Томас Чатертон (1752–1770)

Слика јесени

Кад јесен тмурна и пуста открије свој ход,
Кад руком својом позлати лишће свело,
Зиму води, да наврши године род,
На леђима својим носи снопље зрело,
Кад се брда сва од семена забеле,
Кад се сјајне ватре с видиком буду среле,
Кад јабуке, ко вечерње небо рујне
До земље савију гране бујне,
Кад бобице и крушке ускладе плес свој,
И црнилом проткане, вежу поглед мој,
Не знам да л' је лепота ил подлост што прља,
Ал жудњу срца мог прекри бриге мрља.

Ишикава Такубоку (1887–1912)

Понех на плећима мајку…

Понех на плећима мајку,
тек шале ради,
два – три корака, па заплаках:
тако је лака.

Милутин Бојић (1892–1917)

Бела месечина

Раскошно месец снегом бисер дроби,
Врх модрих вода дршће кришом смрека,
Као да сунце у загрљај чека,
Док бела поноћ вечност трком роби.

А у твом оку пуном зимског иња
Разигран месец у рој звезда прште,
Мада небеса суморно се мрште
У тај час болне самрти растиња.

И презрели смо то опело свето
Љиљане своје расипљући царски,
Јер док се плео звизгај јануарски
У нама младо рађало се лето.

О, зар ће некад да се зајесени,
Зар ноћ оловна разбиће нам чаше,
Зар помрчаће вечно подне наше,
Зар нарди наши биће погребени?

Верујмо вечно у наш живот свежи,
Увеле смокве плод сишући свенут,
Док измиче нам подло трен по тренут,
Крашћемо сунце, које од нас бежи.

Вилфред Овен (1893–1918)

Неповратно

Oдједном ноћ разможди дан и баци
Дроњке над небо у громовној тмуши.
Тад мртвило страшно обузе уши
И давно-прошли усташе мртваци.

Посматрах мртве; те сабласти у сну.
Изгнане животом по имену звах.
Заточени, неми, глув би њихов дах;
Ниједан не приђе нит прозбори дух.

Непуна зора у сабласном рују
Заискри пусто ко мамурне главе,
Уздах се болних изнури са даном.
И гледајући док се удаљују,
Згушени крилом скриљеним занавек,
Застрепех и за небо закључано.

Душан Васиљев (1900–1924)

Човек пева после рата

Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
и кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
и онда лети к врагу и бог, и човек, и ров!
А данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров; –
и немам воље – ил` немам снаге – да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагиб`о главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!

Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
ох, дајте мени само још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе –
остало вам на част!

Рејмон Радиге (1903–1923)

Јесен

Знаш их, недохватљиве шумске јагоде
Попут усијаног угља у прстима онога ко их бере:

Поуке и шале жбунара
Не изнуђују се.

Ловце што откривају их
Жели ли узбудити јесен
Згнежђена у срце најнаивнијих месеци?

Смртно рањена, Природо,
Претворена наново
У детињасту Еву лица
Прекривеног не стидом већ ушећерним воћем,
Дрски твој дуд
Упиње се да добије
Невино лишће винове лозе.

Ђуро Судета (1903–1927)

Сазнање

Огњем сласти и грозницом страве
Догарају сни и света љета.
Доскора ће у лудилу јаве
Умукнути пјесма започета.

Бит ћу тих и невесела тијела
И књиге ће пунит моју собу.
У напјеву слутит ћу опијела,
А у мраку размишљат о гробу.

Процвјетат ће црни тулипани
И сазорит отровано воће.
Ко сумртви дани и оркани
Шумити ће тишине самоће.

Нећу знати тко на прзор куца,
Без мене ће живот пољем поћи,
Плашит ћу се охладњелог срца
И бит ћу сам у ноћи.

Сречко Косовел (1904–1926)

Наше очи

Залила је наше очи
пламтећа лава.
И сиви прах
цементних кула
спржио нам усне.

Као гореће дрвеће
нагнули смо се
к новом дану.

Алдебаран (1957–1975)

Кренућу месту…

кренућу месту где је свако море тек путовање
високе земље тишине
где престаје сва одсутност
и постаје сунце!
високе земље тишине
где цело море путује
остављајући обалама одсутности
свој необјашњиви сан!
Кренућу месту где је свако море тек путовање
и путовање пене и путовање соли
остављајући обалама где мре свака реч,
пјаност брежуљака
где влада сунце.
смрт није ноћ
она је спознаја ноћи
она није дан
она ће бити дан коме иде ноћ
она ће бити дан потпуне ноћи
она ће бити дан тишине
реч тишина не као кривуља него као права

смрт није као бежећа ноћ
она је у твоме погледу
у твојим рукама
она је дуж стабала испод којих дишеш
смрт је ноћ бела
она је бели простор
у коме чекам живот
где верујем да сам крикнула
где сам веровала да ћу крикнути
где нисам крикнула.
она је простор у коме тражим
своје границе
она је ноћ која нема видика
она је ноћ где спава сва зебња
она је тај врт где улазим да се смејем
својој зебњи
страху који спава током целог дана
смрт није ноћ у којој бих могла да уснем
она је тај врт
у коме се будим.

Петја Дубарова (1962–1979)

Звездица

Русих власи прибраних брижљиво
под капом плаветном од зракова њених,
нежно изгрева у хаљини живој,
као рубин, прелепа, огњени.

Очију топлих од даха кошуте,
и бистријих од суза дечијих,
она трепти златом обасута
усред плавих валова небеских.

Над њом су неке далеке висине
и плава завеса што нестати неће,
а доле под њом промичу планине,
и свет се у срећи бескрајној окреће.

Сапфо (око 600. пре нове ере)

[55] Кад умреш…

Кад умреш, умрећеш скроз.
Без помена,
без права на живот,
јер међу ружама Пјераиде
ти место немаш. Него
кад једном одеш,
тумараћеш као сен
чак и у кући Хадовој,
међу мртвима.

Жерар де Нервал (1808–1855)

El Desdichado

Ја сам мрачан,– самац, без утешна мира,
Принц аквитански кога кула крије:
Једина ми звезда мртва је, – а лира
Звездана са Црним сунцем Меланхолије.

У гробној ноћи, ти што ми јад спира,
Врати ми Позилип, мора Италије,
Цвет који радошћу болно срце дира,
Чардак где се бршљан око руже вије.

Личим ли на Љубав, Феба?… ил’ Бирона?
Краљичин ми пољуб још челом румени;
Пећином сирене сањало се мени…

Двапут смело пређох преко Ахерона,
Смењујућ` на лири с Орфејева крила
Уздахе светица и гласове вила.

Пејо Јаворов (1878–1914)

Нирвана

Спавају вечне воде, безбрижне воде – дубоке,
у њима се огледају небеске звезде,
ми пловимо, звезде нас боду кô жаоке,
и дрхтимо због дубина што под нама језде.

Спавају вечне воде, дубоке воде -безбрижне,
над њима се нагињу хоризонти мрачни.
И шаљемо погледе безнадежне,
а страхови се показују тачни.
Те прастаре воде, вечне воде – кристалне,
дубоке и безбрижне, изазовно ледне…
Страх нас да пијемо – душе страдалне,
бесане, безнадежне, бескрајно жедне.

Сара Тиздејл (1884–1933)

Није ме брига

Кад будем мртва и блистави травањ
из косе проспе на ме капи кише,
скршеног срца нагнеш ли се к мени,
није ме брига више..

Смирена бит ћу ко лиснато стабло
ком гране свија киша која пада,
и њемија ћу бити, каменија срца,
него што ти си сада.

Георг Тракл (1887–1914)

Јесен усамљеника

Обиљем плода тамна јесен трепти,
пожутео је сјај лепих летњих дана.
Из трошне љуске чиста плавет лети;
лет птица бруји од старих предања.
Помуљано је вино, тих одговор цепти
кроз загонетке овога благог ткања.

И овде-онде крст врх пустог хума;
у рујну шуму једно стадо сврну.
Облак над водом језди попут чуна;
починуо је тèжак; звуци трну.
Вечери крило плаветно без шума
дотиче сламну стреху, земљу црну.

Кроз веђе трудног сад ће да се јави
рој звезда; хладне собе спокој сколи,
Анђели тихо излазе из плавих
очију оних које љубав боли.
Шумори трска; кошчата језа дави
кад црна роса капље с врба голих.

Алфонсина Сторни (1892–1938)

Улица

Отворени пролаз
између високих зидина.
Сваког тренутка
тамна уста врата,
цеви трема,
спроводне смицалице,
за људске катакомбе.
Нема ли језе
у предворјима?
Мало насиља
у узлазној белини
степеништа?
Корачам журно.
Свако око које ме мотри
множи се и расипа.
Шума ногу,
ковитлац летећих
кругова,
облак крикова и шумова,
одвајају ми главу од трупа,
шаке од руку,
срце од груди,
ноге од тела,
вољу од њеног споја.
Горе,
плаво небо
умирује своју прозрачну воду:
њим златни
градови броде.

Марина Цветајева (1892–1941)

Андре Шеније се попео на стратиште…

Андре Шеније се попео на стратиште,
А ја живим, и то је страшан грех.
Има времена – железних – за све.
Није песник ко пева док барут мирише.

И није отац ко са сина што иде на ратиште
Дрхтећ скида оружје, убојни плех.
Има времена када је сунце – грех.
Није човек ко у наше дане живи и дише.

Сергеј Јесењин (1895–1925)

Не дозивам, не жалим, не плачем…

Не дозивам, не жалим, не плачем.
Ко с јабука белих цветни кад
Све ће проћи. Сувим златом начет,
Никад више нећу бити млад.

Више нећеш трептати ко птица
Срце, зимом дотакнуто злом.
Ни земља ме брезинога цица
Не намами бос да лутам њом.

Душе скитње! Све ме ређе пренеш,
Све ми ређе палиш уста пламна.
О свежино моја изгубљена,
Очи бујне, поплаво помамна!
На жељама шкрт сам ко на злату,
Мој животе, беше л` ми тек сан?
Ко на рујном да пројурих ату,
С прамалећа кад заруди дан.

Лишћа бакар тихо капље с клена,
На том свету пролазно је све…
Нек је свака ствар благословена,
Све што дође да цвате и мре.

Чезаре Павезе (1908–1950)

Земља јеси, и смрт јеси…

Земља јеси и смрт јеси.
Твоје годишње доба је мрак
и ћутање. Од тебе
ништа на свету није
даље од свитања.

Када изгледа да се будиш
јеси сушта бол,
бол ти је у очима и крви,
али ти не осећаш. Живиш
као што живи камен
или тврда земља.
И облаче те сни,
кретње, јецаји
које не познајеш. Бол
попут воде језерске
дрхти и опасује те.
По води су кругови.
Пушташ их да ишчезну.
Земља си и смрт.

Бранко Миљковић (1934–1961)

Горан

Ноћ сувише велика за моје звездано чело
у неким шумама црним непознатим
И дрво је рекло немој Јутро моје бело
име ти своје остављам кад не могу да се вратим

Пчеле слећу на леш кога нема
Звона одлазе у простор црним степеништем
Мој је завршен дан. Ал се на починак не спрема
сан мој иза брда где мртав себе иштем
Овде доле свако своју таму има
Мој мрак је сенка птице. О неима
пута којим би до мене могли доћи

Ко пролеће које заборави да цвета
сад лежим мртав на северу света
Смрти љубоморна највећа моја ноћи!