THE PURPLE PLUM

Kad odeš, ja više neću biti isti čovek. Ti zidovi koje sam voleo, koje sam zamišljao dok nam je razredna pričala o Mikeni, sada bacaju senke po krvavim golubovima. Tvoja mačka posmatra te nepomične ptice. Uvek je gladna, ali se ponaša kao da ih ne konstatuje. Među tim zidovima sam video božansko more i nebo tirkizne boje koja nije napadna i izveštačena. Kad bi spustio jagodice na moj vrat, podsetio bih se da je dom mesto iz kog, pre svega, niko ne može da te istera. Da čak i ako to uspe, boje sa zidova nastavljaju da smenjuju nijanse u tebi. Koža tvojih šaka miriše na kokos, na parfem od vanile i na ambasadu iz omiljenog istorijskog filma. Ta ambasada je omogućila jednoj ženi da poslednji put razgovara s roditeljima pre nego što su umrli. I da se sastane sa mužem na njegovoj samrti. The Purple Plum. Boja krvi koja teče kad te mačak ogrebe po rukama. The Purple Plum je boja što simbolizuje vatru, ponovno rođenje, transformaciju. The Purple Plum. Boja senke kojom će zid ugušiti more. Boja kojom mi se napune uši kad pomislim da ti zaboravljam glas. The Purple Plum. Ti si me naučio da nam je kišobran potreban jedino onda kada pada kiša. I da volim vodu kad je popijem žedan. Meni ne treba ovo bogatstvo. Ni prijatelji koji me tretiraju brižljivo. The Purple Plum. Ti si mi dokazao da čovek kroz život može da udahne samo jednom. Isključivo onda kada je smrt najbliža.

AMBASADA ZA STANOVNIKE NOĆI

Možda i nije slučajnost što sam svoj omiljeni crni džemper iz „Zare“ izgubio u tvom ormanu. Što je komad tog mraka odlučio da ostane u utrobi tvog mikrokosmosa. To crno parče mog mesa u kom sam izgledao toliko neizveštačeno da se čak i moja vlastita koža osećala neprirodno pored tog džempera. Otvaram prozor i vetar počinje da svira kroz flautu koju ne mogu da vidim. Taj zvuk je razređen i jeziv, a u mojoj glavi i dalje raste strah od horor filma. Čini mi se da su svi moji strahovi strah od jednog istog horora koji sam gledao od šeste godine. Te jezive ideje me užasavaju. Užasom policajca koji je shvatio da je otmičar nekoliko sekundi brže izvadio pištolj. I onda pouzdano znam, moj omiljeni crni džemper iz „Zare“ je odlučio da prisvoji tebe. Mislim o tome i nečija ruka izvaja osmeh u toj noći straha. U toj noći za koju sam znao da će doći. I obećao sam sebi da ću videti – tvoj dah i tvoje rođenje – baš tada. Kad prve sunčeve zrake stvaram među svojim prstima. I noć je nestala. Moje ćebe ju je uhvatilo u zamku i ugušilo, dok su se njene poslednje zvezde ritale i koprcale poput ribe na udici. Ribi koja možda viče na svom nepoznatom, ribolikom jeziku: „Ti nisi starac i ovo nije more, ali ja jesam riba. Pusti me“. Ujutru kad sam se probudio, video sam svoju senku kako visi obešena na štapu za pecanje. A moja je majka prethodne večeri rekla: „Ako se opet uplašiš onog filma, samo pogledaj kroz prozor i reci – neka odu svi ružni snovi“.

LETARGIJA NAD VASKRSLIM PODZEMLJEM

Moj želudac je hartija koju izvrnem iz sebe kada pišem. Sebi o tebi i tebi o sebi. Gledam te papire, otkidam njihovu prazninu halapljivo kao prosjak komade tek bačenog hleba. Taložim tu smesu u utrobi da ugušim, da potisnem prazninu. Tvoji saputnici su deca mojih okeana. Pritoke Sunca čiji se zraci slivaju u naše oči. Prizivam vid koji ne dolazi iz beonjače, ali se bez sumnje kreće u njenom pravcu. Jer taj vid vidi pravog mene. Vidi me golog u kadi dok prepravljam i uništavam sopstvenu kožu u nadi da će zamirisati poput sapuna u stanu gde odavno ne živiš. I zaboraviti. Da li voleti znači živeti u saglasju s trenutkom ili dopustiti čulima da se vrate u prošlost? Da je rekonstruišu? Da je opišu kao nostalgični slikar kišu u svom zavičaju? Moram da pustim erkondišn pre nego što zaspim. Stići će veliki račun za struju kada me san odnese u zemlju koju nikada nećemo videti da se tamo upoznamo iznova. Da se uverim kako pišeš neku novu poeziju o nekim novim ljudima, a ja uporno pokušavam da oživim neoromantizam. Da proverim da li su ti šake i dalje bele kao dok si pisao o crnim ljudima crnih očiju i radio za crkavicu. Da li ti je bilo žao kad si propustio poslednji dnevni autobus da bi mi kupio večeru koju ti nisam tražio? Šta znači otići? Ljudi koji odlaze ne sećaju se zvuka kajgane kako pršti u tiganju. Mojih groznih, nezahvalnih reči. I sebičnost narasta na jeziku nalik mački kojoj ostave mleko pošto oni pojedu pastrmku. Otići znači videti duhove živih ljudi. Čuti delfine kako pevaju, kako arlauču iz mog stomaka i reći „nije trebalo da pojedem onu krofnu.“ I na kraju zaspati pod senkom čoveka koji ti je spasao ličnost, a više ga ne poznaješ.

DRUGI SAN O VLADANU

Sinoć sam sanjao kako dve bele šake prekrivaju moje prste. Moji prsti su majušni, ne vide se pod nesagledivom belom površinom tih šaka. Stavljaš mi ruke između svojih kolena i kažeš „sve će biti u redu“. Gledaš me u oči poput mog mrtvog psa – ozbiljno i s ljubavlju. Pričaš mi o tome kako je bol prošla. Pričaš o oproštaju i železničkim stanicama. O ukusu mleka i neposoljenog hleba. Ja te posmatram i uveren sam – to su tvoje oči. I to razvučeno meso što ti skriva lobanju mora biti tvoja izistinska koža. Oko nas je sneg, ti si zaboravio svoj kaput. Znam da ti nije hladno. Voz će stići svakog časa. Poželim da ti kažem „srećan put“ i „javi se ponekad“. Ali ti nestaješ. Tvoj se put stapa sa belilom snega i čim zinem osetim se besmisleno, poput ludaka što razgovara sa bolničkim zidom. Otvaram oči i zatičem se u svojoj sobi. U njoj ima svih boja. Osim bele. Na mom stolu se nalazi prazna činija iz koje sam sinoć jeo kompot od dunja i šolja puna tek skuvane kafe. Da li tamo gde si otišao uopšte spremaju kompot od dunja? I da li znaš da bih prethodne noći zaspao u gladi i sreći da mogu da te dovedem u tu sobu, u taj stan u koji si me toliko molio da dođeš? I da me ne bi bilo briga ako će me nakon tvoje posete isterati na ulicu.

MRAK ISPOD ODEĆE

Od tvojih dodira pletem svoju utrobu. Ona je plašt u kom čuvam, u kom grejem vasionu. A vasiona je samo nusprodukt između dodira i pogleda. Taština u koju sam urezao svoj strah i dane u kojima ću te poništiti. Da li čuješ muziku kako razbija prozore tvoje mračne sobe? Čuješ muziku i ne vidiš instrument. Ni svirača. To je dobro. Ni ne treba da ih vidiš. Klavir i pijanista su samo kabl koji sprovodi ono što jesmo. Kapi kiše na verandi što pokušavamo da prebrojimo i tako sačinimo kolekciju uspomena koja će nam dokazati, koja će nam potvrditi da ovo prisustvo, da ovo istrajavanje pripada meni. Mom mesu. Mom oku. Dok te odlažem u saksiju i zatrpavam zemljom koja miriše na moje kosti. Tolike sahrane na čijim će povorkama izniknuti živ čovek. Krv. Melanholija. I Mesec je ponovo beo, a nebesa tamnija od tvog pogleda. Pogleda koji objedinjuje kamen i oblak.