-
Negde, na kraju limba
500 rsdI. POZDRAV UZDIGNUTOM PESNICOM
Predosećao sam da bi nešto ovako moglo da se dogodi baš u ovoj godini u kojoj, s njenog početka, punim šezdeset drugu. Neku godinu unazad, u podsvesti mi je bila ova mogućnost; ne, nisam je planirao ali sam je zamišljao, oblikovao sam u mislima svoja raspoloženja u takvoj eventualnoj situaciji. Kad bih boravio u Iguali sestra Oriana i brat Enrike bi me pitali kad ću već jednom ostati s njima na duže, kod svoje kuće. Prošli put odgovor mi je zvučao prilično uverljivo: „Od sledeće godine, čim odem u penziju”. Kako god bilo, podsvest je to uradila. I podesila da bude u isti dan, 7. januara, kada sam pre 36 godina dobio svoj prvi posao i počeo da radim za Nacionalni institut za srebro (NIS) u Siudadu.
Sedmog januara, dakle, negde oko deset sati pre podne, tek što sam na pauzi popušio cigaretu ispred ulaznih vrata kompanije i promrzao se vratio na svoje radno mesto, preko razglasa su me pozvali da dođem u kancelariju Službe obezbeđenja. Šta je sad? Ušao sam u prostoriju na čijem je čeonom zidu bilo ugrađeno dvadesetak ekrana i tamo mi je, bez ijedne razmenjene reči, odgovorna službenica uručila dokument na kojem je pisalo: „Huan Palasio Iriarte – Prestanak radnog odnosa.” U kratkom propratnom obrazloženju naveden je razlog: „Nekoliko puta je registrovano da je imenovani pušio na mestu gde zaposlenim radnicima prema Pravilniku kompanije Homdipo to nije dozvoljeno.” Prvo mi se osmehnula ta debela, nesrećno ružna muškarača u pantalonama s napućenim šlicom (podsećala me je na Čuča Očou, i sve mi je ovo zamirisalo na „slučaj” iz moje prethodne radne biografije), koju sam dotad sto puta video i pozdravljao se s njom u zajedničkoj prostoriji za vreme obroka, a potom mi je strelovito ispruženim kažiprstom pokazala u pravcu izlaznih vrata. Ta „paziteljka” mog zdravlja, ta ponosna čuvarka kompanije (za platicu kakva je i moja) od svakakvih zala, pa i ovog kakvo sam joj upravo ja naneo! Po kakvoj su to beše utopiji radnici među sobom braća, pomislio sam iritiran nastalom situacijom, po čijoj je to beše ideji čovek čoveku drug, onda kad je najpotrebnije, tamo gde su krv, suze i znoj zajednički, u rudnicima, topionicama, fabričkim halama, na gradilištima s kranovima zabodenim u nebo, na plantažama šećerne trske, pamuka, kafe i duvana, na uzavrelim gradskim trgovima oko kojih, raspoređeni po sporednim ulicama, rade tenkovi na leru? Ukopan od neverice zamalo nisam, poput paljbe psovki malog Aleksandera u onom Bergmanovom filmu, počeo s glasnom paljbom svih „nezgodnih” imena iz nutrine svog radničko-kulturološkog bića ne bih li odagnao nemušti bes: Karl Marks, Lav Trocki, Simon Bolivar, Ernesto Če Gevara, Fidel Kastro, Josip Broz Tito, Žan-Pol Sartr, Andre Malro, Diego Rivera, Frida Kalo, Elena Poniatovska, Karlos Fuentes, Pablo Neruda, Mario Vargas Ljosa, Ugo Čaves, Potkomandant Markos…
Na ovom poslu, poslednjem u nizu od desetak od kako živim u SAD, za čije obavljanje nisu potrebne nikakve kvalifikacije, zadržao sam se čitave četiri godine i dva meseca. Za toliko vremena čovek može da završi studije na ozbiljnom univerzitetu, ili, toliko godina prođe da od svršenog diplomca postaneš stručnjak osposobljen za rukovođenje projektima od fundamentalnog značaja za državu, spreman da se boriš za njihovu doslednu primenu. Toliko može da iznosi zbirno vreme samo prevoza na poslovnim putovanjima jednog inženjera koji, u toku aktuelnog, neizvesnog, zapetljanog, ponekad rizičnog posla, razvezujući sigurnosni pojas u avionu ili pomerajući utrnule udove u vozu, autobusu, automobilu, terenskom vozilu, pali svoju cigaretu, svoju „Nadnicu za strah”, poput Iv Montana u filmu Henrija Kluzoa. Najzad, pomislio sam, za to vreme možeš da ispišeš pozamašnu svesku svakovrsnim ne samo književnim tekstovima vrednim koliko jedan prosti ljudski život.
Radovao sam se, može biti, već na prvom koraku iza vrata koja su se za mnom automatski zatvorila, skoro bešumno, zaklopivši više nego simbolično, bez pompe, moj neizmenjivo okončani radnički vek. Najzad, posle oko hiljadu sedamsto privremenih srećica zvanih „danas je petak”, pomislio sam, uskočio sam u doživotni vikend! Gestikulirao sam u hodu prema automobilu na parkingu kompanije, mora da je bilo urnebesno, izvodio sam sve one vulgarne pokrete, rukama i kukovima, kao fudbaler kad mu se posreći da postigne pobedonosni gol, došlo mi je da napravim salto unazad u stilu famoznog Uga „Pentapićići” Sančesa. A zapravo, hteo sam da puknem od besa, nikako zbog ishoda moje radničke karijere – jer sam ga priželjkivao i bez sumnje na njemu podsvesno radio uprkos tome što bi to značilo pečat udaren na moju isteklu vitalnost – već zbog načina na koji je do toga došlo, jebemti, u zemlji od čije je demokratije, kopirajući je suludo, ceo svet izgubio razum.
Naravno da sam znao šta sve oni mogu, na šta su sve spremni, znao sam i za tu stavku o pušenju iz grotesknog Pravilnika o radnom odnosu, o svemoći poslodavca i nikakvim pravima zaposlenog, svakodnevno sam izazivao njihovu hipokriziju i najzad dobio svoje, zadovoljan, jer nisam ja dao otkaz koji sam priželjkivao nego sam ga od njih dobio, sebe sam oslobodio krivice a njih sučelio sa sramotom.
-
Dvojnica
900 rsdHarper
„I onda je rekao da želi šansu.” Pričam mojim curama priču, od početka do kraja na dvosatnoj kavi i kolačima, a Georgina i Maisy me gledaju kao da sam prikaza iz horora.
„Šansu za što točno? Jasno se očitovao ili te opet navukao?” Maisy upita.
„Njegovim riječima, šansu da me upozna. Da mi pokaže sebe. Želi da se počnemo viđati.” Georgina i Maisy odahnu zaneseno, no Kat nije raspoložena.
„Želiš li ti to?”
„Ne znam. Pitala sam ga što time dobivam. Rekao je da dobivam njega u potpunosti.”
„Opa. To zvuči prilično ozbiljno.”
„Znam.” Povučem prstom ostatak čokoladne kreme i posišem je. Osjećam se nedvojbeno lakše otkako sam s curama podijelila ovo što mi se događa.
„I što ste dogovorili na kraju?” Georgina zagrize prste kao da gleda uzbudljivu sapunicu, iako bih ja sve ovo prije nazvala dramom.
„Zapravo, ništa. Na kraju sam ga pogledala u oči i rekla ovo: Ja ne mogu imati tebe. Ti pripadaš drugoj ženi. I dok je tako, nema svrhe da inzistira na nečemu što neće opstati.”
„Tebi zaista nije dosadno u životu, Harper.” Maisy mi se nasmije, a ja pogledam u Kat.
„A ti mačko, nisi od volje danas? Frkćeš, no ne govoriš ništa.”
„Brusim kandže. Prilično sam raspoložena da se s nekim posvađam. A za sve je kriv onaj kreten od jučer.”
„Beckford?” Pogledam je zbunjeno.
„Ne on, onaj drugi u Ralph Lauren odijelu. Onaj čiju sam kosu htjela počupati, a one biserne zube razbiti tako slatko… No vrag me držao tako čvrsto da imam modrice. Zamisli! Imam modrice od njega.”
„Znam da si mene branila, žao mi je.”
„Meni nije žao. Žao mi je jer ga nisam uspjela raspaliti po gubici. Rekao mi je da sam neodgojena, da prestanem koristiti droge, da odem na odvikavanje ili terapiju suzbijanja bijesa. Seronja ulickani. Što?” Drekne na kraju na nas kad shvati da joj se cerekamo. Ljuta je kao sam vrag kad prstima prolazi na potiljku kroz svoju kratku kosu. Prelijepa je, prava mačka. Crna pixie frizura, crna olovka na očima i najljepše zelene oči na svijetu.
Opaka i drska, žena koja ne da ni na mene ni na sebe.
„Ništa”, prva podignem ruke u zrak i pogledam u Maisy.
„No dosta o meni, što ima kod tebe?”
I onda nastavimo konačno o njihovim novostima, dok se ja trudim ne misliti na onu večer kad me Beckford vratio doma. Nisam mu dala konačan odgovor. Ne mogu zaboraviti njegov razočarani pogled kad sam odlazila i rekla mu da trebam razmisliti o njegovoj molbi, ali da prije svega on mora razmisliti o tome koliko je sposoban pustiti prošlost i duhove, koliko je spreman živjeti sadašnjost.
Treći dan od našeg razgovora, Beckford se pojavi u mojoj čistionici. Danas smo zbog obima posla i Bruce i ja tu.
„Dobar dan. Došao sam preuzeti odjeću na prezime Law.” Pogleda u mene, a ono što vidim u njegovim očima nije mi ugodno. On je jebeno… tužan.
Kao da je rastrojen i slomljen.
„Dajte meni potvrdu, potražit ću iza.” Bruce mu pruži ruku, a Beckford mu preda papirić ne skidajući pogled s mene.
„Jeste li dobro?” Bruce ima naviku svim mušterijama pristupati tako prisno i obzirno pa se ne čudim što ovo pita Beckforda. Očigledno je da mu se nešto događa.
„Ne baš.”
„Želite li vode? Doktora?” Bruce ga pita, a Beckford položi oba dlana na pult i, gledajući i dalje u mene, odgovori:
„Za ovu bol ne pomaže ništa što doktor propiše. Ovo može samo žena zaliječiti. Ista koja mi je zadala ranu, može je obrisati.” Dovraga, diraju me njegove riječi, dira me i ta žalost u njegovim lijepim plavim očima.
„Jeste li razgovarali s njom?” Bruce se zainteresira za priču, nalakti se na pult i gleda Beckforda. On se okrene prema Bruceu i odgovori.
„Jesam, ali me odbija. Ne znam što mi je činiti.”
„Hm…” Bruce se zagleda u strop kao da razmišlja. „Cvijeće? Nakit? Pokloni? Putovanje?” predlaže redom, a Beckfordov odgovor me dojmi.
„Njoj to nije bitno. Nije kao sve žene. Njoj trebaju djela. Ne pokloni i prazne riječi.”
„Pa onda djeluj, prijatelju.”
Bruce mu se nasmije i potom ode iza po odjeću. Čim nestane iz vidjela, Beckford se pokrene, dohvati me preko pulta i privuče me na svoje usne. Grabi me bliže sebi iako nas odvaja pult, naginje se preko da me drži u strastvenom poljupcu.
Zvono na vratima označi dolazak mušterije pa se hitro odmaknemo jedno od drugog, no stignem staviti prste na usta i upitati.
„Što to radiš?”
„Djelujem.” Sve što činim jest da sjednem nazad u stolac i promatram Beckforda kako se smiješka, kako njegove oči nose trag zadovoljstva. Krene preko vrata, a Bruce mu dovikne: „Sretno, prijatelju!”
„Hvala ti, trebat će mi sreća. Možda mi se smiluje.”
Uspije me nasmijati jer odlazi daleko bolje volje nego kad je došao. Jagodicama prstiju prijeđem po usnama. Osjećaj njegove arome još je tu i stvara mi potrebu. Kad bi sve bilo tako jednostavno, da mu samo kažem da pristajem. Na sve, baš sve.
Nikad nećemo moći promijeniti način na koji smo se upoznali.
„Šefice?” Bruce me trgne iz razmišljanja.
„Molim?”
„Čuješ li da ti zvoni mobitel?” Zbilja, čim naćulim uši, shvatim da se čuje zvono iz ureda iza.
„Oh!” Požurim iza i ugledam mamin broj.
„Mama? Je li se nešto dogodilo?” pitam zabrinuto. Nikad me ne zove dok joj traju predavanja.
„Ništa, dušo, što se brineš? Htjela sam te pokupiti ako si gotova s poslom uskoro?” Pogledam na sat.
„Ja jesam, ali ne radiš li ti do osam?”
„Danas sam dobila zamjenu pa bih da odemo nekamo zajedno, ako nemaš drugih planova.”
„Nemam, rado bih provela dan s tobom.” Poklopim vesela jer ćemo konačno, nakon toliko vremena, prošetati kao nekad uz obalu, otići u akvarij ili sjediti na klupi i gledati kako trajekti uplovljavaju i potom odlaze s pristaništa.
More je umiruje i vuče sebi jer moja mama je porijeklom s malenog Hat Islanda nedaleko Seattlea, a do udaje za mog oca živjela je s bakom u blizini mornaričke baze, gdje je moj djed radio. Svako ljeto odlazile smo tamo, znam da joj to nedostaje.
„Mama? Jesi li usamljena?” Sjedimo na klupici jedna do druge i držimo se za ruke.
„Nisam, Harper. Tvoj otac je umro, ali ja drugog muškarca ne želim. Imam posao i tebe. Ako me pitaš nedostaje li mi nešto, moj odgovor je ne.”
„Ali premlada si da ostaneš sama do kraja života.” Ona se podsmjehne.
„Tko zna što Bog sprema za moj put, ali zasad mi je dobro. Nije lako bez tate, ali lijepih sjećanja je toliko da je on i dalje s nama. Tu, dušo. I toliko dobroga samo proživjeli da se lošeg ni ne sjećam.” Zagrlim je jako i pustim da tišina govori za nas. Drago mi je vidjeti je ovako staloženu i spokojnu.
To je ono što meni nedostaje. Nemirna sam otkako je Beckford ušao u moj život i ne znam vratiti svoj mir.
Bojim se da to neću moći nikada, jer mi misli protiv volje bježe na njega, vrte film unatrag i namjerno mi bacaju bljeskove onih lijepih trenutaka. Ne znam usudim li se pokušati.
Bojim se da ne bih vjerovala ni njemu, a još manje sebi.
Dolazi mi potreba da nakon toliko vremena izvučem svoj stari rokovnik i skinem s njega prašinu. Nisam već dugo pisala ništa što mi se događa. Iako mislim da Beckford zaslužuje jedan novi, potpuno neispisan. Ne jedan pun cvjetića i djevojačkih mušica.
Koliko je ovo s njim drukčije i teže nego je bilo s Francisom i Mathiasom? Zašto je teže?
Na povratku doma svratimo u knjižaru, mama kupi knjigu, a ja novi rokovnik. Tek što uđem u stan i pohrlim u svoju sobu da smislim što pisati i odakle krenuti, dođe mi poruka.
Usne mi se odmah podignu u osmijeh kad vidim da je od Beckforda.
– Želiš li s poznanikom otići na kavu? Obećavam da ću biti jako dobar. 😉
Taj smajlić na kraju rečenice toliko me nasmije, kao i cijela ta poruka jer on… On ne odustaje.
To je osjećaj koji mi jako imponira.
Samo mu moram povjerovati.
Pročitam još koji put njegovu poruku i smišljam odgovor, a potom stigne još jedna poruka.
– Samo te želim bolje upoznati, dan po dan, korak po korak. Ti mene i ja tebe. Želim upoznati Harper. Milina mi se razlije prsima i prije nego se pokolebam, odgovorim.
– U redu, može kava.
-
Mali noćni stihovi
520 rsd2.
Ноћ као кучка глува
даљином лаје
не хаје
што у сну си неком
далеком
док немир у коси ти дрема
самој с човеком
који те нема
ни за кога око ти сјај чува6.
То стих, то риме
кроз ноћ
хладним дахом зиме
врелим мислима мојим
шапућу твоје име
и немоћ
које се силно бојим
јер без тебе не постојим9.
Ноћас твој бол у мени плаче
на длану меком
несну далеком
склупчано остављено маче
немиром спава
док жени с човеком
сан се чини
као најнежнија јава
на зимској месечини13.
Нек заћути ноћас ћук
нек се чује како шкрипи бреза
како пролама мук
док низ кичму ми
силази језа
твој струк
на мојим длановима врелим
у ноћима снежно белим
и тајна моја
бескрајна
колико те желим44.
У ноћи и увек
моја си жеља недогледног сјаја
мој лек
а ја твоја тајна
дуго и вешто чувана
од жена – њихових поглед мазних
нечистих сила разних
моја си жудња бескрајна
моја роса у зорама маја
а ја твоја љубав прећутана -
-
-
Veliki Žuti
500 rsdPOČECI
Njegova fudbalska i životna bajka počinje 12. januara 1969. godine u Šveningenu u SR Nemačkoj. Otac Đuro koji je rođen 1939. godine u zagorskom selu Gornji Čemehovac (na pola puta Zagreb – Kumrovec) je 1961. godine otišao za bratom u Štutgart tražeći bolji život i posao i počeo raditi kao stolar. Tamo je upoznao svoju buduću suprugu Robijevu majku Emiliju (devojačko Đoković), rođenu Čačanku, koja je 1963. godine otišla u Nemačku. Bio je najstariji od troje dece koliko su Đuro i Emilija imali. Još kao mali je pokazao interesovanje za loptu i fudbal, dok sestru Renatu i brata Danijela to nije nikada privlačilo. Otac Đuro (koji će mu kasnije kroz ceo život i karijeru biti najveća podrška i oslonac i biti za njega tu kada je najteže da ga svojim savetima podigne, ohrabri) video je da mali Robert ima talenta za fudbal. Već sa dve godine se seli u Štutgart koji nudio bolje uslove za biznis. Đuro je već imao jaku firmu sa 120 radnika. Sa šest godina ga je odveo u podmladak Kikersa.
Za razliku od tadašnje Jugoslavije u Nemačkoj se mnogo ranije počinje sa treniranjem fudbala tako je otac Đuro malog Robija odveo u petliće Štutgart kikersa da počne trenirati. Prvi koraci, naravno kao i kod svakog deteta tog uzrasta, su bili nesigurni. To je bilo besomučno trčkaranje za loptom i dečija igra. Svakodnevno se treniralo i dosta su se igrale utakmice. Od malih nogu je pokazivao potencijal i smisao za dribling, dosta dobro je rolao loptu što će u kasnijoj karijeri to dovesti do savršenstva. Već tada se upisivao u strelce, dešavalo se da dâ na utakmici po tri gola i njegovoj sreći nije bilo kraja. Tada je igrao na mestu centarfora i kasnije u Dinamu se okušao kao centarfor. Tada u Americi je počela popularizacija fudbala pa su njihovi skauti se rastrčali po celom svetu jureći talente kako bi došli igrati u Americi, pa su tako došli i do Nemačke gde su odabrali deset najtelovantovanijih dečaka među kojima je bio i Robi. Roditelji ga nisu pustili, na sreću ili žalost neka svako sam proceni. Autor ovih redova je večno zahvalan Robijevim roditeljima što su doneli takvu odluku. Kada je napunio deset godina porodica je zbog Robija napustila Nemačku i vratila se u domovinu. Te 1979. godine Robi je bio i najveći zagovornik povratka u Jugosaviju. Završio je četvrti razred kada su odlučili se vratiti nazad. Iako je rođen u Nemačkoj i tamo stekao prijatelje, ipak ga je nešto vuklo u rodni kraj svoga oca. Vrativši se u Jugoslaviju Robi i njegova porodica su se nastanili u Zagrebu, na Bukovcu blizu Maksimira gde je bio stadion Dinama, a sve to radi lakšeg Robijevog treniranja, dok je otac Đuro otvorio svoju pilanu u Kraljevcu na Sutli. Otac Đuro, veliki Dinamovac, ga je odmah odveo u Dinamo da trenira. Prvi treneri su mu bili Cvek i Cvenk, nekadašnji igrači Dinama, od kojih je Cvek bio i reprezentativni bek. Nakon samo par treninga Robi je zadovoljio kriterijume i mogao je nastaviti u Dinamu. Redovno je otac Đuro dolazio na treninge i bio uz malenoga Robija. Posle pomenutog dvojca, treneri Dinama koji su trenirali Robija su bili Kobešćak, Đalma Marković, Sušak, Kuže. U Dinamu u mlađim kategorijama će upoznati i Zvonimira Bobana koji je nakon tri godine, koliko je Robi već trenirao u Zagrebu, prešao iz Imotskog u Dinamo, i tu će se stvoriti jedno nerazdvojno prijateljstvo. Na putovanjima su bili cimeri, čak su imali i zajednički tim u malom fudbalu koji se zvao Figaro. To prijateljstvo traje sve do današnjih dana, iako će im se putevi tokom njihovih karijera razilaziti. Robi će 1986. otići iz Dinama, ali prijateljstvo i zajedničko odrastanje su ipak nešto neraskidivo. To su bili prvi fudbalski koraci Velikog žutog.
Počeo je u mlađim kategorijama Dinama i tu proveo punih šest godina. Na turniru „Kvarnerska rivijera“ u proleće 1985. godine nastao je prvi i jedini njegov konflikt sa trenerima. U polufinalu tog turnira Robert je zaradio žuti karton a trener Dinama Marković prosto je pobesneo zbog toga, i rekao mu svašta. Robi jednostavno nije to mogao da otrpi i pređe preko tih uvreda i nije izašao na drugo poluvreme. Nažalost, nije igrao ni sutradan u finalu turnira. Nakon toga biva prebačen u prvi tim Dinama, ali kao amater nema još potpisan profesionalni ugovor .
Te 1986-87. Dinamo je u prvenstvo završio na 6. mestu kao i prethodne dve sezone, 6 bodova zaostatka iza šampiona Partizana.
U Kupu „Maršala Tita“ Dinamo je ispao već u šesnaestini finala kada je nakon boljeg izvođenja penala, 3-2, dalje otišla ekipa Budućnosti iz Banovića. U regularnom delu utakmice rezultat je bio 0-0.
Zbog lošijih rezultata Dinamo u evropskim kupovima nije učestvovao.
Robert Prosinečki je te sezone odigrao dve utakmice za Dinamo i to u prvenstvu prvu kada je debitovao u 13. kolu protiv Željezničara i drugu u 25. kolu protiv tuzlanske Slobode.
Ćiro Blažević je te sezone pre samog debija nekoliko puta obećavao da će ga ubaciti u igru, ali nije bilo ništa od toga. Protiv Čelika je imao obećanje, ali Robi nije video ni minuta, potom protiv Slobode u Tuzli nije ga bilo ni na klupi. Ali, kako kaže ona narodna dok jednom ne smrkne drugom ne svane, tako je usled dva žuta kartona Marka Mlinarića Robi konačno dobio šansu.
Ipak će ostati ta prva utakmica kada je nastupao za modro plave a to se desilo u 13. kolu prvenstva 02.11.1986 godine. Dinamo je na svom stadionu u Maksimiru dočekao sarajevski Željezničar. To je dan kada je Robert Prosinečki zakoračio na fudbalsku scenu i na najbolji mogući način se predstavio velikoj fudbalskoj javnosti. Tog dana Robi je debitovao za prvi tim Dinama. Debi kakav se samo mogao poželeti. Svaki fudbaler sanja da jednoga dana kada istrči na travnati zeleni tepih na svom debitantskom nastupu postigne gol i upiše se u strelce. Taj san je u javu upravo pretvorio Robi. Igrao se 38. minut prvog poluvremena, tekao je napad Dinama kada je Robi koji se nalazio iskosa sa leve strane na ivici šesnaesterca dobio loptu od Kuzmanovića, ne časeći ni časa on je šutirao ka protivničkom golu razornim i preciznim udarcem poslao loptu u desni donji ugao, da ni iskusni golman Janjuš nije mogao ništa da uradi, lopta se zakoprcala u mrežu iza njegovih leđa. Dinamo je poveo prvencem Prosinečkog od 1-0. Do kraj utakmice Dinamo je povećao svoje vođstvo golom Malbaše na 2-0.
Robert Prosinečki je na terenu proveo 68 minuta kada ga je zamenio Ivan Cvjetković. Na stadionu je bilo prisutno 15.000 gledalaca, sudije ovog meča su bili Branko Bujić iz Bara, a njegovi pomoćnici Radović iz Beograda i Zekan iz Splita.
Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
Dinamo Zagreb – Ladić, Cupan, Vujović, Lesjak, Z. Cvetković, Kuzmanović, Besek (Boban od 69 minuta), Munjaković, Malbaša, Prosinečki (Ivan Cvjetković od 68 minuta), Bogdanović.
Željezničar Sarajevo – Janjuš, Berjan, Baljić, Šabanadžović, Verlašević, Komšić, Ninković, Škoro, Mihajlović (Slišković od 82. minuta), Đurić, Ivanović.
Nažalost, ovaj odličan debi Prosinečkog nije mu mnogo pomogao da izbori bolji status kod Miroslava Ćire Blaževića, trenera Dinama. Do kraja prvenstva je odigrao samo još jednu utakmicu za i to 12.04.1987. godine protiv tuzlanske Slobode, kada je ušao u igru u 55. minutu. Do kraja te sezone više nije odigrao jedan jedini minut. Tražio je da se sa njim potpiše profesionalni ugovor, ali čelnici Dinama i tadašnji trener Miroslav Ćiro Blažević to odbijaju, govoreći da on jednostavno ne zadovoljava kriterijume Dinama. Kulminacija je nastala kada je Ćiro Blažević gostujući u jednoj radio emisiji na prvom programu Radio Zagreba izjavio sada već onu čuvenu rečenicu:
„Taj (Robert Prosinečki) nikada neće postati igrač. Ako dokaže suprotno, pojest ću svoju diplomu fudbalskog trenera.“
Otac Đuro naravno kao i svaki roditelj nije ostao dužan treneru Blaževiću pa mu je odgovorio sledećim rečima:
„Znate kaj Gosn. Ćiro, osam godina sam ga vozil na stadion. Potrošil sam toliko auta, vremena i benzina da sam mogel napraviti vilu na trgu Bana Jelačića. Vodim ga u Zvezdu.“
Ostalo je istorija.
-
Hlad
450 rsdKurva
Bilo je to vreme najave proleća, dani kada je toplije u odnosu na zimski period, ali kada je sunce skriveno iza oblaka; kada pada kiša, pa je zemlja natopljena, a drumovi i ulice umazane blatom. U to doba granje na drveću i dalje je golo, samo iz zimskog oranja vidi se tek proključala pšenica. Sve ostalo u tonu je s prljavosmeđim oranicama, istim takvim nebom, rekom, barama i virovima. Mi, deca, nismo voleli to pretprolećno vreme, jer smo ga uglavnom provodili u kući. Nije bilo ni snega za zimske igre, a livade su bile bez maslačaka i ljubičica, bez opojnog mirisa. Voćke koje su provirivale iz dvorišta na ulicu bile su bez sočnih plodova.
S prvim naznakama lepšeg vremena, na zvižduk nekog od nas izlazili bismo gotovo istovremeno iz svojih kuća i kretali ka starom mlinu koji se nalazio u lugu. Kako smo tada rasli i bili nošeni maštom, obično smo mesta za igru birali po tome da li su u nama pomalo izazivala strah. Takav je bio stari nemački bunker pokraj pruge ili vodenice koja se nalazila na nekadašnjem toku reke.
Stara vodenica svojom spoljašnjošću u nama je izazivala nelagodu – davno napuštena, razrušena, zarasla u korov i trsku i spolja i iznutra. Kiše, snegovi i vetrovi naudili su i gvozdenim prečagama na prozoru, koje su počele da se krune. Unutra polutama, u uglovima potpuni mrak. Vazduh je bio gust i vlažan. Kako bismo zakoračili u unutrašnjost starog mlina u čijem dnu su se nalazila dva točka od belog kamena, obuzeo bi nas strah, toliki da ne bismo mogli reč da izgovorimo. Samo bi nam srce brže zalupalo, što bi nam otežavalo disanje.
U trenucima kada bi nam mladost nadvladala strah, ukazao bi se on, deda Žarko. Sama njegova pojava u nama je samo produbljivala bojazan. Iako u poodmaklim godinama, i pogrbljen, zadržao je golem stas. Na sebi je imao odelo koje nije bilo za njega krojeno. Nogavice i rukavi bili su mu kraći za čitav pedalj. Bio je pocepan i prljav, zarastao u bradu i masnu kosu. Levo oko bilo mu je ugašeno, a desno zdravo. Pretilo je uvek oštrim pogledom koji ispituje. Niko od nas nije imao dovoljno hrabrosti da se s tim pogledom suoči duže. Samo bismo se hitro okrenuli i kao jedan otrčali tamo odakle smo došli.
Ljudi su govorili da je Žarko došao u naš kraj 1937. godine, tiho i neprimetno. Sam. Bio je tada dečak naših godina. Nasledio je staru trošnu kuću od strica koji je malo pre njegovog dolaska preminuo. Usamljenost i glad terali su ga na rad. Obavljao je različite poslove. Prvo je mnogo radio zbog puke gladi i preživljavanja, znajući da će mu to doneti parče hleba za sledeći dan. Radio je i kako bi se što više umorio, jer mu je to omogućavalo da uveče zaspi čim stavi glavu na jastuk od slame i tako ne misli na svoj život. Tek posle nekog vremena shvatio je da mu svi ti poslovi donose i radost, jer je u njima našao svoju svrhu. Među tim svakodnevnim aktivnostima najprivlačniji mu je bio rad u mlinu, gde je bio zadužen da za meštane melje žito. Žarko je voleo da vreme provodi kod vodenice jer se nalazila na reci u lugu, a priroda mu je pružala mir. U njemu se s vremenom nastanilo osećanje da čini plemenitu stvar, jer je on bio taj koji bi omogućio porodicama iz kraja da imaju hleb na stolu. I kada nije bilo nikoga kome bi trebalo samleti žito, Žarko bi ostajao i radio na mlinu. Uvek bi obavljao neke popravke, poput zamene dotrajalog crepa na krovu, prepravljao bi stare daske, a one potpuno trule menjao bi novim koje bi ručno pravio od drveta nađenog u lugu. Prilazni put mlinu bio je zemljan, neravan i poprilično uzan, jer ga je takvim učinilo golemo šiblje koje je raslo sa obe strane puta. Svojim rukama Žarko je uspeo da ga poravna i proširi kako bi ljudi zaprežnim kolima mogli lakše da pristupe mlinu i obave svoj posao. Meštani su počeli češće dolaziti da melju žito, i tako bi započinjali neobavezni razgovori između njih i Žarka. U početku je bio nemušt i nevešt u pričanju, ali je uspeo da s vremenom pronađe reči. Tako je Žarko našao razlog da se ujutru ponovo probudi i radi sve iznova. Našao je svoje mesto u kojem je bio daleko od jame svojih sećanja. No, dve godine kasnije desilo se nešto što će Žarkov život svesti na stihijski instinkt za preživljavanjem.
Pričali su stariji meštani da takvu kišu nisu pamtili, da je nebo nestalo na više od nedelju dana. I oblaci i zemlja bili su sivi, kiša je padala u jednoličnom ritmu sve do trenutka kada su reke probile svoje prirodne brane i pogurale podzemne vode, kada je i siva zemlja nestala. Među meštane su se uvukle neverica i strepnja. Za tu nedaću okrivili su pridošlicu. Govorili su da ga prati prokletstvo. Naime, pričali su da mu se otac ugušio dok je čistio septičku jamu. Žena, koja je uvidela da joj se muž guši, spustila se takođe u jamu i tu ih je smrt zajedno uzela. Dok se to događalo, Žarko je sa drugovima bio na reci; kada se vratio, zatekao je stravičan prizor. Živeo je još neko vreme u rodnom mestu, a onda se doselio u naš kraj. Svi su se pitali zašto je baš tu došao i o tome su pričali razne priče.
Kada se voda povukla, seljani su zasukali rukave i pokušali da spasu što se spasti može, da obave još jednu setvu, okasnelu. Ostalo im je da se nadaju da će leto biti dugo, toplo i kišovito. Međutim, lug nikada više neće živeti kao pre poplave. Kako bi se izbeglo buduće plavljenje zemlje i nemili događaji, tadašnja lokalna vlast donela je odluku da se skrene tok reke. Promena toka obuhvatala je i onaj deo reke na kome se nalazila vodenica u kojoj se mlelo žito za ceo kraj. To je uticalo da Žarko ostane bez posla koji je toliko voleo, jer mu je rečeno da mlin više neće raditi i da će seljani ubuduće morati da melju žito u susednom mestu. Na vodenicu je Žarko stavio katanac. Zauvek. Za njega više ništa nije imalo smisla. Pre nego što je otišao odatle, na zid drvene vodenice urezao je najpre jednu liniju, a potom i reči: Bi voda 1939. Od tada, bio je primoran da radi najteže i najprljavije fizičke poslove. Kako je to pre svega bio poljoprivredni kraj, poslovi koje je obavljao bili su mahom vezani za ratarske radove. Često je svojim žuljevitim šakama čvrsto stezao ralo i tupim pogledom gledao u sapi volova koji su se gegali ispred njega vukući plug. No najteže mu je bilo kada je morao da kopa kanale i radi na izgradnji nasipa za novi tok reke. Ne zbog velikog fizičkog napora, jer se na njega bio navikao, već zato što ga je to navodilo da iznova misli o vodenici. U mislima se stalno vraćao na pređašnje vreme i osećaj svrsishodnosti koji je mukotrpno gradio radeći u mlinu. Osećao je da mu izmiče tlo pod nogama, a znao je da mora ponovo pokušati da nađe svoje mesto. Međutim, nije uspevao da pronađe volju da povrati žar života koji bi mu osvetlio put. Ugasila se nada u njemu i izgledalo je da i na svoju dušu stavlja katanac. Odlazio bi rano, s prvim suncem, a vraćao bi se u sumrak. Zbog teških poslova koje je radio, sazrevao je brže od svojih vršnjaka, a pogled satkan od jada, patnje i nelagode nikad se nije promenio.
Kao već odrastao čovek prodao je deo imanja koje je nasledio. Zadržao je samo trošnu kuću u kojoj je živeo. Od para koje je tada dobio od kupca i malo novca koje je uspeo da uštedi od napornog rada, kupio je staru vodenicu. Nakon posla dolazio bi do nje i sedeo tu dugo u noć. Sam i ogorčen. Pogled bi mu se obično povlačio po zemlji, kao da je tražio nešto čega nije bilo. Mnogih letnjih noći spavao bi u mlinu. Sve više boravio je tu i – ćutao.
* * *
Došlo je i proleće. Iako smo lagano prelazili iz detinjstva u dečaštvo, i dalje su nam oči bile velike, radoznale i iskrene, pune želja. Mislili smo tada da te želje možemo ostvariti snagom koja je sa svakim danom nadolazila, a čiju prirodu do kraja nismo spoznavali.
Nakon dana provedenog na reci spustili smo se do starog mlina. Dok smo po prašnjavom drumu hodali bosi, čule su se samo zatalasane ozelenele breze. Sve vreme pratio nas je drvored topola koje su na sve strane rasipale svoje pahuljasto seme i predavale ga vetru. Konačno smo stigli. Kroz razvaljena vrata kročili smo u unutrašnjost prostorije i naših strepnji. Sumrak je bio vlažan. Zemlja je bila hladna. Bilo je veoma tiho. Potom se začulo kako puca grana. Dok smo upitno i s neizvesnošću gledali jedni u druge, na vratima se pojavio deda Žarko. Njegovo lice bilo je neobrijano i ustajalo od nesna i rakije. Dok nas je posmatrao, najednom mu se otvorilo i drugo oko. To je u nama izazvalo jezu. Deda Žarku su usne zaigrale kao da je hteo nešto da kaže. Moje disanje postajalo je teže i glasnije. Onda je odsečno progovorio:
– Ja nisam želeo buru od života, ali ipak je tako bilo.
Čuvši njegov glas, prestao sam da dišem. Preplavio me je strah. Nastavio je:
– Nisam želeo ni da život provedem u samoći i tišini, odbačen od svih. Hteo sam da budem dete kao što ste vi. Hteo sam da volim svoga oca. Svoju majku. Da ih volim! Hteo sam i da oni mene vole. A oni su se udavili u govnima, sopstvenim govnima! Život je kurva, deco moja.
Potom se sklonio sa vrata, izvukao flašu rakije iz rita i seo na klupu. Izašli smo i oborenog pogleda krenuli napred. Dok smo odlazili, okrenuo sam se da ga vidim još jednom. Sedeo je zanesen i pognute glave, zagledan u flašu koju je čvrsto držao krupnim šakama. Izgledao je poput čoveka kojeg je život umorio. Najzad, ponovo se prepustio tišini koja je za njega nosila previše bola, a s kojim se svikao da živi. Gledao je za nama očima koje plaču iznutra. Koje su to čitavog života činile i – nikada nisu prestale.
-
Voajer
900 rsdRyan
Danas je trideset i treći dan otkako nijemo blejim kroz prozor. Trideset i treći dan otkako sam došao u ovo mjestašce, Bogu iza nogu, samo da pobjegnem od svijeta i ljudi. Svaki dan mi je isti: buđenje u osam sati, toalet, doručak, vježbe, tablete, televizija, ručak i onda sve iznova do spavanja. Brojim svaki taj dan, poznajem ga u minutu, svaki me guši i vuče u tamu, svakom priželjkujem kraj, ali onaj vječni.
Biti sam, osamljen, opet je bolje nego među svim onim ljudima jer ovako poznajem svaku svoju misao, svaki kutak svoje duše. Opet, ne poznajem se dovoljno jer se svaki taj prokleti dan pitam iznova.
Ne znam uopće zašto sam živ, zašto sam preživio ako ne mogu biti čovjek kakav sam bio. Da mogu vratiti samo jedan dan moga staroga života, uživao bih više, ljubio bih iskrenije, grlio snažnije i trošio lovu luđe. Danas nemam s kim uživati, koga ljubiti ni grliti, a nemam ni s kim trošiti lovu.
Kucanje na vratima trzne me iz razmišljanja, iako nema biti tko drugi osim Oscara, pa bezvoljno viknem.
„Naprijed.” Njegova ćelava glava proviri, pa se natjeram podignuti glavu s jastuka. Pogledam ga dok mi se obraća.
„Donio sam Vam doručak pa bih otišao do dućana po namirnice i u ljekarnu po lijekove.” Samo kimnem i posegnem za daljinskim upravljačem da upalim TV.
„Da Vam pomognem iz kreveta?” Ponudi se ljubazno kao i svaki put.
„Ne treba.” Mrzim ovo pitanje iz dna duše, kao da ništa ne mogu sam.
Posegnem za mobitelom te konačno upalim zvuk. Dvanaest poziva od sinoć i nekoliko poruka. Znam tko zove. Moja majka.
Prije nego sam doselio ovdje u Odessu, objasnio sam joj zašto napuštam Toronto. Roditeljska me kuća gušila, smetali su mi svi ti ljudi koji su svaki dan dolazili i na čijim sam licima gledao sažaljenje. Mislim da nitko ne razumije da me to peklo do boli. Trpio sam mjesecima nadajući se potajno da će me ta bol dokrajčiti. Kad sam shvatio da neće, jer život ne igra tako, pokušao sam samom sebi presuditi i okončati ovaj život. Ovo nije život. Ipak, u jednom lucidnom trenu, na samome rubu, odustao sam i ispljunuo sve tablete van. Nisam to mogao napraviti majci i sestrama, one su jedini razlog zašto sam živ, iako daleko od njih.
Kako je Lilly sve rjeđe dolazila i kako su me prijatelji, s kojima sam prije svaki dan provodio, sve rjeđe zvali, shvatio sam da se moram maknuti. Probudio sam se, izabrao ovo malo mjesto i kupio kuću na osami. Dao sam preurediti ovu najveću sobu na katu, ugradio dizalo i sobu opremio vrhunskom opremom za vježbanje, LCD TV-om i stereo uređajem.
Jedini lijek koji me za sada drži da ne poludim je glazba. Kad potonem i shvatim da se nemam čemu nadati u svom jadnom životu, uzimam gitaru i sviram. Jedino se tad osjećam živim, jedino tad kad moji prsti ljube žice i proizvode umjetnost, znam da sam možda ostavljen na životu zbog svoga talenta. Iako me svaka pjesma koja je istekla iz moje duše podsjeća na ono što sam imao, a sad više nemam; život na kojem su mi zavidjeli, život za koji bi se sa mnom svi redom mijenjali, a sada… Sada za one koji su mi bili bitni, ja više ne postojim.
Živ sam dok sviram i u ovim trenucima dok gledam van, u predivan vrt pun šarenoga cvijeća, kojega jedan stariji gospodin svaki dan dolazi zalijevati i brinuti se o njemu. Vrt nije moj, pripada kući koja se nalazi na samom kraju sela, udaljenoj od moje kuće svega pedeset metara. Tu nikada nisam nikoga vidio, samo vrtlara. Svako jutro promatram kako zalijeva, plijevi, presađuje biljke i kako se pažljivo i nježno odnosi prema svakom cvijetu. Predan mu je kao da njeguje najkrhkiju ženu.
Šarenilo boja draži moje oči dok gledam dolje kroz zavjese, božanstveni mirisi donose dah proljeća, koje postoji jedino u ovom trenu kad sjedim pred balkonom iza zavjesa i gledam van. Iz nekog razloga ova scena na mene djeluje umirujuće, daje mi osjećaj da sam dio svijeta koji živi u rapsodiji živopisnih boja i slatkih mirisa. Pogledam u plavetnilo pa opet u cvjetnu raskoš i potom moju monotoniju razbije neočekivana pojava.
Moje se oči šire jer prema vrtlaru korača smeđokosa djevojka, čijim se licem širi prelijepi osmijeh. Ušla je kroz dvorište i krenula prema čovjeku, potom sve stvari od nestrpljenja i izrazite sreće bacila na pod te prisno zagrlila vrtlara. Nije se snašao, izgleda, a ona ga i dalje grli srdačno. Stišće oči dok joj osmijeh i dalje postojano uljepšava lice te drži svoje ruke oko vrata ovog sretnog čovjeka. Potom se odmakne od njega te se zagleda u njegovo lice, zadržavajući pogled na njemu sve vrijeme dok pričaju.
Njen osmijeh me fascinira. Izgleda toliko iskren i nježan. Dugo me nijedna žena nije tako pogledala; nakon toliko vremena čežnja da osjetim ono što taj čovjek sad osjeća preplavi moju dušu, dok mu se ona osmjehuje. Čežnja za toplim ženskim dodirom i možda zavodničkim pogledom. Tog mi prije nikada nije manjkalo. Žene su mi se bacale pred noge, a ja, budala, nisam to koristio jer sam bio vjeran Lilly. Ženi koja me na kraju iznevjerila. Ženi kojoj sam htio dati sve, čak sam i prsten kupio.
Buljim i dalje dolje, stvarajući rukom tek mali razmak između zavjesa, u djevojku koja i dalje priča s vrtlarom, pa posvetim punu pažnju skeniranju njezinoga lica. Njezine su usne pune i sočne, kosa joj je smeđa i valovita, na njoj je šarena haljinica koja joj seže do koljena. Zgodna je. Nije baš moj tip, ali što da sad glumim, ja nemam više svoj tip žene, kad niti jednoj ne mogu pružiti ono što sam mogao prije.
Ne mogu skloniti pogled s nje jer se sve vrijeme smješka pa dira čovjeka po ruci odajući koliko su bliski. Okreće se oko sebe i čujem kako hvali njegovu brigu o vrtu. Prilazi cvijeću i divi se pa korača sve bliže mom balkonu. Podigne pogled prema gore, ali mislim da me ne može vidjeti iza zavjesa.
Minute prolaze u njihovom razgovoru, čujem polovično što pričaju, a potom vrtlar pokupi u torbu svoj alat i odlazi, ali ona… Ostaje? Pratim njezine pokrete po vrtu, a ona se i dalje smješka i miriše svaki cvijet. On je već spremio stvari u svoj kombi i ona još jednom mahne prije nego vrtlarev kombi napusti susjedno dvorište. U tom trenu pogled mi padne na plavi auto koji stoji parkiran do mjesta gdje je bio kombi.
Zar je ovo moja susjeda? Misao je koja bombardira moj mozak i uštrcava u moje vene dozu neke neopisive znatiželje.
Kuća ne izgleda kao da itko živi u njoj. Jedini znak brige upravo je vrt. Nikada nitko u kuću nije ni ušao ni iz nje izašao. Znam jer sate provodim na balkonu. I dalje pratim njezine pokrete dok se saginje da uzme svoje stvari s poda te potom uđe u kuću. Dalje ne vidim više ništa, a htio bih, pa me znatiželja natjera da posegnem za mobitelom i nazovem Oscara.
„Oscare, molim te, kupi mi dalekozor”, izdiktiram mu nakon što se javi i poklopim gledajući van, iako se više ništa ne zbiva.
-
Ispod dva neba
450 rsdČOVEK U BELOM ODELU
Baš je ovaj Beč dosadan – rekao je moj mali sin vireći kroz prorez zavese. Prozori naše dnevne sobe uronili su u park. Drvena kućica je bila uglavljena u krošnju. Iz nje su virili konopci kao Tarzanove lijane. Ljuljaške raznih boja, kao kuglice na narukvici opasale su drvo. Ali, nije bilo ni jednog deteta.
Sedeli smo u prostranom stanu sa predivnim pogledom i dosađivali se. I na Karaburmi, odakle smo upravo stigli imali smo park pod prozorima. Breze su ulazile kroz kuhinjski prozor, gugutke su pravile gnezdo na simsu. Kroz otvorene prozore čula se glasna muzika, prenos utakmice slušao se na klupici kod kapije, majke su dozivale decu. Igralište je odjekivalo od graje.
Tek smo stigli u ovaj veliki grad i nismo znali običaje i pravila. Jutros smo krenuli u školu. U žurbi nismo ni primetili da je grad pust. Vrata na školi bila su zaključana. Okretali smo se zbunjeno.
– O čemu se radi? pitala sam jednu prolaznicu.
– Feiertag – nasmejala se. – Praznik je.
– Kad pre? – rekla sam i malo pocrvenela.
***
– Idemo! – rekoh. Moji momci skočiše.
Pratila sam po sećanju put kojim smo se nedavno dovezli do nove kuće. Išli smo prema Suedbahnhoffu, južnoj stanici gde stižu vozovi iz Beograda. Na zgradi je bila tabla. Pisalo je da se ulica zove Favoriten. Dočekala nas je praznično ukrašena. Drvene kućice su bile poređane duž ulice. Vesele prodavačice odevene u „dirndrle“, austrijsku nošnju, prodavale su pečene piliće, pikantne kobasice, štrudle sa jabukama. Na klupicama od grubo tesanog drveta sedele su Bečlije i pile prvo vino od tek isceđenog grožđa. Harmonika je svirala. Jeli smo viršle za jednim stolom i noge su nam same plesale u ritmu polke.
Nastavili smo uzbrdo.
Šareni baloni vijorili su se na vetru, raspoložen svet je šetao okolo. Velika šatra je bila razapeta nasred ulice. Kao cirkus. Razglas je parao uši. Tip u belom odelu je vodio program. Skakao je mačkasto, razdragano mahao rukama, zvao je okolo decu. Vikao je kao da vodi kviz na TV. Njegova asistentkinja u čipkanim čarapama i bleštavom trikou kao igračica na trapezu, teatralno je pratila njegovu predstavu. Ring sa autićima na pedale bio je ograđen elastičnim konopcima. Vijugav red se otegao daleko niz ulicu. Mali dečaci nestrpljivo su čekali da se takmiče. Bilo je dovoljno da samo jedan dečak pretera u svom nestašluku, ceo zmijoliki red bi se obrušio kao domine.
Čovek u belom odelu je bio crven od vikanja. Moja deca su to radoznalo posmatrala. Odjednom se čovek u belom odelu stvorio ispred nas. Pitao me zašto se moja deca ne takmiče.
Suviše je dugačak red! rekoh. Onda je kazao još nešto. Nisam razumela.
– Koji jezik govorite? (rekoh već, tek smo stigli u Beč i nisam još znala da sam mogla reći – naš! Nisam imala pojma da nas je toliko u ovom gradu. Još uvek smo svi bili „naši“.
– Engleski! – rekoh (baš se duvaš, pomislih, kao da ti Engleskinja nije davala peticu zbog uspeha).
Ali bilo je kasno. Čovek u belom odelu je povikao:
– Suada, bona, stigli Amer’kanci! Zatim na razglas – Ladies And Gentlemen. Welcome Amerika!
Podigao je moje momke preko konopca i poneo ih u centar ringa. Oni su bojažljivo izvirivali ispod njegovih ruku. Stavila sam kažiprst na usne. Suada je pustila fanfare sa nekog uređaja. Zvuk se odbio o zgrade i poleteo u nebo. Čovek u belom odelu je izvukao dva takmičara iz automobila. Oni su pognuli glave iskrivljenih usana. Bili su na ivici plača. Stavio je unutra moje sinove.
– Ladies And Gentlemen – vikao je čovek u belom odelu u razglas. Zatim je pokretima pokazao mojim dečacima da treba da obiđu čunjeve. Njih je uhvatila žar igre. Ali, avaj, noge mog starijeg sina bile su predugačke. Kolena su mu dodirivala bradu. Mlađem je noga klizila sa pedale. Stigli su poslednji.
– Macht nichts – reče trapez igračica. – Ne mari!
Pustila je fanfare ponovo. Postavili su moje dečake na pobedničko postolje.
– First place – vikao je čovek u belom odelu. – Ladies end gentleman. First place Amerika.
Aplauz je bio zaglušujuć.
– Zweite! Drugo mesto! Oklen si bolan? – pitao je dete. Mali Rom sa očima kao kesten reče.
– Iz Požarevac.
– Zweite platz – Yugoslavien.
Und dritte. Treće! Wie heist du? Kako se zoveš?
– Tarkan – rekao je mali Turčin sa suzama u očima. Prvo mesto mu je bilo oteto.
– Thank you! Thank you! – vikao je čovek u belom odelu. Aplauz nas je pratio dok smo sa pobedničkim kesama hitali niz Favoriten. Nismo govorili ništa, ni zastajkivali u strahu da će nas neko stići i oteti nam nagrade. Seli smo tek na klupu u jednom parku na koji smo slučajno naleteli.
– Baš je ovaj Beč „uzgodan“– rekao je moj mali sin ređajući pobedničke poklone na klupu.
-
Drainac i druge pesme
400 rsdУ СЕНЦИ СВОЈОЈ
Све ме више звезде
обасјавају озарене,
а ја бих негде
да будем у сенци својој.Велика је ватра,
дар од Прометеја,
док певам
и сам сагоревам.Све је речено,
узалудне су моје очи,
нек о свему
поезија сведочи.Лирско је моје срце,
ал реч чврша од камена,
жубори песма, суза чиста,
„горо, ле, горо зелена.“СИЗИФ ШАРКАМЕНСКИ
Велики је терет
на мене спао,
опет будим свет
одавно дубоким сном заспао.Кукуричем, ричем,
свом снагом свога гласа,
гурам сунце уз брдо
врх митског Парнаса.Која сврха, има ли спаса,
шта могу песме,
узалуд вапим, вичем,
„мртвијем сном спава моје племе“.Па ипак, пењем се и стењем,
мада је све теже,
шта могу, живим своју смешну улогу –
песник против земљине теже.ПОЕЗИЈА ПОСТАЈЕ ЛАКА ЗАБАВА
Поезија постаје лака забава,
општенародна масовна појава,светковина у част малих богова,
игра речи, слогова,посланица царевима, спонзорима,
слаткоречива нуди се рима,на улицама позорнице, циркуске шатре,
кловнови, жанрови, гутачи ватре,песник-змај и песникиња змија,
све је то поезија,нови соцреализам,
песнички популизам,наших дана слика,
свугде поезија – нигде песника.КАФАНСКА КРИТИКА
Уђох у стару кафану,
познату градску биртију,
да се мало окрепим
и коју реч ставим на артију.Дочека ме конобар,
сав срећан што ме види,
као да га је сунце огрејало,
да ми каже аброве нешто му је стало.Слушај, били су овде
неки твоји писци,
ја се не разумем у те ствари,
али мислим да су критичари.Слушај, рече важно конобар,
много си добар,
али лоше су о теби говорили,
само су критиковали и пили.И то све на твој рачун,
заједљиво, пуни једа,
али лафчина си ти,
кад је сирома био беда.Он прича, ја ћутим,
нећу да учествујем у томе,
не знам о чему је реч,
али довољно слутим.КАМЕНЕ КЊИГЕ
Празна је „Ресавска школа“,
Ни преписивача, ни ђакона,
Нема ни витеза, ни сокола,
Само камење и васиона.Сваки је камен књига књига староставна,
Која памти љубави и битке,
У сваком душа записана,
Читам тврде моје вере свитке.Нема крова, ни тавана,
Али има неба, сунце и кише,
Овде Бог својом руком
Свете књиге пише.Све је записано,
Јасни су знаци времена,
Загледан у прошлост, читам
Своју судбу и свога племена. -
Osmatračnica XXI veka
500 rsdPROLAZNOST
Prolaznost pravi svoju konstrukciju,
u njoj stvarnost odvali pola lica nestvarnosti
hodajući po iluziji vremena,
nebo maltretira pola ideje ptice
u vremenu, a pola ideje ptice u prostoru.
Noć se nakrivi ka čoveku,
izigrava zajedničko poricanje
Sunca i jutra u samima sebi i nama.
Krv opustoši svoje asocijacije
na crveno,
opisujući sve rane koje stiče vreme
obmotano oko čoveka,
kao zavoj stvarnosti
koga čuvaju ishitrene izjave
prolaznosti o svom samoubilačkom
skoku u previjanje jutra već
prošlim vremenom.JAVNO NEGODOVANJE
Krv kao crveno posta
ista kao naši otpori.
Negodovanje zemlje,
nekoliko slika neba, uspori.
Nebo, negodujući što nije dodir ptice,
kao zemlja zastane.
Sunce, negodujući što je samo
prst dana, naglo stane.
Sunce nasred ulice šutnu neka
dana da nije noć, provera.
Noć negoduje što nije
jutra u sliku veka, vera.GRAD
Noć izviđa gde je grad,
spuštajući se po obroncima svog apsurda
razmeštajući čoveka u svojim mislima
preoranim zaglavljima jutra o
prebivalištu krvi u zapisu o svom crvenom.Noć otkopčava svoju usnu
predugačkim pogledima jutra
u uspravnost stvarnosti pred sobom samom.Noć se izvuče iz svog čela
i preseli se na rame
svađe zvezde i stvarnosti oko
mesta koje grad zauzima
na licu naših lutanja po ulicama smisla.FILM
Nebo izvuče svoj film
o ptici sa ruba misli neba o nama
precrtavajući jednu omašku
senke o svom telu
preglasnim utiscima Sunca
o razlikama između krvi i veka.Vek otrča za glavnom
ulogom neba,
koja je ipak sakrivena
u nagodbi zemlje i čoveka
iščezlog u nezaustavljivosti krvi
da sve izda crvenom.SOPSTVENI PUT
Krv me ugradi u obest
portreta svog crvenog.
Nebo preuveličava svoj
put ka ptici, mojim likom.
Sunce premešta svoj zrak u
zrake moje nastranosti.Na ulici me noć gurnu
u prenemaganje grada da
ugradi previše konzervativnosti Sunca
u avangardnost svog obletanja
oko urbanosti jednog svog
rečitog sivila. -
Beskrajno učenje o raskomadanosti carstva
400 rsdTE TOPOLE
Te topole na plavom nebu
visoke su
prema našoj proceni
oko trideset metaraAvgustovsko sunce kosim zracima sa
neodređenim pojmom zavičaja
u kome neki ljudi uskih očica
skoro pa zliŠta vidiš pod rečima
mleko poreklo voda
ti bi dlanovima hvatao
razlivene vokale
a ne može se uhvatiti mleko reči
ne može se reci vratitiŽIČA I
U dlanu zemlje
Lavro
malo vode siZaustavljeno popodne
ranog leta
oblačak klepetuša turizam jasne bojeUnutra
bledosivi svod i slika van domašaja
očinjeg vidaSpuštam pogled grešna
niz telo Ti
dopola tetoviranoSilazi i Rubljov
sa nevidljive skelePOREKLO
Dada je šaputala
da je žena prala suđeŽena je prala suđe u potoku
i onda je rodila sinaI sina je donela u loncu
vidiš onaj lonac tamoOtud ti otac
Lažeš dado
oca je donela u tobolcuO dušo dadina
otac – lonacKRAJ MOČVARI ČAPLJA SKLAVINIJA
Nogicama prilagođenim puznom kretanju
Plaženju uvlačenju migoljenju
Prenosimo nauk o tajnim prilazima
Čudesnoj imperiji kanalizacije
Akvaduktima pređašnjih starosedelaca
Rušenih kad smo bili preci bez ljubavi voda
Oj dvojino moja anahrona i sestrice nevestice
Gle kolikog u nas Genitiva odaslanog Vaseljeni
Kad me pitaš rašta ostajemo, ostajemo da pevamo
Beskrajno učenje o raskomadanosti carstvaNEŠTO O BUĐENJU
Pomisliš da si se probudio
pored nekog tebi dragog
da ćete za koji trenutak
izaći na terasu
i piti kafu i sok od pomorandže
sa pogledom na prospekt grada
sa veoma značajnom perspektivom –
visinska priprema
za silazak
u pakao klanca ulica
kojima prolaze ljudi automobili i godine
I dok pereš zube
i dok izoštravaš pogled
na čašu na lavabo na klozetsku šolju
na svakodnevne prizore koji su se toliko puta ponovili
da skoro i ne primećuješ
da si se probudio
setiš se
glasa
koji ti je odsečno i zapovedno
a opet tako prisno
rekao
Lazare
ustani -
Prašinari
500 rsd1.
– „…Vojna pošta 1393 – Skoplje, pešadijski vodnici…” Pročita Rada „Šiptara” i mene. Bili smo poslednji na spisku. Jebiga, nismo loše prošli kakve je sve vukojebine i nedođije pročitao zamenik načelnika naše klase. Skoplje je ipak grad. I to veliki, bajo.
– Ubavo, brale, ubavo! – podvriskivao je Šiptar. – Nego šta kažeš da popodne izgubiš nevinost i napiješ se sa kolegom kao hrastov čep. Red je da se naločemo do granica moralnih posrnuća. Da si zaglavio neku selendraču ala „Babina Greda, Dedina Čuka”, uhvatio bi Avrama. Nema da se dvoumiš! Eto, bratac, gotova je i ta četvorogodišnja jebanijada i mučenje.
Ma đavola je gotovo. Tek je počinjalo. U vojsci ništa ne prolazi, samo se nastavlja. Nisu uzalud podoficiri govorili da đavo jedino nije hteo da postane šegrt i vojnik. Uvek ispočetka. Uvek si reponja, gušter, regrut, fazan… Stegneš opasač da ne pukneš od zajebancije i teraj dalje.
Završi se četvorogodišnje školovanje uz silne reforme. Sve novotarije, promene i reforme u školstvu pratila je, dabome i vojska. Imali smo dvadesetak predmeta u toku školovanja plus vojno-stručni. Ovi sa Vojne akademije su nas zvali „janičari“. Sirotinjska i radnička deca tek završila osmogodišnje školovanje. U najvećem broju odlični učenici. Setih se prvog postrojavanja po dolasku u Pešadijski školski centar u Sarajevu.
„Slušaj оvamo, pitomac!“ – orio se ogromnom pistom za postrojavanje glas načelnika Centra, ratnog oficira. „Ovo nije mesto za kukavice, slabiće i mamine sinčiće. Ovde opstaju hrabri, vredni, odvažni. Vi nastavljate tradiciju slavne vojske koja je u krvi izvojevala pobedu nad fašistima i domaćim izdajnicima stvarajući domovinu ravnopravnih naroda i narodnosti. Stvarajući bratstvo i jedinstvo kao najveću tekovinu revolucije. Od vas šesto sedamdeset četiri ni polovina neće stati na čelo jedinica. Neke ćemo mi odbaciti kao nesposobne, a mnogi će sami pokleknuti pred teškim, ali časnim pozivom vojnika. Oni koji ostanu obavljaće odgovorne starešinske dužnosti širom naše lepe domovine. Biće ponos roditelja, prijatelja i Pešadijskog školskog centra.” Završio je sa: „Živela Jugoslavija! Živeo Drug Tito!”
Odjeknuo je gromoglasni otpozdrav „Živela”, „Živeo”. U strahu prhnuše ptice iz krošnji lipa i kestenja. Eho pozdrava je odjekivao izvlačeći se kroz žičanu ogradu, odlazeći nekud niz sarajevske ulice.
Prva radnja koju te kao regruta-guštera nauče je „razumem”, a druga „ostav”. Razumem izgovaraš ti dodajući čin a ostav ti komanduje svaka šuša starija po činu od tebe, a svi su stariji. Može da te keca i drnda dok mu ne dosadi. Sve u cilju obuke i uvežbanosti. I tako je to trajalo četiri godine.
Odahnuli smo kad se završilo. Zadnjih meseci se osećalo prezasićenje.
„I da me siluju imam vremena da abortiram” – govorio je ogorčeno, dva meseca pred kraj, moj cimer i nerazdvojni drug, Rade – Šiptar.
I učini ti se da sve znaš. Sa visine gledaš izmorene, dobroćudne ili one drčne nadrkane podoficire sa kursevima ili dvogodišnjom školom. To su tako zajebano žestoke zablude da ih ukapiraš već prvih meseci u trupi. Tada shvatiš da si idealizovana budaletina, ćuran nafilovan knjiškim znanjima koje u jedinici znači koliko i kokoški sisa.
Prava vojska je nešto drugo ili nešto mnogo drugo u odnosu na školu.
Živi ljudi…
-
Bokserske pesme
400 rsdDAO MI JE SVOJE IME
Gledano odavde,
uvek sam znao,
on nije moj otac.Zvao me je sinom,
ali mi je dao samo ime,
ne i ruku bacača.Ja sam bio udarač,
palicom, pesnicama.
On nikoga nije udario.Kod kuće nije pričao,
samo je zagledao mamu
dok je jeo sam.Takođe, nikada se
nije suprotstavio nikom.
Jednog Dana zahvalnosti,
ponudio je komšiji
petaka, pet dolara
da prestane da bije mog brata.Voleo sam ga, zvao sam ga tata,
osećao njegove probleme.
Podizao je sedmoro dece,
morao je da zna
da nisu njegova.Nije bio zaluđeni borac kao ja,
ali odradio je svoje runde
i sam.MOJ JUNAK
Svaki mladi borac
imitira šampiona.
Moj junak
bio je Ingemar Johanson.Nikad nisam video kako boksuje.
Slušao sam na radiju
njegov prvi meč
za teškašku krunu.Johanson nije pravio
kombinacije.
Nije se brzo kretao,
plesao, ni tkao.Ingo je bio moderni Viking
što bije stare bitke
samo desnom rukom.
Torov grom. Ingov bingo.U prvom susretu
moj junak nokautira Patersona
u tri runde
za teškaški tron.Samo još jedan Šveđanin u mom životu
imao je isti rascep na bradi
kao Ingo, kao ja.
Beše to naš pop.ODA DŽOU LUISU
Mrki bombarder je bio najbolji bokser
koji je ikada izašao iz ringa ceo.Nije sačuvao pare,
čak ni dostojanstvo.Ali, Džoa još služi mozak.
Znao je o boksu više od drugih.Najbolji savet mladim borcima je
prednji direkt, napadaj prednjim direktom.Luis nije verovao u dodir.
„Ne udaraj njega, udaraj kroz njega.“Džo je obarao ljude prednjom rukom.
To sam i ja učio da radim.Mrki bombarder nije
zeznuo svoj mozak,već samo život.
RING JE DOM
Neki misle
da je beli ring
najusamljenije mesto na svetu.Mislim da se
nijedan borac
ne bi složio.Bokseri su usamljenici.
Znaju kako je
biti sam.Jeftina soba.
Četiri zida.
Nikog da se popriča.To je samoća,
pravi pakao
usamljenosti.Borci vole da se bore
jer makar tu je neko
za komunikaciju.Onda, tu je i publika,
ma koliko mala,
da te bodri.Za borca
ring je dom
koji je hteokoji je nedostajao.
NJIHOVA STATISTIKA
Neki ljubitelji boksa
zvižde bokseru
koji ulazi u ring
sa mnogo poraza.Neki ljubitelji boksa
misle da je tip
sa skorom 12 pobeda 20 poraza
običan klošar.Ti ljubitelji boksa
ne gledaju svoj
sopstveni život,
svoju statistiku.Šteta što nema
bokserske revije
koja bi objavila njihove
pobede i poraze u životu.Većina ljudi ide kroz život
tražeći prvu pobedu,
nad nekim,
nečimi nikad je ne nađu.
-
Bosanski robot
400 rsdBOSANSKI ROBOT
na otpadu negdje u Evropi
među golfovima dvojkama
u trnju bodljikavih žica
u ritmu od dvije četvrtine
crvenim svjetlom treperi
strujno kolo
u obliku mustre
s begovskog ćilimaoklopom sačinjenim
od zeničkog čelika
pogonom opremljen
na tuzlanski ugalj
bosanski robot hrđa
nepodmazanko ga napravio?
ne zna
zašto?
ni toZIMA
Kaže ona da se život
Kako prolazi
Seli iz tijela u umDokaz su ti ova djeca
Što se valjaju po snijegu
reče
I penzioneri
Koji mirišu na izgorjele kućeŠta je s nama koji čekamo
Pod strehom autobuske stanice
Koja prokišnjava
I sve to gledamo
pitamU nama se dešavaju
Minijaturne apokalipse
reče
Dok nam ne postane svejednoMALŌ CVIJEĆE
komšijina trogodišnja kćerka
bere malō cvijeće ispred zgrade
kaže veliko joj žao otkinuti
rekoh joj da i malō cvijeće
ima pravo da živi isto kao i veliko
ona zatrese glavom
ima ali velikom nije svejedno
ako ga otkinešVAKAT ŠUTNJE
ova raskrsnica se širi prebrzo
ti na svoju – ja na svoju
i tako evo u nedogledruka moja je ruku tvoju
uvijek mogla dokučiti
pa makar da se prsti dotaknusad su preširoke ulice
prekratke nam ruke
i sve te češće imenom
krenem dozvati
umjesto samo
da kažem
mamaDJECA
ništa mi ne govori
dok ne odlučiš da pričaš sa mnom
o onome o čemu pričaju djecao čemu smo kao djeca pričali?
ne znaš?
ne znam ni ja
ne mogu se sjetitio smrti?
o bogu?
o autićima?
ne znamnismo nastali od te djece
ona još žive svoje živote
tamo negdje
a mi svoje
ovdje negdjezato se ne prepoznajemo
-
Bila jednom jedna
500 rsd2.
Ne žalim što sam ga volela, jer me je naučio da volim, probudio tu sposobnost u meni.
Jovana Ivetić, citat iz bloga According to Jo
„Hajde da obećamo da ćemo se svake godine okupljati ovde!“
Grupa nas, čitav nekadašnji razred je izgovorio tu reč: Obećavam. Bilo je tako logično da hoćemo. Leto nakon završene srednje škole, puni energije, puni planova.
„Drvo art“ je samo još jedna od škola. Možda nije ni nalik tvojoj ili tvom svetu. Ali ako pogledaš izbliza, možda ćeš videti nekoga nalik sebi. Nekoga ko pokušava da pronađe svoj put ili samog sebe. Ponekad se čini kao da si jedini na svetu ko se bori, ko je frustriran, nezadovoljan… Ali taj osećaj je laž. Ako nađeš hrabrosti da malo izdržiš, neko ili nešto će učiniti da budeš dobro. Jer svima treba malo pomoći nekada. Četiri godine smo to bili jedni drugima, ta mala pomoć. Prve životne drame, prve ljubavi, prva razočaranja, prvi gubici – sve smo to delili, izdržali sve zajedno. Bili smo mladi i neiskvareni. Sve što ćemo učiniti kasnije biće dela nekih drugih ljudi, ljudi koji smo vremenom postali. Tog dana na Adi, mi još nismo bili ti ljudi iz budućnosti. „Drvo art“ je samo još jedna škola. Ali za nas je to bila utopija, savršen mir.
Jedna od nas je izvukla čakijicu iz torbe i na drvenom zamku ispisala IV6 zauvek, dodavši srce oko toga. Zadovoljilo me je to, delovalo je kao da je naša mala zakletva sada zapečaćena. Skupili smo prazne konzerve piva i bacili ih u kantu, pa uzeli svoje stvari da krenemo. Katarinina ruka se našla na mom ramenu, požurujući me da krenem malo brže ispred ostalih.
„Andrija dolazi po tebe?“, pitala me je šapatom. Klimnula sam glavom potvrdno i ugrizla se za donju usnu od nervoze.
„Biće sve u redu“, rekla je i svom snagom pritisnula usne na moj obraz.
Disanje mi se ubrzavalo svakim korakom, a dlanovi su mi postajali vlažniji. Bila je to pozitivna trema, puna želje. Kaća, koja je nastavila da korača tik uz mene, pričala mi je nešto, valjda savete šta da kažem, uradim. Nisam je slušala. Nenamerno, jednostavno su se svi zvuci oko mene utišali.
„Vidimo se, Jovana“, jedva sam čula kako mi više njih prigušeno govori. Otišli su u drugom smeru, a ja sam nastavila da koračam ka Andriji. Stajao je naslonjen na svoju ladu i gledao ka meni. Na sebi je imao maslinastozelene pantalone, koje su delovale kao da su za broj ili dva veće, i belu široku majicu. Njegova svetlobraon kosa se presijavala na suncu, pa se pojavio po neki plavi pramen. Nasmejao se širokim, naivno dečijim osmehom.
„Pa ćao“, rekao je i odvojio se od kola, napravivši nekoliko koraka ka meni. Njegove pune usne su dotakle moj obraz, a ruke se našle oko mojih ramena. Uvek me je grlio tako zaštitnički. Ili možda stvar nije bila u položaju, već kako je njegova blizina činila da se osećam. Udahnula sam duboko, da što bolje osetim njegov miris. Nikada nije nosio parfem. Majice su mu mirisale na omekšivač za veš. Ali ja sam volela miris njegove kože – kao rajsko voće koje niče bez semena.
„Koliko je prošlo, dve godine?“, odvojio se od mene i pogledao me u oči. Imao je večito tužni pogled, čak i kada bi mu se oči zacaklile od smeha. Zelene, boje smaragda. Trebalo mi je nekoliko sekundi da se saberem i shvatim da me je pitao nešto.
„Dve godine“, potvrdila sam.
Otvorio je vrata automobila i tek tada sam primetila kako se boja poklapa sa bojom njegovih očiju.
„Nisu neka, ali se kotrljaju“, rekao je nakon što smo oboje seli u auto.
„Dobra su, udobna“, odgovorila sam i zavalila se u pocepana kožna sedišta.
Okrenuo je ključ, jednom, drugi, treći put i tek onda uspeo da startuje mašinu. Bio je to hrapav, glasan zvuk.
„Kalemegdan?“ Potvrdila sam. Složila bih se sa bilo kojim mestom koje bi predložio, ali Kalemegdan mi je svakako bio omiljen. Pričali smo… O tome kako je diplomirao i traži posao. Imao je velike planove, da bude slavni reditelj. I kako planira da se bavi nekim sportom, verovatno nekim borilačkim. Kao usput je pomenuo da nije više sa onom devojkom. Nije joj rekao ime, ali bilo je jasno da misli na onu koju je izabrao umesto mene pre dve godine. Nisam bila ljuta na njega zbog toga. Bila sam klinka, koja je želela, ali nije umela ni da mu uzvrati poljubac. Dok smo se ljubili, ja sam nervozno razmišljala šta da radim usnama, a šta jezikom. Slavica je bila starija i od njega, a kamoli od mene. Njena zrelost mu je više pristajala. Nije bila lepa. Bila je sićušna i niska, što je nekako išlo uz njega, njegov niži rast, jer je pored nje izgledao viši. Od mene je bio viši tek nekoliko centimetara. Imala je čudan nos, pretanke usne. Želela sam da bude lepa. Želela sam da bude boginja kako bi mi bilo lakše što ga je ona dobila. Ali bila je samo prosečna. I ja sam njemu pričala o sebi. Kakva mi je bila maturska haljina, da sam primljena na Filološki i da i dalje želim da budem pisac. Kao usput sam pomenula da sam sama, da nisam ni sa kim u vezi i da mi je drago što je nazvao.
Nisam mu rekla to, ali za te dve godine nisam imala nijednog dečka. Nije da sam ga čekala, samo niko nije mogao da mi se svidi.
-
Groznica
400 rsdПАБ. КАРДИФ
Паб.
Центар Кардифа.
У мојој глави the picture:
You are drinking Brains;
Brains Bitter Smooth…
Everything is quite understood;
Све је чудесно;
The people are very kind
Владају се пристојно…
А ти јарко сијаш
И тамо,
Оним сијањем
Што га добро знамо.
И можда мисле
Да од пива светли
Тај поглед
Који волим нежно;
А не схвата,
Не зна и не види
Тај свет пивски,
Учтив и љубазан,
Да ти око
Светлуца шашаво
Сањајући
Наше пенушаво!ГРОЗНИЦА
Моја млада драга
Лежи у грозници.
Pontiac Fever,
Воли да јој тепа
На енглеском,
Језику Шекспира
И каубоја.Моја млада љубав
Очајна је, лежи
С Понтијаком
(Манијаком, шта ли?)
Место са мном
И српским језиком
Што по њој лута.Моја муза, љубав
Млада лежи. Огледа се;
Запомаже, не зна
Лаж зрцала.
(Како је лепа, зна
Истина ока!)ДАЉИНА
Бештија се
Развукла:
Њен реп – до тебе,
А глава мени;
Дуж њених леђа
Путују поруке:
Наше речене
И неречене речи
(Лек што може
Само да залечи).Ипак,
Обрни-окрени
И све у свему,
Преварисмо сиву
Дугачку звер
Што се бестидно
Прућила
Између нас двоје
У нашем принудном
Посту;
На њој, збуњеној,
Налазимо се
Као на мосту.НАЛАЖЕЊЕ
Вук
У посеченој шуми
Изгубљен лута
Опрезно прилази
Кладенцу
Режањем тера
Стварност и друге
ДемонеВук
Збуњен чистином
Посечене шуме
Тражи помоћ
Месеца
А пут показује
Зелено небо
ОчијуВук
На извору пије
Време стаје
Напојен крај извора
Лежи
Успаван небом
Зеленим очима
АнђелаГЛЕ, НАД ОВИМ ГРАДОМ ШТО НЕ СПАВА
Враћам се после причања у етар,
И лутам, подмирен, неки километар.И гле, над градом што никад не спава,
Црвене се твоји образи и глава!Док небо румени и град грли роса…
Је ли то зора или твоја коса?Док чекам зелено, промет да укочи,
И у семафору видим твоје очи.Ни буку мотора не чух тога јутра:
Музика твог смеха штити ме изнутра.А и тај ветар, што се са мном њуши!
Није реч о ветру – већ о твојој души. -
Amigdala
400 rsdAPRIL 2012. KLINIČKI CENTAR, NEUROLOGIJA
Moj krevet je do prozora, pa mogu da vidim ulicu. Tek sam došla, smestila torbu ispod kreveta i čekam. Ne podnosim čekanje. Uvek su mi govorili polako, biće sve u redu, samo moraš da budeš strpljiva. Teško podnosim strpljenje. Glava mi trne od straha, mislim na tatu. Kako je njemu bilo. Još uvek mi je miris njegove pidžame u nosu. I njegov krevet je bio blizu prozora. Okreneš glavu i vidiš nebo, vidiš ljude, život. Sećam se koliko je bio hrabar i dostojanstven a ja… Miris vlažnih maramica me i danas asocira na smrt. Stalno sam mu brisala čelo. Nisam znala šta ću drugo sa rukama. Ceca i ja sedimo pored njegovog kreveta i dolazi jedna crnokosa devojčica koja gleda u mog Vitu i smeje se. I on se njoj smeje. Krenu mi suze, ali ne smem da plačem. Nije fer. Idem da operem ruke. Gledam se u ogledalu. To uvek radim kada mi pođu suze. Pogledam se i kažem sebi: „Nemoj”. Ceca i ja mu masiramo noge i on zaspi. Gledam u Cecu i njen uplašen pogled. Vidi joj se umor na licu. Tata se probudio i kaže:
– Sanjao sam da sam u Boru.
Opet mi trni glava, ali širim lice u osmeh. Sledećeg dana posete nisu dozvoljene. Sreda je. Ulazim u zgradu VMA samo na pola sata. Tata me gleda, pogled mu je fokusiran oko moje glave. Čini mi se da vidi neka lica i događaje moje budućnosti. Iscrpljen je. Kaže:
– Zašto dolaziš? Nemoj da se mučiš.
Zauzmem isto mesto pored njegovog kreveta i ćutimo. Trudim se da mi mozak brže radi i naprežem se, moram da pričam o nečemu sa njim, nemam mnogo vremena. Opet ga brišem maramicama koje mirišu na smrt. On drhti od bolova. Kaže:
– Majo, moraš da ideš na posao. Opet nisi na poslu.
Moj Vita, to divno biće, i u ovim trenucima misli na mene a ne na sebe. Dolazi medicinska sestra i kaže mi da moram da napustim sobu.
– Tu je neka delegacija, pustila bih vas duže, ali imaću probleme.
– U redu je, odgovaram joj mehanički. Razumem.
Ljubim tatu u čelo, on se ljuti i kaže:
– Prljav sam, nemoj. Pita me: Margita, je l’ je ona još uvek tu?
– Jeste – kažem.
Suza mu se sliva niz levo oko i kaže mi:
– Majče, ne mogu da se javljam na telefon. Nemoj da se ljutiš.
– Zašto bih se ljutila, Vito?
Vidim ga kako pokušava da ostane priseban i pozdravlja se sa mnom. Izlazim iz sobe, ulazim u lift i ne znam ni da li nešto više osećam, ne znam više ništa. Ogromna rupa mi je u grudima i intuicija mi govori da više nikada neću moći tu rupu da popunim. Da li je to deo mene koji odlazi sa mojim Vitom, ili je to bol koji se nagomilao pa mi treba jedna velika lopata da sve to počistim? Divim se ljudima koje gledam, kako stoički podnose smrt i puštaju svoje najdraže da odu. Ja to nikada nisam naučila. Izlazim iz te zgradurine i odlazim sa Cecom kući. Svraćamo u hram da zapalimo sveću. Počinje kiša, tata voli kišu. Dolazi noć, kreću još veće mentalne borbe u mojoj glavi. Ne drži me mesto, hoću negde da pobegnem a ne znam gde. Strah me lomi. Hoću u svoj stan. Biću dobro, neću biti dobro. Čika Viden mi je pre neki dan rekao: „Majče, niko još rak nije preživeo”. Ta rečenica izlazi iz jedne police mojih misli. U glavi mi je sve izmešano, postajem opsesivna, sva treperim. Taj mali Cecin stan uvek mi je bio utočište. Noć nikako da prođe, tada sve postaje izražajnije, bolnije, rupa u grudima mi je još veća i puni se crnilom. Stalno se gledam u ogledalu i u očima tražim tatinu dušu. Imala sam nadu da će hemoterapija da mu bude data i da će se desiti čudo. Sada se samo nadam da će mi neka sila dati snage da izdržim sve što me čeka. Da budem dostojanstvena. To se uvek traži od čoveka. Budi na visini zadatka. Nemoj da budeš emotivna, to je glupo. Emotivci nisu zanimljivi. Teško nastavljaju dalje, nema se vremena za suze. Moraš da odrasteš. Imaš 35 godina. Nemaš ni voljeno biće više, nemaš dete, mnogo si neozbiljna, Marija. Noć je. Treperim, malo spavam, pa se probudim i drhtim. Ide mi se u neku drugu dimenziju, spavala bih ispred zgrade VMA da budem bliže tati. Plašim se, opet me lome misli, strah, neizvesnost.
-
Odraz isprazne stvarnosti
500 rsdBABA SA SJEKIROM
– Trebali ste nas pitati, sve bismo vam objasnili – pjeni se moj pretpostavljeni.
Unosi mi se u lice, napada me dahom koji upozorava na bolest unutarnjih organa.
– Najviše volim sam potražiti odgovore – ne izvlačim se i ne lažem.
– Vama nedostaje korporativne kulture – direktor se hvata fraze, svog omiljenog oružja.
Uključujem obrambeni sistem, podižem štit, više ne slušam. Mislima bježim u djetinjstvo. Gledam kroz prozor: livada pred bakinom kućom plavičasta je od preostalog ugođaja noći. Rano smo ustali, spremamo se na žetvu. Sunce se još nećka. Zapara i težak miris masti tjeraju me iz kuće. Baba je užarila peć, već razvukla pitu. Tijesto visi preko uglova stola, a još se ni muhe nisu pokrenule. Jurim niz kamene basamake. Hladim tabane orošenom travom, trčim prema kokošinjcu, puštam živinu. Otvaram vratašca nastambe, čujem lepet krila, osjećam kandže na svom tjemenu. Rukama štitim lice. Pod udarcima kljuna po vratu i golim ramenima, vrištim, pištim kao svirala.
– Ej, boljća te izjela! – stiže spasonosni urlik. Moja snalažljiva baba lijevom rukom skida pijetla s mene, pritišće ga o panj i zamahuje desnicom u kojoj se, gle, stvorila sjekira. Krv obezglavljene peradi prska po mom licu. Četiri planinska vrha, četiri šiljate strijele pobodene u nebo, okreću se oko moje glave.
– Anarhistički individualizam ovdje ne trpimo. Morat ćete razvijati osjećaj pripadnosti kompaniji – gazda neumorno sere.
– Ja pripadam samo sebi, svojoj obitelji i prijateljima – bezobrazno sam iskren.
– E, pa sad bi stvarno bilo dosta! – obrazi moćnika žare se u nekoliko nijansi bijesa.
Nervozno se uspropadao prostorijom, prilazi stolu i nešto piše. Začas, u koracima donosi dva papira, u svakoj šaci po jedan. Kao krilima, maše mi njima pred očima.
– Javite se s ovim tajnici! – promuklo kriješti. – Ovdje vam je odluka o oduzimanju varijabile i potpisano rješenje o otkazu. S kratkim obrazloženjem.
Odjednom, vrata ureda se otvaraju i u odaju, dubokim gazom, ulazi moja baba Stamena. U desnoj ruci drži blistavu sjekiricu, odlučna je u namjeri da zaštiti svog ljubimca.
– Ti li ćeš mi na unuče, čuma te ubila?!? – prijeteći poklik pokojnice pretvara direktora u zamagljenu, drhtavu konturu.
-
U zagrljaju purpurnih kiša
400 rsdMOLITVA ZA DEČAKA
(Leu, Anđelu prerano slomljenih krila)
Kristalni kamen pod glavom.
Srebrnim voskom zalivene ruke
Sklopljene u strelu ka Nebu
Govore tiho samo tri slova
I ne prestajuTri nezrela nežna nara
Prerano spala sa drveta Života
Posadih u čvrstu Zemlju duboko.
Kopam noktima do prve topline njene utrobe
Da zrna ponovo život udahnuSunce se do njih ne probija lako.
Prljava voda muti bistre crvene reke
Koje nevešto vijugaju kroz tuđe korenje.
Vazduh je gust kao nenaraslo testo
I nečiji prsti ga oprezno oblikuju.Pa šta ako su prerano pala na tle?
Ispod ovog krvavog Neba
Svi smo se rodili prerano
Čekajući za život neka bolja vremena
Koja nikada nisu došla.Jačim od Sunčevih zraka
Odlučnijim od toka bistre vode
Čvršćim od volje stoletnog korenja
Dušama njihovim ja pevam
Grlenu pesmu Nade i ŽivotaJer bolje ne umem.
Za razliku od nas
Nedostojnih neznalica u skupim odelima
I brzim automobilima
One će nepogrešivo umeti da odluče
Šta im je činiti.Otići
Ili ostati
A spasiti se.Blago njima.
ČEKANJE
Baš mi je nešto bilo do snega
Sada
Kada mu je vremeDošao je
Pa sve nekako opet mislim
Možda ćeš i ti ipak doći.Već kasniš uveliko.
Čekanje je tužna reč
Kada čekaš ono
Što nikada stići neće.Ovo čekanje tebe
Ne liči ni na jedno dosadašnje čekanje
Nečega ili nekoga
Ko neće doći.Jer ne dođeš li
Doći ću ja.I onda neće biti važno ko je došao
Zgrejaćemo ruke
U očima koje su se sačekale.Možemo prvo da nahranimo sve ptice i sve ribe.
I one nekoga čekaše
Jednako gladne i smrznute
Kao duše naše
Čekajući snegove
Kada im je bilo vreme.Vreme je!
Za nas.
Da padnemo
Odživimo svoje
Istopimo se.
Nestanemo.Makar malo da gorimo u večnosti koja neće potrajati.
Tik
Tak
Tik
TakOde život
Čuješ li?* * *
Pesma je tu.
U zimi preobučenoj u proleće.
U zadimljenoj sobi sa dvadeset prozora.
Dogoreloj cigari na buretu baruta.
Na četvrtoj žici gitare.
Polupunoj čaši bez otiska karmina
Boje nepečenog mesa.
Niotkuda navrloj neizgovorenoj rečenici.
Ponovo udahnutom dahu i izdahnutom olakšanju.
U onom negde zaglavljenom
I ovom slobodnom novom danu.
U nekoj daljini koja je ponekad nikada bliža.Pesma je tu.
I kako je dobro!BEZ TEBE
Ne udišem vazduh danju
Jer zivim samo noćuNe sklapaju se oči
Jer samo tebe videNe koračam ulicama
Jer ne tražim tvoje korakeNe dodirujem vreme na satu
Živim unazadNe jedem više hleb
Želudac koji plače ne variNe gledam više u sunce
Otopilo led na obrvamaI ne pišem više pesme
Mrtve ruke ne drže olovkuNe volim te više
Spomen kamen ogoljena* * *
Želeli
Pa ne doželeliTražili
Kod očiju slepiMolili
Al’ ruku vezanihPlakali
Kišu suza kamenihSnevali
Tuđih snova koprenuZaboravili
Otrčali od pametiOpraštali
‘mesto Boga uzaludProživeli
Živeo ti meni -
Civilizacije novih masa
600 rsdVIRTUELNI NOVAC I FORMIRANJE NOVIH MASA
Pojavom – krajem XX veka, virtuelnog SOFTVERSKI – APLIKATIVNOG novca – novca softverski umreženih berzi (izvorišnih „matičnih ćelija“ VLADARA novih masa), MERE ČOVEKOVE VIŠE VOLJE, opšta – viša fiziognomika sa kojom započinje kontrola globalne svetske privredne aktivnosti, ali i sve prateće čovekove ezoterije. Virtuelni novac je viša fiziognomika nemerljive – virtuelne vrednosti – vrednosti višeg čovekovog neodređenja sa kojom čovek započinje redove svojih nadolazećih civilizacija.
Sa virtuelnim novcem kao „krvi“ novih masa započinje uporedni tok – u jednom biću, morfologije starog istorijskog čoveka i više fiziognomike čoveka nove-više volje. Jedna paralelna procesna sistematika – jedna savršena „paralelna“ funkcionalnost – nestajućeg i nastajućeg u uporednom toku, toku kojim započinje konačni čovekov vrednosni prevoj.
Opisanom sistematikom višeg neodređenja, preustroja – funkcionalnog čovekovog preutemeljavanja koja se odvija kroz „nultu“ civilizaciju novih masa – današnji neoliberalizam formira prelazni čovek višeg neodređenja koji svojim beskonačnim tokom hodi ka završenom čoveku – čoveku savršenog racionaliteta simbolički čoveku kao aplikativno-virtuelnoj višoj fiziognomici – čoveku biidegnomu kroz koga započinje tok „krvi“ višeg takta i neodređenja pobuđen neodređenjem virtuelnog aplikativnog novca).
Novi čovek – novih masa u nastajanju – tako postaje programibilna fiziognomatska neodređena „aplikacija“ – jedna živa softverska platforma kojom „teče“ virtuelni – aplikativni novac, novi – i jedini vladar civilizacija u nastajanju – civilizacija novih masa.
Novac je, uistinu – i oduvek kroz sve stare mase, od nastanka prve papirne banknote, bio čista i nepatvorena „čovekova mera“, mera njegovog života, jasni kauzalitet u kome se čovek uvek mogao „izmeriti“ i „kroz“ koga se mogao odrediti prema onome drugome do sebe. Sa virtuelnim – aplikativnim novcem, započinje potpuno novi kauzalitet višeg neodređenja – odnos čoveka novih masa i njegovog „novog“ – virtuelnog novca. Neodređenosti VIRTUELNOG NOVCA čini „meru“ novog čoveka – čoveka novih masa, i to neodređenjem same čovekove više volje, najkompleksnijeg i najpreuzbuđenijeg čovekovog bića do sada.
Čovek aplikativno-virtuelnog novca se tako preustrojio, svojom višom voljom i njenim novim tokom i višim taktom u višu fiziognomiku – biidegnomiku – formu koje JEDINO SPOZNAJNO SAVRŠENSTVO zapadne funkcijske-diferencijalne matematike može odrediti.
Sve drugo – što bi pokušalo da zameni savršenstvo diferencijalne neodređenosti kojom se jedino dostojno može opisati uspostavljeni tok čoveka novih masa, funkcionalnost viših redova koja se u svome završnome Koši-Rimanovskom obliku – svojom simbolikom savršeno poklapa sa tokom nadolazećih novih masa, izgleda vrednosno jadno, a tako danas upravo izgledaju sistemske društvene i humanističke nauke „koje misle da se bave“ čovekom.
Tako sistematika toka biidegnoma – čoveka novih masa – prestaje da bude prosta i određena funkcionalnost, linearizovana funkcionalnost dva parametra – čovekovog duha (straha) i njegove istorije, sistematika koja se sa informatičkim – nultim čovekom novih masa „ugasila“ kao potpuno nefunkcionalna besmislica, za čoveka koji se uspostavlja kao fiziognomika više – diferencijalne neodređenosti u čoveka novih masa.
-
Postoje mesta
500 rsdPRVI DEO
Otvaram polako kao što jutro čini dragocenu škrinju od svetlosti i sna, od boja sazdani prostor, i čekam. Čekam na znak svojih misli. Koliko će samo nevažnih stvari da prođe preda mnom pre nego što svoje telo ostavim po strani, pre nego što ostanem sam, potpuno sam: bez dlanova i bez lica, bez svojih očiju naviknutih na svetlost i na pokrete. Tek potom, u mraku i mirovanju, bez ikakvog straha, tonem u vrcave naslage i počinjem da mislim: o dahu što me pokreće i bodri i naizmenično se pretvara u hranu i u sliku.
1.
Laganost! Laganost u pokretima, u procesu razmišljanja, u donošenju odluka, u postavljanju stvari na njihova mesta, u saodnošenju sa okolinom. Polako, što ne znači usporeno, nego lagodno, bez opterećenja, lepršavo, skladno i onda kad se među ujednačene poteze potkrade munjevit pokret. Svaki problem na putu, sve što treba savladati u kretanju neka klizi, kao po inerciji, s jednakim ritmom, praćeno istim udarom damara: kad pustiš korak da ga ne osećaš ni na ravnom ni na uzbrdici. Laganost, s elegancijom koju poseduju samo retki igrači. Baš laganost, lakoća i elegancija! U primanju lopte, u njenom vođenju i prenosu u protivničku dubinu, u trenu kad se upošljava saigrač ili šutira na gol, ali jednako pre i posle toga, u pokrivanju terena i „radu” bez lopte. Ne bez znoja, ali nikako sa zadihanošću koja guši pluća i slama srce, s grčevima od nagle promene ritma, od pogibelji i prenapregnutih pokreta. Te laganosti ima u onog ko zna kuda će i šta hoće, ko vidi cilj i zna da do njega treba stići kroz mnoštvo prepreka i kad se čini da je unedogled prazno; ko zna da uživa ostavljajući ih savladane, po redu, jednu po jednu iza svojih leđa. Bezglavi se kupaju u znoju, iscrpljuju do pucanja u lomatanju od jedne do druge prepreke na putu; ne vide proces pred sobom, nego se satiru na svakoj fazi celovitog niza, menjaju položaj, pogled, misao, pokrete, strategiju – u magli im je situacija posle svakog poteza ili trenutne kombinacije; mutno im je u glavi. Tako idu kroz život, kroz parkove i gradska naličja, kroz svakodnevicu prepunu trik-majstora sa „rezervnih” klupa. Laganost je dugotrajna, tiha voda koja „nevidljivo” radi, efektnije, celishodnije od svake bujice. Najduže se pamte noći tihe, za samotnim stolom periferijske gostionice bez sata; najbolje je ono prijateljstvo koje nema znojave prelome ni škripe kostiju u svom trajanju, bez šavova i bez lepka između deonica u nizu. Ljubav u laganosti – najlepša je. I smrt, kad dođe, što dođe za stolom u bašti, pod hladnjakom, kraj šoljice s kafom i s nedopušenom cigaretom među prstima, ili te iz života izvede u snu. U ruci snimatelja od dara, filmska kamera poseduje laganost od koje se nadima srce posmatrača.
2.
„Natural SC Auditorijum” na Univerzitetu Mičigen u En Arboru; petak, 17. decembar 2010. godine, negde oko 19:00 sati. Utišali su aplauzi iza prethodne dve projekcije iz programa „Studentskog festivala kratkog filma”, utihnjuju sad šapati u sali; prestaje šuštanje zimske odeće, škripa naslona, listanje festivalskog programa u crno-beloj štampi; svetlost opet lagano trne u visokom svodu, kao kod ubrzanog zalaska sunca. Nema jarke svetlosti ni na velikom platnu u koje se, po treći put večeras, uliva levkasti snop iz šumnog projektora u pozadini sale; ni boja makar kakvih, kao da nema, tek umbra i slutnja zelene.
Obična, stara, već zarđala ograda oko pustog objekta ka čijem se vrhu, sve uokrug, uspinje „nezainteresovan” pogled objektiva. Bez i najmanjeg podrhtavanja, usmerena upravno na osnovni pravac kretanja, kamera klizi duž rešetke od uspravnih šipki u beskrajnom nizu. Ali, između tih oblica, čiji se razmak u ogradnom sklopu postepeno gubi i prazna se pozadina sve više magli, vidi se – laganost to dozvoljava – sve što zainteresovano oko želi da vidi: neprekinute igre, boje, slike zaustavljene u trenutku svog postanja, lica… Kamera jednako „klizi”, mada je utisak drukčiji, da je znatno brža, na svakom zaokretu kod prelaska s jednog na drugi nivo pri usponu ka vrhu zdanja. I sad je gore, na trećem nivou; zaustavlja se. Tu je devojčica s balonima, sama na prostranoj terasi, evo i mladića (nalik je Leu Mesiju i može mu biti vršnjak) koji joj prilazi s leđa i nežno stavlja ruku na rame; devojčica rastvara šake i diže ruke, uzleću u nebo razvezani šareni baloni. Kamera na kratko prati njihove žive boje u bezbojnom nebu, onda se spušta na nivo terase gde je sada pusto i opet bez boja. Jedna se sasvim nova buba mara lagano kotrlja preko vrpce od razvezanih balona koju iščezla devojčica beše bacila na beton, i nastavlja dalje prema otvoru pešačkog uzlaza na drugoj strani platoa. Zalepršali su načas krajičci bačene vrpce, lopta je odskakutala niz stepenište i nestala. Dok svetlo sa visokog svoda pritiče u salu, iz betonskosive s platoa terase izbija zelena, najzad je celo filmsko platno zeleno – travnato zeleno, iz kojeg klija uokviren natpis:
Remember level 3
by
Cile Calderon dos Rios Zivianto my brother Nemanja
-
U prolazu
450 rsdMI
Nismo svesni koliko
su nam putevi kratki.
Za jedan dan nebo će dobiti
hiljade i hiljade zvezda.Obožavamo sve ono
što nas kvari,
zaljubljujemo se u poroke
i veličamo ih.Blatnjavim stazama koračamo
i opet se radujemo.
Kameniti putevi nažulje stopala
stalno padamo.Zagrizli smo svi jabuku
otrov nam grize utrobu
od bolova posustajemo.
To su naše slasti.Putevi nam se završavaju
tamo gde bi trebalo da počnu.
Suze nam iz očiju naviru,
dok zvezde s neba pevaju.NE ŽELIM
Ne želim da pričam
kad ne mogu da mislim,
ne želim da šapućem
kad ne mogu da pevam.Ne želim biti tvoj
kad ne mogu biti njen,
želim biti sam,
ne želim biti ostavljen.Dikcija tvoga govora,
jezik tvog šaputanja
ostavlja me nemog
iza tvojih shvatanja.Ne želim da bude noć
kada je beo dan,
ne želim da budem sa tobom,
a ne želim da ostanem sam.Ne želim da razumem ceo svet,
dovoljan mi je jedan krug.
Nemam hiljadu puteva.
Imam samo jedan put.BIĆU ZEMLJA
Biću zemlja
u koju ćeš moći
da zasadiš
svoje oči
i posmatraš ptice
kako grabe
plodove iz mojih ruku.
Prosuću mora
po mojim dlanovima,
pustiću sunce
da ih isuši,
da nam pregršt života da.
Mi smo rođeni za lepe
stvari
ne za život pun spoticanja.
Mi smo rođeni
otvorenih očiju
ne da slepi tumaramo
i gradimo svet ispred
zatvorenih vrata.ČEKAĆU TE
I kada oni što čekaju
ne budu imali snage da čekaju,
ja ću i tada čekati.
Čekaću i kada mi čekanje dosadi.
Čekaću tvoj glas,
čekaću da saznam istinu
o tebi i sebi, čekaću u ime moje ljubavi
prema tebi.
Čekaću cele zime, i kad snegovi
okopne, i kada se proleće probudi,
i kada lišće na drveću pozeleni
i požuti, i kada mora proključaju,
i kada počnu bašte da se presvlače,
ja ću i tada čekati.
Čekaću i kad ptice iz mojih grudi
polete i ispišu tvoje ime na plavom oblaku.
Čekaću i kada moje oči naprave
malo jezero na dlanu. Čekaću da ti poklonim suze.
Čekaću i kad postaneš drugome senka,
kad budem ništa od čoveka.
I kada ti inje zaveje kosu,
i kada ti lice naboraju godine,
ja ću i tada negde u polumraku,
naslonjen na štaku,
čekati samo tebe.NOSTALGIJA
Meni nije dosta sunca
i rane jutarnje rose,
nije mi dosta ni cveća
iz bašte ispred kuće.Željan sam još neba
iznad moga grada,
pesme ptice
i prve prolećne kiše.Meni nije dosta osmeha
tvoga lica,
ni očiju koje punim
i one žarom gore.Osećam u grudima
ponos i ljubav se bore.
Vraćam se…
Nije mi dosta naše slobode. -
Do obala Goe
450 rsdKOD TOZU VAMPIRA – stajalo je na ovećoj, drvenoj ploči, ovalnog oblika, postavljenoj malo ukrivo, ispod krova drumske gostionice, trošne i zapuštene kao ničija raga. Iz odžaka se dimilo, a vrata behu blago odškrinuta, što bi trebalo da znači da je, nekim čudom, objekat još u upotrebi i da tu mogu da se okrepe putnici namernici, a ne da služi samo da privlači vrane i drugu i nebesku i zemaljsku gamad. Treba reći i da su vrata bila crvotočna i klimava kao babin zub, pa ako neko vidi sebe kao potencijalnu mušteriju, kao sad Rahela i Maks, nema mu druge nego da šmugne pored njih, ne dotakavši ih, inače teško njemu, ako se zaljuljaju, pa mu se, ne dao Bog, svale na glavu svom svojom težinom i teretom vremena koji nose. Kao i obično, na kraju dođe ono najzanimljivije: nečija ruka, očito nesvikla naročito da se služi pisaljkom, po sred te tuge od vrata upotrebila je kredu, ne baš na najcelishodniji način, ali nema veze, kad se čovek malo udubi u tu stvar, posle izvesnog vremena dešifrovaće šta je pisac hteo da kaže, a tamo je stajalo:
DOMAĆA KUINJA! NAJBOLJŠA VINA! PIVO I RAĆIJA!
Pendžera bezmalo kao da nije ni bilo, naime tako su lepo bili održavani, sticao se utisak, da brat bratu ima jedno pola veka kako unutra nisu propustili zračak svetlosti.
Sudeći po takvom, nimalo impresivnom spoljnom utisku, koji je, razumljivo, naše junake ostavio bez teksta, to svratište bismo s pravom, umesto rage, što je stvarno neprimereno, mogli nazvati čađavom mehanom, možda baš nalik onoj iz pesme, jedino što ova nije bila na kraj sela, ali to je sad najmanje važno, a što se tiče glava nečešljanih možemo se kladiti da u bilo koje doba dana ili noći takvih ovde sigurno nije manjkalo na broju.
Naši junaci, Rahela i Maks, koje je već dobro bila spopala glad, gledali su u čudu gde su došli, pitajući se da nisu možda upali u neku pukotinu u vremenu i skliznuli jedno dva veka nazad, u prošlost, kad su ovakva mesta bila na glasu po hajducima i drumskim razbojnicima, koliko i po dobroj kapljici. Onda se još jednom pogledaše, da su vernici, sigurno bi se prekrstuli pre nego što su kročili unutra, ovako, slobodno možemo reći, ušli su na sopstvenu odgovornost. Pritom, pošto su oboje bili šlank, nisu imali nikakvih problema da, okrenuvši se bočno, provuku unutra i bez najmanje ogrebitine.
No, pre nego što nastavimo priču, možda je najbolje da poslušamo kako će svoje prve utiske iz „TOZU VAMPIRA“, dva dana kasnije, Rahela opričati svojoj Jaci:
– Jaco, moraću jednom da te odvedem tamo da se i sama uveriš kakav je to budžak. Kao da su tu snimali onu čuvenu scenu iz „Skupljača perja”, kad ono Lepi Bora lumpuje, a srča leti na sve strane. Trebalo nam je nekoliko minuta da se probijemo kroz guste kolutove dima, koji je štipao za oči poput otrova za komarce, da bismo stigli do jedinog plavo-belog kariranog stolnjaka koji je još bio slobodan i koji, kao da je na nas čekao. Taj stolnjak se jedva nekako držao na četiri trošne, rasklimatane noge, isto kao i ostalih petnaestak njegovih dvojnika; bio je isflekan, pogužvan, tu i tamo po koja rupica kao otužni beleg prohijalih dana i noći, otprilike na sredini čamila je glomazna metalna pepeljara, a u pepeljari je bilo nekolko opušaka. Sve druge stolnjake, odnosno stolove, okupirale su možeš misliti kakve face, i što se izgleda tiče i u kakvom su uzaludnom stanju bile. Zidovi prekriveni potamnelom drvenom lamperijom sa koje je lak bogzna kad ispario, a sa njih, oivičena masivnim ramovima kakve danas možeš videti samo još na buvljacima i na nekom ovakom mestu koje je i bog zaboravio, gledala su ozbiljna lica Svetog Marka koji ponosno ubija aždahu, vožda Karađorđa, Gavrila Principa i Slobodana Miloševića. Na kalendaru (ne videsmo iz koje je godine) retuširana do neprepoznatljivosti slika poluobnažene folk-dive, nikako da joj ubodem cenjeno ime, a znam, imala je nekoliko baš velikih hitova. I što je možda prvo trebalo reći, iz nekog ćoška ječalo je pusto tursko:
Oj, Selime, Selime,
voleo si dimije
prošla tvoja vremenaaa,
nema više hareemaa…Srpska egzotika, Jaco, šta da ti kažem. Sve vreme mi se činilo da će svakog časa neki šaljivdžija, svejedno vrag ili Gospod, da učini da se mehana kao kakav avetinjski splav iz nekog prastarog horora, otisne i zaklizi dole niz obližnji Dunav i da to niko živ ovde ne bi primetio, čak ni kada bismo, uz malo sreće, stigli do Crnog mora.
-
Naslednici vremena
400 rsdNA PRIMER SANJAMO
sanjamo različite simbole slobode
evo na primer
ždrepca crne boje
da upija toplotu i svetlost suncaevo na primer
sanjamo mir i
na primer
na crnom ždrepcu
umesto grive
zastava lepršasanjamo
na primer
da je došlo to vreme
da sedimo ispod drveta i
bavimo se samo
pesmama
kao slobodomPESMA OBLIKA
voda je oblikovala kamen i
o tome
ne pišemo pesmeto je pesma vode
koja oblikuje kamento je pesma snova
koji oblikuju
životMAJAKOVSKI NA KIŠI
oblaci istresaju
iz džepova pantalona
revolucionarne pesmepločnici ih
nama u čast
pojačavajuprolaznici
zaneseni ritmom
ne slute da će ovaj dan
trajati vekovimaKAD SLOBODA DOĐE
jednom
kad sloboda dođe
dolaziće i proleće
sa jednom lastom
jednim osmehom i
jednom pesmommi ćemo
kada sloboda dođe
biti slobodni
kao proleće
kao jedna lasta
kao jedan osmeh
kao jedna pesmakoju pišemo
mi
sadaMI GRADIMO
nećemo završiti naš svet
jer znamo
savršenstvo se ne završava
ni oblicima
ni trenucimadrvo po drvo
reč po rečmi gradimo
svakog danasvet savršen
zato što nije završen -
KK KOSOVO POLJE 1978-1999.
500 rsdPOČETAK
Kosovo Polje prigradsko naselje Prištine, koje krajem osamdesetih godina prošloga veka izrasta u opštinu, nalazilo se na desnoj strani reke Sitnice i predstavljalo je glavnu železničku raskrsnicu na Kosovu i Metohiji. Svako ko je iz Prištine i okoline putovao vozom morao je doći do Kosova Polja i krenuti ka željenim destinacijama.
Nastanjeno je većinskim delom Srbima i Crnogorcima a manjim delom Romima i Albancima. Kosovo Polje nastaje kao železnička kolonija krajem 19. veka da bi svoj procvat imala između dva svetska rata kada su ga naselili kolonisti koje je država privukla. U samom početku, dok naselje nije zaživelo, bilo je veoma teško jer je teren gde je nastalo Kosovo Polje bio pun šipražja, pruća, puteva koje su sami kolonisti gradili i raščišćavali i od svog mesta tokom godina napravili važnu železničku raskrsnicu i čvor gde su se ukrštali putevi Beograd – Skoplje, Niš – Peć – Prizren.
Sve do čuvenog ustava 1974. godine u Kosovu Polju je 95% stanovništva su činili Srbi i Crnogorci, nakon donošenja tog ustava koji je bio početak kraja Srba i Crnogoraca na Kosovu i Metohiji demografska slika počinje naglo da se menja kako u samom Kosovu Polju tako i na celom Kosovu i Metohiji.
Već na obodima Kosova Polja počinju da niču albanska naselja da bi samo 16 godina od donošenja ustava, 1990. godine u Kosovu Polju i njegovoj okolini živelo blizu 4.000 Albanaca, od 15.000 ljudi.
Sedamdesetih godina dvadesetog veka a naročito od 1981. godine i početka demonstracija, prvo studentskih kako su oni pokušali da zamaskiraju svoje namere da Kosovo i Metohija prvo postane republika a potom se i otcepe od Srbije i Jugoslavije, Albanci prvo periodično a potom svakodnevno, kako po većim gradovima Prištini, Peći, Kosovskoj Mitrovici, Gnjilanu, Prizrenu, Đakovici, tako i po manjim mestima vrše napade na nealbansko stanovništvo u fizičkom i u psihološkom smislu.
U periodu sve do 1989. godine sva vlast na Kosovu i Metohiji je bila u rukama Albanaca i niste imali kome da se žalite. Kosovo Polje je tada bilo i možda na najvećem udaru separatista jer je bilo trn u oku kao većinsko srpsko a nalazilo se na jako bitnom čvorištu koje smo opisali, i kroz njega je prolazio magistralni put ka Peći.
U tom i takvom okruženju omladina Kosova Polja kao uostalom i sva omladina nealbanskog porekla na Kosovu i Metohiji nije imala prevelikog izbora za zabavu i razonodu. Omladina Kosova Polja se okupljala u domu kulture „Braća Krajinović“ gde su se održavale čuvene igranke ili na betonskom terenu u sklopu škole „Aca Marović“.
Kosovo Polje je već imalo svoje Sportsko društvo a najistaknutiji predstavnici su bili Fudbalski klub i Atletski klub koji je imao veće ime i bio poznat i van prostora Kosova i Metohije. Da bi mogla da se uključi u sport i druga omladina Kosova Polja koja nije bila talentovana za pomenute sportove razmišljalo se da se oformi još neki klub u nekom drugom sportu.
Prva ideja da se napravi rukometni klub a tu je prednjačio Boro Rikalo je propala jer nakon poziva i apela da se prijave zainteresovani odziv je bio jako mali, pa se onda prešlo na ideju formiranja Košarkaškog kluba jer je dosta omladine nakon onog čuvenog osvajanja zlatne medalje 1970. godine na Svetskom prvenstvu u Ljubljani bilo inficirano košarkom. Te su tako i u samom Kosovu Polju na svakoj banderi nicali improvizovani koševi.
Tako da je ideja o košarkaškom klubu odmah bila prihvaćena i odziv je bio veoma veliki. Najveće zasluge oko osnivanja kluba idu Miodragu Migi Samardžiću, Milovanu Raduloviću, i Milošu Šejatu koji su bili i zagovornici te ideje a bogami su i debelo povukli i na kraju uspeli da pobede birokratiju u Prištini i na Kosovu i Metohiji koja ih je na svakom koraku saplitala i pokušavala da onemogući u svojoj nameri. Ali ljubav prema košarci i prema stvaranju svog tima bila je jača i na kraju posle mnogo muka, mnogo priložene dokumentacije dato je zeleno svetlo da klub može da se osnuje.
Osnivačka skupština održana je u Domu kulture „Braća Krajinović“ gde je izabrano i prvo rukovodstvo kluba i prvi trener KK Kosovo Polje je bio Svetislav Jovanović Tisa, nastavnik fizičkog vaspitanja.
Petar Šejat i Milovan Radulović su se već bavili košarkom jedan je bio u Elektrokosovu, drugi u Prištini i njih dvojica su bili ti koji su ostale edukovali košarkaškim pravilima i načinom igre. U prvo vreme ceo tim je bio sastavljen omladinom iz Kosova Polja. Prvi igrač koji je došao sa strane tačnije iz Prištine (kad kažem sa strane misli se na geografski pojam ne na košarkaški klub) je bio Sreta Zakić.
Prvu sportsku opremu su uzeli u prodavnici „Sport“ bele triko majice, šorceve i komplet brojeve koje su peglama na triko majicama lepili. Te godinu dana kasnije kada se klub malo organizacijski stabilizovao uzeli su zeleno bele prugaste dresove.
vić, Mića Radulović, Vukotić, Lepović, Damjanović, Milenković, Dušan Mladenović Kardaš, Trener Svetislav Jovanović. Čuče Slavko
Kao domaćin Kosovo Polje je prve tri sezone dok se košarka igrala na otvorenim terenima odigrala upravo tu na tom igralištu Osnovne škole „Aca Marović“ a svlačionice su bile školske prostorije.
Tih godina je među svima njima vladalo drugarstvo, igrali su košarku iz ljubavi sa velikim entuzijazmom u želji da pobede, da njihovo Kosovo Polje bude ravnopravno sa drugim timovima da pokažu da i oni vrede. I pre i nakon utakmice bi se nastavilo sa druženjem a između utakmica su non-stop bili na terenu. Igrački kadar tih prvih godina se menjao, mnogi su odlazili zbog školovanja van Kosova i Metohije nasleđivali bi ih drugi ali žar i ljubav prema košarci i klubu nije jenjavala, naprotiv, rasla je iz godine u godinu.
Tombola koja je bila organizovana sveke večeri nalazila se pored Doma kulture „Braća Krajinović“ i ona je bila glavni finansijer tih godina „SD Kosovo Polje“ pa i samog Košarkaškog kluba. Oko tombole su najviše računa vodili Grujica Milenković, Mića Ivanović, i Veljko Odalović kako bi sve proteklo regularno i kako bi se privukao što veći broj ljudi jer od toga je i klub zavisio da li će opstati.
Na kakvim su sve terenima igrali, sa sa kakvim su se okolnostima suočavali košarkaši Kosova Polja, verujte mi, to je više za Riplijevu rubriku „Verovali ili ne“. Pamte se gostovanja u Podujevu gde bi, kada su košarkaši Kosova Polja trčali u kontru, deca sa biciklama uletala u reket domaćina. U Đakovici se nije igralo ni na parketu niti na betonu već na pločicama pa kada bi gosti poveli onda bi domaćin dovukao crevo i polivao teren pa bi košarkaši Kosova Polja popadali kada bi krenuli u napad ka košu domaćina. U Suvoj Reci bi nakon utakmice iako je domaća ekipa pobedila gomila navijača ostala ispred svlačionice kako bi još više zaplašila goste pa su oni morali da se probijaju kroz gomilu neprijateljski raspoloženih navijača kako bi došli do svojih automobila. O verbalnim uvredama, psovkama je izlišno govoriti jer su one bile deo tog navijačkog folklora, dešavalo se i to da je publika bila tik uz aut liniju pa bi se polovina igrališta domaćina polako sužavala jer bi navijači korak po korak ulazili u teren i pravili živi zid i tako gostima smanjili manevarski prostor. O sudijama i njihovim odlukama dovoljno je navesti primer iz 1979. godine kada je Kosovo Polje gostovalo u Peći ekipi Budućnosti, utakmica jako važna i bitna za sam vrh, odlučivala je ko će ići u viši rang, Prvu kosovsku ligu. Sudija, naravno, tokom utakmice izbacuje celu kompletno prvu petorku Kosova Polja Grujicu Marinkovića, Miću Radulovića, Zorana Rešetara, Milenka Milenkovića, Mišu Milunovića i opet je domaćin jedva na kraju pobedio sa dva poena razlike.
Ulaskom u Prvu Kosovsku ligu klub mora već da se polako diže na viši nivo, angažuje se kondicioni trener iz Atletskog kluba Kosovo Polje Rade Đurđevac i ide se i na pripreme kako bi ekipa što bolje se pripremila za prvenstvo. Prve dve sezone 1978. i 1979. godine liga se igra preko godine, prvi deo prvenstva u proleće, drugi deo u jesen. Tek treće sezone 1980-81. se igra od oktobra 1980. pa do maja meseca 1981. godine, ali to prvenstvo zbog sada već čuvenih demonstracija u martu mesecu 1981. godine a potom i oružanih sukoba u aprilu mesecu nije bilo ni završeno.
Od sezone 1981-82. Košarkaška liga Kosova prelazi sa igranjem u hale i KK Kosovo Polje i organizacijski a i igrački se podiže na mnogo veći nivo od dotadašnjeg, dobija se nova oprema, svilene trenerke, igra se u hali „25 maj“, u Prištini igrački kadar se drastično menja i klub počinje da sanja neke veće snove prvo u ulasku u Drugu saveznu ligu a potom i u Prvu saveznu ligu ali o tom potom.
-
Pričaj mi, more
450 rsdPo završetku grubih radova otputovala sam na kratko u Nafplio. To je bio moj drugi dom, ili prvi. Moj Nafplio, moja mala zvezda, moja sloboda – elefterija. Nije imao puno stanovnika, možda malo preko deset hiljada mirnih i vrednih Grka. Moj gradić je bio ušuškan u živopisnom Argolidskom zalivu, na samom zapadu Peloponeza. U našoj zemlji mnogi ljudi, većina njih, nikad nije čula za ovaj grad. Poznaju ga uglavnom istoričari, ili ljubitelji istorije, a veoma retko oni koji su imali sreće da ih život odnese u ovaj kraj. Nafplio je bio prva prestonica posle oslobođenja Grka od Turaka. Bio je viteški, stameni gradić na samom jugu Grčke, koji je hrabro štitio svoju majku zemlju. Ne mogu da kažem da nisam videla lepše gradove i lepše obale, ne samo u Grčkoj, već i u Crnoj Gori, posebno u Hrvatskoj, ali ovo je bila ljubav na prvi pogled.
Volim ovaj gradić jer je šaren i ušuškan. Miriše i na Grčku, i na Hrvatsku, ali i na Italiju. Stanovnici se na svakom koraku ponose gradom i hvale svojom istorijom. Nafplio, kao mala luka, u prošlosti je bio veoma bitan gradić od izuzetnog značaja, svedok brojnih pohoda, kako osvajača tako i oslobodilaca. Danas je pun turista iz čitavog sveta koji uživaju u ovoj magnetskoj privlačnosti, a oni koji odu, pa mu se ne vrate, kažu starosedeoci, pate doveka za njim.
Od jednog takvog sećanja, od jednog davnog kratkotrajnog boravka, krenulo je i moje interesovanje za divni Nafplio. Kažem, ljubav se desila. Poželela sam da ga bolje upoznam, da ga pomirišem, da svim čulima osetim njegove boje, i da potom roditeljsko nasledstvo, u dogovoru sa svojom sestrom, uložim u svoj drugi dom, baš tu.
Ne bih ja bila ja, da prvo što sam ispitala, nije bila mitološka priča u vezi sa gradom. Kao i svuda u Grčkoj, mitološko tumačenje je početak svakog putovanja u prošlost. Nafplije je bio sin boga Posejdona i Amimone, ćerke Danaja, kralja Arga. Sinovi Nafplija su bili Ejaka i Palamid, koji je imao nadimak Mudri. Palamid je učestvovao u Trojanskom ratu zajedno sa Agamemnonom, Odisejem, Ahilom i ostalim junacima koji su krenuli u pohod na Troju da bi vratili lepu Jelenu. Odisej je bio ljubomoran na Palamida zbog njegove mudrosti i u svojoj zavisti optužio ga da je izdajnik i da je sarađivao sa Trojancima, pa je Palamid, iako nevin, osuđen na smrt. Kada je Palamidov otac saznao da mu je sin mrtav i da je za to odgovoran Odisej, otišao je u Kavo Doro i grčke brodove, koji su se vraćali iz Troje, u gnevu naveo na podvodno stenje. Moram priznati da mi se nije svideo ovakav doživljaj Odiseja. Bila sam opčinjena njime u Ilijadi, čak i u Odiseji, a posebno glumcem koji ga je igrao u filmu Troja.
Presudno mi je bilo i to što je gradić samo stotinak kilometara udaljen od Atine. Blizu je svim prodavnicama i tržnim centrima metropole, i blizu aerodroma. To je moj gradić iz bajke, sa dva mletačka zamka, arhitektonska mešavina epoha kroz koje je prolazio. Palamidion, nazvan po Palamidu, Odisejevom protivniku, je zamak na brežuljku, na oko dvesta metara nadmorske visine, pravi pravcati zamak. Onaj romantični, baš kako treba, opkoljen velikim kaktusima sa crvenim cvetovima. Kažu da je to bila najveća i najbezbednija tvrđava, ne samo u Grčkoj, već u čitavoj Evropi.
Prvu kafu sam popila na Trgu Svetog Spiridona, jednom od od najstarijih trgova u Nafpliju. Prvu službu u Grčkoj odslušala u crkvi na trgu, sagrađenoj negde u osamnaestom veku, za vreme mletačke vladavine, a koju je podigla grčka pravoslavna zajednica. I to je bilo dovoljno da zaživim i ovde ostanem decenijama.
-
Autobusom po Jerusalimu
400 rsdSTARA SLAVA
U luci Jafa
video sam ribarski brod
vezan za mol.
Na palubi bez kabine
velika američka zastava
delom pokriva
klupko konopca
i vlažnih ribarskih mreža.Stara slava konačno
nečemu koristi
Palestincima.KAMILAR
Britanski drugar se vozio dva minuta
od kapije Jafe do prvog znaka „stop“.Samo je hteo da se slika
na tom grbavom stvoru
u pustinji.Kada je izvadio svoje srolane šekele,
kamilar mu je uzeo mnogo
pokretom brzim kao kobra.Pošto Arapin nije hteo da vrati
nimalo od 500 dolara u šekelima,
moj drug je potražio policiju.Kamilar ga je pratio,
vičući na engleskom: „Ti si loš čovek,
loši su ti bakšiši.“GAĆICE NA PRODAJU
Na četvrtoj stanici Krsta
naišao sam na napuštenu tezgu
na kojoj su bile izložene ogromne
ženske gaće:crvene, purpurne, ljubičaste, žute,
svetlozelene, sve ukrašene
prikačenim cvetovima.Čekali smo pola sata.
Niko nije došao na tezgu
niti da pogleda gaće.Vodič mi je rekao
nije mnogo da se čeka
dve hiljade godina
da bi se nešto prodalo
u Jerusalimu.HRIŠĆANSKA PODRŠKA
Nema mnogo hrišćanskih turista
u Svetoj zemlji ovih dana.
Nekolicina koju sam sreo
podržava
cionistički cilj.Opet, hrišćanski klerici
koji su godinama živeli u Izraelu
ili na Zapadnoj obali
skoro jednoglasno podržavaju
Palestince.Svi kažu da imaju direktnu
komunikaciju sa bogom
kroz molitve.Zvuči mi kao da im je loša veza.
PORUKA
U Jerusalimu,
u starom gradu,
u muzeju Kula Davidova
video sam poruku:„…vera u jednog boga
u bratstvo među ljudima
u vladavinu prava
i viziju večnog mira
je, između mnogih ideja,
začeta u Jerusalimu
koji će nadahnjivati svet
za sva vremena.” -
Korov
450 rsdDAN MINUS JEDAN, POKLON IZ DRUGOG VREMENA
Almini roditelji su došli i parkirali se ispod našeg prozora; deka je stiskao po gasu u prazno. Deka je često dolazio s poklonima iz drugog vremena; doneo bi nam markicu s likom kralja Aleksandra, fotografiju Stjepana Filipovića koji ponosno i prkosno stoji raširenih ruku, značke u obliku Titovog potpisa, dres Crvene zvezde iz vremena kad je bila svetski šampion, ali, ubrzo ćemo shvatiti, ovog puta nosio je drugačiji dar.
Sreli smo ih napolju. Mala Ana se bacila u moj zagrljaj, bio je to prizor koji se pamti celog života – trenutak kad nas je videla i potrčala prema meni. Ana je gazila po zemlji, kao da je istovremeno hodala iznad, sve do zagrljaja. Ona je bila tatina devojčica. Grlila me je snažno i onda pružila jednu ruku prema Almi i drugu prema Stefanu. Mali svet, nukleus dva probisveta i dva Sunca.
– Gde si, glupi Stefane! – Ana je lupila čvrgu bratu, a Stefan je, kao i svi mi, odgovorio osmehom.
Uskoro smo se nalazili u dnevnoj sobi, tri generacije, ili nešto više. Sedeli smo, jedino je Alma bila na nogama.
– Može kafica? – Alma je pitala.
– Može – odgovorila je baka.
– Može – rekao je deda.
– Donesi mi i rakijicu – dodala je baka.
– Je l’ piješ? – Alma je pitala, zvučalo je rutinski.
– Ponekad, pomalo, i više bih da mogu.
– Šta ti kaže lekar? – Alma je pitala spuštajući bocu rakije na sto.
– Lekar mi kaže da je život jedan i da ga živim u sreći i radosti – odgovorila je baka.
– Lepo ti je čovek rekao.
– Jeste, zato i ne pijem puno, jer mi rakija ne donosi radost.
Baka i deka su ostali kratko. Oboje su bili rođeni za vreme Drugog svetskog rata, kao izbeglice; deda je govorio da su mir i sloboda dva najveća bogatstva i da to nikada ne zaboravimo. Baka nije stizala do reči, deda je bio glavni govornik. Mir, sloboda, ponovio je.
– Ti Stefane, ti ćeš da studiraš medicinu. Je l’ znaš šta to znači? – deda je pitao.
– Da ću morati puno da učim – Stefan je bio ozbiljan kad je odgovorio.
– Generacije i generacije su se vekovima borile da svako, pa i vi siromasi, možete da studirate ako ste vredni i radni – deda je krenuo da objašnjava.
– Što sam ja siromah? – Stefan se našao iznenađen. Istovremeno, njegova mala sestra je napravila fišek od hartije i krenula da ga lupka po glavi.
– Siromašan si jer nisi vlasnik sredstava proizvodnje.
– Aha – Stefanu nije bilo jasno, videlo se.
– Pitaj Engleze i porodice radničke klase da li mogu da studiraju, ili pitaj radničku klasu u 90% sveta. Mi smo se za to izborili, moja generacija se za to izborila – deda je pojasnio.
– A kako je bilo ranije? – Stefan je pitao dok je dobijao papirnate udarce po glavi.
– Ranije nisi ni u školu mogao da ideš.
– Znači i škola je privilegija?
– Da! Samim tim što možeš da koristiš mozak, ti si privilegovan – deda je podigao ruku, kao da drži govor hiljadama ljudi.
– Pa, hvala ti, deda! – Stefan je zagrlio deku, snažno. Nisam znao da li se šali ili ne; ličio je na malo dete.
– Ti imaš veliki zadatak i to će biti tvoja borba! – deda je sad podigao pesnicu.
– Koji zadatak?
– Zadatak da studije završiš, postaneš lekar i da ne dozvoliš da drugi izgube priliku koju si ti imao.
– U pravu si, deda!
Almina majka je polako pila rakiju iz male čaše, uživala je u svakom mikro-gutljaju. Ugledao sam da se njih dve zagledaju i prevrću očima na dedine teorije, ne zbog toga što su teorije možda pogrešne, već što deda ostalima ne dâ da pričaju. Pogledale bi i prema Ani i Stefanu, blago. Kroz otvorene prozore dolazile su male vibracije atoma u obliku cvrkuta ptica. Toplo leto, vesele pesme, baka i deka s nama. Tri generacije, kafa, rakija, atomi u igri pesme ptica.
– Što plačeš, mama? – Almi se učinilo da njena majka plače.
– Ne plačem, nego me rakija ljuti, pa mi suze teku.
– Ljuti tebe ovaj tvoj – Alma je aludirala na svog oca.
– Ne ljuti me više on. Njega sam već pregurala.
– I treba, pusti ga.
– Pustila sam ja i njega i one njegove aktivistkinje – bilo mi je smešno da dedu i njegovo okruženje zove aktivistima, jer je deda pre penzije radio kao bibliotekar i, logično, bio je okružen bibliotekarkama.
– Je l’ ga još uvek zovu na sastanke? – Alma je pitala.
– Ne kao ranije, ostarilo se, počele su i one da odlaze.
– U večna lovišta?
– U večna lovišta, kod Če Gevare – baka se nasmejala.
Almin otac se nije uzrujavao povodom sitnih prozivki. Ovog puta doneo je drugačiji poklon; uzeo je knjigu iz svoje torbe i dao mi je. Na koricama je pisalo – Priručnik za letnji odmor –
– Za tvog brata! Znam koliko voli da čita priručnike.
– Hvala lepo – rekao sam, uzeo knjigu i krenuo da je prelistavam. U priručniku su bila uputstva i prazne strane.
– Šta je ovo? – pitao sam uz osmeh.
– Priručnik koji vi treba da ispunite. Davno ga je pisala, štampala i u biblioteci povezala moja drugarica, ali nije ostavila svoje ime, jer u stvari pisaćete ga vi.
– Interesantno – rekao sam.
– Možda, zavisi od vas – rekao je deka i zagrlio svoju suprugu.
– Opet levičarske kerefeke zvane umetnost! – rekla je baka.
Ostali su kratko i uputili se za Užice, polako, magistralnim putem, u mali stan u soliteru u hladu planine. Dve stare osobe pune istina, zabluda, strasti, ljubavi, pune života.
Auto je bio star, dve stare osobe gledale su novi prizor – asfaltirani put i dve sjajne kugle koje jure ispred njih. Deda je bio u neverici da je cesta asfaltirana za nekoliko sati, a uskoro je video mašinu na točkovima kako se polako kreće, topi postojeći asfalt i meša ga s novim da bi ostavila put iza sebe. Na mašini je pisalo – Glasajte za mene! – a ispod su se nalazili slika i ime političara.
– Nikada, ni za hiljadu života – Almin otac je rekao kroz zube.
-
-
Bela kuća
300 rsdBELA KUĆA
Na belom stolnjaku
Bele se porculanski tanjiri
Sijaju kašike od belog zlata
Bele sveće pali domaćin
Anđeo beli od lednog mermeraBeli zidovi čekaju
Uramljene fotografije
Predaka i potomakaDete
Stoji na krovu
Umotano u belu zastavu
Baca prolaznicima ključeve
Od sigurne kuće
Bele grobnice.SUŠA
Oči upale u izbrazdano lice
Uprte ka nebu
Traže milost
Kap kiše
Oči bez suza
Suve su kao ruke seljaka
Okrunjenog sušomNa zidu ikona bez lica
Bledi oreol
Otrovna memla
Kosturi u štali
U kandilu crv
SijaŠumadija bez šuma
Crna zemlja
Nije dočekala da je Gospod opljune
I spase od ognjaOdavno sam na ulici
U usahlom pogledu gladnog deteta
Video smak sveta.MAGLA
Pred prozorom zabelela
Duša zvezde padaliceDah deteta umivenog suzama
Prekrio krovove i ulicePod mutnim svetlom bandere
Prodavačice ljubavi
Dočekuju radnike iz treće smeneZalutali oblak
Na nebo vraća
Zvonjava za jutrenje.JESENJI PRIZORI
Šuštanje opalog lišća
Zvuk je koraka smrtiVrane komadaju oblak
Golo nebo plačeNa usni siročeta
Sliva se kap kiše
Gorak ukus rajaNa crnoj grani
Čvornovatog hrasta
Leš leta se njišeIz crkve izlaze
Slepi mladenci
Crnog sunca vesniciCRNI LEPTIR
Moja su krila crna
Moj zavičaj je noć
I hladna tama u raspuklini
Jalovog stablaZloslut sam
Glasnik smrti
Nad glavama samrtnika
Lepršava tačka
Na kraju života. -
Ja Niko i Moloa
400 rsdPRIČA KOJA JE ODAVNO BEZ MENE
Ta priča koja je odavno bez mene
podseća me na drva za zimu
na divlje guske koje lete iznad dvorišta
na hladnoću vazduha
koji me širi u pravcu dalekog Ništa
koje slavi moju budućnost koja je došla
ovde
sada
bez drva za zimu
bez divljih gusaka u visini
bez neba
tako kako drugačije nije moglo da bude
na pripremljenom životu
na pripremljenom porazu
kako drugačije nije moglo da bude
oduvek.APOSTOLSKI ŽAR DA SE BUDE NIKO
Kako je lepo da se bude Niko
gledaš vodu – ti i voda
vidiš nebo – ti i nebesa
čuješ tavni vetar – ti i tavni vetar
školjke i ti
bez sna je tvoj put
ništa nije tvoje i niko
– ti Niko na besanoj stazi
prokletog življenja
sa hukom ljudske vrste
u starosti močvare
– pa tu biti Niko
čar je vrlo velikog nepostojanja
mladosti nove vere
dar velike vode
velikog neba
vetra koji te ne nosi
no pokriva
u školjci
tvog besanog puta.AKO SE KADA SE GOVORI O MENI MOŽE GOVORITI O MENI
Ako se
kada se govori o meni
može da govori o meni
onda je izvesno da Niko ima oblik
malog vedra sa mlekom
koga je mati nosila
bezbrojnih jutara
ka meni
koji sam ležao u zelenoj utrobi sveta
razbacanih udova.
To je priličilo dobu bez straha.
Kada je posuda za mleko postala uspomena
umrla je ona koja ju je nosila.
Prošle svrhe vraćaju se poput talasa.
Ja ću otkriti svežinu mleka
ukus kiše i ukus jave
razloge što sam Niko
koje ne mogu nabrajati
jer su neuhvatljivi
poput ponoći i podneva.JOŠ SAM DALJI
Smrt koja je izgubila svoj život
svoju brazdu
geranij koga liže gušter
kamen pod kojim leži
groblje kraj mora
bol u dalekom gradu Setu
za Veljkom
koga liže samrtni zaborav
prah koji je utrven u prahu
moje kosti
pre moje smrti
na žalost jelenâ i srnâ
i Sene u Parizu
koja teče
u pravcu smeha moga sina
u dolini Sacre coeur
po nesavladivoj tačnosti puta.SAMO TRAJANJE TEČE PO ĐUBRIŠTU
O voljo avgusta
o meka voljo vode
pod senkom od granja
tiho je vreme leta
i trepernog lišća
žubornog vazduha pod
kućnom strehom ima
još ako kiša topla padne
i tlo se pokrije baricama
vode u kojoj se ogledaju
beli oblaci posle nepogode
sav ruj blažen na mê padne
i duša mi se prožme ametistom.
Gledam tad sa setom povrh
sveg tog čara kako trajanje
teče ispod srca podložno
za obesnost laži i za ljubav
života duž senki po đubrištu.