Pratim Aleksu pogledom dobro sakrivena u obližnjem šipražju. Još mi srce lupa od straha i uzbuđenja. Konačno počnem da dišem kako treba kada vidim da odlazi s mesta na kom smo stajali. Grlim Milija dok čučim i mazim ga da ostane miran.

Usta su mi suva, a čelo mokro od hladnog znoja. Rona me nije uplašila ni stoti deo koliko Aleksin hladan zeleni pogled. Čini mi se da i dalje jasno pred očima vidim njegovu čvrstu vilicu, široka ramena i čini mi se da i dalje mogu da čujem njegov grub glas. Stresem se u sekundi pokušavajući da ga izbrišem iz sećanja.

Sa mukom progutam i uspravim se. Pogledam oko sebe i kada se uverim da nikog nema krenem prema kući. Na svakom drugom koraku se osvrćem dok prolazim pored kapije kroz koju sam malo pre izašla i krenula desno umesto levo.

Zavarala sam trag i činjenicu da bi video kako je moja kuća tik do njegove livade. Pola godine sam već ovde, a nijednom ga nisam videla da obilazi svoj posed. Bila sam ubeđena da je to napuštena livada.

Čim uđem u kuću spuštam Milija na pod i pogledom ispratim kako ode u svoju ležaljku. Izvrne se umorno, uzdahne i sklopi crne očice. Tek tad se i ja opuštam ljuta na činjenicu da su neki strahovi ostali duboko ukorenjeni u meni.

Pola godine je kako sam u Beogradu i još uvek ne mogu normalno ulicom da hodam a da se ne osvrćem preko ramena. Ponižavajuće je takvo ponašanje za nekog moje krvi, vrele i borbene. Ponašam se kao kukavica brukajući poreklo.

Dok kuvam sebi kafu posmatram jednu šolju kako stoji i čeka da je napunim.

Samo jedna šolja…

Ni porodice, ni familije, ni druga, ni prijatelja više nemam. Ali baš nikoga. Niti smem da imam ako mislim da ostanem u životu. Jedino koga mogu sebi da priuštim je Mili. Psić koji me bezuslovno voli i koji je ravnopravan član ove porodice koju samo nas dvoje činimo.

Okrenem se i pogledam ga kako bezbrižno spava. „Tebe mogu da imam”, šapnem za sebe ogorčena na život. „Sve znaš o meni i to ti ništa ne znači. Od tebe niko neće saznati ko sam”, dodajem. Jer, on je jedino biće koje me neće prodati ili ubiti. Ujedno i sebe podsećam zašto ostajem sama s njim.

Sipam kafu u samačku šolju i duboko udahnem miris da oteram onaj koji mi se zadržao u nozdrvama. Međutim nemoćna je aroma vrele kafe da otera Aleksin miris koji mi se uvukao u sam um. To mi nakratko odvuče misli, pa pravim mali sanjalački predah od pravila po kojima moram da živim.

Ne vozim prema stanu, već prema kući u kojoj sam odrasla. Čim se parkiram, ugledam ujnu kako mi ide u susret.

„Gde je moja ljubav?“, brzo me zagrli i poljubi. „Taman na ručak stižeš“, osmehne mi se.

„Hvala, ujna“, uzdahnem. „Imaš li vremena da porazgovaramo?“

„Kakvo je to pitanje?“, lecne se. „Zar to treba da se pita? Naravno da imam vremena“, uvati me čvrsto za dlan kao da sam još uvek mala devojčica a ne devojka od dvadeset osam godina. „Šta god da je u pitanju, nas dve ćemo to srediti ili naći rešenje. Nemoj da brineš.“

„Veruj mi da više ne brinem, ali trebaće mi tvoja podrška“, zaista ne brinem. Ona je uvek bila i ostala majka, iako mi je ujna.

„Ne drži me u neizvesnosti. Bar mi nagovesti o čemu se radi“, zastane i pogleda me.

„Ne želim više da radim na radiju, želim da se posvetim knjigama. Hoću da odem na duži odmor u Šušanj i razmislim odakle želim da radim. London ili Njujork“, izgovorim.

„Dobro…“, izgubi joj se osmeh sa lica. „Podržavam te da se posvetiš recenziji knjiga, ali teško mi pada pomisao na to da razmišljaš o preseljenu. Ne želim da nam budeš daleko, a opet, želim da budeš srećna“, oči joj zasuze. „Zašto sam se ponadala da ćemo pričati o nekom dečku?“, našali se, međutim, suza iz oka joj krene.

„Možda i ostanem u Šušnju“, više to kažem kao utehu pre konačne odluke. „Dole su mi Bilja i Ema, pa…“

„Pa, Šušanj mi je prihvatljiv, ali London ili Njujork su predaleko“, momentalno bira najblažu varijantu. „I šta ćeš u Engleskoj ili Americi kad su ti njih dve u Crnoj Gori?“

„Ako mi veruješ, ne znam šta ću“, slegnem ramenima. „Zato mi i treba razgovor sa tobom.“

„Vidi, najgora stvar je da ti ja bilo šta odredim. Ne daj Bože da nešto ne bude kako treba, pa da bude, ujna mi rekla. Moj predlog je da odeš na odmor, da se psihički odmoriš od svega, a onda da doneseš odluku o preseljenju. Nemoj odlučivati kad si ljuta i besna, odlučuj hladne glave.“

„U pravu si.“ Zaista jeste, ne znam ženu mudriju od nje. „Danas mi je došlo da odem na drugi kraj planete“, ne krijem od nje koliko sam besna.

„Daco, svima nama dođe da odemo na drugi kraj sveta, ali problemi se tako ne rešavaju. Hajde da se suočimo sa onim što te muči i da rešimo bar nešto.“

„Muči me što sam ovde ostala bez prijateljica i što je radio potonuo. Zapravo, što nisam uspela da budem autoritet zaposlenima. Osećam se loše zbog posla koji je propao nakon toliko godina truda i rada.“

„Dušo, nisi ga ti uništila. Dala si sve od sebe i savest ti je mirna. Uostalom, i sama si mi rekla kako je sve krenulo nizbrdo kad je Emilijan oterao Emu. Tako da, jedini odgovoran je on!“, žustro naglasi. „Dalje, treba li da te podsetim koliko izdavačkih kuća te traži da radiš za njih?“

„Ne treba da me podsetiš, još dve su se javile“, napokon se od srca nasmejem.

„Radi ono što te čini srećnom!“, uzvikne. „Batali poslove koji te stresiraju. Jesam li se ja borila da budeš svoja ili tuđa?“

„Da budem svoja i nezavisna“, odgovorim joj. „Ne brini oko toga, uspela si“, zagrlim je, jer se zaista borila sve želje da mi ispuni.

Kad nikom nije bilo jasno šta je recenzent knjiga i kakvo je to zanimanje, ona je bila u prvim borbenim redovima da mi omogući sve moguće inostrane onlajn kurseve. Zahvaljujući njenoj požrtvovanosti i mom talentu, postala sam veoma cenjena u tom poslu. Bože, kad se setim koliko je noći osvanula sa mnom dok sam pisala prve recenzije i koliko je bila uporna kad ja posustanem, divim joj se. Jer, pored svoja tri sina i mene je gajila kao da sam njeno dete. Uvek mi je bila posebno naklonjena, napominjući da sam žensko koje mora biti sposobno i spremno za svet u kome živimo, a sa druge strane me je razmazila do te mere da njoj uvek trčim kad imam problem.

„Ognjen se ukakio!“, dovikne ujak iz kuće, prekidajući nam savršen trenutak.

Pusti me ujna, pa se žustro okrene. „Presvuci ga! Vidiš da mi je došla Danijela!“

„Vidim! Nego, ovaj mali smrducka i…“

„Čoveče, promeni mu pampers!“, drekne ujna. „Šta bi da su ostale pelene i široko povijanje? Ovako, tu mu samo skini i baci, a novu mu stavi!“

Smejem se.

Smejem se toliko da mi suze udaraju na oči.

„Mogla ga je tetka presvući kad je već tu“, ujak za mene kaže.

„Pusti ti njegovu tetku. Nije došla usrana dupeta da briše, nego svojim poslom. Menjaj im pelene i čuvaj ih dok postavim ručak“, izbifla svoje, ponovo me uhvati za dlan i povede u kuću.

„Postaviću ja ručak“, namignem joj.

„Nećeš, boga mi. To radi kad se udaš za onog koji zaslužuje da mu se sto postavi“, uzvrati na svoj blesav način. „I kad smo kod toga, ima li neki da ti je zapao za oko?“

„Još uvek nema takvog. Čim se pojavi, tebi prvoj javljam“, svaki put joj isto odgovorim.

„Možda u Šušnju neki naleti“, više kaže za sebe.

„Ujna, tamo idem na odmor, ne idem da tražim dečka.“

„Tako sam i ja otišla u Budvu na letovanje sa drugaricama, pa naletela na tvog ujaka i udala se. Bože sačuvaj, odem kao devojka na more, a vratim se zaljubljena i luda. On me pozvao telefonom nakon dva dana i pitao me da se udam za njega“, odmahne glavom i zasmeje se.

„Jesi li se ikad pokajala?“, nikad je to nisam pitala. Dobro znam kako se udala u svoje dvadeset dve godine. Ujak ju je ukrao od roditelja, zapravo, to je bio dogovor da je ukrade.

„Uistinu, nisam nikada. Mada, svake godine mi dođe pet puta na spavanju da ga ubijem. To ti je ljubav, nervirate jedno drugo, volite se, mrzite se, ali se ne rastavljate.“

„Volim te, mrzim te, ali nikom ne dam te“, prasnem u smeh.

„Bukvalno!“, usklikne kao devojčica iako je žena od pedeset pet godina.

Čim uđemo u kuću, prvo mi ujak pada u vidno polje kako nosi Ognjena u kupatilo. Imam utisak da bi ga bacio kroz prozor.

„Do pola leđa se usrao!“, viče gadljivo. „Jebote, Lela, čime si ga nahranila?“, gunđa ujni.

„Miroslave, ne psuj!“, uzvrati mu. „Hranom sam ga nahranila.“

„Eboteeeee!“, ciči mali Aleksej idući pravo prema meni. „Tetaa, ebo teee!“

„Eto“, pokazuje ona na malog kog uzimam u naručje. „Odmah psovku nauči. I posle neko pita, što nam unuci psuju. Kako da ne psuju, kad ovaj moj samo drobi!“

„Jebem ti dan, smiri se!“, urla ujak iz kupatila. „Ognjene, ne mlati nogama!“

„Miroslave, šta radiš sa tim detetom?“, otrči ujna u kupatilo.

„Šta radim? Pokušavam dupe usrano da mu operem!“

„Pobogu čoveče, daj mi ga, ispašće ti!“

„Jebem li mu babu nemirnu“, tera ujak svoje i pride se smeje. Kad izađe i ugleda me, pruži pesnicu koju udarim svojom. „Ti kod tvoje ujne, je li?“

„Da, došla sam kod moje ujne“, potvrdim mu.

„Lepo, ja ću da čuvam ove napasti dok vas dve pijete kafu“, teatralno uzdahne.

„Ništa ti neće faliti malo da ih pričuvaš“, nasmešim mu se, pa jače stegnem Alekseja.

„Ni tebi ništa neće faliti da rodiš koje dok smo u formi da ih čuvamo“, ne propušta priliku da me podseti šta očekuje.

„Čekam da malo ove odgajite, pa da vam dostavim i moje tad. Greh bi bio da ispadnete iz forme kad vam ovako dobro ide.“

„Ide nam tako da od sutra obdanište zavodimo“, zasmeje se. „Njih šestoro i još dvoje na putu, šta je još i tvojih dvoje da uglavimo ovde“, pokaže oko sebe.

„E, ujko, ajde mani me te priče i drži Alekseja. Idem da postavim ručak“, tutnem mu malog u ruke.

Sa setnim osmehom postavljam sto uživajući u mirisu doma. Ujnin ručak i dalje miriše najlepše na svetu, a znam da je i najukusniji na planeti. Svakom su svoji najbolji.

Ne treba mi mnogo da izađem iz ovog dvorišta, pređem magistralu i odmah uđem u moje dvorište. Ne javljam se turistima niti me zanimaju, mada oni ni ne znaju da sam vlasnik zgrade u kojoj borave. Sreća što imam poseban ulaz i lift koji me očas posla izbaci na peti sprat.

U mom penthausu je tiho i mirno. To mi iole pomaže da saberem rasute misli. Nakon što se istuširam, idem pravo u radnu sobu. Ulazim gledajući u tri laptopa kako lepo strimuju bez administratora i samo sa moderatorima.

Na prvom lapu piči serija, na četu žene komentarišu radnju i glumce, ništa posebno tu nema. Na drugom sam ostavio akcione filmove, tu ima nekih simpatičnih prepiski, ali ne i mom oku zanimljivih. Na trećem se vrti muzika, pa obratim pažnju ko je sve prisutan, jer je aktivnost poruka pojačana. Dok pratim jednog sumnjivog, uključujem i četvrti laptop povezujući se sa mojima. Valja meni biti u toku sa ovim slučajem oko Biljane.

Kad god neko od kolega izbaci izveštaj, odmah čitam. Odlično im ide za sada prikupljanje kontra dokaza. Ne oglašavam se porukom da sam tu prisutan. Ne zato što ne želim, već što sam pristrasan. Koliko god meni Biljana bila iritantna, činjenica je da smo povezani preko najboljih prijatelja. Mada, pre bih rekao da smo svi zamršeni kao kučine. Iako nekad ne možemo zajedno, ne razdvajamo se.

Misli mi prekine zvono mobilnog. Kad vidim da je Ćesar, molim Boga da ima dobre vesti.

„Druže, je li se javio ministar?“, to je jedino što me trenutno zanima.

„Upravo sam s njim završio razgovor. Trebaju mu kopije dokumenata da bi je provukli kroz sistem i uradili dvojno državljanstvo, i to retroaktivno.“

„Odlično, sad ću zvati ove moje da im proslede sve što treba.“

„Jarane, radi šta znaš, samo je izvlači. Nije ona ovo zaslužila. Majke mi, osjećam se krivim. Da se nisam pokupio i kao ostavio Emu, ne bi do ovoga došlo.“

„Veruj mi da se i ja osećam odgovornim. Da smo im rekli koji je plan da sklonimo Dražena, ne bi one krenule tebe da brane a Emu da spašavaju“, od sve muke se nasmejem.

„Sad je gotovo, ako išta zatreba a da mogu pomoći, ne gledaj kol’ko je sati, već zovi.“

„Važi, čujemo se“, prekidam mu vezu.

Brzo zovem načelnika i pričam šta i kako. Na moje iznenađenje, obraduje se kao malo dete.

„Sad ću im lično sve proslijediti i tražiti iste sekunde da je provuku“, priča. „Neće nju ovaj nesoj gurnuti u ruke svojim džukelama makar je ja branio!“

„Je l’ se desilo nešto u međuvremenu?“

„Čuj, vrše pritisak koliko noćas da je isporučimo. Ne dam! Ne može tako! No, dobra stvar je što ima i onih iz Srbije koju su zvali da je spasimo. Otimaju se oko nje ka’ da je ratni zločinac. Ovo na svijet nema što kod nas ima.“

„Zvao sam neke moje tamo, pa to su ti što vrše pritisak da je spasemo“, otkrijem mu.

„Nek si zvao! Ne dam je, zapamti što sam reka’! Odo da završavam državljanstvo“, prekine mi vezu.

Pošto svako radi ono za šta je zadužen, ja otvaram krivični zakon da vidim gde kakvih rupa ima. Kad shvatim da ću osvanuti, kuvam sebi pola litra kafe. Mislim se u sebi, joj, Biljana, ako uspem da te izvučem, sve ću ti ovo s kamatom naplatiti.