Antologija

Default sorting
Prikaži
16
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Smrt je taj vrt u kome se budim: antologija pesništva pesnika umrlih pre njihove dvadeset pete godine

    1.200 rsd

    Томас Чатертон (1752–1770)

    Слика јесени

    Кад јесен тмурна и пуста открије свој ход,
    Кад руком својом позлати лишће свело,
    Зиму води, да наврши године род,
    На леђима својим носи снопље зрело,
    Кад се брда сва од семена забеле,
    Кад се сјајне ватре с видиком буду среле,
    Кад јабуке, ко вечерње небо рујне
    До земље савију гране бујне,
    Кад бобице и крушке ускладе плес свој,
    И црнилом проткане, вежу поглед мој,
    Не знам да л' је лепота ил подлост што прља,
    Ал жудњу срца мог прекри бриге мрља.

    Ишикава Такубоку (1887–1912)

    Понех на плећима мајку…

    Понех на плећима мајку,
    тек шале ради,
    два – три корака, па заплаках:
    тако је лака.

    Милутин Бојић (1892–1917)

    Бела месечина

    Раскошно месец снегом бисер дроби,
    Врх модрих вода дршће кришом смрека,
    Као да сунце у загрљај чека,
    Док бела поноћ вечност трком роби.

    А у твом оку пуном зимског иња
    Разигран месец у рој звезда прште,
    Мада небеса суморно се мрште
    У тај час болне самрти растиња.

    И презрели смо то опело свето
    Љиљане своје расипљући царски,
    Јер док се плео звизгај јануарски
    У нама младо рађало се лето.

    О, зар ће некад да се зајесени,
    Зар ноћ оловна разбиће нам чаше,
    Зар помрчаће вечно подне наше,
    Зар нарди наши биће погребени?

    Верујмо вечно у наш живот свежи,
    Увеле смокве плод сишући свенут,
    Док измиче нам подло трен по тренут,
    Крашћемо сунце, које од нас бежи.

    Вилфред Овен (1893–1918)

    Неповратно

    Oдједном ноћ разможди дан и баци
    Дроњке над небо у громовној тмуши.
    Тад мртвило страшно обузе уши
    И давно-прошли усташе мртваци.

    Посматрах мртве; те сабласти у сну.
    Изгнане животом по имену звах.
    Заточени, неми, глув би њихов дах;
    Ниједан не приђе нит прозбори дух.

    Непуна зора у сабласном рују
    Заискри пусто ко мамурне главе,
    Уздах се болних изнури са даном.
    И гледајући док се удаљују,
    Згушени крилом скриљеним занавек,
    Застрепех и за небо закључано.

    Душан Васиљев (1900–1924)

    Човек пева после рата

    Ја сам газио у крви до колена,
    и немам више снова.
    Сестра ми се продала
    и мајци су ми посекли седе косе.
    И ја у овом мутном мору блуда и кала
    не тражим плена:
    Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
    И беле јутарње росе!

    Ја сам се смејао у крви до колена,
    и нисам питао: зашто?
    Брата сам звао душманом клетим,
    и кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
    и онда лети к врагу и бог, и човек, и ров!
    А данас мирно гледам како ми жељену жену
    губави бакалин грли,
    и како ми с главе разноси кров; –
    и немам воље – ил` немам снаге – да му се светим.

    Ја сам до јуче покорно сагиб`о главу
    и бесно сам љубио срам.
    И до јуче нисам знао судбину своју праву –
    али је данас знам!

    Ох, та ја сам Човек! Човек!

    Није ми жао што сам газио у крви до колена
    и преживео црвене године Клања,
    ради овог светог Сазнања
    што ми је донело пропаст.

    И ја не тражим плена:
    ох, дајте мени само још шаку зрака
    и мало беле, јутарње росе –
    остало вам на част!

    Рејмон Радиге (1903–1923)

    Јесен

    Знаш их, недохватљиве шумске јагоде
    Попут усијаног угља у прстима онога ко их бере:

    Поуке и шале жбунара
    Не изнуђују се.

    Ловце што откривају их
    Жели ли узбудити јесен
    Згнежђена у срце најнаивнијих месеци?

    Смртно рањена, Природо,
    Претворена наново
    У детињасту Еву лица
    Прекривеног не стидом већ ушећерним воћем,
    Дрски твој дуд
    Упиње се да добије
    Невино лишће винове лозе.

    Ђуро Судета (1903–1927)

    Сазнање

    Огњем сласти и грозницом страве
    Догарају сни и света љета.
    Доскора ће у лудилу јаве
    Умукнути пјесма започета.

    Бит ћу тих и невесела тијела
    И књиге ће пунит моју собу.
    У напјеву слутит ћу опијела,
    А у мраку размишљат о гробу.

    Процвјетат ће црни тулипани
    И сазорит отровано воће.
    Ко сумртви дани и оркани
    Шумити ће тишине самоће.

    Нећу знати тко на прзор куца,
    Без мене ће живот пољем поћи,
    Плашит ћу се охладњелог срца
    И бит ћу сам у ноћи.

    Сречко Косовел (1904–1926)

    Наше очи

    Залила је наше очи
    пламтећа лава.
    И сиви прах
    цементних кула
    спржио нам усне.

    Као гореће дрвеће
    нагнули смо се
    к новом дану.

    Алдебаран (1957–1975)

    Кренућу месту…

    кренућу месту где је свако море тек путовање
    високе земље тишине
    где престаје сва одсутност
    и постаје сунце!
    високе земље тишине
    где цело море путује
    остављајући обалама одсутности
    свој необјашњиви сан!
    Кренућу месту где је свако море тек путовање
    и путовање пене и путовање соли
    остављајући обалама где мре свака реч,
    пјаност брежуљака
    где влада сунце.
    смрт није ноћ
    она је спознаја ноћи
    она није дан
    она ће бити дан коме иде ноћ
    она ће бити дан потпуне ноћи
    она ће бити дан тишине
    реч тишина не као кривуља него као права

    смрт није као бежећа ноћ
    она је у твоме погледу
    у твојим рукама
    она је дуж стабала испод којих дишеш
    смрт је ноћ бела
    она је бели простор
    у коме чекам живот
    где верујем да сам крикнула
    где сам веровала да ћу крикнути
    где нисам крикнула.
    она је простор у коме тражим
    своје границе
    она је ноћ која нема видика
    она је ноћ где спава сва зебња
    она је тај врт где улазим да се смејем
    својој зебњи
    страху који спава током целог дана
    смрт није ноћ у којој бих могла да уснем
    она је тај врт
    у коме се будим.

    Петја Дубарова (1962–1979)

    Звездица

    Русих власи прибраних брижљиво
    под капом плаветном од зракова њених,
    нежно изгрева у хаљини живој,
    као рубин, прелепа, огњени.

    Очију топлих од даха кошуте,
    и бистријих од суза дечијих,
    она трепти златом обасута
    усред плавих валова небеских.

    Над њом су неке далеке висине
    и плава завеса што нестати неће,
    а доле под њом промичу планине,
    и свет се у срећи бескрајној окреће.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    CADAVRES EXQUIS = Izuzetni leševi i druge nadrealističke pesničke igre

    1.200 rsd

    Александар Вучо

    Зарни влач

    реком кућујем зид
    и горки хлеблави јед
    црвавим хлеблави јед
    данаћу кад немам куд
    кроз ноћлави тупи влач
    језаћу кад немам шта
    кроз јатни травни плач
    знај
    како те јошујем вишујем тујем самујем титујем
    стид
    знај
    како сам лешни летни рудни разбијни падни
    друг
    и јутрај перјај ево већује мрак
    голи се чудни страх и молни зелени ход
    ево евује и ледује горући брод
    ја лешно жив
    ја лешно жив

    Душан Матић

    Зарни влач

    грлам те столно сан саноћнјиво те речим
    аколим те овдујем или бескрајим
    никадни вид увековни мар
    тоцилам своје титање или једним или скапало јадним
    кровујем над ти неиспрекидано
    веђам докујем пад или вече и докујем пролажење
    косам те косо и каоним косо косе сећања и севања
    и кончам кичменим зверим лом ним зрим јерим псим
    каснујем срамом те срмим свим
    и такујем такујем и вечним
    својим својим те себим те сунцарања те гроздују ноћно
    зарнио сам те рамно и зорно загрезам горко зазор
    свудујем олујам лестедајим хуморим уснам уснивам
    навекни задир
    београдан или нигдан без гора и ондан осиан жаљен циглан пламен сам иглан
    корим кореним коленим пољно чекања каменим водоскити сад
    окомим околим јет и језгро заграњен муч
    раменим тако болно цео смешан свет
    пламним ипакања и нем неми вид
    копним и капним кап капка златосузих тамника
    и пакле пакла пакленим и маглим у крв
    тај гром слеђен у грцални зрцални бора и бола вир
    ја сан ја сен је сени
    јасан јасен јесени

    Андре Бретон – Пол Елијар

    Dictionnaire abrégé du surréalisme (1938)

    Арто је „чаробни буздован“
    Бретон „чаша воде у олуји“,
    Дали „принц каталонске интелигенције, безмерно богат“,
    Елијар „дојкиња звезда“,
    Гала Елијар „жестока и неплодна жена“,
    Ернст „Лоплоп, птичји старешина“,
    Иње „грмушине панталоне“,
    Миро „дрво сардина“,
    Паален „дабар тринаесте династије“,
    Пере „мандарин-лимун“,
    Пикасо „птица из Бенина“,
    Превер „онај са зарумењеним срцем“,
    Танги „путовођа временима друида имела“,
    Арп „јегуља пешчара“,
    Магрит „кукавичје јаје“,
    Реј „слика како би био вољен“,
    Масон „човек-перо“,
    Месенс „ухо ђема“,
    Супо „барица у писоару“,
    Розе „пруга од махагонија“,
    Браунер „свежањ белих ружа“,
    Алиса Паален „црна пчела“,
    Пастуро „ухо трске“,
    Селигман „сноп крила“,
    Елен Ванел „ирис магли“.

    Антонен Арто – Андре Бретон

    А. – Да ли је надреализам подједнако важан у организацији и дезорганизацији нашег живота?

    Б. – То је блато које се састоји само од цвећа.

    А. – Колико пута намеравате љубити поново?

    Б. – То је војник у стражарници. Он је сам. Гледа у фотографију коју је малочас извукао из свог новчаника.

    А. – Има ли смрт неку важност у вашем животу?

    Б. – То је време одласка на спавање.

    А. – Шта је бесмртна љубав?

    Б. – Сиромаштво није порок.

    А. – Моћ или понор?

    Б. – То је нешто мрачно.

    А. – Шта вам је најгадније у љубави*

    Б. – Ви, драги пријатељу, и ја сам.

    (1928)

    Рејмон Кено – Марсел Ноел

    РЕЈМОН КЕНО: Ко је Андре Бретон?

    МАРСЕЛ НОЕЛ: Легура умора и осећаја катастрофе; нешто као цилиндар.

    (1928)

    Марсел Ноел – Луј Арагон

    МАРСЕЛ НОЕЛ: Шта је страх?

    ЛУЈ АРАГОН: Коцкање на пустом острву.

    (1928)

    Бенжамен Пере – Андре Бретон

    БЕНЖАМЕН ПЕРЕ: Када корење не буде знало где више да расте

    АНДРЕ БРЕТОН: Звона ће почети глупаку да звоне

    БЕНЖАМЕН ПЕРЕ: Када птице буду запливале

    АНДРЕ БРЕТОН: Сметењак ће се оснажити

    БЕНЖАМЕН ПЕРЕ: Ако орхидеје никну у шупљини мојих руку

    АНДРЕ БРЕТОН: Масери ће имати посла

    (1929)

    Александер О'Нил – Марио Сезарини

    Зрцала

    – Што је крокодил?

    – Страшно одговорна особа.

    – Што је слон?

    – Страшно неодговорна особа.

    – Што се може изродити из њих двојице?

    – Цвијет.

    – Тко је био Soulier?

    – Био је дијете.

    – Гдје је живио?

    –На једној планини.

    – Како се каже на португалском?

    – Плочица.

    – Камо допире вода?

    – До јетре.

    – Враћа се?

    – Не.

    – Чему служи гавран?

    – За нелагодно пипање.

    – Чему служи муха?

    – За љубљење у уста.

    – Чему служи срамотна удовица?

    – За arpeggio.

    Жоао Артур Силва – Марио Енрике Леириа

    Црвено и зелено

    – Које је боје црвено?

    – Зелено.

    – Тко је твој отац?

    – Кондуктер у влаку за мјесец.

    – Што је лудило?

    – Осамљена рука која се смијеши дјечацима.

    – Тко је Бог?

    – Продавач кравата.

    – Какво му је лице?

    – Зашиљено, с кваком на вршку.

    А. Бретон

    Cadavre exquis

    Принцеза / ће прогутати / ситну шљиву / радосно.

    (А, Бретон, 1927)

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Antologija vizuelne i konkretne poezije

    2.700 rsd

    DINKO RANJINA

    STRILA

    Strila
    tvâ, nemila
    ljubavi, meni
    ne da pokoj vik žuđeni
    da mogu kušat, kako se prima
    svim tima, kê za dvor svoj dvorit vazima.
    Nu trudan moj stupaj to gore sve mori
    sve što joj bolje život moj dvori
    kî zaruči čes od nebi,
    da služiti tebi
    u sve trude
    bude.

    GEORGE HERBERT

    ESTER WINGS

    Lord, who createdst man in wealth and store,
    Though foolishly he lost the same,
    Decaying more and more,
    Till he became
    Most poore:
    With thee
    Oh let me rise
    As larks, harmoniously,
    And sing this day thy victories:
    Then shall the fall further the flight in me.
    My tender age in sorrow did beginne:
    And still with sicknesses and shame
    Thou didst so punish sinne,
    That I became
    Most thinne.
    With thee
    Let me combine
    And feel this day thy victorie:
    For, if I imp my wing on thine
    Affliction shall advance the flight in me.

    ARNO HOLZ

    DRUSSEN DIE DǕNE

    Einsam das Haus,
    eintönig,
    ans Fenster,
    der Regen.
    Hinter mir,
    tictac,
    eine Uhr,
    meine Stirn
    gegen die Scheibe.
    Nichts.
    Alles vorbei.
    Grau der Himmel,
    grau die See
    und grau
    das Herz.

    CHRISTIAN MORGENSTERN

    DIE TRICHTER

    Zwei Trichter wandeln durch die Nacht.
    Durch ihres Rumpfs verengten Schacht
    fließt weißes Mondlicht
    still und heiter
    auf ihren
    Waldweg
    u. s.
    w.

    СИМА ПАНДУРОВИЋ

    ПЕСМА ТАМЕ

    Ноћ.
    Ко чује
    Како ноћних сени
    Сетна песма тужи им на лири?
    Тамна липа у тишини мири;
    Цветови су сузни њени.
    Прокапљује.
    Ноћ.
    То је тишина веселих очију
    Са танким велом мистерије звука,
    С полусном среће кроз ту песму тију,
    Тако далеко од животна хука
    К’о срећа звезда, и сна, и младости.
    Ноћ.
    Ко чује
    Како ноћних сени
    Сетна песма тужи им на лири?
    Тамна липа у тишини мири;
    Цветови су сузни њени.
    Прокапљује.
    Ноћ.
    Добро ми дош’о, тренуте радости!
    Знај, моје срце за звезду је сваку
    Везано златним концем и кроз таму
    Облака ових, кад мис’о на раку
    Не пада ни уз воњу земље саму.
    Ноћ.
    Ко чује
    Како ноћних сени
    Сетна песма тужи им на лири?
    Тамна липа у тишини мири;
    Цветови су сузни њени.
    Прокапљује.
    Ноћ.

    СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

    ВЕРЛЕН (ТЕЛЕГРАФСКИ СОНЕТ)

    Гле
    Чуј
    Бруј
    Мре,
    Све
    Тих
    Стих
    Је.
    Мек
    Јек
    Мол.
    Рај
    Вај
    Бол.

    ANTUN BRANKO ŠIMIĆ

    OPOMENA

    Čoveče pazi
    da ne ideš malen
    ispod zvezda!
    Pusti
    da celog tebe prođe
    blaga svetlost zvezda!
    Da ni za čim ne žališ
    kad se budeš zadnjim pogledima
    rastajo od zvezda!
    Na svom koncu
    mesto u prah
    pređi sav u zvezde!

    SREČKO KOSOVEL

    SRCE V ALKOHOLU

    Dvignite melanholični pajčolan!
    V smehu je tvoja bodočnost.
    Sonce sije izza črnega stekla.
    Poljana je zlata od sonca.
    V tvojih zlatih očeh je žalost.
    Ne glej se v zrcalo!
    Smeh, smeh, smeh.
    Snežni oblaki.
    V pomladni modrini.
    Prostor Ο ∞ Ο
    etroplan.
    Vlak je počasen kakor črni polž.
    Misel je kakor blisk.
    Pod sivo Triglavsko steno
    počivamo.
    Naše misli: onstran.

    BORBEN VLADOVIĆ

    ВИЗУАЛНА ПЈЕСМА ЗА ДЕЦУ

    Док Кирил мирно спава
    И једно слово његова имена
    Се безбрижно одмара
    Кас Кирила нетко зовне
    И то слово одмах скокне
    Брзо реци да ли знаш
    Док ти у кревету спаваш
    Које слово твог имена
    Се лежећи одмара

    МИЛОСАВ ТЕШИЋ

    ДРУГА ГРОБНА ПЕСМА

    Чврст
    рам.
    Крст.
    Кам
    А пише:
    „Ја бил маков какав ми –
    ми будеш маков какав ја.“
    Скелет бел.
    Гробни мук.
    У подбел,
    кроз памук,
    капне звук –
    срн-црна пшеница!
    То пева сеница.
    а тмора жута
    просипа, гута
    зрна цвркута.
    Ту тону у ме врлети
    са тихе руже зрачности,
    брегови благо узнети
    над крхко крило трајности.
    Ту ваздух боре набира,
    обрве мрачи пернате,
    под тмурне капке сабира
    свих туга сенке, печате…

  • Quick View
    (0)
    Od : Darko Batan Žunjić

    Latinski špijun: velika antologija humoristično satiričnih priča

    4.500 rsd

    Anton Pavlovič Čehov

    KAMELEON

    Preko pijace ide policijski nadzornik Očumelov u novom šinjelu i s malim zavežljajem u ruci. Za njim korača riđi policajac i nosi rešeto puno zaplenjenog ogrozda. Naokolo tišina… Na pijaci ni žive duše… Otvorena vrata radnji i krčmi zure na ovaj božji svet tužno, kao gladne čeljusti. Oko njih nema čak ni prosjaka.

    ‒ A, ti ’oćeš da jedeš, prokletinjo jedna! ‒ začu odjednom Očumelov. ‒ Drž’te ga, ljudi! U današnje vreme ujedanje je zabranjeno! Drž’ ga! Uaa!

    Čuje se pseće skičanje. Očumelov se osvrne i ugleda: iz drvare trgovca Pičugina, podskakujući na tri noge i osvrćući se, beži pseto. Za njim juri čovek u uštirkanoj platnenoj košulji i raskopčanom prsluku. On trči za njim i, sav povijen napred, pada na zemlju i hvata psa za zadnje noge. Opet se čuje pseće skičanje i povik: „Drž’te ga.“ Iz radnji se pomaljaju sanjiva lica i ubrzo se kod drvare, skuplja gomila sveta kao da je iz zemlje izrasla.

    ‒ Izgleda neki nered, vaše blagorodstvo!… ‒ reče policajac.

    Očumelov se okrenu polulevo i pođe gomili. Kraj samih vrata drvare vide da stoji pomenuti čovek, u raskopčanom prsluku i, podigavši uvis desnu ruku, pokazuje gomili okrvavljeni prst. Na njegovom polupijanom licu kao da je napisano:

    „Platićeš ti meni, huljo!“ ‒ a i sam prst izgleda kao znamenje pobede. U tom čoveku Očumelov poznade juvelira Hrjukina. A u sredini gomile, drhteći celim telom, čuči raskrečenih prednjih nogu i vinovnik skandala ‒ beo, mlad hrt, šiljate njuške i sa žutom pegom na leđima. U njegovim suznim očima vidi se izraz tuge i smrtnog straha.

    ‒ Šta je to ovde? ‒ upita Očumelov upadajući u gomilu. ‒ Zašto je ovde? Zašto si ti taj prst?… Ko je vikao?

    ‒ Idem ja, vaše blagorodstvo, i nikog ne diram… ‒ počinje Hrjukin, iskašljavajući se u pesnicu ‒ zbog drva, znate, sa Mitričem, kad odjednom ovaj gad, ni pet ni šest, pa mene za prst!… Vi izvinite, ali ja sam čovek radnik… Radim sitne stvari. Neka mi se plati, jer ja ovim prstom možda neću moći nedelju dana ni da maknem… Toga, vaše blagorodstvo, nema u zakonu da čovek od svakog živinčeta strada… Ako svako počne da ujeda, onda je bolje da čovek ne živi na ovom svetu…

    ‒ Hm!… Dobro, de… ‒ veli strogo Očumelov, nakašljavajući se i mršteći obrve. ‒ Dobro… Čije je to pseto? Ja to neću tako ostaviti! Pokazaću ja vama za to puštanje pasa! Vreme je već da obratimo pažnju na tu gospodu koja ne žele da se pokoravaju propisima! Kad ga rebnem novčanom kaznom, nitkova, upamtiće on meni šta znači pseto i ostale životinje skitnice! Naučiću ja njega pameti! Jeldirine ‒ obrati se nadzornik policajcu ‒ odmah da doznaš čije je pseto i sačiniš zapisnik! A pseto treba ubiti! I to odmah! Sigurno je besno… Čije je ovo pseto, pitam ja vas?

    ‒ To je, izgleda, generala Žigalova ‒ reče neko iz gomile.

    ‒ Generala Žigalova? Hm… skini mi, Jeldirine, šinjel… Strašno je vrućina! Mora biti pred kišu… Samo jedno ne mogu da razumem… kako je moglo da te ujede? ‒ obraća se Očumelov Hrjukinu. ‒ Otkud će ono da dosegne do tvog prsta? Ovo je malo kuče, a ti, gle, kakva si ljudina! Mora da si prst ogrebao, a onda ti je palo na um da nas lažeš. Jer ti si poznata sorta! Znam ja vas, sotone jedne!

    ‒ On mu je, vaše blagorodstvo, cigaretom njušku opekao, radi smejurije, a ono, ne budi lenjo, nego ćap za prst… Glup i svadljiv čovek, vaše blagorodstvo!

    ‒ Lažeš, Ćoro! Kad nisi video, što onda lažeš? Njihovo blagorodstvo je pametan gospodin i zna ko laže, a ko istinu govori, kao na ispovesti… On ima u zakonu napisano… Sada smo svi jednaki… I ja imam brata u žandarmeriji… ako želite da znate.

    ‒ Bez priče!

    ‒ Ne, ovo nije generalovo… ‒ reče mudro policajac. ‒ Ne drži general ovakve. On drži većinom ptičare…

    ‒ Znaš li sigurno?

    ‒ Sigurno, vaše blagorodstvo…

    ‒ I ja to znam. General ima pse skupocene rase, a ovo… đavo bi ga znao šta je! Nit’ mu je dlaka lepa, nit’ njuška… jednom rečju ne vredi ni lule duvana… Zar takve pse da on drži? Gde vam je pamet? Da se nađe u Petrogradu ili Moskvi ovakvo pseto, znate li šta bi bilo? Tamo ne bi ni pogledali u zakon, nego trenutno… kamen o vrat! Ti si, Hrjukine, stradao, pa nemoj tu stvar tako da ostavljaš… Treba ih naučiti pameti! Vreme je…

    ‒ A možda je generalovo… ‒ glasno razmišlja policajac. ‒ Na čelu mu ništa ne piše… Onomad sam u njegovom dvorištu video ovakvo jedno.

    ‒ Pa naravno da je generalsko! ‒ reče glas iz gomile.

    ‒ Hm!… Ogrni mi, brate Jeldirine šinjel… Nešto je zahladnelo… Ježim se… Odvešćeš psa generalu i tamo ćeš pitati. Kazaćeš da sam ga ja našao i poslao… I reci da ga ne pušta na ulicu… Pseto je možda skupo, a ako mu svaka svinja bude pekla cigaretom njušku, može pas da krepa. Jer pas ti je živinče nežno… A ti, budalo, spusti tu ruku! Nemoj da nam pokazuješ… taj svoj glupački prst! Sam si kriv!…

    ‒ Evo ide generalov kuvar, njega ćemo pitati… Ej, Prohore! Dođi, brate, ovamo! Pogledaj ovo pseto… Je li vaše?

    ‒ Baš si pogodio! Ovakvih nikada nismo imali!

    ‒ Ama ne treba ni pitati ‒ reče Očumelov. ‒ To je, očevidno, neko pseto lutalica! Šta ima tu da se priča… Kad vam ja kažem da je lutalica. Treba ga ubiti i tačka!

    ‒ To nije naše ‒ nastavlja Prohor ‒ nego generalovog brata što je onomad doputovao. Naš gospodin ne voli hrtove. To njihov brat voli…

    ‒ A zar je njihov brat doputovao? Vladimir Ivanič? ‒ pita Očumelov, a lice mu ozari ushićen osmeh. ‒ Gle ti, molim te! A ja nisam ni znao. Doputovali u goste? A!

    ‒ U goste…

    ‒ Vidi ti, molim te… Zaželeli se brata… A ja nisam ni znao! Dakle, ovo je njihovo psetance? Baš mi je milo… Uzmi ga… Lepo psetance… Živahno… Pa ovoga ham za prst! Ha-ha-ha… De, šta ti je, šta drhtiš! Rrr… Rrr… ljuti se, obešenjak… kuca mala…

    Prohor vabi psa i odlazi s njim sa drvare… Svet se smeje Hrjukinu.

    ‒ Pašćeš ti meni šaka! ‒ preti mu Očumelov, uvija se u šinjel i nastavlja svoj put po pijaci.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Gramatika smrti Terra Suicida- antologija pesama pesnika samoubica

    1.600 rsd

    Сапфо (око 600. пре нове ере)

    [55] Кад умреш…

    Кад умреш, умрећеш скроз.
    Без помена,
    без права на живот,
    јер међу ружама Пјераиде
    ти место немаш. Него
    кад једном одеш,
    тумараћеш као сен
    чак и у кући Хадовој,
    међу мртвима.

    Жерар де Нервал (1808–1855)

    El Desdichado

    Ја сам мрачан,– самац, без утешна мира,
    Принц аквитански кога кула крије:
    Једина ми звезда мртва је, – а лира
    Звездана са Црним сунцем Меланхолије.

    У гробној ноћи, ти што ми јад спира,
    Врати ми Позилип, мора Италије,
    Цвет који радошћу болно срце дира,
    Чардак где се бршљан око руже вије.

    Личим ли на Љубав, Феба?… ил’ Бирона?
    Краљичин ми пољуб још челом румени;
    Пећином сирене сањало се мени…

    Двапут смело пређох преко Ахерона,
    Смењујућ` на лири с Орфејева крила
    Уздахе светица и гласове вила.

    Пејо Јаворов (1878–1914)

    Нирвана

    Спавају вечне воде, безбрижне воде – дубоке,
    у њима се огледају небеске звезде,
    ми пловимо, звезде нас боду кô жаоке,
    и дрхтимо због дубина што под нама језде.

    Спавају вечне воде, дубоке воде -безбрижне,
    над њима се нагињу хоризонти мрачни.
    И шаљемо погледе безнадежне,
    а страхови се показују тачни.
    Те прастаре воде, вечне воде – кристалне,
    дубоке и безбрижне, изазовно ледне…
    Страх нас да пијемо – душе страдалне,
    бесане, безнадежне, бескрајно жедне.

    Сара Тиздејл (1884–1933)

    Није ме брига

    Кад будем мртва и блистави травањ
    из косе проспе на ме капи кише,
    скршеног срца нагнеш ли се к мени,
    није ме брига више..

    Смирена бит ћу ко лиснато стабло
    ком гране свија киша која пада,
    и њемија ћу бити, каменија срца,
    него што ти си сада.

    Георг Тракл (1887–1914)

    Јесен усамљеника

    Обиљем плода тамна јесен трепти,
    пожутео је сјај лепих летњих дана.
    Из трошне љуске чиста плавет лети;
    лет птица бруји од старих предања.
    Помуљано је вино, тих одговор цепти
    кроз загонетке овога благог ткања.

    И овде-онде крст врх пустог хума;
    у рујну шуму једно стадо сврну.
    Облак над водом језди попут чуна;
    починуо је тèжак; звуци трну.
    Вечери крило плаветно без шума
    дотиче сламну стреху, земљу црну.

    Кроз веђе трудног сад ће да се јави
    рој звезда; хладне собе спокој сколи,
    Анђели тихо излазе из плавих
    очију оних које љубав боли.
    Шумори трска; кошчата језа дави
    кад црна роса капље с врба голих.

    Алфонсина Сторни (1892–1938)

    Улица

    Отворени пролаз
    између високих зидина.
    Сваког тренутка
    тамна уста врата,
    цеви трема,
    спроводне смицалице,
    за људске катакомбе.
    Нема ли језе
    у предворјима?
    Мало насиља
    у узлазној белини
    степеништа?
    Корачам журно.
    Свако око које ме мотри
    множи се и расипа.
    Шума ногу,
    ковитлац летећих
    кругова,
    облак крикова и шумова,
    одвајају ми главу од трупа,
    шаке од руку,
    срце од груди,
    ноге од тела,
    вољу од њеног споја.
    Горе,
    плаво небо
    умирује своју прозрачну воду:
    њим златни
    градови броде.

    Марина Цветајева (1892–1941)

    Андре Шеније се попео на стратиште…

    Андре Шеније се попео на стратиште,
    А ја живим, и то је страшан грех.
    Има времена – железних – за све.
    Није песник ко пева док барут мирише.

    И није отац ко са сина што иде на ратиште
    Дрхтећ скида оружје, убојни плех.
    Има времена када је сунце – грех.
    Није човек ко у наше дане живи и дише.

    Сергеј Јесењин (1895–1925)

    Не дозивам, не жалим, не плачем…

    Не дозивам, не жалим, не плачем.
    Ко с јабука белих цветни кад
    Све ће проћи. Сувим златом начет,
    Никад више нећу бити млад.

    Више нећеш трептати ко птица
    Срце, зимом дотакнуто злом.
    Ни земља ме брезинога цица
    Не намами бос да лутам њом.

    Душе скитње! Све ме ређе пренеш,
    Све ми ређе палиш уста пламна.
    О свежино моја изгубљена,
    Очи бујне, поплаво помамна!
    На жељама шкрт сам ко на злату,
    Мој животе, беше л` ми тек сан?
    Ко на рујном да пројурих ату,
    С прамалећа кад заруди дан.

    Лишћа бакар тихо капље с клена,
    На том свету пролазно је све…
    Нек је свака ствар благословена,
    Све што дође да цвате и мре.

    Чезаре Павезе (1908–1950)

    Земља јеси, и смрт јеси…

    Земља јеси и смрт јеси.
    Твоје годишње доба је мрак
    и ћутање. Од тебе
    ништа на свету није
    даље од свитања.

    Када изгледа да се будиш
    јеси сушта бол,
    бол ти је у очима и крви,
    али ти не осећаш. Живиш
    као што живи камен
    или тврда земља.
    И облаче те сни,
    кретње, јецаји
    које не познајеш. Бол
    попут воде језерске
    дрхти и опасује те.
    По води су кругови.
    Пушташ их да ишчезну.
    Земља си и смрт.

    Бранко Миљковић (1934–1961)

    Горан

    Ноћ сувише велика за моје звездано чело
    у неким шумама црним непознатим
    И дрво је рекло немој Јутро моје бело
    име ти своје остављам кад не могу да се вратим

    Пчеле слећу на леш кога нема
    Звона одлазе у простор црним степеништем
    Мој је завршен дан. Ал се на починак не спрема
    сан мој иза брда где мртав себе иштем
    Овде доле свако своју таму има
    Мој мрак је сенка птице. О неима
    пута којим би до мене могли доћи

    Ко пролеће које заборави да цвета
    сад лежим мртав на северу света
    Смрти љубоморна највећа моја ноћи!

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Gramatika smrti – antologija pesama pesnika samoubica

    1.600 rsd

    Ивана Брлић Мажуранић (1874–1938)

    Јутро

    На истоку огањ свети
    Рудећи свој диже плам,
    Плахе сјене крајем бјеже
    И расипа зора прам.

    Игра титра вода млада
    И немиран дах је њен,
    Видим: ријеком свјетло тече,
    Уз обалу тоне сјен.

    Труне чамац. – Весло црно
    Бије уза влажни крај –
    Трза чамац: трулим рубом
    Овија се златан сјај.
    –– – – – –– – – – – –
    Сиви дан се уздигнуо,
    Изгорио свети плам,
    И већ мирно струје воде
    – – Труне чамац, црн и сам.

    Џек Лондон (1876–1916)

    Свему је крај…

    Свему је крај…
    Лауте нек умукне звук!
    Појања брзо мину
    К`о сени трепераве што се вину
    Кроз љубичасту детелину.

    Свему је крај…
    Лауте нек умукне звук!
    Негда ја певах к`о дрозд први што пева
    Са жбуња росног грања
    А сад ми душом влада мук.
    И к`о посустала сам шева
    Кад јој из грла пој више не одзвања;
    Прош`о ме је час клика, прош`о час певања.

    Свему је крај…
    Лауте нек умукне звук!

    Штефан Цвајг (1881–1942)

    Јесења шетња

    Свет миран као сан. Тек каткад врх сува жбуња
    одјекне промукло неког гаврана крик.
    Као тешко олово над сивом земљом куња
    суморно небо, и самотне јесени лик
    тихо се преко сивила и једноличности шуња.

    У ћутању препуном речи лутам преко њива,
    напустив незадовољен светлости летње пир.
    Последња гласна жеља тули се и почива.
    Све приснија ми јесен. Осећам њезин мир.
    У самовању ми срце богато и велико бива.

    Туга која струји кроз тамна села и шуме
    од своје среће остави у мени богат траг,
    благословена скрушеност ко молитва уђе у ме,
    и живот ми изгледа звонак, чист и вечерње благ
    откако јесењу суморну братску реч разуме.

    Сада ћу да почивам ко уморно мрко тле…
    Идем кроз утихло време сањарски блажен и смеран,
    а врела рука чежње постаје нежнија све.
    Ко да на путу моме пријатељ срете ме веран,
    одавно близак мени, а непознат пре.

    Јанко Купала (1882–1942)

    Дођи ми

    У пролеће дођи амо,
    Као цветак буди.
    Процветај лепотом са мном,
    Мисао разбуди…

    Дођи ми у лето живо
    Као класак млади.
    Жетелачком песмом с њива
    Мисао заслади…

    Дођи ми у белу зиму,
    Ко сунце ме овиј.
    Позлаћеном бајком дивном
    Мисао дозови…

    Дођи ми у јесен свелу,
    Попут звезда бледих.
    У свет далек, шумор јела
    Мисао поведи…

    И на гроб ми исто стани,
    Као цветак падни.
    Белом руком клен ми стамен
    Од срца посади…

    Валтер Бенјамин (1892–1940)

    Сонети, 17

    Не брани харфа што на ветру виси сама
    Да дах смрти твоје такне струне њене
    Што на мору прави вале разведрене
    И распири у срцу ватру силног плама

    Отимаш у рани час јутарњи мене
    И размишљаш још о сребрним галијама
    Пламеног разговора пре но што ти тама
    Приклони чело о влажне морске стене

    Мог`о би дах пуштен до тебе да се пење
    Али ти поглед заклонише облаци
    И ти још ослушкујеш жалобно знамење

    Што се ка теби у ноћном ветру баци
    Чујеш тај звук који замирући пада
    С моје харфе сломљене сред последњег јада.

    Мисузу Канеко (1903–1930)

    Када сам сама…

    Када сам сама,
    Ко други ће знати за то?
    Када сам сама
    Моји се пријатељи смеју.
    Када сам сама
    Иако је мајка увек са мном.
    Када сам сама
    И Буда је такође сам.

    Милан Симић (1905–1960)

    Привидан мир

    Начинићу лице спокојно
    и око ће ми бити
    мутно, нејасно, затворено
    да ми никада нико
    у душу не продре.
    У себи свити,
    као паукове нити,
    танко, свилено гнездо
    сновима својим
    и чуваћу их тако
    у души покопане
    као светињу највећу.
    И нико неће знати
    да дубоко у мени
    лежи покопан читав један свет.
    И око ће ми бити мутно, нејасно,
    и лице ће ми бити спокојно
    да ми никада нико
    у душу не продре.

    Бранко Ћопић (1915–1984)

    Ведрина

    Ведрином твојом, Бранко, сијају наши дани,
    свака је слободна рука и ником није тијесно,
    ево се јатимо бурно, ђачки, на свакој страни
    у коло обијесно.

    Момак црноок језди и коњиц вришти врани,
    као што некад бјеше у твојој пјесми првенцу,
    драгани трепти срце и крчаг разбити неће
    дјевојка на студенцу.

    Не тугуј, пјесме твоје ничија сирочад нису,
    не буди сузан, Бранко, та нисмо на растанку,
    ево их с нашом колоном – дјевојке распеване
    ко путник на уранку.

    И нико код нас, Бранко, не вене тужно у мраку,
    јесењом тугом сувом нису засути пути:
    никада код нас пјесник више умријет неће,
    нити му лисје жути.

    Виолета Пара (1917–1967)

    Хвала животу

    Хвала животу који ми је толико дао:
    дао ми је две звезде захваљујући којима,
    кад их отворим, савршено разликујем црно од белог,
    на високом небу дубоки звездани зденац,
    а у мноштву човека кога волим.

    Хвала животу који ми је толико дао:
    дао ми је да чујем јасно
    зрикавце и канаринце,
    чекиће, турбине, лавеж, олује
    и нежни глас онога кога волим.

    Хвала животу који ми је толико дао:
    дао ми је звук и слова
    речи које изговарам: мајка, пријатељ,
    брат, заслепљујућа светлост,
    пут душе онога кога волим.

    Хвала животу који ми је толико дао:
    дао ми је пут за моје уморне ноге,
    којима сам обишла градове и мочваре,
    плаже и пустиње, планине и равнице
    и твоју кућу, улицу и двориште.

    Хвала животу који ми је толико дао:
    дао ми је срце које снажно куца
    када гледам плодове људског ума,
    када гледам добро које је тако далеко од зла,
    када гледам дубину твојих светлих очију.

    Хвала животу који ми је толико дао:
    дао ми је смех и дао ми је плач
    да разликујем радост од жалости,
    од којих се састоји моја песма
    и песма других која је иста песма,
    и песма других која је моја песма.

    Хвала животу који ми је толико дао.

    Примо Леви (1919–1987)

    Понедељак

    Шта може бити тужније од воза?
    Што полази кад мора,
    Што нема до једног гласа,
    Што нема до једног пута.
    Ничега нема тужнијег од воза.

    Или можда од теглећег коња.
    Затворен између две руде,
    Не може чак ни да гледа у страну
    Његов је живот за кораком корак.

    А човек? Зар није човек тужан?
    Ако поживи дуго у самоћи,
    Ако мисли навршило се време
    Онда је и човек ствар једна тужна.

  • Quick View
    (0)
    Od : Predrag Milojević

    Živi i dalje, stvore – Antologija sovjetske i ruske socijalne i angažovane poezije

    1.360 rsd

    Осип Мандељштам (1891–1938)

    [ПУСТИ МЕ, ВОРОЊЕЖУ]

    Пусти ме Вороњежу, и слободан ћу бити:
    Спустићеш ме, ил’ ћеш ме сломити,
    Испустићеш ме, ил’ повратити скроз,
    Вороњеж – настраност – Вороњеж, врана, нож.

    Април 1935.

    Николај Мајоров (1919–1942)

    [БЕШЕ ПРОЛЕЋЕ ТАДА]

    Беше пролеће тада. И поред
    Јаме за смеће, на дворишту,
    У простом строју, ко кућа ред,
    Постројавала се деца, ко на бојишту
    И тукла се часно. Руке су знале
    Тући у груди, леђа или бокове,
    Ал’ лица се нису дотицале
    Те мршаве руке њихове.
    А иза реке предели зијали.
    Тамо су се збијени војници прости,
    Жестоко у рововима тукли. И убијали
    Људе исте као они, без милости.
    А ми смо расли не схватајући,
    Зашто су се пукови нашли тамо:
    Зар се и одрасли тако играјући
    Туку међусобно, песницама само.
    Прошао рат. Ал је нама остала
    Истина проста, коју смо сазнали:
    Да су деца више жалости имала,
    Него што су их одрасли имали.
    И сада опет рат препун зала.
    Већ су и велики градови пали.
    И права крв је сада капала,
    Које смо се некада бојали.

    Борис Смоленски (1921–1941)

    [ЈА ЋУ СЕ ВЕЧЕРАС ГУШИТИ У ДИМУ]

    Ја ћу се вечерас гушити у диму
    Оштром, дуванском, што кади,
    И мислићу о непознатим људима
    Који су умрли одвећ млади.

    Који ће јутрос ил’ ноћи ове
    Неочекивано или несрећно павши,
    Умрети, не дописавши неравне редове,
    Не волевши, не доказавши, не дочекавши.

    1939.

    Александар Ривин (1915–1942)

    [ЕВО]

    Ево, и рат ће велики наступити.
    У подруму наћи ћемо места.
    Тишина ће се са душом слити
    И на под ћемо лећи сместа.

    Мени, безруком, суђено биће
    Да са дечацима останем сам,
    Да под бомбама крадомице
    Јурим безглаво на кино журнал.

    Ко листић неки године лете
    А смрт се поново са дна диже.
    Ти си, ко и ја, природе дете,
    Лепа као она, и још више.

    Топола, у чистом пољу висока дама.
    Шта она о рату може знати?
    Крвљу је заједничком заливана,
    Сад ће је до земље одрезати.

    И мене ће у чистом пољу
    Тане у чело пољубити. Великодушни
    Ветар поменуће порочност моју,
    А опело ће одржати поп ваздушни.

    Већ су за тебе и гроб нашли.
    Ох, мртве будити никако нећу.
    Само, у подруму све ме плаши,
    Док, још жив, седим уз свећу.

    О, Сева, Сева, мили Сева,
    Плавошапа ти си свиња.
    Лешеви с десна, лешеви с лева,
    Одозго врана, са стране ја.

    Јан Сатуновски (1913–1982)

    [МАМА, МАМА]

    Мама, мама,
    кад ћемо стићи својим
    кућама,
    кад ћемо видети
    дворишта у крају
    и слушати
    како суседи разговарају:

    – Боже, тако смо се бојали,
    тако смо бежали,
    а ви?
    – Ми смо живели у Андижали,
    а ви?
    – Ми смо у Сибиру били,
    а ви?
    – А нас су убили.

    Мама,
    тако бих већ кући хтео,
    и да све што је било прође
    и да све што је добро дође.

    Владимир Бурич (1932–1994)

    ХАРКОВ. ПРОЛЕЋЕ 1940.

    Моја школска другарица и ја
    седимо на ивици провалије

    Она ме задиркује
    показујући ми језик
    на коме је
    прилепљена чаура малокалибарског метка

    Гледамо удаљени дим фабрика
    бело окречене кућице
    цркву
    пијачни трг
    сељанку која је зашла у шталу из ограде
    и мокри стојећи
    малене фигуре студената
    што леже на стрелишту

    Влажни ветар
    доноси
    мирис барута и свежег хлеба

    Георгиј Иванов (1894–1958)

    [РУСИЈА-СРЕЋА]

    Русија-срећа. Русија, светлост која сија.
    А можда, уопште, не постоји Русија.
    И над Невом залазак горети престао,
    И Пушкин на снегу није умирао.
    И нема Петербурга и Кремља нема –
    Само снег, снег, снег и поља снена.
    Снег, снег, снег. А ноћ ће дуга бити
    И снегови се никад неће истопити.
    Снег, снег, снег. И тамне су ноћи
    И оне такве никад неће проћи.
    Русија-тишина. Русија је прах.
    А можда је Русија само – страх.
    Конопац, метак и хладна шума
    И музика од које силазиш са ума.
    Конопац, метак и затворске зидине,
    Над оним што на свету нема име.

    Јевгениј Кропивницки (1893–1979)

    [У КРАЈУ]

    У крају кога кућице
    Бедне красе,
    Двојица просјака, на крају улице,
    Потукла се.

    Тукли штакама, са пуно воље,
    Један другог по носу.
    Онда су мирно отишли пољем
    Кроз свежу росу.

    Ишли су, ишли, убоги безмерно,
    И зауставили се пред храмом,
    На прагу светилишта, смерно.
    Стајали дуго тамо.

    Николај Глазков (1919–1979)

    [УХВАТИЛИ КРАДЉИВИЦУ]

    Ухватили крадљивицу
    Што је украла узицу.
    Кривични органи, радознали
    На суду је упитали:

    „Кажи нам крадљивице
    што ти је стало до те узице?“
    Одговорила је, зашто крити:
    „Хтела сам се обесити.“

    Игор Хољин (1920–1999)

    [ОГРАДЕ]

    Ограде. Плакати.
    Рекламе. Вешернице.
    Шупе – разног отпада
    гробнице.
    Светли небеска плава дубина.
    Бараке. У њима пријатно. Тишина.
    Огледала. Комоде. Понеко канабе.
    У тапетама стенице. На столу бубашвабе.
    Висе абажури. Таванице замагљене.
    У предсобљу леже лењиве жене.
    Мужеви на послу. У кухињи старице суве.
    Свуда наоколо врте се досадне муве.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Pesme od snova teške – Antologija afričke frankofone poezije

    900 rsd

    Жан-Жозеф Рабеаривело (1901. или 1903. или 1904–1937)

    НЕКА ДРУГА

    Растопимо заједно све звезде
    у лонцу времена,
    расхладимо их потом у мору
    и постаће хрпа китњастог камења.
    Скамењени самртник, ноћ,
    сместиће у њу читаво своје срце
    и сву тугу коју она има за своје воденично камење
    које се распада, распада
    попут пепела које ветар додирне,
    с љубављу истеше призму.
    Али она је светла стела
    Коју ће уметник подићи на свом гробу невидљивом.

    Малколм де Шазал (1902–1981)

    ЛИКОВНИ СМИСАО

    ***

    Долине су грудњаци ветра.

    ***

    Сиво је пепељара сунца.

    ***

    Муња је секира светлости; а светлуцање, груди.

    ***

    Киша је чиода воде, и игла светлости у напрску ветра.

    ***

    Руже су млечни зуби сунца.

    ***

    Људски глас је подне звука.

    ***

    Дојка је јабука у крушци са које стрши зрно грожђа. Дојка је највиши степен стопљеног: сви плодови у једном.

    ***

    Боје су зглобови Светлости. У блеску, сунце створи лакат; у блистању, сунце савија колена да би четвороношке ходало по стварима.

    ***

    Алхемија је само кључ Љубави.

    Жан Амруш (1906–1962)

    БЕЛЕШКА

    Моје речи се помаљају у мени
    Попут преливајућих мехурића
    Који умиру у тужним водама.
    Не рекох ништа што је моје,
    Не рекох ништа што је моје,
    Ах, откријте ми порекло
    Речи што певају у мени!
    Нисам могао слике да стварам
    Нити да гомилам речи враџбина,
    Која ће рука сложити ствари
    У ништавилу мога сећања.
    Одједном их распрснути
    У воћу стране љубави.
    Јесте ли рука Анђела у мени присутна или одсутна?
    Да ли Божија рука води бригу с друге стране о себи самој?
    Шта ће ми рећи судбина тих непознатих речи?
    Чега су они гласници?
    Чији сам ја гласник?

    Леополд Седар Сенгор (1906–2001)

    ТОТЕМ

    Треба да га сакријем најдубље у себи
    Претка с кожом олује муњама и громом избраздане
    Моју животињу заштитницу треба да сакријем
    Да пробио не бих разрушио брану саблазни.
    Моја је верна крв што верност захтева
    Штитећи голи ми понос од
    Мене самога и од охолости срећних раса…

    Едмон Жабес (1912–1991)

    ПЕСМА СТРАНЦА

    Тражим
    човека којег не познајем,
    који не беше никада толико ја
    колико тада када сам га тражио.
    Имаш ли моје очи, моје руке
    и потпуно једнаке мисли
    у остацима овог времена?
    Период хиљаду бродолома,
    Море престаје море бити
    постаје смрзнута вода гробова?
    Али, много даље, ко зна много даље?
    Једна девојчица унатрашке пева
    а ноћ дрвећем влада,
    пастир посред оваца.
    Утажите жеђ зрном соли
    коју ниједно пиће не утољава.
    Камењем, гризе свет
    биће попут мене, ниоткуда.

    Жак Рабемананжара (1913–2005)

    МОРЕ

    „Море! Оно је велика сестра
    која љуљушка, неуморна,
    муке, сан Земље и Неба.
    Оно само
    живи у покрету

    који опева
    златни ход сунца
    витешку борбу планета
    и вечну свадбу дана и ноћи.
    Неисцрпан живот
    који се шири, један и издашан, на свим континентима.
    Он је широк огртач
    боје смарагда и плаветнила
    на рамену светског братства.“

    Флавијен Ранаиво (1914–1999)

    СВАКИДАШЊА ЉУБАВНИКОВА ПЕСМА

    Не воли ме, моја рођако,
    као твоја сенка
    јер сенка увече нестаје
    а ја треба да те чувам
    док се петао не огласи;
    ни као зачин
    који нам стомак греје
    јер ме он тада
    заситити неће;
    ни као јастук,
    јер бићемо заједно у време спавања
    али ћемо се једва видети током дана;
    ни као пиринач,
    јер чим га прогуташ више о њему не размишљаш;
    ни попут благих речи
    пошто оне испаравају;
    ни попут меда,
    веома слатког, али веома обичног.
    Воли ме попут лепог сна,
    твој живот ноћ,

    моја нада дан,
    као комад сребра,
    на земљи ме од њега не дели,
    а за велико путовање
    веран је друг;
    као што се калебаш,
    неоштећен користи за вучење воде,
    а у комадима постоље за валиху.

    Бернар Бенлен Дадије (1916–2019)

    ЧОВЕКА ОПЕВАМ

    Хибискус и лагуне
    Стари украси

    Човека опевам

    Цвеће и вилин-коњици
    Младост Времена

    Човека опевам

    Злато и дијаманти
    Кораци свих страдања
    Фатаморгана у пустињи срца
    Човека опевам.

    Малик Фал (1920–1979)

    УЧЕНИЦИ

    Ишао сам у школу ногу босих и главе богате
    Причама и легендама брујним
    У ваздуху звонком у висини ушију
    Али књиге и амулети су се тукли
    У мојој ђачкој торби у мојој богатој глави

    Ишао сам у школу таласом мојих снова
    Хиљадитим трагом тотема
    Смештен уз длаку
    И подсмевајући се говорењу Учитеља

    Ишао си у школу навукавши рукавице добре воље
    Расположивог духа и безбрижног срца
    Спреман да отрпиш сва понижења

    Ишао си у школу у друштву с Хомером
    Стиховима Елијара и Перровим бајкама

    Не заборави Котје са светачким ореолом.

    Мохамед Диб (1920–2003)

    ЛУДИ ЧАС

    Блуди луди час.
    Црног,
    Сусрећете га.
    Исувише мржње црне,
    Исувише крикова, исувише ветра.
    Настало древним кречњацима
    И жестинама мора,
    Његово грање смрти
    Дивље блиста.
    Сусрећете га ту:
    То час је жалости, час
    Риђе крви на виновој лози,
    Лудило светлости.

  • Quick View
    (0)
    Od : Svetislav Travica

    Bronzani vek – Antologija necenzurisane ruske poezije sovjetskog doba

    1.600 rsd

    Јевгениј Кропивницки (1893 – 1979)

    * * *

    Ево фабрике. На њој
    Сад сапун праве.
    А у прошлости плавичастој
    Ту биле су траве

    И блато. Жабљи је хор
    С пролећа певао страсно
    И мушица се рој
    Оглашавао гласно.

    У густој је шуми медвед снио.
    Природа лепоте пуна.
    Све је то било, све је било..
    Пре тога, тог сапуна.

    Александар Ривин (1915. или 1916 – 1942?)

    * * *

    Из узбуне у узбуну води те сирена.
    Тихо, жив у јаму седи, опасност вреба.
    Запамти, Хитлер је само јунак трена,
    Али тај трен дуго чекати треба.

    Јан Сатуновски (1913 – 1982)

    * * *

    Сви мисле једно те исто.
    И сви говоре једно те исто.
    Само, говоре једно.
    А мисле друго.

    16. окт. ’64.

    Муза Павлова (1917 – 2006)

    * * *

    Нисам знала да је срећа тако доступна,
    Ако желите, пробајте и сами –
    Једанаест рубаља карта до Ступина
    И четврт сати аутобусом.
    И одмах,
    Провалија,
    Река под прозором,
    Два једноставна дрвета
    И између њих
    На платну
    Разапета Русија.

    Николај Глазков (1919 – 1979)

    * * *

    Већ је одавно
    Ужасно тамно.
    Свеједно се не дам,
    Кроз прозор гледам.

    Игор Хољин (1920 – 1999)

    * * *

    Ограде. Плакати. Рекламе. Вешернице.
    Шупе – разног отпада гробнице.
    Светли небеска плава дубина.
    Бараке. У њима пријатно. Тишина.
    Огледала. Комоде. Понеко канабе.
    У тапетама стенице. На столу бубашвабе.
    Висе абажури. Таванице замагљене.
    У предсобљу леже лењиве жене.
    Мужеви на послу. У кухињи старице суве.
    Свуда наоколо врте се досадне муве.

    Владлен Гавриљчик (1929 – 2017)

    * * *

    Беше зима. Шуми јела, дрема…
    Ах, ух, Пушкин се на дуел спрема.

    Док пуни цеви самокреса,
    Мисли да устрели Дантеса.

    Ал, Дантес гађа зер гут.
    Бах! И Пушкин капут.

    Авај и јао! Погибе бард.
    И знаменити бакенбард.

    Александар Морев (1934 – 1979)

    * * *

    Ако пада киша
    Свеједно ћу стајати код антиквара
    Ако почне рат
    Свеједно ћу бити код антиквара

    Ако ме не буде
    Свеједно ћу бити код антиквара
    Невидљив као ветар
    Док читам пожутеле књиге

    Сергеј Чудаков (1937–1997)

    * * *

    Кафа и вотка. Ноћ без снова.
    У пећи плеше пламен.
    Црна палачинка грамофона
    Врти се и забавља ме.

    Живим, скоро изистински.
    Киша да асфалт удави.
    Александар Вертински
    Пева нешто о љубави.

    Дмитриј Пригов (1940 – 2007)

    * * *

    Могу ли, рецимо тако, Литванци
    Латвијци разни, Естонци
    Русију као рођену мајку
    Дубоко у срцу прихватити
    Да би љубав била велика?
    Наравно да могу, ко им брани…

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Neprekidna nesanica poezije – antologija poezije francuskog nadrealizma

    2.400 rsd

    Герасим Лука (1913–1994)

    ГИЉОТИНИРАНИ У ЧЕТИРИ ОКА

    Гиљотинирани у четири ока
    без главе и суђења
    побуњена глава без главе
    и вођа неке побуне без вође
    размењују међусобно своју судбину
    (против хаоса)

    Двоглавац без главе
    на телу с телом једноглавца без тела

    (1976)

    Клемент Маглиор-Сент-Од (1912–1971)

    НАПИСАНО НА МОМ УПИЈАЧУ

    Клинови лудови
    На немилосрдним гвозденим видицима.

    Мермер у изобиљу сладуњаве вечери.

    Уље снова
    Веђе на мом столу.

    Туарег овде у мојој песми,
    Без осмеха, без косе.

    (1941)

    Рене Магрит (1898–1967)

    НОГЕ НЕБА

    Патос месечином осветљен, за који се знало да је иза њега, није био окружен зидовима; скривао је, са далеким дрвећем, парче неба. Но, парче патоса се само скрило под ногама неба које су се ту сместиле и које нису имале прилику да мисле непотребно.

    Жеан Маиу (1904–1985)

    СУНЧЕВ ОРМАР

    Усне скривене
    У дубокој води
    Најлепши град на свету
    На врховима прстију
    Као морски јеж на бодљама светлости

    Љубав и пријатељство
    Однео сам им погледе

    Сан инсеката
    Прождрљивим рукама
    Гради предео
    Као лампу или осмех

    Море се смејало као наковањ
    Дрво се ка шуми нагло

    (1948)

    Бона де Мандијарг (1926–2000)

    СЕБИ САМОЈ

    Твоје тело у бледилу зоре
    Твој неспокојан поглед скрива се
    Под латицом твога капка
    Усна ти је прозрачна
    Времена за тебе нема
    Окончана су твоја брбљања
    Твоја веселост твоја изазивања

    Која су ме дражила
    Све је свршено за тебе
    И заувек
    То стога је што те волим
    О, близнакињо моја…

    (1959)

    Жојс Мансур (1928–1986)

    ПОЗОВИТЕ МЕ…

    Позовите ме да проведем ноћ у вашим устима
    Испричајте ми младост река
    Притисните мој језик на ваше стаклено око
    Дајте ми вашу ногу као дадиљу
    И спавајмо потом брате мога брата
    Пошто нам пољупци умиру од ноћи брже

    (1955)

    Марсел Мариен (1920–1993)

    ЦРНИ УТЕШИТЕЉ

    Вриштати као глуви бесомучник.

    ***

    Знао сам једну мачку која беше рођена у знаку бика, хрчка који беше јарац и, ако су моје процене тачне, муве које сам видео како летуцкају око мене, у тренутку када пишем, вероватно су рибе.

    (1968)

    Е. Л. Т. Месенс (1903–1971)

    „CROSS-COUNTRY“

    Тркач се зауставља да би размислио

    Земља је округла по изгледу
    А равна стварно
    Огругла је за трчање
    А равна за спавање

    Тркач заспа.

    (1933)

    Пјер Мине (1909–1975)

    И ГЛАВА СЕ СВИЈА…

    И глава се свија,
    А органи се искључују.

    Сан

    И сам сам –
    Као птица –
    На ободу покрова –
    Са рупом у јастучету.

    (1928)

    Анри Мишо (1899–1984)

    ЈА САМ ГОНГ

    Јаје је у песми мога беса,
    А у том јајету су моја мајка, мој отац и моја деца,
    И у сваком од њих су и радост и туга, смешане и живе,
    Велике олује које ми помажу,
    Сјајно сунце које ме осујећује,
    Мржња је у мени, снажна и давнашња,
    А лепота ће доцкан стићи.
    Очврснуо сам само у љуштури:
    Када би се само знало како сам остао у сржи мекан.
    Гонг сам и памук и снежна песма,
    Кажем то и у то сам убеђен.

    (1929)

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Modrice vazduha – antologija poezije srpske emigracije

    1.360 rsd

    Силуан (XIV век)

    СЛАВИ ОТБЕГНУВ, СЛАВУ ОБРЕТЕ, САВО

    Слави отбегнув, славу обрете, Саво
    Тамо отјуду слава јави се роду.

    Рода светлост вери светлост презре,
    Тем же роду светило јави се всему.

    Ума висота сана висоту сврже,
    Тем убо ума више доброту стиже.

    Слово слави Саве сплете Силуан.

    Гаврил Стефановић Венцловић (1690–1749)

    БРЗИ КОЊАНИК

    А наши зли и добри данци
    уједно ка и сенка
    споро промичу и пролазе нам.
    Наш живот, кано брзи коњик
    хитро иде
    да нас стера и скупи
    на крај света,
    концу нам житка овога

    Доситеј Обрадовић (1739. или 1742–1811)

    СВЕ ШТО МЕНЕ ОКРУЖАВА…

    Све што мене окружава све то са мном тужи!
    Нити птица птици поје нит` се с другом дружи!
    Одзив мени из горице с плачем одговара,
    Зефир ми се међу лишћем на жалост претвара!
    И потоци с ладном водом сви са мном уздишу.
    Проливајте, очи моје, горки суза кишу.

    Јован Пачић (1771–1849)

    СНУ

    Сне, о мирне, влажне, тавно-мрачне ноћи,
    Болним снагодавни, блажајши сине!
    Твоја сласт нам чини све да зло нас мине,
    Хоћеш ли ми кадгод јадном ти помоћи?

    Живот опор без тебе је у тесноћи;
    Срце не мож` тужно ни да одумине
    Словом једним, надежда му не просине:
    Без тебе сам јадан, скробан у бесноћи.

    Слети, растри тавна сврху мене крила;
    Дај ми покој, снит од драге ми поклони:
    Сновиђења теб` у руку слатка јесу.

    Тек у сну ми љуба наклоњена била.
    Сне! Противно теби, молим, све уклони,
    Да на сан ми твоје силе Њу донесу.

    Михаило Витковић (1778–1829)

    ЉУБОВИ

    Пуста љубов шта учини,
    По мом серцу шта почини!

    Сву тишину изгна, прогна,
    И веселост моју попра до дна.

    Немам места, немам стана,
    Ходим, бродим по свих страна:

    Сам сам, нит` ме когод дира,
    Ал` ја опет не находим мира.

    Предмет сваки на ме зјаје,
    Једна страст ме другој даје.

    Душа клоне, серце пишти,
    И ја не смем казат гди ме тишти.

    Иштем, просим свуд забави,
    Да ми серце заборави

    Ону која ме пленила,
    Ал` све всује, не да љубве сила.

    Што је више смећем с ума,
    То ми више дође с пута,

    Све се лако заборави,
    Љубов себи вечни спомен прави.

    Иди без ње или с њоме,
    Тешко бедном серцу моме!

    При састанку тајно стењем,
    При растанку плачем, гинем, венем.

    Други кој` у љубви страда,
    Он се добром концу нада;

    Ал` ја љубим без надежде,
    Драгу моју други сојуз веже.

    Љуби, терпи, серце моје,
    То је јадно стање твоје;

    Другом се ружа румени,
    Мени с` тавни пелен, ах, зелени.

    Лука Милованов (1784–1828)

    НА КЊИЖИЦУ ЗА НОВОЉЕТНИ ДАР

    Дјечици младој
    Играт се радој
    Рад сам да знадем
    Какву да дадем
    Лутчицу.

    Дјетенце младо
    Знам да све радо
    Мало што прима,
    Тиме да има
    Игрицу.

    Птичар ја нисам
    Дјеци да бих сам
    Ловом у пољу
    Добио коју
    Птичицу.

    Воду не гацам,
    Мреже на бацам,
    Да им ја овим
    Малу уловим
    Рибицу.

    Врт ја не градим,
    Цв`јеће не садим,
    Нит` је пролећа,
    Да им дам цв`јећа
    Китицу.

    Ха! Знам сад што ћу:
    Писати хоћу
    Дјеци малену
    Л`јепу, шарену
    Књижицу.

    Људевит Вуличевић (1839–1916)

    БИЛА БИ МИЛОТА

    Била би милота живјети и знати за се
    послије смрти, па једрити морем, једрилац срећни,
    у каменици од злата и бисера.

    Јован Дучић (1871–1943)

    БОР

    Голем и мрачан, невесело,
    Стоји, безимен као травка;
    У њему хучи горско врело,
    И ноћу преспи једна чавка.

    Усамљен вечно, страшна грмен,
    У први сунчев тренут сјања
    Низ озарену баци стрмен
    Црни сен свога очајања.

    А ноћу небо завихори,
    Кад зна да болно све занемље –
    И звездама по сву ноћ збори
    Горке самоће ове земље.

    Владислав Петковић Дис (1880–1917)

    МЕЂУ СВОЈИМА

    У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
    Мис’о да још живиш, мој пределе млади.
    Моја лепа звезда, мајка и робиња,
    Боже! шта ли данас у Србији ради?

    Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
    Оживеле воде, ђурђевак и руже.
    И мирише земља која стално расте
    У гроб и тишину, мој далеки друже.

    Једно твоје вече. Идеш кући споро
    Улицама страха, и душа ти јеца.
    Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
    Храни љубав мајке: „Нека живе деца“.

    Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.
    А два наша цвета из четири рата
    У твоме су крилу, образе ти суше:
    „Мама, зашто плачеш? Је л’ писао тата?“

    У велике патње невино питање
    Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди…
    Напољу је видно, као пред свитање.
    К’о да ће се дићи гробови и људи.

    Скупила си сузе у косе детиње.
    Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
    Лице ти се ведри: то душа светиње
    Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

    (1916)

    Нико Мирошевић – Сорго (1885–1966)

    ВИЗИЈА

    Ређају се далматински градови
    Ко весели кићени сватови.

    Вино им дају потоци,
    Рузмарин, кадуљу отоци,

    Пјевају пјесан вјетрови,
    Зубају кревет валови.

    Свјетле уз олтар чемпреси
    И рибари, морем, на докеси.

    Звјезде тад сину у радости
    Јер љубави час је младости.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dejan Bogojević

    Duboka svetlost – antologija svetske haiku poezije

    810 rsd

    Robert Scott

    * * *

    storm passes
    emptying a wheelbarrow full
    of clouds

    prolazi oluja
    praznim kolica
    puna oblaka

    Dietmar Tauchner

    * * *

    daybreak –
    the snowplow clears
    my nightmare

    svitanje –
    čistač snega čisti
    i moje košmare

    Serge Tome

    * * *

    equinox –
    the stripe of the airplane
    divides the sky

    ravnodnevnica –
    trag mlaznjaka
    deli nebo

    Micheline Boland

    * * *

    middle of the night
    my keepsakes are so cold
    I miss my old dog

    usred noći
    hladne uspomene
    nedostaje mi stari pas

    Ranko Pavlović

    * * *

    I am arranging papers.
    With every thrown letter
    A friend less

    Sređujem spise.
    Svako bačeno pismo –
    prijatelj manje.

    Mile Lisica

    * * *

    sky silence
    in the deep furrows
    a flock of sparrows

    tišina neba
    u dubokim brazdama
    jato vrabaca

    Ginka Biliarska

    * * *

    Now what is
    my shadow doing out there,
    alone in the cold?

    Šta li sada radi
    moja senka, sama
    na hladnoći?

    Minko Tanev

    * * *

    autumnal sun
    the image of God
    appears from the fog

    jesenje sunce
    slika Boga
    izranja iz magle

    Zoran Raonić

    * * *

    Fallen oak tree.
    A boy is counting rings
    on the tree stump.

    Porušen hrast.
    Na panju dječak
    broji godove.

    Enver Muratović

    * * *

    they remain empty,
    after a long winter –
    the children’s gloves

    ostanu prazne,
    poslije duge zime –
    dječje rukavice

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    San jezika: Antologija glasovne poezije

    720 rsd

    Луис Керол (1832–1898)

    КАРАЗУБИЈАДА

    То бје у пржисат, и отке тајке
    Сврдлукаху све жиром у сјењави:
    А кукушне су биле шарадајке
    И хрикали су дамузи јењави.

    „Само се чувај, синко, Каразуба!
    Канџи што грабе и раља што гризу!
    Чувај се птице-јалдузлице, немој
    Грабуњца брудог пустит близу!“

    Он узе зворни мач у десну руку,
    Душмана зебног тражио је дуго –
    Под голчин-стаблом застаде у муку
    Да смисли нешто друго.

    И док је младић размишљао зурно,
    Гле Каразуба са пламеним оком!
    Кроз мрозну шуму он звењече журно
    И гробоће сваким скоком!

    Једноле, дволе! Напријед, сијеци, режи, –
    И зворни челик бљескута и стриже!
    Оста без главе Каразуб да лежи,
    Младић кући рипимице стиже.

    „О, па зар уби, синко, Каразуба?
    Дјечаче зрајни, падни ми на груди!
    Сладног ли дана! Арлаук и ура!“
    Од радости му смијешак руди.

    То бје у пржисат, и отке тајке
    Свдрдлукаху све жиром у сјењави:
    А кукушне су биле шарадајке
    И хрикали су дамузи јењави.

    Превео Иван В. Лалић

    Паул Шербарт (1863–1915)

    KIKAKOKU

    Kikakoku!
    Ekoralaps!
    Wiao kollipanda opolasa.
    Ipassata îh fûo
    Kikakoku proklinthe petêh.
    Nikifili mopa Lèxio intipaschi benakaffro-propsa
    Pî! propsa pî!
    Jasollu nosaressa flipsei.
    Aukarotto passakrussar Kikakoku.
    Nupsa pusch?
    Kikakoku buluru?
    Futupukke – propsa pî?
    Jasollu…

    1897.

    Рудолф Блимнер (1873–1945)

    ANGO LAINA

    Oiai laéla oía ssísialu
    ensúdio trésa súdio mišnumi
    ja lon stuáz
    brott šjatt
    oiázo tsuigulu
    ua sésa masuó tülü
    ua sésa mašiató toró
    oi ségnu gádse ándola
    séngu ándola
    oi séngu
    gádse
    ina
    lefola
    kbaó
    sagór
    kadó

    Хуго Бал (1886–1927)

    KARAWANE

    jolifanto bambla ô falli bambla
    grossiga m’pfa habla horem
    égiga goramen
    higo bloiko russula huju
    hollaka hollala
    anlogo bung
    blago bung
    blago bung
    bosso fataka
    ü üü ü
    schampa wulla wussa

    ólobo
    hej tatta gôrem
    eschige zunbada
    wulubu ssubudu uluw ssubudu
    tumba ba- umf
    kusagauma
    ba – umf

    Франсис Пикабиа (1879–1953)

    COEUR DE JÉSUS

    Jardi me cha vide
    Plu cuses vi gent re
    Jan este oses cine resses
    Brûl ille mor gnée cui
    Avo alon allu ndon
    Cur emblés chi tite pord
    Porch raient couro sotis chrét
    Son terrés eff Teprie sa

    Велимир Хлебњиков (1885–1922)

    * * *

    Бобеоби певале су усне…
    Вееоми певали се гледи
    Пиеео певале се веђе
    Лиееј – певао се изглед
    Гзи – гзи – гзео певао се ланац,
    Тако на платну неких подударности
    Изван димензија живело је Лице.

    Превели са руског Вера Николић и Бора Ћосић

    Алексеј Кручоних (1886–1968)

    ГРАДСКА ПЕСМА

    ju ju juh
    ju ju juh
    gr gr gr
    pm
    pm
    dr dr rd rd
    u u u u
    kn kn lk m
    ba ba ba ba

    Игор Терентјев (1892–1937)

    * * *

    Sojneka žynéjra
    Lipitaroza kuba
    Vejda lejdé
    Cjubé
    Tuka stuka vej
    Ojok kjok Éb`
    Hércup
    Up
    Pi

    Рихард Хилзенбек (1892–1974)

    CHORUS SANCTUS

    a a o a e i i i i o i i
    u u o u u e u i e a a i
    ha dzk drrr bn obn br bus bum
    ha haha hihihi lilili leiomen

    Иво Андрић (1892–1975)

    ЛИЛИ ЛАЛАУНА

    Лала лула, луна лина
    Ала луна лани лана
    Ана лили ула ина
    Нали илун лилиана

    Лила ани ул улана
    Лани лину ул нанула
    Анали ни нина нана
    Ила ала уна нула

    Алауна лул ил лала
    Алилана, лан, лу, ли, ла.
    Налу нилу нун нинала
    Нала уна ан анила.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    DADA KROKODARIJUM – Antologija francuske dadaističke poezije

    810 rsd

    Пјер Албер-Биро (1876–1967)

    ИЗА ПРОЗОРА

    Киша сивило кише.
    Рикавртлогтрљаноггвожђа
    Камењештодрхти
    Трамвајскрећенауглу
    Електрицитет
    Жезломотора
    Жезлосветлости
    Жезлољудсконосилацвоље
    Земљаморењиховдубокмир

    Ноћдан
    Кишасунце
    Бесконачност
    Потпуна
    Ко-њ-скре-ће-на-углу

    Стара механика
    Кишасивилокише

    Трамвајелектрични

    Луј Арагон (1897–1982)

    СТАТУА

    Сласт Ручак сунца
    Умирем Слина Сан

    Звоните Јутрење
    Маска са хлороформом Љубав

    ваљам се читавом својом дужином
    Понор Углавном

    Тепих пред постељом није мртав
    Она се креће певајући веома тихо
    Пантер Пантер
    Моје тело не умире зато под наборима завесе
    Човек у мору Мастило
    За скретање

    Селин Арно (1885–1952)

    ЛИКОВИ-ЗАГОНЕТКЕ

    Није много тајанствен за воланом твојих кола
    Никада нећеш наћи кључ
    Д у наопакој слагалици у аутобусу М
    Поново за звезду окачене лестве преврнуте
    Тумарање бицикла дурбини отмено подигнути
    Очигледно није довољно
    Дада ће пристићи
    Засешће на ивицу путева уз луцкасту ватру
    На смех дечијег бунцања
    И пут подругљивог гвожђа
    Показује нове зубе
    Последњем возу

    Жан Арп (1887–1966)

    СТАРОСТ ЖИВИ ОД ДЛАКЕ У ДЛАЦИ

    старост живи од длаке у длаци
    преко ваздуха сироче постаје
    живи као јаје
    из којег се излеже воће
    на ужету разапетом између два крила
    ваздух је стар колико и крила
    воће крила рађа
    лишће крила крвари
    на поткама ваздуха

    Жак Барон (1905–1986)

    НЕПОЗНАТИ

    Рекао је моје усне јесу чудовишно грожђе
    пантери који певају
    тише од најтиших птица у долини
    и бикова окрвављених великим тамним облацима
    Рекао је
    Носим у својим грудима
    таласе огромне жестоке
    усред лепог цвећа великих дана
    Звао је Марију
    малу девојчицу што носила је поврће
    Рекао је рекао је још
    Мак сам
    који буди ујутро плаветнило бледих животиња

    Андре Бретон (1896–1966)

    ЗЕМЉАНИ КЉУЧ

    Пјеру Ревердију

    Може се следити на завеси
    Љубав одлази
    То је сигурно
    Концертни клавир
    Све се губи
    У помоћ
    Прецизно оружје
    Цвеће
    У глави ће се излећи
    Неочекиван преокрет
    Врата попуштају
    То врата су музике

    Пол Дерме (1886–1951)

    ШТАП

    Десно крило шешира
    Процветао штап Духови
    И светлост пљускова
    Под стрехом
    немарно звижди Лето има задригло лице пијанца
    Траже се у сенци наше главе Пљачкаш који кркља на стрњици
    окончала се твоја успешна сезона
    Ружин језик на грахорки
    COQ челични дрмуса твоју кресту
    Ево јаја диљем пута

    Покривена двоколица јури на челу

    Сећање…
    Све јутарње муве Срушиле ми се на руке
    Јесам ли доживео већ нешто слично Удар ветра
    Ех свадба
    Сезона ружа
    је прошла

    Робер Деснос (1900–1945)

    КУВАН ЈЕЗИК II

    црним гласом
    мршавим гласом
    заводи ме
    у танкој ноћи
    у дану времена.
    Оденути се у вео косе
    музе са умирућим грудима.

    И округао глас
    каже како је пут поробљен.

    Каква печена светлост тог дана!

    Пјер Дрије ла Рошел (1893–1945)

    ТВОРНИЦА = ТВОРНИЦА

    Као трансмисаони каишеви у породичној творници
    Гранате
    мимоилазе индустријска постројења на својим путањама
    под главом Људи –
    Људи,
    вековима извештеним за рад који,
    у видицима и годинама,
    врти се у круг,
    пресецајући Земљу редом поигравајућим пијуцима.
    И жеља власника сикће међу њима, налик на фијук бича.

    Пол Елијар (1895–1952)

    БЕЗ МУЗИКЕ

    Неми су лажови, говоре.
    И ја у бесу одиста говорим сам себи
    И моја реч
    Заблуде буди,

    Мало моје срце.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    ČITATI: VOLETI – antologija savremene slovenačke poezije

    720 rsd

    Томаж Шаламун (1941–2014)

    СВЕТЛОСТ СУ ТАЧКИЦЕ С ТАМНИМ БАМБИЈИМА

    Штапићи су шишали кићанке на хаљинама,
    заборавивши да се сложе на огњиште.

    Херман Вогел (1941–1989)

    ЛОКВАЊ, СРЦЕ

    Отишли су у неку туђу државу
    и знали нису да ли је то добро или зло,
    све дубље пузили су у лепљиво тесто,
    питали се потом: шта је то?
    Под глежњевима расли су им црви,
    под косом локвањ се расцветао,
    посред груди, тамо, где срце је,
    мудрац је тихо запевао:

    Не идите где не треба,
    тамо ћемо стићи без путовања.
    С душом у руци, са срцем на пладњу,
    рећи ћемо: тако нам се сања.

    Марко Кравос (1943)

    ТАМНО

    Дан дан за даном
    отиче у тамна уста.

    Страх, самозвани војвода
    чврсто у седлу.

    Ласте на небу
    кап су у мору.

    Александер Першоља (1944)

    КРОВОВИ

    Прелетећу сва настајања.
    Прелетећу све часове,
    све будуће сате.
    Прелетећу себе,
    Прелетећу космос,
    прелетећу све кровове,
    прелетећу све прозоре,
    све очи,
    све душе.
    Прелетећу непокретност.

    Кровови плачу док падају.

    Јосип Ости (1945)

    ЉУБАВ ВИДИ ОНО ШТО НИТКО НЕ ВИДИ, А НЕ ВИДИ ОНО ШТО СВИ ВИДЕ

    огласило се звонце
    и отворио сам врата
    и никога нисам видио

    пришла си
    питајући
    тко је

    рекао сам
    нитко
    и затворио врата

    ти си рекла
    како нитко
    на вратима је стајао слијепац

    слијеп од љубави
    ништа нисам видио

    Исток Гајстер Пламен (1945)

    ОКРЕНУТО СУНЦЕ…

    окренуто сунце
    кишовита обрва

    уморни пупољци
    семење карата

    Матјаж Коцбек (1946–2013)

    НЕВИНЕ РЕЧИ

    Невине речи умирују,
    као кљун лађе авантуристе,
    као радар услед неочекиваног ударца,
    као мртва мора у бити ветра,
    невине речи умирују.

    И увек имају речи своја предграђа,
    предграђа старих изрека пуна,
    имају своје метеоролошке карте постојања,
    свој начин тихога ткања,
    свој марципан раширен над дечјом постељом,
    над постељом глухонемог детета,
    којем мелодија бежи
    кроз бесконачне ходнике ткива.

    Милан Деклева (1946)

    АНАКСИМАНДЕР ПИШЕ

    Логос је божја ситнина.
    Сваки бесмртник који у пролеће приспе
    придода му значење.
    Човек му смисао дода,
    дужину краткоћом замени.
    Кад песма заштити дотече,
    недотицано заћути.
    Разлике ту нема. На ивицама смртних речи,
    у беседи смрти.

    У белом, безвременом шуму,
    споју свих гласова
    пуштених у свет
    који – једино – знамо ћути.

    Денис Пониж (1948)

    НЕ ЗНАМ ГДЕ САМ ТЕ ИЗГУБИО…

    не знам где сам те изгубио, прозирни
    анапесту младости. није то слово, ни мука
    пробдевених сати, ни смрзла стаза ка јутру
    ћутања. није то. забраздаш у њега, па ти се
    на граници лутања, светлости, тело претвара
    у лед и зид. у мастиљав свод. грејеш га
    лудом страшћу. није то. и расте у смрзлу
    чипку, у ткање што знак је и мирна вода.

    Милан Јесих (1950)

    ДЕТЕ ЈЕ ПЛАКАЛО…

    Дете је плакало
    од драгости, сада има
    птице
    на трепавицама, сада
    полеће
    за вечерњим возом

  • REZ – Regionalni zbornik socijalne i angažovane poezijeQuick View
    (0)

    REZ – Regionalni zbornik socijalne i angažovane poezije

    500 rsd

    Darko Cvijetić

    KOŠULJICE

    Crna torba.
    Od grube pogrebnoopremne svile.
    U kojoj su mojoj materi u
    Americi
    Dali urnu s pepelom
    Njezina brata.
    Kad smo urnu pokopali
    U didov grob
    Torba ostala.
    Tako nosim u njoj pjesme.
    Bolje im
    U torbi za prah.
    I to se zove:
    Oteti pepelu pidžamu za večeras.

    Žarko Jovanovski

    FAŠISTI OD PORCULANA

    U mojoj zemlji
    većina građana
    drži fašiste od porculana
    doma,
    u regalu,
    odmah iznad televizora.
    365 dana u godini pale im svijeće
    i brišu im prašinu s grkljana.
    Fašistima u domovima je toplo,
    domovi su čisti,
    a duše građana bistre
    i najčešće idu
    u nebo.
    Ponekad porculanski fašisti
    plaču suze od solne kiseline.
    To građane od srca nasmijava.
    Svaki fašist se,
    ipak,
    puno radije smješka,
    svaki u svojoj vitrini,
    sigurno,
    spokojno,
    gotovo kao Buda.

    Bogdan Cvetković

    AUTOPORTRET SNA

    noćas su sastavljali izveštaj
    rovareći po iskopinama
    nevidljivi arheolozi vremena
    celu noć su u pomračini drobili
    o artefaktu čoveka
    koji se usput davno
    stidljivo pohvalio
    kako je odsanjao
    kraj

    kažu da je
    sa osmehom padao
    u duboki meki eho
    svojih poslednjih reči
    koje sam nije čuo

    ujutru je ćutljiv
    zamišljao svoj glas
    kao most do neba

    uveče
    još ćutljiviji
    čestice svetlosti
    utkiva u svoju senku
    spreman da ponovo umre
    za pravu stvar

    Branko Ječmenica

    NA UGLU ULICE

    Na uglu ulice
    Odmah prekoputa pijace
    Tamo gde staju tramvaji
    Sedi jedan čovek na stoličici
    Šake sa kratkim zadebljalim prstima
    Isprepletanim
    Gube se u tmurnom mantilu
    Ispred njega je kućna vaga
    Na kojoj meri težinu prolaznika
    Za dvadeset dinara
    Pola hleba
    Da li je to dovoljno
    Da li je sam
    Ima li dece
    Da li puši
    Onda to nije dovoljno
    Šake gledaju ko prolazi
    Okreću se levo i desno
    I čekaju
    Da neko punih creva
    Pokrene njegovu vagu
    Ko će da izmeri težinu njegovog pogleda
    I na kojim terazijama
    I šta da stavi na drugi tas
    Koliko je ovo teško

    Adisa Bašić

    KONDICIJA

    Nisam mogao
    ponijeti sve troje.
    Jedno sam ostavio
    u šumi.

    Sunčica Vučaj

    NEĆU BELI SVET

    moja crna mama nije rodila
    al’ je izabrala
    da bi opstala
    belog dečaka
    pa onda belu devojčicu
    i na kraju crnog dečaka
    belog dečaka je volela
    belu devojčicu je – trpela
    a crnog je –
    tukla
    sada
    beli sin ima porodicu
    bela ćerka ima samu sebe
    a crni –
    svoju muku i jad
    kažu nekad crno beli je ovaj svet
    a to uvek i samo znači
    – beli
    to je onaj u kome bela ja
    od svoje crne i bele majke
    plačem sada
    jer ne mogu da nađem
    ono što mi treba
    onu crnoženu sebe
    da se sa njom jednom
    u ljubavi
    umirim.

    Vladimir Tabašević

    DETE MI SE ZAPLIVALO

    Dete mi se zaplivalo Jadranom
    Uzduž i popreko pliva li pliva

    A rat su javili da će, još malo
    A meni se dete zaplivalo Jadranom

    Pa još roni, traži kamenje i makarone
    Šta ono zna šta je rat

    A neki jedriličar, musav i srećan, landra Jadranom
    I meni veli:
    Gospođo, mali vam roni pliće nego inače

    Slobodanka Boba Duđerija

    POTOP

    Ne pratim više ratove
    lažem sebi da su daleko
    Ne pratim više deložacije
    svaki put
    isele i dio mene
    Ne mogu više ni poplave
    mada se osjećam
    jednako potopljeno
    Ne pratim više ni sebe
    možda sama sa sobom zaratim
    možda samu sebe iz sebe iselim
    možda sve svoje svjetove
    umorom od nemoći
    ravnodušno potopim.

    Nikola Đurđević

    TAČKE

    svakog vikenda
    na železničkoj stanici
    mašem vozovima
    i razmenjujem tugu
    sa putnicima
    moja tuga je bila u
    rusiji norveškoj
    nemačkoj švedskoj
    malti…
    ne pomičući se
    s jedne tačke
    zarazio sam
    čitav svet

    Darko Stanković Bobarka

    MAHANJE

    Mnogi odlaze,
    umorni od ove igre preživljavanja,
    i ja ih ne krivim zbog toga…
    volim da ih zamišljam srećne
    u tom Njujorku, Londonu i Berlinu,
    bez srušenih iluzija i bez nostalgije,
    sa ponekim lepim sećanjem na nas
    koji ostajemo ovde,
    kao ukleti duhovi staničnih perona,
    osuđeni na večno mahanje.