-
Black Beauty
900 rsdPRVO POGLAVLJE
Na samom ulazu u grad popustila sam stisak na ručici gasa. Nekako mi se nije žurilo u skladište. S obzirom na to da je i ova operacija prošla glatko, znam da je žurka već uzela maha i da ću opet morati da glumim zadovoljstvo. A bila sam sve, samo ne zadovoljna.
Nikada nisam ni mogla biti zadovoljna, da se razumemo. Majke se ne sećam. Ne sećam se bukvalno ničega što se tiče prvih pet godina mog života. Najranije sećanje koje posedujem je ono kada su me odveli njemu, a tada mi je bilo šest godina.
Sećam se dvoje ljudi u odelima, između kojih sam stajala, i odbila da pogledam u čoveka koji je bio veći od najvećeg čudovišta. Imao je ljutit pogled, crnu kosu i izražene zelene oči, koje su me gledale kao da sam blato na njegovim čizmama. Sećam se i da mi je u jednom trenutku podigao bradu, zagledao se u moje oči, te se osmehnuo. Taj zlobni osmeh podsetio me je na Češirsku mačku, a nje sam se užasno plašila, iako sam volela tu bajku.
Tresla sam se od straha kada se grleno nasmejao i cinično zahvalio, socijalnim radnicima, koji su tri godine pokušavali da ga pronađu, jer nije koristio svoje pravo ime osim onog bajkerskog, otkako se pridružio klubu.
Ime mu je bilo Black Skull, ne Jonahh Bishop, kojeg su tražili u sistemu. Taj čovek, moj biološki otac, čije ime se nalazilo na mom rodnom listu, netragom je nestao 1990-e godine.
Sticajem okolnosti, prilično sudbonosnih, završio je u pritvoru zbog barske tuče i tako su mu ušli u trag. Po njegovim rečima, to je bio prvi i poslednji put kada su ga uhvatili. Štaviše, bio je veoma ponosan, jer je dvadeset pet godina predsednik MC kluba, koga su samo jednom na delu uhvatile pandurske svinje.
Toga dana, tri puta sam se prestravila: prvi put, kada sam videla da je ogroman; drugi put, kada se nasmejao, dok je tetovaža crne lobanje poskakivala na njegovom vratu; a treći, kada je progovorio.
„Koji kurac da radim sa njom?!“ Dubok glas protkan ljutnjom naveo me je da zadrhtim još jače, te sam se privila socijalnoj radnici uz noge. Nimalo nežno me je odgurnula od sebe i odgovorila mu:
„Gospodine Bishop…“ Početak njene rečenice prekinuo je glasan udarac šakom o sto.
„Da li si glupa, ženo? Rekao sam ti da se zovem Skull. Black Skull. I nisam gospodin, zapamti to!“, dreknuo je jače, a ja sam, zbog tona njegovog glasa, poželela da se sakrijem. Neće me valjda ostaviti sa njim? On nije moj tata, on čak nije ni dobar čika, sećam se da sam pomislila, dok su mi se suze skupljale u očima.
„Pogledajte je, to je vaša ćerka, ne možete je se odreći! Puno je sirotište dece koja nemaju nikoga, ali ona ima vas“, teta je tiho rekla glasom, obojenim strahom.
„Ono što ja vidim je štene. Jebeno štene koje će postati kuja. Da je muško, pa da je zadržim, ali ovako…“ Odmahnuo je glavom. „Ponovo te pitam, koji kurac da radim sa njom? Ovo je moj život.“ Pokazao je na mračnu prostoriju. „Treba li ovde da raste? Među svim ovim drkadžijama?“
„Možda, kada biste iznajmili kuću.“
„Ti si stvarno jedno glupo žensko čeljade, nisi li? Hajde sada umukni i budi lepa, a pusti nas dvojicu da se lepo ispričamo! Ono što ti ne shvataš je da ja ne želim jebenu kuću, ne želim da menjam svoj jebeni život i sigurno ne želim štene koje će zavisiti od mene.“
Iako sam bila mala, bolele su me njegove reči, jer ja nisam bila štene ja sam bila devojčica, neželjena, ali ipak njegova. Svoj pogled, koji sam do sada držala prikovan za pod, buntovnički sam podigla i pogledala ga ravno u oči.
„Ja nisam štene“, rekla sam tiho, jer mi se od straha steglo grlo, ali se nisam mogla zaustaviti.
„Ne čujem te. Vidite…“ Pokazao je rukom na mene. „Čak ni ne kevće kako treba.“
„Nisam štene. Ja sam devojčica, zovem se Megan, imam šest godina, na jesen krećem u školu i ja neću da mi budeš tata! Ti si zao i nepristojan i ja neću da ostanem sa tobom!“, vikala sam koliko me je grlo nosilo, dok sam stiskala male ručice, ne bi li zvučala još glasnije.
„Opa, štene ima potencijala.“ Opet se zabavljeno nasmejao, a mene je srce bolelo, jer je neko ko bi trebalo da bude moj, na mene gledao kao na uličnog psa.
„Nisam štene. Nisam štene. Nemoj mi govoriti da sam štene, jer si ti onda pas lutalica; džukela koja je napravila štene i otišla!“
Teta pored mene je glasno uvukla vazduh u sebe, kada je zakoračio prema meni. Verovatno je pomislila ono što sam i ja. Udariće me. Udariće me i ubiće me na mestu. Ali nije. Kleknuo je ispred mene i mrzovoljno je priznao:
„Ja jesam džukela, i to najveća. Jesam ološ, takođe sam i zao. Tebi nije mesto pored mene. Ti jesi moje dete, i to ne mogu da osporim, ali te ne mogu zadržati. Ja nisam stvoren da budem otac.“
„Ali rekao si da bi me zadržao da sam dečak. Ja mogu da budem dečak.“ Suze su mi se slivale niz obraze, jer sam dugo bila sama u onom sirotištu. Svi su imali nekoga, ali sa mnom niko nije hteo da se druži. Govorili su mi da sam čudovište i da ih moj pogled plaši. On ima isti takav pogled i ja mogu da ostanem sa njim, jer me se on jedini neće bojati. „Neću da budem čudovište, nisam štene, ali mogu da budem dečak.“
U očima sam mu videla promenu, tada nisam znala šta to znači, ali vremenom, kako sam rasla, shvatila sam da je moj otac nekada dozvoljavao da se vidi ogromna količina bola koju je nosio sa sobom.
„Imaš nedelju dana da mi pokažeš zašto bih te trebao zadržati“, šapnuo mi je na uho, ali je njegov šapat bio dovoljno glasan, da je čovek, koji je stajao sa moje leve strane, prvi put progovorio, zbog onoga što je čuo.
„Niste valjda ozbiljni? Ne možete sopstveno dete uzeti na probu. Postoje procedure, postoji zakon…“ Moj otac se polako uspravio, pržeći pogledom, i prišao, sada već uplašenom čoveku.
„Ja jebeno mogu kako hoću. Vaši kurčevi zakoni u mom svetu ne postoje. Jesmo li se razumeli?“ Sačekao je da oboje klimnu glavama, pa je nastavio: „Za nedelju dana se vratite da saznate šta sam odlučio! I nemojte misliti da će vam se izostanak za nedelju dana opravdati. Ponavljam, pojavite se ili snosite posledice.“
„Ne možete nam pretiti tako, mi smo…“
„Vreća službenih govana kakve ja smeštam gde im je mesto.“ Namignuo mi je, pa se ponovo spustio na koleno, ali ne pre nego što im je nemo dao znak da su završili sa svakom pričom.
„Od danas, pa dok ne odlučim šta ću sa tobom, drži se blizu mene, ali dovoljno daleko da mi se ne motaš oko nogu! Ovde ima previše ljudi i bilo bi najbolje kada bi se stopila sa mestom.“ Umorno je protrljao lice i uzdahnuo. „Šta ću sa tobom koji kurac? Nemaš ti pojma šta znači „stopiti se“ zar ne?“
Odmahnula sam glavom i tiho rekla: „Objasni mi!“ Videla sam bljesak ljutnje i tada sam shvatila da bi najbolje bilo da brzo naučim, jer ovaj čovek preda mnom nije imao strpljenja za podučavanje nego za naređivanje.
„Stopiti se, znači uklopiti se. Biti neprimetan, sklanjati se sa puta drugima kako te ne bi primetili. Ali, jebote, kako to izvesti?“, upitao je frustrirano sam sebe, pa je skočio na noge i zaurlao.
„Nemam ja vremena za ova sranja! Sačekaj me tu!“ Izjurio je iz prostorije i zalupio je vratima toliko jako da su se zatresli prozori.
Tog trenutka htela sam da se zavučem u neki ćošak i da plačem, ali nisam smela, jer dečaci ne plaču. Približila sam se pisaćem stolu na kojem je stajao nož.
Plašila sam ga se jer je bio veoma dugačak, no dečaci se nisu smeli plašiti, pa sam ga uzela pažljivo u ruku. Čak i tako mala, iznenadila sam se njegovom lakoćom, bio je lakši od onih sa kojima smo sekli hranu u sirotištu. Okrenula sam ga sa strane i na njegovoj glatkoj, uskoj površini uspela sam videti svoje oči. Tada sam sama sebi rekla: „Ili ćeš biti čudovište ili dečak.“ Spustila sam nož, te sam u čaši za olovke pronašla makaze, pa sam se sama primila posla.
Svoju crnu kosu, ošišanu do ispod ušiju počela sam da sečem, pramen po pramen, i to otpozadi, jer sam želela još malo biti devojčica.
Zabavljena poslom nisam čula da su se vrata iza mene otvorila, ali sam čula urlanje: „Šta to radiš, jebote?!“ Poskočila sam i zasekla sam deo između palca i kažiprsta. Oštar bol me je presekao, ali sam naterala samu sebe da ne vrisnem niti da pokažem da me boli. Okrenula sam se prema vratima i tamo sam zatekla svog oca i ženu, čiji je miris parfema gušio, a lice joj je bilo previše našminkano. Drugo nisam mogla videti, jer je stajala iza njegovog ogromnog tela.
„Šišam se. Dečaci nemaju dugu kosu“, rekla sam mirno, dok sam se trudila zadržati suze bola koje su mi štipale nosić i pokušavale se rasuti po obrazima.
„Kučko, sredi ovaj nered i uradi nešto sa njenom kosom! Od sada je tvoja briga. Nemoj da joj se nešto desi, jer ćeš meni odgovarati. Jasno?“ , zarežao je kroz zube, ne skidajući pogled sa mog lica.
„Razumem, Skull.“
„Odlično, sada mi se obe gubite s očiju!“
Danas, mogla bih reći da negde pripadam. Pripadam ovde, pripadam njemu. Ne postoji ništa što ne bih uradila za njega. Zadržao me je, pružio mi je život pun neizvesnosti, opasnosti i straha, ali me je naučio kako da preživim.
Da li kao muško ili kao žensko, ne znam, ali znam da sam mu bila desna ruka, iako to nikada ne bi priznao. Od sebe sam napravila sina kojeg je želeo, a on od mene tajno, veoma smrtonosno oružje, koje je koristio.
I da se ne lažemo, oboje smo imali koristi jedno od drugog. Bez obzira na činjenicu što nije bilo neke preterane ljubavi između nas, postojalo je ogromno poštovanje, i to mi je bilo dovoljno.
-
Neonski anđeo
900 rsdLos Anđeles
Avgust 1998
Plaža Santa MonikaMama nije prestajala da se žali otkako smo izašli iz kuće. Deset puta je rekla da sam nevaljala. Ma, rekla je više od deset puta, ali sam ja posle desetog prestala da brojim.
– Hju, uopšte nisi dobra. Pogledaj, nokti su mi uništeni!
– Ali, mama… Samo sam htela da te obradujem cvećem. – Pokušala sam da joj objasnim, ne shvatajući toliku uzbunu oko tridesetak cvetova nacrtanih duž zida.
– Baš si me obradovala. Ne smej se. Ben! I ti si isti kao ona. Đavolčići jedni, eto šta ste vas dvoje.
Mnogo je smešna kad se duri. Ljuta je zato što je morala da riba zidove, čim je ustala. Volela je ujutru duže da spava, a ja sam jutros ustala rano i iscrtala zid u hodniku cvećem. Znala sam da je to ljuti, iako bi se uvek na kraju nekako odljutila. Moja mama inače jako voli cveće, ali iz nekog razloga ne voli ga nacrtanog na zidovima. Dok ona gunđa, tata se smeje i namiguje mi.
Danas je moj osmi rođendan. 11. avgust. Ove nedelje održava se letnji vašar na plaži. Raspust je, ali roditelji mojih drugara rade, pa će proslava mog rođendana za decu biti održana tek u subotu. Da ne bih danas bila tužna, izašli smo da prošetamo plažom, malo se provozamo na vrteškama i zabavimo se. Samo nas troje. Tata i ja ćemo se voziti. Mama ne voli vrteške, ali zato obožava šećernu vunu.
– Hajde da sednemo ovde da pojedemo sladoled. Šta kažete? Malo mi se zavrtelo od onih letećih kišobrana. – Tata izgleda umorno posle svih vožnji na kojima smo bili.
– Može. Vi sedite, ja odoh da vidim šta su nagrade na igrama pogodi metu i osvoji. Poručite sladoled od lešnika i čokolade za mene.
– Nemoj daleko, Hju! – čujem mamu kako viče za mnom.
Ispred prve kućice ima puno dece. Uglavnom su mlađa od mene. Gumenim loptama gađaju naslagane limenke. Ako sruše sve odjednom, nagrada je veliki plišani meda. Takvog već imam. Tata mi ga je osvojio prošlog leta. U drugoj kućici stoji okačena meta u koju se gađa iz plastične puške. Svako polje nosi neku nagradu, ali ništa mi se ne dopada. Tata jedne devojčice pogađa u centar mete i osvaja za nju roze haljinicu za princeze. Haljine koje meni mama šije su mnogo lepše.
Kod treće kuće stoje dva velika dečaka. Tata mi je već ranije objasnio da su to momci, a ne dečaci, jer nisu ni mojih godina, a nisu ni tatinih. Ja ih i dalje zovem veliki dečaci. Raspravljaju se. Jedan je stariji i veći. Govori ovom drugom da nikad neće pogoditi metu, jer nema fokus. Nemam pojma šta je fokus ali očigledno je nešto mnogo bitno. Njihove mete su pokretne. To su male ptičice koje izlaze iz kućica, ali nikad ne znaš iz koje će se pojaviti sledeća. Ako pogodiš deset ptičica u nizu, osvajaš glavnu nagradu, a ako pogodiš pet onda osvajaš utešnu. Uopšte mi se ne dopada ova igra. Gađanje ptičica nije zabavno, čak i ako nisu žive. Lepe su, plave, liče na onu koja iskače iz sata kod moje bake Odri, svaki put kad sat pokazuje podne. To joj je znak da treba da počne sa spremanjem ručka.
Krećem dalje, ali me privlače svetleća krila, koja su glavna nagrada u trećoj kućici. Onda vidim da su svetleći crveni rogovi za đavolčiće utešna nagrada. To mi treba. Želim ih i za mene i za tatu. Ako se sa njima pojavimo pred mamom, sigurno ćemo je nasmejati i oprostiće mi ono crtanje po zidu.
– Vaško, nikad nećeš uspeti ni pet u nizu da pogodiš, a o svih deset možeš samo da sanjaš. To sam i ja uspeo samo jednom. – Onaj stariji je baš neki davež.
I kakav je to nadimak vaška. Vaške nisu ljudi, to su bube koje napadaju ljudima kosu. Zbog njih devojčice moraju da se šišaju. Stejsi Rivs, iz mog razreda, ih je imala i mama je svakodnevno proveravala moju kosu, govoreći da ne zna kako će preboleti moje divne lokne ako bude morala da mi ih odseče, zbog vaški.
Onaj mlađi dečak uzima pušku. Pokušaće da osvoji nagradu.
– Hej, zdravo… – Pitaću ga da osvoji rogove za mene.
Spušta pušku i prevrće očima. Mislim da je malo ljut na mene.
– Šta hoćeš?
– Da li bi mi poklonio te rogove za đavolčiće, ako ih osvojiš?
Gleda me čudno.
– Nećeš krila? Obično devojčice žele ta glupa krila.
– Ne, meni trebaju rogovi. Jedni za mene i jedni za mog tatu. Ali ja ne umem da pucam.
– Znači, morao bih da pogodim dva puta po pet u nizu. To bi možda ovom krelcu zapušilo usta. Dogovoreno! Samo, ne smeš da me ometaš. Moram da nađem fokus.
– U redu. – Slažem se, praveći se da znam šta je taj fokus.
Od pet pokušaja, pogodio je dva. Ćutim, da ne bih oterala fokus, ako ga je našao, mada mi ne deluje tako. Ljut je. Pokušaće ponovo. Uzima municiju od čike koji radi u kućici i staje na obeleženu liniju sa koje mora da puca.
– Baš, baaaš želim te rogove. Sigurno osvajaš ovog puta! – uzviknem, jer znam da dečaci iz mog odeljenja vole kada navijamo za njih, dok igraju fudbal.
Dečak se kratko nasmeje, pa ponovo podiže pušku ka kućicama iz kojih ptičice treba da se pojave. Čika pritiska dugme i ptičice se pojavljuju. Prvu pogađa. Pogađa i drugu. Treću. Četrvrtu. Još samo jedna. Namešta se u bolji položaj. Zadržavam vazduh. Obara i petu! Skačemo oboje u isto vreme, dok se crvene lampice na kućici pale, jer je nagrada osvojena. Uzima rogove i daje mi ih. Svetle crveno. Stavljam ih na glavu. Sad još jedne, za tatu.
– Hvala. Misliš li da ćeš moći još jedne da osvojiš?
Stariji dečak dolazi do nas smejući se.
– Šta je, Vaško, ipak si uspeo? Ovo je veliki dan za tebe. A vidim, imaš i obožavateljku.
Mlađi dečak se zbog ovih reči zacrveni.
– Mala želi rogove za sebe i za svog tatu. Meni je to super trening. Ne lupetaj!
– Hej, ti, ostavi ga na miru! – Ljuta sam na velikog, nervira me.
– Izvini, mala… Neću da ti diram heroja. Evo, neka pokuša ponovo, možda mu je danas srećan dan.
Smeje se i sklanja se u stranu. Mlađi dečak ponovo kupuje municiju. Ipak će pokušati. Posle tri oborene ptice promašuje, ali odmah uzima novu municiju. Ne odustaje. Veliki se kezi, kao onaj dosadni Rodžer iz zadnje klupe sa kojim niko neće da se druži, jer je bezobrazan. Krade nam olovke i gumice.
Dečak je pogodio četiri ptice. Još samo jedna i imaću rogove i za tatu. Sat pokazuje da mu je ostalo još pet sekundi za pokušaj. Stoji miran, ali ne puca. Tri sekunde. Sprema se i pogađa. Pala je i peta pričica.
– Hju! – Tata se pojavljuje iza mojih leđa. – Sladoled se otopio, dete.
– Tata, pogledaj! – Pokazujem na moje rogove. – Imam rogove kao đavolčić. Ovaj dečak je osvojio jedne i za tebe.
Dečak pruža osvojene rogove tati. Izgleda zadovoljan. Onaj stariji prilazi kućici i uzima pušku. Sada će on da pokuša. Ali mene čeka sladoled.
– Tata, stavi svoje rogove, pa idemo kod mame! Rekla nam je da smo dva đavola. Zar ne?
Tata se smeje. Stavlja svoje rogove. Smešan je sa njima.
– Momče, hvala što si nam poklonio svoje nagrade. Da li bi slikao moju ćerku i mene ovde? Njoj je danas rođendan.
Mlađi dečak uzima aparat od tate i slika nas za uspomenu.
– Hvala ti. – Tata se zahvaljuje dečaku.
– Nema na čemu. I, srećan rođendan.
Odlazi nazad do kućice, a tata i ja idemo ka mami, držeći se za ruke. Mama nas primećuje i veliki osmeh se pojavljuje na njenom licu.
Po tom osmehu znam da mi je oprostila.
-
Promašena mladost
1.000 rsdDRUGO POGLAVLJE
Prva godina srednje škole
Ulaskom u Beograd shvatila sam zapravo kolika je to džungla. Toliki broj građevina, sve jedna do druge, nije mi bilo jasno kako ljudi uopšte mogu da žive tu. Nisam ni slutila da će to postati mesto kome ću postati privržena toliko da ne mogu bez njega. Pošto sam većinu puta provela u plakanju i slušanju majke kako me teši zabolela me je glava pa sam popila lek. Posle magistrale još kojih deset minuta trebalo nam je da dođemo stana. Kada smo se parkirali uvidela sam da moja okolina nije toliko loša. Zapravo, preda mnom se prostirao veliki park koji su okruživale zgrade unutar koga ste imali sve. Klupe, ljuljaške, klackalice, teren za košarku i fudbal bukvalno kao neki mini sportski centar u kom su se mališani pa čak i malo stariji mogli zabaviti. Čak su bile i sprave za vežbanje što mi se jako dopalo jer sam u to vreme baš nešto razmišljala da bi bilo pogodno da skinem koji kilogram. Nije da sam bila debela ili bilo šta samo sam htela da se zategnem da tako kažemo. Ulaskom u zgradu osetila sam odvratan miris. Ustajali mirisi iz podruma i mirisi psećeg izmeta su se naizmenično preplitali. Toliko se osećalo da sam zamalo povratila. „Okej prvi utisak i nije neki“ pomislila sam. Ušle smo u stan unutra se nije bog zna šta nalazilo mali hodnik koji je pretvoren u kuhinjicu, toalet i dnevna soba u kojoj su se nalazila dva kreveta, televizor, ormari i sto za ručavanje. Činjenica da je sve tako blizu i da je samo za mene nije bila tako loša. Izgledalo je kao da je moja soba prebačena u Beograd. Ubrzo smo se raspakovale i odložile stvari u ormare. Sreća pa i majka nije ponela puno stvari inače bi morali da pokucamo komšijama da pitamo imaju li mesta. Sredile smo se i dogovorile da malo kasnije odemo u obilazak novog kraja. Tako je i bilo posle popodnevne dremke koja nam je bila preko potrebna jer smo ustali rano, napustile smo zgradu. Spustile smo se kroz park do glavne ulice koja se zove Požeška. S obzirom na to da je bio 31. avgust vreme je i dalje bilo jako toplo pa su ljudi masovno bili u šorcevima i majicama napolju. Toliko golotinje, sve „na izvol’te“, ja nisam videla u životu, tačnije ne do tada. Toliko ljudi je stajalo na stanici da nisi mogao proći već smo išli iza trafike koja se nalazila tik uz stanicu kako bismo zaobišli rulju. Nakon par desetina metara počele su da se pojavljuju sve čari Banovog brda. Bukvalno grad u gradu! Na obe strane ulice prostirale su se zgrade i objekti. Gomila butika, apoteka, privatnih ambulanti, i naravno brze hrane koja se nalazila u svakom drugom lokalu. Nismo znali gde pre da gledamo. Usput smo uzele po parče pice u piceriji zvanoj „Pončo“ i nastavile dalje u razgledanje. Pica je bila neverovatno dobra! Već dok smo prošli pola ulice malo mi je manje smetala prvobitna gužva jer sam shvatila da se ovde stalno nešto dešava i da je to taj stil života koji se neguje u Beogradu. Naišle smo čak na „Mek Donalds“, čoveče ja sam za to čula samo od nekih prijatelja koji su dolazili iz inostranstva. Prešavši već celu ulicu shvatili smo da bi najbolje bilo da se vratimo kući jer je već bilo kasno. Upitali smo ljude koji su stajali na stanici koji nam autobus treba da stignemo do zgrade. Bukvalno šta god da bi naišlo bilo bi naš broj. Ubrzo je naišla neka trideset sedmica kojom smo došli do one prvobitne stanice odakle smo i krenule. Prešli smo ulicu i kroz park se popele opet do našeg stana. Bila sam baš srećna tog dana, možda je to bio i poslednji dan kada sam zapravo bila srećna u Beogradu.
-
Iskupljenje
900 rsdPonovo
Hana Miler
– Hana, šta radiš ovde, sutra se udaješ? – Amanda, moja prijateljica i ujedno koleginica, dolazi začuđeno do mene.
– Znam, ali glava mi je puna, treba mi skretanje pažnje.
Zajedno radimo za dobrotvornu organizaciju „Budi čovek”, i znam da imamo puno posla jer je neko pre dva dana donirao ogromnu sumu novca za izgradnju objekta deci sa posebnim potrebama, Bog zna da im je potreban prostor.
– Trema pred venčanje?
– Tako nekako – kratko slažem i spustim torbu na svoj sto.
– Nadam se da imaš brdo dokumentacije – nadam se, jer mi treba debelo skretanje pažnje.
– Naravno draga, znaš da te volim kad tražiš dokumentaciju – ozari se i namigne mi. Amanda mrzi dokumentaciju, a ja je koristim za skretanje pažnje što mi je u ovom trenutku preko potrebno.
Nakon dva sata skrenem pogled i pogledam u telefon. Sandra.
– Ne, sigurna sam da ne želim devojačko veče – javim se ozbiljno.
– Nisam htela to da te pitam.
– Nego?
– Mislila sam da donesem sladoled i da gledamo večeras filmove sa tužnim krajem?
– Stvarno? Ako su filmovi u pitanju, pristajem.
– Da, jesu – rekla je tiho.
– Sandra, je li sve u redu? – kao da ima još nešto.
– Da… Zapravo ne, razgovaraćemo večeras, važi?
– Plašiš me.
– Samo sam nešto saznala, razgovaraćemo večeras, u autu sam. Dolazim oko osam. – U redu, vidimo se večeras. – Ovo je bilo čudno, šta li je to nju moglo uzdrmati? – Meni nešto kažeš? – pita me Amanda. – Ne, razgovaram sama sa sobom – uputim joj osmeh i ponovo se posvetim papirima.
Parkiram auto u garažu i izvadim cipele koje sam malopre kupila. Sklopim oči na trenutak da oteram glavobolju koja je počela da me hvata. Predugo sam buljila u papire.
Na ulazu u lift srećem mog komšiju košarkaša.
– Zdravo, Hana – pozdravi me.
– Zdravo, Adame.
– Sa posla? – pita me ljubazno.
– Da, ti pretpostavljam dolaziš sa treninga? – pogledam u njegovu sportsku torbu.
– Da, trener je rešio da nas izrabljuje ove nedelje – požalio se.
– Kako život? – to me uvek pita.
– Komplikovano, kao i obično. Kod tebe?
– Isto kao kod tebe – malo se namršti.
Iako nikad nismo razgovarali, on zna da sam prošla kroz gadan prekid, video je nekoliko puta to na mom licu i video me je par puta sa Leonom pre toga. Isto tako, ja znam za njega i onu Engleskinju, bio je lud za njom, a ona je pokušala da mu uvali tuđe dete, bili su preglasni, čak je i policija reagovala.
– Žao mi je što to čujem – pogledam ga ozbiljno.
– Jesam li ti nekad rekao da mi je drago što te imam za komšinicu? – pita me dok izlazimo iz lifta.
– Nisi, ali osećam vibraciju – nasmešim se, patim od iste bolesti.
– Da, nadam se da ćeš biti srećna.
– Hvala, ali sreća je mene odavno napustila – tužno se osmehnem i ubacim ključ u bravu.
– Takvog anđela, nikad – značajno me pogleda i otključa svoj stan.
Zamislim se malo nad njegovim rečima i odmahnem glavom.
Ulazim u svoj stan i osetim nešto u vazduhu. „Je li to dim cigarete?“, namrštim se i potpuno nesvesno krenem ka svojoj spavaćoj sobi. Znate onaj trenutak kada samo znate šta treba da uradite, a ne razmišljate o tome šta radite? Ovo je bio taj trenutak. Samo sam ušla u svoju spavaću sobu ne razmišljajući o tome.
Nije ni morao da se okrene, ta ramena, vrstu odela, kosu, ruke, sat, to držanje bih prepoznala uvek. Ovde je u mom stanu. Zašto se čudim, on mi je pronašao ovaj stan i ima ključ, izgleda da sam zaboravila na to da može ući kad god poželi.
Progutam knedlu, ali sam nemoćna da progovorim, samo razmišljam o tome o čemu on misli dok gleda moju belu venčanicu, a gleda u nju, vidim to.
– Da li je kasno da odem odavde, jednostavno da se pravim da ga ne vidim i pobegnem glavom bez obzira – počinjem da razmišljam u sebi.
Ne, odrasla sam, sada sam žena koja stoji iza svojih odluka, sada sam osoba koja gleda svet sopstvenim očima a ne kroz njegove. Sada sam potpuno drugačija osoba, ali ipak još uvek njegova.
– Veličanstvena je, mogu samo da zamislim kako ćeš izgledati u njoj – progovori i cimnem se unazad.
Ne mogu da se kontrolišem, njegove reči me bole, zarivaju se u moje srce poput tankog bodeža i podsećaju me na nas, na ono što smo nekad bili.
Okreće se polako i mirno poput čoveka koji ima sve vreme ovog sveta. Znam da sledi udar za moje telo, bol za moje srce i patnja za moju dušu, ali i pored toga stojim mirno u mestu željna svega što mogu dobiti od njega.
Snažna čeljust, ubitačan pogled crnih očiju, kosa koju nikad ne češlja jer je previše oštra, crna je poput najcrnje noći. Sve je na svom mestu, perfektno, odmereno, hladno, suzdržano i bez ikakvih emocija. Znam da ovaj čovek nikad u životu nije pustio suzu, nikad nije žalio ni za čim i nikad, ali nikad se nije okrenuo iza sebe.
– Leone – prevalim jedva preko usana i molim se svim svecima da ne zaplačem, jer pred njim nikad nisam plakala zbog njega.
-
Razuzdani
900 rsdUvod
Maria
Budim se gotovo uvek pre budilnika. Rukom napipam sat i isključim ga.
„Zar je već vreme? Kao da smo legle malopre.“
Sara me gura a i ona takođe mora da ustane. Mrzim ovo doba godine. U stvari mrzim sve. Sada sam u fazi da mrzim svoj jadni život i jadnu sebe. Da mi nije Sare ne znam kako bih izdržala. Pre par godina došla sam iz Meksika. Rafael me je doveo jer je dobio stipendiju, a nakon pogibije roditelja više me ništa nije vezivalo za tu zemlju. Ipak, beda i siromaštvo samo su pojačavali moj strah i moje stanje. U današnjem svetu biti bogalj i nemati para nikako nije dobro. Zato je Sara insistirala da pođe sa mnom. Ona je moja dalja rođaka, koja takođe nije imala nikog bliskog. Tako smo se našle. Ja imam brata… ali… Teško je… Raf se nikad nije pomirio sa mojim nedostatkom. Brat mi je i volim ga, ali samim tim što živimo na suprotnom kraju grada i što niko ne zna da smo u srodstvu dovoljno govori da me se rođeni brat kao stidi. I to me ubija. I ubija mi samopouzdanje. Ipak, zahvalna sam jer me je odveo iz one rupe i pružio mi krov nad glavom. Konačno mi ništa ne fali. Imam svoju sobu. Nekog male stvari čine srećnim. Ja sam jedna od njih. Čista posteljina i krov koji ne prokišnjava.
„Kad radiš, Sarita?“
„Popodne. A ti? Kad imaš časove?“
„Isto. Hoćeš li da malo prošetamo?“
Mrzim jer mi treba pomoć. Skoro pa ništa ne mogu samostalno. Ustanem polako, lelujajući se. Još uvek se malo zanosim, mutno mi je sve pred očima, ali kad stavim moje teglare razaznajem slike.
„Polako, da li Rafael danas dolazi?“
„Ne. Javio mi je da ima obaveze.“
Kako se približava godišnjica smrti mojih roditelja, mene hvata panika. Sama sam u ovom svetu i teško mi je. Ali Sara me bodri svakog dana. U početku, nismo znale koje su mi mogućnosti i za šta bi mogla da se školujem. Onda je ona otkrila privatnu praksu koja sponzoriše ljude sa manama i osigurava im posao. Tako sam se pokrenula sa mrtve tačke. Moj izgled bio je druga.
„Maria, mi querido (draga moja), šta sam ti rekla! Ti si apsolutno prelepa! Devojke ubijaju za tvoju boju kosu, rade intervencije za podebljanje usana a ti imaš sve to prirodno.
„A telo, Sari? Ovo? Vidi me.“
„Samo treba da se zategneš. Čim sakupim malo para idemo na bazen i u teretanu ti i ja.“
„Sarita, ne želim da uzimam od tebe.“
Isto tako ne želim da uzimam od Rafaela. I on naporno radi, uči i igra fudbal da bi nam obezbedio bolju budućnost. Kada izađemo napolje udahnem sveži vazduh. Najviše volim rano ujutru da šetam, kada Sunce tek grane. Tada mi jedino ne smeta.
„Zaboravila sam, posle škole idem na vajarstvo.“
„Ok. Ja ću raditi do kasno. Čula sam u kuhinji da imaju neki banket. Ako ostane klope, donosim.“
„Važi. Hvala ti Sara, za sve.“
„Nema na čemu. I Maria, ti nisi svesna koliko si prekrasna.“
Sara mi je stalno to ponavljala. Da se ljudi ne ravnaju po fizičkom izgledu. Da se ne dele da bogate i siromašne. Već da svako ima dušu i srce i tek nakon upoznavanja istih, možeš da doneseš sud. Kao da je to lako? Kako kad nisam primala blizu nikog?! Na časovima i u školi jedva prozborim koju reč sa kolegama. Imam utisak da mi na čelu piše da imam manu. Sama sam sebi najveći neprijatelj. Nisam ni dečka nikad imala. Ne tako davno, u Meksiku poljubio me je Hesus, prijatelj koga znam ceo život. Poljubio me na rastanku i to je jedini poljubac za koji znam.
Još dve godine i biću fizioterapeut. Odlučila sam da uposlim ruke, umesto očiju. Toliko toga može rukama da se uradi. Može čak i da se priča rukama. A sad sam krenula i na vajanje koje me smiruje. Svu negativnu energiju usmerim na glinu i stvaranje skulptura. Učitelj nije zadovoljan, jer misli da u meni čuči talenat koji nikako da se ispolji.
Kaže, pravi trenutak će tek doći.
I bio je u pravu.
-
Odbačena
900 rsdII
Otac je očekivao važan poziv i pošto je morao da izađe na nekoliko sati, ostala je u kancelariji da dežura pored telefona. Nije bio prvi put da mu pomaže u letnjem periodu kada je bila slobodna od fakultetskih obaveza. Interesovalo ju je sve vezano za proizvodnju vina, mislila je da će se, kada završi studije, zaposliti u porodičnoj firmi i da će svojim radom doprinositi njenom napretku. Volela je Lázaro, volela je imanje koje su imali, nepregledne vinograde, male divlje plaže i ljude koji su je okruživali. Nije bila zlopamtilo, brzo bi zaboravljala Fionine nestašluke i male smicalice, gledajući na nju kao na nekoga ko još traži sebe. Zaboravljala je i na to što je majka uvek bila na Fioninoj strani, i što joj se ponekad činila dalekom i stranom. Taj nedostatak bi joj uvek nadoknađivao otac, sa njim je osećala veću i istinsku povezanost.
Često je prisustvovala njegovim poslovnim sastancima, upijajući svaku izgovorenu reč, jer joj je stalno govorio kako je ono što piše u knjigama jedno, a praksa nešto sasvim drugo.
Setila se očevih reči.
„Emice, moram da izađem, vratiću se brzo, trebalo bi da se sastanem sa jednim veoma važnim potencijalnim kupcem. Ako slučajno pozove ili stigne pre mene, odmah mi javi i budi veoma ljubazna sa njim!”, rekao joj je izlazeći iz kancelarije.
„Ne brini, oče!”, dobacila mu je, posmatrajući rasuta dokumenta po očevom radnom stolu.
„Ebi!”, pritisnula je taster na telefonu i pozvala očevu sekretaricu. „Molim te, uputi tog uvaženog gosta kada stigne u očevu kancelariju, nadam se da nije neki davež! Moraću malo da ga zabavljam dok se otac ne vrati.”
„Ooo, on davež? Nikako!”, zakikotala se Ebi.
„Poznaješ ga?”
„Naravno, a volela bih da ga upoznam i malo bliže i malo bolje!”
„Ebril, uozbilji se!”, blago ju je prekorela Emilija. Sekretarica njenog oca bila je nekoliko godina starija od nje i sa njom je imala jako dobru komunikaciju. „Treba li n e š t o da znam o dotičnom gospodinu?”
„Mmhhh, njam, njam… Slatkiš! Rado bih ga smazala za večeru!”
„A, to! Trebalo je da znam! Onda se ne brinem!”
„Nema te koja ga ne bi poželela, veruj mi!”, rekla je Ebril sasvim ozbiljno. „On je… kako da ti kažem… pravi dasa, ali i veliki ženskaroš! I ne verujem da te neće primetiti, kao i ti njega!”
„Ebi, ne preteruj! Šta ima da me primeti?! Ništa na meni nije za primećivanje što bi se dopalo takvom zavodniku”, uzjogunila se Emilija.
„Bože, nemoguća si!”, coknula je Ebi. „Ja bih sve dala da imam te tvoje oči i taj tvoj struk! Interesuju li tebe muškarci uopšte?”
„Bože me sačuvaj! Naravno! Samo… Pa, neću valjda da naskačem na svakoga koga vidim?!”
„Uf! Mogla bi malo da flertuješ, zabavno je! Uči, treba da zavedeš pravog!”
„Ma, daj! Još nemam nameru da se vezujem za bilo koga. A što se tiče zavođenja… bljak! Praviću mu društvo, ukoliko otac zakasni ili… Hoćeš li da se zamenimo?”, zakikotala se vragolasto Emilija.
„Kako misliš?”
„Pa, lepo! Ja ću sesti na tvoje mesto, ti dođi ovamo! Dajem ti priliku da budeš sa slatkišem i da ga zavodiš do mile volje! Mene ne privlači ono što žele svi!”, zvonko se nasmejala Emilija.
„A gospodin Riči? Zamisli da me nađe za svojim stolom?”
„Ne brini, reći ću da sam te poslala po neka dokumenta.”
„Pristajem…ali, ne snosim posledice, ideja je tvoja!”
U roku od dva minuta Ebril je ušla u kancelariju noseći sa sobom svoj ružičasti neseser sa šminkom. Emilija je pokupila dokumenta sa očevog stola, otišla u prostoriju pored, a zatim se udubila u čitanje, sve dok je nije prekinulo oštro kucanje na vratima Ebrilinog ureda. Nije ni stigla da kaže ono kratko „da”, kada je u kancelariju ušao visok i krupan muškarac.
„Dobar dan!”, obratio joj se. Njegov duboki melodični glas ispunio je celu prostoriju.
Pogled joj se sreo sa dve sjajne zvezde koje su treptale u njegovim crnim očima, crnjim od bilo koje noći bez mesečine. Telom joj je prošla blaga jeza. Uspravila se u stolici i zategla ramena videvši da je odmerava. Prepoznala ga je, znala je za njega, jer je njegov lik često krasio naslovnice tabloida. Bio je jedan od vlasnika lanca hotela i restorana na rivijeri, hotelijerski i turistički magnat, jedan od najpoželjnijih neženja Italije. Često je bio tema razgovora i u društvu njenih dugarica i svaka se izjašnjavala da bi sa njim rado provela barem jednu noć. Smejala se njihovim glupavim fantazijama, ali… njegova pojava, na samo nekoliko koraka od nje, probudila je i u njoj nešto slično. Osetila je kako je nekom specifičnom energijom i mirisom svežih citrusa ispunio prostoriju u kojoj su se nalazili. Nesvesno je zurila u njega ne mogavši da skloni pogled sa predivnih crnih očiju.
„Gospođice?”, trgao ju je njegov glas. „Ako ste zadovoljili svoju znatiželju ili nešto drugo, da li biste mogli da me najavite gospodinu Ričiju?”
„Kakvu znatiželju?”, upitala je malo višim tonom, pokušavajući da prikrije zbunjenost.
„Posmatrate me, pa…”, bacio je pogled na svoj ručni sat, „…recimo, dobrih tri minuta! Je li to običaj u ovoj firmi: klijent prvo prođe kroz ruke sekretarice ili…?”
„Ne budite drski!”, odgovorila mu je, osećajući kako crveni. „Samo ste me iznenadili!”
„Čime?”, uputio joj je još jedan razarajući pogled, izvijajući ironično uglove punih i lepo oblikovanih usana. „Nadam se da ste u svoj rokovnik upisali moju najavu od prošle nedelje i da ste o tome obavestili poslodavca. Danas sam u stisci sa vremenom, ali… sutra, prekosutra… rado bih se prepustio Vašim rukama.”
„Naravno! Da… Ne!”, rekla je ustajući iza stola kao oparena.
„Pretpostavio sam da je „da”, s obzirom na to kako me odmeravate”, drsko se nasmejao odmerivši njene pune i poluotvorene usne. „Nemam ništa protiv, malo zabave nije na odmet… Recite, kada?!”
Emilija je prekrstila ruke na grudima, zauzimajući odbrambeni stav.
„Ne samo da ste drski, nego ste i bezobrazni!”, rekla je ponovo povišenim tonom.
On je pogledao ispod skupljenih obrva, očigledno ne hajući za njenu ljutnju.
„Zanima me šta je „ne”? Gospodin Riči nije upoznat sa mojim dolaskom?”
„Možete ući u oče… očekivano vreme… Samo, malo ste poranili, gospodin Riči još nije stigao!”, rekla je ljutito. „Da Vam to nije običaj?”
„Šta?”
„Da budete tako nekulturni i nasrtljivi prema tuđem osoblju ili ste isti takvi i sa sopstvenim osobljem?”, rekla je, ne razmišljajući ni ko je on ni zašto stoji ispred nje.
Na trenutak se namrštio i rekao:
„Svako dobije ono što traži!”
Kakav drznik!, pomislila je i brzo pritisla taster na telefonu, dajući mu tako do znanja da je njihov razgovor završen.
„Ebril, stigao je gospodin…”, u momentu nije mogla da se seti njegovog prezimena. Zacrvenela se još više, što zbog ljutnje, što zbog neprijatnosti koja ju je najednom preplavila.
„Lombardi”, začula je duboki glas od koga je poskočila, jer ga je čula skoro na svom uhu.
„Maximilijano Lombardi”, drsko joj se nasmešio.
„Gospodin Lombardi”, rekla je podižući svoj pogled prema njegovom licu.
Stajao je na pola metra od nje, svojim bedrima blago naslonjen na sto. Drsko ju je odmeravao i dalje, spuštajući pogled od korena njene kose, pa sve do donje tačke V-izreza na tankoj bluzi. Od tog pogleda se naježila, učinilo joj se da poput sitnih strelica prodire i ispod bluze.
„Zašto ste se zacrveneli? Je li to zbog vaše neefikasnosti ili zbog nečeg drugog?”, uputio joj je pitanje propraćeno osmehom, koji je njegovom licu davao još muževniji izgled.
Otvorila je usta da odgovori, ali ju je prekinulo otvaranje vrata. Njen otac je ušao u kancelariju.
„Oh, stigli ste, gospodine Lombardi! Izvinjavam se, nadam se da ne kasnim mnogo!”, rekao je gospodin Riči pružajući mu ruku.
„Nema problema”, odgovoro je Maximilijano Lombardi pružajući ruku Fabijanu Ričiju. „Vodio sam zanimljiv razgovor sa Vašom…”
„Ah…”, prekinuo ga je gospodin Fabijano. „Drago mi je da ste se upoznali. Pređimo u moju kancelariju. Emilija, gde je Ebril?”
„U kancelariji… sređuje neka dokumenta!”, odgovorila je, pokušavajući da spreči podrhtavanje glasa.
U tom momentu Ebril se pojavila na vratima osmehujući se.
„Dobar dan!”, oglasila se upućujući Maximilijanu jedan od svojih najlepših osmeha.
„Izvolite!”, pokazala je rukom u pravcu Fabijanove kancelarije.
On joj je uzvratio osmeh, pokazujući svoje lepe bele zube i ušao unutra, a za njim i Emin tata.
„Ufff, kako je zgodan!”, rekla je Ebril, nakon što su se vrata za njima zatvorila, a glas joj je bio nalik predenju mačke.
„I drzak, i pun sebe!”, frknula je Emilija. „Ne znam… da nas nisam uvalila u nevolju…”, rekla je skrušeno, izbegavajući Ebin pogled.
„Slušaj, Ebril, moram da idem! Reci ocu da sam imala neka neodložna posla!”
Kao furija izletela je iz kancelarije ostavljajući zbunjenu sekretaricu.
-
Medena & sponzor
900 rsdGodina 2016.
Ognjen
Nekada zaista ne treba ustajati iz kreveta, ova dva dana su dokaz tome. Po prvi put ne želim da ustanem iz kreveta. Nemam volje, iako sam dobro nakljukan lekovima. Nakon što mi je Pavle zbog Tijane sredio facu, davno zaboravljeni duhovi moje prošlosti su se probudili. Ne zaboravljeni, već duboko skriveni negde u malom kutku mog mozga i srca.
Nisam ljut na Pavla, ne zameram mu, i mada smo se rastali, razumem ga. Tijana mi je zaista postala draga. Ona mi je odgovarala jer je pristajala na sve moje uslove, na neki način bila je savršena za mene. Savršena, jer nije tražila više, nije tražila osećanja i srce. Bila je realna. Znao sam da i ona ima neki rep iz prošlosti, i nisam iznenađen što je ljubav bila u pitanju. Drago mi je zbog nje i što je konačno našla svoju sreću. Mada mi je promenio lični opis, Pavle je zaista dobar lik, a ona zaslužuje nekog takvog. Bila je uz mene kada se moja sestra Olivera porodila. Tako smo se i upoznali. Dobrica kakva jeste, nekako se savršeno uklopila u moj svet. Nije tražila ništa a opet me je puštala da budem ono što jesam, sponzor.
Da, to sam ja, onaj koji plaća sve. Tako je lakše, nema osećanja, svi znamo na čemu smo. Nema ljutnje kada se sve završi, lepo kažu: „čist račun – duga ljubav.” Poznat sam kao galantan, ali hladan. Nemam srca, ono ne kuca ni za jednu. Nikada. Osim jednom… Nekada davno.
Bila je… Pa bila je sve, ali to onda nisam znao. Nisam bio svestan koliko mi je značila dok nije otišla. Voleo sam je, a to nisam znao dok nije nestala. Moja Nata, moja Medena, moja sreća.
I sada, posle toliko vremena, kada sam mislio da se ne sećam ni njenog imena, da sam zaboravio kako izgleda osmeh na njenom licu, opet se pojavljuje u mom životu. Sam pogled na njeno lepo, ozbiljno lice, uzdrmao je moj savršeno miran svet. U mom životu je sve uređeno, znam ko sam, znaju ko sam, ne diraju me, ne diram ih. Sve se vrti oko posla, mojih klubova, lakih ženski, i naravno moje princezice Maše. Ona je moje sve. Za nju živim. Njoj dajem sve. Davno sam doneo odluku da svoju decu imati neću, greh na duši koji nosim je razlog te odluke. I opet kao i svakoj velikoj odluci u mom životu glavni razlog je bila moja medena doktorka, Natalija Medenica.
Kada sam je video pre dve večeri bio sam zapanjen promenom na njoj. Nije više ona nevina i naivna devojčica koju sam nekad znao. Sve na njoj je drugačije. Kosa joj je svetlija, grudi su joj punije, telo joj je sada telo zrele žene, a ne tek procvale devojke. Nekad je razdragani osmeh krasio njeno lice, a sada je tu ledena, profesionalna doktorka. Led u njenim očima je ono sto me je šokiralo. Ali život je tome naučio.
Uvek je bila nasmejana. Čak i kada sam bio najgrublji prema njoj, i kad je u očima imala more suza, zbog mene je osmeh uvek imala na usnama. Nekad je u mene gledala kao u Boga, a sad kao u mrava koga bi rado zgazila. Arogantno i umišljeno kopile kakav sam bio, mislio sam biće uvek tu. I bila bi, da nisam bio takav gad prema njoj. Volela me je kao nijedna, dala mi je sve, a kako sam joj vratio?!
Natalija
Sedim u zamračenoj sobi. Trebala bih da spavam i odmaram, ali ne mogu. Ne mogu jer već dva dana ne mogu da se sastavim. Ne mogu da se pomerim sa ove fotelje, smeta mi sve, čak i svetlo ekrana mobilnog telefona. Neko bi pomislio da sam flipnula. Možda i jesam, jer se već dva dana pitam – zašto?
Zašto se pojavio, i to u mom dežurstvu? Zašto, kad su godine prošle od poslednjeg susreta, dodira, pogleda, svega… Zašto ga je život naneo ponovo meni na put?
Ni u najluđim snovima ne bih pomislila da će moje dežurstvo biti tako turbulentno. To veče je tek druga noć koju radim. S obzirom na saobraćajne nesreće moja klinika je često puna raznih pacijenata kojima je moj rad potreban. Nije lako biti ovo što sam ja.
Nije, ali ja sam sa velikim naporom došla tu gde jesam. Nije lako biti najmlađi maksilofacijalni hirurg u Beogradu i okolini. Nije, ali ja sam to zaslužila. Radila sam naporno i evo me. Ali ništa nije moglo da me spremi za njega, za njegove dve fufice i podsetnik na prošli život.
Toliko napora i truda da sve ode u zaborav, palo je u vodu kad sam dotakla njegovo lice, njegov slomljen nos i zavirila u njegove proklete oči.
Jednom je Natalija bila mala, mlada i naivna, više nije.
Jednom je Natalija pustila srcu da diktira i vodi je. Jednom je Natalija dala sebe celu. Jednom i više nikad.
I zato se sad pitam – zašto? Kada je sve bilo spremljeno, sklonjeno, zapečaćeno i zaboravljeno. Zašto, Bože?
Dva dana ista meta, isto odstojanje. Ništa pametnija, ništa trezvenija. I boli me.
Jutros je stigla prva njegova poruka. Zašto ne razume reči: Ne želim više nikad da te vidim? Ne želim ništa od njega, ni glas, ni poruku, ništa. Pošto sam profesionalac, odradiću njegovu kontrolu i zatvoriću ta vrata jednom za svagda.
Ali poruke se nižu: Nato, srećo moja… Nato, Medena… Nato, moram da te vidim samo još jednom van bolnice… Nato, moram da ti objasnim…
Bole me.
Boli me svako slovo kad se setim svega. Boli me, jer mi srce drhti, a ne sme. Boli me, jer mi usta i oči jecaju bez glasa i suza.
I ponovo mi univerzum stavlja prepreku na put. I ponovo ga pitam zašto? Zašto i to sad kad mi je najbolji prijatelj ponudio brak. Zavrtim prsten na domalom prstu i uzdahnem.
Od ljubavi do mržnje, kažu, malo je. Ognjen i ja prošli smo sve faze. Kolikogod da sam ga nekad volela, toliko isto ne mogu da mu oprostim. Jer, sve sam mu dala, a kako mi je vratio?!
-
Zelenooka
900 rsdKat
Dovraga, zašto ne?
Millerov prijedlog i nije tako loš. Lova mi treba. Nije prvi put da prodajem sebe za lovu. Neka ide dovraga, živo me zanima koliko ću izdržati. Biti ljubazna, pristojna, suzdržati poriv da ga provociram.
Pravo pitanje je zašto pristajem na to. Idemo saznati.
Prošlo je par dana od našeg dogovora. Dobila sam lovu, dobila sam čak i stimulaciju, a sve što trebam raditi jest da ne provociram Millera. Trudim se čak i u sebi da ga ne zovem raznim nadimcima.
Pokušava li me preodgojiti, dobro mu ide. Ovaj radni tjedan mi prođe ipak odlično. Miller me ujutro dočeka na samim vratima i odmah ode na posao kao da smo dogovorili i minimalni kontakt. Jednako radim i ja, čim on stupi popodne u kuću, izlazim u žurbi.
Nakon toga jurim u čistionicu raditi, pokrivati Harperinu smjenu jer želim da se nakon mamine smrti odmori i provede u miru doma. Tako da sad nemam više vremena za svoje standardne poslove, što ne znači da me moji ljudi ne zovu i ne traže. Dapače… osjećam kao da žale za mnom. Baš se iz toga razloga ne mogu posvetiti ostvarenju Adamove želje. Ali ono što činim je dobro.
„Što se događa s tobom, Kat?” Sjedim za stolom za vrijeme ručka s Adamom.
„Molim?”
„Kat, jesi li bolesna ili imaš nekih problema? Jer previše si ovih dana… mirna.”
„Ne. Zdrava sam.” Odložim vilicu i nalijem u čašu soka.
„Ali nisi dobro. Nisi niti komentirala Millera već danima. Nisi pitala ni jesam li našao ključ.”
„Trudim se biti pitomija.”
„Molim? To je Miller naredio?” Adam me pogleda mrko i nezadovoljno.
„Ne može on meni ništa narediti. Pristala sam jer… ne znam ni sama zapravo. Trudim se, jako se trudim Adame, da mu nešto ne dobacim kad izlazim iz kuće ili ujutro kad sav namirisan prođe pored mene.”
„Malo sam… razočaran, Kat. Ne daj da te itko mijenja.” Nijema sam na ove riječi.
„Ne brini se Adame, samo glumim.” Podragam njegovu ruku i onda ga natjeram da nastavi ručak. Mali pogađa, ali ja testiram svoje granice, testiram sebe i nije tako loše. Ali bojim se… negdje ću puknuti… kad mi se skupi, nastupit će eksplozija koja će sve uništiti do temelja. Raula izbjegavam nazvati, to bi bilo previše sebično. Usredotočim se na Adama, ali i na promjenu koju s danima uočim na Milleru. Nakon točno tjedan dana glume i tišine među nama, koju prekinemo uz jedno dobro jutro ili doviđenja, Miller me dočeka na vratima, a onda krene u kuhinju za mnom. Malo me zbune njegovi koraci pa se okrenem i pogledam ga. „Zar ti ne moraš ići na posao?”
„Ne danas. Ostajem doma. Radim odavde. Želim malo biti s Adamom. I čuti od tebe kako on napreduje.”
„Od mene?”
„Da.”
„OK.” Požurim ispred njega i dohvatim prvo šalicu kave. Pomalo ulijevam sebi kavu iz aparata, kad začujem kako stolica struže po podu. OK. Pitoma Kat. Suradnja. Ljubaznost. Mogu ja to, pa nisam iz prašume, zar ne? Stoga dohvatim drugu šalicu i nalijem i Milleru kavu. S kap hladnog mlijeka i jednim Natreenom. Okrenem se da mu dodam kavu, a dočeka me njegov pogled put intrige. „Za mene?”
„Za koga drugoga”, odgovorim mu na čuđenje povodom mog postupka.
„Hm… Hvala?” Neobično je sjediti ovako blizu njega u ovoj napetosti i vagati svaku riječ. No pristala sam, podsjetim se.
„Onda, Ava, kako ti se čini Adam?” Idućih desetak minuta, dok nas Adam ne prekine, ispričam mu kako Adamu prolaze dani, kako vježba, a prije svega kako je zaista dobrog raspoloženja uvijek. Pričam mu kako igramo društvene igre i sve u svemu, uživamo. Sve to vrijeme Miller me gleda bez osmijeha, glave tek malo pognute. Prstima dira svoju čeljust, a usne drži potpuno stisnutima. Drukčiji je.
-
Gvardijan
800 rsdUPOZNAJ ME, DE LUKA! TI JESI JA
Rezidencija De Lukinih, San Antonio, Teksas
Jul 2011.Krupno, muško telo, izmučeno noćnom morom, bacakalo se po crnoj satenskoj posteljini, znojeći se. Poslednjih par noći je učestalo sanjao svog oca, kao nagoveštaj teških, zloslutnih dana. Ništa što je bilo povezano sa Marčelom de Lukom nije donosilo bilo šta dobro, pa čak iako je odavno bio mrtav.
Neki ljudi su bili u stanju i iz groba da muče. Marčelo je bio jedan od njih.
„Ja sanjam. Ovo je košmar. Probudiću se. Ti si mrtav.”
„Vredi li ti, moj De Luka, da se probudiš? Java ti je bolja?”
„Šta hoćeš?”
„Da se sećaš!”
„Sećam se, monstrume. Sećam se svaki dan šta si me naterao da uradim.”
„Dobro je da se sećaš, Lorenco. Dokle god se sećaš ko si i čiji si, znaćeš i gde ti je mesto. Ne budi takav mekušac.”
„Ne želim tvoje zaveštanje, oče. Davno sam napustio sve što ima veze sa tobom i tvojim angažovanjima.”
„Naravno da želiš. Želiš nju, zar ne? Želiš onu koja te nije dostojna po prezimenu. Želiš običnu ženu, jer si tu ljubav prema običnom nasledio od majke. Moći ćeš da je dobiješ i sačuvaš samo ako prihvatiš moje nasleđe. Samo tako ćeš biti dovoljno jak. Prihvati svoje gene, Lorenco! Uzmi svet za sebe!”
„Ja nisam ti.”
„Upoznaj me, De Luka! Ti jesi ja. Mi smo isti likom, kao dva identična odraza u ogledalu, kao dva identična lica zveri. Uzimamo ono što nam se prohte, a tebi se prohtela trenutno curica bez otmenosti i nasleđa. Želi je i tvoj nedostojni brat. Ta mala, mršava stvarčica je očigledno nešto posebno, čim se dva najmoćnija čoveka na svetu glože oko nje.”
„Neću dozvoliti Antoniju da je povredi. To je jedini razlog zašto je štitim.”
„Zašto misliš da je on želi povrediti, Lorenco? Možda je samo želi posedovati, kao i ti.”
„Ja je ne želim na taj način.”
„Laž. Laž. Laž.”
„Nije laž.”
„Kukavice!”
Smejao se, sve dok se njegovo telo nije udaljilo u nekoj sanovitoj, improvizovanoj magli, noseći taj zlokobni smeh sa sobom.
Bila je to prezentacija autentičnog porodičnog košmara.
Lorenco de Luka se probudio i uspravio na krevetu, mokar i neveseo. Stvar koju mora uraditi učiniće da zaliči svom ocu. Moraće je uzeti bez pitanja i oteti protiv njene volje, a tako sebi natovariti na savest još jedan greh. Antonijevo muvanje oko nje mu nije ostavilo drugog izbora. Bojao se da je ne povredi, a to je bilo nešto što nije mogao podneti. Zašto? To ni sam sebi nije mogao odgovoriti. Recimo, nije mu se svidela činjenica da sitan demon poput njegovog brata povredi anđela poput nje. Ako će se već neko igrati Raja i Pakla, to će biti on.
U toj igri, on će deliti karte iz svog špila.
Nije se mnogo premišljao oko svog sledećeg poteza.
Bilo je tri ujutro kad je podigao telefon i kratko naložio: „Namamite je!
-
Divlji
900 rsdKada sam se udala za Džeka, iako nije bilo svadbe već smo napravili samo simbolično venčanje, mislila sam da sam sa njim osvojila svet. Uhvatiti jednog takvog tipa bilo je za sve pojam, misaona imenica, ali ne za mene. Majka je oduvek govorila da sam toliko lepa da ću zasigurno pobediti na izboru za mis Amerike. Odmalena me je spremala za to. Njena agencija, Beauty’s, svakodnevno je rađala nove lepotice a ja sam bila izvan vremena. Kad sam pronašla Džeka i „upecala“ ga, shvatila sam da baš sve mogu. Rouz je bila totalno neočekivana prinova, zato i tolika razlika u godinama, skoro deset. Ali volim je i bliska mi je kao da i nema te razlike. A onda se sve sunovratilo. Majka je umrla, ja sam preuzela agenciju i možda bih i nastavila njenim stopama da me nije zadesila nesreća. Nesreća koja me je zauvek odvojila od modelinga, svetlosti velegrada i… muža.
„Sem…“
Sedela sam u omiljenoj ležaljci i ljuljala se. Ovo imanje me je smirivalo i davalo mi snagu. Kada se tata povukao iz firme i došao ovde, nisam znala zbog čega, ali sada znam. I njemu je trebalo mesto za beg, mesto za preboljevanje, mesto za samoću.
„Hej, tata.“
„Dušo, šta se dešava?“
„Ah, tata…“
„Semi, hajde da prošetamo. Možeš li?“
„Mogu.“
Još uvek sam po imanju šetala sa štapom koji mi je pružao kakav-takav oslonac. Odbacila sam ga i uhvatila tatu pod ruku.
„Dušo, pričaj sa mnom. Znam da nije sve tako kakvim ga predstavljaš.“
„Nije.“
„Vidi, zahvaljujem se Bogu svaki dan jer si živa. Ne bih podneo da sam i tebe izgubio. A samim tim što si živa želim da budeš sretna.“
„Joj…“
„Da. Nemam ništa protiv Džeka lično. Ispravan je, ali način na koji se ponaša prema tebi, to nije u redu. Ne, nakon nesreće. Mislio sam da će se promeniti, jebiga, žena mu je bila vezana za postelju a on je jurio tamo vamo kô muva bez glave. Šta bih dao da je Meri u krevetu, samo da je živa.“
„O tata, nemoj.“
„Moram. Ti i Rouz ste mi sve. Sve što sam stvorio u životu, jeste za vas dve. Rouz je dobro na univerzitetu i za nju ne brinem, ali ti Semi… pokazala si izuzetnu hrabrost i volju, ali si i dalje ranjiva. I mislim da je dobro što si pustila Džeka. Bolje je za oboje.“
„Znam tata. Ja više nisam ono što mu treba.“
„Ti si, dušo moja, baš ono što čoveku treba, ali Džek više nije taj čovek.“
„Tata, hoću da odem odavde. Vreme je. Osećam se dobro.“
„U redu. Da krenem sa tobom, za prvo vreme?“
„Ne treba. Znam koga ću da pozovem.“
„Koga?“
„Silviju.“
„U redu, zovi je, nek dođe, ali ne idete dok sve ne organizujem.“
Zagrlila sam tatu i poljubila u obraz. „Hvala ti.“
„Zapamti, Semi, sreća te čeka. Nije važno kad i gde, nije važno da li ima smisla ili ne, bitno da je prepoznaš kad ti se desi. I ljubav… još si mlada i volećeš ponovo.“
Nisam mislila na ljubav. Iako sam bila udata, podrazumevalo se da volim svog muža. I jesam, dok nije počela borba, dok nije počela drama. Dok svako od nas nije pokazao pravo lice.
-
Voajer
900 rsdRyan
Danas je trideset i treći dan otkako nijemo blejim kroz prozor. Trideset i treći dan otkako sam došao u ovo mjestašce, Bogu iza nogu, samo da pobjegnem od svijeta i ljudi. Svaki dan mi je isti: buđenje u osam sati, toalet, doručak, vježbe, tablete, televizija, ručak i onda sve iznova do spavanja. Brojim svaki taj dan, poznajem ga u minutu, svaki me guši i vuče u tamu, svakom priželjkujem kraj, ali onaj vječni.
Biti sam, osamljen, opet je bolje nego među svim onim ljudima jer ovako poznajem svaku svoju misao, svaki kutak svoje duše. Opet, ne poznajem se dovoljno jer se svaki taj prokleti dan pitam iznova.
Ne znam uopće zašto sam živ, zašto sam preživio ako ne mogu biti čovjek kakav sam bio. Da mogu vratiti samo jedan dan moga staroga života, uživao bih više, ljubio bih iskrenije, grlio snažnije i trošio lovu luđe. Danas nemam s kim uživati, koga ljubiti ni grliti, a nemam ni s kim trošiti lovu.
Kucanje na vratima trzne me iz razmišljanja, iako nema biti tko drugi osim Oscara, pa bezvoljno viknem.
„Naprijed.” Njegova ćelava glava proviri, pa se natjeram podignuti glavu s jastuka. Pogledam ga dok mi se obraća.
„Donio sam Vam doručak pa bih otišao do dućana po namirnice i u ljekarnu po lijekove.” Samo kimnem i posegnem za daljinskim upravljačem da upalim TV.
„Da Vam pomognem iz kreveta?” Ponudi se ljubazno kao i svaki put.
„Ne treba.” Mrzim ovo pitanje iz dna duše, kao da ništa ne mogu sam.
Posegnem za mobitelom te konačno upalim zvuk. Dvanaest poziva od sinoć i nekoliko poruka. Znam tko zove. Moja majka.
Prije nego sam doselio ovdje u Odessu, objasnio sam joj zašto napuštam Toronto. Roditeljska me kuća gušila, smetali su mi svi ti ljudi koji su svaki dan dolazili i na čijim sam licima gledao sažaljenje. Mislim da nitko ne razumije da me to peklo do boli. Trpio sam mjesecima nadajući se potajno da će me ta bol dokrajčiti. Kad sam shvatio da neće, jer život ne igra tako, pokušao sam samom sebi presuditi i okončati ovaj život. Ovo nije život. Ipak, u jednom lucidnom trenu, na samome rubu, odustao sam i ispljunuo sve tablete van. Nisam to mogao napraviti majci i sestrama, one su jedini razlog zašto sam živ, iako daleko od njih.
Kako je Lilly sve rjeđe dolazila i kako su me prijatelji, s kojima sam prije svaki dan provodio, sve rjeđe zvali, shvatio sam da se moram maknuti. Probudio sam se, izabrao ovo malo mjesto i kupio kuću na osami. Dao sam preurediti ovu najveću sobu na katu, ugradio dizalo i sobu opremio vrhunskom opremom za vježbanje, LCD TV-om i stereo uređajem.
Jedini lijek koji me za sada drži da ne poludim je glazba. Kad potonem i shvatim da se nemam čemu nadati u svom jadnom životu, uzimam gitaru i sviram. Jedino se tad osjećam živim, jedino tad kad moji prsti ljube žice i proizvode umjetnost, znam da sam možda ostavljen na životu zbog svoga talenta. Iako me svaka pjesma koja je istekla iz moje duše podsjeća na ono što sam imao, a sad više nemam; život na kojem su mi zavidjeli, život za koji bi se sa mnom svi redom mijenjali, a sada… Sada za one koji su mi bili bitni, ja više ne postojim.
Živ sam dok sviram i u ovim trenucima dok gledam van, u predivan vrt pun šarenoga cvijeća, kojega jedan stariji gospodin svaki dan dolazi zalijevati i brinuti se o njemu. Vrt nije moj, pripada kući koja se nalazi na samom kraju sela, udaljenoj od moje kuće svega pedeset metara. Tu nikada nisam nikoga vidio, samo vrtlara. Svako jutro promatram kako zalijeva, plijevi, presađuje biljke i kako se pažljivo i nježno odnosi prema svakom cvijetu. Predan mu je kao da njeguje najkrhkiju ženu.
Šarenilo boja draži moje oči dok gledam dolje kroz zavjese, božanstveni mirisi donose dah proljeća, koje postoji jedino u ovom trenu kad sjedim pred balkonom iza zavjesa i gledam van. Iz nekog razloga ova scena na mene djeluje umirujuće, daje mi osjećaj da sam dio svijeta koji živi u rapsodiji živopisnih boja i slatkih mirisa. Pogledam u plavetnilo pa opet u cvjetnu raskoš i potom moju monotoniju razbije neočekivana pojava.
Moje se oči šire jer prema vrtlaru korača smeđokosa djevojka, čijim se licem širi prelijepi osmijeh. Ušla je kroz dvorište i krenula prema čovjeku, potom sve stvari od nestrpljenja i izrazite sreće bacila na pod te prisno zagrlila vrtlara. Nije se snašao, izgleda, a ona ga i dalje grli srdačno. Stišće oči dok joj osmijeh i dalje postojano uljepšava lice te drži svoje ruke oko vrata ovog sretnog čovjeka. Potom se odmakne od njega te se zagleda u njegovo lice, zadržavajući pogled na njemu sve vrijeme dok pričaju.
Njen osmijeh me fascinira. Izgleda toliko iskren i nježan. Dugo me nijedna žena nije tako pogledala; nakon toliko vremena čežnja da osjetim ono što taj čovjek sad osjeća preplavi moju dušu, dok mu se ona osmjehuje. Čežnja za toplim ženskim dodirom i možda zavodničkim pogledom. Tog mi prije nikada nije manjkalo. Žene su mi se bacale pred noge, a ja, budala, nisam to koristio jer sam bio vjeran Lilly. Ženi koja me na kraju iznevjerila. Ženi kojoj sam htio dati sve, čak sam i prsten kupio.
Buljim i dalje dolje, stvarajući rukom tek mali razmak između zavjesa, u djevojku koja i dalje priča s vrtlarom, pa posvetim punu pažnju skeniranju njezinoga lica. Njezine su usne pune i sočne, kosa joj je smeđa i valovita, na njoj je šarena haljinica koja joj seže do koljena. Zgodna je. Nije baš moj tip, ali što da sad glumim, ja nemam više svoj tip žene, kad niti jednoj ne mogu pružiti ono što sam mogao prije.
Ne mogu skloniti pogled s nje jer se sve vrijeme smješka pa dira čovjeka po ruci odajući koliko su bliski. Okreće se oko sebe i čujem kako hvali njegovu brigu o vrtu. Prilazi cvijeću i divi se pa korača sve bliže mom balkonu. Podigne pogled prema gore, ali mislim da me ne može vidjeti iza zavjesa.
Minute prolaze u njihovom razgovoru, čujem polovično što pričaju, a potom vrtlar pokupi u torbu svoj alat i odlazi, ali ona… Ostaje? Pratim njezine pokrete po vrtu, a ona se i dalje smješka i miriše svaki cvijet. On je već spremio stvari u svoj kombi i ona još jednom mahne prije nego vrtlarev kombi napusti susjedno dvorište. U tom trenu pogled mi padne na plavi auto koji stoji parkiran do mjesta gdje je bio kombi.
Zar je ovo moja susjeda? Misao je koja bombardira moj mozak i uštrcava u moje vene dozu neke neopisive znatiželje.
Kuća ne izgleda kao da itko živi u njoj. Jedini znak brige upravo je vrt. Nikada nitko u kuću nije ni ušao ni iz nje izašao. Znam jer sate provodim na balkonu. I dalje pratim njezine pokrete dok se saginje da uzme svoje stvari s poda te potom uđe u kuću. Dalje ne vidim više ništa, a htio bih, pa me znatiželja natjera da posegnem za mobitelom i nazovem Oscara.
„Oscare, molim te, kupi mi dalekozor”, izdiktiram mu nakon što se javi i poklopim gledajući van, iako se više ništa ne zbiva.
-
Bila jednom jedna
500 rsd2.
Ne žalim što sam ga volela, jer me je naučio da volim, probudio tu sposobnost u meni.
Jovana Ivetić, citat iz bloga According to Jo
„Hajde da obećamo da ćemo se svake godine okupljati ovde!“
Grupa nas, čitav nekadašnji razred je izgovorio tu reč: Obećavam. Bilo je tako logično da hoćemo. Leto nakon završene srednje škole, puni energije, puni planova.
„Drvo art“ je samo još jedna od škola. Možda nije ni nalik tvojoj ili tvom svetu. Ali ako pogledaš izbliza, možda ćeš videti nekoga nalik sebi. Nekoga ko pokušava da pronađe svoj put ili samog sebe. Ponekad se čini kao da si jedini na svetu ko se bori, ko je frustriran, nezadovoljan… Ali taj osećaj je laž. Ako nađeš hrabrosti da malo izdržiš, neko ili nešto će učiniti da budeš dobro. Jer svima treba malo pomoći nekada. Četiri godine smo to bili jedni drugima, ta mala pomoć. Prve životne drame, prve ljubavi, prva razočaranja, prvi gubici – sve smo to delili, izdržali sve zajedno. Bili smo mladi i neiskvareni. Sve što ćemo učiniti kasnije biće dela nekih drugih ljudi, ljudi koji smo vremenom postali. Tog dana na Adi, mi još nismo bili ti ljudi iz budućnosti. „Drvo art“ je samo još jedna škola. Ali za nas je to bila utopija, savršen mir.
Jedna od nas je izvukla čakijicu iz torbe i na drvenom zamku ispisala IV6 zauvek, dodavši srce oko toga. Zadovoljilo me je to, delovalo je kao da je naša mala zakletva sada zapečaćena. Skupili smo prazne konzerve piva i bacili ih u kantu, pa uzeli svoje stvari da krenemo. Katarinina ruka se našla na mom ramenu, požurujući me da krenem malo brže ispred ostalih.
„Andrija dolazi po tebe?“, pitala me je šapatom. Klimnula sam glavom potvrdno i ugrizla se za donju usnu od nervoze.
„Biće sve u redu“, rekla je i svom snagom pritisnula usne na moj obraz.
Disanje mi se ubrzavalo svakim korakom, a dlanovi su mi postajali vlažniji. Bila je to pozitivna trema, puna želje. Kaća, koja je nastavila da korača tik uz mene, pričala mi je nešto, valjda savete šta da kažem, uradim. Nisam je slušala. Nenamerno, jednostavno su se svi zvuci oko mene utišali.
„Vidimo se, Jovana“, jedva sam čula kako mi više njih prigušeno govori. Otišli su u drugom smeru, a ja sam nastavila da koračam ka Andriji. Stajao je naslonjen na svoju ladu i gledao ka meni. Na sebi je imao maslinastozelene pantalone, koje su delovale kao da su za broj ili dva veće, i belu široku majicu. Njegova svetlobraon kosa se presijavala na suncu, pa se pojavio po neki plavi pramen. Nasmejao se širokim, naivno dečijim osmehom.
„Pa ćao“, rekao je i odvojio se od kola, napravivši nekoliko koraka ka meni. Njegove pune usne su dotakle moj obraz, a ruke se našle oko mojih ramena. Uvek me je grlio tako zaštitnički. Ili možda stvar nije bila u položaju, već kako je njegova blizina činila da se osećam. Udahnula sam duboko, da što bolje osetim njegov miris. Nikada nije nosio parfem. Majice su mu mirisale na omekšivač za veš. Ali ja sam volela miris njegove kože – kao rajsko voće koje niče bez semena.
„Koliko je prošlo, dve godine?“, odvojio se od mene i pogledao me u oči. Imao je večito tužni pogled, čak i kada bi mu se oči zacaklile od smeha. Zelene, boje smaragda. Trebalo mi je nekoliko sekundi da se saberem i shvatim da me je pitao nešto.
„Dve godine“, potvrdila sam.
Otvorio je vrata automobila i tek tada sam primetila kako se boja poklapa sa bojom njegovih očiju.
„Nisu neka, ali se kotrljaju“, rekao je nakon što smo oboje seli u auto.
„Dobra su, udobna“, odgovorila sam i zavalila se u pocepana kožna sedišta.
Okrenuo je ključ, jednom, drugi, treći put i tek onda uspeo da startuje mašinu. Bio je to hrapav, glasan zvuk.
„Kalemegdan?“ Potvrdila sam. Složila bih se sa bilo kojim mestom koje bi predložio, ali Kalemegdan mi je svakako bio omiljen. Pričali smo… O tome kako je diplomirao i traži posao. Imao je velike planove, da bude slavni reditelj. I kako planira da se bavi nekim sportom, verovatno nekim borilačkim. Kao usput je pomenuo da nije više sa onom devojkom. Nije joj rekao ime, ali bilo je jasno da misli na onu koju je izabrao umesto mene pre dve godine. Nisam bila ljuta na njega zbog toga. Bila sam klinka, koja je želela, ali nije umela ni da mu uzvrati poljubac. Dok smo se ljubili, ja sam nervozno razmišljala šta da radim usnama, a šta jezikom. Slavica je bila starija i od njega, a kamoli od mene. Njena zrelost mu je više pristajala. Nije bila lepa. Bila je sićušna i niska, što je nekako išlo uz njega, njegov niži rast, jer je pored nje izgledao viši. Od mene je bio viši tek nekoliko centimetara. Imala je čudan nos, pretanke usne. Želela sam da bude lepa. Želela sam da bude boginja kako bi mi bilo lakše što ga je ona dobila. Ali bila je samo prosečna. I ja sam njemu pričala o sebi. Kakva mi je bila maturska haljina, da sam primljena na Filološki i da i dalje želim da budem pisac. Kao usput sam pomenula da sam sama, da nisam ni sa kim u vezi i da mi je drago što je nazvao.
Nisam mu rekla to, ali za te dve godine nisam imala nijednog dečka. Nije da sam ga čekala, samo niko nije mogao da mi se svidi.
-
Do obala Goe
450 rsdKOD TOZU VAMPIRA – stajalo je na ovećoj, drvenoj ploči, ovalnog oblika, postavljenoj malo ukrivo, ispod krova drumske gostionice, trošne i zapuštene kao ničija raga. Iz odžaka se dimilo, a vrata behu blago odškrinuta, što bi trebalo da znači da je, nekim čudom, objekat još u upotrebi i da tu mogu da se okrepe putnici namernici, a ne da služi samo da privlači vrane i drugu i nebesku i zemaljsku gamad. Treba reći i da su vrata bila crvotočna i klimava kao babin zub, pa ako neko vidi sebe kao potencijalnu mušteriju, kao sad Rahela i Maks, nema mu druge nego da šmugne pored njih, ne dotakavši ih, inače teško njemu, ako se zaljuljaju, pa mu se, ne dao Bog, svale na glavu svom svojom težinom i teretom vremena koji nose. Kao i obično, na kraju dođe ono najzanimljivije: nečija ruka, očito nesvikla naročito da se služi pisaljkom, po sred te tuge od vrata upotrebila je kredu, ne baš na najcelishodniji način, ali nema veze, kad se čovek malo udubi u tu stvar, posle izvesnog vremena dešifrovaće šta je pisac hteo da kaže, a tamo je stajalo:
DOMAĆA KUINJA! NAJBOLJŠA VINA! PIVO I RAĆIJA!
Pendžera bezmalo kao da nije ni bilo, naime tako su lepo bili održavani, sticao se utisak, da brat bratu ima jedno pola veka kako unutra nisu propustili zračak svetlosti.
Sudeći po takvom, nimalo impresivnom spoljnom utisku, koji je, razumljivo, naše junake ostavio bez teksta, to svratište bismo s pravom, umesto rage, što je stvarno neprimereno, mogli nazvati čađavom mehanom, možda baš nalik onoj iz pesme, jedino što ova nije bila na kraj sela, ali to je sad najmanje važno, a što se tiče glava nečešljanih možemo se kladiti da u bilo koje doba dana ili noći takvih ovde sigurno nije manjkalo na broju.
Naši junaci, Rahela i Maks, koje je već dobro bila spopala glad, gledali su u čudu gde su došli, pitajući se da nisu možda upali u neku pukotinu u vremenu i skliznuli jedno dva veka nazad, u prošlost, kad su ovakva mesta bila na glasu po hajducima i drumskim razbojnicima, koliko i po dobroj kapljici. Onda se još jednom pogledaše, da su vernici, sigurno bi se prekrstuli pre nego što su kročili unutra, ovako, slobodno možemo reći, ušli su na sopstvenu odgovornost. Pritom, pošto su oboje bili šlank, nisu imali nikakvih problema da, okrenuvši se bočno, provuku unutra i bez najmanje ogrebitine.
No, pre nego što nastavimo priču, možda je najbolje da poslušamo kako će svoje prve utiske iz „TOZU VAMPIRA“, dva dana kasnije, Rahela opričati svojoj Jaci:
– Jaco, moraću jednom da te odvedem tamo da se i sama uveriš kakav je to budžak. Kao da su tu snimali onu čuvenu scenu iz „Skupljača perja”, kad ono Lepi Bora lumpuje, a srča leti na sve strane. Trebalo nam je nekoliko minuta da se probijemo kroz guste kolutove dima, koji je štipao za oči poput otrova za komarce, da bismo stigli do jedinog plavo-belog kariranog stolnjaka koji je još bio slobodan i koji, kao da je na nas čekao. Taj stolnjak se jedva nekako držao na četiri trošne, rasklimatane noge, isto kao i ostalih petnaestak njegovih dvojnika; bio je isflekan, pogužvan, tu i tamo po koja rupica kao otužni beleg prohijalih dana i noći, otprilike na sredini čamila je glomazna metalna pepeljara, a u pepeljari je bilo nekolko opušaka. Sve druge stolnjake, odnosno stolove, okupirale su možeš misliti kakve face, i što se izgleda tiče i u kakvom su uzaludnom stanju bile. Zidovi prekriveni potamnelom drvenom lamperijom sa koje je lak bogzna kad ispario, a sa njih, oivičena masivnim ramovima kakve danas možeš videti samo još na buvljacima i na nekom ovakom mestu koje je i bog zaboravio, gledala su ozbiljna lica Svetog Marka koji ponosno ubija aždahu, vožda Karađorđa, Gavrila Principa i Slobodana Miloševića. Na kalendaru (ne videsmo iz koje je godine) retuširana do neprepoznatljivosti slika poluobnažene folk-dive, nikako da joj ubodem cenjeno ime, a znam, imala je nekoliko baš velikih hitova. I što je možda prvo trebalo reći, iz nekog ćoška ječalo je pusto tursko:
Oj, Selime, Selime,
voleo si dimije
prošla tvoja vremenaaa,
nema više hareemaa…Srpska egzotika, Jaco, šta da ti kažem. Sve vreme mi se činilo da će svakog časa neki šaljivdžija, svejedno vrag ili Gospod, da učini da se mehana kao kakav avetinjski splav iz nekog prastarog horora, otisne i zaklizi dole niz obližnji Dunav i da to niko živ ovde ne bi primetio, čak ni kada bismo, uz malo sreće, stigli do Crnog mora.
-
Pričaj mi, more
450 rsdPo završetku grubih radova otputovala sam na kratko u Nafplio. To je bio moj drugi dom, ili prvi. Moj Nafplio, moja mala zvezda, moja sloboda – elefterija. Nije imao puno stanovnika, možda malo preko deset hiljada mirnih i vrednih Grka. Moj gradić je bio ušuškan u živopisnom Argolidskom zalivu, na samom zapadu Peloponeza. U našoj zemlji mnogi ljudi, većina njih, nikad nije čula za ovaj grad. Poznaju ga uglavnom istoričari, ili ljubitelji istorije, a veoma retko oni koji su imali sreće da ih život odnese u ovaj kraj. Nafplio je bio prva prestonica posle oslobođenja Grka od Turaka. Bio je viteški, stameni gradić na samom jugu Grčke, koji je hrabro štitio svoju majku zemlju. Ne mogu da kažem da nisam videla lepše gradove i lepše obale, ne samo u Grčkoj, već i u Crnoj Gori, posebno u Hrvatskoj, ali ovo je bila ljubav na prvi pogled.
Volim ovaj gradić jer je šaren i ušuškan. Miriše i na Grčku, i na Hrvatsku, ali i na Italiju. Stanovnici se na svakom koraku ponose gradom i hvale svojom istorijom. Nafplio, kao mala luka, u prošlosti je bio veoma bitan gradić od izuzetnog značaja, svedok brojnih pohoda, kako osvajača tako i oslobodilaca. Danas je pun turista iz čitavog sveta koji uživaju u ovoj magnetskoj privlačnosti, a oni koji odu, pa mu se ne vrate, kažu starosedeoci, pate doveka za njim.
Od jednog takvog sećanja, od jednog davnog kratkotrajnog boravka, krenulo je i moje interesovanje za divni Nafplio. Kažem, ljubav se desila. Poželela sam da ga bolje upoznam, da ga pomirišem, da svim čulima osetim njegove boje, i da potom roditeljsko nasledstvo, u dogovoru sa svojom sestrom, uložim u svoj drugi dom, baš tu.
Ne bih ja bila ja, da prvo što sam ispitala, nije bila mitološka priča u vezi sa gradom. Kao i svuda u Grčkoj, mitološko tumačenje je početak svakog putovanja u prošlost. Nafplije je bio sin boga Posejdona i Amimone, ćerke Danaja, kralja Arga. Sinovi Nafplija su bili Ejaka i Palamid, koji je imao nadimak Mudri. Palamid je učestvovao u Trojanskom ratu zajedno sa Agamemnonom, Odisejem, Ahilom i ostalim junacima koji su krenuli u pohod na Troju da bi vratili lepu Jelenu. Odisej je bio ljubomoran na Palamida zbog njegove mudrosti i u svojoj zavisti optužio ga da je izdajnik i da je sarađivao sa Trojancima, pa je Palamid, iako nevin, osuđen na smrt. Kada je Palamidov otac saznao da mu je sin mrtav i da je za to odgovoran Odisej, otišao je u Kavo Doro i grčke brodove, koji su se vraćali iz Troje, u gnevu naveo na podvodno stenje. Moram priznati da mi se nije svideo ovakav doživljaj Odiseja. Bila sam opčinjena njime u Ilijadi, čak i u Odiseji, a posebno glumcem koji ga je igrao u filmu Troja.
Presudno mi je bilo i to što je gradić samo stotinak kilometara udaljen od Atine. Blizu je svim prodavnicama i tržnim centrima metropole, i blizu aerodroma. To je moj gradić iz bajke, sa dva mletačka zamka, arhitektonska mešavina epoha kroz koje je prolazio. Palamidion, nazvan po Palamidu, Odisejevom protivniku, je zamak na brežuljku, na oko dvesta metara nadmorske visine, pravi pravcati zamak. Onaj romantični, baš kako treba, opkoljen velikim kaktusima sa crvenim cvetovima. Kažu da je to bila najveća i najbezbednija tvrđava, ne samo u Grčkoj, već u čitavoj Evropi.
Prvu kafu sam popila na Trgu Svetog Spiridona, jednom od od najstarijih trgova u Nafpliju. Prvu službu u Grčkoj odslušala u crkvi na trgu, sagrađenoj negde u osamnaestom veku, za vreme mletačke vladavine, a koju je podigla grčka pravoslavna zajednica. I to je bilo dovoljno da zaživim i ovde ostanem decenijama.
-
Jedna noć nije dovoljna
900 rsd1.
„Napokon”, srušila sam se u fotelju iza sebe.
„Duguješ mi ogromnu, ali ogromnu uslugu”, obavestila me je Lena, moja mlađa sestra koja je sedela preko puta mene.
“Ako ćemo da merimo, mislim da ti meni duguješ mnogo, ali mnogo više“, dodala sam zatvorenih očiju, a ona se nasmejala.
“Znači ovako se radi“, čula sam Lukin glas. „Mislio sam da nema odmora dok sve ne završimo.“
“Mi smo naš deo završile”, pogledala sam u pravcu spavaće sobe, i dodala: „Bar za danas.“
“Ja sam gladna”, Lena je mazila stomak.
“I ja”, dodao je Luka.
“Nemam snage da ustanem, naruči picu, ti si najmlađi“, pogledala sam molećivo Luku.
„Samo deset minuta je starija od mene”, uperio je prst ka Leni, a ona je slegla ramenima.
„Molim te”, uputila sam mu svoj očaravajući osmeh.
“Evo”, podigao je ruke pomirljivo.
“Hvala ti, ti si najbolji brat na svetu”, izjavila sam ponosno.
“Ja sam vam jedini brat”, doviknuo je, odlazeći.
“Hoćeš li moći sama da središ ovo što je ostalo?”, pitala je Lena kada je Luka izašao.
“Nema puno, završiću sutra kada se vratim sa posla.“
“Ostali bismo, ali mama će zvocati, moramo u školu. Možda bi mogla da je pozoveš i ubediš da ostanemo još koji dan.” Crtala je krugove prstom po stomaku.
“Mislim da neće moći, vraćate se sutra ujutru kući, nema zabušavanja.“
“Ali seko…” Zove me seko samo kada joj nešto treba.
“Ne”, odmahnula sam glavom.
“Šta ne?”, upitao je Luka, koji je upravo ušao u dnevnu sobu.
“Tvoja sestra ne želi da ide u školu”, pogledala sam je prekorno.
“Sada smo zvanično punoletni”, istakla je ponosno Lena.
“Da vidimo, idete još uvek u školu, ne zarađujete, živite sa roditeljima”, zastala sam. “Zaključak je: morate slušati roditelje”.
“Ne možeš da nas okrivljuješ što smo pokušali”, zatreptala je nevino.
Posle večere otišli su na spavanje, a ja sam ostala da pospremim. Obožavam ih. Jesu blizanci, ali nisu identični, jedine sličnosti su im smeđa kosa i taman ten. Mlađi su od mene nešto više od sedam godina. Poslednja dva dana pomažu mi da preselim stvari u novi stan; sutra ujutru se vraćaju kući. Nedostajaće mi. Oduvek smo bili vezani, a ja sam veoma zaštitnički nastrojena prema njima, možda zbog prilične razlike u godinama. Neizmerno sam ponosna na njih, iako stalno upadaju u neke nevolje, a ja moram uvek da ih spasavam, ali tako sam shvatila čime želim da se bavim u životu, decom. Volim da radim sa mališanima jer u njima nema ničeg zlog, neposredni su, iskreni i preslatki. Nažalost, nemaju sva deca bezbrižno detinjstvo. Setila sam se male Mile, iskreno se nadajući da joj mogu pomoći.
“Kasniš”, Tanja me je sustigla na ulazu u školu.
“Ako ja kasnim, kasniš i ti”, nasmešila sam joj se, ne zaustavljajući se.
“Kako je prošlo sređivanje?“
“Ostala je spavaća soba.“
“Baš si brza”, prokomentarisala je začuđeno.
“Lena i Luka su mi pomogli.” Automatski se nasmešim na sam pomen njihovih imena.
“Blago tebi.”
“Šta da ti kažem? Ja sam srećna žena.“
“Šta misliš, da li nas je videla?” Govorila je tiše.
“Ko?”, zbunila sam se.
“Veštica”, prevrnula je očima.
“To što ti pratiš ljude, ne znači da i oni to rade.“
“Kad smo već kod toga, moram da ti ispričam kako je prošao moj tajni zadatak.“
“Može, ali kasnije, sad nemam vremena.”
“Vidiš? I ti se plašiš veštice.”
“Deca te čekaju”, prekinula sam naš razgovor i krenula ka svojoj kancelariji.
Veštica je bila naša direktorka Suzana. Nije ona toliko loša, samo mnogo voli da popuje. Priča se da živi sama, možda joj samo nedostaje pažnja. Tanja je zove veštica zbog izraženog nosa. Tanja inače voli da daje nadimke ljudima. Upoznale smo se kada sam počela da radim; starija je od mene dve godine. U početku sam mislila da je luda jer je pratila svakog dečka sa kojim je bila u vezi, a kasnije sam shvatila da joj je teško da potpuno veruje ikome. Vremenom smo se skontale, čak sam je upoznala i sa Vilijamom, mojim dobrim prijateljem. Zapravo, on mi je najbolji prijatelj, kome su roditelji dali ime po Vilijamu Šekspiru, tačnije njegova majka, što joj nikad nije oprostio. Dan na poslu mi je proleteo.
Na ulazu u moju novu zgradu sedela je grupa dečaka. U protekla dva dana videla sam ih dva puta i uvek u istom sastavu. Prema mojoj proceni, imaju između dvanaest i petnaest godina, svi su lepi kao minijature Backstreet Boys–a, dva plava i tri crna dečaka.
“Izvinite, možemo li nešto da vas pitamo?”, obratio mi se najviši među njima, crnokosi.
“Možete.”
“Da li ste vi manekenka?”
“Manekenka? Zašto pitate?” Tako su slatki.
“Kladili smo se”, priznao je plavi dečak pored njega. Zanimljivo.
“Šta dobija pobednik?“
“Po jednu ludu želju od svakog od nas.“
“Ludu želju?” Za to još nisam čula.
“Na primer, ako ja kažem Petru da poljubi Anu, on mora da je poljubi”, objasnio je drugi plavi dečko gledajući u crnog, koji je pretpostavljam Petar. Ah, to su te luckaste želje.
“Znači tako. Dobro, da čujem ko je šta mislio”, sela sam između njih, a oni su mi napravili prostora.
“Ovako: manekenka, glumica, kozmetičarka, medicinska sestra i studentkinja”, dok je nabrajao, upirao je prstom na svakog pojedinačno.
“Plašim se da niko neće dobiti ludu želju. Ništa od toga nije moj posao.“
“Čime se onda baviš?” Svi su radoznalo gledali u mene.
“Ja sam pedagog.“
“Nema šanse”, rekao je crni i najtiši dečko među njima.
“Zašto to misliš?”
“Mnogo ste lepi”, zacrveneo se.
“Hvala ti. Mogu li sada ja vas nešto da pitam?”
“Da.”
“Kako se zovete?”
“Ja sam Igor, ovo je Nenad, Deni, Marko i Petar”, Igor ih je sve predstavio.
“Drago mi je momci, ja sam Nevena. Da li svi živite u ovoj zgradi?”
“Ne, Nenad, Petar i ja živimo ovde, a Marko i Deni u susednoj.” Čini se da je Igor vođa grupe.
“Da li biste hteli da me posetite?”
“Pozivaš nas u goste?”, Igor se začudio.
“Naravno, dođite večeras, spremiću palačinke, moj specijalitet.“
“Obavezno dolazimo!” Marko je bio oduševljen.
“U tom slučaju”, ustala sam, „očekujem vas, stan broj pet.“
-
Greh
900 rsdPROLOG
Stiven Tomas
– Senatore Breken, čemu dugujem ovo zadovoljstvo? – smestim se u svoju stolicu i pažljivo osmotrim čoveka koji je kandidat za budućeg predsednika ove države. Jedan od retkih političara koje poštujem, Semjuel Breken.
– Za tebe samo Semjuel, Stivene – značajno je to istakao. Njegova poseta nije poslovna, njegov stav i suzdržanost dok me posmatra upućuju na to da se još uvek lomi oko toga zbog čega je ovde. U pitanju je neka tajna, iskustvo mi to govori. Kada si u poslu obezbeđenja ljudi naučiš da namirišeš njihove prljave tajne.
– U redu Semjuele, slušam.
– Kancelarija je obezbeđena, zar ne? – pita gledajući okolo. Paranoičan je.
– Nalaziš se u firmi koja pruža najbolju zaštitu na svetu, šta misliš koliko dobro je obezbeđena? – ne volim kad neko dovodi u pitanje moj integritet, kao i moje firme.
– Maksimalno, to sam i očekivao. Pretpostavljam da si dobro upućen u politiku?
– Samo onoliko koliko mi je to potrebno zbog posla, politika me inače ne interesuje.
– Znači, znaš da sam se kandidovao za predsednika?
– Naravno, čestitam ti.
– Hvala, ovde sam zbog zaštite.
– Već imaš zaštitu našeg obezbeđenja i uveravam te da su momci koji te čuvaju i te kako pouzdani, moji partneri i ja ih lično obučavamo.
– Veoma sam zadovoljan vašim uslugama i upravo je to razlog zbog kog želim da vas dodatno angažujem – miran je, previše miran.
– Slušam.
– Ova kampanja je prljava, istraživanja pokazuju da je jedna od najprljavijih. Novinari kopaju po mom životu, moji protivnici takođe, moja supruga… – zastao je. Neodlučan je.
– Da li mogu nešto pronaći?
– Da – priznao je.
Odlično, još jedan prljavi kandidat, a ovaj tip mi se do sada dopadao.
– Imam ćerku – rekao je tiho.
– Mislio sam da nemate više dece, nakon što su vam ubili sina pre par godina – prisetim se nekih detalja.
– Moja supruga i ja smo pre dvadeset i osam godina bili pred razvodom, skoro smo se složili da se sporazumno razvedemo. U tom periodu upoznao sam drugu ženu i iskreno planirao sam da je oženim nakon što se razvedem od sadašnje supruge, ali moja politička karijera je počela jako brzo da napreduje zbog nekih drastičnih odluka koje sam doneo i kidnapovali su mi sina. Ne znam da li znaš nešto o tome – zastao je. Verovatno se priseća toga. Naravno da znam, svi znaju.
– Poznato mi je, nastavi.
– FBI je sproveo ogromnu akciju i moj sin je vraćen nepovređen, nakon tog incidenta vratio sam se svojoj porodici a Elena je jednostavno nestala.
– Nestala? To je opširan pojam.
– Da, nisam je dugo video niti sam čuo nešto o njoj, sve dok me jednog dana nije nazvala, trebala joj je moja koštana srž.
– Za ćerku pretpostavljam?
– Za našu ćerku. Ona nije bila kompatibilna sa njom a kako sam ja otac morala je da me nazove.
– Shvatam.
– Devojčica se uspešno oporavila ali Elena mi je zabranila svaki kontakt sa njom, razumeo sam i zašto, želela je da je zaštiti. Tako je moja ćerka odrasla bez saznanja ko je njen otac, naravno trudio sam se da budem u toku sa njenim životom koliko je to bilo moguće bez njenog znanja.
– S obzirom na ono što se dogodilo tvome sinu to je bila ispravna odluka.
– Nikad nije ispravna odluka napustiti dete ali ona mora ostati anonimna za čitav svet zbog njene sigurnosti.
– A ne zbog tvoje karijere? – moram da pitam.
– Da ovog trenutka znam da će moja ćerka biti bezbedna odrekao bih se politike samo da je upoznam, ali to nije moguće, mnogima sam trn u oku i iskreno mislim da je pitanje kada će se i mene rešiti.
– Vrlo pesimističan stav za možda budućeg predsednika.
– Vrlo realističan stav – ispravlja me.
– Osim toga ubili su mi sina, ja sam već mrtav čovek.
– Znači želiš zaštitu za ćerku?
– Želim tajnu zaštitu za ćerku, ne želim tvoje telohranitelje želim da se neko od vas pobrine za nju. Platiću koliko god tražite, učiniću šta god treba da moja ćerka bude bezbedna, da li se razumemo, Stivene? – nagnuo se ka meni i prepoznao sam pogled. To je pogled čoveka koji nema šta da izgubi, poštujem to.
– Ukoliko želiš moju zaštitu za ćerku radićeš tačno ono što ti ja kažem. Da li smo se razumeli, senatore?
– Kristalno. Ovo su sve informacije koje imam o njoj – pružio mi je fasciklu.
– Da li imaš kopije?
– Imam nešto.
– To ćeš sve uništiti, jedina veza sa ćerkom od danas ću ti biti ja, to je neophodno, moramo uništiti svaki trag koji vas povezuje.
– Razumem, pobrinuću se za to.
– Odlično, istražiću tvoju ćerku i javiću ti se sutra.
– Računam na potpunu diskreciju. Ubili su mi sina, ne želim da ostanem i bez ćerke.
– To je zagarantovano – rukovali smo se i on je napustio moju kancelariju.
– Ruperte, treba mi sve što možeš pronaći o Moniki Grin do sutra.
– Imaš li fotografiju?
– Ne, ali imam dosta podataka koje ćeš dobiti za pola sata, i Ruperte?
– Da?
– Sve što pronađeš uništićeš nakon što mi proslediš, i ovo je prioritet.
– Razumem, javiću ti se sutra.
– Hvala ti.
Dakle Monika Grin, buduća Prva ćerka, ovo će biti nešto novo.
-
On želi
900 rsd1. Suđenje
Anabela
– Hej. Pronašli su našeg izgubljenog direktora. – Melina ulazi u moju kancelariju.
– Zaista? – okrećem se ka njoj iznenađeno.
– Da. – Upalila je TV.
Odslušale smo reportažu o hapšenju Adama Tejlora koji je priveden direktno iz bolnice.
– Šta se dogodilo? Naši istražitelji nisu mogli da ga pronađu – tražimo ga danima.
– Ubio je ljubavnicu.
– To nije moguće. Kako su rekli da se zove žena?
– Bet Konor.
Uzmem tablet i pronađem sastanak sa Bet Konor.
– Imao je sastanak sa njom pre tri dana. – Uzmem telefon i pozovem našeg advokata.
Nakon desetak minuta razgovora saznam da je gospodin Tejlor već okupio tim advokata.
– Možeš li da veruješ? –čudi se Melani.
– Ne. Mislim, to ne liči na njega. – Namrštim se.
– Odakle znaš? Mi ga nikad nismo upoznale.
Iako radimo za Adama Tejlora niko od nas ga ne poznaje lično.
– To je tačno, ali ja se čujem sa njim skoro svakog dana. Znam kako se rešava ljubavnica, jer ih se ja rešavam.
– Možda mu je prekipelo. – Odmahnula je rukom.
– Ne budi smešna.
– Šteta, tako zgodan čovek – izdahnula je.
– Pokušaću da saznam šta se dešava.
– Javi mi, važi? Želim da znam da li da tražim drugi posao.
– Ja volim ovaj posao – zaključim tužno. – Ne želim drugi.
Sastala sam se sa našim advokatima i saznala sam loše vesti. Gospodin Tejlor je dobio snažan udarac u glavu i kao posledica toga ne seća se šta je radio 19. 4, dana kad je ubijena njegova ljubavnica Bet Konor. Doktori ne veruju da će povratiti pamćenje, a policija ima njegove otiske na pištolju kojim je ubijena devojka, a pronašli su i njegovu spermu u njoj. Ukratko, gospodin Tejlor ide u zatvor na duže vreme.
* * *
Volim svoj posao. Asistent sam Adama Tejlora i bukvalno sam iznad svih njegovih šefova u kompaniji. Nemam radno vreme i dosadnog šefa koji mi visi nad glavom, jer ga nikad nisam ni upoznala. Imam ogromnu platu, jer osim poslovnih, završavam i njegove privatne poslove. Ja sam njegove oči, uši i usta. On kaže samo „želim“ i ja to ostvarim. Zato me toliko i plaća.
Adam Tejlor bukvalno je svuda po svetu. Nema stalnu kancelariju, jer „Korporacija Tejlor“ poseduje nekoliko firmi i ponekad se pitam je li on u stvari duh. Ali jasno je da nije, jer znam svaku sitnicu o njemu. Znam gde je u svakom trenutku. To me rasvesti. Možda on ne zna gde je bio i šta je radio, ali ja znam. Samo treba to da dokažem. Uzmem tablet i nazovem istražitelje koji rade za nas.
Adam
Slušam jednog od advokata koji mi govori kakav će biti moj život. Najbolje za mene, u ovom trenutku, je da priznam ubistvo i nagodim se sa tužiocem, jer tako dobijam manju kaznu.
Ja, čovek koji ima milijarde na svom računu.
Ja, jedan od najmoćnijih ljudi u ovoj državi.
Ja, čovek koji ceni život.
Nisam ubica, ali isto tako ne mogu biti siguran u to, jer se ničega ne sećam. Ne mogu se setiti jednog jedinog dana svog života. Dana kada sam, navodno, postao ubica. Ali jedno znam. Neću priznati ubistvo.
– Idemo na suđenje – kažem.
– Gospodine, kao Vaš advokat savetujem Vam da…
– Idemo na suđenje – prekinem ga. Ako me porota osudi, lakše je isplanirati bekstvo iz sudnice nego iz zatvora. Plus mogu dobiti na vremenu. Želim ekspresno suđenje.
– Ne mogu da garantujem…
– Ja ću se za to pobrinuti – mnogo ljudi mi duguje usluge, vreme je da ih naplatim.
– U redu – slaže se advokat, iako protiv svoje volje.
-
Bivši
900 rsd1.
STARA LJUBAV
Sia
I ponovo padam na njega.
Opet pravim istu grešku.
Ponovo sam slaba.
Svako ima slabu tačku, Lav Belov je moj kriptonit.
Bezobrazan, drzak, seksi, ubija osmehom od milion dolara i lomi ženska srca kao da su od najfinijeg porculana. Bila sam tamo, doživela sam to, preživela sam… Godine su prošle a ja želim još. Ne bi trebalo, znam šta mogu očekivati od njega, znam šta želi od mene, znam kakav je ali i pored svega toga ja želim onaj kraj za nas koji mi je jednom prilikom obećao.
On nije bivši dečko koji vam je slomio srce i nestao poput kretena, nije muškarac kojeg i dalje mrziš, on je bivši dečko koji ti je slomio srce ali ga ne možeš mrzeti zbog toga, takav je on, učini nešto loše i preobrati te tako da na to loše gledaš kao na buduće dobro. Naše loše je bilo zajedničko. Oboje smo se opredelili za karijere.
Nedostajao mi je.
Udahnem duboko i opustim svoje telo. Zabava koju je priredila Olga Belov u čast povratka svog najmlađeg sina Lava je raznolika. Svi znaju da su njena dva starija sina Dimitri i Boris oženjeni, ali najmlađi je slobodan. Naravno on je razlog ovog šarenolikog društva. Njeni sinovi su vlasnici noćnih klubova pod imenom Luks, porodica Belov je jedna od najmoćnijih u Rusiji i naravno svaka majka se potajno nada da će udati ćerku za poslednjeg slobodnog brata, brata koji je jednom obećao da će me oženiti. Pitam se da li se seća toga?
Znam puno toga o porodici Belov, Olga i moja majka su jako dobre prijateljice godinama se druže tako da je za mene bilo nemoguće da zaboravim svoju prvu ljubav. Da slomio mi je srce ali uz moju dozvolu, bili smo mladi, neiskusni, željni uspeha i dokazivanja… zato smo sklopili pakt i rastali se sa osmehom. Ostvarićemo sve što želimo u životu i venčaćemo se, ja sam ostvarila svoje ciljeve, da li je on?
Posmatram ga kako gipko i sa osmehom pozdravlja navalentne mame koje nude svoje ćerke otvoreno ali ne zavarava me taj osmeh, poznajem ga bolje od toga, ako Lav nešto mrzi to je žena koja se bezobrazno nudi. Njegovi stavovi o braku su jasni, porodica nema alternativu. Za nekog ko je prilično slobodan u životu ima tradicionalne stavove o porodici, ali prošla je decenija možda se promenio.
Otpijem gutljaj vode i posvetim se njegovom telu. Lav je trenirao fudbal u mladosti, bio je mršaviji od prosečne dece ali popunio se. Sva deca Ivana Belova su nasledila njegovu građu, građu zgodnih muškaraca.
Pozdravlja se sa mojim roditeljima, to je bio veliki osmeh, pita ih nešto a moja majka se okreće ka meni. Nasmešio se, poljubio moju majku u obraz i krenuo ka meni. Pa… definitivno me nije zaboravio.
– Sia – otkopčao je sako i smestio se pored mene.
– Ksenija – nasmešim mu se.
– Za mene ćeš uvek biti Sia. Šta piješ?
– Vodu.
– Još uvek? Koliko znam voliš belo vino.
– Da. Uživaš u zabavi? – pitam ga.
– Ovo je sačekuša, hvala Bogu što sam odbio da živim ovde.
– Slomio si srce majci.
– Preživeće ona. Pa… šta kažeš da pobegnemo odavde?
Glasno se nasmejem jer se setim našeg prvog sastanka. Tako je počeo. Šta kažeš da pobegnemo odavde?
– Da li to često pali?
– Iznenadila bi se.
– Ovo je zabava u tvoju čast, ne bi bilo dobro da pobegneš, izneverićeš silne majke i ćerke obučene po poslednjoj modi.
– Veoma sam potrešen zbog toga.
– Vidim – ne mogu prestati da se smejem.
– Čestitam ti na školi baleta.
– Odakle znaš za školu baleta… da, tvoja mama i moja mama – odmah se rasvestim.
– Znam sve o tebi, Sia.
– A je lʼ?
– Naravno, na kraju ti ćeš biti moja supruga.
Neka me đavo odnese. Nije zaboravio.
– Nisam mislila da ćeš se setiti toga – nasmejem se.
– Ozbiljno shvatam svoja obećanja – uozbiljio se.
– To je veoma slatko ali pošla je decenija.
– Rekli smo kad budemo spremni. Ja sam spreman, a ti?
– Ne misliš valjda ozbiljno?
– Da mislim. Vreme je da se venčamo.
Podignem obrve, otvorim usta i zatvorim ih. Zašto? Zato što gledam u ozbiljno lice Lava Belova.
***
– Ćao, Mašo – srećom ugledam svoju prijateljicu i kupim vreme.
– Ćao, Ksenija, Lave – nasmešila nam se.
– Maša… Vladimirova sestra? – muči se da se seti.
– Tako je, dobrodošao kući – nasmešila mu se. Mala je porasla.
– Hvala. Sia pokupim te sutra u devet? – ustaje i gleda u mene.
– Ovaj… možda.
– Zvaću te – namignuo mi je i ostavio me sa Mašom.
– Ali odakle mu moj broj? – pitam samu sebe.
– Šta je to bilo? – Maša me pita.
– To je bio Lav.
– Hoćete li vas dvoje obnoviti ljubav? – nasmešila se.
– Prošla je decenija.
– Pa? Ha! Sada imam vezu za ulazak u klubove, tebe – nasmešila mi se.
– Vidi stvarno – savršen izgovor za razgovor.
– Samo reci kad želiš da ideš.
– Ah… Prekrasan je zar ne? – buljila je u Lava.
Ne odgovorim na pitanje već se pridružim u buljenju.
***
Lav se galantno izvukao sa zabave, nije da sam pratila ali jesam, ali ono što me iznenađuje jeste poruka sa nepoznatog broja koju odmah otvorim. Znala sam.
Tvoja haljina me podseća na ono leto u vikendici tvojih roditelja. Sećaš li se?
Naravno da je on. Memorišem broj i nasmešim se.
Bilo je to jako davno ne sećam se baš… svega.
Pošaljem mu poruku i ugrizem se za usnu.
I više sam nego voljan da te podsetim.
Dođavola, dobar je.
Nisam zainteresovana. Otkucam i pošaljem.
Ali ja jesam. Večera u devet? Sutra?
Bićeš pristojan?
Da mi je namera da budem pristojan ne bih te vodio na večeru nego na ručak.
Kakav ludak.
Bićeš pristojan ili ništa od večere.
Nisam ja laka ženska.
Čisto da razjasnimo. Pristojan normalno ili pristojan za tebe?
Pristojan za mene.
Dogovoreno.
Dogovoreno.
I tek tako nakon decenije mi ponovo idemo na sastanak.
– Sranje – opsujem.
Šta da radim sa dečkom?
-
Oženjen
900 rsd1. GREŠKA TINEJDŽERKI
Glava mi puca, ne volim noćne smene a osim toga ne mogu da radim kao ranije, ne volim što ostavljam Niki samu kod kuće, uvek sam zabrinuta. Nakon smrti naših roditelja ja sam postala njen staratelj, postala sam odgovornija osoba jer nije lako biti sestra, otac i majka mlađoj sestri koja je u buntovnoj fazi života.
– Doktorko Smit.
– Nikol Grejs, Nikol – nasmešim se glavnoj sestri. Radim u ovoj bolnici već mesec dana i upoznala sam svo osoblje.
– Nikol, tvoj telefon je zvonio kao lud – pruža mi mobilni.
– Da vidim – uzimam telefon.
Namrštim se kad ugledam sestrino ime na telefonu. Šta Niki radi budna u dva ujutru? Odmah je pozovem.
– Niki?
– Nikol, molim te pomozi nam! – paničila je.
– Niki! Šta se dogodilo? Jesi li dobro? – uplašila sam se.
– Ja jesam ali Ivet nije.
– Šta joj je? I odakle Ivet kod tebe? – Ivet je njena prijateljica.
– Mi smo… bile smo u klubu i ona se onesvestila.
– O Bože!!! Koji klub? Daj mi adresu! – viknem glasno. Ona bi trebalo da je kod kuće a ne u nekakvom klubu.
Umrla sam hiljadu puta na putu do kluba. Devojka je u nesvesti a moja sestra je pored nje. Šta radi u klubu? Ostavila sam je u krevetu. Sigurno im je neko sipao nešto u piće. I šta one rade u klubu?! Na hiljadu scenarija se vrti u mojoj glavi i svi su loši. Ma kakvi hiljadu, umrla sam milion puta.
Objasnim situaciju čuvaru koji stoji na ulazu, srećom čovek je bio razuman. Odveo nas je do toaleta, odmah sam potražila Niki, delovala je dobro, sa njom je bila i Maša i ona je delovala dobro ali Ivet koja leži na podu ne deluje dobro. Kleknem pored nje.
– Šta je pila? – pitam.
– Sok – odgovara moja sestra.
– Niki! – proderem se.
– Sve smo pile sok, kunem se – rasplakala se.
– Niki ne laže, samo smo pile sok – Maša potvrđuje njene reči takođe uplakano.
– Moramo joj ispumpati želudac, pomozite mi – kažem čuvaru koji mi pomaže.
– A vas dve, za mnom – naredim.
Maša je nazvala oca a Niki Ivetinu majku, Ivet je devojka koja će izvući deblji kraj.
* * *
Na sreću, Ivet će biti dobro. Ispumpali smo joj stomak, sve vreme mi je kroz glavu prolazila misao da je ovo mogla biti moja sestra a tek kada sam videla rezultate…
Izađem iz sale i devojke krenu ka meni, kao i jedan par.
– Seko, kako je Ivet? – pita me Niki.
– Mi smo Ivetini roditelji, Sonja i Karl. Kako nam je ćerka? – predstavlja mi se starija žena.
– Zdravo, Sonja, ja sam doktorka Smit, Ivet će biti dobro – umirim ih.
– Hvala Bogu, hvala vam – zagrlila me.
– Stigli smo na vreme, nažalost to nije sve – moram obavestiti roditelje o situaciji.
– Rekli ste da će biti dobro – počinje da paniči.
– Biće. Ivet je neko sipao drogu u piće – kažem.
– Kakvu drugu? – pita njen otac.
– Drogu za silovanje – objasnim.
Sonja je vrisnula.
– Ispumpali smo joj stomak ali ima drogu u krvi, trebaće nekoliko dana da se iščisti, nakon toga biće dobro – želim da ih malo utešim jer su ljudi van sebe.
– Možemo li da je vidimo?
– Naravno, sestra će vas odvesti.
– Ovuda – Grejs, sestra, im se nasmeši.
– A vas dve… – pogledam u Niki i Mašu ljuto.
– U moju kancelariju – ošinem ih pogledom i krenem ka kancelariji. Nisam ni pogledala da li idu za mnom.
Uđem besno u kancelariju i udahnem duboko.
– Počnite da pričate.
– Seko…
– Odmah! – proderem se.
– Želele smo da odemo u klub – Niki počinje.
– Ivet je nabavila lažne lične karte i iskrale smo se iz kuće – Maša nastavlja.
– Naručili smo piće i igrale smo – nastavlja Niki.
– Zatim je Ivet rekla da se oseća loše, odvele smo je do toaleta i… – moja sestra je napravila pauzu.
– Onesvestila se – Maša kaže tiho.
– Uplašile smo se, nismo znale šta da radimo – Niki je počela da plače.
– Mislile smo da je mrtva – plače i Maša.
– Prestanite da plačete! Da li ste svesne u kakvu ste opasnosti bile? – vičem na njih i ne interesuje me ako ću im povrediti osećanja.
– Iskrale ste se iz kuće, otišle u klub i neko vam je sipao drogu u piće! Možda ste drogirane!
– Molim? – neko je grunuo iza mene.
Okrenem se i ugledam visokog muškarca iza sebe, ljutog muškarca.
– Tata – Maša je izgovorila plačno, ali nije se pomakla sa mesta.
– Mašo – prišao joj je a ona je nabila lice u šake.
– Vas dve idete kod Grejs da proveri da li ste drogirane, a nakon toga bolje bi vam bilo da se saberete jer nas očekujte dug razgovor – izađem i potražim Grejs.
Devojke su ćutale, kao i Mašin otac, mogu da zamislim kako mu je.
– Zvali ste, doktorka? – Grejs nas prekida.
– Testiraj ih na drogu a nakon toga neka se vrate kod mene – kažem tiho.
– U redu.
Niki se odmah pomakla a Maša je pogledala uplašeno u oca.
– Poslušaj doktorku – rekao je hladno.
Nakon što su devojke otišle, udahnula sam duboko da se smirim.
– Molim te, reci mi šta se dogodilo – progovara glas iza mene.
Okrenem se polako jer je i meni bio potreban trenutak da se smirim.
– Iskrale su se iz kuće, nabavile lične karte i otišle u klub. Sa Mašom i Niki je bila još jedna devojka, njihova prijateljica Ivet – krenem sa pričom.
– Poznajem je.
– Onesvestila se i pozvale su me. Devojka je drogirana – kažem tiho.
– Hoće li biti dobro?
– Da, ispumpala sam joj stomak, trebaće neko vreme da se droga povuče iz organizma, ali biće dobro. Isuse, to je mogla da bude Niki. Ili Maša – poražena sam.
– Odakle im lične karte?
– Izgleda da ih je Ivet nabavila. Izašla je iz kuće bez mog znanja – srušim se u stolicu poraženo.
– Ovo nije dobro – kaže mi muškarac.
– Ne znaju ko je sipao Ivet drogu u piće? – pita me dok se mršti.
– Ne, igrale su. Moram da obavestim policiju.
– Ne mogu da verujem da se iskrala iz kuće – tip prolazi rukom kroz kosu. Izgleda da ni on nije ovo očekivao od Maše.
– Ni ja.
– U kom klubu su bile?
– Ne znam, imam adresu ovde negde – promešam po džepovima i izvučem papir.
– Izvoli – pružim mu.
– Hvala – uzima papir i vadi telefon.
– U koliko sati si otišla po njih? – pita me.
– Pre sat vremena.
– Dimitri, zovi Luija, trebaju mi snimci iz njegovog kluba od noćas – razgovarao je sa nekim.
– Ne. Objasniću ti kasnije. Hitno je – prekinuo je vezu.
Bacio je papir i okrenuo se ka meni.
– Ja sam Boris Belov, Mašin otac – pruža mi ruku predstavljajući se.
– Izvini, Nikol Smit, Nikina sestra – prihvatim njegovu ruku. Sad kad je sve sleglo pažljivije sam ga pogledala. Maša nije ličila na oca. Boris Belov je očigledno Rus, visok, naočit, prodornog pogleda i mističnog stava.
– Doktorka – prekida nas Grejs.
– Grejs? – odmah ustanem.
– Testovi su negativni za obe devojke.
– Hvala Bogu, neka uđu – izdahnem jer mi je pao kamen sa srca.
Devojke su ušle pokunjeno.
– Sedite – imam obavezu kao sestra, staratelj i kao doktor.
– Mogu li? – pogledam u Borisa.
– Naravno – klimnuo je potvrdno glavom.
– Da li znate koliko sreće ste imale? – pitam ih.
Klimnule su glavama.
– Ne, ne znate. Da li znate šta bi vam se dogodilo da ste bile drogirane? Prvo od količine droge zavisi kakve posledice ostaju, drugo tip koji je podmetnuo drogu vašoj prijateljici nije hteo da igra karte sa vama, već da je siluje. Da li znate šta se dobija silovanjem? Dobijaju se vaginalne povrede, neženjena trudnoća, milion vaginalnih bolesti, HIV… Dakle, ne, nemate pojma koliko sreće ste imale! – povisim ton. Zahvalna sam Borisu jer me ne prekida.
– Vaša prijateljica neće biti dobro neko vreme, bolnica je dužna da obavesti policiju o ovom incidentu, ispitivaće vas. To ste same sebi priredile, a šta je sa onim što ste priredile Ivetinim roditeljima? Mašo, tvojim roditeljima? A ti, Niki, meni? Ta devojka je mogla da umre! A to je ladno mogla da bude i jedna od vas dve. Neodgovorno, glupo i razočaravajuće. Imate po sedamnaest godina, niste više deca, svaka odluka koju donesete za sobom ostavlja posledice.
– Nismo želele da se ovo dogodi – Niki je šmrcnula.
– Samo smo htele da izađemo malo – Maša dodaje.
– Znam da sigurno niste želele ovo. Niste vi krive što vam je neko sipao drogu u piće, ali niste ni nevine. Nabavile ste lažne lične karte. Gde su? – ispružila sam ruku. Devojke su mi dale lične karte.
– Mogu li? – Boris mi pruža ruku.
– Naravno – odmah ih predam njemu.
– Odakle vam? – pita Boris.
– Ivet ima brata, Klark, a on poznaje nekog tipa…
– Roki – dodaje Niki.
– Oni su nam napravili lične karte.
– Vidim. Nemam šta da dodam na ovo što je rekla Nikol, osim da sam veoma razočaran – stavio je lične karte u džep.
– Znam – Maša je šmrcnula.
– Možemo li da vidimo Ivet? – pita me Niki.
– Pođite za mnom – spustim loptu.
Devojke su ušle unutra a Boris i ja smo ostali ispred sa Ivetinim roditeljima.
– Ovo su Ivetini roditelji, Mašin otac – upoznam ih.
– Ne brinite, saznaću ko je uradio ovo – obećao je Boris.
– Zvali ste policiju? – pita me Ivetin otac.
– Da, to je procedura – objasnim.
– Još jednom hvala vam što ste joj spasili život – Sonja mi se zahvaljuje.
– Imale su veliku sreću, ludu sreću, da me nisu nazvale…
– Saznaću ko je ovo učinio – Boris je stavio ruku na moje rame.
Okrenem se ka njemu i po prvi put vidim blag pogled. Sve vreme je bio suzdržan ali sada saoseća sa mnom.
– Nemoj večeras da vičeš na nju, preplašene su, svesne su da su pogrešile i neka same upiju ovo – savetujem ga.
– Neću, večeras planiram da se pozabavim tipom koji je devojkama podmetnuo drogu – rekao je mirno.
– Molim te, obaveštavaj me.
– Naravno.
Svi smo razmenili brojeve telefona.
Devojke su izašle, Maša je otišla sa ocem a Niki je ostala sa mnom.
-
Lolin dnevnik 3
1.200 rsdDVANAESTO POGLAVLJE
Nedelja, 27. avgust 2017.
Od svih samo Stefan i ja pijemo kafu sa čalmama oko glava. Laki je malo promukao, dok Aleksandra šišti, ostala je bez glasa. Mama i tata se zadovoljno smeškaju, kao da je nedeljno jutro, koje je za nas počelo u podne, najnormalnija stvar na svetu.
„Boru su konobari našli u kupatilu i dobro je“, saopštim dok čitam poruke.
„Šta je sa Marinom dojkom?“, šišti Aleksandra
Sad ćemo da vidimo… Kuckam poruku…
„Kaže da joj je za dva broja veća od nenagnječene“, pročitam odgovor.
„Šta li je sa Peđom?“, Laki se nasmeje.
„I to ćemo da saznamo“, tapkam po mobilnom… „Živ je!“, kažem nakon dva minuta. „U bolnici je, malo prima infuziju.“
„Auuu“, Stefi se uhvati za čalmu. „Neću omirisati alkohol više.“
„Aha, i ja to kažem svaki put kad se oderem ovako“, frknem, pa se i ja uhvatim za čalmu.
„Baš nam je bilo dobro“, šišti Aleksandra. „Ne pamtim da sam ikada imala ovakvu lumperajku.“
„Veruj mi da zavidim Loli na provodima koje je imala“, dodaje Laki promuklo.
„Ja ne znam kako je uopšte i živa“, Stefan zakuka. „Zamisli stalno ovako!“
„Majmune!“, ošinem ga pogledom. „Ovako bude plafon dva puta godišnje! Nismo mi svakog vikenda ubijali moždane vijuge u alkoholu.“
„Uvežbani ste vala kao da svaki dan pevate i pijete“, odgovori mi kao iz topa.
„Aaaaj, paaa, pukni zorooo…“, zapevah na kratko, a grlo me zaboli.
„NEMOJ!“, kuka brat. „Mama reci joj da ućuti!“
„Zašto, mili? Lola mnogo lepo peva“, mama će sa osmehom dok postavlja sto.
„Zato što ću ovu kafu zameniti viskijem!“, kmeči magarac.
„…Staruuu majkuuuu da vidiiim“, tata nastavi da peva i svi ga pogledamo. Pošto završi, častimo ga iskrenim aplauzom. Ne da peva, nego otkida!
„Tata, pa ti umeš da pevaš?“, oduševljeno pitam.
„Eto na koga si povukla talenat“, Borko se nasmeje.
„Viski!“, Stefan vikne.
„Da, da… Viski“, Lazar klima glavom. „Klin se klinom izbija.“
„Kako, bre, tebe ne boli glava?“, Stefan ga tužno pogleda. „Znam da ne podnosiš alkohol.“
„Poslednjih sat i po vremena sam pio litre obične vode da ne bih nagrabusio“, objasni.
„Stara škola!“, tata Lazara potapše po ramenu. „Na kraju dosta vode i nema glavobolje“, doda.
„Ljiljanaaaa!“, zakukam. „Daj mi bokal vode!“
„Sad je malo kasno, mila“, tata se zasmeje.
I u pravu je… Ni litri vode ne mogu da ublaže glavobolju koja me razbija.
Ceo put do Beograda prespavam, a kao kroz maglu osećam da me Laki vodi do dnevne sobe i položi na garnituru da spavam.
Kad ponovo otvorim oči, veče je. Osećam se prebijeno i mlitavo. Uzdahnem i vidim kako se Laki nadvije nad mene.
„Dušo…“, nežno me poljubi.
„Koliko je sati?“
„Osam“, pomazi me po kosi.
„Grozno se osećam.“
„Hej“, nežno me povuče da sednem, zagrli me i privije na svoje grudi. „Šta ti je, m?“
„Ne znam…“
„Boli li te nešto?“
„Srce…“
„Fizički ili hipotetički?“
„Hipofizčki me boli“, odvalim koliko sam teška.
„Kako li će izgledati naša proslava veridbe?“, tiho se nasmeje.
„M?“, odmaknem se da ga pogledam. „Zar ne planiraš u Beogradu slavlje?“
„Da. Nije Beograd u Africi, pa da društvo ne može da ti dođe, a i da jeste, potrudio bih se da ih dovedem.“
„Pa, da… Afrika…“, klimam glavom.
„Šta, Afrika?“, izbeči se.
„Kada se mi okupimo i jesmo vala kao podivljalo pleme koje civilizacije nije videlo.“
„Meni delujete kao ljudi sa srcem i dušom koji ne skrivaju emocije. Takva ste generacija.“
„Lazare, sve smo mi, samo ljudi normalni nismo kada se okupimo.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Da dobro razmisliš kakvu proslavu naše veridbe želiš. Civilizovanu ili divljačku? Nemoj posle da ti đavo bude kriv.“
„Elegantnu proslavu dok ne ispratimo sve zvanice osim mojih i tvojih bližih prijatelja, onda neka bude divljačka, kako ti kažeš.“
„Hoćeš da ti se prijatelji šlogiraju?“, zagledam se u njega.
„Misliš da su moji prijatelji bolji od tvojih?“
„Sigurna sam da ih konobari ne skupljaju po toaletima“, setim se Bore Sajle.
„Moje prijatelje vozači nose do auta komirane i umesto kući, voze ih na ispiranje želuca“, zasmeje se.
„Stvarno?“, ostajem bez teksta.
„Da! A za trojicu sam siguran da će ići i na ušivanje, jer čaše razbijaju golim rukama o sto kada je sklapanje brakova u pitanju.“
„Pa… Sačuvaj Bože…“
„Jesi li ti za jednu kafu, treba o poslu da pričamo?“
„Može kafa“, to se nikad ne odbija.
Dok pijemo kafu, pažljivo slušam Lazara. Naglasi mi da sutra dolaze četiri radnice sa kojima moram obaviti razgovor. On ih je odabrao na predlog svoje administrativne službe. Onda nastavlja o saradnji sa Darkom i Julijom.
Nakon što legnemo u krevet, razmišljam u čemu mi je prošao današnji dan? Izvukla mi se nedelja iz života a da toga nisam ni svesna. Mrzim kad se ovo desi, jer mi nekako dođe kao izgubljen dan.
-
Lolin dnevnik 2
1.200 rsdPRVO POGLAVLJE
Subota, 22. јul 2017.
Zvrndanje zvona me direktno udara u mali mozak. Taj neko ne odustaje i zato ustajem iz kreveta. Teturam se niz stepenice i kad stignem do vrata, otvorim ih i nakezim se.
„Šta ti je sa telefonom?“, Đole stoji sa sendvičima u rukama.
„Sad si ustala?“, Tina se zakikoće.
„Upadajte!“, rukom pokažem smer i krenem natrag prema sobi.
„Idemo na bazen!“, dobaci drugarica.
„Znači kupaći da nađem“, smrsim za sebe.
Preturam po torbama i kad napipam kupaći, izvučem ga tom silinom da se zanesem unazad i sednem na krevet. Onda se bacim na leđa i širim ruke da se istegnem, ali ispod jastuka napipam nešto. Izvučem kamičak i pogledam u Jadarit. Te sekunde mi sevne san, međutim, nejasno ga se sećam. Uostalom, nemam sad vremena za analize, imam preča posla.
Sređena siđem u prizemlje i sednem za sto. Osmehujem se kafi koju je Tina skuvala, pa pažljivo spustim mobilni podalje od sebe.
„Pitah te malo pre, šta ti je sa telefonom? Nisi dostupna“, Đorđe sa oprezom pogleda u moj mobilni.
„Nije to danas telefon već atomska bomba i ne pipaj ga! Ostaje tu gde jeste. Neću ni da ga uključujem da ne bi eksplodirao“, gledam u prokletinju i ređam sve po spisku onom ko ga je izmislio.
„Kad tad ga moraš uključiti“, kaže on kao pravi i nasmeje se.
„Danas ne moram. Želim da živim“, realno, ne moram ja ništa.
„Večeras?“, Tijana me pogleda.
„Večeras ću ga verovatno uključiti. Do tada će imati opasnost petarde“, mrdam glavom dok procenjujem moguću eksploziju, a oni se zasmeju.
Pošto popijemo kafu i doručkujemo, krećemo na bazen, malo dalje od našeg grada. Idemo u obližnju Banju. Novca imam i što bi pojedini rekli – ima se, može se.
Kompleks privatnih bazena u Vrujcima izgleda sjajno. Još sjajnije postaje kad naša cenjena dupeta zauzmu ležaljke u prvom redu, a najsjajnije je kad uskočimo u toplu banjsku vodu. I da se razumemo, baš je nama dobro zajedno!
Vreme lagano odmiče, a mi smo sve luđi i luđi. U jednom trenutku merkamo veliko bure sa lekovitim blatom. Zašto ne probati kad nam se može? I ostali se mažu. Pa, po ugledu na te ostale, priđemo i mi sivoj masi. Namažemo se od glave do pete.
„Zašto smo namazani?“, pita Đorđe dok čita tablu o dejstvu blata.
„Da nam bude bolje“, Tina odgovori i dodaje slojeve blata na ramena.
„Čoveče, osećam se kao prase“, zakikoćem se i pogledam niz sebe.
„Jebalo te blato da te jebalo!“, Đorđe otrese i zbriše pod tuš.
„Šta ti je?“, priđem mu i gledam kako se mahnito trlja.
„Ma piše, bre, da nakon tretmana blatom nije poželjno pola sata ulaziti u vodu i još nešto oko neželjenog dejstva“, pokaže rukom na tablu.
„Sereš!“, gurnem ga i stanem pod tuš. I kao i uvek, prvo nešto koristimo a onda tek čitamo uputstvo za upotrebu. Tačno, nismo normalni!
„Jebi se, Lolo!“, sikće Đorđe, ali čeka da završim.
„Joj, bre! Sklanjaj se!“, Tijana uleti kao mlazni avion i gurne me.
„Ljubavi, ja sam bio sledeći!“, Đoletovo blato se suši a ostali tuševi nisu slobodni.
„Čekaj samo da se sperem“, slatko će Tina njemu.
„Pa, nećeš se sprati pola godine koliko si se namazala, a ja ću se stvrdnuti i to ceo!“
„A jesi namazao pišu?“, hladno ga pita poludela dabogda.
„Tijana, kretenu jedan! Beži tamo!“, gurne je Đole i stane pod tuš.
Smejem se toliko da se zacenim i moram da čučnem nakratko, ali čim se uspravim i Đole se pomeri, oboje počnemo da spiramo sa Tine ostatak blata. Pa, tonu je budala natovarila po sebi! Bogu hvala, izborimo se mi sa ljigavim blatom i odmah ulazimo u bazen. Nema šanse da dozvolimo sunčanom danu da se sjebe sâm. Mi ćemo ga sjebati!
Pošto potrošimo dan, uz zalazak sunca prošetamo po Banji, gledamo malo u tezge sa šarenišima, a onda kao prava gospoda sednemo u restoran da večeramo pre nego što krenemo natrag.
-
Lolin dnevnik 1
1.200 rsdPRVO POGLAVLJE
Nedelja, 2. jul 2017.
„Lolo, nismo neke sreće. Sve mi liči na ostatke grnčarije“, Đole vadi delove iz zemlje i ređa ih.
„Rimsko carstvo?“, bacim kratak pogled i vraćam ga na predmet koji neće iz zemlje da izađe, pa to ti je.
„Bog bi znao, ne razumem se u grnčariju“, zagleda on delove, a onda pogleda i u svoju devojku.
„Kod mene samo tragovi opala. Nema ovde ništa“, Tina ustane i obriše ruke o zadnjicu.
„Dajte mi kuku, izludeće me ovaj komad. Ma, čekić mi dajte!“, pružim ruku po traženo, pa ponovo zabijem glavu u malu iskopanu rupu.
„Šta čupaš?“, pita Tina.
„Pojma nemam.“
Uzmem kuku, zakačim je za pogodan deo, pa potegnem iz sve snage ne bih li iščupala grumen zemlje iz kog mi se ruga malo parče metala. „Izlazi iz rupe“, procedim kroz zube.
„Čekaj, da ti pomognem“, Đole se nagne, namesti šilo i čekićem počne da udara u tvrdu zemlju.
„Oli se odvaliti više!“, drekne Tina u rupu kao da je to sad od neke pomoći.
„Vuci me! Vuci! Popušta!“, zasikćem dok čvrsto držim kuku.
Tina klekne iza mene, obavije me rukama oko struka i počne da me vuče.
„Poza vam je kereća i još i stenjete. Ako neko naiđe, pomisliće svašta“, kaže naguženi dok lupa čekićem u šilo.
„Evo ga! AAAAA!“, Tina me tako silno povuče da se prevrnemo.
„Joj! Joj, Lolo!“, čujem je ispod sebe kako stenje i kuka, a ja se koprcam da ustanem.
„Evo ti tvoj grumen tvrde gline iz ko zna kog veka“, pruži mi Đole ono što me preznojilo sto puta.
„Tinče, jesi li dobro?“, pitam je dok uzimam grumen i zagledam ga tražeći ono malo parče metala što mi se rugalo.
„Dobro sam ja, ali trtična kost mi nije dobro.“
„Na nogama si, to je bitno. Da krenemo u kamp i onim momcima ponesemo ovu grnčariju?“, Đorđe počne da se pakuje.
„Čoveče, nisu „oni“, već arheolozi. Zapamti više“, Tina stane do mene i gleda kako čačkam grumen.
„Fini su momci, ponesi im“, promrsim, pa čučnem i namestim predmet nerviranja. Pošto grumen gline neće milom da sarađuje, onda će silom. Dohvatim čekić, pa ga fino zveknem!
„Pa, što ga sjeba?“, Tina čučne pored mene i za glavu se uhvati.
„Auuu…“, zinem od iznenađenja. Kako je prslo ono parče gline, tako se ispred nas našao prsten. Međutim, i dalje je za njega zalepljena uporna zemlja, nema šanse da vidim o kakvom prstenu se radi.
„Daj mi to!“, otme mi Đole čekić i pogleda u predmet. „Ne pipaj ništa više! Oni momci sigurno imaju opremu da ga očiste, a ne unište.“
„Arheolozi!“, ponovi Tina po koji put danas dok ja ustajem i poslušno klimam glavom.
„Idemo, nizbrdo!“, vikne drug, pokaže pravac i uhvati zalet.
„Vidi budalo, pa se zakucaj u neku jelku“, dobacim mu i stavljam ranac na leđa.
Idemo mi, a julsko sunce ujeda kožu golih ramena. Nekako se spustimo niz padinu bez lomljenja vrata i nakon dva sata pešačenja, nađemo se ispred našeg šatora. Prljavi smo, gladni, žedni, umorni i na sve ličimo sem na ljude.
„Hej, narode! Filip kuva kafu, a vi izgledate kao da vam je potrebna“, nasmeje se jedan arheolog dok nas posmatra kako ni vazduha ne možemo da se nadišemo.
„Može, ljudi! Može kafa“, Tina uspe da progovori.
„Imamo nešto za vas“, zašištim, pa izvadim prsten prekriven glinom.
„Komšije, mislim da je Lola zabola u vaš teren“, Đole im izvadi i one ostatke grnčarije.
Nasmejem se kako ih budala oslovi sa komšije. Smem da se kladim da ne ume da izgovori reč – arheolozi. Gledam ja u četiri momka kako su pametno postavili dva šatora sa opremom. Mi smo ovde već dva dana i samo se nešto premeštamo i guzimo, i opet na kraju ne znamo gde nam je šta. Ali, bitno je da se sa komšijama slažemo.
„Lolo, šta ti je to?“, pita me Filip dok gleda kako noktima čačkam misteriozni predmet.
„Prsten valjda? Možeš li da ga očistiš?“, pružim mu i molećivo ga pogledam.
„Naravno da mogu. I njega ste našli gore?“
„Da. Ništa me ne pitaj. Jedva sam ga iščupala, nije se dao izvaditi iz zemlje“, uzmem kafu i jedva dočekam prvi srk. Gledam kako drug Filipu donese pribor koji je mnogo bolji od mojih noktića i kako on fino počne da ga čisti. Usputno pričamo kako je kome prošlo vreme. Nama je ovo poslednji dan ovde, a oni imaju u planu još da se zadrže.
„Opa! Prsten ljubavi!“, vikne Filip i svi ga pogledamo.
„Kako molim?“, pogledam u prsten sa…? Akvamarinom, bokte! „O, Bog te video!“, zinem od čuda.
„Zaklela bih se da je to akvamarin“, Tina zaciči.
„Pronašla si prsten koji donosi večnu ljubav“, pruži ga Filip meni.
„Šta donosi? Akvamarin nema tu moć“, kažem i gledam u stari srebrni prsten ručne izrade i kamen viskog kvaliteta u njemu. Predivan je, proziran i svetlo plav kao Azurno more.
„Lolo, ovako… Taj prsten je kružio kao poklon od devojke do devojke, odnosno, kada bi devojka dobila verenički prsten bila je u obavezi taj da pokloni sledećoj devojci da joj donese večnu ljubav. Pogledaj unutrašnjost, na latinskom je ugravirana ta poruka“, Filip kratko objasni.
„Vidim da nešto piše…“, zagledam i nišanim slova, ali latinski ne znam. U šta samo piljim, pitam se?
„Smatralo se da verene ili udate žene ne smeju da nose plavo kamenje, ali da taj prsten devojci dovodi muža. Nije utvrđen tačan broj i koliko ih je bilo, i da li poreklo vode iz Rimskog Carstva ili iz Stare Grčke, ali mislim da neki podatak govori o sto jednom izrađenom prstenu“, oglasio se drugi arheolog.
„Narode, ako vam znači, zadržite ga“, pružim ga Filipu. Njima je očigledno vredniji nego meni.
Arheolozi se zgledaju između sebe, ali nijedan ne progovara.
„To je samo prsten. Jeste lep, ali ako za vaše istraživanje ima vrednost, slobodno ga uzmite“, ponovim u drugom obliku.
„Mislim da ne bi bilo u redu da ti uzmemo prsten“, oglasi se treći.
„Ma, Lola skupljaju poludrago kamenje i nikad nije bila baksuz. Slobodno ga uzmite, ionako nas je poprilično namučio danas. Tini je čak i trtična kost pretrpela traumu“, Đole se nasmeje.
„Slažem se sa kolegom da ne treba da ga uzmemo. Prvo, nismo taj deo ogradili kao potencijalno arheološko iskopavanje, drugo… Lola ipak treba da zadrži prsten“, četvrti arheolog se složi da ga zadržim.
„Zašto? Da mi dovede muža?“, pitam ih i zasmejem se.
„Ti si ga pronašla ili je on pronašao tebe, stavi ga na prst i kad dobiješ verenički prsten, pokloni ga nekoj devojci. Uostalom možeš sa njim da uradiš šta želiš, ali mi ti ga uzeti nećemo“, Filip pomalo sujeverno objasni šta treba da radim.
„Dobro. Tina, želiš li ga?“, ponudim joj.
„Ne. Nekako verujem da je taj prsten pronašao tebe“, i ona postane sujeverna.
„Đole, želiš li ga ti?“, pitam.
„Hvala, Lolo, ali meni muž ne treba. Stavi ti to na prst, možda nađeš nekog“, hladno će baraba jedna.
Nakon što popijemo kafu i dođemo sebi, spakujemo naše stvari i pozdravimo se sa arheolozima. Treba nama pešačiti niz planinu do auta, a pri tom smo svi natovareni kao magarci dok hodamo jarećom stazicom. Pa, ne daj Bože da neko padne, kotrljaće se niz golet, završiti u gustoj šumi i do sledećeg proleća ga niko neće naći sem šumara kad krene da krči šumu.