-
Putnik pred ogledalom
720 rsdOGLED O OGLEDALU
Neke razgovore zapamtimo, neke ne. Kao da ih nikad nije bilo. Postoje i oni koje nikad ne možemo zaboraviti.
Tako se i neki ljudi pojave kao da su izronili iz sna.
Stajao je preda mnom, treptao, a onda najednom reče. Bez čuđenja.
– Ti si.
– Jesam – rekoh. – A ko si ti?
– Ne znam ni sam. Odgovorit ću ti kad saznam.
– Neka bude tako.
– Odakle si izronio? Iz sna?
– Iz ogledala.
Nastavio je govoriti bez zazora.
– Otkako mi je ograničeno kretanje – i on pokaza svoje štake. – Stalno koračam u snu. Neki lete, ja samo koračam. I srećem poznate ljude. Ne bi vjerovao koga sve srećem. Živi ljudi koračaju kroz 1001 noć. Koračaju kroz Metamorfoze. Možda Ovidijeve? Prije će biti Apulejeve. Kroz spjev ili antičku pripovijest. Publije Ovidije Nazon, pisac Metamorfoza i mnogih drugih djela napisao je jedanput I sve što napisah bijaše stih (et quod temptabam scribere versus erat). Zato je njegova pripovijest spjev. Pretvorbe. Preobrazbe. Preobraženja. Zlatni magarac. Potom dekameronska i kenterberijska svjedočanstva. I nebrojeni listovi knjiga koje su o životnim pričama napisane. Šta se kome sviđa. Kod Kafke začuđuje što začuđujuće nikog ne začuđuje (kao što bi kazao njegov studiozni čitač Anders). Takav je i početak njegova Preobražaja. A Gogoljev Nos i dalje hoda naokolo, kao sjena, zaviruje kroz prozore i možda nešto zapisuje u svoju bilježnicu.
– Ponekad je sve to grozničavo. Ne znaš jesi li to ti pred ogledalom. Igra kao u knjigama za djecu. Lewis Carroll s njegovom Alisom. Andersen. Braća Grimm. Naši nepoznati pripovjedači u zaboravljenim noćima. Ili neko na kog ne bi ni pomislio.
– Ne znam. Svaki put se dogodi nešto čudno. Odjeća se na meni promijeni. I uvijek se u njoj dobro osjećam. Senzibilitet mi je posve pojačan. Štake su posebna priča. Teške. Od punog drveta, razumiješ?
– Ne znam odakle dolaziš, ali čini mi se da je na tebi moja košulja kratkih rukava. I brkovi.
Izgledao je zaista zapanjen. I gledao pažljivo u plavu košulju na sebi. Pokušavao je otkriti šta je u džepu.
– Doista…
Nisam znao šta će se dogoditi u toj rečenici. Ili je to bilo sve.
Ogledalo je tu neka vrsta vječne igračke.
– Kad se gledam u ogledalo, vidim neke od tih ljudi“ kaže on tjeskobno, kao ispriku i iščekujući razumijevanje. Razumijevanja imam, pomišljam, ali ti si, prijatelju, pomiješao dvije stvarnosti i ne znam kako se one nose jedna s drugom. Zato samo rekoh: „Možda je bolje da malo manje gledaš u ogledalo…
– Možda – kazao je iako nisam siguran da se slagao sa mnom.
– Zadesiš li se i u događajima o kojima svjedoče sveti tekstovi?
– Naravno, ali tu se često zamagli. Negdje je greška. Možda u meni. Ne znam…
Gdje je ogledalo, tu je i dvojnik. Onaj čija je lijeva ruka tvoja desna ruka. Nešto što Narcis nije razumio. Možda zato što je ogledalo bila voda. Motivi se preobražavaju od tragičnog do komičnog.
– Napisao sam, kad pogledam minulo vrijeme, znatan broj priča. Jedna od njih se zaista izdvaja. Najveći broj riječi u njoj bile su latinske, grčke, arapske, turske i perzijske. Naše su ih povezivale u kriptografski sklop. Corvus albus advocatus diaboli. Bijaše to, da se izrazim na način te priče, u odormortisna vremena kad je svaka riječ mogla biti kuršum. A ipak nisam mogao šutjeti. Sve je u toj priči bilo jasno i precizno iskazano, ali na način čije čitanje nije svakom bilo dostupno.
– Znam. Tvoj basnoviti Gavran govori nekoliko jezika. Rijetko ga koji čovjek razumije.
Kažu da u očima ostaje viđeno.
Pogotovo u trenutku kraja.
Ne znam ko se tog dosjetio, ali pretpostavke su krenule svojim putem. Istraživači su se time bavili uglavnom u kriminalističkim romanima. Ili pripovijetkama.
Kažu i da se u trenutku odlaska kroz svijest ukaže čitav život. Ni to nije provjereno.
Svjedočenja su nepouzdana.
– U jednoj od Noći, ne sjećam se više u kojoj, Ona pripovijeda o čovjeku koji je kupio ogledalo. Zadovoljan zbog tog, pošao je kući, ali taj jednostavni put, kojim je često prolazio, najednom se uzjogunio. Ništa nije bilo na svom mjestu. Ni drvo, ni ograda, ni kapija. I miris je bio drugačiji. Čak ni pas nije bio u svojoj kućici. Odlutao je negdje poput sjene.
– Pamtiš tako precizno sve što pročitaš?!
– Ne, ne razumiješ – bio sam tamo. Sve sam vidio svojim očima. Koračam po gradovima i ulicama svega što sam pročitao.
– To je eidetsko pamćenje. Tako je pamtio i Hoffmann. A ti si, izgleda, istinski eidetičar.
– Ne znam za Hoffmanna, ali kod mene je tako.
– Kakvo je bilo ogledalo? Od čega je bilo načinjeno? Kojeg je oblika i kakve veličine?
– Toga se baš ne sjećam. Vidio sam ga iz daljine i samo za trenutak… Odmah ga je, kao kradljivac, sakrio u prsluku.
– I šta je na kraju bilo s tim čovjekom koji je kupio ogledalo? Kome ga je kupio? I zašto? Nije valjda samome sebi?
– Ne znam ni sam… sve mi je nekako nejasno… maločas mi se učinilo da je u mom džepu… kao da sam želio sam ispričati priču…
– I ja sam nekad imao brkove…
– Znaš šta…– zausti, kao da je razmišljao, pogleda me nekako pronicljivo, protrlja svoje brkove i onda napokon reče:
– Ti si ogledalo!
To reče, okrenu se i ode.
Možda i jesam, pomislih, ali ko je onda taj što se ogleda u meni.
-
Pravi život gospodina Stajnica
720 rsd1.
У подстанарској собици господина Стајница, на сточићу смештеном тик крај кревета, већ низ година лежи једна одебела књига у тврдом повезу. Она има, како је ред, и свој заштитни омот, али је тај омот, што од одлагања шољица за кафу и шоља за чај правце на тај приручни подметач, што од прашине а, додајмо, и од деловања самога времена, постао сасвим неразазнатљив: изгубило се име аутора, наслов дела, док је некад прикладна илустрација такође постала део ове нехотичне Роршахове мрље. Подразумева се да је и господин Стајниц заборавио како се та књига обрела у његовој соби: као поклон негдашње пријатељице, дар неког рођака, или ју је лично, у наступу давне знатижеље, купио од каквог уличног продавца, донео и ставио на сточић, а потом заборавио да је икада отвори.
Али се, једнога дана, и то догодило. Стрпљиво, лист по лист, господин Стајниц је превртао благо пожутеле и зачудно празне странице на којима – одавно или одувек – није било ни једног јединог словца.
2.
Запослен у просперитетној намибијској банци, украсу нашег малог града, дежмекасти средовечни нежења господин Стајниц заправо се, пре но што му се посрећило шалтерско радно место, презивао Стајнић. Неумољива ера електронске цивилизације, то јест информатичких технологија, како се обично отмено каже, довела је до ове мале промене у његовом презимену. Већина компјутера, па и онај за којим бди на свом радном месту, програмирана је да нема тај варварски знак, словце ћ, и стога се негдашњи господин Стајниц принудно помирио, па најзад почео и да ужива у новом облику властитог презимена. Чак је почео да се тако и представља, а одштампао је и одговарајућу визиткарту.
3.
Чим је у неким новинама прочитао чланчић о модном тренду што се јавио у Јужној Кореји, самачком венчању, када је реч о женама, односно склапању брака са самим собом, обичају што узима маха међу мушкарцима, господин Стајниц помисли: па, ја сам пионир, неформални изумитељ те новине! И осети се, богами, баш гордо.
4.
Господин Стајниц је од оних што избегавају лифтове. Хропће, срце му опако дамара, али он упорно стреми степеништем навише. У природи је господина Стајница да не воли ни узлет, ни пад, а лифт, под условом да је исправан, управо цима путнике навише или утања наниже, ка адским дубинама. Када је исправан, ако је исправан?! У супротном следи нешто страхотно замисливо: обурвавање, пад, уз цијук металне ужади и штропот помахниталих котурова. И то траје… коју секунду, малу вечност!
И зато нога господина Стајница неће у лифт, у тај, како зна да вели, покретни мртвачки ковчег. Аха, ту ли смо! Стигосмо до самога дна, и без помоћи психоанализе.
5.
На семафору је заиграо зелени човечуљак и господин Стајниц се убрзо, кад га је понела бујица пролазника, обрео на средини улице. И ту га је, видан само његовом оку, сачекао изгубљени новчић. Сијао је као мало сунце и право је чудо да га дотад још нико није приметио. Или, могуће, нико није био вољан да се због те готово безвредне трице сагне, ризикујући да му остали добаце: гле бедника!
Господин Стајниц стога застаде, саже се као да поправља чвор на пертли и онда хитро, хоп!, покупи парицу и стрпа је правце у џеп. Није то био баш некакав ћар, али је он памтио да је за неколико таквих новчића у детињству могао да купи корнет с две кугле сладоледа.
У тај се час крај заблуделог господина Стајница уз жестоку шкрипу кочница заустави аутобуска грдосија. Сит и пресит градских лудака и потенцијалних самоубица возач је сипао псовке и кроз стакло претио стиснутом песницом пешаку коме је наспело да се усред највеће саобраћајне гужве, сељачина, башкари на иштрафтаном прелазу као да шетка по покошеној ливади.
Шта преостаде грешном господину Стајницу? Само да покајнички сагне главу и шмугне на тротоар не би ли га прогутала узгибана маса пролазника.
6.
Ако бисте га припитали да ли је задовољан својим послом, искусни шалтерски службеник господин Стајниц би вам свакако потврдно одговорио. Већ на почетку своје каријере он је прошао уобичајени дрил, пардон, едукацију: са странкама треба бити љубазан, али не и присан. Једна врста деликатне дистанце увек мора да постоји. Потом: стрпљивост је врлина успешног службеника. Сва правила и упутства по потреби ваља поновити и више пута, разговетно и не подижући тон, све док их и најсметенија странка не утуви у главу. Пристојна одећа се подразумева, баш као и уредно одржавање личне хигијене.
У дну душе, мада то не жели да призна, господин Стајниц жали за временом када је службено лице од странака одвајао масиван шалтер са високом стакленом преградом. Смештен иза тог бедема, помишља господин Стајниц, службеник је био неприкосновени владар омаленог краљевства штамбиља и фасцикли, оловака разних боја и кутија са спајалицама. Пред таквим шалтером придошла странка била је упућена да се мало угне, заправо сагне ка просеченом отвору за комуникацију, што је одмах битно одређивало њен статус и условљавало сам наступ. Ова нова мода у којој службено лице и странка седе за истим столом, додуше с различитих његових страна, раширила је лажни демократски дух и произвела извесне баш неугодне последице. Није проблем само тај што грипозне странке дувају господину Стајницу право у лице свој нездрави дах или пак што они с видним говорним манама прскају свуд уоколо честице пљувачке. Најгоре је што има и свадљивих и горопадних, нерасудних и недоступних сваком објашњењу и савету. Суочен с таквим особама господин Стајниц је принуђен да се сам згрчи и скупи на својој столици чекајући да се олуја истутњи. Могао би, наравно, да позове у помоћ и оног рмпалију из обезбеђења, али није рад да то чини јер зна како шефови гледају на такве инциденте: свака незадовољна странка је потенцијално један клијент мање, односно минус у Стајницевом службеном досијеу. Јасан знак његове неумешности и недовољне способности, а шта ако се ти минуси намноже…
Ипак је онај шалтерски бедем био право решење, чежњиво премишља господин Стајниц док испод ока мотри и процењује странку што је управо нахрупила и, не чекајући на понуду, засела с ону страну његове радне површине.
-
Svetioničareva žena
900 rsdI
1993.
„Jednom ćemo živeti pored okeana, Lajla, samo ti i ja. Ne trebaju nam muževi, oni su bezveze.“ Kejtine su lokne poskakivale, dok je na prozoru crtala prstom okean, sunce i kuću. Dunula sam jako u prozor i on se ponovo zamaglio. Kejti je nacrtala leptira.
„Zašto si nacrtala leptira pored vode i sunca?“, upitala sam je znatiželjno. Šaputala sam da nas ne bi čula gospođa Parton. Ako je probudimo, dobićemo preko dlanova deset udarca prutom.
Danas Kejti crta na prozoru i za mene. Ja ne mogu. Bole me ruke, jer je juče Kejti prosula mleko, a ja sam slagala da sam to ja uradila, pa sam dobila po rukama deset udaraca, i još dvadeset za drskost.
„Zato što hoću da se vratim kao leptir, kada jednog dana umrem.“
„Zašto baš kao leptir?“ Pogledala sam u njene krupne plave oči, koje su se širile od opijenosti nekim, samo njoj poznatim, svetom.
„Zato što su oni srećni, iako žive samo jedan dan.“ Klimala sam znalački glavom, iako mi ni kasnijih godina nikada nije bilo jasno šta je pod time mislila.
„Obećaj mi da me nikada nećeš ostaviti!“, rekla sam tiho, kada smo se vratile u naše hladne krevete. Crkveni dom je bio prazan. Ostale smo samo nas dve i musava Kirsten. Načula sam od gospođe Parton da ju je neko usvojio i da će doći po nju u ponedeljak. Ostaćemo samo Kejti i ja. Možda je tako i bolje. Ionako nikoga drugog i ne volim.
„Obećavam.“ Pružila mi je malac, i to je za mene bilo dovoljno da poverujem kako će zaista tako i biti.
1994.
Odveli su Kejti. Ostala sam potpuno sama. Crtanje na prozoru više nije isto. Nema ko da mi priča priče pred spavanje. Nemam koga da spašavam od batina. Suze ne prestaju da teku već treći dan. Gospođa Parton neće da mi kaže gde je, ali pronaći ću je. Kunem se da hoću.
1995.
Pronašla sam Kejti. Pobegla sam iz doma i napokon je pronašla. Lepo joj je u novoj porodici. Njena nova mama joj kupuje finu odeću. Tata je vodi na klizanje. Sve mi je ispričala. Kada su je našli sa mnom, gledali su u mene zgroženo. Mora da je to bilo zato što sam neuredna i prljava. Oni nisu znali da sam tri dana hodala, nakon što sam pronašla adresu u rokovniku gospođe Parton. Stomak mi je zakrčao kada su joj pružili čokoladu. Kejti je odlomila i dala mi pola. Njen otac joj je udario šamar i oteo mi iz ruke parče koje sam se spremala da odgrizem. Kejti je počela da plače. Napala sam ga i policija me je vratila u dom. Ne osećam ruke, gospođa Parton me je pedeset puta udarila prutom po dlanovima. Za to vreme sam morala da izgovaram molitvu. Kakav je taj Bog koji dozvoljava gospođi Parton da me udara?
1998.
Kejti mi piše skoro svake nedelje, ali pisma šalje na kuću pored doma. Dočepam ih se samo zato što odnosim staroj gospođi Abi poštu, jer je ona izlapela i boji se da izađe iz kuće. Uvek se radujem kad vidim njeno pismo. Još par puta sam odlazila njenoj kući i svaki put su me vraćali u dom. Sada su se preselili u drugi grad. Kejtin tata je vojno lice, pa se stalno sele. Upravo mi je pisala kako se zaljubila u nekog Roberta. Meni se dečaci gade, tako su zlobni. Ona im previše veruje i brzo se zaljubljuje. Slomiće joj srce kao i svi prethodni. Dok sam čitala pismo, zagrizla sam jabuku i umalo se nisam udavila kada mi je napisala da želi da spava sa njim. Tako je naivna, pa ona ima samo petnaest godina. Uzela sam parče papira od gospođe Abi i prvo pogledala ka vratima. Starica je dremala u fotelji, tako da me sigurno neće videti. Pismo sam počela sa jednim velikim NEMOJ. Žurila sam do pošte kao bez duše i poslala joj pismo. Naravno u ovo doba nisam smela da budem van doma, zato me je gospođa Parton ponovo izudarala po dlanovima. Neki ožiljci su beličasti i mislim da nikada neće zarasti. Ponekad sam tako besna, ali odavno više ne plačem zbog toga. Šta više, sada imam drskosti i da je upitam da li je završila? Ili, ako sam baš raspoložena, potražim još par puta, što je samo još više rasrdi. No vredelo je ovog puta, jer Kejti je otkačila onog kretena Roberta.
2000.
Gospođa Abi je umrla i kuća je prodata mladom bračnom paru, pošto ona nije imala dece. Kejti se pre dva meseca preselila u Evropu. Nisam dobila više nijedno pismo. Po navici sam i dalje nastavila da proveravam poštu, ali onda su me pre par dana novi stanari uhvatili kako im preturam po pošti i naravno pretili policijom. Oni nisu znali da čekam u tom sandučetu svoje pismo od Kejti. Naravno, gospođa Parton me je sada izlemala, i to pred svima, kao primer, uteravši tako svim jadnicima koji ovde borave strah u kosti. Morala sam ponovo da se molim. Molim se pred spavanje, molim se kad ustanem, molim se posle svakog obroka. Molim se, a ne verujem.
2001.
Izbaciili su me iz doma, jer sam napunila osamnaest godina. Kakav je taj Bog koji se brine o ljudima samo, dok ne napune osamnaest? Nije ni bitno. Slobodna sam. Soba u kojoj živim nije ni za životinje, mada sam napokon srećna, jer više nisam u crkvenom domu. Više niko neće položiti ruku na mene. Nikada!
-
Anomalija
1.360 rsd1. BORBA MOKRIH TITANA
Matični brod; 19. novembar 1979. godine zemaljske
Pales je naslonio glavu na hladno okno, iza kojeg se poput disko kugle na kraju žurke umorno okretala Plava planeta. Koja rasa je toliko nepromišljena, da je nazove Zemljom? Uglavnom je bila prekrivena vodom, videlo se lepo sa svemirskog broda. Zemlja zauzima tek 29,4% njene površine, proverio je pre polaska, i logično se nameće pitanje preimenovanja…
Pulsirajuća glavobolja ga je naterala da se tu zaustavi. Od umora nije mogao jasno da sledi misaoni tok, ali nije ni bilo važno. Vanzemaljci se po pravilu ne mešaju u poslove ispitivanih rasa.
Osvrnuo se po prostoriji, a krupne crne oči blesnule su poput moriona, najtraženijeg minerala kvarca iz rudnika planete Aspanisus. Morali su i na to ozloglašeno mesto da svrate, pošto im je bilo usput, kako mu onomad reče Vrhovni starešina. Trebalo je da pokupe odatle nakit za njegovu suprugu pre nego što Matični brod konačno parkiraju u Zemljinoj atmosferi. Zaista banalno objašnjenje za takvo veliko skretanje sa kursa.
Glavobolja mu se pojačavala, možda kao posledica delovanja vremenske razlike na mozak… Zaista, koliko li je dugo spavao? Iz njegove kapsule za hibernaciju još je kuljao dim sterilizatora, uklanjajući telesne izlučevine i zaostali vonj od međugalaktičkog putovanja. Pogled mu se spustio na identifikacionu pločicu na grudima: Pales – Posmatrač.
Dobro je, barem nije morao da napreže vijuge da se seti ko je.
Dok se magla povlačila kroz ventilacione rešetke na podu, pred očima su mu se pojavili obrisi radnog stola sa mermernom površinom, kao i ivice visokog plakara u uglu. Hm. Činilo se da je pre samo nekoliko trenutaka u njega ubacivao stvari za put… Uobičajen osećaj dezorijentacije nakon jednomesečnog putovanja kroz hiperprostor. A svakako mu nije pomagalo ni to što su ga odmah po završetku Akademije strpali u brod i poslali na ovako važnu misiju.
Vrlo živopisno su se vraćala sećanja, uz mučan pritisak u ušima. Taj prekorni očev pogled, recimo, nakon što mu se Pales pred polazak poverio i izrazio sumnju oko celog projekta. Zašto ne pošalju nekog sa više iskustva, tata? Ili da makar odlože poletanje… Taman se spremao za žurku, kada mu je on zazvonio na vrata sa uputstvima za misiju. Bez reči ga je ubacio u automobil i odvezao do kosmičke stanice. Zar nisam uvek bio primeran đak, dobar i uzoran sin, zar nisam zaslužio da makar popijem par pića sa drugarima, da jedno veče dam sebi oduška pre nego što se zaposlim?
Ovo poslednje, doduše, nije izgovorio naglas.
Otac ga je samo uštinuo za obraz i ostavio ga samog na lansirnoj rampi kako bi stigao na vreme za partiju vazdušnog golfa sa prijateljima.
Sterilizator u njegovoj sobi se isključio, a muk koji je zavladao prostorijom vratio ga je u sadašnjost. Izgleda da je mašina dobro odradila posao i opravdala svoje ime, pomislio je, jer mu je enterijer doista delovao sterilno. Ovo mesto će mu u godinama koje slede biti jedini dom, s obzirom na to da na Plavu planetu neće sigurno ni silaziti.
Noge su mu se tresle, jezik mu se lepio za nepce, ali to ga nije brinulo. Verovatno samo posledica manjka šećera u krvi. Lakoća sa kojom je celo svoje postojanje smestio u jednu sobu i otisnuo se u nepoznato… To je već zahtevalo dublju psihoanalizu.
I pored nepodnošljive telesne slabosti usled atrofije mišića, i dalje nije hteo da sedne. Pokupivši sa stola uputstva za misiju koja mu je predao otac, vratio se do okna broda. Hm, barem se potrudio da budu odštampana na hartiji. Nešto je i znao o meni, nasmejao se novajlija Posmatrač.
Pales je voleo da sve podatke čuva u duploj formi, i na kompjuteru i na papiru, za šta su ga često nazivali čudakom. Međutim, ako znaš da je elektromagnetni talas prouzrokovao da u jednom trenutku sve u digitalnom obliku na planeti bude izbrisano, da otad započinje novo merenje vremena tvoje rase, čak da je to razlog zašto je planeta dobila novo ime – Matična, jer naprosto nisu imali gde da potraže u arhivi prethodni naziv… Njemu je svakako bilo čudno što nakon katastrofe takvih razmera nije uvedeno pravilo za sve Matičare da podatke skladište kako na hard disku, tako i na papiru.
Rešen da se fokusira na trenutnu situaciju, uzeo je da čita uputstva:
Dobro došli na Matični brod – Zemlja. Sa velikim zadovoljstvom primili smo vest da ste kao Posmatrač dodeljeni projektu Anomalija.
Najinteligentnija rasa koja naseljava Zemlju, u relativnom sistemu pojmova, jesu ljudi. Matični brod je u atmosferi planete, a kako ne bismo menjali prirodni razvoj živih bića i njihovu istoriju, trudimo se da naša istraživanja i naše prisustvo bude neprimećeno, što je bliže određeno Pravilnikom.
Na Matičnom brodu – Zemlja hijerarhija je sledeća: najviši položaj imaju Starešine, trojica njih. Od istraživača imamo Posmatrače i Integrisane. Posmatrači su naučnici poput Vas, dovedeni sa Matične planete da bi proučavali ljude i Anomaliju, koordinisali akcije na Zemlji i organizovali eksperimente. Integrisani su operativci koji sakupljaju podatke sa terena, uzimajući pritom ljudski oblik. Oni su u neposrednom i stalnom kontaktu sa ljudima, te najveći deo vremena provode na Zemlji. Svakom Posmatraču je dodeljen po jedan Integrisani.
Izveštaji se podnose na sastancima Centralne planetarne komande (popularno nazvane CPK), koja je sačinjena od sedmorice članova. CPK je najviši organ odlučivanja, i u stalnom je kontaktu sa Matičnom planetom. Ovim Vas, ujedno, obaveštavamo da ste na prošlom sastanku, direktnom odlukom Vrhovnog starešine sa Matične planete, bez uobičajene procedure izbora, postavljeni za člana CPK. Ostali članovi komande su: Glavni starešina, Starešina prvog reda, Starešina drugog reda, Posmatrač Avin, General i Integrisani Iked…
Morao je da protrlja oči, jer su ga sve jače pekle. Podigao je glavu prema prozoru gde se nazirala Zemlja, sve dok mu se vid nije razbistrio, i tada je ugledao svoj odraz u staklu. Prizor ga je ostavio u još većem čudu od nelogične nomenklature te vodene planete.
Tokom priprema za misiju, listajući po literaturi naišao je na životinju koja je bila u stanju da čitavu zimu prespava u svojoj pećini. Analogija nije mogla biti očiglednija. Medveđi lik u staklu ga i nije toliko iznenadio, koliko guste lokne žute kose koje su mu se prosule po licu… Odavno ih nije video. Tačnije, još otkad mu ih je otac pre polaska u vrtić prvi put odsekao. Lokne su nešto poput ženskog mišljenja u braku – potpuno nepotrebne, govorio bi mu on dok se pripremao da krene na još jedan poslovni put.
Pokušao je da dohvati čašu sa vodom, ali ruke su mu bile teške, utrnule. Setio se brucoških vežbi u hipergravitacionoj komori, gde je trik bio da ne radiš protiv sebe i bespotrebno gubiš snagu, već da sporim i ujednačenim pokretima izvršavaš zadatke. Odložio je papire i pridržavajući jednu ruku drugom, da mu se kažiprst ne bi tresao, pritisnuo je automatsko podešavanje kalendara. Nakon par sekundi pokazao je na 19. novembar, 1979. godine zemaljske.
Stao je ispred lavaboa sa mašinicom u rukama. Iskoristiće da popije vodu sa tuša dok se bude kupao, rešio je u trenutku kada je prva odsečena lokna pala na pod. Jedan za drugim, žuti uvojci kose nestajali su u vrtlogu slivnika. Kada su mu visoki zalisci zasijali na čelu prešao je mašinicom na bradu, a zatim se svukao i zakoračio u tuš kabinu.
Dok su se vrele kapi slivale niz njegovo atletsko sivo telo, razmišljao je o principu uniformnog oblačenja. Jutarnje isprobavanje kombinacija za odevanje, koje su žene uzimale zdravo za gotovo, smatrao je bespotrebnim utroškom vremena, koje negativno utiče na efikasnost pojedinca. Kao i šoping, uostalom. Imao je običaj da kupuje po nekoliko komada istih košulja, pantalona, cipela, kada bi mu se jednom dopale, kako bi smanjio broj daljih odlazaka u tržni centar…
To bi moglo da predstavlja problem sa donjim vešom, palo mu je na pamet. Hipotetički, njegova devojka bi bila pod konstantnim utiskom da on, zapravo, nikad ne menja gaće.
Prekinuo je mlaz vode iz tuša, da bi u podsetnik ubacio stavku: kupovina različitih modela donjeg veša, ukoliko budem našao devojku. Još par kapi mu se slivalo niz lice, i on ih je jezikom uhvatio. Preplavio ga je bizarni osećaj ponosa, zbog novootkrivene rutine spajanja kupanja i unošenja tečnosti… Uštedeće svakako dva minuta dnevno, što je po zemljaskom računanju vremena čak jedan sat mesečno.
-
Pisma iz Latinskog kvarta
720 rsdMagdina voda
Pređimo na stvar. Ovde često pada brza i teška letnja kiša, posle koje prašina nošena vetrom ispunjava čika Ljubinu kuću, provlači se kroz svaki otvor, čak i onu najmanju pukotinu ispod ulaznih vrata lepeći se neumoljivo po površinama unutrašnjosti. Naročito po brodskom podu prizemlja u kojem boravim ovih avgustovskih dana. Moji su otišli u banju i ostavili me na desetak dana kod tatinog bivšeg kolege. Mada, mislim da su u Beogradu, na Slaviji, ali to nije bitan deo ove priče.
Čika Ljuba je odmore provodio sa ćerkama u kući svoga oca na Orešcu. Dunavska vila, tako je zove. Komšije pričaju da je ukleta. Ljubin otac je, pre desetak godina, jednog jutra otišao u ribolov i vratio se sa košarom punom ulovljenih riba i čistio ih je ispred kuće satima.
Pred zalazak sunca se obesio u potkrovlju.
Ljuba kaže da ljudi svašta pričaju.
Eva i Magda imaju štene šarplaninca, okrugle glave i klempavih ušiju. Dlaka mu je mekana kao svila. Miriše na mleko i nesigurno se kreće po klizavom brodskom podu. Bolje reći baulja, haotičnim pokretima. Nije jednostavno biti mladunče od nekoliko nedelja.
Juče sam uganuo nogu kada sam iskakao iz čamca. Molio sam čika Ljubu da me povede u ribolov. Dugo me je nepoverljivo gledao. Zamislio se. U početku me nije shvatao ozbiljno.
– Veliki sam, čika Ljubo!
– To nije dovoljno.
Magda je rekla da ide i ona. Obavezno.
– Ako može on, mogu i ja, sto puta!
Eva je ostala sa komšijskom decom.
Janoš i Ljuba su uvek u isto vreme, pred zalazak sunca, pili na brzinu po dve loze ispred kuće i uskakali u čamac terani nekom neobjašnjivom silom. Ovaj put su poveli dvoje dece.
Dok su bacali mreže, Magda i ja smo držali oznojene dlanove jedan u drugom, i sa preciznošću znali da su njih dvojica verovali da u Dunavu živi vodeni đavo koji je opasan naročito posle zalaska sunca. Zato nisu glasno govorili i nisu hvatali ribu na bućku da ga ne probude, da se ne uhvati za nju i odvede žrtvu na dno reke, duboko u mulj. A ukoliko bi vodeni duh naišao na usnulog ribara, prevarom bi ga namamio u Dunav i udavio. Zbog toga nisu spavali pored vode ili u čamcu. Često su noću menjali mesto boravka i iz toga je, sigurni smo, nastala ona narodna:
Đavo sve zna, samo ne zna gde alas spava.
Uvrnuo sam skočni zglob bez ijednog jauka. Da Magda ne čuje. Noćas su ona i sestra celu noć nešto šaputale u sobi na spratu, obraz uz obraz, kožu uz kožu. Nerazumljive reči koje će me uhoditi, znao sam, noć posle noći. Noga će me boleti tek po zalasku sunca, kad umukne smeh.
Ništa manje od toga.
-
Arhivoće
720 rsdMi smo potop
Naš prostor i vreme zaposeli su pesnici
zapušili nam usta, ćušnuli po potiljku
Opevaju sve više i više
U pesme ulaze prodavačice slabog opšteg
stila izražavanja, uključujući i dezene i napunjene
usne, one vređaju pesničke obline,
prodavačice sa sumnjivim ukusom zlokvare dok
pesnikinje odumiru polako sa svakim njihovim
postupkom, iz stiha u stih
Još i muževi drže ih u kavezima, u donjim
odajama bace im poneku
koščicu svoga nenadmašnog bogovstvaOd predaka imamo samo materijalne dokaze –
ne pričaju o svojim bolovima, samo o
državotvorstvu, o savršenoj i ispunjenoj
egzistenciji, sveuspehu,svepobediNervira nas muževljev kofer sa
matrjoškama do sedamnaestog kolena
a našu sandučinu sa praroditeljima
otvaramo kao laptop:
palimo kandilo, metanišemo
Ostaju nam nemušti
Ne haju
Posle njih neka bude potopNasmejani kipovi
Mi smo starčići što guraju pred sobom
postamente na točkićima, a na njima su
kora i kuros, mladić i devojka u punoj snazi
i prirodnoj veličini
Vozimo ih kao kolica za pazarenje:
iza njih zgureni sve manje se vidimo
zato što više verujemo drevnoj bronzi
mermeru i glini, i drvetu čak nego
današnjim materijalima, krovu nad glavom
računima i odmorima plaćenim unapred
Okamenjeni u sreći uvek idu ispred nas
naši odlivciKome je prarečeno
Naše majke veruju u pravilan
poredak stvari: da sve biće
ispravno ako se spakuju
na pravu stranu majice jastučnice
peškiri. Ima još verovanja
u kućne duhove (iz ukrštenice – Lari)
Leptirice čukunbabe došaptavaju mi
besanoj da čuvaju sve nas
krilima sa kojih sipi prašina
Pamtim sve u komadu:
Svetliš moj lampionu
Zelena jabuko sa užarenom jezgrom
tik pred erupciju
Bresko šeptelijo pradede moga jedna jedina
Kruško petrovačo kakve nigde nema
Zrno u grozdu pobunjeno
Nikada nisam izašla iz
voćnog lavirinta. Šta god da bude
sa nama. Biće to ceo životLetina
Nigde nikoga sredina jula
nema leptirića i lopti
na naduvavanje
nema papuča i šorceva
sladoleda niz lakatSamo Dubravka
Srđan i ja na keju
Sava mirna
sunce mirnoIma na Karibima jedna
turistička atrakcija
kaže Dubravka
kad ideš kruzerom
obučeš podvodno odelo
a zatim u pratnji ronioca
istražuješ davno potonuli brodKakav davno potonuli brod
kaže Dubravka
to su oni montirali takoNema davno potonulog broda
Pre nas ničega nije bilo
Disanje u mlečićima
Dišemo ona i ja
i to disanje
jedino je
u sobi
dok svićeLeži i diše
i gleda kroz prozor
u Bošovo neboKasnije će se čuti
mlaz vode
iz bokala
šušnuće papir
od medecineKoraci će joj biti meki
Sada samo diše
Voda zapljuskuje podrume
-
Đulići i uveoci
630 rsdĐulići – 1.
Živela sam u ulici u kojoj i Zmaj.
On je bio broj 68 Porzellangasse.
Ulaz pored njega je bio pokojni Vlada Divljan
Sa svojom suprugom.
Ja sam bila broj 22.Tuberkulotičan vazduh u ulici.
Hochnebel se spustio.
Zmaj nas sušičave lečio po Beču
Wiener Zucker-om.Svi smo mi na nemačkom šećeru.
Baba Gorika sa Galambošima sredila.
Deda bio na zadatku.
Žene sa Nemcima sedele.
Donosili nam Wiener Zucker.Đulići – 3.
Jovan, osnivač naše kuće otišao u Ameriku.
Nikad se nije vratio.
Samo slao pakete.
Nije pisao ni pisma ni pesme.Siroma’ knez Mihailo zvao ga da se vrati.
Nije imao dece.
Ko u onoj bedi da izdržava decu?
A tek prinčeve?Noćne more – 1.
Vraćam se u rodni grad.
Na stanici nalećem na bandu nasilnika
Iz osnovne.
Počinju da viču:
„To je on. To je on,
Vidi kako se ugojio.“
Skupljaju se oko mene
I udaraju me,
Udaraju me
Svojim dečjim ručicama.Noćne more – 6.
Baba je napravila kokošinjac na ulici
Da obnovi tradiciju držanja životinja.
A komšijini lavovi i jeleni svi su postali ljudi
I sad već na fakultet polaze.
Pravili smo oproštajno veče na kom je
Moj drug iz klupe smuvao jednu lamu.Noćne more – 7.
Dolaze mi nepoznati ljudi u kuću.
Svaki odnosi knjigu iz moje biblioteke
I za to mi daje jednu baterijsku lampu. -
Preko kolena
720 rsdNAKRATKO
Sebe privremeni vlasnik
Kroz kal zimsku tugu prtim
Na bojištu zaplenjenu
Onkraj grma zapaljenog
Bez prava na ogorčenjeNa putu se ne sme stati
Možda se i u krug vrtim
Jer pogledu zapanjenu
Ni od sunca rastaljenog
Ne dotiče osnaženjeZimsku tugu nosim tešku
Ukrug vrtim iste grehe
Greh je tuga
Greh je korak
Bez cilja i dubljeg sklada
Bez nade u razrešenjeNe pritiče ni reč moćna
Ne dolazi pravi glasnik
Zemlja tvrdne
Hleb je gorak
Crno nebo na me pada
Ja klizim u ogrešenjeVlasnik sebe privremeni
PONETO
moji otisci na tuđim knjigama
i kišobrani u tuđim kišama
uporna vlas u džemper upredena
dugačka priča na izreku svedena
i poneta u tuđim ustimapoklonjen sat sa ruke skinut
doručak spremljen namerniku
plava košulja u drugom gradu
nekome vraćeno pravo na nadu
odnetu u tuđim prsimatrovanje tuđim duševnim bolom
beskrajne priče za istim stolom
trag moga tela na tuđim telima
i tuđa dela u mojim delima
išaran papir pod prstimajer samo je tuđe moje
NEVINOST
kratko stanje blaženosti
opijenost ekstatična
zaklali smo belo jagnje
nevinost vaspostavljenabelo jagnje lagalo si
i tuđe si hrane htelo
belo jagnje nezahvalno
ubili smo tvoje telobelo jagnje ti kralo si
i blejalo praznog glasa
boga pravog odreklo si
biće nedostojno spasajagnje belo lutalo si
rascvetalim obroncima
zastajalo skakutalo
i zveckalo praporcimaništa znalo ništa smelo
mnogo htelo sudbu klelo
blejalo si praznog glasa
ubili smo tvoje telonevinost vaspostavljena
zaklali smo jagnje belo
dižemo čelo kročimo smelo
i čvrsto mi stiskamo pestSNEG
Trinaest prvih godina
nisam videla sneg,
osim na idiličnim čestitkama
s natpisom „Srećna Nova godina“,
kočijama, kućicama
i Sneškom Belićem pred vratima.Čestitke su slali bivši vojnici
mom tati, „najdražem kapetanu“,
čije su savete poneli
zajedno sa mirisom mora,
sećanjem na zimske vetrove u primorju
i prve utegnute maslinaste izlaske.Trinaest godina nisam videla
ni jednu jedinu belu pahulju,
osim u starim filmovima,
gde vejavica napravi vrtlog,
glavnom se junaku zaledi brada
i nestanu tragovi kopita na stazi.Mislila sam da je sneg beskraj kristala,
nebeski šampanjac što bogu se preliva,
Biljanino platno što svet prekriva,
oblačast pokrivač preko svih tajni,
način da sve postane praznično,
nevino, meko, ublaženih ivica.Mislila sam da je sneg pucketavi mir,
posmatranje borova sa prozora,
svest da će u proleće osvanuti zeleni,
kao da ih je beli pokrivač čuvao.
Mislila sam da je sneg vrh planine,
način da se nebo prostre po zemlji.Trinaest beskrajno dugih zima
nisam znala šta je sneg,
osim u mašti, osim u želji.
Četrnaeste zime preselili smo se:
kapetan, žena, deca, razglednice,
televizor, junaci i njihove brade.Mislila sam da je sneg belina zida
pećine na kojoj se crta priča,
bela vuna jagnjeta što se prinosi na žrtvu,
venčanica, pelena, pokrov, spomenik,
jastuk, svetlost, brašno, zavoj.
Mislila sam da će nebo poslati mi neki znak.I onda je pao, a ja sam stajala,
i on je padao i više nije prestajao;
prekrio je kuće, bilje, puteve, tragove,
planine, ljude, razglednice, kapetana,
misli, želje, drveće, zvezde,
sve je postalo belo, kristalno, čisto i hladno.KATANAC
Pitam je o umetnosti, kaže –
sve treba ponovo, surovije hteti,
ali ne i reći,
treba sipati laži,
ćutati o glavnom,
sići s pozornice pre kraja trećeg čina,
razobručen, preobražen,
s katancem na kapiji prave drame.Jednom sam htela, govori mi,
opevati slast pred tom kožom,
nadlakticama,
kad ugledam te kapke,
pomeranja utrobe
pri svakom odbeglom osmehu,
mraz u snovima gde vidim leđa
čoveka koji odlazi.Ali znala sam da pesma služi
tek da se muzika pretoči,
da se poriv obesnaži,
da se raščara uspavani zamak.
Htenja je premašuju, kaže mi,
žudnja se istače iz kalupa.
Treba ćutati o glavnom,
sve treba razorno, surovije hteti. -
Sve pesme Rastka Petrovića
900 rsdЈедини сан
Бахћем се и дахћем, гле, у кошмару и сви снисмо
Освајање простора нечим што је без мере
Савладасмо понижење… и убисмо! и убисмо!
Као да то и ми нисмо!
Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте
Недирнуто?
За њега бар знам да сања тај сан
У трбуху своје матере.Тако тесно обвијен као да сања о простору,
О дубинама: о, да сна кошмарске размере
И дрхтања!
Његов мозак тек утиче у лобању:
Тако му око свег тела кружи чудна мисао;
О величанствено је да се у давном оваквом мору
И чекању, не утапа ни једна визија стварности,
Очи му се још никада нису обнажиле на светлости.Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају?
Ил’ један рефлекс миловања и стварности
Помиловати знале су
Још пре но што се родише!
Пробијајући се кроз сан и љубави
Како ћеш утонути у немогућности
(Где неће више лећи трбуси и сни,
И којим као да владају неки други закони
Који већ и нису закони
Но изненадне неке радости и неподношљиви болови):
Кад је за тебе и то настањено фантомама,
Које не уливају наде већ обесхрабрења;
Да л’ с тобом, или оне саме,
Нађоше пут овуда за бескрај?
Сањао, не сањао; псовао ти по друмовима;
Очи ће ти заувек остати заражене
Ужасним збиљама које си негде живео,
И којима ћеш опет пошумити
Све провалије сна,
Још пре рођења – залуд за спас твој – од бескраја обнажене.Па ниједан живота сан
Није тако чист
И од свега чедан, као да је у трбуху неке матере;
Проходим кроз онај тмури простор где сваки лист,
У сањању, пориче да има један свет
Који је ван овог: слободан, и без мере;
И опет кроз исте сале сна
Закуцам престрављен на мишићна врата овог живота:
Ах, један два! ах, један два!У Београду, XII 1921.
Прва песма ОткровењаДвадесет неприкосновених стихова
У устима још гадно од великих имена,
И прошлост мирише на хартију и неопрано рубље:
Ево ја жваћем врући хлеб у друштву смелих створења;
О, тај врући котур, како ме одвлачи све дубље
У тајанствени живот тела!
Ево: отисци последњих руковања
Новога Завета;
Ево сва тела смеђа, дебела и бела;
Ево њина друга (и сва редом до милијардитих) стања!
Скоро ме страши силна мудрост ове руке
Мој мозак је немоћан да буде господар свих њених покрета
(Не, духовност мојој пустоловини мишићној само смета!).
И та ребра савијена у луке;
Тајанствено учешће једног бедра;
Дрхтај! Пуна сала и звезда је ноћас ова ноћ ведра,
Ноћ руковања!
Те руке савијене заставе, ноге: стоваришта друмова.
Једном вишом вољом ја стављам ова слова:
Ноћ новога завета:
Зато те ноћас ја обзнањујем толико и за Сведочанство Света!Мојим пријатељима
морнарима на Корчули,
Мати Јурковићу поглавито.Југовић
И залете се оклопник у жару,
На љутом белцу и са копљем плама,
Јури и бије и под собом слама,
Док песму кликће убојну и стару.Песма се бесна заковитла тада,
Са вриском коња и дрхтајем пути,
Ка небу врелом откле зраци жути
Сипају огањ и бол вечни пада.Јури, а с копља крв црвена капа;
Давно је сусто и усклик се стапа
С последњим дахом и грчем што мрвиА кад му мати диже калпак с главе
Бескрајно добре виде очи плаве
И горак осмех и млаз црне крви.Косовка
Свршила се битка. Изгинули леже
Витези старински. Сломљени панцири
И секире тешке. Јата птица беже.
Ноћ је летња, врела. Свуд се самрт шири.Из гроба слободе букнула је слава.
Сред шуме копаља, јунак снажних груди,
Отвореног ока, са челенком спава;
Нем почива Милош украј својих људи.Крај њега је локва проливене крви
Истекле из срца уморног, кад смрви
По хордије турске, и цара јој узе.А Косовка млада виде где се гасе
У њој жарке наде и будућност расе;
Са њенога лица капале су сузе.Сета
У ничанском парку, сред лета
Докле са грања капље сета
По мутној бари плови лабуд;
По тамној бари плови лабуд;Али његово перје блиста,
И његова су прса чиста,
О! јадна, тужна, бела птицо;
О! усамљена, бела птицо,Што стрпељиво кружиш по води,
Да л’ сниваш извор у слободи,
Крај ког богови беху млади,
Крај ког љубавни беху јади?Али богови већ су стари
А лабуд кружећ, сам, по бари,
Вај, ћути, ко ја у животу,
И плови, ко ја по животу:Не огледајућ се сред лета,
Докле са палми капље сета.
Али кад једног сванућа,
Крикне пун врелог надахнућа,Умреће. А крик ког из груди,
Тргнуће мржња наспрам људи,
Одјекнуће у мојој души,
Зазвониће у мојој души. -
Imaju me tvoje misli
1.360 rsdTog dana…
Sebastijan Katano užurbano je zatvarao drvene žaluzine na prozorima svoje kuće, mrmljajući ljutito sebi u bradu. Nije voleo loše vreme, pogotovo ne vetar, on ga je činio nervoznim i lenjim. Tamni, skoro crni oblaci približavali su se strahovitom brzinom sa pučine kopnu, vukući za sobom kišu. Olujni vetar brisao je sve pred sobom i valjao more praveći ogromne talase koji su udarali u okomite litice i sa velikom bukom ponovo se stropoštavali u nemirno more.
U tom delu Kalabrije, tačnije u okolini Pelara, retko su nailazile takve oluje jer ga je štitila Sicilija koja se nalazi tačno prekoputa, ali ovog puta to nije bio slučaj. Sve je obećavalo jedno olujno popodne sa jakim padavinama nad celim najjužnijim poluostrvom Italije. Počinjale su prve krupne kapi kiše kada je izašao poslednji put na verandu da dozove svog psa.
„Kalo!”, uzviknuo je ljutito, tražeći pogledom crnog labradora. „Kalo!”
Obradovao se začuvši njegov lavež koji je dopirao iz daljine pokušavajući da nadjača fijukanje vetra i zvuk gromova koji je uveliko parao uši. Ubrzo ga je i video kako se velikom brzinom spušta niz padinu. Sebastijan je čekao na ulaznim vratima kako bi ga pustio u kuću. Kalo je znao da odluta, čak i da lovi, ali nikada se nije udaljavao tako daleko od Sebastijana, posebno ne po nevremenu. Jako dobro je predosećao loše vreme i uvek bi pre početka kiše zauzeo svoje mesto na verandi i sa bezbedne udaljenosti posmatrao dobovanje kišnih kapi.
Brzo se našao ispred, ali nije se popeo na verandu niti pokušao da uđe u kuću. Stao je ispred Sebastijana i nastavio da laje i to veoma glasno. Gledao ga je pravo u oči, kao da želi nešto da mu kaže.
„Šta je bilo, druže? Plaši te grmljavina? Hajde u kuću!” Sebastijan se okrenuo da uđe unutra, a pas je još jače zalajao ne pomerajući se s mesta. „Šta je sa tobom danas?”, upitao je gospodin Katano. „Kalo?!”
Na njegove reči pas se okrenuo i ponovo se počeo udaljavati od kuće, stazom prema liticama.
Nešto nije u redu, prošlo je Sebastijanu kroz glavu. Brzo je obuo gumene čizme, navukao kišnu kabanicu i pošao za Kalom savijene glave, jedva zadržavajući kapu koja ga je koliko-toliko štitila od naleta kiše. Da se neko nije nasukao? Najavili su nevreme, niko ne bi ribario po ovakvom vremenu. Mora da je more izbacilo neku olupinu i on radoznalac laje! Kalo, iščupaću ti uši za ovu šetnju!
Pas je stajao na vrhu i čekao da se Sebastijan približi, a zatim nastavio da trči prema stenama. Već je padala veoma jaka kiša. Popevši se na brdo i pogledavši u pravcu psa, Sebastijan je primetio ljudsku figuru na samoj obali, na samim hridima iznad klifa. Zastao je za trenutak posmatrajući figuru koja je stajala zagledana u pobesnelo more. Kada se još malo približio, video je da je to žena. Buka mora, udaranja talasa o obalu, vetra i kiše, zaista je bila zaglušujuća, tako da nepoznata osoba nije ni čula lavež psa niti njihovo približavanje. Odakle si se ti stvorila i šta li tražiš ovde?, pomislio je Sebastijan Katano.
„Hej! Hej…Vi!”, povikao je glasno, pokušavajući da nadjača huk vetra i mora, veoma ljut što se po takvom nevremenu našao na tom mestu. „Hej!”, uzviknuo je još jednom približivši se nepoznatoj osobi na svega dvadesetak koraka.
Njegov uzvik je bio propraćen Kalovim lavežom. Žena je odskočila u stranu i okrenula se prema njima.
„Šta radite? Š-šta raaaditeee?”, vikao je Sebastijan veoma glasno, ljutito osmotrivši ženu, pokušavajući da zadrži kapu na glavi.
Vetar je nemilosrdno šibao, nanoseći kišu skoro u mlazevima. Muškarac i pas su se približili ženi još korak-dva. Bila je mlada, duge kose vezane u rep. Kiša joj je šibala lice, tako da se nije primećivalo da plače. Suze su se mešale sa kišom. Svetloplava haljina natopljena vodom i slepljena uz telo pokazivala je mršavu figuru. Uprkos kiši i tome što joj nije mogao osmotriti lice, po držanju tela shvatio je da se radi o nekome ko želi da naudi sebi. Ispružila je ruku prema njemu, kao da želi da ga zaustavi i povikala:
„Ne prilazi!”
Drhtavi glas ugušila je buka izazvana igrom mora i vetra. Stajala je skoro na samoj ivici ambisa. Sebastijan se uplašio da bi je sledeći nalet bure mogao oboriti u pomahnitalo more puno hridi i oštrog kamenja. Znao je, ako se to dogodi, pad će biti smrtonosan. Koraknuo je prema njoj, ali ostao je ukopan u mestu kada se i ona pomerila korak unazad.
„Ne! Ne prilazi!”, vrisnula je.
Jedva je razaznao reči koje je vetar nosio u etar.
„Neću, neću!”, doviknuo je panično. Nikada nije bio u takvoj situaciji. „Stani! Pomeriiii se od iviceee!”, vikao je, pokušavajući da nadjača oluju. „Vetaaar…oboriće teee… u more!” Misli Katano, misli!, ponavljao je u sebi.
Do nje je dopirao ispresecan glas nepoznatog muškarca. Drhtala je od hladnoće, ali više od nemoći i bezizlaznosti u kojoj se našla. Želela je to da učini, samo da sklopi oči i nestane.
„Tooo… To…i žeeelim! Kad…k-kad već nemam…hrabrosti da sama skočim!”, stizao je na mahove njen glas do Sebastijana.
Nije čuo šta je tačno rekla, ali mu je bilo kristalno jasno šta joj je namera. Cela njena figura odavala je utisak rastrojenosti, ali i nesigurnosti. Osvrtala se. Čas je gledala u njega, čas u more iza sebe. Unezvereni pokreti glave, opuštena ramena, ruke koje vise niz telo, šake stisnute u pesnice… O, moj Bože! Sledio se.
Primakao se još jedan korak bliže u momentu kada je pogledala iza sebe, munjevito razmišljajući šta da radi i kako da je spreči u onome što je namerila. Od nje ga je delilo, možda još devet-deset koraka, ali to je bilo jako dugačko za datu situaciju. Čak i da potrči, ne bi stigao da je uhvati, ako odluči da skoči.
„Heeej!”, viknuo je ponovo, pokušavajući da nadjača buku mora. „Nee…Hej! Hajde, dođi!”, ispružio je ruku prema njoj. Isuse Hriste, skočiće! „Ne, ne, ne… ”, ni sam nije znao koliko je puta izgovorio tu reč. Ništa mu drugo nije padalo na pamet, a i da jeste, sigurno ga ne bi čula, vetar i kiša su se pojačavali.
„Želim da umrem!”, viknula je.
Opet je nije dobro čuo, ali je nekako sklopio glasove koji su doprli do njega. Naježio se, svaka dlaka na telu mu je stajala dupke. Kalo je nemirno trčakarao tamo-vamo, krenuo bi prema ženi, pa se vratio i motao oko Sebastijanovih nogu. I životinja je osećala ozbiljnost situacije. A ona kao da je u bunilu, kao da je u transu, samo se tresla, vikala, mrmljala, osvrtala se… kao da joj je um razdvojen od tela.
„…da umreeem!”, počelo je odzvanjati u Sebastijanovoj glavi, a on se počeo moliti: Bože, molim ti se, imaj milosti! Molim ti se, ne dozvoli…
Tog trenutka svetlost munje na kratko je obasjala stenje. Vatrena strelica rasporila je modro nebo i spustila se u nemirno i skoro crno more. Prolomio se još jedan snažan udar groma, žena je refleksno zatvorila oči i rukama prekrila uši. Taj trenutak je bio dovoljan da se Sebastijan u dva skoka nađe pored nje i uhvati je za ramena. Odvukao ju je na bezbednu udaljenost i dobro prodrmusao.
„Šta je teeebi, ludačooo?!”, vikao je na sav glas.
Nije ga gledala, osetio je kako se trese kao prut pre nego što će početi lagano da klizi iz njegovih ruku. Onesvestila se. Podigao ju je u naručje i brzim koracima pošao ka kući, Kalo ga je pratio u stopu, ali više nije lajao.
-
Modrice vazduha – antologija poezije srpske emigracije
1.360 rsdСилуан (XIV век)
СЛАВИ ОТБЕГНУВ, СЛАВУ ОБРЕТЕ, САВО
Слави отбегнув, славу обрете, Саво
Тамо отјуду слава јави се роду.Рода светлост вери светлост презре,
Тем же роду светило јави се всему.Ума висота сана висоту сврже,
Тем убо ума више доброту стиже.Слово слави Саве сплете Силуан.
Гаврил Стефановић Венцловић (1690–1749)
БРЗИ КОЊАНИК
А наши зли и добри данци
уједно ка и сенка
споро промичу и пролазе нам.
Наш живот, кано брзи коњик
хитро иде
да нас стера и скупи
на крај света,
концу нам житка овогаДоситеј Обрадовић (1739. или 1742–1811)
СВЕ ШТО МЕНЕ ОКРУЖАВА…
Све што мене окружава све то са мном тужи!
Нити птица птици поје нит` се с другом дружи!
Одзив мени из горице с плачем одговара,
Зефир ми се међу лишћем на жалост претвара!
И потоци с ладном водом сви са мном уздишу.
Проливајте, очи моје, горки суза кишу.Јован Пачић (1771–1849)
СНУ
Сне, о мирне, влажне, тавно-мрачне ноћи,
Болним снагодавни, блажајши сине!
Твоја сласт нам чини све да зло нас мине,
Хоћеш ли ми кадгод јадном ти помоћи?Живот опор без тебе је у тесноћи;
Срце не мож` тужно ни да одумине
Словом једним, надежда му не просине:
Без тебе сам јадан, скробан у бесноћи.Слети, растри тавна сврху мене крила;
Дај ми покој, снит од драге ми поклони:
Сновиђења теб` у руку слатка јесу.Тек у сну ми љуба наклоњена била.
Сне! Противно теби, молим, све уклони,
Да на сан ми твоје силе Њу донесу.Михаило Витковић (1778–1829)
ЉУБОВИ
Пуста љубов шта учини,
По мом серцу шта почини!Сву тишину изгна, прогна,
И веселост моју попра до дна.Немам места, немам стана,
Ходим, бродим по свих страна:Сам сам, нит` ме когод дира,
Ал` ја опет не находим мира.Предмет сваки на ме зјаје,
Једна страст ме другој даје.Душа клоне, серце пишти,
И ја не смем казат гди ме тишти.Иштем, просим свуд забави,
Да ми серце заборавиОну која ме пленила,
Ал` све всује, не да љубве сила.Што је више смећем с ума,
То ми више дође с пута,Све се лако заборави,
Љубов себи вечни спомен прави.Иди без ње или с њоме,
Тешко бедном серцу моме!При састанку тајно стењем,
При растанку плачем, гинем, венем.Други кој` у љубви страда,
Он се добром концу нада;Ал` ја љубим без надежде,
Драгу моју други сојуз веже.Љуби, терпи, серце моје,
То је јадно стање твоје;Другом се ружа румени,
Мени с` тавни пелен, ах, зелени.Лука Милованов (1784–1828)
НА КЊИЖИЦУ ЗА НОВОЉЕТНИ ДАР
Дјечици младој
Играт се радој
Рад сам да знадем
Какву да дадем
Лутчицу.Дјетенце младо
Знам да све радо
Мало што прима,
Тиме да има
Игрицу.Птичар ја нисам
Дјеци да бих сам
Ловом у пољу
Добио коју
Птичицу.Воду не гацам,
Мреже на бацам,
Да им ја овим
Малу уловим
Рибицу.Врт ја не градим,
Цв`јеће не садим,
Нит` је пролећа,
Да им дам цв`јећа
Китицу.Ха! Знам сад што ћу:
Писати хоћу
Дјеци малену
Л`јепу, шарену
Књижицу.Људевит Вуличевић (1839–1916)
БИЛА БИ МИЛОТА
Била би милота живјети и знати за се
послије смрти, па једрити морем, једрилац срећни,
у каменици од злата и бисера.Јован Дучић (1871–1943)
БОР
Голем и мрачан, невесело,
Стоји, безимен као травка;
У њему хучи горско врело,
И ноћу преспи једна чавка.Усамљен вечно, страшна грмен,
У први сунчев тренут сјања
Низ озарену баци стрмен
Црни сен свога очајања.А ноћу небо завихори,
Кад зна да болно све занемље –
И звездама по сву ноћ збори
Горке самоће ове земље.Владислав Петковић Дис (1880–1917)
МЕЂУ СВОЈИМА
У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мис’о да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже! шта ли данас у Србији ради?Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
Оживеле воде, ђурђевак и руже.
И мирише земља која стално расте
У гроб и тишину, мој далеки друже.Једно твоје вече. Идеш кући споро
Улицама страха, и душа ти јеца.
Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: „Нека живе деца“.Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.
А два наша цвета из четири рата
У твоме су крилу, образе ти суше:
„Мама, зашто плачеш? Је л’ писао тата?“У велике патње невино питање
Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди…
Напољу је видно, као пред свитање.
К’о да ће се дићи гробови и људи.Скупила си сузе у косе детиње.
Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
Лице ти се ведри: то душа светиње
Љуби твоје чело, мој сјајни животе.(1916)
Нико Мирошевић – Сорго (1885–1966)
ВИЗИЈА
Ређају се далматински градови
Ко весели кићени сватови.Вино им дају потоци,
Рузмарин, кадуљу отоци,Пјевају пјесан вјетрови,
Зубају кревет валови.Свјетле уз олтар чемпреси
И рибари, морем, на докеси.Звјезде тад сину у радости
Јер љубави час је младости. -
Posljednji dani panka
720 rsdTema s kojom sam u ranu jesen 1998. osvojio naslovnicu danas je već dijelom povijesti novinarstva. Radilo se o bastardu tipičnom za vrijeme o kojemu govorim, na razmeđi kronike, revije i policijskog naloga za hapšenje. Tekst je objavljen u jeku Drugog pastoralnog posjeta Svetog oca našoj zemlji pod egidom „skandalozno“, a istraživao je razloge zbog kojih je Papina puterica, umjesto maslinovim, začinjena običnim uljem na bazi suncokreta. Jedan kuharski pomoćnik iz šireg protokola doturio mi je sve što je bilo potrebno za temu: faksimil s uputama o izradi jelovnika za Papu ovjeren pečatom Svete Stolice te – na drugoj strani – kopiju računa za suncokretovo ulje, kupljeno u jednom od dobro poznatih trgovačkih lanaca. Dobio sam i fotografiju na kojoj Papa Putnik starohrvatskom viljuškom nabada list salate, „ni ne sluteći da time možda skraćuje svoj vijek u ovoj dolini suza“ – bio je to urednički potpis pod sliku.
Devedesete su, kažu, bile nesnosno podrugljive. Ja bih dodao da su nosile i izvjesnu dozu mazohizma. Primjerice, kao novinar zaposlen u senzacionalističkom tisku mogao sam iz tjedna u tjedan naciji pljuvati u lice, a zauzvrat očekivati porast čitatelja, a time i bolju prodaju novine. Što je još zanimljivije, činilo se kako je dovoljno protegnuti noge do najbliže državne ustanove i u redakciju se vratiti sa skandalom prvoga ranga.
U takvim okolnostima moja je profesionalna kriza djelovala neumjesno. Bio je to možda prvi slučaj apatije na još mladom tržištu i urednički kolegij na čelu s Big Chiefom dugo je lutao u potrazi za odgovarajućim rješenjem. U međuvremenu, nastojao sam odisati bolom. Ponekad bih zaurlao redakcijom po uzoru na starije kolege, ljutio se, razbacivao novine – sve je to bio dio posla. Razmišljao sam i da posjetim ludnicu, barem da se javim na odjel. U tom slučaju mogao bih napisati dnevnik iz ludnice; Big Chief je sa simpatijama gledao na devijantne novinare. Shvaćao sam kako moram nešto učiniti ako želim zadržati plaću. Čak je i prepredeni Big Chief nasjeo na te štoseve, ali – ponavljam – moj slučaj bio je jedan od prvih te vrste i postupci nadređenih često nisu bili dorasli situaciji. Zato i ne čudi što me Big Chief katkada dočekivao u svome staklenom uredu, pjevušeći:
– Kriza, kriza, e pa šta je, ako je kriza nije… – uzvinuo bi obrve i mahao rukom potičući me da je dovršim.
– Jaje – rekao bih i on bi, naizgled zadovoljan, prekrižio ruke na svom liberalnom trbuščiću.
Iako je stasao u udruženom radu, Big Chief je veoma brzo prihvatio zapadne standarde; mišjesiva odijela promoćurno je zamijenio sportskim džemperima iz Leibnitza, a na hlače je zakačio hozen-tregere. Dimio je tanke cigarilose, čitao The Sun i debatirao o francuskim konjacima. A opet, svojom je ležernošću privlačio mlade, izgubljene duše. Izgledalo je kao da razumije procese koji se odvijaju duboko ispod površine. Tamo napolju, uostalom, tržište je divljalo, a on bi nalazio vremena za razgovor. Mogao je satima sjediti s očinskim izrazom lica. Htio je da zauzmem pravi kurs, i u tom cilju uvjeravao me da bi i moja pokojna majka (iako je nije upoznao) željela da se razvijam u okrilju struke. O Juliji, mojoj djevojci i kolegici u redakciji, izražavao se u superlativima. Podsjetio bi da tajna dobre veze obitava u takmičarskom duhu među partnerima, a na dnevni bi red gotovo uvijek došlo i pitanje moje knjigu. Ona je bila dovršena, očekivao sam da iziđe i obilježi godinu. Big Chief je tvrdio da mu je iznimno drago radi mene. Ali, ali…
– Što će ostati od novinarstva ako se svi novinari odluče baviti lijepom književnosti? – postavljao je takva i slična pitanja, a kao dokaz pokazao bi kroz staklo prema tajništvu gdje su se od jutra vrtjele kolege iz redakcije.
– Pogledaj njih, svi su oni nekada objavljivali u studentskim časopisima svoje pjesme i priče, ali kada je došlo vrijeme da se podvuče crta, oni su to učinili i prihvatili život takav-kakav jest!
Jedne od tih mlačnih listopadskih večeri kući sam se vratio euforičan.
– Dobio sam ih, yes, yes. Uspostavio sam kontakt! – povikao sam već u hodniku.
Juliju sam zatekao na kauču pred televizorom, uspravnih leđa i ruku položenih na gola koljena pod bademantilom. Lak na noktima joj se polako sušio. Oko glave je imala turban od ručnika.
– Kakav kontakt, molim te lijepo?
– Pa s ambasadom Azerbejdžana u Turskoj! Da znaš koliko sam se izmučio dok mi se nisu javili. Popodne je konačno netko digao slušalicu…
– Mi moramo ozbiljno porazgovarati. – Da naglasi to što je rekla, ugasila je TV. U tako ozbiljnom, voštanom izdanju podsjećala je na uljane portrete svojih predaka čija su me lica motrila sa zidova njezina stana – na sve te apotekare, pravnike i mačekovce koji su potkopavali moju erekciju, koji su me tjerali da razmišljam o tisućljetnom snu i koji, na kraju krajeva, nisu imali nikakve veze s pankom. Krotko sam sjeo u historijsku fotelju.
– Vidim, to te još uvijek drži – rekla je.
– Koje?
– Kako koje? Najprije si bio pod dojmom mamine smrti, u redu, to je prošlo. Zatim ti je trebala pošteda za pisanje priča, a sada, odjednom, taj Azar… Kako se uopće zove?
– Azerbejdžan.
– Je l’ ne uviđaš koliko je to već postalo providno?
– Koje?
– Da si totalno nemotiviran, da ti je sve važnije od novinarstva. Pitanje je samo što će biti slijedeće.
– Ali, Azerbejdžan je zasad u povojima…
– Već neko vrijeme ti pokušavam reći da je vrijeme da se osvijestiš i počneš razmišljati o temama, ali do tebe, jebi ga, ništa ne dopire. Kada si zadnji puta donio neku robu? Koliko je prošlo od one teme o Papi: četiri mjeseca! Zar misliš da će oni gore tolerirati tvoju indolentnost? – Jednom rukom primirila je ručnik koji se počeo odmotavati uslijed njezinih pokreta.
– Znam…
– Počni razmišljati o temama, nabaci nešto, trgni se, pokaži da ti je stalo. Big Chief užasno cijeni tvoj stil. Neki dan te je spomenuo na kolegiju. Rekao je ‘ono naše pero’ i tako… Ups, imam sastanak u devet oko novih ženskih novina. Kako sada stvari stoje trebala bih uređivati drugi dio.
– Zar tamo neće sve biti ‘drugi dio’?
– Tvoja zajedljivost nema granica. Naprosto ti si se odlučio svima nama smijati. To je tvoja odluka. U redu.
Julija je inače čvrsta, dobro građena ženska na kojoj bi netko možda uočio manjak gracilnosti. I ja se donekle slažem s tim. Bila je veslačica, galijotkinja. Širokim je plećima mogla zakriliti sunce u podne, kako se to kaže, ali joj je zato lice bilo aristokratski meko. Neko vrijeme mučila se na pravu, roditelji su je dobili kasno i htjeli su joj podariti građansko zanimanje, a kada su umrli, odustala je od studija i malo po malo podlegla virusu žurnalizma. Njezin čisti ten svjedočio je o osvještenoj prehrani u djetinjstvu. Kod nje sam prvi puta probao maslinovo ulje, kanape-doručak, mlijeko od soje i beaujolais.
Kada se vratila pred zrcalo, suhe vlasi bijahu pune elektrolita. Sjela je za antikni stolić koji je pamtio Khuenov režim, te malim kružnim pokretima vatom nanijela temeljac na lice. Zatim se podbočila o laktove i nekako izdužila lice a la Modgillani dok je olovkom crtala oči, jedno pa drugo. Čuo sam je kako izdiše. Usnice je posvijetlila, kao za ljetnu avanturu, ali je zato košulja sa starohrvatskom čipkom djelovala čedno. Gledao sam je iz naslonjača kako stupa amo tamo na visokim petama. Cijela je soba drhtala od njezinih koraka, grede su škripale, čak se i luster blago njihao. Kada je izišla, sve se najednom smirilo.
-
Ljubavi, magle, ostrva: uspomene iz Hrvatske
700 rsdЗадар, 1951
Нисам чезнуо за морем. Ни за путовањима. Нисам чезнуо ни за чим. Научио сам да будем задовољан оним што имам. Око мене је била градска сиротиња и све што она носи собом, почевши од телесне прљавштине до гадости борбе за опстанак у оквирима свог положаја: свађе, туче, оговарања, клетве, крађе, ухођења, лагања, равнодушности, нарицања, исмевања, тупости. Да, и тупост је део борбе за опстанак. Да нису тупи, не би поднели живот какав живе. Или би дигли руку на себе, или би се уздигли у сфере испуњене радошћу без повода, лебдењем попут перца које је у складу са свеукупношћу постојања, попут, на пример, песме чешљугара који се завуку у крошњу брезе иза мог прозора и славе сопствено постојање захваљујући Творцу. Лебдење и пријатна занесеност, то сам имао у себи. И ето, због тога се нисам ни обрадовао ни ражалостио кад је дошло лето, а са њим годишњи одмор моје мајке, ситне службенице за дактилографском машином, те њена одлука да одемо на море преко синдикалне организације предузећа у коме је била запослена. Путовање се отегло. Тунел за тунелом, кад смо зашли у неку недођију. У купеу су били неописиви људи. Један од неописивих је гуцкао ракију из флаше, купе је био све загушљивији. Пушио је смрдљиве цигарете, једну за другом. Од тог дима нисмо могли да видимо једни друге чак и да смо хтели. Онда се поднапио и почео да нуди остале неописиве, укључујући и мене. Гледао сам га и ништа нисам рекао. Он се тада навадио да ме нутка. Моја мајка је ћутала, затворених очију. Данас знам да је била млада и да је тај тип могао да постане опакији кад би се умешала. Терати дечака од тринаест година да пије ракију, па то може само неки болестан ум. Али, ја сам већ био навикао на ту врсту болесника – мада се заправо никад не навикнемо на таква створења, већ их се клонимо – те сам се попео у пртљажник изнад наших глава и ту покушао да заспим. Мислио сам да ћу на тај начин да скратим муке с гарежом који је упадао кроз недовољно затворене прозоре купеа кад год би воз ушао у тунел. Нисам успео да заспим, уместо мене заспао је тип који ми је нудио брљу. Сасвим је побрљавио и такав захркао с главом у сопственом крилу.
– Где је то море?
– Сад ће.
– Хајдемо кући!
Купе се претворило у канту за ђубре. Од изувених ципела и поцепаних чарапа, од непрекидне свађе око места за седење, занемоћао сам. И поред препрека ипак сам приметио да ту има људи. И то каквих људи! Таквих који се изувају дуго неопраних ногу. Воз је клопарао, заносио се на кривинама, шкрипао, крцкао, плашио сам се да ћу испасти из пртљажника. Ништа од моје занесености и лебдења. Све су ми покварили. Гледао сам сапутнике како једни другима отимају место чим неко устане да протегли ноге у ходнику, такође препуном сенки и смрада. Гледао сам их и невољно слушао свађе у којима је учествовао цео воз. После невероватно дугог времена Мајка је питала:
– Је л’ оно тамо море?
Не знам кога је питала, али неко је одговорио:
– Откуд знам да ли је море, нисам био.
– То је нека ливада е – рекао је други.
– Где си видео плаву ливаду! – рекао је први.
Било ми је свеједно да ли је то плава ливада или море, нисам могао да лежим, пртљажник се састојао од мреже с чворовима који су ми жуљали ребра. А нисам се усуђивао ни да сиђем доле, јер би ми неко заузео место. Дисао сам у тој канти за ђубре и најзад заспао. Пробудио ме кондуктер који је проверавао имамо ли возне карте. Питао сам га колико још има до мора. Није ме погледао. Питао сам га зашто се тај воз зове Ћира. Још мање ме погледао. Онда ни ја њега нисам погледао, него сам наставио да спавам гутајући дим који је куљао у мој сан.
У хладној и влажној каменој кући, у којој смо мајка и ја одсели, није било никога, или их је било, али ја сам се већ извежбао да људе не примећујем. Кад одрастате у свету насиља и невољености, опремите се за свакојаке неугодности. Моја опрема је била узлетање изнад тог света. Показало се и ту, на мору, да сам се добро извежбао. Стигли смо ујутро. У тој хладној и влажној кући близу озидане обале сместили смо се у соби са некада розе окреченим зидовима. Влага је изјела зидове, остале су само флеке. Од намештаја смо имали брачни кревет, улегнут до дашчаног патоса, гломазни орман и једну столицу. Имали смо и комарце. О, колико комараца је чекало од почетка лета синдикалце да би нагрнули на своју омиљену храну – крв. Оне већ омлитавеле од чекања, и у предсмртном стању, лако сам поубијао, али неки се нису дали те сам се доста намучио док у соби није уведен ред што се тога тиче. Мајка је извадила по сендвич које је спремила пре два дана у Београду, појели смо то и спремили се за сусрет с морем.
Први сусрет са морем је као први пољубац. И као што је први пољубац последњи први пољубац, тако је и први сусрет са морем последњи. У мом случају то се десило чим сам се пробудио и погледао кроз прозор. Онда смо отишли на бродић који нас је одвезао на Пунтамику.
О, та нетакнута пешчана увала уоквирена боровима, донела ми је небо на земљи! Томе је највише допринела морска звезда, а на неки начин и шкољке на песку које су се још сијале. Звезда је била смештена између шкољки и као да је била намењена мени. Ноћни таласи избацили су из мора траву какву дотле нисам видео. Личила је на маглине какве смо имали у уџбенику из географије. Било је и рачића. Кроз водени кристал спокојно су се шетале рибице. О, колико смирености! Тамо, у Београду, асфалт се топи под ногама, овде, мирисаве борове иглице простиру се попут тепиха, лепећи се за наше табане. Чуо сам и кресове каквих нема на континенту. Они су употпунили небо које ме дочекало. Али, људи све покваре. Та групица с којом смо мајка и ја дошли на плажу одмах се бацила на шкољке, трпали су их у кесе, моју звезду је ухватила за крак једна позамашна жена с кратком косом, носила је све до своје торбе у коју је убацила, уз извесно мрштење као да ју је звезда ујела, или тако нешто. Можда ју је звезда опсовала. Не, не, звезде не псују, рекох себи одмах пошто је из мене излетела та помисао. Као одговор на све то што се издешавало, отпливао сам тако далеко да је моја глава била као чиода, рекла ми је мајка кад сам допливао натраг, јер сам чуо њене позиве налик на вриску. Да је нисам чуо, можда бих препливао Јадранско море, да сперем са себе јад зато што су ми разрушили небо. Сео сам на покретљиви спој мора и песка, гледао те људе који нису знали да пливају. Моја мајка је била у плићаку дубоком један педаљ, вриштала је ако би се обрнула, те би запретила опасност да се дави. Било ми је непријатно, стидео сам се њене вриске. Чему путовање, воз на угаљ, соба пуна комараца, море у власти неосетљивих купача који не знају да пливају? Постављао сам себи и друга питања, загледан у воду где су се и надаље појављивале ситне рибе, неке дугуљасте као игле, друге пљоснате, с црном шаром преко трбуха. Такве рибе нисам дотле видео. Само речне. Десило се и то да се однекуд залетела једна врло крупна, оно јато сићушних је прхнуло, било ми је јасно да би неку прогутала, само да јој се дало. И, шта би се десило тој малецкој да је прогутана? Све би нестало за њу, прекид за који она не би ни знала. Слично ће се десити тој већој риби, ако је упеца онај пецарош на стени. Гушиће се неко време у мередову, и још више док је буде носио кући кроз ваздух, на крају, ставиће је на тигањ, тада ће настати споменути прекид. Настаће прекид и пецарошу једнога дана, и свима нама који смо на плажи Пунтамика. Ипак, да ли ће се тако десити и са нама? То је немогуће. Вечност коју имамо у себи не може да се уништи. Она ће се преселити на Небо које нико не може да разруши. Па ако се некоме појави звезда, нема те руке која ће је зграбити и бацити у своју торбу. Тако сам мислио тих сати док сам чекао бродић да нас врати у град.
У то време лета су била дуга, топла и без кише. Мало ко је ишао на море. Нити би неко са мора дошао у Београд. Ако би се то и догодило, таквога бисмо сматрали неком врстом странца, иако смо говорили истим језиком. Један од њих био је неки пријатељ моје мајке, телеграфиста, који се врзмао око ње кад би дошао са неког трансокеанског путовања. Нисам приметио да су у нежним односима, мада су обоје били довољно млади за тако нешто. Овде, у Задру, моја мајка ничим није показала интересовање за провод и за познанства. Време смо проводили на Пунтамики, без разговора, ћутке. Нисам ни са ким проговорио реч током целог тог летовања. Увече, шетња на риви. Те шетње су ми огадиле море. Рива је била под снажним утицајем градске канализације која се изливала поред шеталишта. Уз бетонски док били су укотвљени зарђали бродови око чијих елиса су пливале дебеле, на неки начин такође зарђале рибе. Чудио сам се том призору. Питао сам мајку зашто нико не хвата те рибе. Није одговорила. Можда је наслутила да бих ја радо појео мало пржене рибе чији се мирис осећао из баште хотелског ресторана, али такав мој прохтев би превазишао њене могућности. И њој се јела риба, сигуран сам. Да, тако је то било у вези са зарђалим рибама и мирисима на риви. Једину радост приређивао ми је пијаниста у тој истој башти где се јело и пило без нас. Нарочито сам волео песму I’m in the mood for love, чију сам арију запамтио, а назив дознао тек много касније, кад сам одрастао и научио понешто од страних језика. Та песма је обележила моје летовање много дубље но што би то наизглед могла једна композиција забавне музике. Јер, лоше сам спавао тих ноћи препуних комараца, влаге, а понекад и месечине. Понекад, усред ноћи, кад би се неки брод кретао, држао сам се за ивицу кревета јер ми се чинило да наша соба плови. Како су дани на плажи били једнолични, престао сам тамо да идем. Остајао сам у соби.
Повремено би по напуштеном кеју шетала девојка, чупава, прекрштених руку преко крупних груди. Сатима сам чекао да наиђе. Једном није дошла, па сам замолио мајку да одемо у град да тамо прошетамо. Надао сам се да ћу је срести. Мајка није знала шта мене занима. Кад смо стигли у центар града стигли смо заправо у центар рушевина. Толико срушених зграда, толико трагова рата подсетило ме на дане у Београду који је био руиниран теписима бомби, што немачких, што америчких. Чупаве није било ту. Вратио сам се у нашу собу и док је мајка спавала гледао сам кроз прозор. И раније сам је сатима чекао. Кад бих је приметио у уском пролазу између барки, са лаком хаљином коју ветар увлачи међу њене ноге, уздрхтао бих. Увек је ишла погнуте главе, прилазила светионику, додирнула би га, а затим се враћала истом линијом, ветар би јој страга сатерао хаљину, док се она смањивала међу баркама. Чим би нестала, отрчао бих до светионика и дотакао место које је пре тога додиривала њена рука. У мени је струјала мелодија I’m in the mood for love.
По повратку, нисам био онај од пре месец дана. Тих година школски распусти су ми омогућили да уочавам своје промене. Чудио сам се неразумевању мојих другова кад бих покушао да их наведем на разговор о томе. Нису ни покушали да схвате шта нам се дешава, ни шта говорим. Како да им кажем да се нисам променио само ја, већ и цео тај наш град. Каћа се преселила на Лабудово брдо. О, какав је то био ударац! Променио ме и њен одлазак из нашег краја. Али, расцветала младост поништава све возове на угаљ и задимљене тунеле, чупаве девојке које се не појаве крај светионика, Каћин одлазак и све остало што нас не чини срећним. Остаје звезда на нетакнутом песку, и мале шкољке које нам је донео ноћни ветар. И непозната чежња за бескрајем и лепотом.
-
Polog
720 rsdЗорка је учила да се даме не презувају
Газдаричине ципеле, то јест њене, сада и заувек њене, Томанијине, већ је више нису жуљале – од пролетос су се приуподобиле нози, издужујући је и подижући полуравне табане, обликујући поднадуле глежњеве у оку пријатну фигуру. Лањске чарапе више се нису дале крпити; разрезала их је у наглавке. Гледала је како штура и кошчата стопала са наговештајем чукљева нестају у најфинијој чипканој бледокајсијастој пени, а затим како та пена урања у смеђу ципелу. У ципелу по последњој моди: на рису изумбани детаљ који је покојни Васић из „Обуће Васић и синови“ преузео са малим изменама од „Бате“ па је био тужен; или како беше, или је од неког другог узео – много се заинтересовала оног поподнева за разговор код Стефановића зато што је била реч о ципелама. Иначе, нису је се тицали много њихови трачеви, и углавном није мислила ни на шта док их је, понекад, с прилике на прилику, послуживала. Могла је и она да седи са њима, код Зорке није било раздвајања и сортирања људи, у њеној кући сви су били равноправни. Матинеи у Стефановића били су садржајни, али ни Зорка их није држала што је волела, него што је морала да се одужи…
Смеђе, са црвенкастим преливима према одсјају сунца, а тако се мењала и шара на ципели – понекад као да је нешто писало. Сећало је то на бабине ћилиме, и на шаре које су се распростирале по њима, али ово је било још лепше, округлије – облост какву ткаље не би могле да постигну, осим везом препокривајући ивице шара.
Поред кофе са сиром, и иза још две канте са сиром, и иза дијагоналне корпе са јајима, и каблице са кајмаком, међ њиховим ногама у кондурама какве је пре једног тренутка сазула и замотала у крпу па вргла у пртењачу, ципеле су просто блеснуле, као пале с неба. Као средиште цвета од кофа. Као сунце које се помаља између киселкастих испарења заједно са овим што је одскочило на небу. Тек са лаким борицама на прегибима, а добро сакриле све неравнине на стопалу. Томанија је усхићена јер постаде боља жена. Од само једних ципела. Ритуално је обула прво леву па десну, а затим завршила свечаним закопчавањем каишића око глежњева, на последњу рупицу, прво десну, па леву.
Подигла је поглед, а жене су чкиљиле уснуло и није их било брига за њене ципеле, као ни за њена сада раскошна стопала – хтеле су само да одремају још мало док не стигну до Београда. Томанија врати поглед надоле, па преко торбаке на крилу настави да се диви. Угледа трунчицу на каишићу, и напери прстом на њу. Дотакла је нешто нежно попут пепела, пепела у који је, као последња сиромашкиња и пропалица, као најгора у селу увила своје дете када га је родила, на буњишту.
Тако је мислила, очајна, но родила је Јелицу, горостасну девојчуру, у кући, али не у својој, нити у мужевљевој, јер мужа није ни имала, ни свекрву, нити никога да јој помогне. Родила ју је у кући траварке из Пиносаве, преко поља. Села ју је породила у својој изби и рекла да зна шта је најбоље за дете: као њине наврнбабе да је увуче у пепео, да ће остати здрава и весела ако тако учини.
Каменим кажипрстом нежно помери пепео са ципеле, нежно као да милује образ новорођенчета.
Руке већ није могла да сакрије, велике и огрубеле, са спеченим јагодицама. Сама није умела да прави чипке, а још у кући Стефановића није нашла довољно велике рукавице за своје шаке. Оне једне толико је била развукла када их је испробавала да су се на прегибима палчева и кажипрста распарале, па је морала да их затури на дно ормана. Када је после месец дана нашла неколико слободних тренутака, успела је да их прикрпи, али више нису биле као пре, и зато их је вратила да изгледају као спале са горње полице, ако би којим случајем неко други осим ње завиривао у те мрачне дубине и разгртао јоргане који су наслагани чекали јесен.
Зорка јој је и ову хаљину поклонила. Иначе је углавном добијала одећу за Јелицу од околних госпођа које су великодушно уступале демоде хаљинице својих кћерки након што би чуле како газдарица лепо и сажаљиво говори о њој. Када би Томанија изашла из салона, Зорка би често наглашавала у неколико кратких и саморазумљивих реченица како је служавка ретко добра млада жена; како је четрнајсте дојила њеног синовца; како ју је преварио неки мангуп и безобразник па сама мора да подиже дете, сама и напуштена од свих, наврх села, тамо где ни пси не залазе, а са тако златним рукама и са таквим даром да може радити све што јој падне на памет. „Ја сам јој нудила да пређе застално код нас. Али она неће, поносна је. Има своју колебу, па то ти је.“ Томанији је било мило да чује овакве речи, али није баш да је све умела да ради у руке.
Воз је био толико спор да је могла мало и да одрема, само да је хтела. Еспап на поду, углавном кофе које су киселкасто заударале на млечне производе за продају по граду, пажљиво је прегледала и одмакла се да не би додиривала листовима или чланцима.
Своју торбу од милоште је звала бисагама, и од ње се никада није одвајала, чак ни када је газдарица мајка предложила да јој поклони другу. Била је то њена путна и радна торба, велика толико да може у њу стати све што треба али и приде. У њој је доносила све што би јој у кући Стефановића дали, поклонили или позајмили; оно што би преостало, што је било прекомерно, или за одбацивање, а што се могло искористити. Поред одевних предмета и чоколаде, ту се често налазило и којекаквих књига, ту је било и новина, „Времена“ и „Политике“ и „Правде“, ту је било некад и писаћег прибора за Јелицу, свега би та торба, од неколико преграда, могла да понесе.
Никада није научила да тка – разбој после бабине смрти нису више употребљавали. Мало зато што је као неки свети предмет припадао очевој мајци, мало зато што мајка није хтела да тка, ко зна зашто. Баба јој је поклонила торбу коју је саставила од остатака вуне, и зато је била мало смеђа мало плавосива. С временом све ове боје слиле су се у једну неодређену. Имала је три главне велике преграде, унутар којих су биле мање. Нараменица је била довољно широка да торба не буде тешка ни под највећим теретом. Када би одвезала чвор, могла је бисаге да стави дијагонално, као поштар, а ако би дршку пресавила на четири, могла се носити у руци. Иначе, овако прилагођена обично јој је стајала на рамену, десном, да се протеже као пипак анђела. Зато јој је та десна анђеоска страна била за нијансу нижа и благо повијена. Али то јој није сметало да себе у излозима види као најлепшу даму из „Женског магазина“ који је понекад узимала са Зоркиног стола.
Сада јој је у торби поред кондура пажљиво увијених у новинску хартију, у другој прегради и „Женски покрет“. Прочитала је целу свеску у Реснику. Кућа Стефановића била је сва испреграђивана. На столу су стајале новине, много наслаганих новина, и један примерак „Женског покрета“. Остали бројеви били су на полици, од првог до последњег, а што је за три године чинило укупно тридесет. У броју из Томанијине торбаке, Милутин Ј. Стефановић, Зоркин син, обавештавао је са седме стране о отварању клинике за кожне и венеричне болести и предлагао сарадњу на ширим основама поводом идеје да се оснује „институт за посрнуле“. Било јој је драго што се Милутин поред службе у Министарству саобраћаја бави и књижевним радом. Била је поносна и важна што служи у кући једног писца који пише тако добре новеле и романе и објављује их у „Времену“, у наставцима. Француски ђак, школован и широкоуман човек, тако млад а тако успешан. Зорка је заиста много уложила у његово образовање. Одрицала се свега.
Томанија је имала разрађену тактику, јер је увек чекала да жене уђу прве а она је за њима хитро ускакала у воз, у траљама са којих су висили гроздови земље и чуперци траве. Просто није могла да троши своје најлепше ципеле по блату преко кога је морала да пређе из своје уџерице наврх села, па да се спусти преко падине до железничке постаје да би ухватила воз за главну станицу. Срећом, ако би сањива и буновна закаснила на онај који је ишао из Лапова, ухватила би следећи, или ако не ни тај, неки је већ ишао. Угурала би се са продавачицама које су хрлиле на београдске пијаце пре свитања, задовољна што не мора да тегли корпе и канте, него само своје кондуре и ето тај неки часопис или књигу.
Могла је, за невољу, и пешке да стигне, али би јој требало барем три сата. Њена стрина ишла је пешке, као и њене бабе. Сећала се њихових херојских прича: хитре као козице, знале су пречице – за два сата би се вратиле са празним кантама, а отишле са пуним за два и по. „А ви данас све возовима, килавци…“
-
Iskupljenje
900 rsdPonovo
Hana Miler
– Hana, šta radiš ovde, sutra se udaješ? – Amanda, moja prijateljica i ujedno koleginica, dolazi začuđeno do mene.
– Znam, ali glava mi je puna, treba mi skretanje pažnje.
Zajedno radimo za dobrotvornu organizaciju „Budi čovek”, i znam da imamo puno posla jer je neko pre dva dana donirao ogromnu sumu novca za izgradnju objekta deci sa posebnim potrebama, Bog zna da im je potreban prostor.
– Trema pred venčanje?
– Tako nekako – kratko slažem i spustim torbu na svoj sto.
– Nadam se da imaš brdo dokumentacije – nadam se, jer mi treba debelo skretanje pažnje.
– Naravno draga, znaš da te volim kad tražiš dokumentaciju – ozari se i namigne mi. Amanda mrzi dokumentaciju, a ja je koristim za skretanje pažnje što mi je u ovom trenutku preko potrebno.
Nakon dva sata skrenem pogled i pogledam u telefon. Sandra.
– Ne, sigurna sam da ne želim devojačko veče – javim se ozbiljno.
– Nisam htela to da te pitam.
– Nego?
– Mislila sam da donesem sladoled i da gledamo večeras filmove sa tužnim krajem?
– Stvarno? Ako su filmovi u pitanju, pristajem.
– Da, jesu – rekla je tiho.
– Sandra, je li sve u redu? – kao da ima još nešto.
– Da… Zapravo ne, razgovaraćemo večeras, važi?
– Plašiš me.
– Samo sam nešto saznala, razgovaraćemo večeras, u autu sam. Dolazim oko osam. – U redu, vidimo se večeras. – Ovo je bilo čudno, šta li je to nju moglo uzdrmati? – Meni nešto kažeš? – pita me Amanda. – Ne, razgovaram sama sa sobom – uputim joj osmeh i ponovo se posvetim papirima.
Parkiram auto u garažu i izvadim cipele koje sam malopre kupila. Sklopim oči na trenutak da oteram glavobolju koja je počela da me hvata. Predugo sam buljila u papire.
Na ulazu u lift srećem mog komšiju košarkaša.
– Zdravo, Hana – pozdravi me.
– Zdravo, Adame.
– Sa posla? – pita me ljubazno.
– Da, ti pretpostavljam dolaziš sa treninga? – pogledam u njegovu sportsku torbu.
– Da, trener je rešio da nas izrabljuje ove nedelje – požalio se.
– Kako život? – to me uvek pita.
– Komplikovano, kao i obično. Kod tebe?
– Isto kao kod tebe – malo se namršti.
Iako nikad nismo razgovarali, on zna da sam prošla kroz gadan prekid, video je nekoliko puta to na mom licu i video me je par puta sa Leonom pre toga. Isto tako, ja znam za njega i onu Engleskinju, bio je lud za njom, a ona je pokušala da mu uvali tuđe dete, bili su preglasni, čak je i policija reagovala.
– Žao mi je što to čujem – pogledam ga ozbiljno.
– Jesam li ti nekad rekao da mi je drago što te imam za komšinicu? – pita me dok izlazimo iz lifta.
– Nisi, ali osećam vibraciju – nasmešim se, patim od iste bolesti.
– Da, nadam se da ćeš biti srećna.
– Hvala, ali sreća je mene odavno napustila – tužno se osmehnem i ubacim ključ u bravu.
– Takvog anđela, nikad – značajno me pogleda i otključa svoj stan.
Zamislim se malo nad njegovim rečima i odmahnem glavom.
Ulazim u svoj stan i osetim nešto u vazduhu. „Je li to dim cigarete?“, namrštim se i potpuno nesvesno krenem ka svojoj spavaćoj sobi. Znate onaj trenutak kada samo znate šta treba da uradite, a ne razmišljate o tome šta radite? Ovo je bio taj trenutak. Samo sam ušla u svoju spavaću sobu ne razmišljajući o tome.
Nije ni morao da se okrene, ta ramena, vrstu odela, kosu, ruke, sat, to držanje bih prepoznala uvek. Ovde je u mom stanu. Zašto se čudim, on mi je pronašao ovaj stan i ima ključ, izgleda da sam zaboravila na to da može ući kad god poželi.
Progutam knedlu, ali sam nemoćna da progovorim, samo razmišljam o tome o čemu on misli dok gleda moju belu venčanicu, a gleda u nju, vidim to.
– Da li je kasno da odem odavde, jednostavno da se pravim da ga ne vidim i pobegnem glavom bez obzira – počinjem da razmišljam u sebi.
Ne, odrasla sam, sada sam žena koja stoji iza svojih odluka, sada sam osoba koja gleda svet sopstvenim očima a ne kroz njegove. Sada sam potpuno drugačija osoba, ali ipak još uvek njegova.
– Veličanstvena je, mogu samo da zamislim kako ćeš izgledati u njoj – progovori i cimnem se unazad.
Ne mogu da se kontrolišem, njegove reči me bole, zarivaju se u moje srce poput tankog bodeža i podsećaju me na nas, na ono što smo nekad bili.
Okreće se polako i mirno poput čoveka koji ima sve vreme ovog sveta. Znam da sledi udar za moje telo, bol za moje srce i patnja za moju dušu, ali i pored toga stojim mirno u mestu željna svega što mogu dobiti od njega.
Snažna čeljust, ubitačan pogled crnih očiju, kosa koju nikad ne češlja jer je previše oštra, crna je poput najcrnje noći. Sve je na svom mestu, perfektno, odmereno, hladno, suzdržano i bez ikakvih emocija. Znam da ovaj čovek nikad u životu nije pustio suzu, nikad nije žalio ni za čim i nikad, ali nikad se nije okrenuo iza sebe.
– Leone – prevalim jedva preko usana i molim se svim svecima da ne zaplačem, jer pred njim nikad nisam plakala zbog njega.
-
Kako sam skuvala pevca
900 rsdUvod
Oktobar, 2009.
„Majko, diplomirala sam“, izgovorim ponosno, držeći u rukama potvrdu sa Filološkog fakulteta. Kapi kiše nošene vetrom, nabijaju se u moju odeću, dok k’o pokisli vrabac stojim pod strehom ispred fakulteta, pušeći cigaru i u istoj ruci gnječeći papir, koji pokazuje da sam još jedan potencijalan beznadežan slučaj na birou rada.
„Oko mamino…Dođi sad da te majka na’rani.“
„Imam šta da jedem, mama“, kažem zlovoljno. Nije mi jasan naš mentalitet. Da se pojavi neki genije koji je izmislio vremeplov, to će biti nebitno, ako se povodom tog događaja ne desi onaj koji je bitniji – okretanje praseta na ražnju.
„Znam ja da imaš šta jesti, ali uskoro nećeš imati, jer sa tim glupostima za koje si se školovala ima da puštaš ćevape kroz špric. Biće sreća ako se zaposliš u ćevabdžinici ili pekari, bar će ti stomak biti pun. A šta ćeš, jado majkina, ako nađeš posao u cvećari ili knjižari? Srce majku boli za tobom.“
Cvili kao da umirem. Mater pogađa direktno u oko. Znam da je u pravu, ali nervira me činjenica da bar deset minuta ne mogu da uživam u realizaciji svog višegodišnjeg truda. Pizdim. Da, to je prava reč. Nekada se trudimo biti fini, ali kad kočnice popuste, jedine reči koje mogu da iskažu naše osećaje jesu psovke. Ja volim da psujem. Zapravo, nema Srbina koji bar jednom dnevno ne oplete sočno.
„Mama, kaže se „čestitam!“, promrsim, bacajući opušak na beton i gaseći ga debelim đonom crnih cipela. „Čestitaće ti mama dobrim pečenjem. Idem sad babi i dedi na grob da zapalim sveću i da im kažem da si spremna za udaju.“
Spušta mi slušalicu. Znam šta joj se mota po glavi, a to nije baš ponos što joj je jedina ćerka postala profesor. Ona sad šalta po glavi u koju će tepsiju da stavi pečenje i koji je od momaka iz okruga slobodan. Posle etape studiranja, žensko se valja udomiti.
Režim, šireći kišobran i prelazim preko na okretnicu trolejbusa. Šest godina svog života čekam trolu broj 41, koja me vozi na Banjicu. Zamrzela sam taj deo grada. Osećanja mi posle razgovora sa majkom postaju ravna. Normalne porodice imaju normalna očekivanja od mladih ljudi, a jedina stvar koju moji očekuju jeste da se dobro udam. Ulazim u trolu, dok kiša mahnito udara po prozorima. Trolejbus staje posle ravno dvesta metara, jer su kablovi nakisli. Pravi se kolaps u centru grada. Moje misli su pre saobraćajnog kolapsa doživele sopstveni, jednim jednostavnim pitanjem: „A šta ću sad sa svojim životom?“