– Bler? – moja sestra Klara gleda u mene kao da vidi duha.

– A zagrljaj za sestru? – nasmešim joj se.

Opustila se i privukla me u svoje naručje. Topli zagrljaj momentalno me je opustio. Bože kako mi je nedostajala. Njen miris doma i svežih kolača.

– Šta ti se dogodilo? Sva si kost i koža – odvaja me od sebe i mršti se. Moja sestra je rasna žena, ima grudi, zadnjicu, malo mesa na kostima i uvek se ponosila time. S druge strane, iako sličnom građom, uvek sam za nijansu bila malo sitnija od nje. Međutim, u poslednjih nekoliko godina prepolovila sam se.

– Takva sam već neko vreme – slegnem ramenima.

– Tri godine, Bler – izustila je tiho, a ja sam progutala knedlu.

– Ni traga ni glasa od tebe.

– Klara, razgovarale smo već o tome. Znala si da mi treba vremena. Rekla sam da ću se vratiti kad budem spremna.

– Znam, ali ti si moja sestra. Nedostajala si mi i brinula sam. Svakog bogovetnog dana – oči su počele da joj suze.

– Žao mi je – kažem jednostavno. Nikad nisam volela kad ljudi pate zbog mene, naročito ne moja porodica.

– Nemoj, ja… nisam ljuta na tebe. Nimalo. Samo sam bila zabrinuta – treptanjem je oterala suze.

– Kako si?

– Nije loše.

– Zna li Majkl da si se vratila?

Udahnem duboko pa ispustim sav vazduh napolje. Majkl.

– Ne. Došla sam pravo kod tebe. Nisam sigurna da sam spremna odmah da ga vidim.

– Ne moraš. Razvedeni ste.

– Zapravo… nismo.

– Kako to misliš?

– Majkl nije želeo da potpiše papire za razvod, a ja nisam imala snage da se borim sa njim. Samo sam otišla.

– Ali… i dalje ste u braku? – čudi se.

– Da – potvrdim.

– Ali on… on…

– Šta?

– On je krenuo dalje, Bler.

Ne mogu reći da sam iznenađena. Očekivala sam to. Prošle su tri godine od kada sam ga poslednji put videla i kada sam mu rekla da želim razvod.

– On je slobodan da radi šta želi sa svojim životom. Papir je samo formalnost – slegnem ramenima. Oduvek sam se trudila biti realna.

– Ne verujem ti. Nisi ti otišla zato što se vas dvoje niste voleli. I postoji još nešto. Slagala sam te.

– U vezi sa čim?

– Nije krenuo dalje.

– Ali upravo si mi rekla…

– Čujem priče tu i tamo da menja žene kao čarape, da radi kao manijak, vozi brza kola, ali nisam čula da je srećan.

– A naša kuća? – to me interesuje.

– Nije je prodao, ako na to misliš, ali ni ne živi u njoj. Vratio se u svoj stan.

– I mislila sam da će uraditi tako.

– Ti, kako si?

– Nije loše.

– Kako si, Bler? – ponavlja pitanje, ne verujući u moj odgovor.

– Bolje. Ne pijem lekove, ponovo crtam, sviram klavir…

– Gde si bila?

– Svuda po malo, ali uglavnom sam putovala.

– I vratila si se? Konačno se vraćaš kući?

– Da, vratila sam se kući – odgovorim sigurno. Vratila sam se kući.

♪♪♪

Otključam vrata svog doma i otvorim ih. Ustajao vazduh nežni je šamar moje realnosti zbog kojeg odmah požurim da otvorim prozore. Čim je ušlo malo svetlosti u kuću mogla sam da vidim kako ona danas izgleda. Ništa nije bilo na svom mestu. Sve je delovalo uništeno. Moja stolica za ljuljanje, Majklova polica sa onim sitnim igračkama koje je čuvao od detinjstva, staklene police, slike… Krenem uz stepenice prstom brišući prašinu sa ograde. Udahnem duboko i uđem u Kejtinu sobu. Njen krevetac je polomljen, igračke razbacane. Ormar je oboren na pod, hranilica je iskrivljena do neprepoznatljivosti … sve što nismo koristili je slomljeno, razbijeno na sitne komade i prekriveno prašinom.

Leva ruka je počela da mi drhti, pustim bravu i teškog srca zakoračim unutra. Podignem plišanog zeku kojeg mi je Majkl kupio kada sam mu rekla da sam trudna. Otresem prašinu sa njega i zagrlim ga. Izađem iz sobe sa plišanom igračkom i zaputim se u spavaću. U njoj kao da je vreme stalo, bila je onakva kakvu sam je ostavila. Na krevetu je još uvek bio moj džemper. Njega sam zaboravila da ponesem. Krenem ka stolu za šminkanje, sva moja šminka je tu, kao i njegovi parfemi. Uzmem jedan, otvorim ga i pomirišem. Da… to je taj miris. Vratim miris na mesto, otvorim jedan prozor i upalim noćnu lampu.

Sklupčam se na našem bračnom krevetu i zagrlim čvrsto plišanog zeku. Pustim tugu i bol da me obuzmu, a suzama koje su me toliko dugo gušile, dam dugo očekivanu priliku da slobodno poteku u mom domu.

♪♪♪

Otvorim oči i protegnem se. Pogledam kroz prozor i shvatim da je napolju mrak. Sklonim ćebe sa sebe pa zastanem. Ne sećam se da sam se pokrila. Mora da me je neko drugi pokrio. Da nije Majkl? Ali on ne zna da sam se vratila. Ustanem i odem u kupatilo da se umijem. Misli mi lete na sve strane. Predomislim se pa se ipak i istuširam, a zatim obučem čistu odeću. Većina moje garderobe i dalje je ovde. Otvorim još jedan prozor i tek kad je svež vazduh počeo da mi miluje kožu, shvatim koliko je ovde zapravo zagušljivo. Moraću da temeljno pospremim kuću. Sakupim kosu u neobaveznu punđu i rešim da krenem od Kejtine sobe.

Celu noć provedoh u čišćenju – brisanju prašine, usisavanju podova, sakupljanju svog krša. Sve sam iznela napolje da bi đubretari mogli to da ujutru odnesu na deponiju. Kejtinu sobu sam ispraznila, ionako je sve u njoj bilo slomljeno. Ostavila sam samo plišanog zeca i jedino bebi odelo koje je ikad obukla, jer je, na moju veliku žalost, umrla na isti dan kad je i rođena.

Sredila sam Majklovu radnu sobu, jer je i ona bila u totalnom haosu, a onda sam oprala svu garderobu. Da, noć je bila duga, ali je zato kuća ujutru blistala.

Sa prvim zracima sunca nazvala sam baštovana koji je odmah došao, pokosio travu i sredio dvorište. Ponovo sam mogla da sedim u ljuljašci na terasi i da uživam u pogledu. Moj auto je još uvek bio u garaži tako da sam otišla u market i nakupovala sve što mi je bilo potrebno za narednih nekoliko dana. Nakon kupovine, spremila sam večeru, ali kako nisam bila gladna, sipala sam sebi čašu vina i krenula ka svom klaviru. Trebalo mi je malo vremena da ga naštelujem, ali nakon što sam završila mogla sam da sviram u miru.

Moj život je nekada bio drugačiji. Bila sam u srećnom braku sa čovekom sa kojim sam trebala da dobijem i dete, i bila sam ubeđena u svoj happy end. Ali ne ispunjavaju nam se uvek svi životni planovi i želje. Moja beba, Kejti, nije imala nikakvih šansi za život. Kada su nam doktori to rekli, uporno sam odbijala da im poverujem, jer pobogu osećala sam dete u svom stomaku. Stalno je bila aktivna, šutirala me je i podsećala me da je tu.

Na našu veliku žalost, doktori su bili u pravu i nekoliko sati po rođenju, Kejti je preminula. A sa njom i moja duša. Moja svetlost. Moj smisao. Nisam znala kako da se nosim sa tim. Nisam znala kako da prebolim, a nije ni moj suprug. Ne mogu da grešim dušu, Majkl je pokušao da bude tu za mene, ali čini mi se da kako sam ja više tonula u beskrajni bezdan, on je bivao sve povučeniji. Tako je bilo sve dok se jednog dana nisam probudila i shvatila da živim sa strancem koga uporno pokušavam da izbegnem. Bila sam na lošem mestu, sve je delovalo tako beznadežno. Tako tupo. Bez boja, radosti i planova za budućnost. Počela sam da se bojim sebe. Zato sam jedan dan samo presekla, donela odluku i jednostavno otišla. Jer da sam ostala, sigurna sam da ne bih preživela.

Poklopim svih 88 dirki klavira i udahnem duboko. Put ka oporavku nije bio lak. I dug je. Bol je tu, uvek prisutna. I dalje ponekad plačem, i dalje su neki dani lošiji od drugih, ali naučila sam da živim sa njom. I dalje mi srce preskače kada me boli, na svaku misao, sećanje na nju, ali danas sam hrabrija, samo stavim ruku na njega i udahnem duboko.

Otišla sam, ali i vratila sam se. Sada samo ne znam kako da nastavim sa životom.

Sipam sebi piće i pronađem na TV-u film „Goli pištolj“. Volim dobru komediju i volim da se izležavam, a možda su u pitanju i moje stare kosti.

Mrzim kad čujem interfon dok ležim. Nezadovoljno ustanem da vidim ko je u ovo doba.

– Stjuarte.

– Gospodine, ovde je gospođa Aleks Lines.

Moja plavuša.

– Pošalji je gore, i Stjuarte?

– Da?

– Nju nema potrebe da najavljuješ, ima slobodan pristup mom stanu.

– U redu.

Ovo nisam očekivao. Pre samo pola sata bila je sa mužem.

…

– Zdravo – pozdravlja me tiho.

– Zdravo.

– Prekidam li nešto? – pita me ljubazno.

– Samo „Goli pištolj“.

– Lesli Nilsen? – ozarila se.

– Da – potvrdim.

Prošla je pored mene i zaputila se ka TV-u.

– Dođavola! Dok stignem kući propustiću veći deo filma.

– Voliš ovo? – iznenadim se.

– Volim sve njegove filmove.

– Onda se smesti – predložim.

– Imaš li nešto za grickanje? – pita, ali ne sklanja pogled sa filma.

– Naravno.

Dok se Aleks smešta ispred televizora, ostavlja torbu i izuva štikle, ne primećuje ništa oko sebe.

– Volim ga – nasmejala se i okrenuo sam se ka TV-u. Scena sa kraljicom. Dobra je.

Pomaknem se i nazovem Stjuarta. Naručio sam grickalice i slatkiše.

– Nešto za piće? – pitam je.

– Aha.

– Šta?

– Aha.

Ma, je l’ mi ona to odgovara mehanički?

– Aleks! – proderem se.

– Molim? – cimnula se.

– Šta želiš da popiješ?

– Vodu – nastavlja da zuri u TV.

Stiže voda.

…

Ovo je smešna situacija. Doneli su nam grickalice, slatkiše, sipao sam nam vodu i dok se sve to dešavalo moja plavuša nije reagovala. Gledala je film i smejala se. Uživala je bez osećaja za ostale stvari oko sebe. Ili je ćaknuta, ili je od onih koji ne reaguju dok gledaju TV i čitaju. A ja? Ja sam gledao čas u TV, čas u nju.

– Reklame, šta imamo za hasanje? – okreće se ozbiljno ka meni.

– Posluži se.

– Lepo.

Otvorila je sve sto je bilo na stolu. Nikad nisam video da se neko toliko raduje hrani.

– Hrane li te kod kuće? – našalim se.

– Tvoje pošalice o hrani i meni me ne dotiču – izgovorila je nadmeno i nasmejao sam se.

– Imaš svu ovu hranu u kući? – šarala je pogledom.

– Ne, malopre su mi dostavili. Nisam znao šta voliš pa sam naručio od svega po malo.

– Volim sve. Ti?

– Očigledno manje volim hranu od tebe.

– Pa… – uvukla je noge ispod zadnjice.

– Dan mi je bio dug.

– Nisi večerala?

– Malo, pasta se ohladila dok sam pričala. Ne volim hladna jela.

– Ni ja.

– Ti i ja… – pogledala me značajno.

– Ne bismo uspeli?

– To me pitaš ili konstatuješ?

– Ne znam…Zašto si neoženjen u tim godinama?

– Nisam upoznao nikog koga sam želeo da zaprosim – priznam.

– Ali imao si veze?

– Naravno.

– Ozbiljne?

– Da, bio sam sa par žena u ozbiljnim vezama.

– Ali ne dovoljno ozbiljnim za brak?

– Ne. Šta je sa tobom?

– Pa…imala sam neozbiljne veze do Krisa, on mi je bio prva ozbiljna veza, venčali smo se i…

– Kad?

– Pre pet godina.

– Nemate dece?

– Ne.

– Zašto?

– Pa…komplikovano je.

– Shvatam.

– Ne tako…ja nisam sigurna da li želim decu – ugrizla se za usnu.

– To nije neuobičajeno – ni ja nisam siguran da ih želim.

– Hvala – nasmejala se.

– Samo mislim da nemam taj instinkt – slegnula je ramenima.

– Ima vremena, mlada si.

– Znam šta ne želim.

– Šta kaže Kris na to?

– Nisam mu rekla.

– Takva tema nije iskrsla u braku?

– Bili smo fokusirani na firmu.

– Zajedno ste je osnovali?

– Da.

– Zašto onda izgleda kao da si ti glavna? – prepoznao sam to.

– Ne, firma je Krisova, ja samo…

– Upravljaš njom. Nije teško zaključiti, ja sam veliki klijent, a ti radiš sa mnom. Oni tipovi na večeri…ti si vodila glavnu reč.

– Dobra sam u svom poslu. Kad smo kod posla imam dobre vesti. Pronašla sam dva naselja i već pregovaram sa ljudima oko preseljenja.

– To jesu dobre vesti.

– Jesu…o filmu.

I tek tako prestali smo da pričamo.

1.

Bojana

Generalno nije dobra ideja držati u kući tipa kojeg je neko očigledno pokušao da ubije. Još gore je ako taj tip ima tetovaže. Dok sam ga skidala i prala skorelu krv sa njegovog tela, uočila sam niz nepovezanih brojeva i neke znakove. Ne znam, možda su zatvorske tetovaže. Samo zatvorenici imaju ovoliko tetovaža i ovakvo telo jer imaju puno vremena za vežbanje. A tu su i ožiljci. Zbog njih sam umalo zaplakala.

Doktor sam od skoro i uskoro počinjem zvanično da radim, ali umem da prepoznam ožiljke koji su nastali u detinjstvu. Neko je ovog čoveka mlatio na mrtvo ime kad je bio dete i nisu samo ožiljci u pitanju, već i neki loše zarasli prelomi. Bože… šta su mu radili?

Izvadila sam mu metak iz levog ramena, ušila povredu koju je dobio na čelu, očistila manje povrede od stakla jer je izleteo kroz vetrobran i pregledala ga ručno koliko sam mogla. Verujem da nema unutrašnje krvarenje i molim se da se probudi jer mu drugačije više ne mogu pomoći. Pokrijem ga i izađem iz sobe.

– Je li budan? – pita me mama.

– Ne, ne znam kada će se probuditi – priznam.

– Učinila si sve što si mogla, dušo – tata mi kaže utešno.

– Jesam.

– To je bila užasna nesreća. Kako nisu videli koliko je put klizav? Potrajaće dok službe ne raščiste puteve, sigurno dva-tri dana – tata se mršti.

– Nadam se da neće navući neku infekciju, iskreno, bez antibiotika ne piše mu se dobro – kažem.

– Sva sreća što ste ga pronašli – mama kaže.

– Zahvali se tatinoj ideji da me vodi u lov na ovoj mećavi – namrštim se.

– Onaj tip u tvojoj sobi se sigurno ne žali, jer da ga nismo pronašli, niko ne bi ni znao da je sleteo s puta. Bio bi mrtav.

– Tačno, šteta što je onaj drugi mrtav. Jesi li obavestio policiju? – pitam ga.

– Jesam, ali ne mogu doći dok se putevi ne raščiste. Previše je napadao sneg u ova tri sata, a kao što vidiš, i dalje pada. Zarobljeni smo ovde.

– Sledeći put kad poželiš da idemo nekud na odmor, neka to bude neko naseljeno mesto – mama kaže.

– Ali tamo ne mogu da lovim – tata pametuje.

– A ovde smo zaglavljeni. Bojana počinje da radi od ponedeljka.

– Dotad će raščistiti puteve, ne brini – tata teši mamu.

– Aha.

– Idem ja do ranjenika – rešim da ih ostavim da se sami raspravljaju.

– Ja ću da dremnem, zovi ako ti treba pomoć.

– Hoću, tata.

* * *

Nisam rekla roditeljima da sam izvadila metak iz nepoznatog tipa. Ne znam kako bi reagovali. To nije mala stvar i sigurno im se ne bi dopalo, ali ja sam doktor, zavetovala sam se da ću spasti apsolutno svaku osobu koju sretnem kroz karijeru. Oprala sam njegovu odeću, ali, nažalost, nisam pronašla nijedan dokument, tako da nisam uspela da otkrijem njegov identitet.

Umorno sednem pored njega na krevet i pogledam ga. Ne znam da li je lep, ali da je upečatljiv, jeste. Ima izražene arkade, snažnu vilicu, skoro je ćelav, što mu daje neki zao izgled, i ima telo za desetku. Koliko moraš vežbati da bi bio u ovakvoj formi? Da, to i mislim, zatvorenik.

Dodirnem nežno njegovo lice i spustim se do njegovih usana…

Ma šta ja to radim?! Povučem ruku i pokrijem se ćebetom. Ovaj odmor definitivno nije dosadan. Ko bi rekao da ću spavati pored onesvešćenog tipa koji je možda zatvorenik? Ah, Hipokrate! Ti i tvoja zakletva…

1. Suđenje

Anabela

– Hej. Pronašli su našeg izgubljenog direktora. – Melina ulazi u moju kancelariju.

– Zaista? – okrećem se ka njoj iznenađeno.

– Da. – Upalila je TV.

Odslušale smo reportažu o hapšenju Adama Tejlora koji je priveden direktno iz bolnice.

– Šta se dogodilo? Naši istražitelji nisu mogli da ga pronađu – tražimo ga danima.

– Ubio je ljubavnicu.

– To nije moguće. Kako su rekli da se zove žena?

– Bet Konor.

Uzmem tablet i pronađem sastanak sa Bet Konor.

– Imao je sastanak sa njom pre tri dana. – Uzmem telefon i pozovem našeg advokata.

Nakon desetak minuta razgovora saznam da je gospodin Tejlor već okupio tim advokata.

– Možeš li da veruješ? –čudi se Melani.

– Ne. Mislim, to ne liči na njega. – Namrštim se.

– Odakle znaš? Mi ga nikad nismo upoznale.

Iako radimo za Adama Tejlora niko od nas ga ne poznaje lično.

– To je tačno, ali ja se čujem sa njim skoro svakog dana. Znam kako se rešava ljubavnica, jer ih se ja rešavam.

– Možda mu je prekipelo. – Odmahnula je rukom.

– Ne budi smešna.

– Šteta, tako zgodan čovek – izdahnula je.

– Pokušaću da saznam šta se dešava.

– Javi mi, važi? Želim da znam da li da tražim drugi posao.

– Ja volim ovaj posao – zaključim tužno. – Ne želim drugi.

Sastala sam se sa našim advokatima i saznala sam loše vesti. Gospodin Tejlor je dobio snažan udarac u glavu i kao posledica toga ne seća se šta je radio 19. 4, dana kad je ubijena njegova ljubavnica Bet Konor. Doktori ne veruju da će povratiti pamćenje, a policija ima njegove otiske na pištolju kojim je ubijena devojka, a pronašli su i njegovu spermu u njoj. Ukratko, gospodin Tejlor ide u zatvor na duže vreme.

* * *

Volim svoj posao. Asistent sam Adama Tejlora i bukvalno sam iznad svih njegovih šefova u kompaniji. Nemam radno vreme i dosadnog šefa koji mi visi nad glavom, jer ga nikad nisam ni upoznala. Imam ogromnu platu, jer osim poslovnih, završavam i njegove privatne poslove. Ja sam njegove oči, uši i usta. On kaže samo „želim“ i ja to ostvarim. Zato me toliko i plaća.

Adam Tejlor bukvalno je svuda po svetu. Nema stalnu kancelariju, jer „Korporacija Tejlor“ poseduje nekoliko firmi i ponekad se pitam je li on u stvari duh. Ali jasno je da nije, jer znam svaku sitnicu o njemu. Znam gde je u svakom trenutku. To me rasvesti. Možda on ne zna gde je bio i šta je radio, ali ja znam. Samo treba to da dokažem. Uzmem tablet i nazovem istražitelje koji rade za nas.

Adam

Slušam jednog od advokata koji mi govori kakav će biti moj život. Najbolje za mene, u ovom trenutku, je da priznam ubistvo i nagodim se sa tužiocem, jer tako dobijam manju kaznu.

Ja, čovek koji ima milijarde na svom računu.

Ja, jedan od najmoćnijih ljudi u ovoj državi.

Ja, čovek koji ceni život.

Nisam ubica, ali isto tako ne mogu biti siguran u to, jer se ničega ne sećam. Ne mogu se setiti jednog jedinog dana svog života. Dana kada sam, navodno, postao ubica. Ali jedno znam. Neću priznati ubistvo.

– Idemo na suđenje – kažem.

– Gospodine, kao Vaš advokat savetujem Vam da…

– Idemo na suđenje – prekinem ga. Ako me porota osudi, lakše je isplanirati bekstvo iz sudnice nego iz zatvora. Plus mogu dobiti na vremenu. Želim ekspresno suđenje.

– Ne mogu da garantujem…

– Ja ću se za to pobrinuti – mnogo ljudi mi duguje usluge, vreme je da ih naplatim.

– U redu – slaže se advokat, iako protiv svoje volje.