-
Odraz isprazne stvarnosti
500 rsdBABA SA SJEKIROM
– Trebali ste nas pitati, sve bismo vam objasnili – pjeni se moj pretpostavljeni.
Unosi mi se u lice, napada me dahom koji upozorava na bolest unutarnjih organa.
– Najviše volim sam potražiti odgovore – ne izvlačim se i ne lažem.
– Vama nedostaje korporativne kulture – direktor se hvata fraze, svog omiljenog oružja.
Uključujem obrambeni sistem, podižem štit, više ne slušam. Mislima bježim u djetinjstvo. Gledam kroz prozor: livada pred bakinom kućom plavičasta je od preostalog ugođaja noći. Rano smo ustali, spremamo se na žetvu. Sunce se još nećka. Zapara i težak miris masti tjeraju me iz kuće. Baba je užarila peć, već razvukla pitu. Tijesto visi preko uglova stola, a još se ni muhe nisu pokrenule. Jurim niz kamene basamake. Hladim tabane orošenom travom, trčim prema kokošinjcu, puštam živinu. Otvaram vratašca nastambe, čujem lepet krila, osjećam kandže na svom tjemenu. Rukama štitim lice. Pod udarcima kljuna po vratu i golim ramenima, vrištim, pištim kao svirala.
– Ej, boljća te izjela! – stiže spasonosni urlik. Moja snalažljiva baba lijevom rukom skida pijetla s mene, pritišće ga o panj i zamahuje desnicom u kojoj se, gle, stvorila sjekira. Krv obezglavljene peradi prska po mom licu. Četiri planinska vrha, četiri šiljate strijele pobodene u nebo, okreću se oko moje glave.
– Anarhistički individualizam ovdje ne trpimo. Morat ćete razvijati osjećaj pripadnosti kompaniji – gazda neumorno sere.
– Ja pripadam samo sebi, svojoj obitelji i prijateljima – bezobrazno sam iskren.
– E, pa sad bi stvarno bilo dosta! – obrazi moćnika žare se u nekoliko nijansi bijesa.
Nervozno se uspropadao prostorijom, prilazi stolu i nešto piše. Začas, u koracima donosi dva papira, u svakoj šaci po jedan. Kao krilima, maše mi njima pred očima.
– Javite se s ovim tajnici! – promuklo kriješti. – Ovdje vam je odluka o oduzimanju varijabile i potpisano rješenje o otkazu. S kratkim obrazloženjem.
Odjednom, vrata ureda se otvaraju i u odaju, dubokim gazom, ulazi moja baba Stamena. U desnoj ruci drži blistavu sjekiricu, odlučna je u namjeri da zaštiti svog ljubimca.
– Ti li ćeš mi na unuče, čuma te ubila?!? – prijeteći poklik pokojnice pretvara direktora u zamagljenu, drhtavu konturu.
-
Postoje mesta
500 rsdPRVI DEO
Otvaram polako kao što jutro čini dragocenu škrinju od svetlosti i sna, od boja sazdani prostor, i čekam. Čekam na znak svojih misli. Koliko će samo nevažnih stvari da prođe preda mnom pre nego što svoje telo ostavim po strani, pre nego što ostanem sam, potpuno sam: bez dlanova i bez lica, bez svojih očiju naviknutih na svetlost i na pokrete. Tek potom, u mraku i mirovanju, bez ikakvog straha, tonem u vrcave naslage i počinjem da mislim: o dahu što me pokreće i bodri i naizmenično se pretvara u hranu i u sliku.
1.
Laganost! Laganost u pokretima, u procesu razmišljanja, u donošenju odluka, u postavljanju stvari na njihova mesta, u saodnošenju sa okolinom. Polako, što ne znači usporeno, nego lagodno, bez opterećenja, lepršavo, skladno i onda kad se među ujednačene poteze potkrade munjevit pokret. Svaki problem na putu, sve što treba savladati u kretanju neka klizi, kao po inerciji, s jednakim ritmom, praćeno istim udarom damara: kad pustiš korak da ga ne osećaš ni na ravnom ni na uzbrdici. Laganost, s elegancijom koju poseduju samo retki igrači. Baš laganost, lakoća i elegancija! U primanju lopte, u njenom vođenju i prenosu u protivničku dubinu, u trenu kad se upošljava saigrač ili šutira na gol, ali jednako pre i posle toga, u pokrivanju terena i „radu” bez lopte. Ne bez znoja, ali nikako sa zadihanošću koja guši pluća i slama srce, s grčevima od nagle promene ritma, od pogibelji i prenapregnutih pokreta. Te laganosti ima u onog ko zna kuda će i šta hoće, ko vidi cilj i zna da do njega treba stići kroz mnoštvo prepreka i kad se čini da je unedogled prazno; ko zna da uživa ostavljajući ih savladane, po redu, jednu po jednu iza svojih leđa. Bezglavi se kupaju u znoju, iscrpljuju do pucanja u lomatanju od jedne do druge prepreke na putu; ne vide proces pred sobom, nego se satiru na svakoj fazi celovitog niza, menjaju položaj, pogled, misao, pokrete, strategiju – u magli im je situacija posle svakog poteza ili trenutne kombinacije; mutno im je u glavi. Tako idu kroz život, kroz parkove i gradska naličja, kroz svakodnevicu prepunu trik-majstora sa „rezervnih” klupa. Laganost je dugotrajna, tiha voda koja „nevidljivo” radi, efektnije, celishodnije od svake bujice. Najduže se pamte noći tihe, za samotnim stolom periferijske gostionice bez sata; najbolje je ono prijateljstvo koje nema znojave prelome ni škripe kostiju u svom trajanju, bez šavova i bez lepka između deonica u nizu. Ljubav u laganosti – najlepša je. I smrt, kad dođe, što dođe za stolom u bašti, pod hladnjakom, kraj šoljice s kafom i s nedopušenom cigaretom među prstima, ili te iz života izvede u snu. U ruci snimatelja od dara, filmska kamera poseduje laganost od koje se nadima srce posmatrača.
2.
„Natural SC Auditorijum” na Univerzitetu Mičigen u En Arboru; petak, 17. decembar 2010. godine, negde oko 19:00 sati. Utišali su aplauzi iza prethodne dve projekcije iz programa „Studentskog festivala kratkog filma”, utihnjuju sad šapati u sali; prestaje šuštanje zimske odeće, škripa naslona, listanje festivalskog programa u crno-beloj štampi; svetlost opet lagano trne u visokom svodu, kao kod ubrzanog zalaska sunca. Nema jarke svetlosti ni na velikom platnu u koje se, po treći put večeras, uliva levkasti snop iz šumnog projektora u pozadini sale; ni boja makar kakvih, kao da nema, tek umbra i slutnja zelene.
Obična, stara, već zarđala ograda oko pustog objekta ka čijem se vrhu, sve uokrug, uspinje „nezainteresovan” pogled objektiva. Bez i najmanjeg podrhtavanja, usmerena upravno na osnovni pravac kretanja, kamera klizi duž rešetke od uspravnih šipki u beskrajnom nizu. Ali, između tih oblica, čiji se razmak u ogradnom sklopu postepeno gubi i prazna se pozadina sve više magli, vidi se – laganost to dozvoljava – sve što zainteresovano oko želi da vidi: neprekinute igre, boje, slike zaustavljene u trenutku svog postanja, lica… Kamera jednako „klizi”, mada je utisak drukčiji, da je znatno brža, na svakom zaokretu kod prelaska s jednog na drugi nivo pri usponu ka vrhu zdanja. I sad je gore, na trećem nivou; zaustavlja se. Tu je devojčica s balonima, sama na prostranoj terasi, evo i mladića (nalik je Leu Mesiju i može mu biti vršnjak) koji joj prilazi s leđa i nežno stavlja ruku na rame; devojčica rastvara šake i diže ruke, uzleću u nebo razvezani šareni baloni. Kamera na kratko prati njihove žive boje u bezbojnom nebu, onda se spušta na nivo terase gde je sada pusto i opet bez boja. Jedna se sasvim nova buba mara lagano kotrlja preko vrpce od razvezanih balona koju iščezla devojčica beše bacila na beton, i nastavlja dalje prema otvoru pešačkog uzlaza na drugoj strani platoa. Zalepršali su načas krajičci bačene vrpce, lopta je odskakutala niz stepenište i nestala. Dok svetlo sa visokog svoda pritiče u salu, iz betonskosive s platoa terase izbija zelena, najzad je celo filmsko platno zeleno – travnato zeleno, iz kojeg klija uokviren natpis:
Remember level 3
by
Cile Calderon dos Rios Zivianto my brother Nemanja
-
Do obala Goe
450 rsdKOD TOZU VAMPIRA – stajalo je na ovećoj, drvenoj ploči, ovalnog oblika, postavljenoj malo ukrivo, ispod krova drumske gostionice, trošne i zapuštene kao ničija raga. Iz odžaka se dimilo, a vrata behu blago odškrinuta, što bi trebalo da znači da je, nekim čudom, objekat još u upotrebi i da tu mogu da se okrepe putnici namernici, a ne da služi samo da privlači vrane i drugu i nebesku i zemaljsku gamad. Treba reći i da su vrata bila crvotočna i klimava kao babin zub, pa ako neko vidi sebe kao potencijalnu mušteriju, kao sad Rahela i Maks, nema mu druge nego da šmugne pored njih, ne dotakavši ih, inače teško njemu, ako se zaljuljaju, pa mu se, ne dao Bog, svale na glavu svom svojom težinom i teretom vremena koji nose. Kao i obično, na kraju dođe ono najzanimljivije: nečija ruka, očito nesvikla naročito da se služi pisaljkom, po sred te tuge od vrata upotrebila je kredu, ne baš na najcelishodniji način, ali nema veze, kad se čovek malo udubi u tu stvar, posle izvesnog vremena dešifrovaće šta je pisac hteo da kaže, a tamo je stajalo:
DOMAĆA KUINJA! NAJBOLJŠA VINA! PIVO I RAĆIJA!
Pendžera bezmalo kao da nije ni bilo, naime tako su lepo bili održavani, sticao se utisak, da brat bratu ima jedno pola veka kako unutra nisu propustili zračak svetlosti.
Sudeći po takvom, nimalo impresivnom spoljnom utisku, koji je, razumljivo, naše junake ostavio bez teksta, to svratište bismo s pravom, umesto rage, što je stvarno neprimereno, mogli nazvati čađavom mehanom, možda baš nalik onoj iz pesme, jedino što ova nije bila na kraj sela, ali to je sad najmanje važno, a što se tiče glava nečešljanih možemo se kladiti da u bilo koje doba dana ili noći takvih ovde sigurno nije manjkalo na broju.
Naši junaci, Rahela i Maks, koje je već dobro bila spopala glad, gledali su u čudu gde su došli, pitajući se da nisu možda upali u neku pukotinu u vremenu i skliznuli jedno dva veka nazad, u prošlost, kad su ovakva mesta bila na glasu po hajducima i drumskim razbojnicima, koliko i po dobroj kapljici. Onda se još jednom pogledaše, da su vernici, sigurno bi se prekrstuli pre nego što su kročili unutra, ovako, slobodno možemo reći, ušli su na sopstvenu odgovornost. Pritom, pošto su oboje bili šlank, nisu imali nikakvih problema da, okrenuvši se bočno, provuku unutra i bez najmanje ogrebitine.
No, pre nego što nastavimo priču, možda je najbolje da poslušamo kako će svoje prve utiske iz „TOZU VAMPIRA“, dva dana kasnije, Rahela opričati svojoj Jaci:
– Jaco, moraću jednom da te odvedem tamo da se i sama uveriš kakav je to budžak. Kao da su tu snimali onu čuvenu scenu iz „Skupljača perja”, kad ono Lepi Bora lumpuje, a srča leti na sve strane. Trebalo nam je nekoliko minuta da se probijemo kroz guste kolutove dima, koji je štipao za oči poput otrova za komarce, da bismo stigli do jedinog plavo-belog kariranog stolnjaka koji je još bio slobodan i koji, kao da je na nas čekao. Taj stolnjak se jedva nekako držao na četiri trošne, rasklimatane noge, isto kao i ostalih petnaestak njegovih dvojnika; bio je isflekan, pogužvan, tu i tamo po koja rupica kao otužni beleg prohijalih dana i noći, otprilike na sredini čamila je glomazna metalna pepeljara, a u pepeljari je bilo nekolko opušaka. Sve druge stolnjake, odnosno stolove, okupirale su možeš misliti kakve face, i što se izgleda tiče i u kakvom su uzaludnom stanju bile. Zidovi prekriveni potamnelom drvenom lamperijom sa koje je lak bogzna kad ispario, a sa njih, oivičena masivnim ramovima kakve danas možeš videti samo još na buvljacima i na nekom ovakom mestu koje je i bog zaboravio, gledala su ozbiljna lica Svetog Marka koji ponosno ubija aždahu, vožda Karađorđa, Gavrila Principa i Slobodana Miloševića. Na kalendaru (ne videsmo iz koje je godine) retuširana do neprepoznatljivosti slika poluobnažene folk-dive, nikako da joj ubodem cenjeno ime, a znam, imala je nekoliko baš velikih hitova. I što je možda prvo trebalo reći, iz nekog ćoška ječalo je pusto tursko:
Oj, Selime, Selime,
voleo si dimije
prošla tvoja vremenaaa,
nema više hareemaa…Srpska egzotika, Jaco, šta da ti kažem. Sve vreme mi se činilo da će svakog časa neki šaljivdžija, svejedno vrag ili Gospod, da učini da se mehana kao kakav avetinjski splav iz nekog prastarog horora, otisne i zaklizi dole niz obližnji Dunav i da to niko živ ovde ne bi primetio, čak ni kada bismo, uz malo sreće, stigli do Crnog mora.
-
Pričaj mi, more
450 rsdPo završetku grubih radova otputovala sam na kratko u Nafplio. To je bio moj drugi dom, ili prvi. Moj Nafplio, moja mala zvezda, moja sloboda – elefterija. Nije imao puno stanovnika, možda malo preko deset hiljada mirnih i vrednih Grka. Moj gradić je bio ušuškan u živopisnom Argolidskom zalivu, na samom zapadu Peloponeza. U našoj zemlji mnogi ljudi, većina njih, nikad nije čula za ovaj grad. Poznaju ga uglavnom istoričari, ili ljubitelji istorije, a veoma retko oni koji su imali sreće da ih život odnese u ovaj kraj. Nafplio je bio prva prestonica posle oslobođenja Grka od Turaka. Bio je viteški, stameni gradić na samom jugu Grčke, koji je hrabro štitio svoju majku zemlju. Ne mogu da kažem da nisam videla lepše gradove i lepše obale, ne samo u Grčkoj, već i u Crnoj Gori, posebno u Hrvatskoj, ali ovo je bila ljubav na prvi pogled.
Volim ovaj gradić jer je šaren i ušuškan. Miriše i na Grčku, i na Hrvatsku, ali i na Italiju. Stanovnici se na svakom koraku ponose gradom i hvale svojom istorijom. Nafplio, kao mala luka, u prošlosti je bio veoma bitan gradić od izuzetnog značaja, svedok brojnih pohoda, kako osvajača tako i oslobodilaca. Danas je pun turista iz čitavog sveta koji uživaju u ovoj magnetskoj privlačnosti, a oni koji odu, pa mu se ne vrate, kažu starosedeoci, pate doveka za njim.
Od jednog takvog sećanja, od jednog davnog kratkotrajnog boravka, krenulo je i moje interesovanje za divni Nafplio. Kažem, ljubav se desila. Poželela sam da ga bolje upoznam, da ga pomirišem, da svim čulima osetim njegove boje, i da potom roditeljsko nasledstvo, u dogovoru sa svojom sestrom, uložim u svoj drugi dom, baš tu.
Ne bih ja bila ja, da prvo što sam ispitala, nije bila mitološka priča u vezi sa gradom. Kao i svuda u Grčkoj, mitološko tumačenje je početak svakog putovanja u prošlost. Nafplije je bio sin boga Posejdona i Amimone, ćerke Danaja, kralja Arga. Sinovi Nafplija su bili Ejaka i Palamid, koji je imao nadimak Mudri. Palamid je učestvovao u Trojanskom ratu zajedno sa Agamemnonom, Odisejem, Ahilom i ostalim junacima koji su krenuli u pohod na Troju da bi vratili lepu Jelenu. Odisej je bio ljubomoran na Palamida zbog njegove mudrosti i u svojoj zavisti optužio ga da je izdajnik i da je sarađivao sa Trojancima, pa je Palamid, iako nevin, osuđen na smrt. Kada je Palamidov otac saznao da mu je sin mrtav i da je za to odgovoran Odisej, otišao je u Kavo Doro i grčke brodove, koji su se vraćali iz Troje, u gnevu naveo na podvodno stenje. Moram priznati da mi se nije svideo ovakav doživljaj Odiseja. Bila sam opčinjena njime u Ilijadi, čak i u Odiseji, a posebno glumcem koji ga je igrao u filmu Troja.
Presudno mi je bilo i to što je gradić samo stotinak kilometara udaljen od Atine. Blizu je svim prodavnicama i tržnim centrima metropole, i blizu aerodroma. To je moj gradić iz bajke, sa dva mletačka zamka, arhitektonska mešavina epoha kroz koje je prolazio. Palamidion, nazvan po Palamidu, Odisejevom protivniku, je zamak na brežuljku, na oko dvesta metara nadmorske visine, pravi pravcati zamak. Onaj romantični, baš kako treba, opkoljen velikim kaktusima sa crvenim cvetovima. Kažu da je to bila najveća i najbezbednija tvrđava, ne samo u Grčkoj, već u čitavoj Evropi.
Prvu kafu sam popila na Trgu Svetog Spiridona, jednom od od najstarijih trgova u Nafpliju. Prvu službu u Grčkoj odslušala u crkvi na trgu, sagrađenoj negde u osamnaestom veku, za vreme mletačke vladavine, a koju je podigla grčka pravoslavna zajednica. I to je bilo dovoljno da zaživim i ovde ostanem decenijama.
-
Korov
450 rsdDAN MINUS JEDAN, POKLON IZ DRUGOG VREMENA
Almini roditelji su došli i parkirali se ispod našeg prozora; deka je stiskao po gasu u prazno. Deka je često dolazio s poklonima iz drugog vremena; doneo bi nam markicu s likom kralja Aleksandra, fotografiju Stjepana Filipovića koji ponosno i prkosno stoji raširenih ruku, značke u obliku Titovog potpisa, dres Crvene zvezde iz vremena kad je bila svetski šampion, ali, ubrzo ćemo shvatiti, ovog puta nosio je drugačiji dar.
Sreli smo ih napolju. Mala Ana se bacila u moj zagrljaj, bio je to prizor koji se pamti celog života – trenutak kad nas je videla i potrčala prema meni. Ana je gazila po zemlji, kao da je istovremeno hodala iznad, sve do zagrljaja. Ona je bila tatina devojčica. Grlila me je snažno i onda pružila jednu ruku prema Almi i drugu prema Stefanu. Mali svet, nukleus dva probisveta i dva Sunca.
– Gde si, glupi Stefane! – Ana je lupila čvrgu bratu, a Stefan je, kao i svi mi, odgovorio osmehom.
Uskoro smo se nalazili u dnevnoj sobi, tri generacije, ili nešto više. Sedeli smo, jedino je Alma bila na nogama.
– Može kafica? – Alma je pitala.
– Može – odgovorila je baka.
– Može – rekao je deda.
– Donesi mi i rakijicu – dodala je baka.
– Je l’ piješ? – Alma je pitala, zvučalo je rutinski.
– Ponekad, pomalo, i više bih da mogu.
– Šta ti kaže lekar? – Alma je pitala spuštajući bocu rakije na sto.
– Lekar mi kaže da je život jedan i da ga živim u sreći i radosti – odgovorila je baka.
– Lepo ti je čovek rekao.
– Jeste, zato i ne pijem puno, jer mi rakija ne donosi radost.
Baka i deka su ostali kratko. Oboje su bili rođeni za vreme Drugog svetskog rata, kao izbeglice; deda je govorio da su mir i sloboda dva najveća bogatstva i da to nikada ne zaboravimo. Baka nije stizala do reči, deda je bio glavni govornik. Mir, sloboda, ponovio je.
– Ti Stefane, ti ćeš da studiraš medicinu. Je l’ znaš šta to znači? – deda je pitao.
– Da ću morati puno da učim – Stefan je bio ozbiljan kad je odgovorio.
– Generacije i generacije su se vekovima borile da svako, pa i vi siromasi, možete da studirate ako ste vredni i radni – deda je krenuo da objašnjava.
– Što sam ja siromah? – Stefan se našao iznenađen. Istovremeno, njegova mala sestra je napravila fišek od hartije i krenula da ga lupka po glavi.
– Siromašan si jer nisi vlasnik sredstava proizvodnje.
– Aha – Stefanu nije bilo jasno, videlo se.
– Pitaj Engleze i porodice radničke klase da li mogu da studiraju, ili pitaj radničku klasu u 90% sveta. Mi smo se za to izborili, moja generacija se za to izborila – deda je pojasnio.
– A kako je bilo ranije? – Stefan je pitao dok je dobijao papirnate udarce po glavi.
– Ranije nisi ni u školu mogao da ideš.
– Znači i škola je privilegija?
– Da! Samim tim što možeš da koristiš mozak, ti si privilegovan – deda je podigao ruku, kao da drži govor hiljadama ljudi.
– Pa, hvala ti, deda! – Stefan je zagrlio deku, snažno. Nisam znao da li se šali ili ne; ličio je na malo dete.
– Ti imaš veliki zadatak i to će biti tvoja borba! – deda je sad podigao pesnicu.
– Koji zadatak?
– Zadatak da studije završiš, postaneš lekar i da ne dozvoliš da drugi izgube priliku koju si ti imao.
– U pravu si, deda!
Almina majka je polako pila rakiju iz male čaše, uživala je u svakom mikro-gutljaju. Ugledao sam da se njih dve zagledaju i prevrću očima na dedine teorije, ne zbog toga što su teorije možda pogrešne, već što deda ostalima ne dâ da pričaju. Pogledale bi i prema Ani i Stefanu, blago. Kroz otvorene prozore dolazile su male vibracije atoma u obliku cvrkuta ptica. Toplo leto, vesele pesme, baka i deka s nama. Tri generacije, kafa, rakija, atomi u igri pesme ptica.
– Što plačeš, mama? – Almi se učinilo da njena majka plače.
– Ne plačem, nego me rakija ljuti, pa mi suze teku.
– Ljuti tebe ovaj tvoj – Alma je aludirala na svog oca.
– Ne ljuti me više on. Njega sam već pregurala.
– I treba, pusti ga.
– Pustila sam ja i njega i one njegove aktivistkinje – bilo mi je smešno da dedu i njegovo okruženje zove aktivistima, jer je deda pre penzije radio kao bibliotekar i, logično, bio je okružen bibliotekarkama.
– Je l’ ga još uvek zovu na sastanke? – Alma je pitala.
– Ne kao ranije, ostarilo se, počele su i one da odlaze.
– U večna lovišta?
– U večna lovišta, kod Če Gevare – baka se nasmejala.
Almin otac se nije uzrujavao povodom sitnih prozivki. Ovog puta doneo je drugačiji poklon; uzeo je knjigu iz svoje torbe i dao mi je. Na koricama je pisalo – Priručnik za letnji odmor –
– Za tvog brata! Znam koliko voli da čita priručnike.
– Hvala lepo – rekao sam, uzeo knjigu i krenuo da je prelistavam. U priručniku su bila uputstva i prazne strane.
– Šta je ovo? – pitao sam uz osmeh.
– Priručnik koji vi treba da ispunite. Davno ga je pisala, štampala i u biblioteci povezala moja drugarica, ali nije ostavila svoje ime, jer u stvari pisaćete ga vi.
– Interesantno – rekao sam.
– Možda, zavisi od vas – rekao je deka i zagrlio svoju suprugu.
– Opet levičarske kerefeke zvane umetnost! – rekla je baka.
Ostali su kratko i uputili se za Užice, polako, magistralnim putem, u mali stan u soliteru u hladu planine. Dve stare osobe pune istina, zabluda, strasti, ljubavi, pune života.
Auto je bio star, dve stare osobe gledale su novi prizor – asfaltirani put i dve sjajne kugle koje jure ispred njih. Deda je bio u neverici da je cesta asfaltirana za nekoliko sati, a uskoro je video mašinu na točkovima kako se polako kreće, topi postojeći asfalt i meša ga s novim da bi ostavila put iza sebe. Na mašini je pisalo – Glasajte za mene! – a ispod su se nalazili slika i ime političara.
– Nikada, ni za hiljadu života – Almin otac je rekao kroz zube.
-
Sarajevo, crtice iz naše mladosti
399 rsdDOLINA
Šuma u kojoj je živio čovjek o kome ću da pričam ovu priču je bila s one strane planine. Ta strana je meni zapravo bila nepoznata. još kao dijete, dok sam gledao planinu i njene vrhove prekrivene tamnom crnogoricom, zamišljao sam kako je tamo sa druge strane, kada se pređe preko tih vrhova, isto tako nekakva dolina kao ova u kojoj sam živio. Zamišljao sam u toj dolini bistri potok, prekrasne livade proplanke, neku vječnu tišinu, kao kontrast ovoj dolini u kojoj sam se nalazio. Mislio sam da je tamo nekakav zemaljski raj i kako tamo uopšte nema naselja i ljudi. Samo šume, proplanci i taj potok koji je žuborio negdje u mojoj glavi. I mnogo vremena je proteklo od kako sam počeo da negdje u svojoj glavi gradim taj svijet koji se nalazio s one strane.
Bio sam već školarac kada se desio taj izlet. Izlet preko planine. Odlučio sam jednog dana da krenem preko, u svijet koji sam negdje u svojim mislima gradio. I peo sam se uz strme obronke planine iznad mog grada. Išao sam puteljcima koji su bili dobro uhodane staze mnogih koji su prolazili tim proplancima. Početak je nagovještavao prekrasan doživljaj. Još uvijek sam, kad bih na trenutak zastao da se odmorim, pogledom odozgo gledao grad u kojem sam rastao. Nakon izvjesnog vremena šume su zamijenile proplanke i ja sam počeo da dublje zalazim u njih. Nisam osjećao strah, radostan negdje u sebi zbog tog puta u nepoznato. Šuma je ispočetka bila bjelogorična i sunce me milovalo svojim zrakama koje su stidljivo prolazile kroz krošnje drveća i nalazile put prema zemlji i stazi kojom sam hodao. Kada sam već prešao dublje u crnogoričnu šumu, gdje su visoke jele i borovi pravili veliku hladovinu, počeo sam da osjećam i laganu svježinu koju ta šuma može da pruži u ljetnjom danu.
I onda sam ga sreo. Sjedio je na panju. Bio je neobrijan. Kosa mu je bila sijeda. Imao je plave oči i prodoran pogled. Nije me uplašio, izgledao je dobroćudno. Prišao sam mu.
«Šta ti radiš ovdje?», zapita me.
«Idem na drugu stranu planine da vidim dolinu koja tamo leži, možda je ona ljepša od ove iz koje dolazim.»
On se samo nasmija. Osjećao sam se zbunjeno. Nisam znao šta da ga pitam. On osjeti moju zbunjenost pa mi reče:
«Pa nema nikakve doline iza, iza ovog vrha na koji se penješ se nalazi druga planina, još veća od ove na kojoj se sad nalazimo. A iza nje još veća i ko zna gdje je ta dolina koju ti tražiš. Preko sigurno nije.»
Zacrvenih se i okrenuh se naglo, riješen da se vratim odakle sam i krenuo.
»Čekaj, čekaj. Pa gdje ćeš sad? Nije valjda da odustaješ od svoje potrage?», reče on ozbiljnim tonom.
«Šta da radim kad preko nema doline o kojoj sam maštao?», rekoh.
«Pa ti nisi ni tražio dolinu.», dodade on. «Ti si krenuo jutros u ovu planinu da bi sreo mene. Negdje u tvojoj glavi je bila ta misao o dolini, ali iza te misli je bio zapravo bijeg iz onog života dole u gradu.»
Pogledah ga nijemim pogledom koji je tražio objašnjenje jer ono što mi je govorio mi nije bilo jasno. On nastavi:
«Svi mi nešto tražimo. Svi mi negdje idemo. Ali sve što tražimo, druge doline, gradove, rijeke, šume, polja – sve je to tu, pored nas. Neke doline ili šume su ljepše, neke su svetlije, neke mračnije. Isto kao i ljudi. S tom razlikom što su mnogo ljepše te šume i rijeke ukoliko su dalje od ljudi. I ta dolina koju ti tražiš, ona je zapravo u tebi, treba samo da otvoriš svoje srce i da je ugledaš u onoj ljepoti kojom si je zamišljao. Isto tako kao što je ova šuma gdje smo se ti i ja sreli ona šuma o kojoj sam ja nekad maštao i izabrao da mi bude dom.»
Ja se zamislih nad njegovim riječima, pa ga kratko zapitah:
«Kako se zove ova šuma?»
«Ova šuma nema imena, ona možda i ne postoji, ona je i stvarna, a i nije stvarna. Jedino što je sigurno da postoji u mome srcu jer sam ja dio nje i ona mene. Ovog jutra, kada smo te ugledali da se penješ uz vrleti planine, rekosmo šuma i ja – daj da prigrlimo bar na tren ovog dječaka koji trazi svoju dolinu ne bismo li mu kako osvijetlili put da je nađe.»
Stajao sam još uvijek na mjestu, nijem. On se smiješio dobroćudno. Zapita me kratko:
«Misliš li da ćeš sad da nađeš dolinu koju tražiš?»
Ja se osmjehnuh na te riječi, koje osjetih kao ohrabrenje, i samo izustih:
«Da!»
«Onda je traži i ne zaboravi da osluškuješ svoje srce jer ono najbolje zna da li si nešto našao i šta je to što si pronašao», namignu mi i nestade naglo iz vidokruga, da sam se na trenutak zapitao da li je taj čovjek stvaran. Ostao je samo panj na kojem je sjedio. Okrenuh se i krenuh nazad prema dolini iz koje sam tog jutra pošao.
Dolina o kojoj sam maštao da je bila preko planine, tog je dana počela da se rađa i da postaje dio mene, kao što sam na kraju i ja dio nje.
-
Putovanja
450 rsdI
1.
Jedan od Pajacovih hobija jeste fotografisanje i to je razlog zašto mu je foto-aparat često pri ruci. Zabeležiti, sačuvati svet koji ga okružuje njegova je opsesija. Još ako se povremeno ukaže mogućnost za putovanje, tada Pajacova pasija dobija novu dimenziju.
Neko, Pajacov sagovornik u njihovima druženjima, jeste od onih osoba koje nemaju hobi, tako da jedini njegov kontakt sa fotografijama predstavljaju razgovori sa Pajacom u kojima ovaj drugi pominje svoje skorašnje foto-aktivnosti. Isto tako, Pajaco Nekom povremeno na imejl prosledi neku od svojih novonastalih fotografija.
Za njih dvojicu je svaka nova Pajacova fotka neka vrsta praznika i duhovne avanture.
2.
Neko:
– U ovo, digitalno doba, prinuđeni smo da tvoje fotografije gledamo na monitoru računara, a tako bih voleo da ih dodirnem, opipam…
Pajaco:
– Možemo da ih posmatramo i na displeju mog foto-aparata. Međutim, sve su to tehnički detalji. Ne mnogo važni tehnički detalji.
Neko:
– Imam utisak da crnokosa devojka na tvojoj fotografiji želi nešto da nam kaže. Na primer, I’m so alone. A ti si mogao da docrtaš beli oblačić iznad njene glave i da u njemu ispišeš tu rečenicu.
Pajaco:
– Ja sam fotograf a ne strip autor i ne dorađujem, ne menjam svoje fotografije.
Devojka ćuti, njene su usne čvrsto stisnute, i ja nemam utisak da ona želi bilo šta da nam kaže, već strpljivo čeka da se na semaforu upali zeleno, pa da krene tamo kuda se uputila. Obojica dobro znamo da je njen ovozemaljski put dug, jer njegovu dužinu određuju devojčine godine. Tačnije, njena mladost. Dok grad koji je okružuje sa svih strana jeste njen grad, ona njemu pripada. I to je samo još jedan majski dan u njenom životu, koji će ona potrošiti, zaboraviti ga ubrzo.
Neko:
– Grad na tvojoj fotografiji je isto tako i moj grad. U njemu dugo živim, svakodnevno se krećem lavirintom njegovih ulica, gradskim prevozom putujem sa jednog na drugi kraj grada. Srećem ljude, sa njima se mimoilazim… Ulazim u prodavnice, knjižare, apoteke… Prelazim mostove, pasarele…
Pajaco:
– I ti i ja i crnokosa devojka pripadamo istom gradu. On određuje, definiše naše egzistencije. Devojka je, najverovatnije, studentkinja jer je fotografija nastala u neposrednoj blizini Arhitektonskog fakulteta dok smo ti i ja to što jesmo.
Za mene se može reći: „On je fotograf“, međutim, ne znam šta bi za tebe moglo da se kaže?! Reci mi, šta?
Neko:
– Za mene bi sledeće moglo da se kaže: „On je Pajacov sagovornik već dugi niz godina“, i ja mislim da je to dovoljno.
3.
Da Pajaco nije sasvim slučajno fotografisao grafit na zidu Elektrotehničkog fakulteta, ni on a ni Neko nikada ne bi saznali šta skraćenica SSP znači. Ovako, znaju: ta skraćenica znači Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Neko:
– Član sedamdeset i dva spomenutog Sporazuma govori o tome da se Srbija obavezuje da u dogovoru sa Evropskom komisijom pripremi poseban Program za sprovođenje obaveza iz SSP, a čiju će realizaciju pratiti Evropska unija.
Pajaco:
– Neko, molim te, nemoj više o SSP-u ni da govoriš, a ni da razmišljaš. Sasvim je dovoljno što si citirao jedan član tog sporazuma. Ta tema me užasno zamara, i samo čekam trenutak kada ću početi da zevam od dosade. Ne bih se iznenadio ni da glavobolja počne da me muči.
4.
Neko:
– U vezi sa tvojom sledećom fotografijom, reci mi koga i gde automobili voze?
Pajaco:
– Reću ti: nemam pojma! Ni ja ne mogu, niti moram baš sve da znam. Jedino znam da sam u trenutku kada sam fotografisao automobile, bio visoko smešten. Negde na desetom, možda i jedanaestom spratu.
5.
Pajaco povremeno zapazi senke. Ne promaknu mu, on ih detektuje. A one opet znaju da budu tajnovite kao u onom holivudskom psihološkom trileru koji je režirao Klint Istvud: „Play Mysty for Me“. Dakle, senke su ponekad zagonetne, mada obično to nisu.
Pajaco:
– Ulična svetiljka ima senku dok je automobil nema. Iz toga zaključujem da je za senku važan oblik predmeta. Ako si dovoljno visok, tada poseduješ senku. Sasvim lepu i upotrebljivu senku. Slično osobi koja ima dug nos, pa kaže: „Moj nos, moj ponos“, i ulična svetiljka može da kaže: „Moja senka, moj ponos“.
6.
Stablo i automobil. Svedenost, ogoljenost. I sve je to u gradu. Ta neprirodna zajednica automobila i drveta.
Krošnja je nevidljiva, i njen oblik može da se nasluti iz senke na kolovozu. Oko drveta je kvadratni metar ogoljene zemlje. Po njoj, tu i tamo, kržljava trava. I sunce je u zenitu. Na najvišoj tački svoje putanje.
7.
Lepša, poetičnija reč za prozore jeste okna. Tako ih Poljaci zovu, pa je na jednom njihovom sajtu moguće pročitati da su „prozori važan deo našeg svakodnevnog života“, kao i to da „nisu svi prozori isti“.
To je neka krakovska firma koja prodaje prozore. Okna.
Pajaco:
– Verovatno da ih i proizvodi, a ne samo prodaje.
Neko:
– Lako je prodavati prozore, međutim, neuporedivo je teže, skoro je nemoguće, prodavati ono što se kroz njih vidi. To nije za prodaju. To je, što bi rekli mladi, „za dž“.
8.
Pajaco:
– Gvozdene rešetke sprečavaju da se uđe u podrum. Očigledno da ima onih koji žele da pristupe podzemnim prostorijama, i zato je neophodno da im se to onemogući. Njihove namere nisu nimalo časne. Oni bi nešto da ukradu, da naprave štetu, i zato ih treba sprečiti u njihovoj nepoštenoj nameri.
Neko:
– Tako razmišljaju oni koji su gvozdene rešetke postavili, i kao da ne greše. Dobro poznaju svoj narod i njegove sklonosti. A život teče dalje. Kako sa ove, tako i sa one strane rešetki.
9.
Žuti pravougaonik utisnut u pločnik jeste tu da razbije monotoniju. Da prolaznicima bude zanimljivije dok hodaju ulicom. Bivšim Bulevarom revolucije. Mada će za Pajaca ona zauvek ostati Bulevar revolucije jer on ne želi da pamti nove i izmenjene nazive ulica. Isuviše je veran prošlosti.
Neko:
– Nečemu se mora biti veran. Ti si odlučio da to bude Prošlost.
Pajaco:
– Ostavimo prošlost po strani jer me nešto neodoljivo vuče ka reči „monotonija“. Odjednom, ona mi je veoma važna. Važnija čak i od žutog pravougaonika! Možda zato što monotonija nema boju? Ona je bezbojna, a bezbojne stvari su obično vrednije od onih koje imaju boju.
Neko:
– Meni je kod „monotonije“ zanimljivo to što ona može da se izgovori kao dve reči. Prvo kažeš „mono“, pa napraviš pauzu, dramsku pauzu, i onda dodaš „tonija“, i reč je konačno izgovorena.
Pajaco:
– Svojim geometrijskim oblikom, pravougaonici znaju da budu monotoni, naročito ako su žuti.
Neko:
– A ja kažem: za razliku od kvadrata, pravougaonici nisu monotoni čak i onda kada su žuti.
Pajaco:
– Tako bismo mogli da nastavimo i sa rombovima, romboidima… Krugovima… Ali, očigledno, to nikuda ne vodi. Zato je najbolje da okončamo današnje druženje. Ko zna, možda će nam sutrašnji dan biti naklonjeniji.
-
Jedna noć nije dovoljna
900 rsd1.
„Napokon”, srušila sam se u fotelju iza sebe.
„Duguješ mi ogromnu, ali ogromnu uslugu”, obavestila me je Lena, moja mlađa sestra koja je sedela preko puta mene.
“Ako ćemo da merimo, mislim da ti meni duguješ mnogo, ali mnogo više“, dodala sam zatvorenih očiju, a ona se nasmejala.
“Znači ovako se radi“, čula sam Lukin glas. „Mislio sam da nema odmora dok sve ne završimo.“
“Mi smo naš deo završile”, pogledala sam u pravcu spavaće sobe, i dodala: „Bar za danas.“
“Ja sam gladna”, Lena je mazila stomak.
“I ja”, dodao je Luka.
“Nemam snage da ustanem, naruči picu, ti si najmlađi“, pogledala sam molećivo Luku.
„Samo deset minuta je starija od mene”, uperio je prst ka Leni, a ona je slegla ramenima.
„Molim te”, uputila sam mu svoj očaravajući osmeh.
“Evo”, podigao je ruke pomirljivo.
“Hvala ti, ti si najbolji brat na svetu”, izjavila sam ponosno.
“Ja sam vam jedini brat”, doviknuo je, odlazeći.
“Hoćeš li moći sama da središ ovo što je ostalo?”, pitala je Lena kada je Luka izašao.
“Nema puno, završiću sutra kada se vratim sa posla.“
“Ostali bismo, ali mama će zvocati, moramo u školu. Možda bi mogla da je pozoveš i ubediš da ostanemo još koji dan.” Crtala je krugove prstom po stomaku.
“Mislim da neće moći, vraćate se sutra ujutru kući, nema zabušavanja.“
“Ali seko…” Zove me seko samo kada joj nešto treba.
“Ne”, odmahnula sam glavom.
“Šta ne?”, upitao je Luka, koji je upravo ušao u dnevnu sobu.
“Tvoja sestra ne želi da ide u školu”, pogledala sam je prekorno.
“Sada smo zvanično punoletni”, istakla je ponosno Lena.
“Da vidimo, idete još uvek u školu, ne zarađujete, živite sa roditeljima”, zastala sam. “Zaključak je: morate slušati roditelje”.
“Ne možeš da nas okrivljuješ što smo pokušali”, zatreptala je nevino.
Posle večere otišli su na spavanje, a ja sam ostala da pospremim. Obožavam ih. Jesu blizanci, ali nisu identični, jedine sličnosti su im smeđa kosa i taman ten. Mlađi su od mene nešto više od sedam godina. Poslednja dva dana pomažu mi da preselim stvari u novi stan; sutra ujutru se vraćaju kući. Nedostajaće mi. Oduvek smo bili vezani, a ja sam veoma zaštitnički nastrojena prema njima, možda zbog prilične razlike u godinama. Neizmerno sam ponosna na njih, iako stalno upadaju u neke nevolje, a ja moram uvek da ih spasavam, ali tako sam shvatila čime želim da se bavim u životu, decom. Volim da radim sa mališanima jer u njima nema ničeg zlog, neposredni su, iskreni i preslatki. Nažalost, nemaju sva deca bezbrižno detinjstvo. Setila sam se male Mile, iskreno se nadajući da joj mogu pomoći.
“Kasniš”, Tanja me je sustigla na ulazu u školu.
“Ako ja kasnim, kasniš i ti”, nasmešila sam joj se, ne zaustavljajući se.
“Kako je prošlo sređivanje?“
“Ostala je spavaća soba.“
“Baš si brza”, prokomentarisala je začuđeno.
“Lena i Luka su mi pomogli.” Automatski se nasmešim na sam pomen njihovih imena.
“Blago tebi.”
“Šta da ti kažem? Ja sam srećna žena.“
“Šta misliš, da li nas je videla?” Govorila je tiše.
“Ko?”, zbunila sam se.
“Veštica”, prevrnula je očima.
“To što ti pratiš ljude, ne znači da i oni to rade.“
“Kad smo već kod toga, moram da ti ispričam kako je prošao moj tajni zadatak.“
“Može, ali kasnije, sad nemam vremena.”
“Vidiš? I ti se plašiš veštice.”
“Deca te čekaju”, prekinula sam naš razgovor i krenula ka svojoj kancelariji.
Veštica je bila naša direktorka Suzana. Nije ona toliko loša, samo mnogo voli da popuje. Priča se da živi sama, možda joj samo nedostaje pažnja. Tanja je zove veštica zbog izraženog nosa. Tanja inače voli da daje nadimke ljudima. Upoznale smo se kada sam počela da radim; starija je od mene dve godine. U početku sam mislila da je luda jer je pratila svakog dečka sa kojim je bila u vezi, a kasnije sam shvatila da joj je teško da potpuno veruje ikome. Vremenom smo se skontale, čak sam je upoznala i sa Vilijamom, mojim dobrim prijateljem. Zapravo, on mi je najbolji prijatelj, kome su roditelji dali ime po Vilijamu Šekspiru, tačnije njegova majka, što joj nikad nije oprostio. Dan na poslu mi je proleteo.
Na ulazu u moju novu zgradu sedela je grupa dečaka. U protekla dva dana videla sam ih dva puta i uvek u istom sastavu. Prema mojoj proceni, imaju između dvanaest i petnaest godina, svi su lepi kao minijature Backstreet Boys–a, dva plava i tri crna dečaka.
“Izvinite, možemo li nešto da vas pitamo?”, obratio mi se najviši među njima, crnokosi.
“Možete.”
“Da li ste vi manekenka?”
“Manekenka? Zašto pitate?” Tako su slatki.
“Kladili smo se”, priznao je plavi dečak pored njega. Zanimljivo.
“Šta dobija pobednik?“
“Po jednu ludu želju od svakog od nas.“
“Ludu želju?” Za to još nisam čula.
“Na primer, ako ja kažem Petru da poljubi Anu, on mora da je poljubi”, objasnio je drugi plavi dečko gledajući u crnog, koji je pretpostavljam Petar. Ah, to su te luckaste želje.
“Znači tako. Dobro, da čujem ko je šta mislio”, sela sam između njih, a oni su mi napravili prostora.
“Ovako: manekenka, glumica, kozmetičarka, medicinska sestra i studentkinja”, dok je nabrajao, upirao je prstom na svakog pojedinačno.
“Plašim se da niko neće dobiti ludu želju. Ništa od toga nije moj posao.“
“Čime se onda baviš?” Svi su radoznalo gledali u mene.
“Ja sam pedagog.“
“Nema šanse”, rekao je crni i najtiši dečko među njima.
“Zašto to misliš?”
“Mnogo ste lepi”, zacrveneo se.
“Hvala ti. Mogu li sada ja vas nešto da pitam?”
“Da.”
“Kako se zovete?”
“Ja sam Igor, ovo je Nenad, Deni, Marko i Petar”, Igor ih je sve predstavio.
“Drago mi je momci, ja sam Nevena. Da li svi živite u ovoj zgradi?”
“Ne, Nenad, Petar i ja živimo ovde, a Marko i Deni u susednoj.” Čini se da je Igor vođa grupe.
“Da li biste hteli da me posetite?”
“Pozivaš nas u goste?”, Igor se začudio.
“Naravno, dođite večeras, spremiću palačinke, moj specijalitet.“
“Obavezno dolazimo!” Marko je bio oduševljen.
“U tom slučaju”, ustala sam, „očekujem vas, stan broj pet.“
-
Ptica u kući
600 rsdГЛАВА 1. ЧЕРЕВИЋКА СКЕЛА
Футог, 1996.
Черевићка скела, околина Футога, место петнаестак километара од Новог Сада, а старије по историји, оаза мира и спокоја. Златни грумен прелепе природе кога је бацио Бог преко леђа, ту уз Дунав и Дунавац, ћерку Дунава, мада је мушки род у питању, на 1.272 километру од Шварцвалда. Зрно бисера из шкољке, ушушкана и смештена у мекоту зеленила и плаветнила, загрљена Фрушком гором која се протеже са оне тамо, преке, сремске стране. И Малдиви су лепи, али су далеко.
Седео сам давне деведесет и шесте године на обали Дунава, ту код Футога на скели која се из ко зна чијег интереса и разлога зове Черевићка. Ту, где је некад стара скела саобраћала између Футога и Черевића и где је некад РРФ, односно Речна ратна флотила, имала зимовник. За време кретенизма НАТО-а, деведесет и девете и рушења свих мостова са њихове стране, када је Нови Сад остао, ни крив ни дужан, без иједнога моста, који су мислим љубавници реке, јер од једне до друге обале јој сежу, ту се скривао живаљ, а и војска, богами.
На једном стаблу, које је доплутало ко зна одакле, седео сам сâм, разочаран, убијен емотивно и физички улубљен ничим изазваним, са моје стране, осим оним што сам сам хтео и желео. Гледам тако Дунав и контам, физички рањен и ментално недоречен, колика је ширина Дунава на том месту, колика је брзина, колика је просечна дубина и колико кубика воде прође у секунди? Баш време за математику. Знам да знам, а не знам да знам. Само хоћу да израчунам напамет. Имам мобилни којим се може рачунати, али нема то појмовог појма. Вратио се ја, хвала богу, са ратишта и покушавам да дођем себи од тог ратнога искуства. Ошишан и обријан по ПС-у, у ратној униформи, новој и последњој коју сам добио, добро наоружан, веран мојој и Заставиној деведесет деветки, која ме је вратила или сам умислио да ме је она као амајлија вратила живог са ратишта. Чуј, будале. Живог ме дере успомена. Деру ме успомене и ја се дерем у себи, јер ме напада нешто што хоћу да заборавим, па дречим као дрекавац. Ето, тако скоцкан и упарађен, тражим помоћ у лудилу или оно тражи човека у мени. Тешка потрага са немогућим исходом. У међупростору времена, између јаве и сна, тражим још нешто. Тражим плац где бих могао да сместим белосветску, а и своју памет и да направим неки кућерак па да у њему лепо живим од сећања на дане које сам једва и са муком преживео и које бих радо да заборавим. Али не могу, јер ме ружна сећања терају да живим бар од нечега, па макар то био и отров начињен од ружних сећања, јер од истих, горег отрова нема, ни бољега мелема од лепих сећања.
Купио је мој кум Сава неки плацић, ту на скели, да правимо куће заједно, али је до тог плаца било могуће стићи само дроном или хеликоптером. Вукојебина. Међутим, Футожани, Босанци аутохтони из пређашње давне окупације Војводине узаптили све плацеве, па ретко пуштају у своје редове Новосађане, али је срећа да сам и ја имао доста бораца оданде под мојом командом. Кум Сава, Сремац по начину живота, а можда и по пореклу, по животу који је водио и начину на који је исти конзумирао, сигурно јесте, решио као старији, да будемо на истом плацу, па ма како то изгледало. Кум, коме сам ја крстио сина у младости, а ценио сам као Србин кумство и кума, видећи да он хоће, реших и ја да то буде тако. Видим хоће кум, али не зна како решити проблем, како доћи до плаца. Хоће кум, али не уме.
Имао Лала пуно мала, кућу на лакат, винограде благородне и чилаше, што каже Ђоле Балашевић и лепога сина, па му син стасао за женидбу. Нађоше девојку за удадбу а отац девојчин хвали момка, будућег зета, како је вредан, радан и леп као уписан. На крају баба, младожењин отац, рече.
„Јесте, пријатељу, све си ти у праву, само ми деран има једну ману.”
„Коју”, упита младин отац.
„Здраво ми деран воле да игра карте”, пријатељ ће пријатељу отворено.
„Па шта, бацим и ја понекад коју”, рече будући пријатељ.
„Али он игра у новце и то здраво воле.”
„Па и ја, понекад бацим ајнца у неку пару.”
„Ма да, пријатељу, али он игра у велику пару, а не зна.”
Тако и мој кум. Хоће, али не зна.
„Сад ћу ја то да решим, куме”, рекох. Где су Босанци илити босански Срби, на мојој смо територији, а и са осталим народима и народностима имам одличан однос. Знам ја са њима па зато, не брини ништа. Знам ја са њима, али не знају они са мном. Зато, ништа зато, бато. Седи ту и запањи се. Илити седи на пањ, гледај и уживај. Па онда заурлах, као са брда на брдо. Ради моторола на гласне жице, мамицу јој јебем и то добро, а слушају пријатељи. Непријатељ не може, јер му сателит овде нема домет. Мада и за ове који ме чују, нисам сигуран шта су. Ваљда пријатељи.
„Има ли овде неко плац на продају”, повиках из свег гласа, да се чује, али право и одврнуто на најјаче, на шестицу. Није прошло дуго, изађе пуж из кућице, са плаца ту до нас, где смо седели на комаду стабла и пили хладно пиво.
„Добар дан, комшија, опусти се и не терај шегу”, рече човек, извирујући из куће са плаца поред, где смо кум и ја седели на оном стаблу. Изашао човек да види будалу која тако урла, али му се вероватно није свидело оно што је видео. Маскирна униформа и наоружан човек. Оно што је видео, мало улива страх и ноге клецају, иду до непослуха, али човек рече.
„Ево, ту, поред мене, мој брат има плац који би отуђио. Ето ту, управо где седите. Даћу вам број телефона, па се чујте. Ратник сте, учиниће Вам цену”, рече и завуче се као пуж у своју кућицу по папир и лапис.
Богами, тако и би. Пазарили смо кум Сава и ја плац, па ускоро почели изградњу викендица. Он на једном, ја на другом крају плаца, а терасе су пројектоване тако да буду окренуте једна према другој, да се видимо и чујемо, како се више не бисмо погубили. Не дâ кум више да идем на трогодишње излете са пуцањем, кукањем и рањавањем. Рањен лакше три пута, по једанпут годишње, да не буде уживање за бадава. А и прсти леве руке сјебани, па ако хоћу да свирам, мој еков дванаестерац, морам да их бандажирам. Мада ми ни духови прошлости не дају да напасам мозак на сунчаној страни. Трте ме и терају сиву масу на неке друге пашњаке, где се напасају сећања, која бих тако радо да отерам и да заборавим, али не да ђаво, ил’ не да бог.
-
I pre i posle
400 rsdIII
Stanislava je volela svoj posao. Radila je u firmi koja je preživela pogubnu tranziciju. Istina, broj radnika je drastično smanjen, ali što se nje ticalo, izgleda da je bila miljenica sreće. Ništa posebno nije preduzela, osim što je, kao i uvek, marljivo obavljala svoje radne zadatke. U komercijali za nju nije bilo nepoznanice. Odavno se izveštila da posao obavlja, ne unoseći se previše, međutim, ovoga puta nikako nije uspevala da uključi automackog pilota – rutinu. Iz pozadine neprestano su iskrsavale dileme:
Da li sam mu postala navika? Da li misli na mene? Da li brine za mene?
Učinila je sve što je bilo u njenoj moći da ga raspameti. Ma i više od toga. Uvukla mu se pod kožu. Od prvog trenutka bilo joj je više nego jasno da je ljubav ono što mu treba, ali i da oko toga nema pogađanja, mora se dokazaiti. Modrice mu je prinela na uvid. Dovoljno?
Sa druge strane, otišla je tako daleko da je povratak u ustaljenu kolotečinu postao nemoguć. Upala je u sopstvenu zamku. I on se njoj uvukao pod kožu. I to do te mere da je mašta sve češće lutala u budćnost sa njim, a to je bilo nemoguće! Budućnost deci pripada!
Zbog toga, možda ishitreno i netaktično, možda tek da zatalasa mrtvo more ustajlosti, izazvala je sudbinu, izrežirala je sukob svakoga sa svakim, a samim tim i suočavanje svakoga sa samim sobom. To je imalo za cilj da ih izbaci iz ravnoteže, iz ustaljenog načina života, da ih uplaši, učini nesigurnim, ubije samopouzdanje, da u njima zavlada haos, da u njoj potraže smisao i svrhu svog postojanja. Da li je uspela? Šta da preduzme, ako jeste? A šta tek ako nije? Gde to, dođavola, vodi? U šta se pretvara?
Pitanja su se umnožavala, a nisu nudila nikakvo razrešenje. Nisu nudila nikakvu ideju. Šta u stvari radi? Čitav sticaj okolnosti, čitava situacija se uveliko uozbiljila, a ona još nije imla konkretan plan. Instinktivno, sledila je nekakav nejasan osećaj da je sve što se dešava veoma povoljno za nju, iako ne zna šta konkretno hoće, a samim tim, ne može da zna ni kako do toga da dođe. Nije joj preostajalo ništa drugo do da deluje u trenutku, bez promisli, bez mogućnosti da događanja staloženo sagleda, razmisli i donese svrsishodne zaključke, a ipak, nešto joj je govorilo, da je sve u najboljem redu, mada to ni izbliza tako ne izgleda. Deca moraju dobiti budućnost!
Koleginica je konačno ustala i sa izveštačenim osmehom izvinjenja otišla na svoju piš-puš pauzu od pola sata. Odmah je uzela telefon. Uključila ga. Sačekala dok se ažurira gomila Milanovih propuštenih poziva i poruka. Otvorila je prvu pristiglu, ali nije stigla da je pročita. Nokija je zavibrirala. Trgla se i mahinalno primila poziv.
‒ Živa li si? – bio je to Milan. Zvučao je dramatično.
‒ Ja sam majka njegove dece. – smireno je odgovorila. – Brine, nego šta nego brine ‒ ispod reči protekle su misli.
‒ Kad ću da te vidim? – odapeo je kao zapeta puška.
‒ E, to se ne zna.
‒ Ej, bre, hoću da te vidim. – glas je odisao odlučnije nego ikad. Ponesen, dodao je. – Hoću te samo za sebe.
‒ Ej, ti, otrezni se, ja sam majka.
‒ Razvedi se. Kod mene ima mesta za sve. – nastavio je još odlučnije.
I to je bilo deo onoga što je želela da čuje, međutim:
‒ Taman. Pa da se namestim onom zlu što živi odmah pored tebe, zar ne? – odavno je imala spreman odgovor na takvu ponudu.
‒ Neko rešenje valjda postoji. – odlučnost je splasnula.
‒ U Holivudu svakako, ali u životu… Hajde, priberi se. Nije to tek tako. Deca nisu koferi. Posao, školica, odjave i prijave, lekarski kartoni, sud… Ne ide to tako kako ti misliš. Život je zajeban režiser. Deci je potrebna sigurnost.
‒ Hoću te, bre!
‒ Kad bude prilike… sačekaj… – bio joj je potreban trenutak pribranosti. – odmakla je telefon, ali ne predaloko, izveštačenom ljubaznošću dobacila nikome: „Sačekajte trenutak, molim” pa prinela telefon ustima. – Moram da prekinem.
‒ Hoću te, bre!
‒ Ljudi čekaju.
‒ Kad ću da te vidim?
‒ Zvaću te.
‒ Kad?
‒ Kad budem sigurna…
Prekid veze je produžila u gašenje telefona. Osmeh joj je ukrasio lice.
Zagrizao je… zagrizao je do koske… ‒ pomislila je.
Ovoga puta nije presekla misaoni tok, nije se mešala, pustila ih je da se nižu i samo ih je registrovala.
Ali, da li misliti o nekome, brinuti za nekoga, želeti nekoga, dokazuju ljubav? Naravno ne! To samo dokazuje postojanje izvesnih osećanja, a osećanja se nestalna, nepostojana i netrajna, smenjuju se. O čas posla iskopne kao da ih nikada nije ni bilo. Da bi se ljubav dokazala, potreban je solidan, čvrst dokaz. Kakav? Kako se ljubav dokazuje?
Dugi trenutak bez misli se rastegao.
Odricanjem! ‒ odjeknulo je niodkuda.
A onda, misli su ponovo potekle:
Hm, blesavo zvuči, ali da, tako je. Ljubav se dokazuje odricanjem od svega, osim od onoga ko se voli. Ali, i tu ima prokleta kvaka. Odricanje nije žrtvovanje. Žrtvovanje podrazumeva predumišljeni gubitak manjeg zarad većeg dobitka a to nije ništa drugo nego kalkulacija. A kako dobijeno nikada nije ni približno srazmerno sa očekivanim, za posledicu ima frustaciju, rigidnost i duboko nezadovoljstvo. Odricanje iz ljubavi, doživeljava se kao odbacivanje suvišnog tereta i sreća najveća. Da li je tako nešto moguće?
Učinilo joj se da je upravo osvešćeni mentalni sadržaj sâm svestan svoje vrednosti i da je sâm sebe tišinom hteo da naglasi.
Trgla se tada. Svesna da dobrodošle darove nenadanog uvida mora imati u vidu kada bude donosila konačni sud, zatvorila je oči i kao mantru uazastopno mrmljala.
Istovremeno, ispod reči promicalo je shvatanje da igra ulazi u zonu u kojoj prerasta u zbilju sa mogućim tragičnim posledicama. Još jedan jedini ishitren, brzoplet, nesvrsishodan gest ili radnja može da izazove tragične posledice, a ona još uvek ne zna šta joj je činiti. I dalje mora da improvizuje. U datim okolnostima i datom trenutku da deluje na najbolji mogući način. Da li je to moguće? Da li je to ta famozna intuicija? Da li je zaista toliko moćna? Možda… Možda su upravo planovi, strah od njihovog neizvršenja, iščekivanje projektovanih okolnosti, ono što vodi u sunovrat, u greške i promašaje. Možda upravo konkretizacija načina na koji želimo da dobijemo ono što želimo, jeste ono što je ometa da iskaže svoj pun potencijal, da nevidljivom nitima manje ili više sinhronizovanih slučajnosti i koicindecija dovede do željenog.
-
Grad ukletih
630 rsdBiljana Obradović
KLINIKA U GRADU
Godina 2025. Duboka jesen.
Mali, miran grad u ranu zoru, prepun ljudi koji žure na posao, neočekivano se nađe na glavnim državnim vestima. Spiker je govorio:
– Otvorena je nova klinika za sve ljude koji su zainteresovani da tokom vikenda provedu prijatan odmor. Zainteresovani mogu da se jave na telefon 909-707-…
Danima se o tome priča. Svi iz grada znaju da se klinika otvara već godinama. Međutim, nije sve tako sjajno kao što se predstavlja. Radnici koji su radili na velelepnoj zgradi, a koja se nalazi na periferiji grada, pričaju o odeljenjima ispod zgrade koja su blindirana. Niko od njih ne zna njihovu namenu. Ne žele da o tome mnogo govore. Dobili su novac da ćute.
Isprva je klinika bila oaza za sve ljubitelje masaža, raznih pilinga, sauna. Kako su meseci odmicali, tako se širila i ponuda. Razne sportske aktivnosti donosile su veći profit glavnoj upravi zgrade. U to vreme počeli su i nestanci ljudi. Ništa nije ukazivalo da klinika za odmor ima udela u tome. Dve godine posle otvaranja desio se incindent koji ju je zatvorio. Nekoliko medicinskih sestara je surovo ubijeno na radnom mestu. Istraga je tapkala u mestu. Špekulisalo se da se u tajnosti rade eksperimenti nad ljudima i da se sve otrglo kontroli. Zgrada je vrlo brzo postala prazna i sablasna.
U idućim mesecima u noći bi se čuli krici koji su odzvanjali praznim hodnicima napuštene zgrade. Mnogi iz okoline počeli su da napuštaju grad. Oni koji su ostali, trpeli su priviđanja i sve češća nestajanja suseda. Pripisivalo se to seobi. Ali, daleko je od toga bilo.
Godina 2099. Rano proleće.
Grad je već odavno poput senki. Proleće nije umanjivalo priče koje su kružile o gradu koji je naterao većinu stanovnika u beg. Rađene su analize zgrade, ispitivanja pojedinaca koji su posle razgovora sa nadležnima nestajali. Kako su godine prolazile, tako se i problem zaboravljao. Svi su bežali od odgovornosti i polagano doprineli da grad odumre. Retki stanovnici su se okupljali u grupe i krili od crnih ljudi koji su se šetali. Njihovi krici ledili su krv u žilama. Korov se širio po gradu i počeo da misli. Svoj plen su hvatali brzo i tiho.
Stanovnicima grada niko nije verovao, ili se neko trudio da sve zataška. Postojali su snimci, ali nikada nisu obelodanjeni. Ljudi su sve češće nestajali. Tada su shvatili da stara klinika za odmor ima udela u tome, ali nisu mogli to i da dokažu.
Godina 2177. Zimsko vreme.
Došla sam da snimim grad pod opsadom mutiranih ljudi nad kojima su pre skoro dvesta godina rađeni surovi eksperimenti – politika zemlje bila je takva – zarad milijarde dolara. Miran, lep gradić postao je uklet i svi ga već odavno zaobilaze.
Tišina, tišina i samo tišina. Sneg je padao u lopticama. Intuicija mi je govorila da nas neko prati. Čula sam priče o raskomadanim ljudima i odranim životinjama. Zatvorila sam oči i u sebi izrekla molitvu za spasenje. Tada, moj prijatelj kamerman kriknu i pruži mi ruku, ali je ja ne uhvatih. Mutirano zelenilo ga obuhvati oko gležnjeva i uvuče u sebe. Nisam verovala svojim očima! Potrčah prema kolima, ali motor nije davao znake da će upaliti. U zamci sam ukletog mesta i samo se njegovom milošću mogu spasiti od sigurne smrti. Sneg i dalje pada. U kolima je hladno. Uskoro će noć. Strah me parališe, dok gledam ljude u crnom i korov koji diše, kako mi se približava.
Iščekivanje boli. Kraj.
-
Nojeva barka
450 rsd2.
Vest o novoj vladinoj uredbi, u prvi mah, prošla je prilično nezapaženo. Mediji su je propratili sa svega nekoliko komentara – pogađate već – tendencioznih i zluradih, dakle od one vrste zbog kojih razuman svet sve manje čita novine, a sve više žutu štampu. Udvorički kolumnisti graknuli su kako je Vladina briga za kulturna dobra za svaku pohvalu, a tzv. komercijalni mediji, podložni pogubnom uticaju mogula i drugih sivih eminencija iz ekonomskog brloga, dočekali su uredbu sa olakšanjem, kao posle stiskavca, kad vas javni toalet spasi velike bruke, primetivši da se, eto, konačno neko setio da uradi nešto i za kulturu. Pa makar to čega se setio bilo glupo, da gluplje ne može biti.
I to bi bilo sve. S početka, kao što rekosmo.
Tek kada je raspisan tender i kada je počela utakmica među mogulima, počelo je da leti perje. Kako i ne bi, dobra lova je u pitanju. U privrednim strukturama samo se o tome pričalo. Kao i u političkim. Nije bilo viđenije smrdibube koja nije imala svog favorita, za koga je zdušno lobirala da dobije tender. Darije i Plinije su krišom, razume se, zadovoljno trljali ruke, jerbo im je pošlo ne može se poželeti bolje.
Darijev „Čelik Co“, gigant mašinsko-prerađivačke industrije, bio je preplavljen zahtevima u vezi sa rokovima i cenama izrade kasâ, na šta se ovaj slatko smejao i naivčinama i prevejanim mešetarima, dobro mu poznatim „tender efendijama“, koje su, naravno, ne znajući ko stoji iza te ujdurme, takođe pohrlili kao telad, da što pre ugovore posao decenije. Po njegovom strogom uputstvu, bez izuzetka svima je otpisivano da se u zadatom roku ne može napraviti ni hiljadu kesâ, a kamoli hiljadu kasâ, pa još i čeličnih. I molim lepo, više sreće na narednom tenderu. Dok je u Plinijevu tendersku komisiju na jednu ponudu stizalo desetak depeša kojim se negodovalo zbog tesnog roka za izradu kasâ, koji je neko pametan očito nabô olovkom, pošto se za tako malo vremena ne može napraviti ni hiljadu kesâ, a kamoli hiljadu kasâ, pa još i čeličnih.
Sve se to zbivalo još uvek daleko od očiju javnosti, ali neko je ipak čitavu tu ujdurmu pratio sa zanimanjem. Anamarija – ko bi drugi? Ali sa razumne distance, ničim još ne pokazujući svoju zainteresovanost. Imala je ona, naravno, i druga posla.
Njen novi projekat, serijal emisija na kome je radila čitavo leto i koji je gromoglasno bio najavljivan, tapkao je u mestu – nikako da ga privede kraju. Ključni svedoci jedne prilično zafrknute afere koju je trebalo obelodaniti, ni za živu glavu nisu hteli ni pred kamere ni pred mikrofon, čak ni sa izmenjenim ličnim opisom, sa maskom preko lica i sa promenjenom modulacijom glasa – jednostavno nikako. Nisu hteli, ili nisu smeli – šta god da je po sredi, ne može se pred auditorijum sa krnjavom emisijom. Jerbo se bez čvrstih dokaza ne ide na televiziju! Nije televizija sud, gde svako može da drobi šta hoće i da oteže u nedogled. Treba biti efikasan i ubojit, izaći sa činjenicama i matirati protivnika jednim potezom. To je paradigma medijskog uspeha i to podstiče gledanost. I to ju je ubijalo – što to ne može da finišira! A imala je priču, i to kakvu.
U normalnom svetu svaka policijska stanica odgovorna je za red i mir na delu teritorije koji joj je poveren, samo je kod nas drugačije. U Beogradskom emiratu naročito. Prestonički policijski bosovi potrudili su se da svaki svoju teritoriju pretvori u svoj mali privatni emirat, odnosno svoju prćiju, gde se delila pravda pravom jačeg, bezmalo kao na divljem zapadu. Takav raspored snaga naročito je pogodovao lopovima, njihovim lopovima tačnije rečeno, pošto je ovima bilo dozvoljeno da kradu samo u okviru granica emirata svog policijskog mentora, ali i da plodove svog rada dele sa njim na ravne časti, što, priznaćete, nije da nije pošteno. Pri tom, pazeći da u nekom svom nadahnutom trenutku ne iskorače izvan svog, to jest mentorovog komada teritorije, jerbo bi ih to skupo koštalo, pošto bi to njihove kolege, lopovi iz susednih rejona, jedva dočekali, pa bi onda napujdali na njih svoje mentore, a mentori onda svoje murjane i nesretnik koji bi zašao u tuđi zabran, neslavno bi završio u centralnom zatvoru, sabirnom centru za lopuže koje nisu opravdale policijsko poverenje.
I upravo zahvaljujući nekima od tih, nesretno posrnulih lopovčina koje njihovi mentori nisu hteli da izvuku iz bajboka, zapravo je i provaljena cela stvar. Izlaprdali su je Anamarijinim saradnicima, koji su svuda imali svoje saradnike, pa i u bajboku – i zadali joj neopisivu glavobolju. Mada, pomislićete, od lopuža se ništa drugo nije ni moglo očekivati – ali nije baš tako. Imali su oni pun kofer razloga da se izlaju i pred kamerama; čak se ni zatvorske vlasti nisu eksplicitno protivile snimanju, pošto im je rečeno da se radi o snimanju dokumentarca o homoseksualnom aspektu tamnovanja, a ne o raskrinkavanju policijske mafije. Dakle, lopovčinama se ukazala lepa prilika da pred višemilionskim auditorijumom istrtljaju sve što znaju o poslovima svojih bivših prijatelja – prilika kao poručena da im vrate milo za drago, zato su se i zaklinjali da se na njih može računati, ali su se onda u presudnom momentu, ipak popišmanili i odustali od svedočenja. Zašto? Šta se to u međuvremenu dogodilo? Da li ih je neko potkupio, ili im je zapretio? Za sad to još uvek ne znamo, saznaćemo od Anamarije, najverovatnije kada i njoj to bude postalo jasno. A dotle, ništa od njenog novog serijala. Gledaćemo neke glupave reprize i ponedeljkom uveče.
***
Da li je bio po sredi sinhronicitet ili najobičnija slučajnost, nije, na kraju krajeva ni važno, svakavih čuda ćemo se mi još nagledati – dok Anamarija lupa glavu kako da izađe na kraj sa onim lopovčinama što nisu opravdale policijsko poverenje, u redakciji „Knjige“ počinjalo je veselje. Nazdravljalo se novom Glavuckovom i Robertovom projektu. Pa da vidimo onda šta nam to njih dvojica spremaju. Mora biti da je neko novo „ludilo” u pitanju, čim je tolika galama u redakciji.
U redakciji ovog renomiranog izdavača već mesecima se zborilo o tome da na našoj književnoj trpezi manjka jedno „masno“ intrigantno štivo, prikladno za sve uzraste iznad tinejdžerskog, ali prevashodno namenjeno domaćicama i činovnicama, budući da su markentiška istraživanja pokazala da te kategorije čitalaca najviše drže do teške tračerske i lake erotske literature. Glavuckova ideja, koja je dobila zdušnu podršku uredničkog kolegijuma, bila je da Džesiki Ljubiparić Nikogović, svojevremno starletici bez premca na ovim prostorima, a danas zvezdi nad zvedama brojnih rijaliti programa i multimedijalnoj umetnici, bude ponuđeno da objavi svoje golicljive memoare pod naslovom „Doživljaji iz spavaće sobe“ i ona je to sa oduševljenjem prihvatila. Roberto takođe. Kako i ne bi, biće to dobar zalogaj za oboje. I evo, očas posla razrađeni su svi detalji, rok i tome slično, utanačen iznos honorara i druge formalnosti, trebalo je samo još prionuti na posao. Odnosno, trebalo bi upregnuti Roberta da svojski zagreje stolicu, pošto je sad sve u njegovim rukama.
Roberto je naročito insistirao na tome da Džesika parafira svejednu sekvencu iz svog sobička, pre nego što njen „prvenac“ ugleda svetlost dana. Za svaku eventualnost. Da ne bude posle da se ne zna ko se tamo s kim kecao i zašto. I to je onda kao posebna stavka uneto u ugovor i moglo je, stoga, još jedared da se nazdravi, pa i još koji put pride.
– Biće to práva bomba kad stigne u knjižare, bomba nad bombama, samo da Roberto nešto ne zabrlja, ili ne otegne sa pisanjem kao što već ume… – čavrljalo se po redakciji dok se ovaj, sa osmehom do iza glave, opraštao od Glavucka, koji se propisno našljiskan jedva držao na nogama.
Džesika već beše otperjala. Imala je zakazan kasting za novu telenovelu o kojoj je i pre nego što je snimljena, već brujalo po čaršiji – da će potući sve rekorde gledanosti.
-
Poslednje putovanje Josifa Miljina
500 rsdПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ ЈОСИФА МИЉИНА
На невеликој заравни, што се наслања на пут који из Брда води ка Равништу, спокојно се сместила проста правоугаона приземна зграда Основне народне школе, саграђена оне године кад пијани официри искасапише Њихова краљевска височанства Александра и Драгу. Белином зидова и великим прозорима, о чија се стакла у поподневним сатима одбијају сунчеви зраци, издалека пада у очи путнику намернику.
Поред самог улаза у школско двориште, са спољне стране ограде, одвајкада стоји грубо срезана клупа, од храстових дасака, без наслона, довољно велика да више људи могу да седе и доконају. Ко је и када поставио ову клупу, нико вам не може поуздано рећи. Према једној причи, поставио ју је баш на том месту сеоски кмет Марко Ајта, јер је одатле волео да гледа љескаво-сребрнасту траку Мораве у тиха предвечерја, док су звона са брђанске цркве отужно звонила, најављујући празнике, рођења, или нечију смрт.
Пријатно топлог поподнева, почетком јуна 1976. године, висок кошчат старац, потпуно седе косе, покривене олињалом шубаром, дугуљастог избораног лица које вапије за бријачем, у избледелим шајачким панталонама, и кошуљом која је некада била бела, прилази клупи, осврће се око себе као да неког тражи, потом седа уз једва приметан уздах. Споро вади лулу и дуванкесу из џепа, полако, готово са ритуалом, ставља дуван у лулу гњечећи га кажипрстом.
Широким замахом огњила о кремен преко којег је труд, успева да изазове варнице. Запаљени труд почиње да се дими ширећи пријатан мирис. Коначно, пали дуван и повлачи прве димове, благо кашљуцајући. Потпуно смирен, седи на клупи, пуши и гледа црвено ужарени котур сунца које се лагано скрива иза врхова далеких планина. Радан, Пасјача, Јастребац, Селичевица, Сува планина, Чемерник и Кукавица, предиван ђердан око врата лепотице, јужне Србије. Одскора на врху Јастрепца штрчи у небо некакво чудо слично славској свећи у чираку. Кажу, захваљујући њему, људи у јужној Србији прате телевизијски програм. Може бити, ово је век техничких чудеса и моћних машина. Осетио је то на својој кожи.
Тоне у сећања на младост и мужевне средње године, кад је био у пуној снази, здрав као дрен, не помишљајући на старост, болести и све што се човеку натовари на већ повијена и нејака плећа.
Да… да… сећања су краљевство сиромашних. Краљевство којем нико ништа не може, нити се боји кога.
Остала су му само сећања, све остало затурило се незнано куда. Седамдесет шест му је година, вид га издаје, здравље попушта као оштећен чамац на води, свакога тренутка може да потоне, а да се нико због тога не узбуди. Но, он се не буни. Зна да старост није радост. Али, тешко ономе ко је не дочека. Све је давно зацртано човеку, па хтео-не хтео мора да се помири са судбином.
Данас је дошао на клупу да разговара са собом и одлучи шта му ваља чинити.
Већ данима мучи га невоља којој се никако није надао. Добио је писмо које је одавно престао да очекује. Камо среће да га ни сада није добио. Даница Колунџија, његова љубав из давних београдских дана, пише му да је озбиљно болесна и моли га да, ако икако може, дође код ње, да га види још једном, пре но што заувек склопи очи.
Срели су се на циглани у једном селу у околини Београда. Њему је било четрдесет пет година, њој двадесет осам. Снажан мишићав кубикаш (онај који ручно копа земљу за циглу), сав из једног комада, смелог продорног погледа, бритке и јасне речи, запао је за око тек придошлој девојци са Баније, која је у свом крају остала без иког свог и без ичега. Уместо куће згариште, уместо фамилије гробне хумке. На циглани је добила посао сервирке захваљујући даљем рођаку, првоборцу, сада директору циглане.
Испочетка му се обраћала са чика Јосифе, а кад јој је чика рекао да би имао нешто важно да јој шапне на усне, није се много пренемагала.
Дани проведени са Даницом, у његовом иначе невеселом животу, били су драгоценост коју је понео у срцу за свагда. Сећањима на те дане бранио се и хранио свих минулих година од јада и белаја, који не остављају човека, од колевке до гробне раке. Свако сећање на њу разливало му је у грудима топлину од које живот постаје сношљивији, а корак ка сутрашњем дану лакши.
Кад су у производњи цигле машине замениле човека, схватио је да је његово време прошло, и да ће морати да се врати у Брдо. Смрт жене и болест сина убрзали су повратак.
Кад је саопштио Даници да одлази, мирно је одговорила:
– Навикла сам на губитке и поразе. Сама сам на овом свету, а онај ко је сам на свету не може ништа више да изгуби. И кад будеш далеко од мене, бићеш са мном. У грудима, у мислима, у сваком дану, у свакој ноћи. Са сваким рађањем сунца надаћу се твом доласку. Ако више никада не дођеш, сањаћу те и молити се Богу за тебе. Кад човек остане сам без ичега, остаје са својим сећањима, богатством које је немогуће ни отети ни купити. Волети се може увек, и кад су људи далеко једни од других. Не признајем ону глупу изреку, “далеко од очију, далеко од срца”, њу су смислили људи који никада нису волели, нити умеју да воле. Сада иди, спасавај сина, ако си већ изгубио жену. Иди… иди… иди… нека сам проклета кад сам те први пут угледала.
Касно у ноћ кренуо је са београдске железничке станице, неким возом ка југу. Небо без звезда, са гомилама црних тешких облака, било му је једино друштво на путу. Сутрадан увече био је у Брду. Од тада је прошло двадесет година.
Кад су ћерке стигле за удају, отишле су за својим судбинама. Остао је са сином и снајом, све више се осећајући сувишним. Док је могао да ради у пољу, винограду, на ливадама, био је ненадмашан косац, није било већих проблема. Како је време пролазило, снаге је било све мање, почео је да посустаје, а невоље да се гомилају. Чинило му се да син и снаја броје сваки његов залогај хлеба. Више него мизерна пензија, коју је узимао син, по његовом овлашћењу, била је недовољна да подмири трошкове у кући, а за његове личне потребе нису га ни питали, као да их нема.
Живео је потпуно сам не говорећи ни са ким, не тражећи ништа ни од кога. Живот му се претворио у настојање да никоме не смета. Помирен са свим око себе, ћутао је, пушио, седео на клупи, сећао се, сећао, сећао…
Кора хлеба, чаша воде, ова клупа и сећања којима је пуштао на вољу, лелујави дувански дим којим је дозивао неко срећније време. Сутрашњи дан га није интересовао.
Даничино писмо пореметило му је муком стечену равнотежу, само накратко. Одлучио је. Ићи ће у Београд да још једном види Даницу. Нико га и ништа неће спречити у томе. Сутрадан ујутру, док су се син и снаја спремали за одлазак на њиву, чврстим гласом, чијем тону није могло бити поговора, рекао је сину:
– Данас идем у Београд једним важним послом!
Син га је гледао запрепашћено, у први мах не схватајући шта му старац каже. Снаја није ни обратила пажњу на његове речи послујући око шпорета.
Кад се мало смирио и повратио од изненађења, син готово завапи:
– Аман, човече, шта причаш? Какав Београд, какав одлазак, знаш ли колико ти је година? Вид ти је озбиљно поремећен, а Београд којег ти памтиш и Београд данас два су различита града. Страдаћеш на првој раскрсници, јер је саобраћај потпуна лудница, а возачи углавном побегли са неуропсихијатрије. Даље од железничке станице нећеш умети да се снађеш. И, каквог посла ти имаш у Београду? Ко те тамо зове и кога интересујеш? Питање пензије си одавно решио, ту се ништа више не може учинити.
– Синко, ако си завршио са говоранцијом и ишчуђивањем, молим те да ме саслушаш, али да ме не прекидаш.
Мој живот и ја одавно смо постали странци један другом. Више се не познајемо, чак више од тога, ми се мрзимо. Ја га мрзим и питам докле ће ме мучити, он ме мрзи и пита докле ће ме трпети оваквог. Ако се изгубим или страдам у том другом Београду, немам за чиме да жалим. Бесмислица је живети по сваку цену. Онога дана кад ти радост не испуни срце, угледавши сунце ујутру како се помаља на истоку, са тобом је готово. Кад се сутрашњем дану не радујеш више но данашњем, живот постаје мучење и терет.
Кад прођеш поред лепе жене као поред разрушене комшијске ограде, знај да те је стигло проклетство старости и равнодушности. Равнодушност је несрећа којој је тешко наћи равне. Разједа човека као рђа гвожђе.
Запамти, постоје у животу тренуци кад мора да крене за судбином, ма каква она била. Ти тренуци су неизбежни, ма шта ми чинили. Нека виша сила преузима човека водећи га по само њој знаним путевима и законитостима, при чему његова воља и разум немају никаквог утицаја. Осећам, ти тренуци су ми дошли и ја морам да кренем за судбином. Да ли ћу се вратити? Ко зна? Не верујем, али морам да идем. Премишљања више нема. Збогом! Нека вам је Богом просто све са моје стране.
На железничкој станици Пелиновци сазнао је да воз из Скопља за Београд касни сто педесет минута. Није много, само два и по сата. Никада није разумео железничаре, који кашњење воза сатима, говоре у минутима, ваљда мисле да ће тако умањити бруку железнице која је у Србији још увек на нивоу прошлога века. Топла ноћ, пуна месечине и далеке песме ноћних птица, при чему се славуј убедљиво издвајао лепотом гласа и музикалношћу, учинили су му чекање сношљивијим.
Касно иза поноћи, воз је коначно ушао у станицу Пелиновци.
По навици, попео се у вагон одмах иза локомотиве. Овај је био препун путника, па је кренуо у следећи да би нашао слободно место у неком купеу. Све пуно као око. Боже, куда путује оволики народ? Наставља да иде из вагона у вагон. Свуда иста слика. Гужва, кркљанац, нервоза. Они који су се докопали места спавају, једни са отвореним устима, други хрчући да се чуло у суседним купеима. Ако не спавају, једу и пију бришући руке старим новинама. Најзад, у једном купеу само двоје младих људи. Она му спава на крилу, а он јој нежно милује расуту плаву косу. Не, неће их узнемиравати, нека уживају у својој младалачкој срећи, ко зна шта им је стари покварењак живот наменио. Кренуо је даље.
Воз тутњи моравском долином пуном брзином, скоро ће јутро. Наочари су му се замаглиле, само да пређе у други вагон па ће их обрисати. Закорачи… у магновењу, крајичком свести, неповратно касно схвати, да је закорачио у празно.
На великом кревету, са беспрекорно чистом постељином и високим узглављем од неколико јастука, Даница Колунџија у полуседећем положају прелистава њену омиљену Политику, коју јој је ћерка малочас донела.
Јутрос се осећа доста добро, не осећа болове, јутро је ведро и пријатно, кроз отворен прозор допиру далеки гласови градске буке, али пригушени до нивоа који делује пријатно.
Полако, са уживањем листа новину, од прве ка последњој страници. У рубрици „Кратке вести“ поглед јој привлачи мањи текст: „Јуче ујутру, на прузи у близини Лапова, пронађен је леш старијег мушкарца, који је по свему судећи испао из воза, и од задобијених повреда преминуо на лицу места. Према сазнањима полиције, ради се о Јосифу Миљину, старом седадесет шест година, из села Брдо, општина Брестовац“.
Није могла да верије својим очима. Не, то није истина, то не може бити њен Јоса.
Јесте, он је. Звала сам га и он је кренуо према мени. Мајко Божија, убила сам га. Боже, зашто си ми то учинио? Јосо, љубави, опрости ми грешној. Чекај ме, долазим ти, не дам те…
Кад је ћерка ушла у њену собу, носећи јој доручак, Даница је лежала, главе заваљене уназад, са отвореним устима из којих је цурио танак млаз крви. Широким стакластим зеницама гледала је у вечност, тражећи свог Јосу.
-
O ljubavi i još koječemu
400 rsdĐAVOLJA STVAR
Kaže meni danas moja cica:
– Grr…, dr, frr…, ol, zum zum…, rim, tim tim.., suk mok…, tok tok…
I ja joj na to odgovorim:
– Trr, juuu…, au…, puk puk…, te, frk frk…, krk kok…
I onda opet ona meni:
– Au…, op cup…, krk kok…, jok jok…, i kr, mr tr, ddd, ok…
Pa onda opet ja njoj:
– Te ok, puk puk…, oho op cup…, im, rim tim tim, krk kok…
I tako se nas dvoje baš lepo ispričasmo. Svako da nam pozavidi. Stvarno! Mada, da nas je neko video, krstio bi se šta to nas dvoje radimo. Mislio bi da smo blesavi. Ali baš nas briga. Kako se mi zabavljamo to je naša stvar. To se nikoga drugog ne tiče. No, kad smo već načeli tu temu, da pojasnimo onda u čemu je stvar.
Elem, tako se nas dvoje baš lepo ispričasmo, a šta smo rekli jedno drugom, pojma nemam. Uostalom, nije ni važno. Samo da nismo ćutali. Ćutanje je đavolja stvar. Stvar koje se treba kloniti. Ono ume da se zarije prâvo u srce, poput dobro naciljanog kuršuma, i ubija polako, kao otrov, neosetno. Samo jednog trenutka shvatiš da si mrtav i da ti nema više spasa. Da nema više ko da ti pomogne, jer onaj sa kim si ćutao do smrti je takođe mrtav, tako da ni njemu nema pomoći. Naprosto ni ne može biti drugačije: kako da se nađete jedno drugom u nevolji, kad ste se upravo pokokali do smrti tako hladnokrvno i bez dvoumljenja kao da ste se za to spremali čitav život? Kao da ćete se još hiljadu puta ponovo roditi? Kad pobedi ćutanje, kasno je za kajanje. Kasno je i za oproštaj i za novi početak. Kad padnete oboje mrtvi, zar je važno ko je koga izazvao na dvoboj ćutanjem! To nas dvoje najbolje znamo, zato ne uzimajte ovo olako. I nemojte ništa da se čudite.
Jednom smo, tako, moja cica i ja ćutali od ujutru do uveče, sporečkali se oko neke tužne gluposti, pa oboje nadigli nosine, uskopistili se bože sačuvaj, ona ni reč, ja ni reč, ona ni glasak, ja ni glasak, kao da se toliko ne podnosimo da ne možemo ni da se gledamo. I – verujte mi – jedva smo taj dan preživeli. Toliko je to bilo grozno. Od tada više ne ćutimo kad smo zajedno. Nikad. Zerekli smo se i toga se strogo pridržavamo. Ne ćutimo – što pesnik reče – ni kad vrućine zapeku, ni kada mećava briše… Čak ni kad nemamo jedno drugom šta da kažemo, kao ovo danas, recimo. Onda remetimo tišinu ovako, na naš način – da nas ceo svet razume – makar izgledalo da smo oboje načisto fijuknuli, briga nas, važno je samo da ne pobedi ćutanje. Da ne zavlada onaj crni muk, ona nema kosmička tišina koja razdvaja galaksije. Jer onda nam, stvarno, nema spasa. Desiće se ono čega se najviše pribojavamo: skončamo jedno drugome na savesti kao dve najveće budale. Ja na njenim, a ona na mojim rukama.
-
Vila šatorica
630 rsdCRVENA, PLAVA, ŽUTA
Vilen je posmatrao more. Prijala mu je Azurna obala. Modri talasi, topli sunčevi zraci, mirisi leta i mladosti. Prijalo je i Lari. Kćerka mu je pocrnela, dobila lepu boju. Konačno su počeli da se malo bolje razumeju…
Gospođa Brižit Vilen je zurila u sliku mršteći se. Nije uspevala da uhvati lepotu u kasnijim Van Lojtovim radovima. U onim ranim, još i nekako – tada je slikao realne pejzaže: planine, sela, drveće, zamkove, a onda je iznenada poludeo za De Stijlom, Mondrijanom. Od pejzaža prešao je na dosadne i monotone vertikalne i horizontalne linije, pravougaonike, kvadrate i rombove. Van Lojt je stekao svetsku slavu sa slikom ,,Crvena, plava, žutaˮ. Baš kada je bio na vrhuncu slave, odlučio je da… Brižit se strese.
Crvena, plava, žuta… zašto joj je suprug poklonio tako skupu sliku? Nesumnjivo je znao za Rubi. Da li je stvarno očekivao da se pomire ?
Vilen… taj dosadni, netalentovani, neambiciozni nazovi slikar, potrčko reklamnih agencija, pomisli Brižit. Nikada nije ni verovao u boemski i umetnički duh slikara. O njima je zapravo mislio sve najgore. Većina tih nazovi umetnika bili su obični proizvođači koji su radili za pare. Ni najmanje nisu verovali u ono što su radili. Živeli su boemski samo zato što je to bilo u funkciji profita. Publika, tj. kupci želeli su da čuju da oni tako žive. Radili su ono što se od njih očekivalo da rade. Tako joj je govorio. Pa ipak… Brižit se ponovo strese. Da li je Van Lojt želeo večnu slavu, mesto u istoriji, možda je zato završio obešen o luster, u jeftinom hotelu u portugalskoj provinciji ?
Brižit je pomno posmatrala sliku, Van Lojtovo poslednje delo. Besmislena slika. Nikakve lepote, ni smisla. Crne linije, crveni, plavi i žuti pravougaonici i kvadrati, i sve to prekriveno žutim rešetkastim linijama. Van Lojt je na kraju, ipak bio samo ludak, doduše nadareni ludak, za razliku od Vilena. Znala je za njihovo prijateljstvo iz studentskih dana, ali putevi su im se kasnije razišli. Vilen nije bio blizu ni njenog talenta, a kamoli Van Lojtovog… što je više razmišljala o njemu, sve više se čudila kako su uopšte završili u braku.
Davno je prestala da oseća bilo šta prema njemu, osim prezira. Jedino što ih je još spajalo bila je kćerka Lara. U ovom momentu mislila je samo na Rubi.
Rubi… kože meke i glatke kao svila, čarobnih prstiju i usana. Bilo je čudno razmišljati o Rubi, pred ovom hladnom i besmislenom slikom, koja je bila totalna suprotnost Rubinoj životnoj energiji i vatri koju je posedovala.
Namrštila se. Nešto se pomerilo u strukturi slike. Nešto sitno, tek kao mrlja na ivici vidnosti. Kao da su tri boje u geometrijskim telima postale punije, jasnije.
A onda se sve promenilo, u deliću sekunde svet je izgubio oslonac koji je poznavala, Kapija se otvorila, sa druge strane zapljusnuo ju je užas koji je stizao u talasima boja i oblika i više nije bilo povratka.
Brižit je shvatila sve. Mogla je da razume Van Lojtov bol. Van Lojt je tragao za savršenstvom, za jedinstvom pojedinačnog i opšteg. Za univerzalnim. Pronašao je to za čime je tragao. Brižit je sa nevericom posmatrala kako se struktura slike menja. Nije imala pri sebi nikakav alat. Slikala je umom, bez trošenja ruku, bez trošenja alata. Crvene, plave, žute geometrijske figure ređale su se u beskrajnim nizovima. Horizontalne i vertikalne linije. Praznina. Odsutnost. Beskraj. Saznanje je Brižit pogodilo kao malj. Van Lojt je pronašao ono za čime su tragali Mondrijan i družina. Savršenstvo. Univerzalnost. Ono što se prostim, narodskim jezikom nazivalo PAKAO. Van Lojt je našao Kapiju. Suprotno uvreženom verovanju, pakao nisu činili sumpor i oganj. Pakao je bio savršenstvo – red, harmonija, savršena geometrija oblika u neprestanom kretanju. Van Lojt je shvatio šta je učinio, i pokušao je popraviti štetu. Rešetkaste žute linije predstavljale su poslednju odbranu, simbol Haosa koji je trebao da zatvori taj užasavajući, plamteći Red crvenog, žutog i plavog. Prekasno.
Brižit su našli tri sata kasnije. Buncala je ležeći naga na podu. Čitav zid je bio prekriven crtežima. Svi su predstavljali isto. Beskrajne nizove žutih, rešetkastih linija. Brižit više nije mogla da govori, samo je tupim pogledom zurila u jednu tačku na slici. Odveli su je u duševnu bolnicu.
Rubi se lenjo protegnu, zaklanjajući svojom vatrenocrvenom kosom Vilenove grudi. ,,Šta si joj to učinio? Kako si sredio matoru kučku ?ˮ, upita.
,,Tajna”, osmehnu se Vilen.
Rubi ljutito napući usne. ,,Mislila sam da nemamo tajni. No, dobro, nije ni važno, važno je da je matora završila u ludari. Hej, ona je stvarno umislila da sam zaljubljena u nju. Hvala dragi što si mi je skinuo sa vrata i pomogao da dobijem njenu katedru.ˮ
,,Imam još jedno iznenađenje za tebe ljubaviˮ, osmehnu se Vilen. ,,Kupio sam ti jednu jako skupu sliku. Tvoj omiljeni pravac. U dnevnoj sobi je.”
Rubi ciknu od radosti, i skoči na noge. Vilen je isprati pogledom, i sa osmehom na licu dohvati telefon da rezerviše dve avio karte za Nicu. Osmeh mu nije nestao ni kada se, nekoliko minuta kasnije, stanom prolomio jezivi krik.
Sada, godinu dana kasnije, i nekoliko stotina kilometara daleko, Vilen je razmišljao o slici.
Kako je lepo slikati umom. Ne trošiš ni alat, ni ruke. Nanosiš boje kako želiš, brišeš, eksperimentišeš, bez straha da ćeš pogrešiti. Šta i ako pogrešiš? U nanosekundi već imaš hiljade novih slika, hiljadu savršenih oblika. Geometrija pakla je beskrajna.
Van Lojta i ostale je upropastio talenat. Kreativnost koju su nosili u sebi nije mogla da izdrži savršenost Reda, apsolut Pakla, njegovu beskrajnu preciznost, tačnost i formu. To je bilo previše za istinske umetnike. Srušilo je sve u šta su verovali i obesmislilo njihovo stvaranje. Kapija ih je progutala. Vilen se nasmeši. On nije imao tih problema. Bolelo ga je uvo i za umetnost, i za Red i Haos. Interesovao ga je bankovni konto. A slutio je da će mu ga Kapija značajno uvećati.
Lara mu dobaci loptu. Vilen se osmehnu. Lopta je bila trobojna, i to su bile boje koje je obožavao.
Crvena, plava, žuta.
-
Talog sećanja
450 rsdNENAUČENA LEKCIJA
Ne prođe dan da ne pomislim koliko je teško pronaći pravi put do istine i suštine nečeg bitnog i kao na optuženičkoj klupi čekam presudu koju će vreme da pokaže. Ako me novi dan obasja iz srećnijeg ugla, otkriću šta tražim u gomili nabacanih i zatrpanih stvari.
Sve se odvijalo po principu vruće-hladno. Čas je gorelo nebo i nešto je treperilo u vazduhu iznad prostora kao da će buknuti plamenom čitav prostor iznad malog mesta u Posavini, bujnoj i raskošnoj do detalja. Čas su oblaci pretili da zagospodare i osvoje prostor silnom olujom, koja je nenajavljeno pretila da će ravnicu pretvoriti u more i potopiti sve nade i čežnje.
Dve učenice, Dajana i Marina, pratile su vremensku prognozu kao da im čitav budući život zavisi od toga. Do škole su pešačile već osam godina i nije im bilo teško da još jednom otvore ogromna školska vrata i uđu u prostor za više svrha. Tu su nastavnici slavili i obeležavali značajne trenutke. Slušale su u dvorištu muziku jednog vremena koje više nije tu. Izgubilo se kao igračka i skliznulo iz ruku u pukotinu. Zamišljale su šta se dešava iza zatvorenih vrata i sanjale o danu kada će baš tu, njih dve, pokazati ono što znaju i što su naučile u školi i van nje.
Dajana je imala sestru koja je sve ove trenutke prošla. Pričala je koliko su divne drugarske večeri, nezaboravne i trajno upamćene. Sve se zaboravi, potone, izgubi u moru dešavanja, samo lepo i beskrajno drago ostane u sećanju. Dajana je sa čuđenjem slušala sestru Tijanu i videla sebe u nekom budućem vremenu. Njene krupne crne oči bile su širom otvorene, a u grudima je srce kucalo snažnije i sva je gorela od očekivanja da bude onako kako sanja i priželjkuje.
Od samog polugodišta, počela je pripreme za čarobno veče kada učenici osnovne škole slave dan svoje prve zrelosti i prvog važnijeg koraka u život. Njena drugarica Marina imala je iste želje i planove. Obe su bile brižne zbog uspeha. Iz svih predmeta bile su im zaključene petice. Jedino sam im ja dala za stepen nižu ocenu. Nisu uspeli da me nagovore na sednici da nagradim dve dobre drugarice boljom ocenom.
– Ako nešto nisu naučile, naučiće. Može li petica? – molio me direktor.
– Ni slučajno! Sasvim je solidna ocena vrlo dobar. – ponavljala sam.
Sednice su bile duge i teške, naporne i zamorne. Činilo se da tako mora biti ili je takvo vreme da su na svakom polju strune zategnute i da će pući. Niklo je neko nezadovoljstvo i širilo se poput korova. Niko se nije veselio i kada je imao razloga. Osećala sam s vremena na vreme da me dotiče zrak nečije mržnje, a nisam imala pojma da me čekaju mnogo gore stvari i da to trenutno nije ništa. Jedna ocena više ili niže nije smak sveta. Najzad, ko je toliki stručnjak da precizno proceni znanje nekog drugog. Čovek često sam sebe ne poznaje i nekada se pita: “Ko sam ja?”.
Pred sam kraj, te davne školske godine, dešavalo se da neko iz tašni i jakni nastavnika u nastavničkoj kancelariji ukrade novac. Počeli smo da sumnjamo jedni na druge. Problem je trebalo rešiti, ali nismo znali kako. Tog dana, uđosmo u kancelariju zajedno moja koleginica Mitra i ja. Ona poskoči od iznenađenja:
– Moja tašna!
– Otvori je brzo i pogledaj da li ti je sve u njoj.
– Sve je tu, osim novčanika.
Odmor se produžio zbog ovog šokantnog trenutka. Seoska sredina mi postade mračno i neispitano područje na kome ima svega na kome nijedan arheolog ne može ništa da otkrije. Mogu da prolaze vekovi i sve će ostati neistraženo. Pomalo sam zaboravljala Dajanu i Marinu i nastojala da uhvatim lopova. Iznenada mi dve devojčice postadoše upadljive. Često su bile ispred školskih stanova.
Margarita i Magdalena su dolazile iz Orlova Polja. To je duga relacija kojom su svakodnevno pešačile. Srela sam ih uz stepenice. Išle su kod učiteljice Mariole koja ih je učila do četvrtog razreda. Družile su se sa njenim kćerima Emilijom i Ljiljanom. Ljutito im rekoh na hodniku da više ne dolaze. Ne znam kojom sam se logikom služila kad sam to izgovorila. One su bile kao princezice koje obožavaju da se druže sa decom prosvetnih radnika. Sve ovo mi je pomutilo razum.
Jednom, niko nije znao da je nastavnik Fehim krenuo na čas i odmah se vratio. Iz kabineta za biologiju i hemiju, kroz odškrinuta vrata, pratio je svaki ulazak i izlazak. Osoba se pojavila. Polako, neprimetno, krenuo je za njom. Samo što je spustila ruku u tuđi džep, Fehim je stisnuo njen zglob šake i ona se otvorila. Pocrvenela je od stida i gledala u očišćeni pod od kancelarije.
Nastavnica Mitra nije imala pojma da je potajno mrzim što je za vreme odmora uvek u društvu lepog profesora matematike. Emil je mlad i naočit. Imao je nešto u sebi čemu nisam mogla da odolim. To je isto što i strast da igraš fudbal, ideš na pecanje, lov, treniraš košarku, odlaziš na književne večeri i da u tvojoj blizini bude simpatično lice kao da se prenelo sa filmskog platna u stvarnost.
Na drugarskoj večeri, najpre sretoh Fehima:
– Molim te, reci mi sve što znaš o lopovu!
– Ne mogu. Zaista, ne mogu!
– Čuj! Srediću ti da se nađeš sa Milicom. Znaš da sam u kontaktu sa njom. Bila mi je učenica i sigurno će pristati.
– U redu. – reče Fehim. – Bila je to Anđela, Mitrina starija kćerka.
– Ne mogu da verujem. Mitra se toliko pravi važna i stalno priča o vaspitanju dece i o sebi.
– Da, da! – potvrdi Fehim.
Osetih bol u duši. Otpužila sam dve simpatične princezice i zabranila im ulazak u zgradu. Baš sam idiot. Sve se kotrlja kao da je na točkovima i školska godina se završava tako da neću moći da se iskupim.
Dirnu me još jedna scena na drugarskoj večeri. Nastavnik Veljko Tomić je imao najmanje smisla za svoj predmet, ali je komotno mogao da bude di-džej. Odabrao je takvu muziku da se sve podizalo sa poda uvis. Spazih Mitru pored lepog Emila. Potom je on uzeo mikrofon i otpevao baladu koju prvi put čujem. Reči o rastanku su bolele. Stišavala sam buru u sebi uz čašu gorkog lista. Nakon uobičajene ceremonije i predaje poklona razrednim starešinama, otpoče ples. Spazih Dajanu, Marinu, Margaritu i Magdalenu. U životu nisam videla takve plesne pokrete, eleganciju i raskoš, uzvišenije nego što je opisan balet u Andrićevoj priči o ovčici Aski.
I danas, nakon tolikih godina, kao da me ubode vrh noža, osetim jezu zbog svoje tvrdoglavosti da deci ne upišem čiste petice. Za neke stvari je kasno. Da li si nešto dobro ili loše uradio, vidiš tek sutra. I da bogovi stupe na scenu, ne bi vratili onu raskošnu lepotu i čari Bosne.