Dušan Stojković

Dušan Stojković

Rođen 1948. godine u Beogradu. Diplomirao jugoslovensku i svetsku književnost na Beogradskom univerzitetu 1971. Piše poeziju, kratku prozu, književnu kritiku. Antologičar. Bavi se književnom istorijom. Magistrirao književnost 1974. godine. Radio kao profesor srpskog jezika u mladenovačkoj gimnaziji od 1973. do 2010. Do sada je objavio preko 550 tekstova u raznim knjigama, listovima i časopisima. Govori francuski i italijanski, a prevodi sa slovenačkog jezika. Preveo je sa slovenačkog 2010. knjigu Gravitacije Ive Jevtić. Prevođen je na engleski, švedski, makedonski, češki i italijanski jezik. Živi i radi u Mladenovcu. Bio zamenik predsednika opštine Mladenovac od 2002. do 2008.

  • Male
  • 17
Default sorting
Prikaži
16
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Smrt je taj vrt u kome se budim: antologija pesništva pesnika umrlih pre njihove dvadeset pete godine

    1.200 rsd

    Томас Чатертон (1752–1770)

    Слика јесени

    Кад јесен тмурна и пуста открије свој ход,
    Кад руком својом позлати лишће свело,
    Зиму води, да наврши године род,
    На леђима својим носи снопље зрело,
    Кад се брда сва од семена забеле,
    Кад се сјајне ватре с видиком буду среле,
    Кад јабуке, ко вечерње небо рујне
    До земље савију гране бујне,
    Кад бобице и крушке ускладе плес свој,
    И црнилом проткане, вежу поглед мој,
    Не знам да л' је лепота ил подлост што прља,
    Ал жудњу срца мог прекри бриге мрља.

    Ишикава Такубоку (1887–1912)

    Понех на плећима мајку…

    Понех на плећима мајку,
    тек шале ради,
    два – три корака, па заплаках:
    тако је лака.

    Милутин Бојић (1892–1917)

    Бела месечина

    Раскошно месец снегом бисер дроби,
    Врх модрих вода дршће кришом смрека,
    Као да сунце у загрљај чека,
    Док бела поноћ вечност трком роби.

    А у твом оку пуном зимског иња
    Разигран месец у рој звезда прште,
    Мада небеса суморно се мрште
    У тај час болне самрти растиња.

    И презрели смо то опело свето
    Љиљане своје расипљући царски,
    Јер док се плео звизгај јануарски
    У нама младо рађало се лето.

    О, зар ће некад да се зајесени,
    Зар ноћ оловна разбиће нам чаше,
    Зар помрчаће вечно подне наше,
    Зар нарди наши биће погребени?

    Верујмо вечно у наш живот свежи,
    Увеле смокве плод сишући свенут,
    Док измиче нам подло трен по тренут,
    Крашћемо сунце, које од нас бежи.

    Вилфред Овен (1893–1918)

    Неповратно

    Oдједном ноћ разможди дан и баци
    Дроњке над небо у громовној тмуши.
    Тад мртвило страшно обузе уши
    И давно-прошли усташе мртваци.

    Посматрах мртве; те сабласти у сну.
    Изгнане животом по имену звах.
    Заточени, неми, глув би њихов дах;
    Ниједан не приђе нит прозбори дух.

    Непуна зора у сабласном рују
    Заискри пусто ко мамурне главе,
    Уздах се болних изнури са даном.
    И гледајући док се удаљују,
    Згушени крилом скриљеним занавек,
    Застрепех и за небо закључано.

    Душан Васиљев (1900–1924)

    Човек пева после рата

    Ја сам газио у крви до колена,
    и немам више снова.
    Сестра ми се продала
    и мајци су ми посекли седе косе.
    И ја у овом мутном мору блуда и кала
    не тражим плена:
    Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
    И беле јутарње росе!

    Ја сам се смејао у крви до колена,
    и нисам питао: зашто?
    Брата сам звао душманом клетим,
    и кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
    и онда лети к врагу и бог, и човек, и ров!
    А данас мирно гледам како ми жељену жену
    губави бакалин грли,
    и како ми с главе разноси кров; –
    и немам воље – ил` немам снаге – да му се светим.

    Ја сам до јуче покорно сагиб`о главу
    и бесно сам љубио срам.
    И до јуче нисам знао судбину своју праву –
    али је данас знам!

    Ох, та ја сам Човек! Човек!

    Није ми жао што сам газио у крви до колена
    и преживео црвене године Клања,
    ради овог светог Сазнања
    што ми је донело пропаст.

    И ја не тражим плена:
    ох, дајте мени само још шаку зрака
    и мало беле, јутарње росе –
    остало вам на част!

    Рејмон Радиге (1903–1923)

    Јесен

    Знаш их, недохватљиве шумске јагоде
    Попут усијаног угља у прстима онога ко их бере:

    Поуке и шале жбунара
    Не изнуђују се.

    Ловце што откривају их
    Жели ли узбудити јесен
    Згнежђена у срце најнаивнијих месеци?

    Смртно рањена, Природо,
    Претворена наново
    У детињасту Еву лица
    Прекривеног не стидом већ ушећерним воћем,
    Дрски твој дуд
    Упиње се да добије
    Невино лишће винове лозе.

    Ђуро Судета (1903–1927)

    Сазнање

    Огњем сласти и грозницом страве
    Догарају сни и света љета.
    Доскора ће у лудилу јаве
    Умукнути пјесма започета.

    Бит ћу тих и невесела тијела
    И књиге ће пунит моју собу.
    У напјеву слутит ћу опијела,
    А у мраку размишљат о гробу.

    Процвјетат ће црни тулипани
    И сазорит отровано воће.
    Ко сумртви дани и оркани
    Шумити ће тишине самоће.

    Нећу знати тко на прзор куца,
    Без мене ће живот пољем поћи,
    Плашит ћу се охладњелог срца
    И бит ћу сам у ноћи.

    Сречко Косовел (1904–1926)

    Наше очи

    Залила је наше очи
    пламтећа лава.
    И сиви прах
    цементних кула
    спржио нам усне.

    Као гореће дрвеће
    нагнули смо се
    к новом дану.

    Алдебаран (1957–1975)

    Кренућу месту…

    кренућу месту где је свако море тек путовање
    високе земље тишине
    где престаје сва одсутност
    и постаје сунце!
    високе земље тишине
    где цело море путује
    остављајући обалама одсутности
    свој необјашњиви сан!
    Кренућу месту где је свако море тек путовање
    и путовање пене и путовање соли
    остављајући обалама где мре свака реч,
    пјаност брежуљака
    где влада сунце.
    смрт није ноћ
    она је спознаја ноћи
    она није дан
    она ће бити дан коме иде ноћ
    она ће бити дан потпуне ноћи
    она ће бити дан тишине
    реч тишина не као кривуља него као права

    смрт није као бежећа ноћ
    она је у твоме погледу
    у твојим рукама
    она је дуж стабала испод којих дишеш
    смрт је ноћ бела
    она је бели простор
    у коме чекам живот
    где верујем да сам крикнула
    где сам веровала да ћу крикнути
    где нисам крикнула.
    она је простор у коме тражим
    своје границе
    она је ноћ која нема видика
    она је ноћ где спава сва зебња
    она је тај врт где улазим да се смејем
    својој зебњи
    страху који спава током целог дана
    смрт није ноћ у којој бих могла да уснем
    она је тај врт
    у коме се будим.

    Петја Дубарова (1962–1979)

    Звездица

    Русих власи прибраних брижљиво
    под капом плаветном од зракова њених,
    нежно изгрева у хаљини живој,
    као рубин, прелепа, огњени.

    Очију топлих од даха кошуте,
    и бистријих од суза дечијих,
    она трепти златом обасута
    усред плавих валова небеских.

    Над њом су неке далеке висине
    и плава завеса што нестати неће,
    а доле под њом промичу планине,
    и свет се у срећи бескрајној окреће.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    CADAVRES EXQUIS = Izuzetni leševi i druge nadrealističke pesničke igre

    1.200 rsd

    Александар Вучо

    Зарни влач

    реком кућујем зид
    и горки хлеблави јед
    црвавим хлеблави јед
    данаћу кад немам куд
    кроз ноћлави тупи влач
    језаћу кад немам шта
    кроз јатни травни плач
    знај
    како те јошујем вишујем тујем самујем титујем
    стид
    знај
    како сам лешни летни рудни разбијни падни
    друг
    и јутрај перјај ево већује мрак
    голи се чудни страх и молни зелени ход
    ево евује и ледује горући брод
    ја лешно жив
    ја лешно жив

    Душан Матић

    Зарни влач

    грлам те столно сан саноћнјиво те речим
    аколим те овдујем или бескрајим
    никадни вид увековни мар
    тоцилам своје титање или једним или скапало јадним
    кровујем над ти неиспрекидано
    веђам докујем пад или вече и докујем пролажење
    косам те косо и каоним косо косе сећања и севања
    и кончам кичменим зверим лом ним зрим јерим псим
    каснујем срамом те срмим свим
    и такујем такујем и вечним
    својим својим те себим те сунцарања те гроздују ноћно
    зарнио сам те рамно и зорно загрезам горко зазор
    свудујем олујам лестедајим хуморим уснам уснивам
    навекни задир
    београдан или нигдан без гора и ондан осиан жаљен циглан пламен сам иглан
    корим кореним коленим пољно чекања каменим водоскити сад
    окомим околим јет и језгро заграњен муч
    раменим тако болно цео смешан свет
    пламним ипакања и нем неми вид
    копним и капним кап капка златосузих тамника
    и пакле пакла пакленим и маглим у крв
    тај гром слеђен у грцални зрцални бора и бола вир
    ја сан ја сен је сени
    јасан јасен јесени

    Андре Бретон – Пол Елијар

    Dictionnaire abrégé du surréalisme (1938)

    Арто је „чаробни буздован“
    Бретон „чаша воде у олуји“,
    Дали „принц каталонске интелигенције, безмерно богат“,
    Елијар „дојкиња звезда“,
    Гала Елијар „жестока и неплодна жена“,
    Ернст „Лоплоп, птичји старешина“,
    Иње „грмушине панталоне“,
    Миро „дрво сардина“,
    Паален „дабар тринаесте династије“,
    Пере „мандарин-лимун“,
    Пикасо „птица из Бенина“,
    Превер „онај са зарумењеним срцем“,
    Танги „путовођа временима друида имела“,
    Арп „јегуља пешчара“,
    Магрит „кукавичје јаје“,
    Реј „слика како би био вољен“,
    Масон „човек-перо“,
    Месенс „ухо ђема“,
    Супо „барица у писоару“,
    Розе „пруга од махагонија“,
    Браунер „свежањ белих ружа“,
    Алиса Паален „црна пчела“,
    Пастуро „ухо трске“,
    Селигман „сноп крила“,
    Елен Ванел „ирис магли“.

    Антонен Арто – Андре Бретон

    А. – Да ли је надреализам подједнако важан у организацији и дезорганизацији нашег живота?

    Б. – То је блато које се састоји само од цвећа.

    А. – Колико пута намеравате љубити поново?

    Б. – То је војник у стражарници. Он је сам. Гледа у фотографију коју је малочас извукао из свог новчаника.

    А. – Има ли смрт неку важност у вашем животу?

    Б. – То је време одласка на спавање.

    А. – Шта је бесмртна љубав?

    Б. – Сиромаштво није порок.

    А. – Моћ или понор?

    Б. – То је нешто мрачно.

    А. – Шта вам је најгадније у љубави*

    Б. – Ви, драги пријатељу, и ја сам.

    (1928)

    Рејмон Кено – Марсел Ноел

    РЕЈМОН КЕНО: Ко је Андре Бретон?

    МАРСЕЛ НОЕЛ: Легура умора и осећаја катастрофе; нешто као цилиндар.

    (1928)

    Марсел Ноел – Луј Арагон

    МАРСЕЛ НОЕЛ: Шта је страх?

    ЛУЈ АРАГОН: Коцкање на пустом острву.

    (1928)

    Бенжамен Пере – Андре Бретон

    БЕНЖАМЕН ПЕРЕ: Када корење не буде знало где више да расте

    АНДРЕ БРЕТОН: Звона ће почети глупаку да звоне

    БЕНЖАМЕН ПЕРЕ: Када птице буду запливале

    АНДРЕ БРЕТОН: Сметењак ће се оснажити

    БЕНЖАМЕН ПЕРЕ: Ако орхидеје никну у шупљини мојих руку

    АНДРЕ БРЕТОН: Масери ће имати посла

    (1929)

    Александер О'Нил – Марио Сезарини

    Зрцала

    – Што је крокодил?

    – Страшно одговорна особа.

    – Што је слон?

    – Страшно неодговорна особа.

    – Што се може изродити из њих двојице?

    – Цвијет.

    – Тко је био Soulier?

    – Био је дијете.

    – Гдје је живио?

    –На једној планини.

    – Како се каже на португалском?

    – Плочица.

    – Камо допире вода?

    – До јетре.

    – Враћа се?

    – Не.

    – Чему служи гавран?

    – За нелагодно пипање.

    – Чему служи муха?

    – За љубљење у уста.

    – Чему служи срамотна удовица?

    – За arpeggio.

    Жоао Артур Силва – Марио Енрике Леириа

    Црвено и зелено

    – Које је боје црвено?

    – Зелено.

    – Тко је твој отац?

    – Кондуктер у влаку за мјесец.

    – Што је лудило?

    – Осамљена рука која се смијеши дјечацима.

    – Тко је Бог?

    – Продавач кравата.

    – Какво му је лице?

    – Зашиљено, с кваком на вршку.

    А. Бретон

    Cadavre exquis

    Принцеза / ће прогутати / ситну шљиву / радосно.

    (А, Бретон, 1927)

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Antologija vizuelne i konkretne poezije

    2.700 rsd

    DINKO RANJINA

    STRILA

    Strila
    tvâ, nemila
    ljubavi, meni
    ne da pokoj vik žuđeni
    da mogu kušat, kako se prima
    svim tima, kê za dvor svoj dvorit vazima.
    Nu trudan moj stupaj to gore sve mori
    sve što joj bolje život moj dvori
    kî zaruči čes od nebi,
    da služiti tebi
    u sve trude
    bude.

    GEORGE HERBERT

    ESTER WINGS

    Lord, who createdst man in wealth and store,
    Though foolishly he lost the same,
    Decaying more and more,
    Till he became
    Most poore:
    With thee
    Oh let me rise
    As larks, harmoniously,
    And sing this day thy victories:
    Then shall the fall further the flight in me.
    My tender age in sorrow did beginne:
    And still with sicknesses and shame
    Thou didst so punish sinne,
    That I became
    Most thinne.
    With thee
    Let me combine
    And feel this day thy victorie:
    For, if I imp my wing on thine
    Affliction shall advance the flight in me.

    ARNO HOLZ

    DRUSSEN DIE DǕNE

    Einsam das Haus,
    eintönig,
    ans Fenster,
    der Regen.
    Hinter mir,
    tictac,
    eine Uhr,
    meine Stirn
    gegen die Scheibe.
    Nichts.
    Alles vorbei.
    Grau der Himmel,
    grau die See
    und grau
    das Herz.

    CHRISTIAN MORGENSTERN

    DIE TRICHTER

    Zwei Trichter wandeln durch die Nacht.
    Durch ihres Rumpfs verengten Schacht
    fließt weißes Mondlicht
    still und heiter
    auf ihren
    Waldweg
    u. s.
    w.

    СИМА ПАНДУРОВИЋ

    ПЕСМА ТАМЕ

    Ноћ.
    Ко чује
    Како ноћних сени
    Сетна песма тужи им на лири?
    Тамна липа у тишини мири;
    Цветови су сузни њени.
    Прокапљује.
    Ноћ.
    То је тишина веселих очију
    Са танким велом мистерије звука,
    С полусном среће кроз ту песму тију,
    Тако далеко од животна хука
    К’о срећа звезда, и сна, и младости.
    Ноћ.
    Ко чује
    Како ноћних сени
    Сетна песма тужи им на лири?
    Тамна липа у тишини мири;
    Цветови су сузни њени.
    Прокапљује.
    Ноћ.
    Добро ми дош’о, тренуте радости!
    Знај, моје срце за звезду је сваку
    Везано златним концем и кроз таму
    Облака ових, кад мис’о на раку
    Не пада ни уз воњу земље саму.
    Ноћ.
    Ко чује
    Како ноћних сени
    Сетна песма тужи им на лири?
    Тамна липа у тишини мири;
    Цветови су сузни њени.
    Прокапљује.
    Ноћ.

    СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

    ВЕРЛЕН (ТЕЛЕГРАФСКИ СОНЕТ)

    Гле
    Чуј
    Бруј
    Мре,
    Све
    Тих
    Стих
    Је.
    Мек
    Јек
    Мол.
    Рај
    Вај
    Бол.

    ANTUN BRANKO ŠIMIĆ

    OPOMENA

    Čoveče pazi
    da ne ideš malen
    ispod zvezda!
    Pusti
    da celog tebe prođe
    blaga svetlost zvezda!
    Da ni za čim ne žališ
    kad se budeš zadnjim pogledima
    rastajo od zvezda!
    Na svom koncu
    mesto u prah
    pređi sav u zvezde!

    SREČKO KOSOVEL

    SRCE V ALKOHOLU

    Dvignite melanholični pajčolan!
    V smehu je tvoja bodočnost.
    Sonce sije izza črnega stekla.
    Poljana je zlata od sonca.
    V tvojih zlatih očeh je žalost.
    Ne glej se v zrcalo!
    Smeh, smeh, smeh.
    Snežni oblaki.
    V pomladni modrini.
    Prostor Ο ∞ Ο
    etroplan.
    Vlak je počasen kakor črni polž.
    Misel je kakor blisk.
    Pod sivo Triglavsko steno
    počivamo.
    Naše misli: onstran.

    BORBEN VLADOVIĆ

    ВИЗУАЛНА ПЈЕСМА ЗА ДЕЦУ

    Док Кирил мирно спава
    И једно слово његова имена
    Се безбрижно одмара
    Кас Кирила нетко зовне
    И то слово одмах скокне
    Брзо реци да ли знаш
    Док ти у кревету спаваш
    Које слово твог имена
    Се лежећи одмара

    МИЛОСАВ ТЕШИЋ

    ДРУГА ГРОБНА ПЕСМА

    Чврст
    рам.
    Крст.
    Кам
    А пише:
    „Ја бил маков какав ми –
    ми будеш маков какав ја.“
    Скелет бел.
    Гробни мук.
    У подбел,
    кроз памук,
    капне звук –
    срн-црна пшеница!
    То пева сеница.
    а тмора жута
    просипа, гута
    зрна цвркута.
    Ту тону у ме врлети
    са тихе руже зрачности,
    брегови благо узнети
    над крхко крило трајности.
    Ту ваздух боре набира,
    обрве мрачи пернате,
    под тмурне капке сабира
    свих туга сенке, печате…

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Gramatika smrti Terra Suicida- antologija pesama pesnika samoubica

    1.600 rsd

    Сапфо (око 600. пре нове ере)

    [55] Кад умреш…

    Кад умреш, умрећеш скроз.
    Без помена,
    без права на живот,
    јер међу ружама Пјераиде
    ти место немаш. Него
    кад једном одеш,
    тумараћеш као сен
    чак и у кући Хадовој,
    међу мртвима.

    Жерар де Нервал (1808–1855)

    El Desdichado

    Ја сам мрачан,– самац, без утешна мира,
    Принц аквитански кога кула крије:
    Једина ми звезда мртва је, – а лира
    Звездана са Црним сунцем Меланхолије.

    У гробној ноћи, ти што ми јад спира,
    Врати ми Позилип, мора Италије,
    Цвет који радошћу болно срце дира,
    Чардак где се бршљан око руже вије.

    Личим ли на Љубав, Феба?… ил’ Бирона?
    Краљичин ми пољуб још челом румени;
    Пећином сирене сањало се мени…

    Двапут смело пређох преко Ахерона,
    Смењујућ` на лири с Орфејева крила
    Уздахе светица и гласове вила.

    Пејо Јаворов (1878–1914)

    Нирвана

    Спавају вечне воде, безбрижне воде – дубоке,
    у њима се огледају небеске звезде,
    ми пловимо, звезде нас боду кô жаоке,
    и дрхтимо због дубина што под нама језде.

    Спавају вечне воде, дубоке воде -безбрижне,
    над њима се нагињу хоризонти мрачни.
    И шаљемо погледе безнадежне,
    а страхови се показују тачни.
    Те прастаре воде, вечне воде – кристалне,
    дубоке и безбрижне, изазовно ледне…
    Страх нас да пијемо – душе страдалне,
    бесане, безнадежне, бескрајно жедне.

    Сара Тиздејл (1884–1933)

    Није ме брига

    Кад будем мртва и блистави травањ
    из косе проспе на ме капи кише,
    скршеног срца нагнеш ли се к мени,
    није ме брига више..

    Смирена бит ћу ко лиснато стабло
    ком гране свија киша која пада,
    и њемија ћу бити, каменија срца,
    него што ти си сада.

    Георг Тракл (1887–1914)

    Јесен усамљеника

    Обиљем плода тамна јесен трепти,
    пожутео је сјај лепих летњих дана.
    Из трошне љуске чиста плавет лети;
    лет птица бруји од старих предања.
    Помуљано је вино, тих одговор цепти
    кроз загонетке овога благог ткања.

    И овде-онде крст врх пустог хума;
    у рујну шуму једно стадо сврну.
    Облак над водом језди попут чуна;
    починуо је тèжак; звуци трну.
    Вечери крило плаветно без шума
    дотиче сламну стреху, земљу црну.

    Кроз веђе трудног сад ће да се јави
    рој звезда; хладне собе спокој сколи,
    Анђели тихо излазе из плавих
    очију оних које љубав боли.
    Шумори трска; кошчата језа дави
    кад црна роса капље с врба голих.

    Алфонсина Сторни (1892–1938)

    Улица

    Отворени пролаз
    између високих зидина.
    Сваког тренутка
    тамна уста врата,
    цеви трема,
    спроводне смицалице,
    за људске катакомбе.
    Нема ли језе
    у предворјима?
    Мало насиља
    у узлазној белини
    степеништа?
    Корачам журно.
    Свако око које ме мотри
    множи се и расипа.
    Шума ногу,
    ковитлац летећих
    кругова,
    облак крикова и шумова,
    одвајају ми главу од трупа,
    шаке од руку,
    срце од груди,
    ноге од тела,
    вољу од њеног споја.
    Горе,
    плаво небо
    умирује своју прозрачну воду:
    њим златни
    градови броде.

    Марина Цветајева (1892–1941)

    Андре Шеније се попео на стратиште…

    Андре Шеније се попео на стратиште,
    А ја живим, и то је страшан грех.
    Има времена – железних – за све.
    Није песник ко пева док барут мирише.

    И није отац ко са сина што иде на ратиште
    Дрхтећ скида оружје, убојни плех.
    Има времена када је сунце – грех.
    Није човек ко у наше дане живи и дише.

    Сергеј Јесењин (1895–1925)

    Не дозивам, не жалим, не плачем…

    Не дозивам, не жалим, не плачем.
    Ко с јабука белих цветни кад
    Све ће проћи. Сувим златом начет,
    Никад више нећу бити млад.

    Више нећеш трептати ко птица
    Срце, зимом дотакнуто злом.
    Ни земља ме брезинога цица
    Не намами бос да лутам њом.

    Душе скитње! Све ме ређе пренеш,
    Све ми ређе палиш уста пламна.
    О свежино моја изгубљена,
    Очи бујне, поплаво помамна!
    На жељама шкрт сам ко на злату,
    Мој животе, беше л` ми тек сан?
    Ко на рујном да пројурих ату,
    С прамалећа кад заруди дан.

    Лишћа бакар тихо капље с клена,
    На том свету пролазно је све…
    Нек је свака ствар благословена,
    Све што дође да цвате и мре.

    Чезаре Павезе (1908–1950)

    Земља јеси, и смрт јеси…

    Земља јеси и смрт јеси.
    Твоје годишње доба је мрак
    и ћутање. Од тебе
    ништа на свету није
    даље од свитања.

    Када изгледа да се будиш
    јеси сушта бол,
    бол ти је у очима и крви,
    али ти не осећаш. Живиш
    као што живи камен
    или тврда земља.
    И облаче те сни,
    кретње, јецаји
    које не познајеш. Бол
    попут воде језерске
    дрхти и опасује те.
    По води су кругови.
    Пушташ их да ишчезну.
    Земља си и смрт.

    Бранко Миљковић (1934–1961)

    Горан

    Ноћ сувише велика за моје звездано чело
    у неким шумама црним непознатим
    И дрво је рекло немој Јутро моје бело
    име ти своје остављам кад не могу да се вратим

    Пчеле слећу на леш кога нема
    Звона одлазе у простор црним степеништем
    Мој је завршен дан. Ал се на починак не спрема
    сан мој иза брда где мртав себе иштем
    Овде доле свако своју таму има
    Мој мрак је сенка птице. О неима
    пута којим би до мене могли доћи

    Ко пролеће које заборави да цвета
    сад лежим мртав на северу света
    Смрти љубоморна највећа моја ноћи!

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Gramatika smrti – antologija pesama pesnika samoubica

    1.600 rsd

    Ивана Брлић Мажуранић (1874–1938)

    Јутро

    На истоку огањ свети
    Рудећи свој диже плам,
    Плахе сјене крајем бјеже
    И расипа зора прам.

    Игра титра вода млада
    И немиран дах је њен,
    Видим: ријеком свјетло тече,
    Уз обалу тоне сјен.

    Труне чамац. – Весло црно
    Бије уза влажни крај –
    Трза чамац: трулим рубом
    Овија се златан сјај.
    –– – – – –– – – – – –
    Сиви дан се уздигнуо,
    Изгорио свети плам,
    И већ мирно струје воде
    – – Труне чамац, црн и сам.

    Џек Лондон (1876–1916)

    Свему је крај…

    Свему је крај…
    Лауте нек умукне звук!
    Појања брзо мину
    К`о сени трепераве што се вину
    Кроз љубичасту детелину.

    Свему је крај…
    Лауте нек умукне звук!
    Негда ја певах к`о дрозд први што пева
    Са жбуња росног грања
    А сад ми душом влада мук.
    И к`о посустала сам шева
    Кад јој из грла пој више не одзвања;
    Прош`о ме је час клика, прош`о час певања.

    Свему је крај…
    Лауте нек умукне звук!

    Штефан Цвајг (1881–1942)

    Јесења шетња

    Свет миран као сан. Тек каткад врх сува жбуња
    одјекне промукло неког гаврана крик.
    Као тешко олово над сивом земљом куња
    суморно небо, и самотне јесени лик
    тихо се преко сивила и једноличности шуња.

    У ћутању препуном речи лутам преко њива,
    напустив незадовољен светлости летње пир.
    Последња гласна жеља тули се и почива.
    Све приснија ми јесен. Осећам њезин мир.
    У самовању ми срце богато и велико бива.

    Туга која струји кроз тамна села и шуме
    од своје среће остави у мени богат траг,
    благословена скрушеност ко молитва уђе у ме,
    и живот ми изгледа звонак, чист и вечерње благ
    откако јесењу суморну братску реч разуме.

    Сада ћу да почивам ко уморно мрко тле…
    Идем кроз утихло време сањарски блажен и смеран,
    а врела рука чежње постаје нежнија све.
    Ко да на путу моме пријатељ срете ме веран,
    одавно близак мени, а непознат пре.

    Јанко Купала (1882–1942)

    Дођи ми

    У пролеће дођи амо,
    Као цветак буди.
    Процветај лепотом са мном,
    Мисао разбуди…

    Дођи ми у лето живо
    Као класак млади.
    Жетелачком песмом с њива
    Мисао заслади…

    Дођи ми у белу зиму,
    Ко сунце ме овиј.
    Позлаћеном бајком дивном
    Мисао дозови…

    Дођи ми у јесен свелу,
    Попут звезда бледих.
    У свет далек, шумор јела
    Мисао поведи…

    И на гроб ми исто стани,
    Као цветак падни.
    Белом руком клен ми стамен
    Од срца посади…

    Валтер Бенјамин (1892–1940)

    Сонети, 17

    Не брани харфа што на ветру виси сама
    Да дах смрти твоје такне струне њене
    Што на мору прави вале разведрене
    И распири у срцу ватру силног плама

    Отимаш у рани час јутарњи мене
    И размишљаш још о сребрним галијама
    Пламеног разговора пре но што ти тама
    Приклони чело о влажне морске стене

    Мог`о би дах пуштен до тебе да се пење
    Али ти поглед заклонише облаци
    И ти још ослушкујеш жалобно знамење

    Што се ка теби у ноћном ветру баци
    Чујеш тај звук који замирући пада
    С моје харфе сломљене сред последњег јада.

    Мисузу Канеко (1903–1930)

    Када сам сама…

    Када сам сама,
    Ко други ће знати за то?
    Када сам сама
    Моји се пријатељи смеју.
    Када сам сама
    Иако је мајка увек са мном.
    Када сам сама
    И Буда је такође сам.

    Милан Симић (1905–1960)

    Привидан мир

    Начинићу лице спокојно
    и око ће ми бити
    мутно, нејасно, затворено
    да ми никада нико
    у душу не продре.
    У себи свити,
    као паукове нити,
    танко, свилено гнездо
    сновима својим
    и чуваћу их тако
    у души покопане
    као светињу највећу.
    И нико неће знати
    да дубоко у мени
    лежи покопан читав један свет.
    И око ће ми бити мутно, нејасно,
    и лице ће ми бити спокојно
    да ми никада нико
    у душу не продре.

    Бранко Ћопић (1915–1984)

    Ведрина

    Ведрином твојом, Бранко, сијају наши дани,
    свака је слободна рука и ником није тијесно,
    ево се јатимо бурно, ђачки, на свакој страни
    у коло обијесно.

    Момак црноок језди и коњиц вришти врани,
    као што некад бјеше у твојој пјесми првенцу,
    драгани трепти срце и крчаг разбити неће
    дјевојка на студенцу.

    Не тугуј, пјесме твоје ничија сирочад нису,
    не буди сузан, Бранко, та нисмо на растанку,
    ево их с нашом колоном – дјевојке распеване
    ко путник на уранку.

    И нико код нас, Бранко, не вене тужно у мраку,
    јесењом тугом сувом нису засути пути:
    никада код нас пјесник више умријет неће,
    нити му лисје жути.

    Виолета Пара (1917–1967)

    Хвала животу

    Хвала животу који ми је толико дао:
    дао ми је две звезде захваљујући којима,
    кад их отворим, савршено разликујем црно од белог,
    на високом небу дубоки звездани зденац,
    а у мноштву човека кога волим.

    Хвала животу који ми је толико дао:
    дао ми је да чујем јасно
    зрикавце и канаринце,
    чекиће, турбине, лавеж, олује
    и нежни глас онога кога волим.

    Хвала животу који ми је толико дао:
    дао ми је звук и слова
    речи које изговарам: мајка, пријатељ,
    брат, заслепљујућа светлост,
    пут душе онога кога волим.

    Хвала животу који ми је толико дао:
    дао ми је пут за моје уморне ноге,
    којима сам обишла градове и мочваре,
    плаже и пустиње, планине и равнице
    и твоју кућу, улицу и двориште.

    Хвала животу који ми је толико дао:
    дао ми је срце које снажно куца
    када гледам плодове људског ума,
    када гледам добро које је тако далеко од зла,
    када гледам дубину твојих светлих очију.

    Хвала животу који ми је толико дао:
    дао ми је смех и дао ми је плач
    да разликујем радост од жалости,
    од којих се састоји моја песма
    и песма других која је иста песма,
    и песма других која је моја песма.

    Хвала животу који ми је толико дао.

    Примо Леви (1919–1987)

    Понедељак

    Шта може бити тужније од воза?
    Што полази кад мора,
    Што нема до једног гласа,
    Што нема до једног пута.
    Ничега нема тужнијег од воза.

    Или можда од теглећег коња.
    Затворен између две руде,
    Не може чак ни да гледа у страну
    Његов је живот за кораком корак.

    А човек? Зар није човек тужан?
    Ако поживи дуго у самоћи,
    Ако мисли навршило се време
    Онда је и човек ствар једна тужна.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Pesme od snova teške – Antologija afričke frankofone poezije

    900 rsd

    Жан-Жозеф Рабеаривело (1901. или 1903. или 1904–1937)

    НЕКА ДРУГА

    Растопимо заједно све звезде
    у лонцу времена,
    расхладимо их потом у мору
    и постаће хрпа китњастог камења.
    Скамењени самртник, ноћ,
    сместиће у њу читаво своје срце
    и сву тугу коју она има за своје воденично камење
    које се распада, распада
    попут пепела које ветар додирне,
    с љубављу истеше призму.
    Али она је светла стела
    Коју ће уметник подићи на свом гробу невидљивом.

    Малколм де Шазал (1902–1981)

    ЛИКОВНИ СМИСАО

    ***

    Долине су грудњаци ветра.

    ***

    Сиво је пепељара сунца.

    ***

    Муња је секира светлости; а светлуцање, груди.

    ***

    Киша је чиода воде, и игла светлости у напрску ветра.

    ***

    Руже су млечни зуби сунца.

    ***

    Људски глас је подне звука.

    ***

    Дојка је јабука у крушци са које стрши зрно грожђа. Дојка је највиши степен стопљеног: сви плодови у једном.

    ***

    Боје су зглобови Светлости. У блеску, сунце створи лакат; у блистању, сунце савија колена да би четвороношке ходало по стварима.

    ***

    Алхемија је само кључ Љубави.

    Жан Амруш (1906–1962)

    БЕЛЕШКА

    Моје речи се помаљају у мени
    Попут преливајућих мехурића
    Који умиру у тужним водама.
    Не рекох ништа што је моје,
    Не рекох ништа што је моје,
    Ах, откријте ми порекло
    Речи што певају у мени!
    Нисам могао слике да стварам
    Нити да гомилам речи враџбина,
    Која ће рука сложити ствари
    У ништавилу мога сећања.
    Одједном их распрснути
    У воћу стране љубави.
    Јесте ли рука Анђела у мени присутна или одсутна?
    Да ли Божија рука води бригу с друге стране о себи самој?
    Шта ће ми рећи судбина тих непознатих речи?
    Чега су они гласници?
    Чији сам ја гласник?

    Леополд Седар Сенгор (1906–2001)

    ТОТЕМ

    Треба да га сакријем најдубље у себи
    Претка с кожом олује муњама и громом избраздане
    Моју животињу заштитницу треба да сакријем
    Да пробио не бих разрушио брану саблазни.
    Моја је верна крв што верност захтева
    Штитећи голи ми понос од
    Мене самога и од охолости срећних раса…

    Едмон Жабес (1912–1991)

    ПЕСМА СТРАНЦА

    Тражим
    човека којег не познајем,
    који не беше никада толико ја
    колико тада када сам га тражио.
    Имаш ли моје очи, моје руке
    и потпуно једнаке мисли
    у остацима овог времена?
    Период хиљаду бродолома,
    Море престаје море бити
    постаје смрзнута вода гробова?
    Али, много даље, ко зна много даље?
    Једна девојчица унатрашке пева
    а ноћ дрвећем влада,
    пастир посред оваца.
    Утажите жеђ зрном соли
    коју ниједно пиће не утољава.
    Камењем, гризе свет
    биће попут мене, ниоткуда.

    Жак Рабемананжара (1913–2005)

    МОРЕ

    „Море! Оно је велика сестра
    која љуљушка, неуморна,
    муке, сан Земље и Неба.
    Оно само
    живи у покрету

    који опева
    златни ход сунца
    витешку борбу планета
    и вечну свадбу дана и ноћи.
    Неисцрпан живот
    који се шири, један и издашан, на свим континентима.
    Он је широк огртач
    боје смарагда и плаветнила
    на рамену светског братства.“

    Флавијен Ранаиво (1914–1999)

    СВАКИДАШЊА ЉУБАВНИКОВА ПЕСМА

    Не воли ме, моја рођако,
    као твоја сенка
    јер сенка увече нестаје
    а ја треба да те чувам
    док се петао не огласи;
    ни као зачин
    који нам стомак греје
    јер ме он тада
    заситити неће;
    ни као јастук,
    јер бићемо заједно у време спавања
    али ћемо се једва видети током дана;
    ни као пиринач,
    јер чим га прогуташ више о њему не размишљаш;
    ни попут благих речи
    пошто оне испаравају;
    ни попут меда,
    веома слатког, али веома обичног.
    Воли ме попут лепог сна,
    твој живот ноћ,

    моја нада дан,
    као комад сребра,
    на земљи ме од њега не дели,
    а за велико путовање
    веран је друг;
    као што се калебаш,
    неоштећен користи за вучење воде,
    а у комадима постоље за валиху.

    Бернар Бенлен Дадије (1916–2019)

    ЧОВЕКА ОПЕВАМ

    Хибискус и лагуне
    Стари украси

    Човека опевам

    Цвеће и вилин-коњици
    Младост Времена

    Човека опевам

    Злато и дијаманти
    Кораци свих страдања
    Фатаморгана у пустињи срца
    Човека опевам.

    Малик Фал (1920–1979)

    УЧЕНИЦИ

    Ишао сам у школу ногу босих и главе богате
    Причама и легендама брујним
    У ваздуху звонком у висини ушију
    Али књиге и амулети су се тукли
    У мојој ђачкој торби у мојој богатој глави

    Ишао сам у школу таласом мојих снова
    Хиљадитим трагом тотема
    Смештен уз длаку
    И подсмевајући се говорењу Учитеља

    Ишао си у школу навукавши рукавице добре воље
    Расположивог духа и безбрижног срца
    Спреман да отрпиш сва понижења

    Ишао си у школу у друштву с Хомером
    Стиховима Елијара и Перровим бајкама

    Не заборави Котје са светачким ореолом.

    Мохамед Диб (1920–2003)

    ЛУДИ ЧАС

    Блуди луди час.
    Црног,
    Сусрећете га.
    Исувише мржње црне,
    Исувише крикова, исувише ветра.
    Настало древним кречњацима
    И жестинама мора,
    Његово грање смрти
    Дивље блиста.
    Сусрећете га ту:
    То час је жалости, час
    Риђе крви на виновој лози,
    Лудило светлости.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Neprekidna nesanica poezije – antologija poezije francuskog nadrealizma

    2.400 rsd

    Герасим Лука (1913–1994)

    ГИЉОТИНИРАНИ У ЧЕТИРИ ОКА

    Гиљотинирани у четири ока
    без главе и суђења
    побуњена глава без главе
    и вођа неке побуне без вође
    размењују међусобно своју судбину
    (против хаоса)

    Двоглавац без главе
    на телу с телом једноглавца без тела

    (1976)

    Клемент Маглиор-Сент-Од (1912–1971)

    НАПИСАНО НА МОМ УПИЈАЧУ

    Клинови лудови
    На немилосрдним гвозденим видицима.

    Мермер у изобиљу сладуњаве вечери.

    Уље снова
    Веђе на мом столу.

    Туарег овде у мојој песми,
    Без осмеха, без косе.

    (1941)

    Рене Магрит (1898–1967)

    НОГЕ НЕБА

    Патос месечином осветљен, за који се знало да је иза њега, није био окружен зидовима; скривао је, са далеким дрвећем, парче неба. Но, парче патоса се само скрило под ногама неба које су се ту сместиле и које нису имале прилику да мисле непотребно.

    Жеан Маиу (1904–1985)

    СУНЧЕВ ОРМАР

    Усне скривене
    У дубокој води
    Најлепши град на свету
    На врховима прстију
    Као морски јеж на бодљама светлости

    Љубав и пријатељство
    Однео сам им погледе

    Сан инсеката
    Прождрљивим рукама
    Гради предео
    Као лампу или осмех

    Море се смејало као наковањ
    Дрво се ка шуми нагло

    (1948)

    Бона де Мандијарг (1926–2000)

    СЕБИ САМОЈ

    Твоје тело у бледилу зоре
    Твој неспокојан поглед скрива се
    Под латицом твога капка
    Усна ти је прозрачна
    Времена за тебе нема
    Окончана су твоја брбљања
    Твоја веселост твоја изазивања

    Која су ме дражила
    Све је свршено за тебе
    И заувек
    То стога је што те волим
    О, близнакињо моја…

    (1959)

    Жојс Мансур (1928–1986)

    ПОЗОВИТЕ МЕ…

    Позовите ме да проведем ноћ у вашим устима
    Испричајте ми младост река
    Притисните мој језик на ваше стаклено око
    Дајте ми вашу ногу као дадиљу
    И спавајмо потом брате мога брата
    Пошто нам пољупци умиру од ноћи брже

    (1955)

    Марсел Мариен (1920–1993)

    ЦРНИ УТЕШИТЕЉ

    Вриштати као глуви бесомучник.

    ***

    Знао сам једну мачку која беше рођена у знаку бика, хрчка који беше јарац и, ако су моје процене тачне, муве које сам видео како летуцкају око мене, у тренутку када пишем, вероватно су рибе.

    (1968)

    Е. Л. Т. Месенс (1903–1971)

    „CROSS-COUNTRY“

    Тркач се зауставља да би размислио

    Земља је округла по изгледу
    А равна стварно
    Огругла је за трчање
    А равна за спавање

    Тркач заспа.

    (1933)

    Пјер Мине (1909–1975)

    И ГЛАВА СЕ СВИЈА…

    И глава се свија,
    А органи се искључују.

    Сан

    И сам сам –
    Као птица –
    На ободу покрова –
    Са рупом у јастучету.

    (1928)

    Анри Мишо (1899–1984)

    ЈА САМ ГОНГ

    Јаје је у песми мога беса,
    А у том јајету су моја мајка, мој отац и моја деца,
    И у сваком од њих су и радост и туга, смешане и живе,
    Велике олује које ми помажу,
    Сјајно сунце које ме осујећује,
    Мржња је у мени, снажна и давнашња,
    А лепота ће доцкан стићи.
    Очврснуо сам само у љуштури:
    Када би се само знало како сам остао у сржи мекан.
    Гонг сам и памук и снежна песма,
    Кажем то и у то сам убеђен.

    (1929)

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Modrice vazduha – antologija poezije srpske emigracije

    1.360 rsd

    Силуан (XIV век)

    СЛАВИ ОТБЕГНУВ, СЛАВУ ОБРЕТЕ, САВО

    Слави отбегнув, славу обрете, Саво
    Тамо отјуду слава јави се роду.

    Рода светлост вери светлост презре,
    Тем же роду светило јави се всему.

    Ума висота сана висоту сврже,
    Тем убо ума више доброту стиже.

    Слово слави Саве сплете Силуан.

    Гаврил Стефановић Венцловић (1690–1749)

    БРЗИ КОЊАНИК

    А наши зли и добри данци
    уједно ка и сенка
    споро промичу и пролазе нам.
    Наш живот, кано брзи коњик
    хитро иде
    да нас стера и скупи
    на крај света,
    концу нам житка овога

    Доситеј Обрадовић (1739. или 1742–1811)

    СВЕ ШТО МЕНЕ ОКРУЖАВА…

    Све што мене окружава све то са мном тужи!
    Нити птица птици поје нит` се с другом дружи!
    Одзив мени из горице с плачем одговара,
    Зефир ми се међу лишћем на жалост претвара!
    И потоци с ладном водом сви са мном уздишу.
    Проливајте, очи моје, горки суза кишу.

    Јован Пачић (1771–1849)

    СНУ

    Сне, о мирне, влажне, тавно-мрачне ноћи,
    Болним снагодавни, блажајши сине!
    Твоја сласт нам чини све да зло нас мине,
    Хоћеш ли ми кадгод јадном ти помоћи?

    Живот опор без тебе је у тесноћи;
    Срце не мож` тужно ни да одумине
    Словом једним, надежда му не просине:
    Без тебе сам јадан, скробан у бесноћи.

    Слети, растри тавна сврху мене крила;
    Дај ми покој, снит од драге ми поклони:
    Сновиђења теб` у руку слатка јесу.

    Тек у сну ми љуба наклоњена била.
    Сне! Противно теби, молим, све уклони,
    Да на сан ми твоје силе Њу донесу.

    Михаило Витковић (1778–1829)

    ЉУБОВИ

    Пуста љубов шта учини,
    По мом серцу шта почини!

    Сву тишину изгна, прогна,
    И веселост моју попра до дна.

    Немам места, немам стана,
    Ходим, бродим по свих страна:

    Сам сам, нит` ме когод дира,
    Ал` ја опет не находим мира.

    Предмет сваки на ме зјаје,
    Једна страст ме другој даје.

    Душа клоне, серце пишти,
    И ја не смем казат гди ме тишти.

    Иштем, просим свуд забави,
    Да ми серце заборави

    Ону која ме пленила,
    Ал` све всује, не да љубве сила.

    Што је више смећем с ума,
    То ми више дође с пута,

    Све се лако заборави,
    Љубов себи вечни спомен прави.

    Иди без ње или с њоме,
    Тешко бедном серцу моме!

    При састанку тајно стењем,
    При растанку плачем, гинем, венем.

    Други кој` у љубви страда,
    Он се добром концу нада;

    Ал` ја љубим без надежде,
    Драгу моју други сојуз веже.

    Љуби, терпи, серце моје,
    То је јадно стање твоје;

    Другом се ружа румени,
    Мени с` тавни пелен, ах, зелени.

    Лука Милованов (1784–1828)

    НА КЊИЖИЦУ ЗА НОВОЉЕТНИ ДАР

    Дјечици младој
    Играт се радој
    Рад сам да знадем
    Какву да дадем
    Лутчицу.

    Дјетенце младо
    Знам да све радо
    Мало што прима,
    Тиме да има
    Игрицу.

    Птичар ја нисам
    Дјеци да бих сам
    Ловом у пољу
    Добио коју
    Птичицу.

    Воду не гацам,
    Мреже на бацам,
    Да им ја овим
    Малу уловим
    Рибицу.

    Врт ја не градим,
    Цв`јеће не садим,
    Нит` је пролећа,
    Да им дам цв`јећа
    Китицу.

    Ха! Знам сад што ћу:
    Писати хоћу
    Дјеци малену
    Л`јепу, шарену
    Књижицу.

    Људевит Вуличевић (1839–1916)

    БИЛА БИ МИЛОТА

    Била би милота живјети и знати за се
    послије смрти, па једрити морем, једрилац срећни,
    у каменици од злата и бисера.

    Јован Дучић (1871–1943)

    БОР

    Голем и мрачан, невесело,
    Стоји, безимен као травка;
    У њему хучи горско врело,
    И ноћу преспи једна чавка.

    Усамљен вечно, страшна грмен,
    У први сунчев тренут сјања
    Низ озарену баци стрмен
    Црни сен свога очајања.

    А ноћу небо завихори,
    Кад зна да болно све занемље –
    И звездама по сву ноћ збори
    Горке самоће ове земље.

    Владислав Петковић Дис (1880–1917)

    МЕЂУ СВОЈИМА

    У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
    Мис’о да још живиш, мој пределе млади.
    Моја лепа звезда, мајка и робиња,
    Боже! шта ли данас у Србији ради?

    Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
    Оживеле воде, ђурђевак и руже.
    И мирише земља која стално расте
    У гроб и тишину, мој далеки друже.

    Једно твоје вече. Идеш кући споро
    Улицама страха, и душа ти јеца.
    Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
    Храни љубав мајке: „Нека живе деца“.

    Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.
    А два наша цвета из четири рата
    У твоме су крилу, образе ти суше:
    „Мама, зашто плачеш? Је л’ писао тата?“

    У велике патње невино питање
    Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди…
    Напољу је видно, као пред свитање.
    К’о да ће се дићи гробови и људи.

    Скупила си сузе у косе детиње.
    Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
    Лице ти се ведри: то душа светиње
    Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

    (1916)

    Нико Мирошевић – Сорго (1885–1966)

    ВИЗИЈА

    Ређају се далматински градови
    Ко весели кићени сватови.

    Вино им дају потоци,
    Рузмарин, кадуљу отоци,

    Пјевају пјесан вјетрови,
    Зубају кревет валови.

    Свјетле уз олтар чемпреси
    И рибари, морем, на докеси.

    Звјезде тад сину у радости
    Јер љубави час је младости.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Izabrana dela Dušana Stojkovića

    3.000 rsd

    ИКАР

    пад који још траје
    одбацујући законе теже
    ништећи хармонију

    пад светлошћу опијене честице
    склон аритмичном згушњавању
    срце пада

    пад срцолик зрнаст златоуст
    слободан пад

    пад изван капија
    и отворених и затворених
    уживање у њему
    пад до смрти и даље

    пад над падовима

    пад увис

    ПЛЕН

    комадићи сунца
    падају у мараму
    савијам ивице
    везујем чворове

    расипа се светлост
    у залуду
    зобају је квочке мрака

    тежина скупљених грумена
    пени је налик
    неповерљиво стискам
    плен и двојим

    превише је прозрачно
    лако као светлост

    само ивицу отварам
    гвирим крајичком ока

    еуридика одлази
    и не осврће се
    паук
    сунца
    упорно се обрушава
    на залуталу лиру

    ГАЛЕБИ

    ударају се кљуновима
    над нашим главама
    крцати модрине и
    слани

    крљушт светла љуспа им се
    с крила
    не тоне

    лебде сјајне траке
    њихова светлуцања

    љуљашка између празнине неба
    и осунчане мрзлости земље
    пуна таласавих искрица

    мале ветрењаче
    сунца

    ПОДНЕ

    рибе плове ка југу

    птице кљуном ка северу
    маказама секу небо

    жена скупља парчиће неба
    у наборану мараму суву од сунца

    жена плаче пред светковином неба

    небо наставља своју опасну игру
    жена се осмехује

    онда све птице угину
    можда и небо умре

    горка је крв жене
    натекле од љубави

    КИША

    пада љута киша по нама
    а путеви се тврдну
    у сребрним маглама

    сунце силази лествицама
    и мије ми очи

    узалуд:
    видећемо црне овце смрти
    у торовима тела

    зао облак узео је фрулу кише
    и свира

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    San jezika: Antologija glasovne poezije

    720 rsd

    Луис Керол (1832–1898)

    КАРАЗУБИЈАДА

    То бје у пржисат, и отке тајке
    Сврдлукаху све жиром у сјењави:
    А кукушне су биле шарадајке
    И хрикали су дамузи јењави.

    „Само се чувај, синко, Каразуба!
    Канџи што грабе и раља што гризу!
    Чувај се птице-јалдузлице, немој
    Грабуњца брудог пустит близу!“

    Он узе зворни мач у десну руку,
    Душмана зебног тражио је дуго –
    Под голчин-стаблом застаде у муку
    Да смисли нешто друго.

    И док је младић размишљао зурно,
    Гле Каразуба са пламеним оком!
    Кроз мрозну шуму он звењече журно
    И гробоће сваким скоком!

    Једноле, дволе! Напријед, сијеци, режи, –
    И зворни челик бљескута и стриже!
    Оста без главе Каразуб да лежи,
    Младић кући рипимице стиже.

    „О, па зар уби, синко, Каразуба?
    Дјечаче зрајни, падни ми на груди!
    Сладног ли дана! Арлаук и ура!“
    Од радости му смијешак руди.

    То бје у пржисат, и отке тајке
    Свдрдлукаху све жиром у сјењави:
    А кукушне су биле шарадајке
    И хрикали су дамузи јењави.

    Превео Иван В. Лалић

    Паул Шербарт (1863–1915)

    KIKAKOKU

    Kikakoku!
    Ekoralaps!
    Wiao kollipanda opolasa.
    Ipassata îh fûo
    Kikakoku proklinthe petêh.
    Nikifili mopa Lèxio intipaschi benakaffro-propsa
    Pî! propsa pî!
    Jasollu nosaressa flipsei.
    Aukarotto passakrussar Kikakoku.
    Nupsa pusch?
    Kikakoku buluru?
    Futupukke – propsa pî?
    Jasollu…

    1897.

    Рудолф Блимнер (1873–1945)

    ANGO LAINA

    Oiai laéla oía ssísialu
    ensúdio trésa súdio mišnumi
    ja lon stuáz
    brott šjatt
    oiázo tsuigulu
    ua sésa masuó tülü
    ua sésa mašiató toró
    oi ségnu gádse ándola
    séngu ándola
    oi séngu
    gádse
    ina
    lefola
    kbaó
    sagór
    kadó

    Хуго Бал (1886–1927)

    KARAWANE

    jolifanto bambla ô falli bambla
    grossiga m’pfa habla horem
    égiga goramen
    higo bloiko russula huju
    hollaka hollala
    anlogo bung
    blago bung
    blago bung
    bosso fataka
    ü üü ü
    schampa wulla wussa

    ólobo
    hej tatta gôrem
    eschige zunbada
    wulubu ssubudu uluw ssubudu
    tumba ba- umf
    kusagauma
    ba – umf

    Франсис Пикабиа (1879–1953)

    COEUR DE JÉSUS

    Jardi me cha vide
    Plu cuses vi gent re
    Jan este oses cine resses
    Brûl ille mor gnée cui
    Avo alon allu ndon
    Cur emblés chi tite pord
    Porch raient couro sotis chrét
    Son terrés eff Teprie sa

    Велимир Хлебњиков (1885–1922)

    * * *

    Бобеоби певале су усне…
    Вееоми певали се гледи
    Пиеео певале се веђе
    Лиееј – певао се изглед
    Гзи – гзи – гзео певао се ланац,
    Тако на платну неких подударности
    Изван димензија живело је Лице.

    Превели са руског Вера Николић и Бора Ћосић

    Алексеј Кручоних (1886–1968)

    ГРАДСКА ПЕСМА

    ju ju juh
    ju ju juh
    gr gr gr
    pm
    pm
    dr dr rd rd
    u u u u
    kn kn lk m
    ba ba ba ba

    Игор Терентјев (1892–1937)

    * * *

    Sojneka žynéjra
    Lipitaroza kuba
    Vejda lejdé
    Cjubé
    Tuka stuka vej
    Ojok kjok Éb`
    Hércup
    Up
    Pi

    Рихард Хилзенбек (1892–1974)

    CHORUS SANCTUS

    a a o a e i i i i o i i
    u u o u u e u i e a a i
    ha dzk drrr bn obn br bus bum
    ha haha hihihi lilili leiomen

    Иво Андрић (1892–1975)

    ЛИЛИ ЛАЛАУНА

    Лала лула, луна лина
    Ала луна лани лана
    Ана лили ула ина
    Нали илун лилиана

    Лила ани ул улана
    Лани лину ул нанула
    Анали ни нина нана
    Ила ала уна нула

    Алауна лул ил лала
    Алилана, лан, лу, ли, ла.
    Налу нилу нун нинала
    Нала уна ан анила.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    DADA KROKODARIJUM – Antologija francuske dadaističke poezije

    810 rsd

    Пјер Албер-Биро (1876–1967)

    ИЗА ПРОЗОРА

    Киша сивило кише.
    Рикавртлогтрљаноггвожђа
    Камењештодрхти
    Трамвајскрећенауглу
    Електрицитет
    Жезломотора
    Жезлосветлости
    Жезлољудсконосилацвоље
    Земљаморењиховдубокмир

    Ноћдан
    Кишасунце
    Бесконачност
    Потпуна
    Ко-њ-скре-ће-на-углу

    Стара механика
    Кишасивилокише

    Трамвајелектрични

    Луј Арагон (1897–1982)

    СТАТУА

    Сласт Ручак сунца
    Умирем Слина Сан

    Звоните Јутрење
    Маска са хлороформом Љубав

    ваљам се читавом својом дужином
    Понор Углавном

    Тепих пред постељом није мртав
    Она се креће певајући веома тихо
    Пантер Пантер
    Моје тело не умире зато под наборима завесе
    Човек у мору Мастило
    За скретање

    Селин Арно (1885–1952)

    ЛИКОВИ-ЗАГОНЕТКЕ

    Није много тајанствен за воланом твојих кола
    Никада нећеш наћи кључ
    Д у наопакој слагалици у аутобусу М
    Поново за звезду окачене лестве преврнуте
    Тумарање бицикла дурбини отмено подигнути
    Очигледно није довољно
    Дада ће пристићи
    Засешће на ивицу путева уз луцкасту ватру
    На смех дечијег бунцања
    И пут подругљивог гвожђа
    Показује нове зубе
    Последњем возу

    Жан Арп (1887–1966)

    СТАРОСТ ЖИВИ ОД ДЛАКЕ У ДЛАЦИ

    старост живи од длаке у длаци
    преко ваздуха сироче постаје
    живи као јаје
    из којег се излеже воће
    на ужету разапетом између два крила
    ваздух је стар колико и крила
    воће крила рађа
    лишће крила крвари
    на поткама ваздуха

    Жак Барон (1905–1986)

    НЕПОЗНАТИ

    Рекао је моје усне јесу чудовишно грожђе
    пантери који певају
    тише од најтиших птица у долини
    и бикова окрвављених великим тамним облацима
    Рекао је
    Носим у својим грудима
    таласе огромне жестоке
    усред лепог цвећа великих дана
    Звао је Марију
    малу девојчицу што носила је поврће
    Рекао је рекао је још
    Мак сам
    који буди ујутро плаветнило бледих животиња

    Андре Бретон (1896–1966)

    ЗЕМЉАНИ КЉУЧ

    Пјеру Ревердију

    Може се следити на завеси
    Љубав одлази
    То је сигурно
    Концертни клавир
    Све се губи
    У помоћ
    Прецизно оружје
    Цвеће
    У глави ће се излећи
    Неочекиван преокрет
    Врата попуштају
    То врата су музике

    Пол Дерме (1886–1951)

    ШТАП

    Десно крило шешира
    Процветао штап Духови
    И светлост пљускова
    Под стрехом
    немарно звижди Лето има задригло лице пијанца
    Траже се у сенци наше главе Пљачкаш који кркља на стрњици
    окончала се твоја успешна сезона
    Ружин језик на грахорки
    COQ челични дрмуса твоју кресту
    Ево јаја диљем пута

    Покривена двоколица јури на челу

    Сећање…
    Све јутарње муве Срушиле ми се на руке
    Јесам ли доживео већ нешто слично Удар ветра
    Ех свадба
    Сезона ружа
    је прошла

    Робер Деснос (1900–1945)

    КУВАН ЈЕЗИК II

    црним гласом
    мршавим гласом
    заводи ме
    у танкој ноћи
    у дану времена.
    Оденути се у вео косе
    музе са умирућим грудима.

    И округао глас
    каже како је пут поробљен.

    Каква печена светлост тог дана!

    Пјер Дрије ла Рошел (1893–1945)

    ТВОРНИЦА = ТВОРНИЦА

    Као трансмисаони каишеви у породичној творници
    Гранате
    мимоилазе индустријска постројења на својим путањама
    под главом Људи –
    Људи,
    вековима извештеним за рад који,
    у видицима и годинама,
    врти се у круг,
    пресецајући Земљу редом поигравајућим пијуцима.
    И жеља власника сикће међу њима, налик на фијук бича.

    Пол Елијар (1895–1952)

    БЕЗ МУЗИКЕ

    Неми су лажови, говоре.
    И ја у бесу одиста говорим сам себи
    И моја реч
    Заблуде буди,

    Мало моје срце.

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    ČITATI: VOLETI – antologija savremene slovenačke poezije

    720 rsd

    Томаж Шаламун (1941–2014)

    СВЕТЛОСТ СУ ТАЧКИЦЕ С ТАМНИМ БАМБИЈИМА

    Штапићи су шишали кићанке на хаљинама,
    заборавивши да се сложе на огњиште.

    Херман Вогел (1941–1989)

    ЛОКВАЊ, СРЦЕ

    Отишли су у неку туђу државу
    и знали нису да ли је то добро или зло,
    све дубље пузили су у лепљиво тесто,
    питали се потом: шта је то?
    Под глежњевима расли су им црви,
    под косом локвањ се расцветао,
    посред груди, тамо, где срце је,
    мудрац је тихо запевао:

    Не идите где не треба,
    тамо ћемо стићи без путовања.
    С душом у руци, са срцем на пладњу,
    рећи ћемо: тако нам се сања.

    Марко Кравос (1943)

    ТАМНО

    Дан дан за даном
    отиче у тамна уста.

    Страх, самозвани војвода
    чврсто у седлу.

    Ласте на небу
    кап су у мору.

    Александер Першоља (1944)

    КРОВОВИ

    Прелетећу сва настајања.
    Прелетећу све часове,
    све будуће сате.
    Прелетећу себе,
    Прелетећу космос,
    прелетећу све кровове,
    прелетећу све прозоре,
    све очи,
    све душе.
    Прелетећу непокретност.

    Кровови плачу док падају.

    Јосип Ости (1945)

    ЉУБАВ ВИДИ ОНО ШТО НИТКО НЕ ВИДИ, А НЕ ВИДИ ОНО ШТО СВИ ВИДЕ

    огласило се звонце
    и отворио сам врата
    и никога нисам видио

    пришла си
    питајући
    тко је

    рекао сам
    нитко
    и затворио врата

    ти си рекла
    како нитко
    на вратима је стајао слијепац

    слијеп од љубави
    ништа нисам видио

    Исток Гајстер Пламен (1945)

    ОКРЕНУТО СУНЦЕ…

    окренуто сунце
    кишовита обрва

    уморни пупољци
    семење карата

    Матјаж Коцбек (1946–2013)

    НЕВИНЕ РЕЧИ

    Невине речи умирују,
    као кљун лађе авантуристе,
    као радар услед неочекиваног ударца,
    као мртва мора у бити ветра,
    невине речи умирују.

    И увек имају речи своја предграђа,
    предграђа старих изрека пуна,
    имају своје метеоролошке карте постојања,
    свој начин тихога ткања,
    свој марципан раширен над дечјом постељом,
    над постељом глухонемог детета,
    којем мелодија бежи
    кроз бесконачне ходнике ткива.

    Милан Деклева (1946)

    АНАКСИМАНДЕР ПИШЕ

    Логос је божја ситнина.
    Сваки бесмртник који у пролеће приспе
    придода му значење.
    Човек му смисао дода,
    дужину краткоћом замени.
    Кад песма заштити дотече,
    недотицано заћути.
    Разлике ту нема. На ивицама смртних речи,
    у беседи смрти.

    У белом, безвременом шуму,
    споју свих гласова
    пуштених у свет
    који – једино – знамо ћути.

    Денис Пониж (1948)

    НЕ ЗНАМ ГДЕ САМ ТЕ ИЗГУБИО…

    не знам где сам те изгубио, прозирни
    анапесту младости. није то слово, ни мука
    пробдевених сати, ни смрзла стаза ка јутру
    ћутања. није то. забраздаш у њега, па ти се
    на граници лутања, светлости, тело претвара
    у лед и зид. у мастиљав свод. грејеш га
    лудом страшћу. није то. и расте у смрзлу
    чипку, у ткање што знак је и мирна вода.

    Милан Јесих (1950)

    ДЕТЕ ЈЕ ПЛАКАЛО…

    Дете је плакало
    од драгости, сада има
    птице
    на трепавицама, сада
    полеће
    за вечерњим возом

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Planetarni signalizam – antologija signalističke poezije

    1.600 rsd

    Оскар Давичо (1909–1989)

    ПЕГАВО ОДЕЉЕЊЕ…

    Пегаво одељење
    неприлика, већ пет пуних година
    не стиже да седне, заспи
    и у сну испразни бар
    шољицу топлог млека
    посољеног заборавом
    што не хукће, не јеца. Покаткад
    уздахне само.

    Љубиша Јоцић (1910–1978)

    ОГЛАС–ПЕСМА

    довољно је да узмем један оглас и да га
    ставим у своју књигу
    довољно је да сам га издвојио
    довољно је да сам га ставио у књигу
    довољно је да сам га само потписао
    и он постаје песма

    Војислав И. Илић (1917–1987)

    ЈАВЉЕНО ШЛЕП-СЛУЖБИ

    не касне сви возови зоре лутају крововима
    бити дешифрант у звечанској… у београду
    бити „бачен“ и бачен у свет пустињу или
    свеједно остављен на неком степеништу
    бити беспомоћан човек по пореклу дакако
    криви су одређени усправни органи или
    се није могло друкчије у тами бубња
    да ли сте незапослени сматрате ли јужним
    измене у уреду вожње видим перете доњи веш
    возови између мале крсне и пожаревца
    не саобраћају због радова на прузи
    али што се тиче издања синг–плоча
    стање је горе за сервисирање не постоји
    гарантни лист али шта ћемо са истином

    свечано уручене награде изабраним вичким
    свињски зуби могу заменити протезе и
    обманути време на балу под маскама
    јесен је жута у старом алманаху и аналу
    гласови подељени на класе као полуговор
    и полућутање најављују намеру бичева
    а очигледно они су мислили о слободи
    не о зују мува и бескрајном музицирању
    ћао аморе мио људских жртава у пожару
    превише има стала су кола с нама на путу
    али јављено је већ шлеп-служби у поноћ

    Жарко Ђуровић (1928–2019)

    СИЈА / ЛИЦЕ

    Сија лице сија лице сија лице

    Сија лице нетремице
    Сија лице сија лице сија лице

    Док не дођу неверице
    Сија лице сија лице сија лице

    Сија ружа доколице!

    Добривоје Јевтић (1936)

    КАЛИГРАМ

    Најближа човеку
    најплеменитија животиња
    је онај коњ
    од Аполинерових речи
    То је исписани коњ
    – животиња рукописа
    који се устремљује
    и зауставља
    Празнине нигде немају узбудљивије значење
    но ту где допуњују вијугање надахнућа
    и слику довољну да један песник
    остави
    свој печат
    јер већи део сваке животиње је
    шкрто украшена празнина
    коју зовемо
    свемир

    Мирољуб Тодоровић (1940)

    КАО ЛЕПТИР У РУЈНУ

    Из најдубљег. Извире.
    Ожиљак. Поезија.
    Речи. Речи. Тучкасти
    цветови. Религиозност
    смисла. Не чудим се.
    Ипак. Језик је истраживач.
    Као лептир у рујну.
    Белина. Перуника.
    Подједнако вечан.

    Милутин Петровић (1941–2020)

    УГОВОР

    Пењемо се на споменик. Трансформатор. У црним капутима. Огњена браћа. Снићени. У централним градским забитима помамно тело расте. Обелиск. Ниче из земље. Округло. Лејзер. Нас занима искључиво унутрашњи распоред. Седми печат. Накот нашег изумља. Без порекла. Сечимице. Цедимо восак из исеклине. Вадимо мапе из ранца. Збијени у теснацу пишемо уговор. Техничке ларве. Били на дасци. Обесници. На вртној забави. У сликама. Подигао шести прст. На основу члана другог. Новог закона. Оштрицом ножа. Именујем те дужником својим. Власником градског водовода и канализације. Парног купатила. Протагонистом смишљених акција. У правном уверењу. Медицинском. Управником видног поља.

    Тодор Терзић (1941)

    ПЕСМА О ТРЕНУТКУ

    Сви часовници у граду откуцавали су поноћ, но један, као зли анђео, откуца смрт мог читаоца.

    Предраг Богдановић Ци (1944–2021)

    АЛЕН ГИНЗБЕРГ ДУБИ НА ГЛАВИ У САЛОНУ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

    Јадао си ми се да те несносно боли глава због промене сатних зона и високог притиска који је појачавао титрање ваздуха у кристално јасном дану и да ти пилуле које шаком гуташ не помажу.

    Предложио сам ти да дубиш на глави због појачања крвотока и опуштања крста вратно-рамених мишића и показао ти свој метод дубљења са укрштеним ногама.

    У том положају затекла нас је и секретарица Америчке амбасаде која те је узалуд чекала на аеродрому на царинској контроли и веровала да си нестао на лету: Париз – Франкфурт – Београд, а ја сам те због два препуна кофера књига провео кроз коридор за пилоте како би избегли администрирање због царинске декларације на књиге.

    У тој временској лакуни схватио сам суштину ангажоване поезије и креативног живљења у њој; док су два песничка субјекта, како би нас данашња критика назначила, у заједничком немуштом дубљењу лечила главобољу, и плели нит стварног у нестварном.

    Исток Гајстер Пламен (Iztok Geister Plamen) (1945)

    ОКРЕНУТО СУНЦЕ…

    окренуто сунце
    кишовита обрва

    уморни пупољци
    семење карата

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    SUDARI SNOVA: Antologija poezije srpskog nadrealizma

    1.200 rsd

    Тин Ујевић (1891–1955)

    С РАНОМ У ТОМ СРЦУ, ТАМНУ И ДУБОКУ…

    С раном у том срцу, тамну и дубоку,
    с тајном у том трудну и проклету бићу,
    са звездом на челу, са искром у оку
    гази стазом варке, мртви Ујевићу;

    смрт је твоја љубав при свакоме кроку,
    смрт је у твом ићу, у твојему пићу,
    смрт је у твом даху, и у твојем боку,
    смрт, и смрт, и смрт у Нади и Открићу.

    Што ти вреди полет у сопствену чуду,
    што ти вреди воља и волење слепо?
    Срце бије, плуће душе узалуду;

    где без хвајде љубиш све добро и лепо;
    као свели мирис у разбиту суду
    погиба у теби пев што си га теп`о.

    Растко Петровић (1898–1949)

    СУНЧАНЕ ЛЕСТВИЦЕ

    Видећу опет оне Лествице Сунчане
    По којима се сва Сунца дижу и спуштају,
    Свих светова где у чашу крв ће да присване,
    Видећу опет јутра уз њих да играју.

    Грдна усамљена Сунца белих гледања;
    Замућена, женке, Сунца што стално капају,
    И једва видна, рођена плавилом ограња
    Густо сплетенога неба: без звука да играју.

    То море светлости, боја, спектралних вечера,
    Наћи ћу никлог из траве при вољном врачању
    Ил на леденом тлу оних младићких глечера.

    Осетићу тад смртну радост поновног мучења,
    Но нећу маћи стопалу више у дизању
    Ни утерати међ Сунца пулс својих грчења.

    Драган Алексић (1901–1964)

    СИМЕТРИЧНА КОМЕДИЈА

    Мони-у де Були

    Звао се некад леопард
    гажа беше љигава сланина
    овна и кртина газеле
    рад би знао ваше мишљење
    како му кичма осећаше звезде
    кроз жице зуби кроз тунел глиста.

    На лежају ноћ у ноћи стрвинар
    звезде су блесак уминђушеног ува
    звезде убескрајене лирски
    звезде под логаритмом јужног пола

    лете шакалски хексаметри
    јамби елефанта
    саксофонски сигнал хијене
    за месечеве мане у кулисама
    под шаторима омаре ја вас волим
    као рис риса (аб)нормално.

    У амалгаму чежње чулно
    у ветровитим водама сенасте лирике

    тако ти коби ти тако?
    жели се смрт атинском радошћу
    светлог крезубог сисанчета
    ругобом таласастих чељусти
    кутњачким вилицама
    ракиџиским гласницима
    сулундарским силаском црева
    окаринастим желудцем
    спелунком дејекције
    плавом као Капри

    због лирске тезе абнормалне звезде
    због џелата љигавог овна
    крте газеле рскаве звезде
    зденасте ласте стегнутог гнуа
    агнуса деи
    оатане

    (Вечност, 1926, бр. 4)

    Александар Вучо (1897–1985)

    КОЛЕБАЊА

    Кап и кап трагове с ума скинутих мисли
    потражим, потражим: већ касно је дан.

    Да и испијам животне везе шаком планинске воде,
    Кад празна ми остане рука и дубоко ископам длан?

    О непрекорачени снегови!
    топли моји снегови!

    Приђем ти радосним скоком и прстима очи заклопим,
    погледај, да у њима протиче мог света блистави траг.
    Ту тугу коју ћу реком стварности да претопим…

    Ни један корак у шуми,

    ни један додир благ.

    А веровао сам и ја у жубор крви кад плимом надолази,
    у прозорима јутра, смех и незарастљиво срце,
    кад не помишљах на мрак и руку која силази
    низ разливену ти косу миром меденог пута.

    Сиђи, ох скини се брзо са те безмерне висине,
    несхватљива за повратком ми жеља још првим покретом кад
    пођем
    и угледам ли звезда сјај, чекаћу те из дубине
    уморан од далеког пута пред праг када ти дођем.

    О непрекорачени брегови!

    топли моји брегови!

    (Сведочанства, 1. јануар 1925)

    Душан Матић (1898–1980)

    ЗА КАП ВАТРЕ

    У којој земљи без сенке никле су твоје очи
    Јер нигде сломљена тишина није додирнула толико тело
    Нити је други пламен обузео те распеване ноћи
    У дубинама алги где пратиће ме увек ова чулна магла

    За целу бајку што није био живот
    Дао бих све речи што нису ни тајна ни магла
    Све редом падаће мирис звезда стаблом жеђи
    За нечујне птице што одбродиће ми стравом

    О да су ти сви трагови и ова слабост рекли
    Да су ти дани и осмех тајанствени као вода
    Да си ти вода где ћу овлажити чело
    Ти у јединој веђи јутро у другој вече

    За руке луде ове руке за црне за вреле суморне руке
    Само си ми мир само рањена звер даљина
    Не делим те више од вере мојих трепавица
    Авет или мрамор за кап ватре у свим сновима

    (50 у Европи, 1928)

    Милан Дединац (1902–1966)

    ЈА ОД ЗЛАТНОГА НЕБА…

    Ја од златнога неба
    не могу да сведем очи

    Разбили ми се снови

    А ти
    не мисли ноћас на мене
    да врата мирно затворим
    да мало снове одморим

    И ноћ када већ свене
    ни зору више не зови

    Пусти је нек се сама сети
    да слети
    на моје слепе прозоре

    Марко Ристић (1902–1984)

    СВЕТЛОСТ

    Где спусти само руку дубље
    Кô венац чека његов тајни сан
    Радост га прати јаче и грубље
    Но жеђ, утоли ли у тајну свој длан

    Гледао сам га сатима и вековима
    Полако дижући вео са необјашњивог
    Али ни отровима ни високим лековима
    Нисам могао спасти осмех чела прашњивог

    То за мисао!

    Одвојен од бродара
    Низ реку обухватио је ланац од сплава
    Спустио се као сну и по вољи господара
    Био му је видик чист и стаза права

    То за немар!

    Погледао је у небо ноћи
    И гласом прелио звезде жудњом широком
    Обвио је срце благом верношћу моћи
    И гле! пошле су птице и звери веселим скоком

    (Од среће и од сна, 1925)

    Мита Димитријевић Мид

    ВОЛЕО? НИСАМ…

    Волео? Нисам. Мрзео? Шта мари! Знам само да сам пливао кроз кал. И да сам био сам, и да су ствари прљаве, гадне, сручене у вал, тукле ме, гризле, давиле и секле, и да је ретко био сунчан дан и да су неке незлобнице рекле да је то рај наш, предобри сан.

    И знали да нешто, што се крсти () људи звали ме братом: пљујући ми вид орканом мржње, делиријем студи пржећ ми теме и гнојећи стид; да ми је трње разгребало врела слабости свију и нежности свих да ми је душа загађена цела као стрв у канџе пала међу њих.

    И знам да често ронила је глава у муљ да терет удави, у срам и да се опет је згажена трава дизала горе, ја не знам ни сам од каквог подлог гађења или сласти да трпи више него друга ствар, и пила урлик у трпљењу страсти и бацила га СВЕМРАЧНОМ НА ДАР!

    Волео? Нисам. Мрзео? Шта мари! У прљавом развратишту том, где небо труне, где се љубав пари, где срећу пружа лудница и бром. Мрзети сме се, без срамоте за се волети стид је, НИТИ СЕ ИМА ШТА, до жеља да се, бар МИСАО спасе из јаме смрада и КАЉУЖЕ ЗЛА.

    (Метафизика ничега, Зенит, Београд, 1926)

    Коча Поповић (1908–1992)

    ОДЛОМЦИ УЛИЦЕ

    Украсти законите прсте да ми послушно свирају; покорно!! Да заборавим пребацивана им неверства, зверства њихове откочене, тако ниско довучене личности према овим недостижним главама зар не? Ретко моје кључање. Колико?

    Силазим два по два, написана сада, сазидана у ваздуху, одавно, да брекћу, лак као тренутни видик своје безбрижности – кад се затекнем за после – све док приличим речима.

    Одједном почне неки живот. Ћутаћу. Да и други пут живим кад ћутим. Одавде овако свестрано, површно, постројено… А док сам ћутао, колико одрицање своје скорашње речи. Изгледа. Јер безусловно наиђу нека лица да их видим неочекивано здружене, оздравеле, неизвесних вечарашњих прстију над шупљим звонким дрветом – да окрене главу – сретања. Ми остали, лицима према светлости свакако, па да извлачимо песму из свачијег сећања како? Да заборављено гласом певамо. Не лупим у руке, а нешто ме зањиха, постане; као дечије „нема!“

    Да ли друг рже, чупа, падају ми усне, где ће?! заковитла их мисао па се осуше, спаруше, где су! Нешто говори, нека! Прескочили смо се ко зна колико значајно, и нестали стравно.

    И стално из воде у душу, воду бездушну, отежан, да опет ослободим ту птицу провидну и још топли млаз тих робовања кроз крв и очи, моју безотпорност и одговарајућу беспросторност. А сада који су ми ти до крајности доследни обзири, безумни жалосно: према свом лицу, кораку, сусрету… Овако ми остало: рука у недрима, да гребе, да се заборавља. Одакле је иснела! Стегнем се, осетим се да будем видљив; видан. Пролази, да будем тело, да заустављам, да допуним, па се сударим на домаку избледелих скромних сусрета. А то је сутра кад се поставим, потврдим, постанем, за означене пролазнике.

    (Алманах Немогуће, 1930)

    Ђорђе Јовановић (1909–1943)

    СЛЕПЕ ЛИВАДЕ

    Можда камен и море, проспеш твој голи олтар земље
    Небо и тело као укус снега
    Влажан, твој слез или једва
    Хоћеш, он је тај огањ дуге
    Можда данас, тај торањ или реч
    Они су твоји заспали снови као кора
    Невин, свитање упијаш над кровом
    Заљубљен, љуљаш твој осмех од хлеба
    Само корак или мирис, свила
    Само стабло или пена, слика
    Задржан твој ход, твоје можда
    Веран тај ветар, као само
    Можда небо, влажан, хоћеш

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    NOĆNE PESME: Antologija srpske erotske poezije

    1.360 rsd

    Ђура Јакшић (1832–1878)

    НЕБО МОЈЕ…

    Небо моје! сунце моје!
    Загрли ме, пољуби ме!
    Жељан сам ти пуста раја:
    Загрљаја, уздисаја;
    Загрли ме, рају мој!
    Туде беле руке склопи,
    Тако! чекај! љуби! љуби!
    Док се терет не изгуби,
    А срце се не растопи –
    Не изгори живот мој!

    Јован Јовановић Змај (1833–1904)

    ПОД ПРОЗОРОМ

    Небо је тако ведро,
    Поноћ је тако тија,
    Ал’ моје срце није –
    Жеља ми жељу вија.

    Док једна бурно лети
    Да ми те из сна буди,
    Већ друга тихо љуби
    Премиле твоје груди.

    Сад нежна твоја душа
    Милине дивне сања, –
    А има л’ лепша санка
    Од топла миловања!

    О сиђи, драга, сиђи,
    Топла те љубав чека,
    Поноћ је тако тиха!
    Трава је тако мека!

    Да нас од света скрије,
    Бледи ће месец заћи, –
    Ал’ ја ћу и у мраку
    Усташца твоја наћи.

    Лаза Костић (1841–1910)

    НАИСКАП …

    Наискап сам испит хтео
    наздрављену пуну чашу,
    твоја уста, пуну чашу,
    наискап сам испит хтео.

    Ал’ тек само што сам сркно,
    већ сам пао на те груди,
    пијан пао на те груди,
    само, само што сам сркно.

    Од љубавног тога вина
    како ми се дало пити,
    мамуран ћу навек бити
    од љубавног тога вина.

    Алекса Шантић (1868–1924)

    ЧЕКАЊЕ

    Колико је среће у часима овим,
    Кад се мјесец рађа на плавој висини,
    Када славуј пјева негдје у даљини
    И разгара срце пламенима новим!

    Овдје дрвље старо дуго сенке баца,
    У нашој ријеци, брдо се огледа;
    Дођи, јер ми срце више мира не да –
    Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.

    Не моли се тамо, пред иконом старом!
    Овдје у слободи, пред небом – олтаром,
    Са кога нам Господ о милости збори,

    Дођи да заједно молимо нас двоје:
    Ја ћу све да љубим, очи, усне твоје,
    А ти стрепи, дршћи и са мном изгори.

    Јован Дучић (1871–1943)

    ЗВЕЗДЕ

    Високо у грању мирно горе звезде,
    И широка песма мора у тишини
    Чује се око нас; и ти гласи језде
    Ко да роса пада у сребрној тмини.

    У њену сам косу уплетао страсно
    Мокре ноћне руже. Путем пуним зова
    Ја јох љубљах цело ово вече јасно
    Очи пуне звезда и уста стихова.

    Све је шумно, сјајно; и лије из грања
    Светлост, ко падање неке беле кише;
    Маслинова шума у даљини сања…

    А море је пуно звезда, па их њише,
    И по жалу немом, празном и без сене,
    Котрља их сву ноћ, ко песак и пене…

    Милан Ракић (1876–1938)

    ИСКРЕНА ПЕСМА

    О, склопи усне, не говори, ћути,
    Остави мисли нек се бујно роје,
    И реч нек твоја ничим не помути
    Безмерно силне осећаје моје.

    Ћути, и пусти да сад жиле моје
    Забрекћу новим, заносним животом,
    Да заборавим да смо ту нас двоје
    Пред величанством природе; а потом,

    Кад прође све, и малаксало тело
    Поново падне у обичну чаму,
    И живот нов и надахнуће цело
    Нечујно тихо потоне у таму,

    Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
    Отужну песму о љубави, како
    Чезнем и страдам и љубим те, мада
    У том тренутку не осећам тако.

    И ти ћеш, бедна жено, као вазда
    Слушати радо ове речи лажне,
    И захвалићеш богу што те сазда,
    И очи ће ти бити сузом влажне.

    И гледајући врх заспалих њива
    Како се спушта нема полутама,
    Ти нећеш знати шта у мени бива, –
    Да ја у теби волим себе сама,

    И моју љубав наспрам тебе, кад ме
    Обузме целог силом коју има,
    И сваки живац растресе и надме,
    И осећаји навале ко плима!

    За тај тренутак живота и миља,
    Кад затрепери цела моја снага,
    Нека те срце моје благосиља.
    Ал` не волим те, не волим те, драга!

    И зато ћу ти увек рећи: ћути,
    Остави душу нек спокојно снива,
    Док крај нас лишће на дрвећу жути
    И тама пада врх заспалих њива.

    Милан Ћурчин (1880–1960)

    ИЗГУБЉЕНИ ТРЕНУТ

    Све је ишло добро, својим редом,
    И све сам чешће у твом крилу спав`о,
    Голицала си ме руком и погледом,
    Већ се у срећи нисам разазнав`о.

    Онда је дош`о дан, пре времена.
    Знам да си била весела и ведра;
    Кад сам те диз`о на камару сена
    Под руком сам осећ`о ти недра.

    Збуњено сам стисн`о тело вито,
    И тад учиних глупост, главом лаком:
    Кукавички сам за допуст пит`о
    За пољубац – у тренуту таком!

    Од тог доба нису посла чиста.
    Тужно те гледам у часима дугим:
    Ти са мном збориш ко са сваким другим,
    Ни око ти се јаче не заблиста.

    Милош Црњански (1893–1977)

    ТРАГ

    Желим:
    да после снова
    не остане траг мој на твом телу.

    Да понесеш од мене само
    тугу и свилу белу
    и мирис благ …

    путева засутих лишћем свелим
    са јабланова.

    Момчило Настасијевић (1894–1938)

    ГРОЗД

    И златан облак, драгано,
    натопи земљу пијанством.

    Љушкају воде коритима,
    и пуца плод.

    И твоје тело, драгано,
    љубављу презри, напукне.

    Ни смоква слађи не цеди сок,
    ни грозд из присоја.

    Да л напити се вина?
    Или од зрачна недира

    у златну маглу да пресахнемо
    за нове златне облаке?

    Бранко Миљковић (1934–1961)

    ЉУБАВНИЦИ

    Тело је телу лек
    Као ноћ што се понавља
    Као реч што се понавља
    Као лакуноћ

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Gramatika smrti- smrt: ljubavnica moja, antologija pesama o samoubistvu i samoubicama

    1.600 rsd

    Платон (427–347. п. н. е. ), Грчка

    ЕПИГРАМ

    Злата нађе ти један, а остави коноп, – кад онај
    Злата не нађе свог, конопом стегне си врат.

    Превео са старогрчког Коломан Рац

    Едвин Арлингтон Робинсон (1869–1935), САД

    РИЧАРД КОРИ

    Кад год Ричард Кори сишо би у град,
    ми, полусвет, зорно гледасмо за њим.
    Од главе до пете господин, још млад,
    са империјалним шеширом, сав фин.

    Увек чист, опеглан, дотеран,
    а када прозбори срце би нам тукло:
    сасвим другачији био би тај дан
    кад он, у пролазу, каже: „Добро јутро“.

    Био је и богат ко неки краљ докон,
    одмерен, ко кретњом да заступа трон:
    свако је потајно желео, напокон,
    да замени место с њим, да буде он.

    Ринтали смо с надом да ће бити боље,
    о хлебу и води, без меса за јело;
    а Ричард Кори је, сам себи, пиштољем,
    једне летње ноћи просвирао чело.

    Превео с енглеског Владимир Јагличић

    Иван Буњин (1870–1953), Русија

    ПЕСМА

    Проста сам цура на имању,
    он – морнар ведри, ту, из прека.
    Плови му једро по Лиману,
    виде он много мора, река.

    Знам, Гркиње су на Босфору
    згодне… Ја, црнка сам, без среће.
    Једро му неста, већ, у мору,
    вратити ми се можда неће.

    Чекаћу кад све друге оду…
    Дочекат нећу – са литице,
    бацићу прстен му у воду,
    обесићу се о витице.

    Превео с руског Владимир Јагличић

    Рајнер Марија Рилке (1875–1926), Немачка

    ПЕСМА САМОУБИЦЕ

    Још само тренутак овај
    и конопац би изнова
    пресекао неко.
    Бејах добро спреман, предан
    и вечности већ део један
    у утроби се стек`о.

    Кашику ми пружише
    тај живот – кашику тада
    не не желим, не желим више
    пустите ме, нек ме свлада.

    Знам, живот се чини сређеним
    свет као препун казан ту је
    ал` не стиже у крв мени
    до главе тек путује.

    Мени је мука док храни друге
    схватите да презирем све то
    и најмање хиљаду година дуго
    жудим за дијетом.

    Превео са немачког Бојан Белка

    Сима Пандуровић (1883–1960)

    САМОУБИЦА

    Успомени давнашње пријатељице

    Гле, то је дакле њен последњи стан…

    Како сам болно и суморно пренут!
    Јер јуче, у мутан и променљив дан
    Пролећа хладног, одједном, за тренут,
    То срце што се дуго борило,
    То срце, пуно бола и шимера,
    Сурово је, ето, с праском разорило
    Челично зрно из малог револвера.

    А оно ме је некад волело,
    Давно, у доба што у таму бежи…
    Данас је, најзад, за свагда преболело
    Вечите ране од судбине штуре,
    И непомично и вољно, друже, лежи
    На простом столу хладне просектуре
    У пролећни, кишан и туробан дан.

    Миран јој вечит, неменљиви стан!

    Едит Седергран (1892–1923), Шведска

    НИШТА

    Где је тишина, моје дете, нема је нигде,
    а све је што видиш: шума, дим и лет шина.
    Некада веома далеко у страној земљи
    налазило се плаво небо и зид ружа
    или палма и благи ветар
    и то је све.

    Не налази се ништа више него снег на гранама борова.
    Ништа више него пољупци на врелим уснама,
    а све усне су временом увеле.
    Али ти видиш, моје дете, да је твоје срце снажно
    а живети узалудно је мање него умрети.
    Смрти, шта би хтела?
    Осећаш ли, како се њена одвратна хаљина шири?
    А ништа није одвратније од смрти сопственом руком.
    Треба да волимо и дуге сате у болници
    и тескобне године чежње
    као што тренутно у пустињи процвета цвеће.

    Превeлa са шведског Бранка Ивковић

    Дороти Паркер (1893–1967), САД

    РИМА ПРОТИВ ЖИВЉЕЊА

    Необузданих груди и рањеним поносом,
    Грејем се у сну самоубиством;
    Охлађеног срца, а у глави врла,
    Мислим: „Како срећна су бића умрла!“

    Превела са енглеског Гордана Смуђа

    Сергеј Јесењин (1895–1925), Русија

    ДО ВИЂЕЊА…

    До виђења, драги, до виђења;
    ти ми, пријатељу, једном бјеше све.
    Уречен растанак без нашег хтијења
    обећава и састанак, зар не?

    До виђења, драги, без руке, без слова,
    немој да ти бол обрве повије –
    умријети није ништа на овом свијету нова,
    ал ни живјети баш није новије.

    Превео с руског Владимир Герић

    Хорхе Луис Борхес (1899–1986), Аргентина

    САМОУБИЦА

    Неће остати у ноћи ниједна звезда.
    Неће остати ноћ.
    Умрећу и са мном збир
    Неподношљиве васионе.
    Избрисаћу пирамиде, медаље,
    Континенте и лица.
    Избрисаћу нагомилану прошлост.
    У прах ћу претворити историју, у прах праха.
    Посматрам последњи залазак сунца.
    Чујем последњу птицу.
    Никоме ништа завештавам.

    Превео с шпанског Радивоје Константиновић

    Чезаре Павезе (1908–1950), Италија

    ДОЋИ ЋЕ СМРТ И ИМАЋЕ ТВОЈЕ ОЧИ…

    Доћи ће смрт и имаће твоје очи –
    та смрт што нас салеће
    од јутра до вечери, бесана
    и глува, као стара грижа савести
    или бесмислена мана. Твоје очи
    биће узалудна реч,
    пригушен крик, мук.
    Видиш их тако сваког јутра
    када се надносиш над собом
    у огледалу. О драга надо,
    тога дана и ми ћемо знати
    да јеси живот и ништавило.

    За свакога смрт има поглед.
    Доћи ће смрт и имаће твоје очи.
    Биће попут исправљања мане,
    као зурење у огледало
    из кога израња мртво лице,
    као слушање затворених уста.
    Сићи ћемо у бездане неми.

    Превео с италијанског Милан Комненић

  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Antologija letrizma

    900 rsd

    ROLAND SABATIER / ROLAN SABATIJE (1942–2022)

    BRETONTON

    1 učesnik.
    materijal: Manifest nadrealizma Andre Bretona.
    i kako sledi:
    – U celosti pročitati ili iznova pročitati delo.
    – Iscepati 3o stranu na četiri komafa.
    – Poslati 92 stranu Altmanu, 8 ulica pukovnika Renara, Pariz XVI.
    – Pljunuti na korice knjige.
    – Probušiti 3 rupe pri dnu 8. strane.
    – Staviti 12. stranu na mesto 5. strane,
    – Slušati jedno Satijevo delo čitajući strane 20, 21, 22, 23, 24.
    – Ne gledati više knjigu.
    – Razbiti jaje na 101. strani.
    – Bečiti se knjizi.
    – Proći ulicom Sena s knjigom pod rukom.
    – Baciti u kanal ono što je preostalo od knjige Andre Bretona.

    AFONIJA

    „Solo za ubijanje vremena.
    Afonističke improvizacije
    Grupa sastavljena od 8 instrumentalista izvodi redom sledeće pokrete:
    a) češlja se,
    b) uzima novine, čita nasumice. Učesnik zatvara novine svaki put kada nađe reč „i“,
    c) skače,
    d) učini nekoliko koraka, i vrati se ponovo na a) itd…