te noge nose. Beži! Ovde više nema nikog! Gotovo je! Beži prema šumi! Idi, sine, prema Drini!“, povikala je stara komšinica Stanka pokazujući rukama kuda da krenem.
Skrenula sam pogled prema njoj. „A šta ću ako se pojave mama i tata? Kako će me naći?“, pitala sam nju dok sam se pitala isto.
Tata je nestao prošle godine. Mamu sam čekala već deset dana da se vrati kući iz susednog sela u koje je otišla po hranu. Kući koja sad gori, koje više neće biti. Gde li ćemo spavati?
„Beži Kćeri!!! Nema njih više! Nema!!! Beži odavde!!! Trči!“, proderala se i mlatila štapom kao da me tera.
Shvatila sam…
Krenula sam…
Trčala sam…
Plakala sam…
Nema mame…
Nema tate…
Nema kuće…
Lomile su se suve grančice pod mojim nogama. Mesečeva svetlost se probijala kroz krošnje drveća. Rukama sam razgrtala rastinje. Nogama sam zapinjala za ostrugu koja mi je gulila kožu. Borila sam se da idem, da hodam. Sati su prošli i bila sam daleko od svog doma. Žeđ i glad su me savladale.
Gde sam pošla sama, zapitah se? Kuda ću sama? Čemu ovaj život? U ratu već odavno živim. Ako već nema mame i tate, što bih i ja bila na ovoj zemlji bez njih.
Očaj je preplavio mojih petnaest godina. Nije više bilo straha, nije bilo nade, nije bilo želje. Bila je prisutna potreba da legnem na zemlju i molim je da me proguta. Da me primi u svoju utrobu i skrati moje muke.
Stala sam na malenoj čistini usred šume. Čučnula sam pored jednog panja. Htela sam da odustanem od Drine iako sam je u daljini čula kako huči. Onda se začuo tih jecaj…
Shvatih da nisam sama.
Ustala sam i krenula prema zvuku.
Našla sam malenog dečkića. Sedeo je na ćebencetu i jecao. Bio je sam.
„Oh, maleni, ko te je ovde ostavio?“, prišla sam mu i pogledala ga.
Umesto glasa, pružio je svoje malene ručice. Uzela sam ga u svoje naručje i zagledala se u male tužne oči pod plavetnim mesečevim svetlom.
Procenila sam da ima oko godinu dana. Skoro da je još bio beba. Nisam mogla tu da ga ostavim niti sam mogla da odustanem od sebe kako sam planirala. Morala sam da nastavim dalje.
Zora je bila na pomolu dok sam se bližila Drini. Videla sam konvoj ljudi, traktora i kamiona. I oni su bežali. Potrčala sam da ih stignem. Vikala sam i mahala jednom rukom dok sam drugom stezala malog dečkića.
Videli su me.
Pomislih kako ima nade za nas dvoje. Kako smo spašeni.
Videla sam Drinu!
Videla sam Srbiju. Zemlju kojoj zapravo po nacionalnosti i pripadam.
Još brže sam potrčala, i samo Bog bi znao kako sam izgubila ravnotežu i počela da padam. Jedino što sam mogla, a to je da poturim desnu ruku, jer sam u levoj držala detence. Ispružila sam dlan i na njega se dočekala. Odjeknuo je bol kroz plećku i rame. Kao da mi je neko duboko zabio nož. Zaječala sam.
„Dete polako, poginućeš!“, podizala me jedna žena.
„Neću, dobro sam“, drhtavim glasom sam rekla podižući se na noge.
„Hajde sine ovamo, ima mesta na traktorskoj prikolici za tebe i njega“, doviknuo je čovek.
„Kako se zoveš i ko ti je to?“, pitala me žena dok me vodila prema prevoznom sredstvu.
„Zovem se Divna. Ovo je moj brat Petar. Prezivamo se Vidić“, slagala sam je za detence.
Nisam želela da mi ga oduzmu. Spasao mi je život i zvaću ga Petar jer je Petrovdan. I slagaću da mu je danas rođendan. Reći ću kako su ga moji roditelji kasnije dobili i da je zato velika razlika između nas. Meni je petnaest godina, njemu nek bude godinu dana.
Pogledala sam u Petrove mile plave oči. Bio je miran, ćutao je i grlio me malenom ručicom. On mi je trenutno bio sve što imam na ovom svetu i neizmerno sam ga zavolela.
Nakon nekog vremena našli smo se u sigurnoj zemlji. U Srbiji. Daleko od rata, daleko od vatre, daleko od krvi.
Sunce je bilo visoko na nebu dok smo putovali. Spustila sam Petra pored sebe da malo odmorim ruke. Gledala sam ga kako spava na džaku punom nečije garderobe. Bila sam srećna što ga imam, što se i pored teške patnje pojavio razlog da živim dalje.
„Jao, Divna… Rame ti je spalo. Kuku meni, da nisi slomila?“, zakukala je žena do mene i počela da me pregleda.
Krckalo je nešto u predelu plećke.
Trpela sam bolove i ubeđivala je da mi nije ništa. Da sam dobro. I osećala sam se dobro. U Srbiji smo. Ali ona nije odustajala. Cepala je podsuknju i pravila mi utegu oko ramena i desne ruke, to je bilo bolno.
I bilo kako bilo, bar smo živi i imam plavookog malenog Petra.
-
Ponovno rođenje
1.000 rsdProlog
Stojim pored rešoa i čekam da provri voda. Nikad nisam volela da pijem kafu ovako kasno ali ove večeri mi baš treba. Obično popijem jednu kad dođem u noćnu smenu i to oko 19h, a kasnije pijem samo čaj. Zakuvavam kafu i sipam tri šoljice, za sebe, za Miru ‒ moju najbolju prijateljicu i za dr. Milana koji je sa nama dežuran. Sedam na dvosed u dežurnoj sobi i prislanjam šoljicu nosu udišući prelep miris kafe. Mmm… mmm… Ne znam zašto sam blago uznemirena ali večeras nešto treperi unutar mene. A nije posao u pitanju… Čujem Mirine korake, koja kao furija uleće u sobicu i sa vrata govori:
„Čoveče, trebalo je da odem u Norvešku kad sam mogla, ovo ovde je haos!“
Zatim baci pogled na mene, pa na šoljicu, pa pita:
„Srce, jesi li dobro? Odmori ti malo, digni noge, ja sam sad u spidu i pomoći ću Milanu šta god zatreba. Naporne su ove noćne a ti si bogami preterala!“
Grdi me moja drugarica. Možda sam preterala, ali to je moj život sada. Uglavnom posao. Nisam stigla ni da klimnem, kad čujemo Milana kako nas doziva:
„Devojke, pokret, javljaju stiže nam pacijent sa dve prostrelne rane!“
Mira već skače pa vuče i mene i u trku zakopčavamo uniforme, vezujemo kosu i navlačimo rukavice. Hitna je već na samom ulazu. Čoveče, pre samo minut sam ležala i mirisala kafu. Al’ to je cena urgentne službe, nikad nisi miran. Otvaraju se vrata od kombija i čujem Milana kako govori:
„Polako ljudi, pazite na njega, nemojte ga mnogo pomerati!“
Krajičkom oka vidim da je mladić u pitanju. U jebote, tako je mlad, a već je metak u njemu! Odmahujem glavom a Mira mi šapuće:
„Srce, zovi odmah salu da se spreme, mi mu ovde ne možemo mnogo pomoći.“
Kratko klimnem i čim ga prebacimo na pokretni sto krećemo prema liftu. Na sredini hodnika blizu pulta sa telefonom refleksno bacam još jedan pogled na mladića.
Ostajem bez daha… Gušim se… Gubim se…
„Srce, jesi li dobro?“
Čujem Miru kroz izmaglicu. Čujem je, ali ne mogu dalje.
„Saberi se odmah! Zovi salu, ovo smo videle već sto puta! MINA!!! Plašiš me srce, šta ti je pobogu?!“
Šapatom progovaram, još uvek ne verujući:
„Ovo je moj muž.“
Sada Mira ostaje bez teksta, oči joj se u šoku šire a zatim dodajem još tiše:
„Ali on je već mrtav!“
Nema me, padam u bezdan…
-
Materija
810 rsdOno što se svakodnevno događa među nama
Rečenice nas guraju.
Rečenice mudre kao životinjice.
Pokazujući nam prstom,
ostavljajući nas gole.
Rečenice koje gube visinu,
rečenice koje nas gaze.
Infiltriraju se maskirane,
rečenice koje žive od pozajmica.
Napadaju nas sa leđa,
prodaju nas kao trgovci.
Tapšu nas po ramenima,
pa nestanu kada se okrenemo.
Obilaze nas sa strane.
Udaraju.
Izvode trikove.
Započinju diplomatske karijere.
Beže nam kao vozovi.
Šakom i kapom.
Neprestano kopaju rovove, a onda,
nestaju.
Pokrivaju nas.
Postaju ćebe i topli čaj.
Praveći se da ništa ne znaju,
praveći se blesave.Dok se mi malo-pomalo požurujemo svakom rečenicom.
Pesma o morskom trgovcu
Moj otac je otišao na posao
i vratio se nakon trideset godina.
Vesla na njegovom satu
otplovila su u suprotnom smeru.Koliko minuta bi trajalo
destilovanje trgovačkog broda,
kap po kap?
Kako odbrojati kišu?
U koje vreme zvone talasi?U strahu da će zakasniti,
na sva mesta on dolazi juče.
Vrhovi njegove srebrnaste kose
golicaju ga tek sutradan.Zbog bojazni da će pozvoniti
na zvonce u zao čas,
oko njegovog zgloba visi
loto bubanj.Stomak mog oca ne vari dobro vreme.
Jednog dana je otišao na plovidbu,
trideset godina je proveo u povratku.Ledeni breg
Kako ponovo da gledam,
čak i kad protrljam oči
ponekad iz njih izlaze tvoje.Vilica horizonta puni se kao čaša.
Rasti je značilo ići za tobom
i kasnije doći po sebe.Tamna riba posećivala je našu kuću,
mi je nikada nismo videli.
Ti si je kuvao i jeo noću,
sledećeg dana su ostajali samo otpaci.
Sedefne harfe sa kojih smo čupali note.Naučio si me napamet
ako se izbacim iz sebe,
tvoja kuća je uvek otvorena.Tvoje usne mi se ne vide jer ih šminkam.
Ponekad ih ocrtam neobičnim bojama
da se sa njih ne mogu čuti iste stvari.
Sedam oktava, permafrost.
Ti si ja u gustoj tišini podzemlja.Baterijska lampa koja ka meni
osvetljava sve dolaske i odlaske.
I zato, kako osloniti stopala
ako se nevidljivo istopi?
Kako od konca koji kidam
da ispletem neku novu priču?Sedam oktava, permafrost, mama.
Moj dah je povezan sa tobom
kao što su ovaj glas i jezik.Kuća mojih roditelja
Neću braniti kuću mojih roditelja.
Ni od vukova, ni od suše, ni od zelenaša.
Rođena sam na proširenju gradskog potoka,
pa ta kuća i nije bila njihova,
sledila joj je prodaja.
Nikada nisam imala stoku, ni vrtove ni borove šume,
sva zemlja koju imam živi u plastičnoj saksiji.
Moraću da plaćam kirije, pozajmice i dažbine,
ali neću braniti kuću mojih roditelja.
Oscilovaće na milost i nemilost špekulantima,
Brojaće devet studenata
tamo gde nas je nekada bilo pet.
Skinuću sa sebe sidro koje nosi težinu
ideje o klanu, krvne omče i moć pripadanja,
i neću braniti kuću mojih roditelja,
pratiću njihove korake gde god budu plaćali kirije.
Ako postoji neka veza između
materice i porodice, trebalo bi je
razbiti o taj zid od cementa.
Razviće se poslovi nakon mog odlaska,
oduzeće nam kredit,
razbaštiniće nas od vazduha,
ali naša sećanja će ploviti ovim stranicama.
Neće se izgubiti veliki deo onoga
što je činilo nas, ali neću braniti kuću
u kojoj smo se rodili, istu onu čiji temelj
danas potcenjuje jedan parking
za evro i sedamdeset pet centi na sat.Neću doživeti
Neću doživeti da te držim za ruku
niti ćeš se ti držati za moju.
Neću ti razmaknuti zavese
nedeljom u podne.
Neće me trgnuti iz kreveta
nijedan hitni slučaj sa tvojim likom.
Nećeš stići da mi izboraš lice,
nikada nećeš zaustaviti moje putovanje.
Neću ti kupiti vrapca.
Niti će biti tvoji ovi zidovi
koje sam skupo platila.
Nikada neću saznati ko si.
Kako bi bilo voleti te.
Neću doći do spoznaje
da li bi bilo onako
kako su govorili da će biti.
Neću pogoditi šta,
ni kako, ni koliko, nikada.
Nećeš mi usisati vreme.
Niko me neće tražiti u tebi.
Neću biti niko drugi osim mene,
zauvek.
Neću te gledati kako radiš
ono što tako pokorno voliš.
Neću upoznati tvoju decu
okupanu suncem
nekad u avgustu.
Nećeš mi se pridržavati za vrat.
Nećeš mi ugasiti svetlo. -
Ima jedan veliki otvoreni trg u Bordou
1.000 rsdTaksi vozi duž velikog trga, skreće na trotoar. Ja sam u Bordou, treba da imam izložbu u ovdašnjoj umetničkoj galeriji. Videla sam galeriju preko interneta, proveli su me kroz nju u 3D animaciji, nalazi se u staroj magacinskoj zgradi iz kolonijalnog doba. Glavna sala izgleda kao crkva, s velikim stubovima i zasvođenim hodnicima i prozorčićima visoko gore na dužim zidovima. To nije crkva, a prostor je prazan.
Dolazim prva, danas, sama, sutra treba da dođe i Johanes. Uskoro će biti godinu dana otkako smo se sreli. Johanes nema dece. Ja sam bila udata, imam Sofiju od sedamnaest godina. On nikada nije duže bio s nekom ženom. Nikada nije bio u nekom odnosu. Bio je sam, uvek, samo on.
Gledam kroz prozor dok šofer završava posao s kreditnom karticom i računom. Trg je kao kvadrat, ima drveća duž tri strane, u duplim redovima, poput aleje. Četvrta strana je okrenuta prema reci. Na sredini nema ničega. Ima šljunka, finog šljunka, poput peska. Šofer mi vraća karticu, otvaram vrata, iznosim koferče. Ostanem u mestu i osvrćem se okolo. Grande Place de Bordeaux, čitala sam o njemu u vodiču tokom leta. Osećam se kao da sam ovde već bila. Sliku sam dobila u glavi posle završetka prethodne izložbe, pre skoro dve godine. Gledam je sada, to mesto na slici, to je ovde. Ali nikada u životu nisam bila ovde.
Na slici izlazim iz nekih kočija, saginjem se i silazim niz ona dva stepenika ispod vrata. Ne znam da li sam muškarac ili žena. Imam crnu odeću, pantalone, izgleda da samo to vidim, niz noge, i cipele, crne kožne. To je kočija s konjima. Na velikom je otvorenom trgu, s drvećem duž tri strane.
Slika mi se veoma nametala kad je došla. I snažno. Onespokojila me je. Nisam je kapirala, iako je u isto vreme bila veoma razgovetna. Htela je nešto da mi kaže, ali nisam mogla da vidim šta, i otad sam je tako nosila sve vreme. Bela svetlost – ili da li je to taj beli pesak – svetlo je oštro, a toplota je nekako nepoznata, nova. Duž jedne strane trga nalazi se duguljasto polje, nalazim ga pogledom, i o njemu je pisalo u onom vodiču, i na jednom kraju polja, nekada davno, smrtno su kažnjavali ljude. Odrubljivali su im glave, ili vešali. To je bilo gubilište.
Ne znam zašto je duguljasto to gubilište. Kao da je bilo potrebno marširanje, obeleženo rastojanje, s jednog kraja do drugog. To me navodi na pomisao na trku sve do crte za skok u dalj, u jamu s peskom iza crte. Ili na središnji prolaz u crkvi, na hodanje dok svi sa obe strane u svim klupama ustaju i staju pred vas i zure.
Slika odonda, iz nekog vremena, postoji unutar one koju sada vidim. Dok stojim tamo, odjednom mi pristiže još detalja. Izlazim iz kočija, i sada vidim da su pokrivene, ima sedišta na obe strane, s plišanom presvlakom, otvorim vrata, niska su, saginjem se i izlazim, gledam nadole, niz svoje noge, dole su cipele, crne pantalone.
-
Login i az
720 rsdДОШЛА САМ ИЗ ПРАВРЕМЕНА ДА БУДЕМ ЖИВО ТЕЛО СКЕЛЕТУ
Дошла сам из правремена да будем живо тело скелету. Мисли су кости душе. Душа је сасуд духа. Ја, Аз, нисам се опирала. Усадили су у мене глад. Сад живот и смрт трају у мени заједно. Пролазим, јер је то оно због чега сам обукла тело. Не пролазим, јер ме тиме напунио Дух. Онај који је у мене усадио семе љубави, посматра ме. Моје очи посматрају њега. То се зове Небо. Речено ми је: Све што изгубиш биће ти враћено.
ШТО МИЛУЈЕМ, ТО РАСТЕ
На рођењу су ми дали пет имена јер се видело да ми само једно неће бити довољно. Четири су тајна. Једно је знамен.
Кад ми је старешина по древној традицији гурнуо прст у уста да провери хоће ли бити слатких или горких речи, безубим деснима сам му одгризла прст све до корена. После је место њега носио протезу од корњачиног оклопа. За мене га више уопште није било брига јер је било јасно да ћу се свакако и сама врло добро сналазити и међу горким и међу слатким речима.
Одмах су приметили и да сам полутанка: да ми је једна, лева рука, увек врела, а друга, десна, ледена, тако да је моју мајку од загрљаја новорођенчета наизменце тресла врућица и ледена грозница, и она, пољубивши своје чедо, склопи очи и умре.
Људи мог рода су ме обвили у Ћутање док не одлуче шта ће са мном.
Пошто сам зачета у мајци од пресвисле Жеље, остала сам сироче. Три дана су већали шта да се ради са оном што има много имена и гризе прсте. За та три дана нису ми дали ни кап воде, ни кап млека. То мени није ни било потребно јер сам још у стомаку научила да се храним само ретким ваздухом и откуцајима срца.
Пошто се знало да ћу постати краљица бесмислених задатака који доносе бесконачну радост онима који их решавају а бескрај милости онима који успеју да их реше, дали су ми да једем само бобице четинара да очврснем, јер оне човеку дају снагу која је потребна да се уста не слепе и да зуби не трну.
Научила сам како се негују златне рибице што немају ни памћења ни сећања, како да их храним у правом, јединственом тренутку кад саме отворе уста да би им очи биле што буљавије, јер оне тако морају видети оно што се иначе не види и што је видљиво једино њима.
Научила сам како да ми се од животних сокова дланови загревају и црвене. Научила сам да пронађем живу воду која се невидљиво лије. Научила сам како да из природне несавршености направим потпуност. Научила сам да не говорим о себи, јер све што кажеш о себи ‒ нестане. Научила сам да не тресем ваздух својим мислима. Научила сам да замршеним путевима лако налазим свој пут. Бешумно.
Преко мојих уста никада није прешло оно што није моја природа. На кога положим руке тај оздрави. Што милујем, то расте. То је моје Значење. Кога обасјам смехом, тај се радује три дана. У светлости купам новорођенчад и разгоревам им срца.
ЗАЛЕПИЛИ СУ МИ СВИЦА НА ЧЕЛО
Кад сам напунила број дана да постанем жена, направили су светковину. Речи светковине су Предање. Од њих се подиже коса на глави. Нису се никад измениле. Ко их измени изгубиће му се и траг и сенка, и никад их више неће наћи.
Скинули су ми дугу белу кошуљу, одсекли шишке девојаштва и у три воде ме окупали. Прва је вода она која тече непрестано. Друга је она која стоји непокретно. Трећа је она која може да се смести у малу бочицу а да је има непрегледно. Тако ми се у душу уселила вода. Онда су дували у мене да ме осуше и предавали ми свако од свог даха. Дарована сам ветром да распознајем духове. Залепили су ми свица на чело. Да светли. То се зове Знак. У сумрак су ме закопали до грла да ми се у тело увуче сила земље по којој ћу ходати док је то по вољи Ономе који даје живот. Око мене, заривене у земљу, запалили су безбројне ватре и отишли.
Кад су ме ископали била сам нова. Старешина је одахнуо.
СА УНУТРАШЊЕ СТРАНЕ МОЈИХ КАПАКА БИО ЈЕ ИСПИСАН ЖИВОТ
Жене мог рода не сањају дању, само ноћу. Те ноћи су сањале речима. Речи снова носе Смисао. Скидале су своје наушнице, прстење, огрлице и стављале у једну торбу. Прилазиле су једна по једна, миловале ме, љубиле, прво у чело, па у срце, и давале благослове. Жене мог рода су добре жене.
Загрљене, певале су о путевима којима ћу ићи, о људима које ћу сретати, о сузама које ме чекају и Радости која је циљ. Неке су плакале. Неке су се смешиле. Оне које су плакале жалиле су мој бол. Оне које су се смејале радовале су се мојој храбрости. У зору су ми окачиле торбу на раме. Везале су ми очи, завртеле ме три пута и гурнуле у правцу у коме се окренуло моје тело.
Заједно са мном из места је отишло и јато врабаца.
Са унутрашње стране мојих капака био је исписан Живот.
НЕМАМ НИШТА, ДА БИХ ИМАЛА СВЕ
Сад сам Исцелитељка. Немам свој праг. Живим у духу. Ретко у телу. Не бежим од њега, али ми није господар. Немам ништа, да бих имала све. То се зове Слобода.
Где станем, ту заноћим. Људи ми долазе. Полажем руке на њих. Доносе ми храну. Пратим покрете Живота и идем за њим. То се зове Судбина.
И створена сам и рођена. Нек схвати ко како хоће.
Обилазим росу у пољу, облажем се првим сунцем. Несталне колебљиве сене ноћи стварају ми утваре. Најчешће утваре глади. Од њих се штитим паљеним ситним кристалним песком. Зову га Со. Путем између врата и затиљка струји крв. По мом лицу пролазе јутра, никакав траг не остављају.
Дишем, гледам на створено, очи ми се радују, наслађујем се. Раздајем све што имам. Ништа не остављам. Не треба ми. Утискујем себе у памћење света. Тркам се с ветровима, око не стиже да трепне. Изравнавам узвишења, разврћем рачвања, нигде се не саплићем. Смехом напајам брда. Она се тресу и узвраћају ми смехом. Берем камење и од њега правим огњиште под ведрим небом. Од неживог, буде живо. Мирне су моје ватре.
Стављам руке у топлу реку, додирује ме као вољени, приклања се мојим облицима. Кад милујем класје за дланове ми се лепи слатка свежина. Од тога ми телом пролазе пријатни трнци.
МАЛО ВОДЕ НА ДЛАНУ ЧИНИ РАЗЛИКУ ИЗМЕЂУ ЖИВОТА И СМРТИ
Они који изгубе Реку живота долазе код мене. Отварам људска срца. Руке су ми нежне. Људско срце је Светиња. Не сме се дирати без велике невоље. Кад отворим, оно што је нечисто сперем исопом. Тако се Реке опет крећу својом путањом. Нове линије на длановима се рађају и пониру.
Много очију пада на мене. Не прође ни час а да нечије зенице не заиграју по мени. Навикла сам.
Понекад само седимо под белим дрветом до дубоко у ноћ. Причамо, смејемо се, певамо. Деца спавају мајкама у крилу. Њихов дах напаја ваздух млеком. Мушкарци плећима подупиру жене. Ослоњене на њих, жене су спокојне.
Леђа ми греје бело дрво. Мало воде на длану чини разлику између живота и смрти.
Познајем уметност предаје. Тајне ми се откривају, жеље се испуњавају. И небеса и свет су ми пријатељи.
Светлост свитаца над полеглим травама постаје нектар за уморне стрпљиве носаче живота. То се зове Песма.
-
Taljige
720 rsdтихо тихо воз се креће
воз иде за Владимир
жене љускају семенке
жене иду у Владимир
крију зараду у кесе
даче промичу и реке,
шуме, доље и фабрике
повртњаци, повртњаци
Петушки су ускоро
воз се креће споро, споро
звече крилца полица
смену тражи спроводница
себи топли чај налива
а Кљазма се разлива
или Нерла рукавци
тип на горњој полици
новине је бацио
наочари скинуо,
ножице је обесио
и у шуму погледао
па сишао, и папуче натукао
негде тамо црква сину
преко реке, у даљину
воз се креће једва једва
вуче, тихо успорава
станица је Владимир
зар већ тако ‒ Владимир
да, личи на Владимир
цигарету гаси момче
с папучице вешто скаче
жене пипкају кесице
вуку торбе на излаз
напуштају стари воз
алмазно му око сјаји
у шиновоз иду људи
у Ковров, у Вјазникиу апсурдно широким прљавим плетеним дроњцима
кроз натопљену земљу, пробијам се по јаругама
по ведрим јагорчевинама, по отопљеном леду
свуда радосно марљива, певајући у ходунећу покварити, ни згужвати газећи ципелом
пролеће ћу пронаћи у малом створењу сваком
и бајат хлеб ћу јести, прострти у шуми постељу
нека на тело са грана капи сузно прокапљукад одахнем проверићу је ли сукња испрљана
седим крај старе јеле, дуго је ватра наложена
на распаднуто корење, на пањеве угљенисане
ја непрестано налажем мартовске дугачке данеа када потпуно пламен топле ватре згасне
стопићу се са неравном сенком око менеВода дубока и ледена,
Дружина ми је удаљена,
И песма лута усамљена –
Збогом, земљице рођена!Није касно да се сидро баци
И старо једро да се поправи,
Још ‒ за пријатеља по чашицу
И курс на мапи да се постави.Брину се, пате моји вољени,
И небо уништењем плаши,
Но бело једро на пучини
И мучи ме и привлачи.А ваљају се за мном таласи,
И да се осврнем немам сила,
Куда се то мој чамац заноси
Без једара и без кормила?Успаванка
нестаће бруј галаме, како би заспали на време
кад заврше игру и раздор – Прохорил и Платонорни за масу, ни висину, ни за меру, ни тежину,
сан нам дај, на част нек буде, не походи он све људешто је на свету најјачи, од дубине мора мрачнији
све у постељу обори хмељ на свету најпијанијидо ивице јагодица навукао је ћебенца
свет од јаве небрекао од себе је оградиоспавајте очи, нос и уста, плећа, и стомак нек спава
спавајте уши међу косом, спавај косо чупаване мале и не велике, две ноге и две руке
две равне и две криве, а посред средине живена све стране се раширили Платонор и Прохорил
стигао их тврди сан, а ко не спава нек иде вансвеже, еластично, сјајно
живим лишћем умотано
а творац, да дода блесак
умаче у зелен восакрјабина руди, лишће шарени
опали жиреви ко насликани
киша добује, ломи у светлу
провлачи кроз шему црно-белуасфалт је опран сапуницом
а преко, у сјају обилном,
цвасти ужади падобранских
у снежни брег прерастајућихна масно поквашеном тлу
пупољци се ослобађају
бучно буђење царстава
крик птица и цврчање трава -
Kartonski čovek
720 rsd* * *
вечерас су донели свежег картонског мужа
из фирме…
врцкала је куковима уз звуке кубанске музике
јер је прозор био отворен,
а ноћ је била врућа и јачала жељу
(може ли се желети танким уснама),
понела је мужа до средине собе
и заплесала с њим
најпре лагано,
а онда брже,
колико се може с болом у куку.
плесала је као да више никад неће
ни плесати ни плакати
(може ли се плакати ситним очима)
а онда је клекнула
пред његове ноге
и почела папирнa
стопала да љуби
(може ли се кајати малим срцем).* * *
јутрос сам спаковала кофере
са планом да одем у мароко,
у пулу, на дунав,
у лепу…
негде да одем
где нећу морати да се трудим
да престанеш
да ме игноришеш.
па распаковала,
јер нигде ја, драги, не идем
опрости ми
ево, сад ћу стварно
више да се трудим
да научим
како да те
раскартоним* * *
једном кад те раскартоним,
бљеснуће твој осмех,
а испод очију ће ти се
намрешкати оне
лепе борице
и појурићеш ме по соби
да ме грицнеш за образ
а ја ћу заврискати
нееемој
уз кикот,
и запеће ми сукња о ћошак
нашег сточића
у дневној соби.
па ћу пасти на под,
уз кикот
а ти се нећеш
љутити.
ти се тада нећеш љутити,
јер ти ја ништа нећу замерати* * *
слушај, слушај ову,
говорила му је, а он
је ћутао и гледао сенке:шта могу да ти
пружим ја
кад немам ништа,
имала сам једну
баш лепу кутијицу,
за ситнице,
алʼ без ситница,
онако на цветове,
алʼ сам неком дала,
имала сам једну половну
доста читану
танку збирку песама
алʼ ми је негде остала
можда на клупи
у малом парку,
имала сам топли
шал од кашмира
алʼ с малом рупом,
добро би те угрејао,
остаде у старом стану,
имала сам половно
чекање на прозору,
испало кроз прозор,
имала сам веру…
сад немам ништа
да ти дам* * *
деси се
понекад,
што је врло
ретко,
да се
кадар замрзне
и он се окрене
ка њој,
пa je погледа
директно у очи
својим дубоко плавим
широм отвореним,
нежно,
а некад и руку пружи
а она прогута све
што добије, и још
олиже тањир
да не
огладни брзо
