2.

Vest o novoj vladinoj uredbi, u prvi mah, prošla je prilično nezapaženo. Mediji su je propratili sa svega nekoliko komentara – pogađate već – tendencioznih i zluradih, dakle od one vrste zbog kojih razuman svet sve manje čita novine, a sve više žutu štampu. Udvorički kolumnisti graknuli su kako je Vladina briga za kulturna dobra za svaku pohvalu, a tzv. komercijalni mediji, podložni pogubnom uticaju mogula i drugih sivih eminencija iz ekonomskog brloga, dočekali su uredbu sa olakšanjem, kao posle stiskavca, kad vas javni toalet spasi velike bruke, primetivši da se, eto, konačno neko setio da uradi nešto i za kulturu. Pa makar to čega se setio bilo glupo, da gluplje ne može biti.

I to bi bilo sve. S početka, kao što rekosmo.

Tek kada je raspisan tender i kada je počela utakmica među mogulima, počelo je da leti perje. Kako i ne bi, dobra lova je u pitanju. U privrednim strukturama samo se o tome pričalo. Kao i u političkim. Nije bilo viđenije smrdibube koja nije imala svog favorita, za koga je zdušno lobirala da dobije tender. Darije i Plinije su krišom, razume se, zadovoljno trljali ruke, jerbo im je pošlo ne može se poželeti bolje.

Darijev „Čelik Co“, gigant mašinsko-prerađivačke industrije, bio je preplavljen zahtevima u vezi sa rokovima i cenama izrade kasâ, na šta se ovaj slatko smejao i naivčinama i prevejanim mešetarima, dobro mu poznatim „tender efendijama“, koje su, naravno, ne znajući ko stoji iza te ujdurme, takođe pohrlili kao telad, da što pre ugovore posao decenije. Po njegovom strogom uputstvu, bez izuzetka svima je otpisivano da se u zadatom roku ne može napraviti ni hiljadu kesâ, a kamoli hiljadu kasâ, pa još i čeličnih. I molim lepo, više sreće na narednom tenderu. Dok je u Plinijevu tendersku komisiju na jednu ponudu stizalo desetak depeša kojim se negodovalo zbog tesnog roka za izradu kasâ, koji je neko pametan očito nabô olovkom, pošto se za tako malo vremena ne može napraviti ni hiljadu kesâ, a kamoli hiljadu kasâ, pa još i čeličnih.

Sve se to zbivalo još uvek daleko od očiju javnosti, ali neko je ipak čitavu tu ujdurmu pratio sa zanimanjem. Anamarija – ko bi drugi? Ali sa razumne distance, ničim još ne pokazujući svoju zainteresovanost. Imala je ona, naravno, i druga posla.

Njen novi projekat, serijal emisija na kome je radila čitavo leto i koji je gromoglasno bio najavljivan, tapkao je u mestu – nikako da ga privede kraju. Ključni svedoci jedne prilično zafrknute afere koju je trebalo obelodaniti, ni za živu glavu nisu hteli ni pred kamere ni pred mikrofon, čak ni sa izmenjenim ličnim opisom, sa maskom preko lica i sa promenjenom modulacijom glasa – jednostavno nikako. Nisu hteli, ili nisu smeli – šta god da je po sredi, ne može se pred auditorijum sa krnjavom emisijom. Jerbo se bez čvrstih dokaza ne ide na televiziju! Nije televizija sud, gde svako može da drobi šta hoće i da oteže u nedogled. Treba biti efikasan i ubojit, izaći sa činjenicama i matirati protivnika jednim potezom. To je paradigma medijskog uspeha i to podstiče gledanost. I to ju je ubijalo – što to ne može da finišira! A imala je priču, i to kakvu.

U normalnom svetu svaka policijska stanica odgovorna je za red i mir na delu teritorije koji joj je poveren, samo je kod nas drugačije. U Beogradskom emiratu naročito. Prestonički policijski bosovi potrudili su se da svaki svoju teritoriju pretvori u svoj mali privatni emirat, odnosno svoju prćiju, gde se delila pravda pravom jačeg, bezmalo kao na divljem zapadu. Takav raspored snaga naročito je pogodovao lopovima, njihovim lopovima tačnije rečeno, pošto je ovima bilo dozvoljeno da kradu samo u okviru granica emirata svog policijskog mentora, ali i da plodove svog rada dele sa njim na ravne časti, što, priznaćete, nije da nije pošteno. Pri tom, pazeći da u nekom svom nadahnutom trenutku ne iskorače izvan svog, to jest mentorovog komada teritorije, jerbo bi ih to skupo koštalo, pošto bi to njihove kolege, lopovi iz susednih rejona, jedva dočekali, pa bi onda napujdali na njih svoje mentore, a mentori onda svoje murjane i nesretnik koji bi zašao u tuđi zabran, neslavno bi završio u centralnom zatvoru, sabirnom centru za lopuže koje nisu opravdale policijsko poverenje.

I upravo zahvaljujući nekima od tih, nesretno posrnulih lopovčina koje njihovi mentori nisu hteli da izvuku iz bajboka, zapravo je i provaljena cela stvar. Izlaprdali su je Anamarijinim saradnicima, koji su svuda imali svoje saradnike, pa i u bajboku – i zadali joj neopisivu glavobolju. Mada, pomislićete, od lopuža se ništa drugo nije ni moglo očekivati – ali nije baš tako. Imali su oni pun kofer razloga da se izlaju i pred kamerama; čak se ni zatvorske vlasti nisu eksplicitno protivile snimanju, pošto im je rečeno da se radi o snimanju dokumentarca o homoseksualnom aspektu tamnovanja, a ne o raskrinkavanju policijske mafije. Dakle, lopovčinama se ukazala lepa prilika da pred višemilionskim auditorijumom istrtljaju sve što znaju o poslovima svojih bivših prijatelja – prilika kao poručena da im vrate milo za drago, zato su se i zaklinjali da se na njih može računati, ali su se onda u presudnom momentu, ipak popišmanili i odustali od svedočenja. Zašto? Šta se to u međuvremenu dogodilo? Da li ih je neko potkupio, ili im je zapretio? Za sad to još uvek ne znamo, saznaćemo od Anamarije, najverovatnije kada i njoj to bude postalo jasno. A dotle, ništa od njenog novog serijala. Gledaćemo neke glupave reprize i ponedeljkom uveče.

***

Da li je bio po sredi sinhronicitet ili najobičnija slučajnost, nije, na kraju krajeva ni važno, svakavih čuda ćemo se mi još nagledati – dok Anamarija lupa glavu kako da izađe na kraj sa onim lopovčinama što nisu opravdale policijsko poverenje, u redakciji „Knjige“ počinjalo je veselje. Nazdravljalo se novom Glavuckovom i Robertovom projektu. Pa da vidimo onda šta nam to njih dvojica spremaju. Mora biti da je neko novo „ludilo” u pitanju, čim je tolika galama u redakciji.

U redakciji ovog renomiranog izdavača već mesecima se zborilo o tome da na našoj književnoj trpezi manjka jedno „masno“ intrigantno štivo, prikladno za sve uzraste iznad tinejdžerskog, ali prevashodno namenjeno domaćicama i činovnicama, budući da su markentiška istraživanja pokazala da te kategorije čitalaca najviše drže do teške tračerske i lake erotske literature. Glavuckova ideja, koja je dobila zdušnu podršku uredničkog kolegijuma, bila je da Džesiki Ljubiparić Nikogović, svojevremno starletici bez premca na ovim prostorima, a danas zvezdi nad zvedama brojnih rijaliti programa i multimedijalnoj umetnici, bude ponuđeno da objavi svoje golicljive memoare pod naslovom „Doživljaji iz spavaće sobe“ i ona je to sa oduševljenjem prihvatila. Roberto takođe. Kako i ne bi, biće to dobar zalogaj za oboje. I evo, očas posla razrađeni su svi detalji, rok i tome slično, utanačen iznos honorara i druge formalnosti, trebalo je samo još prionuti na posao. Odnosno, trebalo bi upregnuti Roberta da svojski zagreje stolicu, pošto je sad sve u njegovim rukama.

Roberto je naročito insistirao na tome da Džesika parafira svejednu sekvencu iz svog sobička, pre nego što njen „prvenac“ ugleda svetlost dana. Za svaku eventualnost. Da ne bude posle da se ne zna ko se tamo s kim kecao i zašto. I to je onda kao posebna stavka uneto u ugovor i moglo je, stoga, još jedared da se nazdravi, pa i još koji put pride.

– Biće to práva bomba kad stigne u knjižare, bomba nad bombama, samo da Roberto nešto ne zabrlja, ili ne otegne sa pisanjem kao što već ume… – čavrljalo se po redakciji dok se ovaj, sa osmehom do iza glave, opraštao od Glavucka, koji se propisno našljiskan jedva držao na nogama.

Džesika već beše otperjala. Imala je zakazan kasting za novu telenovelu o kojoj je i pre nego što je snimljena, već brujalo po čaršiji – da će potući sve rekorde gledanosti.

1.

Sve je počelo onog vrelog junskog popodneva kada smo Žabac, Šekspir i ja ostali bukvalno bez ijednog prebijenog cvonjka u džepu, što je za nas, koji nismo na to naučili, bilo ravno tragediji. Nas, prokurčeni šupljoglavi trio La Kampanela, što nam je, vrag će ga znati zašto, u jednom naročito ushićenom trenutku, kao da imamo nekakve muzikantske pretenzije, prilepio moj večito narogušeni otac, pa nas otad u stopu prati i, kako stvari stoje, ostaće nam za uspomenu i dugo sećanje za vekove vekova.

Gde baš sad da budemo švorc? – šizeli smo iz sve snage. – Baš sad kada je kraj školske godine i kada nam se ludački ide u bioskop da gledamo Mi nismo anđeli sa Nikolom Kojom, Zoranom Cvijanovićem i Brankom Katić u glavnim ulogama?

To je i poslednji kulov u gradu već odgledao, ali mi volimo da se pravimo pametni, mi smo, kao i obično, čekali da prođu gužve pa da onda opušteno ušetamo u bioskop kao oslobodioci. A sad, kao u inat, nemamo ni prebijene banke.

A, navraga, gde god promolimo nosine, u školi i u kraju naročito, svi prosipaju fore iz filma kao iz rukava i smeju se kao blesavi, a mi, pošto nam nema druge, ćutimo i slušamo i sležemo ramenima kao poslednje budale. Kao da nam piše na čelu kakvi smo zvekani ispali, pa nas namerno svi zezaju u zdrav mozak ko može više. Samo što nas još ne pitaju: „Hoćete još?“

Jaka stvar otići u bioskop.

Smešno, čoveče – šta drugo da konstatujem.

Nije sramota nemati novac, u svetu kakav nam je dat, kao što su nam dati i nos i oči, i darovi bližih i daljih predaka koje nosimo u genima, imati i nemati je relativna stvar, danas imaš, sutra nemaš, danas imaš malo manje, sutra imaš još manje, prekosutra imaš koliko da ne crkneš gladan, ponekad imaš i za štek, i tako to, sve u krug.

Sramota je biti nepošten, sramota je biti kvarnić, sramota je varati ljude i činiti zlo, tako su nas od malena učili i u kući i u školi i mi smo to baš onako dobro utuvili u glavu kao Oče naš i držali se toga kao pijan plota. Nismo pravili nikakva sranja, kakva obično prave derani našeg uzrasta, u smislu da posle imamo problem sa sopstvenom savešću, ili, ne daj bože, sa zakonom.

Ali kada imaš osamnaest godina, fućka ti se za sve. Ne znaš ni ko ti glavu nosi a kamoli nešto drugo, a, pri tom još i misliš da si faca i po, niko lepši od tebe, niko od tebe pametniji, niko važniji; svašta ti se mota po glavi kao da te je neko urekao, ne pitaš za cenu i na sve pristaješ; krv vri u tebi dvadeset šest sati dnevno, i kad spavaš jednako kao i kada si budan, onda sve to što veruješ da si utuvio u svoju glavudžu pada u vodu i slepo se držiš samo onoga što si tog trenutka naumio kao da neko drugi gospodari tobom uz tvoje dopuštenje. A naumio si, primerice, da ideš u bioskop da gledaš Mi nismo anđeli i nema te sile koja će te od toga odvratiti – kakva sramota, kakvi bakrači! – neće, pa taman se čitav svet izvrnuo naopako pred tvojim sluđenim očima.

Još da zlo bude veće, sva trojica smo bili pod kaznom. Surovim roditeljskim zakidanjem na džeparcu što je milion puta grđe od svakih batina. Jerbo upravo smo sva trojica bili dobili ukor razrednog starešine zbog neopravdanih izostanaka. Svakog proleća sa nama je bila ista pesma: bežali bismo sa časova i kada je trebalo i kada nije trebalo, bilo je dovoljno da neko od nas proviri kroz prozor sa hodnika ili iz učionice i ugleda napolju koga već treba, i znalo se šta sledi.

Da se sad pojavimo roditeljima na oči sa pričom da nam se ide u bioskop, evo moje glave ako nam ne bi bila produžena kazna za još nedelju dana u najboljem slučaju, a pride još fasujemo i par šljaga koliko da nam slična glupost sledećih sto godina ne padne na pamet. A onaj moj prdonja Obrad ima takvu ručerdu, bože sačuvaj, kao da je kovač a ne mastiljara. Ako me dohvati iza ušiju, imaću bioskop u glavi dva dana najmanje, vrteću kaubojce i neme burleske dok se ne upiškim od sreće.

Morali smo, dakle, da se oslonimo na vlastite snage. Use i u svoje kljuse, što se kaže. Da smislimo nešto, manje ili više pametno. Bilo šta samo da što pre dođemo do mani mani. Mi nismo anđeli igra još dva-tri dana a posle toga jok, tako je pisalo u novinama.

Sedeli smo na klupici ispred moje zgrade i dumali šta ćemo i kako ćemo. Svako je imao neku ideju, ali sve su jednako bile glupe da gluplje ne mogu biti pa je na kraju aklamacijom, dakle jednoglasno, prihvaćeno ono što je pametni ja bio predložio. Ako je to bilo najbolje što su naše vijuge mogle da iznesu na svetlost dana, onda možete misliti kakve su tek bile one ostale nazovi ideje, slava im.

Imao sam u glavi, takoreći, gotov plan, i izložio sam ga što sam razboritije mogao.

Onomad sam na početku Ugrinovačke slučajno primetio nešto što bi nas moglo zanimati, kažem im ja. Švrljao sam tuda sa malom Aleksandrom iz trećeg tri.

– I besomučno joj se upucavao po ko zna koji put već, je l’ to hoćeš da nam kažeš? – na to će Žabac i zasmeja se onda budalasto kako on to već ume, kao da je rekao bog zna šta pametno.

– Ne prekidaj me, konju! – odbrusim mu, koliko da mu ne ostanem dužan, pa onda nastavim:

– I kod onog autobuskog stajališta odakle se skreće ka novom tržnjaku, znate onom gde ima i prodavnica ploča.

– Nosača zvuka!

– Ok, nosača zvuka, ako tako hoćete, dakle tu sam uočio jednu otmenu, poveću dvospratnicu malo povučenu od ulice, sa upadljivo lepim i brižljivo uređenim vrtom. Ništa neobično, reći ćete, u Zemunu stvarno nema šta nema, ali sad evo imamo i DOM MOLITVE!

Otkud se tu stvorio, stvarno pojma nemam, a nije ni važno.

– Šta je? Šta se krstite? Spolja gledano to zdanje nije ni nalik na crkvu, još manje na manastir, a, kažem vam, ipak je reč o bogomolji.

S čela ima veliki krst prilepljen za fasadu, koji svetli noću i vidi se izdaleka, a iznad njega velikim neonskim slovima pisalo je: „H.Z.I.S.“ (Hrišćanska zajednica Isusovog srca).

Evo još jedne od onih novokomponovanih sekti što praktikuju da idu od vrata do vrata reklamirajući boga, kao da je bog nova marka paste za zube ili aranžman na Tasosu, ili, naopako, politička stranka – pomislio sam to i onda ugledao plakat koji beše stajao na kapiji: pisalo je da ljubazno pozivaju sve zainteresovane da čuju iskonsku nepatvorenu reč Božju pravo iz Isusovog srca, da dođu u četvrtak u šest popodne na tribinu O duhovnosti danas u svetlu Isusovog učenja.

ULAZ JE SLOBODAN – pisalo je debelim slovima, a svi posetioci dobiće na poklon Bibliju, fototipsko izdanje sa kožnim povezom.

– E, to da se dobija Biblija za dž., dripci jedni – kažem im ja na kraju – u tome je vic, zato vam sve ovo govorim.

Ideja je bila da odemo tamo i da iskuliramo tih sat, najviše sat i po, a onda da trknemo do Zemunskog keja, tamo ćemo kod preprodavaca knjiga da utopimo biblije kô od šale, i eto nam lova za bioskop.