ПЕТЕР ХАНДКЕ – УНИВЕРЗАЛНИ ДИЈАГНОСТИЧАР САВРЕМЕНОГ ДОБА

Петер Хандке недвојбено је уз немачког књижевника и филозофа – романтизованог и неокласицистичког европског деветнаестог столећа – Јохана Волфганга Гетеа, један од најзначајнијих писаца на немачко-аустријском језику коме је српска тематика дала несагледиву и енормну вредност његовом опусу.

Не смеју се, истодобно, сметнути с ума ни врсне књижевне србистике великих европских књижевника и мислилаца попут: Виктора Игоа, Леонида Андрејева, Ф. М. Достојевског, Јесењина, Лава Н. Толстоја, П. Меримеа и Адама Мицкјевича, били то њихови романи, новеле, приче, есеји или памфлети; јер, доиста, то су велика дела књижевника који су и поред српског темата у својим делима у изузетним околностима – осећали за Србе. Међутим, Петер Хандке је редак бисер. И у писаној и у говорној речи, то јест, Петер Хандке је својим друштвеним ставовима и књижевним темама наговестио враћање на велику позорницу уметничке литературе првобитну и давно-запостављену улогу књижевног ствараоца, демијурга речи и маште: проповедање у приповедању – како су то своједобно чинили властитим перима Ф. М. Достојевски, Н. В. Гогољ, Л. Н. Толстој, Његош, Балзак, Томас Ман и Херман Хесе у деветнаестом и двадесетом столећу. Вративши својим психолошким романима и путописно-еруптивним есејима велику тему књижевне и метафизичке Истине у светску књижевност, Петер Хандке данас се може назвати без икакве сумње – највећим живим светским књижевником. У грандиозном Хандкеовом делу (чија Златна кула броји преко деведесет необоривих и постојаних спратова, од чега је на српски језик преведен минорни део) разабиру се најлепше странице европске литературе двадесетог и двадесет првог столећа. Шаренолики и милозвучни описи земаљске природе и њене метафизичке и духовне улоге у смислу човековог живљења, који обилују Хандкеовим хиперболистичким сликањима учинили су Хандкеов опус универзалним. Ниједан светски или европски уметнички стваралац писане речи, у данашњем свету, у времену финиша, дакако – врхунца политичке и друштвене глобализације (дакле, у данашњем добу које ствара нову епоху људског цивилизацијског „развоја“, епоху: мас– медија, галопирајућег развоја телевизије, интернета и осталих нових и нашироко злоупотребљених људских изума, и у времену несхватљиве и данашњем људском уму нездраве брзине живота, те под тим дојмом и књижевности као такве) није дао тако упечатљиву, тако јасну и тако књижевно-сугестивну стилску и метафоричну технику којом говори, о наизглед „обичним“ „стварчицама“ и појавама за човека у природи, попут: ветра, река, језера, облака, кише, различитих облика дуге, јаркога сунца или мокрога снега – једним, доиста, јаким сугестивним и сензибилним подухватом који ове „обичне“ и подразумеване природне појаве доводи у сам центар смисла људског постојања и метафизичког битисања на овом свету, што је Хандке неписано наметнуо као аксиом своме делу – човек је природа – природа је човек. Хандкеова уметничка мисао и литерарна смелост у приповедним и романескним, а нарочито у есејистичким делима прожета је особито снажно Кафкиним утицајем (превасходно у роману Велики пад, где усамљени појединац у сукобу са реалношћу јесте понајбоља копча са делом европског књижевника антрополога-песимисте: Франца Кафке; не, дакле, само у погледу огромне сличности монолитног и „челичног“ књижевног стила, спољног оквира, и тематике осаме, већ и у начину портретисања ликова, осликавања амбијента, догађаја и протека радње, времена – а нарочито ова Хандкеова мотивска нит долази у сличност и додир са Кафкиним кратим прозама (Одлуке, Пролазници који трче, Путник у трамвају и Изненадна шетња), премда у Хандкеовој литератури појединац (који је увек централна тема) не доживљава тако особито снажне, вулканске, унутрашње и моралне катастрофе како се то збива са увелико отуђеним и морално-уништеним ликовима француског писца и филозофа – Албера Камија или Франца Кафке.

Хандкеови јунаци морално су и постојано здрави. Они, доиста, не пате и не трпе због својих карактерних недостатака, духовне унакажености и непостојања моралних закона у себи. Они, дакле, пате од других узрока који своју генезу налазе, и корене вуку из друштвених изопачења, девијација, проблема, тачније – моралног и духовног људског застрањивања. Хандке, као аутор – фатално је тврди оптимиста. Његови јунаци у великој су мери отуђени, те дубоко интровертни, наизглед и суицидални, скоро уништене свести, потпуно здробљене савести, скрајнути са друштвене позорнице на маргину бивствовања и животарења, и са силовитом дозом перманентног беса попут Камијевог Мерсоа, Кафкиног Јозефа К. и Јонескуових драмских ликова. Али Хандкеови јунаци не извршавају самоубиства. Они не убијају. Они, такође, не бивају убијени. Они, заправо, нису ни „монолошки манијаци“, „шизофреничари“, „подли хохштаплери“ и најпосле – „крваве убице и безочни злочинци“, попут Холмсовог Моријатија, Балзакове рођаке Бете или Крлежиног пуковника и бесудног диктатора Блитве – Кристијана Барутанског; Хандкеови јунаци, такође, нису садистички „жедни“ својих жртава, нити у темељу смисла свог обитавања на свету имају иједну другу тежњу, сем – да буду и остану људи. Хандкеов књижевни опус зрачи најприроднијим оптимизмом који је за данашњег, двадесетпрвовековног, човека, посигурно најздравији и најпотребнији. Хандкеови литерарни јунаци јесу попут Бекетових и Џојсових, особито затворени, до крајности недруштвени, исувише интроспективни, а Хандкеово је целокупно књижевно дело (укључујући истодобно и драме) без великог акцента на важности и улози друштва као целине, у поређењу с књижевним делом једног другог немачког писца – Гинтера Граса (романи: Лимени добош и Псеће године), који ставља огроман усклик на улози, те значају друштва у препороду и преваспитању човека као јединке. (Наиме, Гинтер Грас претежно је у свом роману Псеће године на особито пародијски начин приказао и доказао голему историјску и политичку кривицу Немаца, као народа, за избијање, то јест – отпочињање крвавог Другог светског рата, а такође и у роману Лимени добош Грас је сугестивно упозоравао на претњу потенцијалног повратка идеологије Адолфа Хитлера – националсоцијализма, и у својим је романима постојано хтео ставити до знања свим Немцима, као народу, да је одговорност за појаву Адолфа Хитлера искључиво – њихова.) Књижевни јунаци Петера Хандкеа јесу потпуно и маестрално изграђени (Глумац у Великом паду, Јозеф Блох у Голмановом страху од једанаестерца, Зоргер у Моравској ноћи, Јудита у Кратком писму за дуги растанак, Маријане у Леворукој жени, итд.), то јест, они су, дакле, литерарни ликови чија је свест (али и савест!) најздравија у данашњој светској уметничкој литератури. Да, они се опиру друштвеним законима који често нису људски, они су, истодобно, фатално изопштени из друштва, они ужасно проживљавају сличне моралне катастрофе као књижевни ликови у новелама и романима Кафке или Хемингвеја, они страдају, они нужно, без своје воље чине поједина недела – не желећи у души и свесно да их учине, али они све то доживљавају, све те стеге, недаће и муке, јер су унаточ наметнутим „вредностима“ остали своји: остали су, дакле, људи, спрам друштва које је постало, како га је Хандке у једном интервјуу сликовито и фатално јасно дефинисао: скупина „неосвешћених маса“ – Endhorde. Управо такви ликови су у последњих четрдесет година огњеном критичарско-политичком метлом прогнани из европске литературе, и неким језивим и неписаним правилом забрањени за домишљање, маштање и стварање у главама уметника писане речи. Баш такви ликови су њихов Аутор. Они би посигурно радије отишли, такорећ – утекли, одбегли у шуму, дакле – у „дивљину“, планину, радије би обишли места бола и људских, ратних и животних недаћа: Велику Хочу, Косовску Митровицу, Кравицу или Јежештицу (где животно обитавају људи који су унаточ својим ратним и историјским голготама, ипак и на концу, остали људи и који су особито сличнији Петеру Хандкеу, као великом ствараоцу писане речи, него онима на Менхетну или Трафалгар скверу), него што би се препустили и предали анималном процесу једноумља, аморала и друштвене, то јест политичке и сваке друге људске искључивости – која у свом науму провођења „једног мишљења“, ма чије и какво оно било – не доноси ништа добро. Такве Хандкеове јунаке, али засигурно и њихове верне читаоце, многи од припадника „неосвешћених маса“ – тих одиозних Endhordi би „снажном десницом ухватили за потиљак“ и радили с њима исто, дакле, што и Малоумник своме Старатељу у маестралној Хандкеовој краткој причи Изјава сведока, дакле: они би их дохватили и гурнули под сечиво машине за сечење репе, „притом се безумно кикотајући“, како је то верно осликао Хандке у својој прози. Сва је срећа, па је кроз ову „гиљотину за репу“ прошао њихов Аутор, и остао жив.

Дакле, Хандкеово велико дантеовско дело слободно је данас и спокојно за своју мисију препорода литературе. Ако је Шекспир био тумач мрачног шеснаестог и седамнаестог европског столећа, а Његош очи и уши српских слободарских хтења кроз деветнаести век, онда је Петер Хандке несумњиво тумач и најбољи дијагностичар данашњег: двадесет и првог столећа.

2020.