-
Pad
1.000 rsdНАУКА ЈЕ СТАЗА ЖИВОТА
– Невероватно – рече Хенри.
– Свашта – процеди Дејвид.
Леонтије није ништа рекао, ћутао је и размишљао. Био је један од министара императора Максимилијана XX, озбиљан и посвећен човек, веран себи и науци. Подаци у које је гледао били су такви да су од научника, правили будале, а од озбиљних људи, незрелу децу. Пре би поверовао у постојање вештица и чаробњака, него у ово што се налазило испред њега. Па ипак, извештај је био такав да је било тешко оспорити га. Поред тога, његова истинитост је била потврђена прошлим догађајима. Капетан Сол је био чудан, барем су га, као таквог посматрали, али, некада и чудаци говоре истину, а често баш њима, током историје, буде суђено да донесу најбитније вести и присуствују најбитнијим догађајима у историји људског рода. Уосталом, зар не постоји урбана легенда по којој је Цариград, 1453. године нове ере, спасао човек из будућности. Легенде су легенде, па ако исте већ постоје, ово што сада чита, свакако ће постати, управо то, легенда, али и истина.
– Драги пријатељи – коначно рече Леонтије – знам да смо сви ми научници, па, пошто сте прочитали извештај Научног директората Земаљске империје, занима ме шта мислите о њему? Завладала је тишина, нико није могао да поверује да постоји било шта, што би омогућило свемирском броду да за пет минута долети од Јупитера до Земље. Још невероватнија је чињеница да је то нешто, у ствари прашина, покупљена у атмосфери Јупитера. Пред непознатим, ум се отвара, срце се шири, али, речи не излазе, јер, ни срце ни ум, не могу да одгонетну загонетку несхватљивих факата.
Леонтије, почешавши браду, скрушено рече: – Тако сам и мислио. Дакле, одговоре за императора и сенат немамо, немамо ни теорије, ни идеје, немамо ништа. Стојимо на рубу највећег открића у историји човечанства, а испред нас је „tabula rasa“. У реду, разговараћу са императором, па ћемо видети шта даље да се чини. Огромном просторијом Министарства науке Земаљске империје ширила се непријатна тишина. Цариград, центар и главни град Земаљске империје одисао је раним пролећем, небо су парали прелети летећих бродова, док су се огромне зграде купале у јутарњем сунцу, али, у овој просторији, владало је нерасположење.Леонтије је затворио састанак и одлучним кораком кренуо ка свом летећем броду. Био је нервозан, морао је да се састане са императором, да му исприча шта се то десило са „Стазом“, како је могуће да је тај брод имао толико среће, како неко може да лети тако брзо. Није знао шта да каже, први пут у животу, пожелео је да буде неко други, да се човечанство врати у мрачно доба, у време пре „Велике битке“, у дане када се живело просто, без велике науке, великих научника и великих проблема. Са друге стране, Цариград је блистао. Град је у 2589. години нове ере изгледао неодољиво. Готово бесмртни људи живели су у апсолутно бесмртном граду. Свака зграда је практично лебдела у ваздуху, магнетни повези чинили су зграде неуништивим. Иако су исте поносно пркосиле висинама, њихова сигурност је била загарантована. Станови у њима су били паметни, а људи су уживали у луксузу који су сами стварали. Све што би пожелели, тродимензионални штампачи би им у тренутку направили, док би људски умови били ослобођени ситних брига, карактеристичних за прошлост. Ваздушни бродови су лагано лебдели изнад њихових зграда, величанствени, као и њихови власници. Улице су биле покретне и паметне. Могле су у тренутку да се издуже, скупе или рашире, све у складу са потребама. Културни живот је био богат, у најширем смислу, људи су живели како су желели и не, то никоме није сметало, јер начин живота ма ког човека, није угрожавао начин живот других људи. Град је имао тачно 35 милиона и 216 хиљада становника.
Овај број људи, опслуживало је на стотине милиона робота, различитих облика и дужности. Била је то, готово, утопија. Централни део града красила је палата названа „Златна палата цара Константина Драгаша“. Да, била је направљена од чистог злата, огромна, пркосна, као сунце у подне, као мачеви хероја из 1453. године. Та палата, била је седиште Императора Максимилијана XX, цара Земаљске империје, некога ко није одлучивао, али чија се реч слушала. Владала је демократија, законодавна власт је била у рукама Сената, али, реч цара је била битна, јер, ипак је он наследник једног Константина Драгаша, ипак је он неко ко повезује звукове прошлости са данима будућности. Цар, као паметан човек, увек је, поред себе, имао министре, као саветнике, као помоћ, као људе у које се уздао. Извршна власт је била такође у рукама Сената. Леонтије је то сматрао реликтом прошлости, али, прихватио је то као неспорну чињеницу и прилагодио јој се. Мучило га је то што ускоро мора да објасни цару шта се догодило, што треба да испуни царева очекивања, а то не уме. Пожелео је да буде судија, да врши судску власт, да буде капетан брода, део морнарице, било шта, само не министар. Пожелео је, али, жеље су некада само жеље.
– Како год – рече Леонтије, више себи у браду, – научник си, а научници никада не беже од одговорности.
Док је летећи брод лагано прилазио „Златној палати“, Леонтије је тражио трачак смирености. На крају, рећи ће истину и нема чега да се плаши и стиди.
-
Zona kamfora
1.000 rsdСПИСАК
Од ствари сам спаковао само оно што сам мислио да је нужно за Медитеран. Ништа сувишно од гардеробе. Углавном су то биле летње пресвлаке са неколико кошуља, кратких панталона и сандала. Ту је и незаобилазни прибор за личну хигијену, неколико пешкира, један нотес, оловка и само три књиге које сам успео да сачувам још од дана када сам први пут закорачио на капију затвора у Перуђи: Кјеркегоров Или Или, Селенићев Тимор Мортис и једна књига на енглеском језику која ме је враћала у дане када сам га говорио скоро изузетно. Зимске ствари: џемпере, ролке, капуте, дебеле чарапе, капе бацио сам у канту која се налазила испред огромне затворске капије када сам се поздрављао са чуварима који као да су ми постали сједињено ребро којег се сада по сваку цену морам ослободити. Није то био класичан затвор који смо могли да видимо у оним култним филмовима из Алкатраза и Шошенка. У њему смо имали сасвим пристојне услове за живот: библиотеку, теретану, посебне собе у којима смо могли да гледамо телевизијске преносе са великих спортских такмичења, шеталиште, а они најпримеренији добијали су чак и могућност да користе базен. Као и у сваком затвору било је цинкароша, подлаца, умно поремећених, интелектуално заосталих, али и оних вишњега реда, добрих људи, начитаних сабораца, часних и честитих. Опраштам се са простором у коме сам дванаест година пребројавао честице својих снова. Заволео сам га. Као што се заволи нека болест која те није убила, а тихо се и неприметно настанила у теби. Нека љубав вредна гађења.
Затвор у Перуђи је једна велика зграда са два помоћна објекта. Више личи на неки музеј или историјски архив него на затвор. Ни затвореници споља не личе на убице, силоватеље, ситне и крупне преваранте. Чувари још мање личе на строге чуваре. Све је мирно и без икаквих отрова и стресних ситуација, али је затвор. Треба то имати у виду. Не можеш у пола ноћи да искочиш из кревета, поздравиш се са стражарима, ставиш капу на главу и одеш у неку кафану на пиво као што то човек може на слободи, али слободу и слободан простор почнемо тек да ценимо када нас судбина овако смести између зидина у неки кавез, па макар био и овај у Перуђи који на то чак и не личи.
На чудесно острво нисам добио позив од неке Рок Фелер фондације, од државних фондова нити од сорошевских организација да лагано запловим у тај свет као писац, да егзистенцијално обезбеђен седим поред обале и правим скице за неки нови роман. На чудесно острво позвао ме је пријатељ Сицилијанац кога сам за шест заједничких година проведених у затвору заволео, али делује да га нисам у потпуности нити довољно упознао нити се толико зближио са њим. То није паметно, јер сваког човека сам увек прихватао без дозе резерве.
А где сам могао да одем ако не на ову дестинацију искористивши понуду која се никако није могла одбити? Повратак у Србију за мене је значио као неки повратак у смртне одаје и прошлост која ме је годинама разарала, али сам је лечио пописујући књиге у затворској библиотеци, у затворским просторима када сам заузет и обузет административним каталозима све мање мислио о стварима које су ми се десиле. Покушавао сам и да учим друге језике, да разлажем италијанске дијалекте и да се сасвим препустим мислима које би ме бацале на неке сигурне обале. Брисање корица од прашине, чишћење полица и препоруке затвореницима која је литература баш погодна за њих био је мој посао. Задужење да будем затворски библиотекар донело ми је много радости.
А повратак у своје гнездо? Можда сам се више плашио духовне егзистенције него физичке. Плашила су ме сва та суморна лица која ћу поново видети, кишни дани и зимске стеге. Плашио сам се сусрета очи у очи са старим пријатељима који су сад вероватно задригли, досадни и прљави и који ће или причати о политици или о фудбалу. Тај страх да ћу почети да избегавам пријатеље и људе који чине саставни део мог града стварао је у мени осећај горчине. Тамо је све провинцијално: провинцијални критеријуми, провинцијални политичари, провинцијални предузетници, провинцијални књижевници и фарисеји, провинцијални интелектуалци, провинцијално тржиште, провинцијални нагони. Густина насељености скоројевића већа је него густина насељености у Бангладешу. Жене су очајнице. Интелектуална елита пати од шизофреније. Крезуб и руралан свет пун је неке покварености. Никоговићи загађују ваздух. Највећа идеологија просечног становника је престројавање. Чекање тренутка за престројавање. Мирисање момента када се престројити. Тренд је и тражити мане. Ако немаш белег на обрви онда мора да су ти криве ноге. Исмејавање оних који су рођени са неким дефектом је празник. Нека сам и најгори, али увек ме је радовало што нисам део тог полусвета; провинцијалног полусвета огрезлог у неком локално паланачком турнусу било да је састављен од учених, образованих или од оних са дна лествице. Мирис им је исти.
У мом родном месту једино природа није провинцијална. Она се уздиже на пиједастал најлепших видика и пејзажа. Потпуно сам сигуран да је Гружа родно место Господа. Водити љубав са тамошњом природом је његов дар. Тамошњу природу створила је нека сила љубави, а људе и односе међу њима нека непозната сила безумља.
Ово су ниска времена, рекао би мој добри Салваторе. Мени је сада било важно да решим те мисли и започнем идеје како провести последњи квартал живота, а да то буде иоле квалитетно и далеко од узбуркане гомиле људи и губитника. Да ли сам и ја губитник то сада зависи од острва у глави, а не од дестинације коју сам изабрао.
-
Loša karma – pripovest o iluzografima
1.090 rsdВећ напролеће деца су почела да се окупљају на игралишту. Неколико испод коша и испред гола, већина на клупама и зидићу. Одраслији ученици и млади студенти куцкали су у мобилне и један другом нешто показивали. То је био нов, изазован и другачији свет, бескрајно удаљен од свакидашњег. Стварао је опну недодирљивости око њих тако да су их и кућни љубимци заобилазили у широком луку.
Пензионери који су излазили предвече у здравствене шетње обилазили су групе и групице и осећали да око младих расте неки неспокој. Седали су опрезно на крају игралишта, подозриво осматрали околину и тек понекад проговарали.
– Шта то раде? – питао је старији.
– Договарају се. Они одраслији иду на улазе у блок.
– А други?
– Иду за њима. Гурају се и журе, широм отворених очију да ништа не пропусте.
– Шта да не пропусте?
– Траже нешто од сваког ко улази. Изгледа – документа. А понеком и наплаћују улаз.
– Зашто? Ко су они? – забрину се старији.
Млађи не одговори. Ово подсећа на време ратова и окупација, мислио је.
– Можда због ратова по свету и терориста – изрече. – Појачана контрола.
– Треба свратити у месну заједницу. Они знају.
– Треба – уздахну други.
Али месна заједница је била чак у другом блоку, а његове отежале ноге су протестовале и на саму помисао на толики пут. Он се помери у столици и упита жену која је пролазила са две торбе у рукама:
– Добар дан, комшинице. Каква је то контрола?
Жена спусти торбе и слеже раменима.
– Траже документа да станујем овде. Као да се по овим торбама то не види.
– Да вам помогнем? – понуди се неодлучно.
Жена га зачуђено погледа и одмахну главом.
– Не треба, хвала вам. Срећом, имала сам личну карту…
Контрола улаза? – мислио је. Шта има тако важно у овим зградама?
– Неколико станова на средњем улазу сваки час мењају станаре – старији је слично мислио. – Прича се да су МУП-овци, БИА, или неке невладине организације за курсисте из унутрашњости.
– Курсисте? Шта уче? Вожњу?
Старији се насмеја.
– Где ти живиш? Какву вожњу! Курсеви за лидере људских права!
– Лидере… људских… А Димитрије Туцовић? Мендела? Ганди? Шта су они?
– Историја, драги мој. Данас завршиш тромесечни курс, добијеш чин лидера – мајора и још ти три месеца плаћају стан, храну и волонтерски џепарац зато што си курсиста.
– И ови их обезбеђују? Ама како ту децу коју занимају само мобилни и журке могу да ангажују? Да се играју тајних агената?
– Вероватно су будући курсисти. Раде за волонтерски џепарац. Данас се лидери узгајају као печурке. На сеновитом, заклоњеном и безбедном месту.
– Али то су наша деца!
– Има и деце жељне спектакла и догађања. А већином су 30+, они са мегафонима, курсисти – мајори, пуковници и генерали, они са вишим курсом.
– Ево их, долазе! – скупи се млађи у столици.
Заиста, дошли су у гомили, неколико старијих и буљук деце за њима.
– Чика-деда – први се обрати млађем пензионеру. – Овај појачавач ти треба. Много ће ти помоћи. За само три хиљаде.
– Какав… појачавач? Шта…
– Ма, хиљаду је доста – пресече вођа. – Видиш какав је!
– Какав сам… то? – узбуди се пензионер.
– Готово! – узвикну неки заповеднички глас из даљине. – Идемо!
И одоше, не осврћући се.
– Чекајте, децо! – узвикну за њима. – А појачавач? Ево, даћу вам две хиљаде…
На улазу у блокове сунце заблиста на полицијским шлемовима. Младићи и клинци се панично разбежаше на све стране. Једино вођу, оног који је ишао први, зграбише два полицајца. Док су му стављали лисице, руке им се сударише – момак је прхнуо као лептир и одлетео, машући црним крилима. Црни Лептир, помислио је пензионер, то је он!
– Јеси ли видео? – упита зачуђено.
– Да. Ухватили су једног.
– Нису. Прхнуо је и одлетео! Црни Лептир!
Старији се загледа у њега.
– Шта је теби? Сунчаница? Какав лептир…?
– Па побегао је. Одлепршао.
– За кога ти навијаш? За блокадере или за ред и мир?
– Навијам за лептире – рекао је и издржао подозрив поглед. – И они су наша деца… И за мир у држави…
Осмотрио је појачавач (чега? Како?). Да га ту оставим? Ипак, мени су га наменили. Платићу им, ако опет дођу…
Из даљине се чула множина повика који су се приближавали. Простор поцепа писак многобројних пиштаљки.
Долазе овамо, упаничио се. Већ је видео око себе мноштво тих младих, пркосних лица која бесомучно пиште и наређују. Потражио је у џеповима – имао је три хиљаде.
Невидљива, бучна колона прошла је улицом изазивајући подозрење и страх. Нико није свраћао до њега. Нисам важан ни као дужник, помислио је.
Опрезно је узео појачавач и, држећи га што даље од себе, понео кући.
Тако су млади, понесени и збуњени, мислио је. Они су као млади свемир који је почео да се шири по неким својим законима. Сви им угађају: родитељи, учитељи, професори, политичари, полиција, спонзори, власт – ко сам ја да им нешто одбијам? Па и ми, зарозаних панталона и лелујава хода, ускоро ћемо зависити од њихове добре воље. Ама, платићу и пет хиљада, само да та њихова будућност буде боља. Они су лептири, видео је, у надмености незнања донеће нам неку истрошену, бившу будућност, а они ће одлетети у зреле године и нас кривити што та будућност није она обећана, из мобилних телефона и са спотова, коју су желели.
-
Grešni ljudi
1.090 rsdIz sna me budi nešto nalik na stenjanje, škrgutanje zubima, kao da se njime pokušava sakriti težak bol koji je pritiskao i dušu i telo, preteći da napaćenog vlasnika odnese u ponor. Iako sam bila devojčica, od možda tri–četiri godine, nekako sam osetila da se dešava nešto strašno. Soba je bila mračna i hladna, a jedini trag života u njoj bila je moja sestra Caka, sklupčana ispod teškog jorgana, da li zbog zime ili zbog jezivih zvukova.
Ustajem i bosim nožicama bojažljivo koračam po grubom betonu oko kreveta, prilazeći jedinom svetlu koje se probijalo kroz polomljeno stakleno okno na vratima što su razdvajala spavaću sobu od kuhinje. Drhtavim rukama pomeram staru iscepanu zavesu, plašeći se onoga što ću videti. Noge su mi klecale i piškilo mi se od straha i hladnoće, ali se propinjem na prste kako bih bolje videla dešavanje u kuhinji.
Pogled mi pade pravo na stari drveni sto na kome je gorela sveća, obasjavajući mali prostor ukrug, dovoljan da vidim prizor koji će me proganjati narednih šezdeset godina.
Između vrata i stola čučala je moja majka nad lavorom punim krvi koja joj se slivala niz butine. Videla sam kako stiska zube, mršteći se, a glavu zabacuje unazad u bolnim trzajevima, dok ju je duga pletenica šibala po leđima. Rukama je stezala stolicu ispred sebe kao oslonac, kako ne bi pala. Instinktivno sam shvatila da to što se dešava mojoj mami mora mnogo da boli. Noge su je izdale, pa je klecnula, udarajući kolenima o beton uz bolni krik ranjene ptice, dok joj je pohabana cicana haljina pala preko lavora, natapajući se krvlju.
Čula sam prigušeni bes u očevom glasu koji je dopirao izvan vidokruga svetlosti, tih ali preteći, takav da ti se zaledi krv u venama, dok je majku opominjao da ćuti i trpi.
„Prestani kad ti kažem, čuće te deca, a šta ćeš onda da im kažeš?“
Na te reči majka je zajecala. Sva njena dotadašnja fizička bol nije mogla da se meri sa duševnom boli kroz koju je tada prolazila. Šta da nam kaže, shvatila sam tek nekoliko godina kasnije, ali suviše rano za jednu devojčicu. Bio je to abortus, neželjen ali nameran prekid trudnoće, rađen u kućnim uslovima, pod velom tajne, u smrdljivim sobicama priučenih baba, pomoću raznih žica i kukica koje se uvlače u utrobu, u matericu, vrte pa stružu dok ne unište život u njoj. Srećna je ona koja, nakon teških bolova i krvarenja, izvuče živu glavu, ali sramota i tuga je prate do smrti.
Upiškila sam se, a topla mokraća se slivala niz smrznute nožice, grejući ih, i kao da mi je to dalo snage da stavim ruku na kvaku, da otvorim vrata i otrčim kod mame, da je zagrlim, poljubim, pokažem koliko je volim.
„Ne, Jano!“ viknula je moja sestra, hvatajući me za ruke pre nego što sam otvorila vrata, vukući me prema krevetu.
„Nemoj, seko, napravićeš mami batine.“
Poslušala sam je sa nekom krivicom, kao da ništa nisam učinila da bih majci olakšala muke. Pokrile smo se jorganom po glavi, kako se ne bi čuo naš plač. Skupile smo se jedna uz drugu, čvrsto se držeći za ruke, i molile Boga da nam sačuva majku i izbavi je od zloga.
Imala sam mnogo pitanja koja su dugo ostala bez odgovora, jer dečja glavica nije sposobna da prihvati da život nije samo bezbrižna igra. Mislim da sam te noći naglo porasla, izgubivši nevinost deteta pod teretom pravog života čiji sam delić tada videla.
Shvatila sam i zašto moja sestra uvek prva legne u krevet, pokrivajući se po glavi, pokušavajući da zaspi i tako ne čuje razne svađe, batine i zlostavljanje majke. Caka je od mene starija pet godina, pa ne mogu ni da zamislim šta je sve videla, čemu je bila svedok i kako se to odrazilo na njenu psihu.
Sigurno jeste, jer je kao dete bila preosetljiva i plačljiva, ali ko je obraćao pažnju na plačljivo dete, pored svojih problema – pripisivali su to razmaženosti. Kasnije, kada je postala ćutljiva i drska, prikačili su joj epitet „živčana“.
Te strašne noći bila sam joj neizmerno zahvalna na zagrljaju i utehi koju mi je pružala, brišući mi suze ćoškom jastučnice iz koje je izašlo guščje pero. Neverovatno, ali to pero je od tada postalo deo našeg rituala, naša mala tajna uspavanka za laku noć, jer smo se njime naizmenično golicale, smejale i opuštale, ne misleći na to šta će noć da nam donese.
-
Srce od ruku
900 rsdUzeo sam olovku i počinjem da pišem. Primetio sam koliko su se slova izmenila tokom svih ovih godina korišćenja. Jedno slovo liči na ono, koje se u svojim oblim završecima transformiše u drugo, a ono četvrto u nizu nestaje pod naletom petog. Tako jedan za drugim, rađaju se znaci sa paralizama, poremećajima, sindromima, sve dok na kraju ne počnu da liče na predmete, stvari, ljude koji me okružuju. Nisam siguran da mogu da se setim svih slova, igraju mi znaci mnogih pisama koje sam u životu video pred očima. Uvek neki blesak prekrije papir. Taj momenat iskoristim da zarežem olovku. Kažu da je hemijska otrovna, da mi je ne mogu dati, da je drvena olovka bolja. Nisam znao da smo čitavo svoje školovanje baratali smrtonosnim napravama, ali eto, ko će ga znati. Toliko nas je na ovom svetu koji se igramo hemijskom olovkom da je pitanje prosto kako nas ima toliko, pa se moraju izmišljati bolesti, ratovi, pogromi i nemiri kako bi nam se brojno stanje smanjilo. Ili su mi dali drvenu olovku zbog svoje magične moći nestajanja? Ne mogu da se setim svih slova definitivno. Mešam ćirilicu i latinicu. Verujem da ovo nikoga neće interesovati. Mada, da li su mi drvenu olovku. Dali su mi i jedan mali kalendar, sa trakom i crvenim okvirom kako bih mogao svakog dana beležiti koji je datum. Sati nisu mnogo bitni. Ne izlazim napolje. I nemam mnogo razloga za to. Ne mogu da se setim nijedne teme na koju bih mogao započeti razgovor sa nekim. Ponovo blesak pred očima. Iako sedim osećam se veoma dezorijentisano za nekoga ko sedi u maksimum pet kvadrata sa malim suterenskim prozorom pri vrhu jednog zida prostorije. Kriv! To je reč koju često slušam poslednjih dana, a ja još uvek nisam siguran zašto i zašto se nalazim u tako maloj, nehumanoj sobi. Samo znam…
– Izvolite, ne duže od 15 minuta.
– Zdravo, Stevo, kako ide?
– Neveselo, mogu priznati.
– Mogu li pogledati ovo do sada?
– Od toliko misli koje mi naviru u glavu ne mogu izdvojiti nijednu kao mnogo bitnu da je zapišem.
– Polako, ovo će biti dug proces. Šta kaže psihijatar, krenuo si kod njega pre dva dana?
– Nekada glava hoće da mi eksplodira od svega i svačega što mi u nju dolazi da nisam siguran da li bi bilo ko to mogao da zapiše, a kamoli ja koji odlučno i veoma svesno mešam latinicu i ćirilicu.
– Jesi li bio kod psihijatra?
– Nešković, ne mogu sada da mu se setim imena. Ali znam da mu asistent toliko često ponavlja prezime da je postalo naporno i iritirajuće.
– Kako je prošlo?
– Konstantno započinje razgovor o tome šta me je navelo da učinim tako svirepo delo, kako sam se osećao i slično. Agresivan je i veoma sugestivan prilikom postavljanja pitanja.
– Da li si izlazio napolje, makar na ručak?
– Ne, donose mi ga ovde. Nemam zbog čega ići napolje. Smeta mi svetlost, ponekad udari takav blesak u prostoriju da ne mogu da izdržim.
– Shvatam, Stevo. Vidi da ne okolišam previše. 25. avgusta izlaziš pred Sud. Ovo će biti pripremno ročište. Piši, možda će ti to pomoći da se setiš nečega. Čega god da se setiš zapiši, stalno zapisuj. Nemoj, molim te, da ti nešto promakne, jer nam je svaki detalj bitan, sve nam je od velikog značaja. Bilo je mnogo nesreća poslednjih decenija u našoj zemlji i okruženju, ali ovakav slučaj nije dugo zabeležen i zato te molim da zapisuješ sve. Jedan stari francuski psiholog je terapiju pisanjem primenjivao na slučajeve u kojima su ljudi gubili pamćenje usled velikog stresa, nesreće i drugih nevolja koje su doživljavali. Njegovi dnevnici sa terapija su svedočili o ogromnim uspesima onih koji su došli na terapiju. Zato piši.
– Pišem… Pitao me je kako sam mogao tako slatko i mirno zaspati posle svega što sam učinio?
– O kome pričaš? O Neškoviću? Ma pusti ti njega. Samo te molim da se suzdržavaš, nemoj dozvoliti da te iznervira ili ne daj bože navede da ga napadneš. Budi smiren, fokusiraj se na pisanje. Fokusiraj se na ono što te čeka, a to je suđenje. A kako bih ti ja pomogla, molim te, ti pomozi meni. Zato sve zapisuj.
– Posetio me je ćaća pre dva dana. Sedi i ćuti. Ljuti, ne znam zašto.
– Gotovi ste.
– Evo završavamo. Izvoli još jednu svesku. Vidimo se za dva dana.
Ostao sam ćutke, glavu sam okrenuo ka suterenskom prozorčiću. Ponekad u njega udari lopta, „bubamara“, tako smo je mi nekada zvali. Bela lopta sa crnim poljima, neki su je zvali i „starka“ mada su starke uvek bile rezervisan termin za patike. Ali eto, ima raznih naziva. Ponekad ta lopta na mene deluje umirujuće i navodi me da mislim o detinjstvu. Sećam se jednog dečaka, za kojeg su mi rekli da me je ujeo za ruku kada sam bio mali. Uvek su moji govorili da su njegovi od zdravog deteta napravili debila. Drugo je to vreme bilo. Tada se pred decom govorilo sve, pušile su se cigarete dok su deca sedela u krilu i uvek se govorilo: „Nemoj ti sad ići i pričati na ulici šta mi ovde govorimo!“ Taj dečak je kroz mali razrez na limenoj kapiji gledao nas kako se igramo na ulici. Vojvođanske ćuprije su velike i prostrane, a travnate površine između dve ćuprije, kanala i trotoara bile su ogromne. Moglo se igrati na male goliće do iznemoglosti. Nije bilo toliko automobila pa su i roditelji manje brinuli da li će nas zgaziti auto ako lopta izleti na cestu. Nekada je lopta letela brzo i jako preko puta, a iza kapije tog dečaka nestajale su oči i videli smo kako grebe po kapiji, kako je lupa dok skače i kako se veseli dok lopta putuje ka njemu i udara po kapiji. Rukama je ispod metalne kapije, koja je udarcima odzvanjala kao crkveno zvono, svaki put grebao kako bi makar dodirnuo loptu. Rovario je ispod te kapije toliko da je razgrnuo zemlju iz dvorišta ka uličnom trotoaru pa im je malo kuče, onaj mali preturač po kantama kojeg smo mi zvali „pacovan“ ili „pekinezer“ pobegao ispod kapije. Posle toga ga nekoliko dana nismo videli kako ćiri kroz prozorče, a duž kapije postavljene su ciglice koje nije smeo pomaknuti. Dugo sam ostao zagledan u prozorčić i pitao se da li ovo da zapišem? Ne znam koliko je uopšte etično da mi jedan tako sjeban život spasi bulju iz govana u kojima je sada.
Odlučio sam ipak zapisati sve to, nakon ručka. Iz tanjira su me gledale oči poslužene ribe, a pipici od zeleniša su u vlagi ribljih sokova počeli da rastu. Prvo su se spuštali niz tanjir kao puzavice, a onda su postali sve mesnatiji i dlakaviji da nije bilo moguće više razaznati šta je u tanjiru bilo posluženo. Šuma koja je izrasla izgledala je mračno, mračnije od malene sobice od ne više od pet kvadrata sa samo jednim suterenskim prozorčetom. Sa stabljika naglo izdžikljale prašume kapao je riblji sok, a iz mraka u gustom rastinju virile su riblje oči, kolutale su onako ispržene i iscurele. Vlaga u vazduhu je postala toliko jaka da se instant osetio miris buđavih zidova, raspadnutih listova pod težinom treseta, a disanje je bilo gotovo nemoguće. Pomislio sam zapomagati, ali to je bila samo munjevita zamisao. Ništa nisam uradio. Sedeo sam u sredini galopirajuće vegetacije nepomičan, kao cvrčak u mesožderki koja se polako zatvara. Upravo tako su i zvučali moji glasovi, cvrčao sam kao i ona riba na tiganju. Ponovo blesak, kao da sam dobio udarac po desnoj slepoočnici. Nastavljam da pišem, detaljišem do nitni na limenoj kapiji, izgriženih zanoktica i ispucalih prstiju i crnila ispod nokata. Zapisujem manično, kao da me neko juri. Postajem svestan cajtnota u kojem sam se našao, postajem svestan…
-
Ljubavni slučaj bankarskog službenika
900 rsdO PROSEKU (Definicija stanja)
Prosek je najpotcenjenija kategorija postojanja. Ljudi ga se boje, beže od njega ka vrhu ili ponoru, ne shvatajući da je prosek u stvari jedini preostali oblik. Ja živim u toj zlatnoj sredini, tamo gde se ništa ne dešava naglo. Moj život je stabilna linija na EKG monitoru koja pokazuje da je pacijent živ, ali da se sigurno neće popeti na Himalaje, niti trčati maraton.
U poslu kojim se bavim, u banci, prosek je Bog. Bankari obožavaju prosečne klijente. Oni koji previše zarađuju su sumnjivi, oni koji nemaju ništa su opasni po bilanse, ali prosek… prosek je predvidljiv. Proseci uzimaju kredit na dvadeset godina, plaćaju rate na vreme, kupuju auto koji nije ni najbrži ni najlepši, ali zato troši malo. Prosek je gorivo koje pokreće svet.
Prosek je glavni razlog propasti raznih očekivanja. Svi se upravljaju prema proseku koji u stvari ne postoji. Dolazimo do paradoksa da je prosek svako i istovremeno nije niko. Sve u svemu, ja sam svoju nišu unutar tog skupa pronašao. Bar mislim da je tako, a možda samo sebi pravim opravdanje.
Biti prosečan čovek u Beogradu znači biti nevidljiv, a u tome je moć. Dok me Maja optužuje da sam ambiciozan kao lenjivac na grani, ja zapravo samo uživam u činjenici da me niko ništa ne pita. Niko ne očekuje od prosečnog čoveka da spasi svet, smeni vlast, ili da promeni istoriju. Od mene očekuju da budem u kancelariji od devet do pet, da se lažno smejem i uklopim u korporativni ambijent.
JA, KREDITNI SAVETNIK IZ POTKROVLJA (Takoreći moj profil)
Imam trideset i pet godina. Ni malo ni mnogo. Godine u kojima ste još uvek suviše mladi za penziju, a previše stari da verujete u Deda Mraza, da ćete postati rok zvezda ili vrhunski sportista. Moj život se sastoji iz dve zone, dva sveta. Onaj ispod krova na Vračaru i onaj u kancelariji staklene poslovne zgrade u kojoj vazduh nije promenjen od kada je neki lokalni funkcioner na otvaranju presekao svečanu vrpcu. Zahvalan sam koroni što po neki dan mogu da radim od kuće i to pravo često koristim.
Imao sam sreće u životu, nasledio sam potkrovlje od tetke. Ostavila mi je zidove koji mirišu na drvene grede koje celom potkrovlju daju patinirani izgled i dodaju nepostojeću dozu luksuza celom stanu. Znaju ponekad da škripe i pucketaju, ali to samo doprinosi atmosferi. U tom potkrovlju koje delim sa Majom, ja sam kralj jednog kvadratnog metra, moje fotelje. Ona je od teškog drveta, presvučena tamnim, zelenim štofom. Sitan somot, dugih linija koje su se na pojedinim mestima potpuno izlizale od godina korišćenja. Uz nju ide i tabure, verni sluga mojim nogama koje su lagano počele da popuštaju pod godinama i kilažom. Kada podignem noge na njega, prestajem da budem savetnik koji ljudima objašnjava interkalarnu kamatu. Postajem biće koje samo diše.
Moj dan počinje ritualom koji Maja ne podnosi. Sedim u tišini i pijem prvu kafu. Moja uloga u društvu je da budem ljubazan, dosadan i da oko sebe širim iluziju stabilnosti. Ja sam onaj glas koji vas preko telefona podseća da je račun u blokadi i da rata nije plaćena. Kada se vratim na svoj Vračar, kada prođem pored Jekinih vrata i osetim miris profesorovog rinflajša, skidam ljušturu sa sebe. Skidam kataloški osmeh broj četiri i postajem vlasnik sopstvenog vremena. Moja jedina ambicija je da mi pivo bude dovoljno rashlađeno, a cigareta dovoljno duga da pokrije dečju graju iz komšijskog dvorišta.
GEOGRAFIJA DUŠE (Beograd i Vračar kao sudbina)
Beograd je dijagnoza hroničnog stresa. Ljudi puni umora i neuništive nade traju ovde vekovima. A Vračar? Vračar je srce te dijagnoze. Ovde se asfalt ne postavlja da bi trajao već da bi se za koji dan raskopao. Živeti na Vračaru znači pristati da ti je privatnost luksuz koji je vrlo teško priuštiti, ali da ti je bliskost sa strancima zagarantovana. To je mesto gde su pojedine ulice toliko uske, da ako komšije sa suprotnih strana ulice otvore svoje prozore u isto vreme, mogu jedan drugome da promešaju kafu. Vračar je takođe mesto gde Crnogorci gube povratne karte i postaju trajni rezidenti. Primat mu je u poslednje vreme ugrožen Beogradom na vodi, ali ipak među srpskigovorećim Beograđanima još uvek predstavlja najpoželjniji deo grada.
Ono po čemu je Vračar stvarno poseban jeste da ima najmanje parking-mesta po glavi stanovnika. Ta činjenica je doprinela izuzetnoj kreativnosti lokalaca, kada je u pitanju zaštita parking-mesta, a stvorila je i pravi lokalni sport, mešovitu disciplinu koja zahteva nerve od čelika i bešiku od gume – galebarenje.
To izgleda ovako: stigneš u svoju ulicu, ubaciš u drugu, ugasiš radio da ne remeti koncentraciju i kreneš da kružiš. Kružiš polako, koncentrisan, kao galeb koji vreba ribu. Tvoja lovina je pešak koji u ruci drži ključeve. Kada ga primetiš, pratiš ga pogledom, analiziraš njegov govor tela. Da li ide ka kolima ili samo baca đubre? Ako otključa vrata, pobedio si, ti si kralj asfalta koji pali migavac kao navijačku baklju na severu Marakane. Ako samo prođe pored kola, ti si gubitnik koji uz psovku počinje novi krug oko bloka. Vračar je jedino mesto na svetu gde se vozi, ne da bi se stiglo, nego da bi se stalo.
Moje potkrovlje visi nad tim haosom kao osmatračnica. Nije neka visina, ali i sa nje Beograd izgleda kao zakrpljen, pačvork kaput sa svojim zgradama različitih visina, od onih dronjavih iz prošlog veka, ispod kojih je opasno proći, do ultramodernih. Vračar je miris lipa u junu koji pokušava da pobedi miris izduvnih gasova iz džipova onih srećnika koji su našli parking na trotoaru.
-
Gospođica Detektiv
1.000 rsdJagodica
– Ivona? – pogledam u nju iznenađeno.
– Ćao, Una.
Ustala sam i snažno smo se zagrlile. Ivona je moja drugarica iz srednje škole. Sada je glumica i veoma sam ponosna na nju.
– O Bože, vidi tebe. Ja sam glumica, a ti izgledaš bombastično.
– Šta da ti kažem? – zabacim kosu.
– Majka priroda je bila darežljiva prema meni. – obe se glasno nasmejemo na ovo.
– Sedi. Odakle ti u Njujorku? Mislila sam da si na relaciji Kalifornija–Los Anđeles?
– Koliko zgodnih policajaca ima ovde. Ne znam kako radiš, curo.
– Pa… moj tata im je šef – nasmejem se.
– Kako je stari Klejton?
– Sjajno. Ove godine ide u penziju, a mama jedva čeka. Konačno će moći da odu na ono krstarenje – nasmešim se.
– Tako mi je drago zbog tvojih.
– I meni. Pa šta te muči?
– Odakle znaš da me nešto muči?
– Posetila si me na poslu – ipak sam ja detektiv, od skoro.
– Da. Imam problem i treba mi tvoja pomoć – priznala je.
– Slušam.
– Planiram da se povučem iz glume.
– Zaista?
– Da. I napisala sam scenario za film, odličan film.
– Pa čestitim.
– Nemoj još. Dala sam scenario mom šefu, Rik Leno.
– I?
– Rekao mi je da je loš.
– Žao mi je, potraži drugo mišljenje – šta da joj kažem?
– Bih, ali ne mogu.
– Zašto?
– Pa, odštampala sam samo jedan primerak.
– Pa odštampaj drugi – logično.
– Ne mogu, neko mi je ukrao laptop.
– Ou.
– Da, ali to nije najgore. Moj šef ima novi scenario za film koji je sam napisao i pogodi šta? Zove se Izgubljen u tebi.
– Izvini, ne kontam – šta me briga kako se zove scenario njenog šefa?
– To je moj scenario!
– E, sad te pratim. Ukrao ti je scenario. Gad.
– Znam, i laptop mi je nestao onog dana kada mi je rekao da mi je scenario loš.
– Zašto mu ne tražiš da ti vrati scenario?
– Jesam, ali navodno ga je njegova sekretarica zaturila negde i ne može da ga pronađe.
– Pa to je baš zgodno.
– Želim da ga tužim.
O, svi bi da tuže.
– Dušo, nemaš nikakav dokaz.
– Znam, znam. Nasankao me je. Osećam se tako glupo.
– Žao mi je.
– Pisala sam taj scenario godinu dana. To je… moja karta da dokažem kako sam bolja od drugorazredne glumice.
– Ivona, ti i jesi bolja.
– Jesam li? Niko više ne želi da me angažuje.
– Kako je to moguće?
– Rik Leno se pobrinuo da mi sva vrata budu zatvorena – progutala je knedlu.
– Nikad više neću dobiti ulogu.
– Ivona… – ustanem i krenem ka njoj.
– Želiš li da ga upucam?
– Volela bih, ali ne. Samo želim da prizna moj rad – rasplakaće se.
– Nemoj da plačeš. Smislićemo nešto.
– Šta? Upravo si mi rekla da ga ne mogu tužiti.
– Hej, ko sam ja?
– Una?
– Ko sam ja?! – pitam glasnije.
– Una Mejson.
– Tako je. Ja sam Una Mejson, ćerka Klejtona Mejsona i borac za pravdu – kažem ponosno.
– Donećemo ti taj scenario. Ništa ti ne brini – obećam joj.
– Ali kako?
– Molim te, draga, vređaš moju inteligenciju. Imam plan – namignem joj. Svi moji planovi su odlični.
***
– Jesi li sigurna da je ovo dobra ideja? – pita me Ivona, dok mi zakopčava haljinu.
– Stalno idem na tajne zadatke. Dobro ne baš stalno, biće ovo mačji kašalj. Osim toga, uzimala sam sa tobom časove glume, sećaš se?
– Kako da se ne sećam? Gotovo.
– Okej. Znači, ja ću zavesti tog Rika i ukrašću mu ključeve od kuće. Nakon toga, nas dve ćemo pretražiti njegovu kuću u nadi da je tamo tvoj scenario i laptop.
– Šta ako nas uhvati?
– Drogiraću ga. Ništa ne brini.
– Kad to tako kažeš, zvuči lako.
– I biće, ne brini.
– Hvala ti. Una, volim te.
– Znam, sjajna sam – našalim se.
– Okej, biće za šankom. Večeras se okupljaju velike zverke u filmskoj industriji, a on voli sve da ih prvo odmeri, da vidi kome treba da se ulizuje. Ne možeš ga promašiti. Veoma je visok, tamna kosa i izgleda dobro.
– Okej, ništa ti ne brini. Kad završim sa njim, zovem te i idemo u njegovu kuću.
– Okej. Hvala ti još jednom za što ovo radiš.
– Prestani da mi zahvaljuješ. Plati mi masažu.
– Obavezno.
-
Na kraju sveta
810 rsdДан је расипао последње остатке светлости када је Ђорђе ушао у школско двориште. Знао је да га на теренима чекају Лаки и Миша. То им је био неки прећутни договор којег су се сви придржавали. Кад се неко не би појавио на теренима навече, сви би знали да се тај вероватно с душом растаје у грозници или са температуром од које изгубиш везу са реалним светом. То је било њихово време, време за „тројицу величанствених“ како су сами себе називали и како су их сви у школи знали. Били су најбољи другови, ортаци из краја који се познају још из времена крезавих осмеха, али то баш и не морамо да спомињемо, јер и није период живота којим би се било ко похвалио.
Иако је сунце журно силазило иза хоризонта, још увек се уличне светиљке нису упалиле. Март је закорачио у Београд и дан је био све дужи што је Ђорђа врло радовало. Није волео зиму, те дуге дане без боја кад хладноћа стеже и дави, кад не можеш да удахнеш а да те плућа не заболе као да си на самрти. Иако је волео скијање, зиму није волео никако и то је свима било чудно. Већ се озбиљно сморио објашњавајући да не мораш волети зиму да би волео скијање и све тако у круг, али није вредело. Никако да схвате да њега одушевљава слобода коју осећа док се спушта низ падину, ти тренуци у којима се време заустави и не постоји ништа друго осим чисте среће која се разлива његовим телом. Али ако би то тако објаснио, постао би главна тема за зафркавање. Лаки би га сигурни пријавио Топићки на литерарну секцију и то би за њега био крај. Дефинитивно. Одбацио је те мисли, одмахнувши главом и журним корацима продужио ка теренима.
Терени су били свима омиљено место за састајање. Ушушкани између околних зграда, заклоњени дрвећем од радозналих погледа, били су рај за ђаке. Поготово оне најстарије, осмаке, који су то место невидљивим знацима означили као своје. Тако је било одувек. Ту седмаци и остали клинци нису залазили. Знало се – кад постану осмаци, наследиће и терене. Било је то неписано правило кога су се сви придржавали. Ђорђе се често сећао колико је завидео осмацима на том месту док је био млађи. Чинило му се да је то најлепше место на свету и мислио је како никада неће доћи време када ће моћи да га назове својим. Па, ево, још који месец и терене ће препустити клинцима да их својатају и да се на њима шепуре.
– Вучеш се као нека тетка – рече му Лаки уместо поздрава.
– Где си, брате! – поздрави га Ђорђе и подиже руку како би се поздравили, као што увек чине. – Где је Миша? – упита, окрећући се и тражећи га погледом.
– Сад ће. Вероватно је опет заглавио са мајком – рече уз осмех. – Добио је кеца из физике, а треба то сад лепо оправдати и сву кривицу свалити на наставницу. А он баш и није пријатељ с речима, као што знамо – настави Лаки гестикулирајући рукама и имитирајући Мишу који покушава да објасни свој неуспех на контролном.
Ђорђе се насмејао замишљајући Мишу у ситуацији коју је Лаки објашњавао, кад се Миша појави у дворишту јурећи као без душе.
– Ало – рече Лаки – човече, као да те ђаволи јуре. Шта ти је, где је запело?
– Брате, нису ђаволи, ал’ јесте оно ђаволско Минино куче – једва је изговорио Миша, борећи се за дах док му је зној цурио са чела. – Kад год ме види, кидише на мене као да сам му смртни непријатељ. Кези оне зубе, лаје и завија, као курјак да је, а не пас. А ја кучиће не волим – рече, стресајући се.
– Милоше Перићу – једва се суздржавајући да не пукне од смеха изговори Ђорђе – Минин пас је пудлица!
– Па шта ако је пудлица – нервирао се Миша – пудлице немају зубе, је ли? Пудлице не лају, не гризу? Е, друшкане мој – вртео је важно главом као да ће изговорити највећу мудрост на свету. – Све што иде на четири ноге и лаје, од мене да се склони. То је најсигурније за све! – рече и рукавом обриса зној са чела.
– То је најсигурније за тебе! – смејући се укључи се Лаки у разговор. – Него, мајсторе, како прође брифинг код Рајке? Како је физичарка овога пута крива за твог кеца?
– Како „како“? – упитно рече Миша. – Као и увек. Даје задатке које ја, бре, не разумем. Трудим се, ево, мајке ми – рече стављајући руку преко срца – трудим се да препишем од Мине. Трудим се из петних жила, али не могу – очајно рече. – Не знам шта треба да препишем. Слова једноставно побегну с папира и шта онда да радим? А и Мина, баш као и оно њено куче, само режи… Тако то ваљда иде. Слично се сличном радује. Само још да почне да лаје и да ме јури – заврши Миша озбиљно.
– Али она нема четири ноге, Мишо – убаци се Ђорђе смејући се наглас. – А ти рече малопре…
– Знам шта сам рекао, знам. И још увек није почела да лаје – сада се и Миша смејао – али ко ми гарантује на неће?
Ђорђе је обожавао и Лазара и Милоша и често би се питао како би изгледао његов живот да му баш они нису другови, да се родио рецимо у Нишу или Прибоју? Али срећом није се тамо родио и био је срећан због пријатеља које има и са којима је прошао све могуће и немогуће догодовштине. Ништа није од њих крио, не би то ни умео, поготово не од Лазара, који је имао сензоре за Ђорђеве мисли и осећања. Увек би непогрешиво знао о чему размишља и шта га мучи. Био је одличан саветник и мудри слушалац, али је ту своју страну показивао само реткима. Био је најбољи ђак у школи, али му то није сметало да буде свима омиљени лик, поготово девојчицама.
Милош је са друге стране био другарчина која је своје велико срце крила иза маске кловна којег је глумио стално. Тако му је било лакше. Имао је проблема са учењем јер је имао дислексију и хумор му је био одлична заштита од исмевања. Нико није могао да се подсмева некоме ко то стално чини на свој рачун. Али и Ђорђе и Лазар су знали колико је несигурности било у Миши и колико се понекад с њом тешко носио.
Ђорђе је био просечан ђак, јер га школа није пуно занимала. Његова мајка увек је говорила да би могао да додирне звезде само кад би хтео. Али Ђорђе то није желео. Њему је било довољно да буде међу пријатељима, само да не би био сам. Самоћа је нешто што га је ужасавало. Шта ће му звезде! Био је јединац својих родитеља, успешне ветеринарке и новинара, који су били на послу по читав дан. Јер су морали. Бар су му тако објашњавали сваки пут. Мајка, јер је морала бринути о болесним животињама, а отац у сталној потрази за вестима. Трудили су се они да му своје одсуство из његовог живота надоместе путовањима, скијањем на Алпима, летовањем на Балију, али Ђорђе је само желео да не буде сам. А то није умео да им каже ни покаже, јер му је тако тешко било да призна да је усамљен. Било му је потребно да они буду ту, звезде га нису занимале, а ни Алпи ни Бали.
– Јуче је разредна говорила о матурској вечери – рече Лазар одједном. – Tребало би да се договоримо са ким ће ко ићи.
– Мени је свеједно – рече Миша – Могу и са тобом и са Ђолетом – озбиљно изговори, гледајући нетремице једног па другог.
– Човече! – рече Лаки, ударајући се руком по челу – Нећеш ићи ни са једним од нас двојице!
– Како мислиш нећу ићи са вама? Него с ким ћу ићи? – упита искрено забринут.
– Па ићи ћеш с неком девојчицом, ваљда – убаци се Ђоле.
– Са девојчицом? – шокирано понови Миша. – Ја да идем са девојчицом? Ви нисте нормални! – рече готово уплашено. – Не идем ја ни са каквом девојчицом. Само још треба да ми кажете да сте све са Мином договорили и да и оно ђаволско куче треба с нама да водимо – подизао је тон, изнервиран и озбиљан као никада до сада. – Неће моћи, пријатељи! – подиже претећи прст. – Неће моћи!
– Мишо, брате, полако, шта ти је? – покуша Лазар да га смири. – Тек је март. До јуна има још времена. Знаш ли ти шта све до јуна може да се догоди? – упита га.
– Шта? – тужно га погледа Миша.
– Све – рече Лазар, спустивши му руку на раме – да се заљубиш, да на матуру одеш с најлепшом девојчицом на свету. – Заћута Лаки – И ништа. Да се ништа од тога не догоди и да тројица величанствених оду на матуру заједно, без девојчица. – Миша се лагано осмехивао.
– То ми се више допада – рече. – Шта ће нам, браћо, девојчице? Оне ти само закомпликују живот до те мере да пожелиш да одеш на крај света да се сакријеш.
Ђорђе му приђе и седе до њега, стављајући му руку на раме. Разумео је његову узнемиреност. И сам се тако осећао сваког дана. Било је довољно да само помисли на њу и да све око њега престане да постоји, да му прсти на ногама утрну и језик му се свеже. Поред ње је редовно као нем. Има слику, али нема тон. Он отвара уста, али гласа нема. Једном га је тако питала да ли проверава како се осећа риба на сувом. Замислите! Ђорђе се само окренуо и отишао да не би у земљу пропао од блама. И сад треба да је пита да иду на матуру заједно? Како да не! Нема шансе! Опет је осетио како му фали ваздуха.
Стварно, како се осећа риба на сувом?
-
Nagon, podstrek, damari i zvuci
900 rsdευχαριστώ
Atinska noć traje dugo. Započinje u Plaki, završava se – s onim najlepšim što od nje ostaje – u sećanju. Plaka je puna noćnih restorana sa specijalizovanim programom za strane turiste, sa izvrsno spremljenom ribom, odličnim vinom podneblja („Retsina“) i buzukijem. U Plaki se, međutim, mogu pronaći i male kafane s limenom pećicom u sredini prostorije, gde domaćin sprema musaku od zelja, iznosi na stolove masline i sir, i svoje ružičasto vino. Kad počne pesma, stolovi se spajaju i svi sede u polukrugu oko pećice i malog podijuma za igru. Najlepša među Atinjankama, u maslinastoj haljini, ustaje tada i počinje s plesom na tom malom prostoru između stolova. Svetlost je prigušena, u polumraku njeni se pokreti približavaju suštini igre, a njeno lice, isprva nežno, detinje, postaje strogo, kao isklesano, nedostupno lice Telemahove majke. Na kraju svog nastupa ona kleči, opuštenih ruku i povijene glave, potom se pridiže oslanjajući se o moje koleno i koleno moje žene, Marije, pokupi s poda u oduševljenju bačene joj cvetove, okruni s njih latice i razbaca ih svud po stolovima. Najlepši među Atinjanima (Patroklo), na nagovaranje ostalih mladića, sad stidljivo izlazi na podijum, ne igra već seda na pod da otpeva staru grčku pesmu; iznad njegove glave domaćin pažljivo naliva u čašu vino, i on, u pesmi, otpija prema onom ko ga je počastio, spuštajući pogled prema podu. Čaša posle dugo stoji na ivici podijuma; blesne na momente od nekog zalutalog, praskavog plamena. Najednom, pesma prestaje… Jedan tužni mladić, Klajos, s crnim florom na rukavu, bez reči ustaje od stola i igra, s bolom što ga lice ne iskazuje, u tišini, sa zanosom podjednako odmerenim i za sreću i za tugu, onako kako je igrao Grk Zorba!
Kad smo odlazili odavde, Klajos, koji je bio u žalosti za preminulim ocem, pozdravljao se sa muzičarima, gostima i domaćinom kao s dugovremenim prijateljima, i dok je svima, pa i nama, čvrsto stiskao ruku, ja sam s njegovih usana nekoliko puta pročitao reč: sreća! Zaborav sve leči, a pesma i igra su najbolji način zaborava, jer u njima čovek se seća samo onoga što voli. Grci pesmu podređuju igri, oni su u pokrete ugradili sećanje, sećanje i na dobro i na zlo, na tugu i sreću; njihova igra je suština a pesma samo dekor.
Ostali su nam još, posle Plake i sirtakija, dugi ponoćni sati da razmišljamo o tome kako se ceo život sadrži u jednoj jedinoj ovakvoj noći; da dugo lutamo poluosvetljenim gradom u koji se uvlače jutarnja izmaglica i tišina svojstvena metropolama u ove sate, da razmišljamo o sudbini Grka koja se s njima poigrala ostavivši im, od svekolikog bleska, samo ponos i osetljivost, i jedan već odasvud i od svih razgrabljen duh prošlosti; da u praskozorje otkrivamo Atinu kao golemu postelju s prozračnim baldahinom; svetlost u prelomu; belasanje Akropolja pod svetlima reflektora; treperenje žućkastog neona na hotelu „King Jason“; ritam jednog svedenog disanja, pred buđenje. Na balkonu naše hotelske sobe uskliknuo sam: ευχαριστώ! – reč kojoj nisam znao značenje i koju pre toga nikada nisam izgovorio; reč iskrslu iz pradetinjstva kao njegov simbol, reč koju sam nasledio i koja je deo mene samog kao i to pradetinjstvo.
-
Pod krovovima Beograda
1.000 rsdЦиле голубар
Циле голубар се небројено пута опекао о ситуацију коју није могао да контролише. Та ствар се понављала и понављала и он то није могао да предупреди, а у себи би увек говорио: „Е, сунце ти калајисано, зар опет?“ Нахранио би и напојио голубове, а онда их посматрао са уског платоа испред ограђеног дела. Сишао би притајен у двориште и пратио оне који су се припремали за узлет. Као да то никада није видео. Чекао би и меркао, а онда кривећи врат до бола гледао узлет, лет и прелет, све се крећући уназад. Тако је излазио на улицу и калдрмисани део тротоара, све поглед упирући ка висини. Тада би се дешавало оно што је нервирало. Уличица је била кратка и уска са ређе засађеним дрвећем, али ту испред излаза увек би се нашао неко кога би закачио раменом, куком, некога очепио или благо одгурнуо. Једном је скоро пао преко дечијих колица, извињавајући се унезвереној мајци која би уз врисак застала и намакла марамицу на уста. Од тада стоји или седи, на платоу испред обновљених кавеза и одатле све прати. Цигарета је догоревала. Ретко је повлачио дим, јер је дуван био лош тако да су цигарета, а и он изгледа једва чекали да све догори што пре. Црна берза. Нема времена да се проба. Шверцер што преко воде из прека доноси дуван, брзо преда и брише назад. Добио си то што си добио па пуши. Размишљао је шта са голубовима. Како са храном? Све се окомило на њих. У кавезу не могу бити вечито. Морају летети. Ако крену да лете тек тада су у опасности. Има оних који их из обести гађају, без икакве потребе и повода, оних за које би били добар оброк, копцу који се обрушава, оном сиромашном коме уморан падне пред ноге или оном што мјауче прегладнео, напуштен и офуцан. Много разлога за прогон. И где ће они? Прогон, одвратна реч. Најтеже је што се сваки прогон оправдава па и овај што почиње да се одиграва пред нашим очима. Прогон људи јер су другачији у размишљању, односу према раду, у вери и традицији, скромни. Рећи „један голуб мање – више“ је тешко. Али, рећи „један човек мање – више“, то је пут ка крвавим рукама. Запалио је цигарету, ону за коју душа каже да је одвратна. Шта ће, зависи од дима па какав год да је. Погледао је у прозор стана на мансарди омање трошне зграде где се Исидор скрива. Тршави мали Иса, сада скоро момак. Онизак и стасит, темељан што би се рекло. Морао је да чами у полупразном стану, да живи живот како зна и уме и да се једноставно сналази. Врата од стана, а и поштанско сандуче, били су обележени. Жути знаци. Неко је проказао или се сазнало преко очевих докумената. Морао се примирити. Неки добронамерни људи су помагали. Мајстор Милан који је на крају улице имао пекару, примао га је да повремено ради. Тако је нешто зарадио, а и имао да поједе. Пре свега бурек, јер је ово била позната бурегџијска радња. Долазио би обично ноћу када је кришом утрчавао у радњу са задње стране кроз тетка Савкину башту. Спремао би најчешће кочанике од клипова кукуруза за ложење, а и снопове шишљика. Слагао је по пет комада, везивао чврсто савитљивим узицама, лозама из врзине и постављао их усправно, недалеко од пећи. Чистио је и дугачке даске на које су постављани умешени хлебови да надођу, пре убацивања на загрејани ћерпич усред велике пекарске пећи. Желео је да једног дана ступи у суседну просторију где се хлеб месио. Ту, уз мајстор Милана, има још један, старији, насмејан, бео од брашна, румен, са честим погледом на имању пљоснату флашицу. Иса није могао тамо почети да учи јер се преко дана морао притајити. Иако још није било општег прогона, сви који су носили жуте, пришивене звезде, морали су се полако повлачити, скривати и бити ненаметљиви. То је било због тога што су упозорења бивала све опширнија и чешћа. За оне са звездом забрањено је ово, ускраћује се оно, мења се то и то, а највећи страх је изазвала забрана за вожњу превозним средствима по граду, трамвајем, аутобусом. Окупатор је то успео да претвори у прекршај и тако добије могућност да те људе хапси. Постајало је све горе и горе. Многи су се бунили и негодовали. Чинило им се као да неко улази у заједничку башту и вади насумице плодове исте, људске врсте, водећи се неком различитошћу само њима знаном. Нестајале су комшије, пријатељи до јуче на заједничкој животној стази, а пред очима се одигравала пљачка, отимање станова, развлачење имовине, уништавање свега што је тим људима припадало. Али успомена се није гасила. Почело је спашавање свега што се могло и како се могло.
– Шта би са твојим оцем? – упитао је Циле једнога дана, мада је скоро све претпостављао и делимично знао.
– Ваљда је негде на пловидби по овој нашој великој реци… ко ће га знати – одговорио је Иса.
– Неће те заборавити…
– Неће, то је сигурно… чекаћу…
– Мораш Исо променити место. Пописали су све ваше станове, знају све.
– Знам, али где ћу?
– Тамо код мене где су голубови, иза кавеза, има простор у тавану, можеш ту… друго и најважније.
– Знам, знам, немој то да ми говориш.
– Исо, мораш.
– Да чујем, немој, не желим да чујем… да ће неко.
– ‘Оће, богами, ‘оће… проказаће те неко намерно, измислиће да си нешто урадио и упашће ко бесни пси.
– Мислиш тако…
– Зато што смо подељени, једни тамо, једни ‘вамо и сиромашни, многи би за мало нечега све продали…
– Богами…
– Ето, пођи од првог комшије па надаље: ћуте, мудрују, чешу бркове, процењују…
– Ипак нису сви…
– Нису, има ко хоће да помогне, урадио је страх што разумем, али не знаш које им је у глави.
– Па, први комшија је тетка Савка… зар њој да не верујем… храни ме, ту је увек…
– Кажем, не знаш које им је у глави, шта је човек у данашње време спреман да уради за кило шећера, брашна или комад сапуна…
– Па не знам…
– Дај Боже да грешим, али морамо повести рачуна… прелазиш код мене још колико сутра, спреми ствари неопходне у неки кофер и сутра увече прелазиш.
– Па добро.
– Немој да будеш лењ па да одуговлачиш.
– А мајстор Милан?
– Све остаје по старом, само ћеш бити код мене у тавану.
– Много му дугујем.
– У реду, дугујеш, пусти сада то о твом животу да се ради, идемо даље, преживи и имаћеш мајстор Милана.
– Хвала ти за све ово што си донео…
– Једи и уживај, а онда спреми све што сматраш да ти је важно.
– Ово је моја кућа, ту сам се родио, како да је напустим?
– Мораш, потреба је да преживиш, тако се једино можеш вратити.
– Мајци сам обећао.
– Она је већ дуго покојна, ако нас одозго види сигурно све одобрава. Чуваћеш ову кућу најбоље тако што ћеш се склонити док све ово не прође… ајде мисли сад на наш договор.
-
Stradalnici i pobednici
1.090 rsdБасна и Риђан
Чврсто сам стегао рукама око врата то троглаво створење, а ногама сам га обухватио испод пазуха не бих ли се одржао на његовим леђима. Није махало крилима, само их је држало скроз раширеним, лебдели смо. Његове три ружне главе се одједном претворише у једну лепу девојачку, са дугом плавом косом везаном у кике. И тело јој се преобрати.
– Што ме стежеш толико? Нисам ти ја Басна – прозбори гласом девојчице, који ме неком чудном чаролијом врати у рану младост.
Лето 1978. године, Коњички клуб „Чемерник“ у Сурдулици. Део летњег распуста провео сам заједно са Урошем код његовог ујака. По његовом наговору реших да научим да јашем. Тренер ми је дао Басну, мирну кобилу, била је ждребна. Њу су најчешће давали почетницима. Недељом је било у плану теренско јахање. Био сам смирен и сигуран у себе, већ десет дана сам редовно тренирао. Иза мене је Урош јахао Грома, црног пастува. Њему је ово друга сезона. Чуо сам када му је тренер напоменуо да никако не сме да ме претекне, али нисам разумео зашто. Лагано смо каскали, чврсто сам држао узде и нисам дозвољавао Басни да крене у галоп, а она то онако дебела није ни хтела. А онда је Урош избио испред мене и потерао Грома у галоп, ваљда му је досадило каскање. Басна се одједном пропела на задње ноге и јако цимнула главом, нисам успео да задржим дизгине, испали су ми из руку. Она је пружила врат и дала се у галоп за Громом. Урош се окренуо према мени и раширио лице у широки осмех, подбоо је Грома и додатно га ошинуо бичем. Дохватио сам дизгине и покушао да привучем главу кобиле и савијем врат како бих је зауставио, али није вредело, једноставно је била јача. Претило је да испаднем из седла. Извукао сам ноге из узенгија и преместио се испред седла, буквално сам јој лежао на врату. Стегао сам чврсто ноге око њеног тела, а рукама обухватио врат, прсте сам јој уплео у гриву. Галопирали смо прво преко неке ливаде а потом кроз шуму. Урош би се само повремено окретао, колико да види да ли сам још увек на кобили.
Окренули смо три круга. Када бисмо пројурили поред наших тренера они су истрчавали испред коња, махали рукама и покушавали да их зауставе. Није вредело.
Након трећег круга Басна се вероватно уморила и напокон стала. Осетила је мирис пастува, зато Гром никако није смео да да буде испред ње, јер је вероватно он отац њеног ждребета.
Тренер је пришао Грому и Урошу, замахнувши јако песницом. Помислио сам да ће одаламити Уроша, међутим, ударац је завршио на Громовој глави. Коњ се затетурао и клекнуо на предње ноге. Тренер га повуче јако за узде, подиже на ноге и узјаха.
– Овако треба и с људи – обрати се свима – кад неће слушају. Удри и одма’ ујаши, да знајев ко је газда!
Побȏ га је ногама и потерао у галоп. Добро га је изморио, кад су се вратили коњ је био обливен белом пеном.
Откуд ова, или ово, зна за Басну, прође ми кроз главу.
– Знам ја и за оног јадног риђана у Дубову што га убисте на правди Бога – прочита ми мисао. – И никада се не загледај у мртво око. Стиже те на оном авиону у Врелу, али детелина те сачува. Шоле је некако знао за око, зато ти је и дао. Али је њега узело.
Из Зубиног потока преко Мокре Горе прелетели смо до Дубраве и Истока. Лебдели смо изнад равне Метохије. Ено Црвеног крша и мог Врела. Све куће су нове офарбане у бело, црепови се црвене, воћњаци процветали, ливаде озелениле. Али зашто је пусто, не видим никога, чак ни стоку, све је празно. Уместо цркве Светог Николе угледах високи минарет, као ракета се уздиже право према нама, имам утисак да се окреће и прати куда летимо. Хоће ли да пуцају? Створење испод мене је сада био прелепи крилати риђан, нагло направи широки лук и окрете према Пећи, као када авион хоће да избегне непријатељску ватру. Прођосмо Бањицу и он поче нагло да се спушта. То је Дубово, препознах ливаду иза Сеоског дома где је била наша ратна болница. Опет је ту нека војска. Смрачило се. На пањевима поред шупе седела је група војника, пушили су и гласно причали. Па то је Шоле, али нема мене, то није оно вече када сам помагао лекарима. Шта хоће овај риђан, зашто ме је довео овамо?
Док смо кружили риђан опет постаде оно биће са три главе. Накезише се, а она десна проговори:
– Нађе ли шта испод кревета, Колонело? – протресе се и нагло окрену на леђа. Нисам успео да се задржим, падао сам право на оне војнике.
-
Reljin izazov
1.090 rsdDamirovi momci su u jednoj turi preneli moju garderobu u Reljinu kuću i otišli.
Nervozna sam toliko da mi se dlanovi znoje dok otvaram garderober koji je bio namenjen meni. Onda ostanem u blagom šoku. Moje stvari, koje su ostale kod njega, još uvek su tu. Usta mi se suše dok dopunjavam deo.
Obilazim kuću i gledam. Sve je netaknuto i sve je ostalo isto kao i kada sam otišla. Pregledam ramove sa našim fotografijama i ujedam se za usnu da suze ne krenu. Zvono se oglasi i trgne me. Neko je došao kod Relje.
Lagano prilazim vratima i sporo ih otvaram.
„Dobro veče, Bojana.”
„Dobro veče”, gledam u visokog crnokosog momka. Poznat mi je, ali ne mogu da se setim odakle ga znam. „Relja nije ovde”, kažem mu.
„Znam da Relja nije ovde, a znam i gde je”, osmehne se.
Klimam glavom. Međutim, ne mogu da se setim odakle mi je njegov lik poznat.
„Bojana”, momak me zagleda. „Ovde smo se upoznali”, pokazuje prstom na predsoblje iza mene. „Ja sam Nikola”, izdigne obrve.
„O Bože!”, setim ga se. „Izvini, sad se sećam”, gotovo me je sramota.
„Inače, ja sam Reljin prijatelj. Meni je poverio tvoju bezbednost dok se ne vrati, pa… Trebalo bi da popričamo.”
„Naravno”, sklanjam se sa vrata. „Izvoli, uđi”, zbunjena sam i ne znam kud ću sa sobom. Onda se priberem i Nikolu uvedem u dnevni boravak.
Seda on u fotelju i posmatra me sa blagim osmehom.
„Neko piće? Kafa?”, gutam knedlu, faktički sam bez pitanja upala u Reljinu kuću.
„Ne mogu ništa”, tiho kaže. „Sedi”, pokaže rukom na trosed.
Sednem, a sedim kao na iglama.
„Moj posao je da te čuvam dok se Relja ne vrati, to sam ti već rekao. Moji momci su mi javili da si došla ovde u pratnji Damirovih momaka. Morao sam da dođem kako bih ti rekao da će u dvorištu biti obezbeđenje, koliko da znaš.”
„Dobro”, gutam knedlu i ne znam šta da ga pitam.
„Uzgred, drago mi je da si ovde”, opiše prstom krug u vazduhu. „I još mi je draže što ti vidim taj prsten na ruci. Samo mi reci, zna li Relja da si se preselila kod njega?”, smeška se i samo me posmatra.
„Ovaj… Mi smo imali malo problema”, udahnem vazduh da se ne bih onesvestila od neprijatnosti. „On zapravo ne zna da sam ovde. Želim da ga iznenadim”, utihnem skroz.
„Ooo, pa to će biti veliko iznenađenje za njega, s obzirom da misli kako ste završili svaku priču”, Nikola se uporno smeška, a ja se pržim kao na žaru.
„Možda nije pametno što sam došla ovde”, u trenu me zaboli glava od saznanja šta Relja misli. „Ako on misli da smo završili, onda…”
„Bojana”, Nikola me prekine. „Ostani ovde i sačekaj svog verenika”, ustaje. „Nisi mogla bolju stvar da uradiš, veruj mi”, kreće lagano.
„Pa… Valjda će se obradovati kada me vidi”, dodajem sluđeno.
„Nego šta će!”, okrene se pre nego što izađe. „Evo ti moj broj. Slobodno me pozovi za šta god da ti zatreba”, daje mi vizitku.
„Dobro”, uzmem je. „Znaš li gde je Relja?”, pitam napokon. Vidim da Nikola mnogo toga zna.
„Stvarno ne znam lokaciju, ali znam da su otišli da obave zadatak”, otvara vrata da izađe, ali zastane. „Niko osim njih ne zna gde odlaze i kada se vraćaju.”
„Sutra popodne bi trebalo da se vrate, tako mi je Tanja rekla”, kažem uz veliku nadu da će tako i biti.
„Onda je moguće da će sutra uveče biti najsrećniji čovek na svetu”, namigne mi i izađe napolje.
Gledam kako Nikola odlazi i kako je u dvorištu par momaka. Od čega me čuvaju, dođavola, zapitam se?
Vratim se u kuću. Ma, jebe mi se od koga ili čega me čuvaju. Molim se za Relju i ostale momke da se vrate živi i zdravi. Meni se ovde ništa neće desiti.
-
Hronike Helma 4: Duhozver
1.600 rsdObala jezera Orestiada, proleće, 1384. godina
Kada su se, nakon nekoliko dana, našli nedaleko od grada Kostura, noć je skrila tamne vode jezera Orestiada. Jedino je blagi šum talasa i klobučanja vode odavao da se ispred Dragutina, koji je stajao na omanjoj uzvisini, nalazi jezero, a ne nekakav mračni ponor bez dna.
Da je kojim slučajem bio dan, pred Dragutinom bi se ukazao sasvim drugačiji prizor zeleno-plave vodene površine, okružene planinama. Da je bio dan, video bi poluostrvo koje se protezalo skoro do sredine jezera. Video bi i prevlaku, široku tek jedan strelomet, koja je poluostrvo povezala sa kopnom.
Na prevlaci se nalazio ulaz u tvrdinju, mada se on tek neznatno isticao, jer je celo poluostrvo bilo okruženo bedemom, iza kojeg su se uzdizale brojne kule. Da je bio dan, Dragutin bi prvi put u životu video veličanstveni grad Kostur.
Međutim, bila je noć, pa je video samo udaljena svetla, rasuta širom poluostrva i na bedemu oko grada. Pa ipak, ta svetla su bila dovoljna da shvati da će vojska gospodara Balše teško uzeti grad.
Sa zabrinutim izrazom na licu, okrenuo se od jezera i osmotrio tamnu, vlažnu šumu iz koje je maločas izašao. Ratnici iz čete su se skrivali u rastinju.
– Odmorićemo se u šumi. Postavi stražu i reci Risu da dođe. I pošalji nekoliko ljudi da nam pribave večeru. Ovde sigurno ima divljači – rekao je Jovani, koja je stajala nedaleko od njega.
Ona ode da izvrši zapovest, a on se ponovo okrenu ka jezeru i svetlima u daljini. Baklje koje su gorele na bedemu, te svetle tačkice koje su se protezale obodom poluostrva, ponovo mu dadoše nagoveštaj da će osvajanje Kostura biti tegobno i da će potrajati duže nego što bi trebalo. A možda ga čak ne uzmu, jer će, čim se pročuje za okršaj pod Kosturom, Marko Mrnjavčević i Agarjani poslati pomoć braniocima.
Dok se nosio sa takvim mislima, iza sebe je začuo korake, ali se nije okrenuo jer ih je poznavao. Zvuk Risovih koraka odavno je zapamtio.
– Povukli smo se dublje u šumu, da vatre ne privuku neželjenu pažnju – rekao je staroverac. – Jovana je rasporedila stražare i poslala je lovce, ali se ovi nisu dugo zadržali, jer u blizini ima mnogo divljači.
– Šta su ulovili? – upitao je Dragutin.
– Vidre. Ili kastore, kako ih Jelini zovu. Neki kažu da su grad i jezero po njima dobili ime.
– Po vidrama? – Dragutin se nasmešio.
– Neki tako kažu, ali ne svi – odgovorio je Ris. – Jer ima i onih koji tvrde da je ime nastalo od reči „oreiada“, kako Jelini zovu gorske vile. Kažu da ih ovde ima mnogo. Ali ti si hrišćanin, zaboravio sam da ne veruješ u vile.
– Ako je to istina, nadajmo se da noćas neće biti previše glasne, jer će nam trebati tišina – Dragutin se nasmešio Risovoj šali, a onda se uozbiljio. – Ovde ćemo se pritajiti dok gospodar Balša ne stigne sa vojskom. Kada dođe, udarićemo na Kostur i više neće biti mirnog spavanja. Zato ćeš, čim svane, odabrati ljude i krenućete u izviđanje.
Ris je, bez reči, klimnuo glavom, a onda je krenuo ka šumi.
– I pošalji nekoga da mi donese večeru. Ja ću biti na obali – Dragutin je dobacio za njim.
Kada je ostao sam, zaputio se ka obali. Oprezno je silazio niz obronak jer je bio mrak.
Nakratko je zastao kada je nešto pljusnulo u jezeru.
Riba, pomislio je.
Na obali je našao suvo mesto ispod krošnje drveta koje se nadvilo nad vodom. Seo je i pogledao uvis.
Krošnja mu je zaklonila pola neba, ali je zato na drugoj polovini video zvezde: bezbroj malih, svetlih tačkica koje su iskričavo sijale.
Jedna od njih je brzo proletela nebom, ostavljajući kratkotrajni svetlosni trag, a onda se naglo ugasila. Dragutin je pomislio na Mariju. Još malo, još koji dan je trebalo da vojska gospodara Balše stigne, pa će, uz pomoć božju, uzeti Kostur.
Onda će biti slobodan. Dug će biti otplaćen i vratiće se kući u Kotor. I biće daleko od ovog pakla.
Istovremeno je primetio da mu nekada, dok je bio mlađi, ovaj način života nije teško padao kao sada. U to vreme, dok je sa Vukanom i Stepošem služio kod velikog župana Nikole Altomanovića, sve mu se činilo lakšim.
Vukan… sa tugom se setio njegove nesrećne sudbine. Ni grob mu se nije znao.
A Stepoš… on je bio zauzet poslovima u Zvečanu.
Nedugo nakon propasti Nikole Altomanovića, Stepoš mu se javio, Dragutin je odgovorio, razmenili su nekoliko pisama, ali je vremenom i ta prepiska zamrla. Valjda ih je život odneo na različite strane, daljina je učinila svoje, pa ni prijateljstvo koje su nekada imali više nije bilo isto.
Dok je razmišljao o prošlosti i sadašnjoj tegobi, blagi povetarac mu je pomilovao lice. Istovremeno je čuo nežno šaputanje, koje se stopilo sa šuštanjem lišća u krošnji drveta. Oslušnuo je pažljivije, a onda se nasmejao samom sebi. Samo vetar, pomislio je.
Ipak, šapat se ponovo čuo. Neko je izgovarao njegovo ime. Odnekud… odnekud iz krošnje. Kao da se lišće na povetarcu usaglasilo pa šušteći izgovara njegovo ime.
U trenu se našao na nogama. Pažljivo je osmotrio krošnju velikog drveta, a šapat se ponovo čuo.
D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e
U početku blag, povetarac se pretvarao u sve jači vetar, a šapat je bio sve glasniji.
D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e
Lišće ga je dozivalo, sablasno šušteći.
Osećajući da mu jeza mili uz vrat, osvrnuo se oko sebe.
Osim baklji u daljini, što su na bedemu Kostura gorele kao treperave kresnice, sve je prekrio mrkli mrak.
D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e
Šapat je bio snažniji, a ovog puta je došao tik iznad jezera.
Sa rukom na balčaku mača, Dragutin se naglo okrenuo u pravcu iz kog je šapat dopirao. Nalet vetra ga je zapahnuo i uskovitlao mu kosu, a on nagonski isuka mač. Na trenutak mu se učinilo da je u vodi ugledao odsjaj srebrne svetlosti, koja je blesnula i odmah se ugasila.
– Ko je to? – glasno je upitao. – Pokaži se!
Nešto u jezeru, nedaleko od njega, ponovo je zasijalo srebrnom svetlošću. Svetlost se ovog puta nije ugasila, pa je u vodi, ispod površine, ugledao dve devojke.
Bile su predivne, sa dugom, crnom kosom koja se lelujavo uvijala, zaplitala se, milujući im tela, da bi se potom, povinujući se vodenim strujama, razmotavala i talasala poput zastave na vetru. Na sebi su imale srebrno bele haljine koje su im, iako providne, skrivale tela.
Dragutin ih je netremice gledao, a one su se, videvši njegovu opčinjenost, nasmejale bezglasnim smehom. A onda se nedaleko od njih ispod površine jezera pojavila još jedna svetlost, koja se lagano približavala obali. Dragutin isprva nije mogao u njoj da razazna treću nimfu, sve dok se ova nije pridružila sestrama.
Mač mu je ispao iz ruke, a on, ne skidajući pogled sa njih, jednom nogom zagazi u vodu. Talasi koje je napravio uzburkaše likove nimfi u jezeru, pa je zamerio sebi što nije pažljiviji i što mora da sačeka da se voda smiri da bi ponovo uživao dok ih gleda.
Zato mu je drugi korak bio oprezniji. Kada ga je napravio, sa obe noge je stajao u jezeru. Vodene vile su ga rukom pozivale da im se pridruži, a on je osetio neodoljivi poriv da ih posluša. Napravio je još nekoliko koraka i voda mu je dosegla do pojasa. Ponovo je zastao, jer je nekakav unutrašnji glas u njemu vrištao da se vrati, da odmah izađe na obalu.
Videvši njegovu neodlučnost, one mu priđoše. Sve tri su izronile iz vode, koja je sada i njima dosezala do pojasa. Jedna mu je nežno pomilovala lice. Druga, kosu. Treća mu je stavila ruku na rame.
A onda su ga sve tri nadljudskom snagom gurnule ispod površine. Noge su mu poklekle i voda mu se sklopila iznad glave, dok su ga nimfe držale u čeličnom stisku. Nije stigao da udahne vazduh, pa je nagonski otvorio usta koja se odmah napuniše vodom. Oči su mu bile širom otvorene, ali u mraku nije video ništa. Samo je ispod ruku kojima je zamlatarao osećao njihove noge.
Kroz glavu mu sevnu misao da nije trebalo ovako da skonča. Proletela mu je i pomisao na Mariju.
Stisak nimfi je popustio sasvim neočekivano. Dok je još uvek klečao, glava mu se napokon našla iznad površine i on hriptavo udahnu. U magnovenju je primetio da su one još uvek tu, oko njega. Ruke su im još uvek bile na njegovim ramenima, ali su im glave bile okrenute ka obali.
– Dragutine!! – nečiji glas ga je dozivao.
Jovana, to je bila Jovana, sevnulo mu je kroz glavu. To je njen glas dopirao odnekud sa obronka iznad jezera.
Nimfe razmeniše neodlučan pogled, a onda sve tri, kao da su jedna, izviše tela u graciozan luk i glatko zaroniše u jezero.
Još uvek hriptavo dišući, Dragutin je zabatrgao ka obali. Pljuskao je oko sebe i rukama razmicao vodu, koja je bila čudnovato gusta, kao da želi da ga zadrži. Kada se napokon našao na suvom, nemoćno se stropoštao na zemlju.
– Dragutine, jesi li tu? – ponovo je začuo Jovanu.
Glas je ovog puta bio bliži. Sada je čuo i njene korake, a onda je naspram zvezdanog neba spazio i njenu senku.
– Ovde… ovde sam – oglasio se jedva čujnim glasom.
– Pretpostavila sam da si zaspao – reče ona, prilazeći mu. – Zato sam te potražila. Dođi gore, u bivak. I tamo je vlažno, ali ćeš barem spavati kraj vatre.
Videvši da on još uvek leži i da mu je dah hriptav, čučnula je kraj njega.
– Jesi li bolestan? – upitala je brižno.
– Nisam bolestan… – prodahtao je. – Ali sam maločas bio u jezeru… davio sam se.
– U jezeru? – ponovila je, začuđeno ga gledajući.
Isprva nije znao zašto se iznenadila, a onda je seo i rukom prešao preko ratne spreme i odeće koju je nosio. Sve na njemu bilo je potpuno suvo.
– Sanjao si – nasmejala se Jovana, videvši njegovu nevericu. – Sanjao si da se daviš.
Dragutin je ćutao. Zar je moguće da je sve bio san? A izgleda da jeste. Verovatno je umor učinio svoje. Umor i tama koja se spustila na jezero.
Zato je, bez reči, krenuo u bivak.
Nekoliko dana kasnije, gospodar Balša je stigao sa vojskom i napad na Kostur je počeo.
-
Zarobljena svetlost
1.000 rsdStela u zemlji čuda
Stela je išla kroz šumu i staza se sužavala i Stela je shvatila da se izgubila. Taman je mislila da se vrati kada ugleda putokaz od drvene table na kojoj je pisalo „Farma“ i strelica na desno. Sa zaprepašćenjem primeti čudno drvo na kome je raslo više vrsta voća na istoj grani. A onda ugleda slona koji je išao prema njoj. Pa još jednog i još jednog, celo krdo. Stela je stala u šoku.
„Ne boj se“ neko reče. Stela se u strahu okrenu i ugleda neku staru ženu.
Žena se nasmeja:
„Ne boj se, neće ti ništa. Tako su programirani da ne diraju ljude. Pazi samo da ih ne zgaziš.“
Slonovi su bili mali kao pudlice.
„Ja sam Dobra vila.“
„A ja sam Stela.“
Sada Stela ugleda krdo zebri kako ide ispod velike guste trave. Zebre su bile kao mali mačići.
„Ovde živi Merlin, on voli genetski modifikovane afričke životinje da drži u svom vrtu. Ti si se izgubila, idemo do farme, mora da si gladna i žedna. Rekla bi da si ti iz Starog Sela.“
„Jeste, htela sam prečicom kroz šumu, jer put od Starog Sela do Novog Sela je lep i uređen ali je veoma dug.“
„A ti si bila znatiželjna da vidiš kako izgleda Novo Selo?“
„Jesam“, reče Stela.
„Ovo nije Novo Selo.“
„Nego?“
„Ovo je Moderno Selo.“
Stigli su na farmu i Dobra vila i Stela su potražili vlasnika farme Ota.
Našli su farmera Ota u velikoj štali i umesto stoke Stela ugleda ogromne crve koje Oto gaji. Crvi su bili veliki kao konji. Kad je videla crve Stela je počela da vrišti od straha.
„Odakle je ona?“ upita farmer Oto.
„Iz Starog Sela.“
„Au, čuo sam da su tamo veoma primitivni. Još uvek gaje krave i ovce. Šta će ona ovde?“
„Zalutala je, krenula je u Novo Selo, izgubila se u Velikoj Šumi i pogrešno stigla kod nas u Moderno Selo.“
„Kakvo je to nekulturno ponašanje da ne kontroliše svoja osećanja. Da tako vrišti, uplašiće crve. Neka uključi uređaj za kontrolu emocija.“
„Nema ga.“
„Zašto?“
„Nema implant u mozgu za kontrolu emocija.“
„Bože, kakvi divljaci žive u Starom Selu“, začudi se Oto.
A onda se pojavila proročica Sibila i reče:
„Vrati je u Novo Selo tamo je njena budućnost. Mi nismo njena budućnost. Mi smo budućnost za Novo Selo.“
„Znači njena budućnost je naša prošlost. Pa Sibila lako je tebi proricati budućnost u Starom Selu jer je to naša prošlost u Novom Selu“, shvatila je Dobra vila.
„Tako nekako. Ona je bila znatiželjna da vidi budućnost ali i budućnost ima svoju budućnost“, nasmeja se Sibila i ode
„Da joj pokažemo skakavce koje gajimo?“ predloži Oto.
„Nemoj, opet će da vrišti. U njenom selu skakavci se ne jedu i mali su jako“, reče Dobra vila.
„Da zovemo Paracelzusa seoskog lekara da joj da neki lek protiv vrištanja.“
„Ne možemo, nemamo njen genom. Ne možemo da napravimo lek za nju.“
„Pa ne možemo da joj pokažemo ni ribnjak sa zlatnim ribicama. Deca iz sela vole da gledaju kako hranimo zlatne ribice malim ajkulama.“
„Nećemo, kod nje su zlatne ribice male i drže ih u staklenim posudama i ne služe im za ishranu. Ove naše su velike kao kombi.“
Onda dođe Merlin sav zadihan i reče:
„Danas sečemo papriku.“
„Stvarno, je l’ stigla ekipa?“ upita Oto.
„Da, doneli su kran i motorne testere i kamione. Ovi roboti su iskusni, naučeni su da seku papriku na idealne komade i tovare u kamion“, odgovori Merlin pa objasni Steli.
„Papriku sečemo na velike komade radi lakšeg transporta do fabrike za preradu.“
„Koliko je stiglo kamiona?“ upita farmer Oto.
„Dva.“
„Dovoljno za jednu papriku.“
A onda Oto primeti prljavu Stelinu odeću:
„Kako joj je odeća prljava. Pomisliće neko da je odbegli klon.“
„Ona nema odeću koja se sama čisti, njena odeća mora da se pere“, objasnila je Dobra vila.
„Bože, kakvi divljaci. Misliće neko da je klon lutalica koga je gazda izbacio iz kuće. Mnogo ima neodgovornih ljudi, dosadi im klon i umesto da ga daju u azil za čuvanje oni ga izbace na ulicu.“
„Kažu da u severnom delu Modernog Sela ima mnogo klonova lutalica“, reče Merlin.
„Da, zato što tamo mogu da se dobro kriju, tamo stanuju ljudi koji žive u metaverzumu. Virtuelci. Koriste samo stvarni svet da obave malu i veliku nuždu i onda nazad u virtuelni svet. I nešto da pojedu“, objasni Dobra vila.
„Ne mogu da shvatim da nauka nije u stanju da pronađe rešenje da se mala i velika nužda obavljaju u metaverzumu, nego moraju da prekidaju svoj život radi toga“, začudi se Oto.
Policija je prošla vodeći jednog odbeglog klona. Stela pogleda u klona pa u robote koji su sekli papriku, pa upita:
„Kako razlikujete robote i klone od ljudi? Meni su svi isti.“
„Vrlo prosto. Roboti nemaju otiske prstiju a svi klonovi imaju krvnu grupu C. Ljudi imaju otiske prstiju i nemaju krvnu grupu C. Ljudi nose narukvicu na levoj ruci sa čipom u kome je lični genom te osobe i ostali podaci. Jedino tako se ljudi razlikuju kod identifikacije od klonova i robota.“
Dok su oni razgovarali dolazi Sveštenik i strogo upita:
„Čuo sam da koristite robote koji nisu kršteni u crkvi?“
Stela zaprepašćeno pogleda u Dobru vilu a ona joj objasni:
„Samo crkva ima pravo po zakonu da ugrađuje implante robotima u mozak. Krštenjem roboti dobijaju nekoliko implanta u mozak, jedan od tih implanta je senzor da prepoznaju odbegle klonove. Neki odbegli klonovi neće u azil nego hoće da žive slobodno kao roboti, pa se pretvaraju da su roboti i tako se kriju.“
Petar Pan i Robin Hud su se vraćali sa zasedanja Kongresa i sreli su Dobru vilu i Stelu.
„Šta ima novo u Kongresu?“ upita ih Dobra vila.
„Uglavnom glasanje o novim zakonima. Ništa zanimljivo. Zakon o novom kreditu Velikoj Britaniji na molbu njihovog kralja Abdul Hamida Drugog“, reče Edvard Pan.
„Otkad je Edvard Deseti prešao u islam da bi sačuvao bogatstvo Engleska se stalno zadužuje“, reče Dobra vila pa upita:
„Što im ne pomogne Republika Londonska Imperija nego traže od nas?“
„Kod njih su velike kamate“, objasni Robin Hud.
„Postrepublikanska stranka je predložila Zakon o podizanju ograde prema Kanadi i Meksiku da se zaštitimo od izbeglica iz Evrope. Multidemokratska stranka je protiv, imaju većinu u Predstavničkom domu ali nemaju u Senatu, tako da se još o tome pregovara“, reče Edvard Pan.
„Sramota da ta ograda već nije podignuta. Te izbeglice iz Evrope nas ugrožavaju, uzimaju našim ljudima radna mesta a neki dolaze samo zbog socijalne pomoći“, reče Dobra vila.
„Lider Postrepublikanske stranke Velaskez se veoma zalaže da taj zakon prođe ali spiker kongresa Lopez i lider multidemokratske stranke Martinez su protiv. Sve zavisi kakav će stav zauzeti kongresmeni iz belačke manjine sa kongresmenom Edvardsom, njihovi malobrojni glasovi će odlučiti o većini“, objasnio je Petar Pan.
„Završena je i kongresna istraga oko rušenja kula bliznakinja 9/11. Utvrđeno je da su to CIA i Mosad organizovali, belačka manjina snosi krivicu za tu katastrofu“, reče važno Robin Hud.
„Šta to beše kule bliznakinje?“ upita Dobra vila.
„Nisam ni ja siguran, ali se kaže u izveštaju da su to bile neke zgrade nekad u Njujorku pa su ih neki oteti avioni srušili. Niko se više ni ne seća tog slučaja ali evo vuče se po administraciji Kongresa.“
„Kongresmen Naomo je predložio zakon koji bi zaštitio ugrožena prava ljudi koji imaju riđu kosu. U istom predlogu je i zakon koji dozvoljava da možete držati za kućnog ljubimca novu generaciju klonova koji predstavljaju istorijske ličnosti“, obavestio ih je Petar Pan.
„Ja sam protiv novog zakona koji dozvoljava da možete držati za kućnog ljubimca novu generaciju klonova koji predstavljaju istorijske ličnosti“, reče odsečno Robin Hud.
„Pa je l’ počela rasprava u Kongresu da li je moralno i etički držati svog klona kao kućnog ljubimca koji je likom neka istorijska ličnost?“ upita Dobra vila.
„Jeste, počela je rasprava pre donošenja zakona. I vrlo je burno“, odgovori Robin Hud pa nastavi:
„To je nedopustivo. Zamislite da na putu sretnete odbegle klonove Hemingveja, Dostojevskog i Šekspira, kako se vucaraju odrpani i gladni?“
„To ne smemo dozvoliti. Borićemo se da takav zakon ne prođe u Kongresu“, reče Dobra vila.
„Vidim da je i dosadašnja borba u Kongresu bila uspešna. Imate robote. Imate klonove. Imate uređaje za kontrolu osećanja. Celo predgrađe živi u virtuelnom svetu. Imate crve kao krave a slonove kao mačke. E sada je veoma važno i presudno kako će klonovi izgledati i na šta će ličiti“, primeti Stela.
Čarobnjak Merlin i Alhemičar su bili pripiti, pili su neku zelenu rakiju i proslavljali su nešto.
„Otkrili smo Kamen mudrosti. Uskoro ćemo moći da prebacujemo dušu iz tela u telo. Moći ćemo da biramo tela“, reče radosno Merlin.
„Stvarno genijalno“, reče Dobra vila.
„Menjaćemo tela kao garderobu“, reče Alhemičar pripito.
„Koliko vam je mudar taj kamen?“ upita Stela.
„Veoma mudar, eliksir besmrtnosti, čudesna formula koja spaja sve oblike uma. Imaćemo više klasa uma. Klasno društvo ne ljudi nego uma“, reče Alhemičar ponosno.
„Imaćemo stvarni um u stvarnom svetu, to je najniža klasa uma. Pa stvarni um u virtuelnom svetu metaverzuma, to je srednja klasa uma“, dodao je Merlin.
„Pa ćemo imati virtuelni um u stvarnosti, upload svesti, telo se baca, srednja viša klasa uma. I na kraju, najvišu klasu uma: virtuelni um u virtuelnom svetu, upload svest u metaverzumu“, ponosno izjavi Alhemičar.
„Fantastično. Vi ste pravi geniji. Daj i nama po piće da proslavimo“, reče oduševljeno Dobra vila.
„To je naša neizbežna budućnost o kojoj sanjamo. Izgradićemo novo selo, zvaće se Selo Novog Uma“, reče čarobnjak Merlin ponosno.
„Ja mislim da ste vi svi sišli sa uma“, reče Stela i prosu čašu zelene rakije koju joj je dao Alhemičar.
Onda Stela upita Dobru vilu:
„Kako ste uspeli da napravite robote koji tako verno izgledaju kao ljudi?“
„Prvo smo pravili robote od metala, plastike i elektronike. To je bilo mukotrpno, glupo i ružno. Onda smo genetskim inženjeringom počeli da gajimo robote.“
„Napravili ste od ljudi robote?“
„Da, genijalno, zar ne? Umesto da napravimo robote koji liče na ljude, daleko je jednostavnije i jeftinije napraviti od ljudi robote. Genetski ih veštački odgajamo i izaberemo gene za određenu vrstu posla za koju ih planiramo. Mnogo je jeftinije i ne treba posle nikakvo tehničko održavanje niti energetski izvori, kompjuteri, senzori, skupi rezervni delovi i trista čuda.“
„Pa to mu dođe kao robovi nekad davno“, zaključi Stela.
„Robovlasnički sistem se stalno usavršava i nikad ne nestaje, to nas uči istorija“, reče Mudra Sova.
„Znači ako zamislim i vašu budućnost i u njoj će biti robova?“ upita Stela.
„Naravno. Nove tehnologije prave nove ljude ali i nove robove“, reče Dobra vila pa nastavi:
„Evo stigli smo. Sad idi ovom stazom levo do Svetionika, da izbegneš Novo Selo, i onda desno pa pravo do Starog Sela.
Stela uđe u gustu šumu prateći usku stazu prema Svetioniku.
Onda oseti da je neko budi.
„Stela, je li ti dobro?“ upita Maks zabrinuto.
„Dobro sam… sanjala sam nešto mnogo ružno…“
„Pričala si mnogo u snu i nešto si se ljutila i vikala, pa sam se uplašio.“
„Sanjala sam budućnost… i budućnost naše budućnosti… Bilo je… kao stvarno… zato je bilo… strašno.“
-
Svetitelj
1.090 rsdМоравски крокодил
Звони ми телефон. Од када сам се вратио са мора, променио сам грчку мелодију за примеренију овом тренутку у коме живимо. Pump it up, упоран је телефон. Исидора!
„Оче, сад сам се чула са Светланом. Је л’ те звала?“
„Није! По обичају, мени се последњем јави.“
„Преживећеш! Докле си стигао?“
„Ево ме код скретања за Крагујевац. Јавићу се када стигнем.“
„Важи, ћао!“
„Ћао!“
На путу сам за Параћин. Тамо ме води новинарски посао. Извештавам за „Правду“ са економског форума који се одржава у том граду у организацији Регионалне агенције за економски развој Шумадије и Поморавља. Ови вишедневни форуми су идеална места да видите колеге из других градова и околних држава и мало се подружите, што подразумева пуно регионалних трачева и многооо алкохола.
Преко дана се дружимо на форумским паузама. Ту смо сви релативно нормално обучени, прилагођено дневним и пословним активностима, али када увече одемо на заједничку вечеру или коктел, неке колеге, а нарочито колегинице, не можеш да препознаш. Прилази ми Весна, колегиница са једне београдске телевизије.
„Је л’ се ми познајемо?“
„Брате, да сам те срео на улици, не бих те препознао и прошао бих поред тебе!“
Заједно смо седели данас, обоје у фармеркама и мајици, она у патикама, мислим, ненашминкана. А сада испред мене стоји жена у елегантној вечерњој тоалети, са доообрим шлицом и нешто блажим деколтеом, лепо нашминкана, миришљава, високе штикле… Иначе, њене анализе економских кретања су права поезија. Уживам пратећи их. Оштрог ума и бритког језика… или обрнуто, тек жена зна посао!
„Била сам и код фризера после предавања, видиш каква ми је фризура! А!“
„Феноменална је!“
„Ма немаш ти појма! Битно да ми студираш сисе!“
Тек сам тада приметио да јој стварно бленем у груди. Нисам ни био свестан тога.
„Е, извини, није било намерно.“
„Ма ок је, наши смо, само ми реци ако ми је деколте дегуте?“
„Чуј дегуте! Таман је како треба. Ја слабије видим, па што је већи деколте, веће су и шансе да га приметим!“
„Знаш шта ми је пало на памет, зашто смо на економском форуму баш у Параћину?“
„Немам појма.“
Мислим се да је вероватно због седишта те регионалне организације или главног финансијера, али верујем да Весна има неку другу идеју у глави.
„Па види, Параћин је вероватно добио име по парама, а паре имају везе са економијом, па где ћеш логичније решење за избор града домаћина економског форума!“
„Вау, јеси сама то смислила?“
„Нисам ја баш толико паметна, помогла ми је моја сестричина која иде у први разред!“
„Добро је, већ сам се уплашио за твоје ментално стање!“
Параћин наравно нема никакве везе са парама. На том месту су Римљани подигли мало насеље Сарматес у коме су се путници намерници одмарали и мењали коње на овом познатом Војном путу или Виа Милитарис, како се тада звао. Ту се налазио и средњовековни град Петрус.
Име Параћина се везује за човека, вероватно грчког порекла, по имену Паракин, који је био скелеџија на реци Црници. Име села се први пут помиње у повељи кнеза Лазара из 14. века, где се спомиње „Трг Паракинов брод“. Временом се име променило у Параћин.
„Него да те питам нешто озбиљно. Читала сам твоју анализу, тј. више прогнозу за биткоин и друге криптовалуте у наредном периоду. Нисам видела сличну, а пратим добар део доступних стручних процена из целог света. Мање-више се сви слажу да ће његова вредност на тржишту да расте, али си ти до тог резултата дошао на неки чудан начин. Допало ми се.“
„Имам пријатеље у другој димензији, па ме извештавају о кретањима у будућности!“
„Ма да, могу да ти кажу бројеве за лото, али си ти изнад тога, па информације из будућности користиш само посла ради!“
Ето, логично! Свако прво помисли на лото као и ја што сам. Али неће да каже онај кнез Пера. Глуми неку моралну вертикалу! Мада у сваком случају њему је лако кад је дух!
„Ај их, молим те, питај за мене када их будеш видео следећи пут. Је л’ има неки делија за мене на овој планети или сам цео живот осуђена на будале? Како их уопште призиваш, имаш ону таблу за призивање духова? Ај, немој ме, мајке ти, лепо сам те питала којом си анализом дошао до резултата раста биткоина. Само ме прескочи са другим димензијама!“
„Лутко, то је тајна. Ако ти кажем, мораћу да те убијем!“
„Јбт, Ацо, како отрцано! Је л’ пада нека на те глупости из средњег века?“
„Не могу да се одбраним! Није све до глупости, нешто је и до мог урођеног шарма!“
„Доооброоо… ајмо сада један озбиљан одговор на моје озбиљно питање!“
„Имам биткоине, па ми не одговара да им вредност пада. Зато сам написао мало оптимистичнију прогнозу, како бих мотивисао инвеститоре да улажу у биткоин.“
Завалила се у наслон фотеље, прекрстила дуге голе ноге (а било би чудно да поред оноликог шлица нису голе) и гледа ме. Фиксира! Узме гутљај белог вина и гледа. На крају проговара, чини ми се искрено.
„Знаш шта, најгоре је што верујем да си стварно способан да урадиш тако нешто. Мада ти не верујем ни реч. Прво ти и биткоини, нема шансе. До јуче си писао за криминалну хронику и дружио се са људима који лако пуцају, а тешко сричу слова. Од њих ниси могао да научиш да улажеш у криптовалуте. Друго, не личиш ми на човека који штеди. Значи, Ацо фацо, лажеш своју другарицу!“
„Лутко, нема ту много тајновитости. Криптовалуте нису старе, лако се сагледа њихово кретање кроз кратку историју, како реагују на разне друштвене промене, на ратове, земљотресе, економске кризе… Онда сабереш два и два и то је то.“
„Ако немаш ништа против, цитираћу у свом тексту један део те анализе?“
„Слободно, но проблемо!“
„Е, сутра ујутру, пре почетка форума, ишла бих до Раванице да запалим свећу. Хоћеш са мном?“
„Радо. Дефиниши ми ујутру?“
„У седам да се нађемоооо… може овде на улазу?“
„Може.“
„Још само једно питање и нећу више о послу. Како коментаришеш економску кризу у земљи?“
„У Србији нема економске кризе… тек ће је бити!“
„Паметница си ти, Александре! Одох ја на спавање. Видимо се сутра у седам.“
„Хоћеш да те отпратим?“
„Нећу, могла бих да дођем у искушење да те позовем у собу, а онда бих морала да те убијем да се не прочује!“
„Отрцано! Пази се крокодила!“
„Каквих, бре, крокодила, шта лупаш?“
„Моравских, најгори су!“
„Лаку ноћ, Ацо, и промени пиће! Други виде беле мишеве, а ти крокодиле!“
Пољубила ме у образ и отишла у ноћ! Гледам је како одлази и песма Рибље чорбе се сама намеће:
Вече не мирише на ракове и шкољке
Месец је бледа флека боје цимета
Узимаш ципеле за шетање кроз снове
Улица воли ритам твојих корака
…
Кад ходаш, не застајкујеш
И земљу не додирујеш…
Окрећем се и одлазим у свој хотел. Машу ми колеге из једне кафане да им се придружим и ја, ајде, да попијем још једно пиће. Нисмо се дуго видели.
Моравски крокодил, нисам то измислио. Волим да прочитам понешто везано за људе или градове са којима долазим у контакт. Елем, крокодил, моравски, стварно је постојао и то сигурно не само један. Пронађени су фосилни остаци крокодила који је живео на овом простору пре неких 15–20 милиона година. Тешко да је неки преживео до данас, па колегиница Весна нема чега да се плаши.
Наравно, загинуло се те ноћи. Толико познатих људи на једном месту, са сваким да прозбориш по коју, па упознаш и неке нове људе, па са сваким по гутљај-два, по минут-два, и време пролети.
-
Prst sudbine i druge priče
1.200 rsdTri keksa
Na trenutak se činilo da je služba potpuno zabatalila potragu za jednim od najopasnijih terorista u regionu, no onda je odjednom iskrsla hitna dojava sa informacijom o lokaciji.
Tajgu Buri je uvek uspevao da bude za korak ispred potere ali je ovaj poslednji korak toliko vremenski ograničen da mu je jedino preostalo na brzinu se zagrliti i pozdraviti sa sinovima pre nego uskoči u posebno pripremljeno sklonište. Na tom kratkom rastanku podelio im je ceduljice sa adresama ljudi koji će se za njih pobrinuti, te ih posavetovao da do grada Zajeberdžana u kome će naći svoje utočište ne idu istim putem niti zajedno. Onda je svakom dao po jedan keks rekavši da će im životi, ako ne promisle kuda od sada idu i šta rade, biti kao taj keks. Oni se pogledaše upitno ne razumevajući sasvim šta im stari otac zbori pa uzeše svaki svoj keks i utekoše hitro iz kuće kud koji. Trčeći kroz tminu, svak na svoju stranu, začuše rafalne pucnjeve i prasak bombe. Poslednji otpor i pogibija njihovog cenjenog oca. Sada su ostali sami a prva gradska svetla behu daleko, jako daleko… Štilju Buri je odmah pojeo svoj keks, Cajpe Buri ga je bacio a Žipr Buri sačuvao za kasnije.
I tako, prešli su težak put do svojih novih adresa, rodbine i prijatelja zahvaljujući kojima su dobili sve što im je potrebno da započnu nove živote, a sve to zbog Tajgua koji je zaradio status žive legende i čije se ime izgovaralo sa izrazitim strahopoštovanjem.
I postali su nalik mnogim stanovnicima Zajeberdžana, poprimivši njihove urbane navike i osobine i tako se potpuno uklopili i utopili u novu sredinu pa su vremenom počeli da žive krajnje jednolično izgubivši svaku vezu sa likom i delom svog pokojnog oca. Cajpe se zaposlio u prodavnici mešovite robe gde je uglavnom uhodio ljude pazeći da nešto ne ukradu. Takav idiotski posao je, međutim, bio kao stvoren za njega jer je i inače u slobodno vreme voleo da viri iza zavese snimajući kroz prozor svoga stana šta ko napolju radi, s kim se sastaje ili kuda ide. Pošto je na poslu zapravo samo glumio prodavca, morao je da se pravi kako stalno nešto radi, pipkao je robu po rafovima, zamenjivao flaše pića istim takvim flašama, šetkao se i briskao, a zatim nestajao u magacinu iz kog bi ponovo izlazio nakon svega par minuta, i tako ukrug celu smenu.
Jedino što ga je zasigurno izbacivalo iz takta su pojedini „omladinci“ koji brzo izvale šta on tu u stvari radi i krenu da ga sprdaju tako što mu prepreče put ka magacinu ili namerno stoje i bleje između rafova, a nekad i idu za njim pa ga zapitkuju gde šta stoji i svakakve budalaštine na koje on onda mora nevoljno da odgovara ili da bukvalno pobegne paranoično u magacin, ne izlazeći odatle dok ta ekipa ne napusti prodavnicu. Oni uporniji bi ga čak i psihički zlostavljali konstatujući da im deluje nervozno ili bi ga pitali zašto mu je neprijatno što ga ispituju, ili bi skroz zamenili uloge pa bi oni upadljivo pratili i posmatrali njega, stajali između rafova upoređujući vrste hlebova i njihove cene, ili bi se svađali s njim jer su kobajagi pomislili da je kupac pa bi ga dodatno provocirali rečenicama tipa: „Ajde bre, ne kupuješ samo ti u ovoj radnji, stani tu i sačekaj“. A dešavalo se i da stanu između rafova na početak i kraj reda, držeći ga tako zatvorenog bez izlaza, pa bi morao da se provlači pored njih pošto su se namerno raširili preko prolaza tobož gledajući cene i preturajući po artiklima.
Štilju je pak važio za čudaka koji samo spava, jede i kenja, prespava ceo dan a onda cele noći svira violinu. Upadao je u promenljiva stanja. Uglavnom ga je sve mrzelo u životu i sticao se utisak da bi sav mlitav i nikakav, kakav beše, zaspao pokušavajući da u skoku dotakne mrežicu koša, ali kad je u pitanju nešto što silno voli tu bi ispoljavao brzopletost pa je tako jednom, uželevši se jako sviranja na violini, napravio nagli potez gudalom i sebi izbio oko. Realno, bio je loš violinista, iako se strašno trudio.
Žipr je robovao poslu i pored toga nije stizao ništa drugo da uradi osim da obavlja kupovine namirnica i gomila kojekakve stvari koje su mu, a neretko i nisu, bile potrebne.
Kako bilo, sva trojica su se nekako snašla u svojim novim navikama i načinima života, i to je tako trajalo sve dok se nije pojavio neko ko je ubijao ljude i to samo zato što pišaju napolju, po ulicama, parkovima i sličnim mestima u gradu. Govorilo se, šuškalo i nagađalo sve i svašta, ali u osnovi je bilo to da lik nije izvorni Zajeberdžanac već da je došao sa strane i da mu je povod za ubijanje ljudi krajnje bizaran pa se pretpostavljalo da ima i određene mentalne probleme. Delovao je na širem području grada, no nakon jednog ubistva, primećen od strane policije, uzvraća paljbu da bi potom nestao među zgradama, a sve se dešavalo u kraju gde su živela i braća Buri. Policijski inspektor Pretresku odmah je naložio da se sprovede detaljna istraga, te da se ispitaju svi u tom kraju. Cajpe se tako našao u centru pažnje jer ga je jedan od zalutalih metaka pogodio dok je špijunirao kroz prozor šta se napolju dešava. Preživeo je, sa izvesnim zdravstvenim oštećenjima i posledicama. Jedva je izbegao i optužbe da je umešan u to ubistvo, ali su se zbog toga i ostala dva brata našla pod policijskom istragom.
Žipr je imao alibi jer je celog tog dana bio na poslu i smucao se po tržnim centrima tako da ga je policija brzo preskočila i ostavila na miru, ali su mu neki ksenofobi opljačkali i spalili gotovo sav imetak. Najzad, poslednji od trojice braće, Štilju, beše im posebno sumnjiv pošto su njegova fizionomija i crte lica najviše odgovarale izgledu ubice. Saznavši od Cajpea da je policija krenula po njega, nenaspavan i onako ćorav, dade se u beg ali je misleći da ide pravim putem otišao pogrešnim i pod tim srećnim okolnostima nestao iz vidokruga upavši u rupu na obližnjem gradilištu. Tom se prilikom dobrano ugruvao i ostao da leži na dnu te rupe. Kasnije je navodno viđen kako grickajući keks šeta ruku podruku sa jednom devojkom iz komšiluka koja ga je, kako se pričalo, čula dok se lomatao i jaukao po mraku, dotrčala i izvukla iz rupe a zatim i skrivala u svom stanu, a sve to zato što je bila očarana njegovim krajnje čudnim sviranjem violine. No, to su sve bile neproverene informacije jer se od tada o njemu više ništa nije čulo, ni gde je ni šta je.