-
-
-
-
-
-
-
-
-
-
-
-
Tajna operacija „Heroin“
1.090 rsdNarednih mesec dana je trener bio prilično nemilosrdan prema Alekseju i Leni, po Zdravkovom savetu, morali su da znaju sve tehnike samoodbrane. Streljaštvo je bilo najteže Alekseju. Ali nije bilo loše. Zdravko kao iskusan inspektor ih je podučavao i trudio se da bude maksimalno profesionalan, pogotovo prema Leni. Za čudo, mala je iz prve ili druge gađala metu. Bila je oštra i agresivna… Lena je u tim momentima razmišljala, kako će pre svega uhvatiti dilere koji ubijaju decu, sa druge strane zaraditi lovu da će negde da otputuje da ne gleda ovo sivilo po Beogradu i demonstracije, pa će lepo na miru moći da piše tajno knjige pod pseudonimom. Zdravko nije pokazivao, ali je bio vrlo skeptičan. Aleksej je prihvatio činjenicu da ovo mora da odradi. Uostalom, bolje i ovo nego da ga kokne nego pre ili kasnije od krupnijih dilera? Možda mu je ovo način da izađe iz cele te priče? Ubedio je sebe da tako mora biti i dao maksimum od sebe, što mu nije bilo teško da uđe u formu jer su Lena i on vežbali svaki dan u teretani. Tehnike samoodbrane i napada su savladali. Još malo vežbe oružjem, i to je to. Nakon toga, dolazi momenat kada kolege obučavaju Zdravka, menjaju mu ličnu kartu, više se neće zvati Zdravko nego Žarko. Oblačiće se kežual, sportski, od sada kreće da pušta kosu i ređe da je pere, što važi i za Lenu, jer moraju da izgledaju kao narkosi. Aleksej je već upoznat sa pola ekipice dilera i narkosa i njemu veruju. On će ih odvesti. Lenu će predstaviti kao svoju ribu, a Žarko im je zajednički prijatelj koji će im kumovati na svadbi, krupni diler u usponu i povremeni konzument, da niko ne posumnja, jer koji diler nije konzument? sve troje su morali da igraju igru da su navučeni. Alekseju neće biti problem da glumi narkomana i dilera, jer se zna da to jeste. Lena poučena iskustvom iz prošlosti zna fenomenalno da glumi da je urađena, poželjno da popije i tablete za smirenje koje joj spuštaju kapke, ili bar sa Aleksejem da se naduva. Zdravko je ovo teško prihvatao i hvatao se za glavu, ali ga je šef natezao i nije imao izbora osim da operaciju što pre započne. Kada su završili Zdravkovu ličnu kartu lažiranu, morao je da vežba da se zove Žarko. Morao je da vežba glumi narkomana, da se ponaša kao skeptičan diler ali ozbiljan tip koji hoće na krupnu lovu i robu da radi, tako da niko ne posumnja. Užasavalo ga je da vežba smućen pogled, i spuštene kapke. Osećao se kao da ga je neko ubacio u predstavu zvanu – cirkus. Našli su jedan mali stan, skroman na Banovom brdu. Lokacija ne sme da bude udarna. Stan im je iznajmio kolega iz policije, tako da ne bude nikakve sumnje. Zgrada je bila mala, i komšije su uglavnom bili penzosi. Tačno za sedam dana kada se obave sve birokratske stvari, operacija zvanično počinje. Zdravko je tu noć dugo razgovarao sa kolegom sa kojim je dugo radio, Markom.
„Ovo će biti teško…”
„Šta u ovom poslu nije teško? Posmatraj pozitivno. Šef će ti dati odmor nakon svega ovoga, plus lepu sumu novca i opet ćeš moći normalno da živiš. Uostalom rešavao si ti i gore slučajeve…”
„Znam, al’ jebote pogledaj me, zovem se Žarko, pustio malo kosu koju uzgred ne smem da perem moram da vežbam po Leninim instrukcijama kako da se ponašam urađeno. Čoveče ja ni alkohol nisam pio. Kao klinac sam štrebao ceo život da bih obavljao sada ovo…”
„U to ime, idemo na jedan viski da se opustiš, uzgred, ta kosica ti lepo stoji…” Nasmejaše se oboje i odoše u pab.
Lena je taj slobodan dan ručala sa roditeljima, objasnila kako će imati mnogo posla. Na svu sreću, majka ide da radi u Kanadi na mesec dana, otac je išao redovno u Bosnu na odmor, te neće biti puno smaranja. Ostavili su joj svežanj novca i ispričali se. Lena je gutala knedlu. Samo je dva puta lagala roditelje. Da se drogirala u prošlosti i sada za ovu operaciju. No, ovo je u humane svrhe a zaradiće i pare. Nakon toga je otišla sa sestrom u šoping, čavrljale su o nebitnim temama, šetale gradom koji je već bio okićen i odisao nekom prazničnom atmosferom, samo se Lena pitala kojom atmosferom kad su iza nas godine pakla i užasa, od korone, stradanja, do protesta i haosa. No, nije mogla sada da se bavi time. Ona i Aleksej su dobili novi broj i novi telefon koji će koristiti u operaciji. Pored regularnog biće i taj. Tačno za pet dana, sve troje su neprimetno morali da se usele u stan i tokom cele operacije da borave tamo.
Zdravko se za to vreme pripremao i proučavao sve moguće dilere, narkomane, grupe, pogledao čak i filmove kako se narkomani ponašaju, kakve su im oči. Rekla mu je Lena važnu stvar. Znaš kako narkoman prepoznaje narkomana? Po očima. A civila i pandura namirišu iz daljine. Pazi da ne pomešaš uloge. Ti si sada narkos. Moraš tako da se ponašaš ako želiš da ovo uspe. Zdravko je objasnio ženi da odrađuju još jednu operaciju i da će biti van grada nekoliko dana. Kako je žena bila besna što je zapostavlja zbog posla, posvetila se svom i trudila da zaboravi sve. Zdravko je ćerkici kupovao sve što je želela, vodio je na palačinke i pomagao joj oko gradiva. Kolegama je podvukao da mu drže porodicu na vidiku.
„Budi bez brige.” Rekli su mu. Takođe kada se usele u stan, jedan slupani fića, i drugo neko osrednje auto biće u blizini stana sa policajcima, ako dođe do nepredviđenih okolnosti. Zdravko je obavljao birokratiju. Šef ga je potapšao po ramenu uz motivacionu rečenicu da bi bilo dobro da ovo obavi kako treba. Da, bilo bi dobro. Matori prdonja. Pomisli Zdravko. Ili Žarko. Pandur ili narkos. Postaće još podvojena ličnost od svog posla. Aleksej je tu noć bio naduvan i trudio da se ubedi sebe da će sve proći dobro. Za koji dan, glava će mu tek tada biti u torbi. No, kad nije bila što reče inspektor? Ali ovo…ovo su ipak jebene stvari. No, šta je tu je. Zaspao je obavijen oblakom dima od kanabisa i sanjao košmare. Lena je popila svoj antidepresiv pred spavanje i ukomirala se automatski.
Naredni dani su bili mučni za sve troje. Zdravko koji je sada bio u ulozi narkomana Žarka, Aleksej koji nije smeo ni da povuče crtu kokaina, a ni da popuši marihuanu jer će uskoro jedno vreme živeti u istom stanu sa jebenim pandurom, Lena koja je aktivno koristila antidepresive ali je sve češće već godinama od korone imala potrebu da uzme poveću dozu bromazepama, piše, luduje, izlazi i gubi u svom ludilu, sada nije smela da pije benzodiazepine, morala je da ima kontrolu. Krizu su imali i Lena i Aleksej. Aleksej je bio paranoičan, prestravljen i anksiozan, a Lena je od anksioznosti piškila konstantno i imala mučninu na nervnoj bazi. Krišom bi gricnula pola tablete za smirenje i davala Alekseju. Nisu Lenu mučili lekovi, već osećaj konstantne anksioznosti, telesnih senzacija, nervne napetosti, polu depresije i beznađa koji su je zlokobno pratili već skoro tri godine. Antidepresivi su pomagali da nema depresiju, a anksioznosti je imala na izvoz. Aleksej je prezirao farmakoterapiju te se otvoreno zalagao za legalizaciju marihuane. Kaže – opušta ga. Lena je prezirala njegovo veličanje narkotika jer je podsvesno znala da nema većeg zla od tog. Na svojoj koži je iskusila. Bilo kako bilo, došao je dan da se jedno po jedno sa malo stvari usele u stan koji će deliti neko vreme. sve troje su se čudno osećali, no, Zdravko ih je podsećao stalno da je ovo specifična i ozbiljna operacija koja kada bude gotova – zaboraviće sve. Tešio je i njih i sebe.
-
Bluz iz kotline jada
1.000 rsdŽelim konačno da budem normalan. Da, samo to, normalan. Za početak ne tražim više, a kad bolje razmislim, ni kasnije mi ništa više neće trebati. Teško da to predstavlja težnju bilo kome, osim meni. Ko prošeta na užetu tankom, razapetom nad đavoljim ognjem, toga sve ambicije života napuštaju, i jedino bi to – samo da je normalan.
Ne bi me bilo sramota da javno ustanem pred gomilom ljudi, izvrištim naglas svoje ime i prezime, i u toj posljedičnoj tišini, izreknem svoju prostu želju. Biti normalan. U blagodati nesjećanja na sve loše što se desilo. Biti obična, jedva načeta hartija, a ne ona, odveć zgužvana, sa krajeva pocijepana, i opet mnogo starija od vremena kome treba da posvjedoči.
Ne mogu pobjeći od utiska o tome koliko je čudno šta sve ljudi u životu žele, a kakvim se sitnišem na kraju zadovolje. Živi sam dokaz da je tako. Žao mi je što nisam sačuvao, barem u sjećanju, šta sam sve ranije želio, a za čim tako prostim sada žudim; ili sam tada bio neskroman i želio sve, ili sam sada izgubljen, pa tražim bilo šta? Iz mene ne govori očaj, već surova stvarnost trenutka u kojem čovjek unutar sebe prepoznaje bezumlje u koje je zapao, a iz kojeg ne vidi izlaz. Meni je normalnost, izgleda, jedino preostalo čemu još mogu da se nadam. Moja stara kaže, kad je čovjek u vinklu onda mu ništa ne treba, jer će sve drugo moći ostvariti. Hajde da joj vjerujem. Nije mi ta grana, na kojoj visi moj cilj, nimalo blizu, tačnije više mi je daleko nego pri ruci, ali se moram nadati da ću je kad-tad dohvatiti. Moram.
Rukovodim se često pesimističnom mišlju koja mi je pala prije neki dan na pamet dok sam zaključan boravio u kupatilu, čekajući da se raziđe gužva u stanu i odu važni gosti sa očeve strane. Nije mi se izlazilo pred njih jer bi uslijedila neizbježna pitanja po mom pojavljivanju, na koja se meni uopšte nisu davali odgovori. Uvjeren sam zapravo da su došli lično se uvjeriti u ta govorkanja koja kruže gradom da „mali Prodanović“ nikako nije dobro; kažu da mi ne jede bolest tijelo, ono je još uvijek zdravo i pravo, iako je i pitanje dokle će tako biti, pominju moju glavu koja se sve manje pita sa sobom.
I tako, dok sam boravio iza tih zaključanih vrata, nadajući se da niko neće pokušati da uđe i zabrinuti se ako ne odgovorim zašto ne izlazim, javio mi se osjećaj da svaki čovjek ima mogućnost da uradi nešto sa sobom, pod uslovom da je u njemu ostalo makar i djelić volje za tim. Čini mi se da je bolje biti satkan od tone ruševina onoga što si nekad bio, negoli nemati ništa. Jedino praznina ne obećava, a sve drugo je otvoren drum. Tada me i uplašila ta nepregledna pustinja u meni, kao i zlokobni vjetar koji duva njome, odnoseći suve busenove negdje daleko diljem tog prostranstva.
Mogu li ja pronaći svoju normalnost u nedoglednosti tog prostora? Da li se iz ničega može otjelotvoriti nešto?
-
Raški vitezovi
900 rsdСа сјајем у очима које су одавале велику радост, и са благим осмехом у који му се усне развукоше, прекрштених ногу, ослоњен на дебело и грубо стабло дрвета које већ беше обучено у ново, пролећно рухо, са младим светлозеленим листовима, посматрао је драгоцености на пред собом распростртој шареној поњави. Задовољно гладећи густе црне бркове, пуцкетајући прстима десне руке и каткад звиждећи неку само њему знану мелодију, посматрао је уредно сложене и разврстане бројне сребрне новчиће и пар златника који су се заводљиво пресијавали при додиру са ретким зрацима који се пробијаху кроз крошње дрвећа, меке и фине тканине чију вредност је могао само да наслућује, један ваљано израђен бодеж, пар чизама, топла крзна и три мача. Разноврсна храна, која не беше ништа мање вредна, а које је било у пристојним количинама, склоњена је у страну, чинећи посебну гомилицу. Узевши танку гранчицу са земље, ритмично стаде ударати у стари улубљени оклоп који весело зазвеча. Имао је све разлоге да буде задовољан пленом који стекоше препадом. Скупоцености које су се налазиле пред њим биле су сан сваког одметника. Овај пут, срећа се њему и његовим људима осмехнула и претворила сан у стварност испуњену радошћу и поносом. Богови су, ако су, као што се надао и веровао, мотрили и на такве попут њега – отпаднике од закона и убице, овај пут били широке руке и благонаклони према њима. Напослетку, и они су, као и други грешници, водили борбу за опстанак и са надом гледали у небо, молећи се за помоћ силе оних у чијој су милости били.
„Тољене! Брате!“, прену га из мисли повик задиханог Брајка, човека мршавог али жилавог, светле лепршаве косе, складног и лепушкастог лица зараслог у густу подужу браду и крупних очију које су могле исијавати велику радост и питомост али које су и те како знале упутити и прек поглед и бити испуњене јарошћу. Био је његов дугогодишњи најбољи и нераздвојни пријатељ и одани пратилац коме би без размишљања поверио и сопствени живот.
„Шта је Брајко, Бога ти?“, подиже Тољен поглед ка пријатељу. „Каква је мука?“
„Велика, брате“, одговара зајапурени Брајко, ослонивши се рукама на колена, долазећи до даха. „Тешка несрећа. Потера иде на нас!“
„Ма, шта кажеш?“, поскочи Тољен на ноге. „Одакле ти то?“
„Ухватисмо тројицу себара у шуми. Ено, доводе их овамо!“, показа прстом Брајко на тројицу одметника који су водили заробљенике у простим белим хаљинама у које беху уперени погледи свих у биваку.
Пошто су их извели пред Тољена као осуђенике пред судију који треба да изрекне пресуду, обливени знојем, оборених глава, погледа уперених у сопствене ноге, убрзано дишући од страха који их преплави, ћутали су чекајући да о даљој судбини одлучи човек од кога опроштај нити милост нису могли очекивати а у чијој су милости били.
„Поновите све што сте рекли!“, заповеди Брајко.
„Немојте, кумим вас Богом!“, завапи одмах један сувоњави себар, црне ретке косе прошаране седим власима и грубог лица, у прашњавим и прљавим хаљинама. Чувши њега, и друга двојица закукаше наглас.
„Поштедите нас. Малу децу имам кући!“
„Ако хоћеш поново да их видиш, боље проговарај!“, рече Тољен прекорно. „Немој да деца остану сирочићи.“
„Причај, бре!“, дрекну Брајко и заману руком.
„Послали су нас да извидимо“, плачно рече један. „Потера иде овамо! Биће овде убрзо.“
„Знају где смо“, закључи Тољен мргодно.
„Пу, оца им њиховог“, пљуну у страну један од одметника.
„Колико вас је?“, упита Тољен.
„Много“, уследи кратак одговор а себар слегну раменима. „Иду са југа. Више их је него вас.“
„Како нас нађоше, мајку му?“, више за себе рече Брајко забринуто.
„Добро је“, замисли се Тољен. „Што се њих тиче, ми и даље ништа не знамо. Морамо брзо да делујемо.“
„Шта ћемо?“, спремно упита Брајко.
„Узимај оружје и храну и на коње!“, након краћег размишљања нареди Тољен свима.
„Шта ћемо са пленом?“, уследи питање.
Тољен се загледа у поњаву са новцем и другим вредностима. Није желео да стечено оставља али није имао друге. Морали су да нестану брзо и нису смели понети ништа што би их успоравало. Замисао коју је за бег имао изискивала је такву жртву. Тешка срца, свестан да се новац увек може поново стећи а да се глава губи само једном, преломио је.
„Остављај све!“, на изненађење свих објави па Брајку у руке турну три мача са поњаве а за свој појас стави мајсторски рукама израђен бодеж. Одметницима се остављање плена није допало али су веровали да Тољен зна како да их извуче из невоље као и раније. Невољно га послушаше и хитро отпочеше са припремама за полазак.
„Зар баш све да оставимо?“, упита Брајко.
„Нема друге“, кратко ће Тољен. „Биће ти јасно зашто. Ако све буде по мојој замисли. Брзо, нема времена за причу!“
„Шта ћемо са себрима?“, упита један од његових људи већ стежући дршку мача.
„Везуј их!“, наредио је па узјахао коња кога му приведоше. „И руке и ноге! Стави им и нешто преко очију. Да не виде шта ћемо да им радимо!“
Чувши ово, себри задрхташе и заплакаше. Сузе потекоше низ бледа лица и сва тројица наново ударише у вриску, молећи за животе. Ноге им занемоћаше и одметници их грубо готово однесоше до оближњег дрвета и ту свезаше. Изговорише последњу молитву мирећи се са страшном судбином. Мислећи на дом и породице које више неће видети, чекали су крај.
„Идемо на север!“, викну Тољен и показа својим људима у том правцу. Земља задрхта од више десетина коња који галопом кренуше за Тољеном који је по обичају јахао на челу колоне уз Брајка. Срце му је јако ударало а дланови знојили док је коњ под њим готово летео, као да и сам осећа потеру која им беше за петама. Док су све више одмицали од бивака, молио се да његова замисао успе и да богови буду уз њих. Подигао је десну руку, дајући знак осталима да стану. Ослушкивао је шуму и из даљине, поред везаних себара који су викали из свег гласа молећи за помоћ, зачуо још неколико јасних гласова који се претворише у веселе усклике. Осмехнуо се и погледао у небо са захвалношћу. Одахнуо је задовољно.
„Па, они су то застали да покупе наш плен!“, цикну Брајко слушајући како се потера окомила на богатство које затече напуштено.
„То ће их успорити“, додаје Тољен поносан што је успео да спасе себе и своје људе несреће. „Још када им она тројица сиротана кажу да смо отишли на север а ми…“
„А ми ћемо бити где?“, смешећи се задовољно упита Брајко.
„На западу“, одлучи Тољен. „Ако одемо на север пратиће нас потера а на истоку су прљави Турци. Нема нам друге.“
„Идемо, онда, брате“, спремно рече Брајко. „Не губимо време.“
„Будале!“, викну Тољен и сви праснуше у смех, срећни што извукоше живе главе. „На запад!“, показа руком покрет и колона нестаде у густој шуми, остављајући потеру далеко за собом.
-
Povodac za Ž. Ž. Ivanovića
810 rsdStan porodice Ivanović
U ovoj priči nema početaka. Postoje samo dva kraja.
U staro doba kraj godine beše početkom proleća. Tako se nekako zalomilo i u kući Ivanovića. Tog kasnog zimskog jutra, dok se kroz prozor nazirao sjaj novog godišnjeg doba, jedan sed starac, koga su svi znali po imenu Ž.Ž. Ivanović, ni slutio nije da će mu sva prividna slatkoća sunčanog dana doneti, mesto početka godine, njen kraj.
Godina je 2003, kraj marta. Vreme tranzicije. U malenom stanu, skromno udešenom, u zgradi nalik na tetrapak, živi porodica čije se postojanje gotovo ni u čemu nije nametalo svetu. Starac i starica, povučeni svojim navikama, pod staklenim zvonom, upražnjavaju svoje rutine svakodnevno, sve više sličeći na mrtvu prirodu, kojoj se jasno ne može odrediti vreme nastanka, niti iščeznuća.
Tranzicija – ta reč je u njihovoj kući bila prećutno zabranjena. Ne toliko zbog toga što je starac bio prekaljeni komunista, vrlo kritičan prema napretku izvan partije, već im se ona, kao neko nametnuto sveto mesto, činila isuviše modrom, da bi se poverovalo u snagu njene moći samoostvarenja. „Ne može se preko noći promeniti sve. Mi smo decenijama gradili zemlju, da bismo je sada za dan srušili. E, pa tako ne ide“, ponavljao je Ž.Ž. Ivanović često, kada bi u novinama pročitao nešto nalik na „…tranzicija menja svet.“
On je bio čovek starog kova – mešavina čelika i betona, rđa dobrih vremena, mrlja na okosnici vekova. Pedeset godina živeo je poput crkvenog zvona, budeći se svakog jutra u isto vreme, ponavljajući iste stvari. Polako je išao, iz dana u dan, sve bliže ka neprepoznavanju granica života i smrti, mehanizmom koji je znao samo jedan smer.
Tako se toga jutra, uredno ponavljajući svoju rutinu, spram koje se jedino moglo reći da je on čovek koji postoji, naime, čovek od krvi i mesa, pronašao na mestu koje nije odmah mogao da razume. Po staroj navici, tek posle prve kafe, mogao je da rezonuje.
Ono što ga je dočekalo u trpezariji tog jutra, u toj uskoj i nekako okruglastoj prostoriji, koja je iz nekog razloga podsećala na sanduk, u potpunosti je prekrilo šansu da će toga dana njegovim telom zagospodariti misao. Na stolu nije bilo kafe. Nije bilo ni stola, na svome mestu. Stolice su bile razbacane, luster je landarao nakrivljen. Po tepihu su se nazirali tragovi sagoretine. U istoj meri začuđujuće, nije bilo ni Kate, pa ni Paaža.
Zatečen u nedoumici, uzeo je da premešta stvari, s jednog na drugi kraj, nikako ne mogavši da se seti, na kome mestu su one stajale. Vrzmao se po prostoriji i nešto mrmljao, kao da je u potrazi za nečim što je nekuda zaturio, pa zaboravio. Tako je proveo neko vreme, ne znajući ni kuda će, ni šta će, kada se najednom pojavi njegova supruga Kata.
Bila je lepa i rumena, iako je od životnog truda prerano ostarila. Disala je teško, kao da je upravo protrčala kroz oblak dima. Očima iskolačenim i ustima razjapljenim, koje su vapile za vazduhom, pokušavala je da kaže nešto svome suprugu. On, penzionisani birokrata, nije znao gotovo ništa o cirkusu i pantomimama. Mahala je rukama, usne pućila, padala na pod četvoronoške. Ništa nije pomagalo. Tek kada dođe do vazduha, uspe da kaže nekoliko glavnih reči, od kojih su najbitnije ove:
– Pozvala sam miliciju… Nema nam Paaža… Izgleda… da je… nestao.
Dolazak policajca
Kata misli da je Paaž dobar pas.
On je bio njihov najodaniji prijatelj, lična zvezda skromnog mikrokosmosa. Imao je svega tri godine i tri meseca, kovrdžavu dlaku i veoma mokru njušku. Zbog svoje odanosti nazvali su ga Paž. A zbog lenjosti i tegljivosti u izgovoru, dopisaše mu i drugo „a“. Tako, usred uragana reči, iskrsne Paaž.
Kratka stajka vremena zadrža dvoje staraca u dubokom čekanju. Verni, kao što su uvek bili, nadaše se da će ovom nesporazumu naći rešenje već sledećeg trenutka, u kojem začuše zvono na vratima.
(DING-DONG)
Okretljiva starica pohita ka ulazu odmah, gde je, na njeno zaprepašćenje, susrete figura policajca u staroj uniformi. Zbog visine figure i dužine nosa, nije mu se moglo jasno videti lice. Ipak, jasno se moglo čuti kako kroz prljave zube cedi tečan i bistar, razgovorni sok.
– Je li ovo stan Ž.Ž. Ivanovića?
– Jeste, i… – poče Kata dužim odgovorom…
– Neka se spremi da pođe sa nama – …dok joj je visoki policajac sekao rečenicu.
– Ne želite da uđete? – odzvoni ona u mrku pojavu visoke figure.
U senci sopstvenog odraza, policajac klimne glavom odrično, i kao da htede da se spusti ka njoj, ali se udalji kada naiđe čelom na kameni nadvratnik.
– Bolje bi bilo da požurimo – reče dok je češkao gornji deo lica.
Utom se upali motorola, koja najpre odzvoni policijsku melodiju kraće vrste, zašušti, zakrči, pa odzvoni još jedanput.
– Žorže, čujemo li se? Pozorniče Žorž, javite se – vikao je glas iz plastične kutije.
Pozornik odvrati da čuje glas koji ga je dozivao, potom promrlja, kao da nešto krije od starice. Zatim se okrene ka njoj, te nastavi, grubo i odsečno:
– Ivanović, je li tu?
– Jeste, ali on…
– Šta?
– On je, znate, i dalje nespreman.
– Neka se spremi onda, brate! Nemamo ceo dan!
Kata je bila zbunjena ovim rečima mladog čoveka. Osećala je kako se u mrkom liku kotlovi puni agresije potparuju. Tiho je odšetala do sobe u kojoj je skrušeno sedeo izbezumljeni starac, gde mu prenese sve, od reči do reči.
Ž.Ž. Ivanović je bio već obučen u svoje jedino odelo, samo je trebao još cipele da nadene. Odabrao je najlepše koje je imao, od svinjske boks kože, sa nekoliko rupa za vazduh. „Ove najbolje dišu“, reče dok ih je obuvao, sve pokušavajući da dohvati lice policajca koji je stajao u istom položaju pred vratima. Te cipele je kupio pre trideset godina, po sindikalnoj ceni. Neodoljivo ga je zanimalo da li u policiji danas daju tako dobre popuste, na što mu Žorž odgovori potvrdno klimanjem glavom, ponavljajući udarac o kameni nadvratnik koji ga vrati na mesto.
Dok je starac zatezao revere i prašio rukave, ogledajući se u starom ogledalu, vreme je teklo sasvim tiho. Bio je smiren, elegantan, i pomalo rasejan, što je sasvim odgovaralo njegovoj prirodi. Zategnuvši i poslednje dugme, on bi spreman da krene. Tada ga Kata, nevesela zbog odlaska s mrkim policajcem, kome se i dalje lice nije moglo videti više nosa, opomenu da nije popio kafu i da to obavezno učini što pre. Bez jutarnjeg srka, starac je bio samo slika čoveka.
– Srećo, uzmite kafu sa aparata – dovikivala je za njima Kata, dok su se njihove siluete slivale u senku kamenog stepeništa.
-
Zagreb ’28: Šapat zavere
900 rsdDolazak bez povratka
Čim sam zakoračio sa stepenica voza na Glavni kolodvor i zaputio se u hladnu martovsku noć, oštar vazduh Zagreba presekao mi je grlo. Osećaj hladnoće na vratu kao da je najavljivao upozorenje koje nisam smeo da ignorišem. Osetio sam neumoljivi stisak – nevidljivu senku koja kao da steže omču oko mog grla, natopljenu hladnom kišnicom. Nisam znao koliko dugo ću moći da bežim od te jezive senke koja se zalepila za mene, niti koliko koraka mi je ostalo do kraja puta koji je možda bio ispisan unapred.
U desetogodišnju Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca doputovao sam brzim vozom iz Trsta. Kasnio je svega tri minuta, dovoljno da primetim sumnjivog muškarca u tamnom odelu, beloj košulji i kravati boje karleta, kako se presijava pod svetlom uličnog fenjera. Stajao je nepomično, bez torbe, kao senka među lampionima. Nije me gledao. Bar ne otvoreno, jer su mu oči bile zaklonjene širokim obodom šešira. Možda sam ga samo umislio, jer umor, neispavanost i mučnina u želucu mogu stvoriti neprijatelje i tamo gde ih nema. Sa godinama sam naučio da više verujem instinktima nego logici. Tako se duže živi, rekao mi je moj mentor u Rimu. General Vitorio Adrijani, čovek kome sam verovao. A možda nije trebalo.
Njegovo ime prvo je upisano u notes koji uvek nosim sa sobom: u kaputu, u unutrašnjim džepovima sakoa, u skrivenoj kutiji auta ili u duplom dnu torbe – kao sada. On je moj jedini autoritet, figura koja je zamenila sve. Najpre roditelje. Njih jedva pamtim. Teška srca to priznajem, ali sva sećanja na njih dvoje vuku me samo ka par fotografija koje su mi ostale nakon što su stradali u požaru u mom rodnom Palermu. Nikada više nisam odlazio tamo. Nemam kod koga, a mislim i da ne bih mogao. Ali, Adrijani mi nije zamenio samo roditelje, zamenio je i sirotište. Naučio me je da čvrsto stojim na zemlji, da su iluzije gluposti i izmišljotine, isto kao i duhovi. Od tada ih se svesno klonim i radim samo ono što mogu objasniti: sebi, službi, Adrijaniju. Pogotovo njemu. Postao sam njegov kada sam napunio četrnaest godina. Govorio je kako je on od mene stvorio čoveka, a kada on to kaže, misli na operativca. Školovao me je u Rimu, obučavao u severnoj Africi. Znam da je govorio da sam najbolji agent kojeg je ikada imao. Nikada to nije rekao meni, ali sam pročitao da je tako napisao u jednom izveštaju. I bio sam najbolji, ne zato što sam savršen, nego zato što sam verovao. Ne u režim, ne u politiku, čak ne ni u Italiju, nego u njega.
Vagoni su bili hladni, ali miris dima iz lokomotive i železničke masti smirio mi je stomak više nego bilo koji čaj. Iako sam navikao na oštru morsku so u Trstu, ovde u Zagrebu vladala je drugačija hladnoća – ona duboka, prisutna i teška, kao da se sam grad još uvek borio da izađe iz zimskog sna. Za mene je ovo bio novi početak i prilika da izađem iz lične krize u kojoj sam se mučio poslednjih meseci. Ipak, posredi je bio samo novi zadatak, novi ljudi, nova mreža tajni koje treba isplesti i ostati nevidljiv. Bio sam svestan toga, jer ovo nije bio prvi put da to radim. U koferu sam nosio rezervne košulje, pasoš na ime trgovca vina iz Udina i pištolj čistog porekla, službeni revolver tipa Bereta M1915/17, kalibar 7,65 mm, bez gravure, za tajne misije, za ubistva koja pokriva država.
Stanica Glavni kolodvor u Zagrebu bila je pusta kada sam stigao, kao zaboravljena u samoći i nekim starim teskobama. Arhitektura je podsećala na staru Monarhiju što se nekada širila duž Dunava, a ljudi… i oni kao da su na sebi nosili tragove tih starih godina. Sneg se zadržao samo na ivicama perona. Učinilo mi se da me je Zagreb dočekao isto kao i svakog drugog stranca, sa nepoverenjem. Već na taksi stajalištu sam znao: ljudi u ovom gradu ne pitaju za imena, ali zato dobro pamte lica.
Instrukcije koje sam dobio u Rimu bile su jasne, i ne mnogo drugačije nego ranije. Ipak, Adrijanijev ton kojim mi ih je saopštavao i dalje mi je zvonio u ušima:
– Nemoj tamo tražiti prijatelje, Santoro. Tamo se ne bira strana, samo potraži nekog ko bi mogao poslužiti Italiji.
Adrijani kao da je unapred znao ono u šta ću se ja uveriti. U stvari, on je uvek sve znao unapred, uvek je išao korak ispred svih. Ponekad pomislim i ispred vremena.
-
Priče sa margine
900 rsdPOLOVINA RIVOTRILA
Dobar dan, dragi ljudi. Probudio sam se u dva posle ponoći. Dva puta mesečno idem kod psihijatra. Jednom u Klinički centar Srbije da primim injekciju ksepliona, a drugi put privatno, na psihoterapiju u jednu zemunsku ambulantu. Sad sam pre pet dana išao u Klinički centar Srbije i doktor mi izbaci polovinu rivotrila ujutru. Počeo sam življe da sanjam, ali su buđenja pre zore. Čak sam u poslednjih pet dana dva puta pio pivo solo kući. I evo, probudio sam se u dva posle ponoći. Sutra imam zakazano u Zemunu. Odmah po buđenju sam zgutao polovinu tablete rivotrila da nadoknadim prazninu, ali nisam se uspavao. Noć je. Pijem kafe i pušim. Evo, sad je upravo provrla kafa iz džezve na ringli šporeta.
Malo me ova polovina izbačenog rivotrila poremetila. Divno i živo sanjam, ali se budim pre zore. Dodao sam malo pre jednu polovinu da nadoknadim. Sutra sam u Zemunu. Pitaću doktora šta da radim sa tim.
Pre desetak dana sam poslao roman „Ksenija“ uredniku, uplatio novac, a on objavio moju književnu biografiju na internetu sa sve mojom fotografijom. Izašao je i prikaz jednog mog romana. Poneku noć nisam ni spavao od prevelikog uzbuđenja. Inače, već pola godine škrabam neke takozvane dnevničke pesme. Stalno pričam u njima kako sam se oporavio od života i psihofizičkih tortura. A i lekari su konstatovali remisiju, gubitak bolesničkih simptoma.
I eto, poslao sam izdavaču svoju devetu knjigu, izlaze rezultati o meni na Guglu. Na jesen sam imao javni nastup. Čitanje poezije na sajmu knjiga.
Sinoć me uhvati neka kriza. Nisam mogao da pijem kafe. Niti da slušam muziku, niti da nešto čitam. Otkad idem u Zemun, situacija se skroz stabilizovala. Vratio sam se u porodicu, bio opet na dečijem rođendanu, ćale postao dobrica. Međutim, ovog vikenda opet su komšije ispod stana moje majke lupale u radijator. Mesecima se nisu oglašavali.
I tako ja pošaljem knjigu izdavaču. Izađe moja liter karta na internetu. Kažem, par noći nisam spavao od uzbuđenja. A onda odem u Klinički centar da primim injekciju. Ovaj iz Zemuna mi je to sve sredio. Ubacio jednom mesečno kseplion i izbacio dva puta po polovinu rivotrila. Ovaj drugi mi izbaci i jutarnju polovinu. I tu sam počeo da se budim pre zore, ali jako živo sanjam. Lepi i živi su snovi. Videćemo sutra šta će Zemunac da kaže. Ja sam već popio jednu polovinu da se vratim u normalno stanje, ali nisam zaspao.
Evo, noć je. Sad ću da pijem ovu gotovu kafu. Kažem, mesecima sam pisao dnevničke pesme. Poetska proza neka. Nije bilo nikakvih nagoveštaja ljubavi. Dva puta mesečno kod psihijatra, kupljenje kirija, čistačicu platim da mi očisti stan. Plaćanje računa. Porodični vikendi i sad je ljubavni roman kod izdavača.
Imam novi hobi. Pretraživanje sebe po internetu. Okačio sam i snimak sa Sajma knjiga na Jutjub. I tu mi izašla fotka na Guglu.
I tako, frasnula me nova knjiga, liter karta, jedna polovina rivotrila manje i probudim se noćas u dva posle ponoći.
Kažu psihijatri da sam u remisiji. Ne znam sad šta će biti. Treba da se okupam, kupim cigare i kafu, jedem i da u 11 časova budem u ordinaciji u Zemunu.
Otkad sam poslao knjigu i otkad mi je izašla biografija sa fotografijom na internetu, slušao sam „Stay Away“ od „Nirvane“. Vrtela se po par sati. Lomi, uništi, slomi sve, destrukcija, živ si. Eto, šta je „Stay Away“ govorio.
Aprilska noć. Ima već oko četiri izjutra. Sad ću da popijem ovu kafu, da pušim i tako. Otkad nisam napisao kratku priču. Međutim, poslednjih desetak dana, situacija se uzburkala. Kažem komšinici u liftu:
„Doviđenja, prijatno“, a ona mi ne odgovori ništa.
Ništa značajno se nije događalo poslednjih meseci. Kažem, pisao sam te dnevničke pesme, bio miran i zadovoljan, ali poslednjih desetak dana „Stay Away“ kaže:
„Uništi, slomi, pij, živ si.“
Ne znam šta će biti sa rivotrilom. Ne znam kako ću sutra da prođem. Majka mi je na Kosovu kod svoje majke. Utorak je. Žao mi je da vraćam polovinu rivotrila, jer sam počeo živo da sanjam. Živi i divni snovi. A eskaliralo je u poslednjih desetak dana. Kaže „Stay Away“:
„Ej, pisac, živ si.“
-
Soba 427
900 rsdLjudi koji nasrću na drhtava, metalna vrata lifta, iako još nije stao. Ljudi koji čekaju ručak ispred zatvorenih trpezarijskih vrata, koji znaju imena svih poslužitelja u trpezariji, a lekare opisuju rečima: „onaj ćelavi“, „mali“, „glumica“. Ljudi koji ostavljaju upaljen zujavi televizor kad nisu u sobi, kad ga ne gledaju zabavljeni svojim izbledelim pričama i kad spavaju nadglasavajući se sa njim, ispuštanjem krčavih i zujavih tonova iz rezonantnih šupljina svoje načete unutrašnjosti. Ljudi koji dnevnim uspehom smatraju poslužiteljevu dobru volju da im donese duplu porciju ručka. Oni koji ispred instituta puše i danju i noću. Noći su planinski hladne, pa ogrnu jaknu preko pidžame; dim i ohlađen dah mešaju se i prepliću, dodatno muteći teško nebo nad institutom. Ljudi koji zarivaju poglede u tuđe kese i torbe (ko je šta kupio?) i koji vole da ostave otiske koščatih prstiju na tuđim stvarima. Ljudi što od tuđe muke grade odbrambeni bedem, takav da nesreću udaljava i čini podnošljivijom. Ljudi koji jedni drugima daju savete u vezi sa lekovima i ispod glasa prenose iskustva o upotrebi magičnog grčkog leka (onog u žutoj kutiji), kupljenog od Bugara na buvljaku. Ljudi koji cokću jezikom čisteći bušne zube. Ljudi koji dolaze prvi put: prvog dana su strašno zbunjeni, a drugog već znaju sve o bolničkom životu, liftovima, trpezariji; druge pacijente zovu imenom i pouzdano znaju ko je s kim u vezi. Ljudi posedali po klupama, zagledani u one koji šetaju (i ko sa kim šeta); oni koji šetaju i gledaju druge na klupama (ko sa kim sedi).
Ljudi koje nikako nije moguće zaobići na stepeništu: njihova je i leva i desna strana. Ljudi koji uspelom šalom smatraju nalivanje čaja u tuđu, pre toga ispražnjenu flašu vina, donetu od kuće da posluži za podizanje raspoloženja uz noćna kartanja. Ljudi koji napuste bolnicu na jedan dan, odu na proslavu godišnjice vladajuće stranke, a zatim se uredno vrate i nastave da boluju. Ljudi koji dele ljute papričice za ručkom, seku jabuke na više delova gurajući ih u tuđe šake, idu na izlete zajedno iako se poznaju dva dana, šale se glasno i provokativno da čitava trpezarija čuje, jedni drugima kupuju lekove u gradu, javljaju se na telefon tuđim muževima i ženama šegačeći se, razmenjuju životne priče i nekad zaista saučestvuju u tuđima. Svađaju se i mire, kao da su svi odavno u braku. Gunđaju i ogovaraju, držeći se i dalje čvrsto jedni drugih, čineći neskladan tim. (Na kraju, kad neko ode, uvek prevlada pozitivna priča o njemu.) Bedni ljudi spremni i na dobro i na loše, siromašni i bolesni. Pored njih, još i oni koji misle da ne pripadaju gore nabrojanima.
Dok promičem hodnicima vlažne zgrade, bezvoljno, teških nogu, primećujem na njihovim licima odraz konfuznog, mnogolikog, starog, umornog, neinspirisanog boga-stvaraoca, na čiju su sliku i priliku po svemu sudeći stvoreni. To je isti onaj koga zatičem i u ogledalu bolničkog kupatila bez prozora.
Ipak, mogla bih se zakleti da u svemu tome ne leži pravo zlo.
Sreda, prvi dan, bolnički hodnik. Starac od značajnih osamdeset vozi se hodnikom u invalidskim kolicima. Ima samo jednu nogu, levu. Na njoj patiku. Čekam ispred ordinacije. Strpljiva sam. Samo ne mogu da se rešim besmislenih pitanja. Recimo, šta radi sa desnim patikama? Da li mu je odavno amputirana noga? Ima li pun ormar desnih patika ili ih čuva u nekom džaku? Možda ih odmah rezignirano baca, znajući da neće sresti čoveka koji nosi isti broj cipela i amputirana mu je leva noga.
Pošao je kod sestre da pita može li dobiti tabletu za spavanje. Ona mu kaže da je već dobija u redovnoj terapiji – to je ona tamnoroze. Sestra nosi zelenu uniformu, hodnik je ofarban crveno i plavo. Svet je prepun veselih boja. Bromazepam je tamnoroze, skoro kao život. Možda starac jedino tako uspeva da ne sanja ormar pun desnih patika, nerazgaženih.
Kršan je čovek. Sigurno je mnogo godina nosio na ramenima nebeski svod. A onda je jednog dana noga klecnula.
Čini mi se da se i nebo nakrivilo na jednu stranu, samo malo ko to primećuje.
-
U senci cveta
720 rsdКАД СЕ ОТВОРЕ ДВЕРИ ЦАРСКОГ ГРАДА ПРИЗРЕНА
Срце поднева на Бистрици. Жубор векова исијава кроз време. Стихови те имају, древни граде. Даљина малих прозора, очи града непресушно теку, бистро и нежно као мимоилажење пролазника. Црква Светог Спаса даје боју слици. У близини и црква Свете Недеље са које се пружа поглед на град. Дајући крила панорами поносно нас крепи задужбина Марка Краљевића. Од свих мостова на реци, стари камени мост, стамен и чврст, прима благе погледе путника. Радујемо се док вода запљускује простор око чесме ту надомак моста. У даљини пружа се тврђава и поглед чини пуним. И светли мисао дубином сагледавања. Царски граде, висинама стварања досежеш у старине неком чудесним муком у нама. Тек зазвоне звона Богородице Љевишке, и ране и гласови. Живиш. Некадашњи професори и ученици на сликама у Богословији Светих Кирила и Методија. Разгледамо паное препознајући неке. И са својим новим ученицима обновљена Богословија је прогледала. Мало повише богословске школе са згаришта је Свети Ђорђе уздигао цркву која призива смело и достојанствено благим мирисом тамјана. Тамо где је био жар, радосне сузе промаљају се. Низ лице светлост, шири се кад светиљке уобличе образе. Поносног срца узносимо молитве за спас и зрна говоре да ће плодови родити у неко будуће доба мира и љубави. Док милују зраци малог будног неба неки гласови извиру одасвуда, док слушамо музику богослова негде у висинама пажња је окренута сунцу које милује тако мазно да се рађа светлост. Благе руке грле молитвено тиховање за времена будућих рођења и извирања из суштине постојања. Грли нас град сузама као и радошћу из дубине старина. Мало молитвено подне има свој мир у тананој души узлажења ка вечности.
Остављамо стари царски град на Бистрици у разноликости битисања неког другог шареноликог света, али у нади на стварање новог погледа и славне прошлости из које извирују светиње погружене у мирисна свитања и буђења из сутона у мирна праскозорја звукова звона која проламају одшкринуто небо. Пробуђени зрацима светиња и које видесмо и које ће нићи из старог темеља, крећемо се према Светим архангелима поред Бистрице која прави малене слапове од узнемирене воде.
-
Viktorovo beznađe
1.090 rsdSedim na krevetu. Konačno sam obukla trenerku i spremna sam da idem odavde. Noćas nisam mnogo spavala. Uzbuđenje me držalo budnom do kasnih sati i sve sam mislila kako će brže svanuti ako oka ne sklopim. Znam, glupa je ta zamisao, ali dosta sam bila u bolnici.
Otvaranje vrata mi prekida misli. Kako ugledam Viktora da ulazi sa otpusnom listom, tako se nakezim.
„Idemo li?”, zapljeskam dlanovima kao malo dete.
„Neće da te puste još sedam dana”, jadno me pogleda i odmahne glavom.
„Ne laži”, nasmejem se budali. „To što držiš u desnoj ruci je otpusna lista.”
„Jebala te tvoja škola”, frkne. „Taman sam hteo da te zalomim, ali ne da mi se.”
Da je samo sakrio papir, poverovala bih mu kakvu facu je složio. „Medicinska škola je čudo”, namignem mu i malo brže skliznem sa kreveta, pa se namrštim i dodirnem rebra. Konstantno me bole, ali na brži pokret bol me preseca.
„Polako, bre!”, Viktor stane do mene i pogleda me. „Kad se već razumeš u medicinu, onda treba da znaš da tim rebrima treba vremena da zarastu i da još moraš mirovati”, uzima moju torbu i hvata me za ruku. „Bežimo li odavde?”, pita kao da smo upravo opljačkali banku.
„Bežimo, bežimo!”, brže bolje kažem, ali sporo krenem. Ako li napravim brži korak, ima da sikćem od bolova.
Znam da naprslim rebrima treba oko četiri nedelje da srastu. Iako imam lekove za ovu vrstu bola, izbegavam da ih pijem, razorni su za jetru. Pa, mogu me boleti još plafon dve nedelje. Uostalom, sada će iz dana u dan bol da opada dok ne nestane.
Dok Viktor vozi, posmatram kuda idemo. Usput pričamo o preporukama lekara koje sam dobila i da treba ispoštovati dane mirovanja. Kada se parkira ispred zgrade, priča nestaje, a ja polako izlazim i gledam koliko je naselje lepo. Sporo koračamo i kada se nađemo u unutrašnjosti zgrade, oduševim se bež granitom, a još više me oduševi činjenica da su mu stanovi prvi. Tačnije, visoko prizemlje i samo jedan red stepenica imamo. Ne prođe me to oduševljenje, a novo me obuzima kada me Viktor uvede u stan. Ostajem bez teksta… Sve je novo i uređeno do perfekcije. Međutim, talas neprijatnosti me zapljusne kad shvatim da sebi ne bih mogla priuštiti život na ovakvom mestu.
„Stan ti je savršen”, tiho kažem.
„Hvala. Raskomoti se, opusti se i uživaj”, govori dok ulazi u sobu i spušta moju torbu.
Idem za njim i posmatram spavaću sobu. Velika je, lepa i ima čak i svoje kupatilo u sklopu. Viktor me tad povede i pokazuje još jednu istu spavaću sobu, zatim kupatilo za goste, ostavu, a onda se nađemo u dnevnom boravku u čijem nastavku je trpezarija, pa kuhinja oivičena šankom.
„I…? Je l’ ti se dopada novi stan?”, pita dok stoji iza mene.
„Oduševljena sam”, okrenem se i pogledam ga. „Kako da ti se odužim za sve…”, dlanom mlatim, nisam u stanju ni da nabrojim šta je sve učinio za mene.
„Pravi mi društvo, drugarice”, nasmeje se. „Hoćeš li me više ponuditi kafom ili da idem ako nisam dobrodošao?”, hladno će baraba jedna.
„Naravno da ćemo da pijemo kafu, samo te moram zamoliti da odeš do prodavnice”, nasmejem se dok idem prema šporetu.
„Dana je sve kupila i spakovala. Šta ti bude još trebalo, reci i kupićemo”, oslanja se laktom na šank.
„Dana je tvoja mama?”, tiho pitam dok otvaram viseće delove i gledam gde je šta.
„Nije mi mama”, Viktor prasne u smeh. „Ona je moja povremena domaćica, vodi računa o mojim stanovima. Tako da, nemoj slučajno nešto da si radila dok se ne oporaviš, je li jasno?”
„Jasno”, potvrdim da mu udovoljim. Spustim džezvu na ringlu, a onda se okrenem i gledam ga.
„Ovde ti je liflet od Miloševog restorana. Pozoveš broj, naručiš šta ti se jede i za pola sata ti stiže hrana”, podigne list da vidim, pa ga vrati na šank.
Klimam mu glavom da sam razumela. Opet, ko će biti zaludan ceo dan? Znam da ja to neću moći, moram naći sebi neku zanimaciju. Spremanje hrane nije fizički naporan posao, ali to mu ne govorim.
-
Aleksin pakao
1.090 rsdPratim Aleksu pogledom dobro sakrivena u obližnjem šipražju. Još mi srce lupa od straha i uzbuđenja. Konačno počnem da dišem kako treba kada vidim da odlazi s mesta na kom smo stajali. Grlim Milija dok čučim i mazim ga da ostane miran.
Usta su mi suva, a čelo mokro od hladnog znoja. Rona me nije uplašila ni stoti deo koliko Aleksin hladan zeleni pogled. Čini mi se da i dalje jasno pred očima vidim njegovu čvrstu vilicu, široka ramena i čini mi se da i dalje mogu da čujem njegov grub glas. Stresem se u sekundi pokušavajući da ga izbrišem iz sećanja.
Sa mukom progutam i uspravim se. Pogledam oko sebe i kada se uverim da nikog nema krenem prema kući. Na svakom drugom koraku se osvrćem dok prolazim pored kapije kroz koju sam malo pre izašla i krenula desno umesto levo.
Zavarala sam trag i činjenicu da bi video kako je moja kuća tik do njegove livade. Pola godine sam već ovde, a nijednom ga nisam videla da obilazi svoj posed. Bila sam ubeđena da je to napuštena livada.
Čim uđem u kuću spuštam Milija na pod i pogledom ispratim kako ode u svoju ležaljku. Izvrne se umorno, uzdahne i sklopi crne očice. Tek tad se i ja opuštam ljuta na činjenicu da su neki strahovi ostali duboko ukorenjeni u meni.
Pola godine je kako sam u Beogradu i još uvek ne mogu normalno ulicom da hodam a da se ne osvrćem preko ramena. Ponižavajuće je takvo ponašanje za nekog moje krvi, vrele i borbene. Ponašam se kao kukavica brukajući poreklo.
Dok kuvam sebi kafu posmatram jednu šolju kako stoji i čeka da je napunim.
Samo jedna šolja…
Ni porodice, ni familije, ni druga, ni prijatelja više nemam. Ali baš nikoga. Niti smem da imam ako mislim da ostanem u životu. Jedino koga mogu sebi da priuštim je Mili. Psić koji me bezuslovno voli i koji je ravnopravan član ove porodice koju samo nas dvoje činimo.
Okrenem se i pogledam ga kako bezbrižno spava. „Tebe mogu da imam”, šapnem za sebe ogorčena na život. „Sve znaš o meni i to ti ništa ne znači. Od tebe niko neće saznati ko sam”, dodajem. Jer, on je jedino biće koje me neće prodati ili ubiti. Ujedno i sebe podsećam zašto ostajem sama s njim.
Sipam kafu u samačku šolju i duboko udahnem miris da oteram onaj koji mi se zadržao u nozdrvama. Međutim nemoćna je aroma vrele kafe da otera Aleksin miris koji mi se uvukao u sam um. To mi nakratko odvuče misli, pa pravim mali sanjalački predah od pravila po kojima moram da živim.
-
Svetleći brojčanik
810 rsdКонцепт
Наслоњен на билијарски сто посматрам путању беле кугле, васцеле планете у космосу ове игре – билијара. У ушима се нижу карике тупих судара кугле са матинелама у ланац филмских акорда – сличица. На таблици изнад билијарског стола кредом се уписује црта за још један поен партнера, а мени црта за још један дан од сто и више истих, клонираних. Кугла, поени, дани.
У огледалу, колоритни одсеви боца изнад шанка. Коњак, бурбон, пелинковац, рум, текила и вотка. Све припремљено да се залију поени победе; нема шампањца да се залију неки победнички дани за мене, јер су сви лузерски. У огледалу и лик полуподигнуте руке бармена са чашом у њој, а у коју бармен одсутно зури; мршав је и проћелав, чисте кецеље и са изразом лица кога се ништа не тиче, сем количине насипане течности алкохола, да није можда претерао или омануо, свеједно, спушта чашу, узима крпу и непотребно брише углачани пулт.
У сали, споро премештање сенки неона и дуванског дима, енформелна слика, млечне мрље као на пејзажима мора и једара у туристичким агенцијама. Слушам билијарске арије судара кугли и закључујем да није случајно што се билијарски штап назива так; тај назив је родио звук судара кугле у куглу. Моје уво, пак, тражи звук зидног часовника да допуни ово так са тик. Саберем ли то добијам бројчаник за још један клонирани дан, а у мојој глави бројчаник осветли глиста светлуцаве путање (можда, због неколико попијених пелинковаца), замршене путање беле кугле. Помислих, ето концепта, замршена светлећа путања билијарске кугле. Потом и питање, да ли је мој живот измештен у концепт – замисао бога или неког другог, од које је требало да бог или неко други створи човека. Код мене то није успело, нисам постао уметничко дело. Па постављам друго питање, граде ли мој живот илузије, те опеке истине и лажи наизменично. Опеке истине и лажи, плус самообмана, крхка и ломљива керамика оглеђосане сржи (суштине постојања): у лажи, гавран истине неке кљује гране спокојства које лаж доноси, не да гнезду да се свије, у истини, црв сумње рије, упоран ма како ситан био, прави шару, атлас моје свести слуђује.
Тако цели живот постаје клацкалица, као оне у парковима, на једној страни згомилана она опека, а ја на другој страни. Сежемо небу а једва се одвајамо од тла. Тежина тих цигли била је као нада млада ка путу спознаје, али бестелесно није доносило победу. Клацкање се, ето, претворило у котрљање, у замршену путању беле кугле. Сагињем се, узимам белу куглу и свом снагом немоћи и пораза гађам у огледало, правим „уметнички концептуални поступак“. Нека, сада, дођу Госпођице из Авињона и она Девојка у огледалу и питам се, шта ли је Пикасо бацио на своје огледало!
-
Putnici kroz nestvarno
900 rsdБило је нешто мало после један после поноћи док сам возио уз кривудави пут ка Власинском језеру. Небо је било потпуно без звезда, као да је црна тканина прекривала све изнад мене. Мој стари, вечито неисправни пежо 407 дрхтао је као болесник, на ивици да се прегреје. Знао сам тај звук мотора, суво куцање, једва прикривени хук вентилатора, и сваког часа очекивао да казаљка температуре скочи у црвено.
Кратка светла већ месецима нису радила. Зато сам возио искључиво под дугим, не марећи што би то негде другде привукло полицију. Али овде, у овим пустим планинским пределима, патрола је била ретка као и сама светлост.
Ауто се већ неко време понашао све горе и горе. Због честих путовања поправка код мајстора, кога обично чекам месецима није била опција. Претпоследњи пут кад сам пролазио овим путем морао сам да станем једном у близини хидроцентрале Власина да се не би прегрејао. Сада сам морао два пута. Овим темпом идући пут нећу моћи уопште да идем за Ћустендил овим путем. Јежио сам се од помисли да ћу морати да идем за Куманово, затим за Криву Паланку, па одатле за Ћустендил, потпуно равним, али неупоредиво дужим путем, са два гранична прелаза. По равном путу Пежо је ишао нормално.
Иако сам се уз ово брдо пењао ко зна који пут, сваки пут сам подједнако помислио да оно уопште нема крај и да ћу се пењати у бесконачност, док се казаљка која показује температуру воде опасно пењала ка сто степени. Пут је водио из кривине у кривину до бесвести док се Пежо једва вукао уз њега. Али, као и сваки претходни пут, проклети успон је имао крај. Тај крај дошао је са првом кућом у селу Власинска Округлица. Прошао сам поред маркета у Округлици поред кога је умела да стоји патрола полиције, а које сада, срећом није било. Лево је пут водио поред језера ка неколико ресторана и прелепих вила на узвишењу са погледом на цело језеро. Ја сам продужио право. Искористио сам низбрдицу и одсуство полиције да прегрејани ауто возим на лер. Убрзо је достигао брзину од сто педесет километара на сат кроз насељено место. Али температура у хладњаку се спустила.
Напустио сам Округлицу овом застрашујућом брзином и кренуо ка одвајању путева од којих један води ка граничном прелазу Стрезимировци и граду Пернику, у коме сам провео студентске дане. Други пут води у Босилеград и даље ка Ђустендилу, Дупници и јужној Бугарској. Од овог одвајања почињала је област коју су моји пријатељи отуда називали „Постојебина“. Обухватала је цео пут и сва насељена места уз њега, као и нека места која нису баш уз пут, попут села Топли Дол, Горње и Доње Тламино, Радловци и Голеш. Постојебина се завршавала у улици Петар Берон у Ћустендилу, познатој по увек доступним бесплатним паркинзима. Ова необична улица чини да се човек, одмах по уласку у Ћустендил нађе у центру града.
У Ћустендилу сам први пут био пре неколико година када сам путовао преко Бугарске за Ставрос и био сам потпуно згрожен. Стигао сам тако око једанаест увече када није било живе дуже на улицама. Нигде није било ни путоказа. Имао сам утисак да сатима тражим излаз према Дупници. Лутајући тако по пустом граду улетео сам у двориште напуштене фабрике са једним или чак и више огромних црних димњака. Одмалена имам фобију од високих а уских објеката. Највише од топола, али и од таквих димњака. У том дворишту ме је ухватила таква паника да сам једва успео да изађем из круга фабрике. Занимљиво је било то да никада више нисам успео да пронађем ову фабрику, а пар пута сам покушавао.
Размишљајући о необичној фабрици прошао сам одвајање и нашао се у Постојебини. Наишао је последњи успон, па је казаљка опет кренула навише, али то ме више није забрињавало. Овај је трајао пар стотина метара, и после њега је до Босилеграда била је низбрдица и равница. Почев од велике низбрдице која је ишла све до села Божица, првог насељеног места у Постојебини. На почетку низбрдице поново сам пустио ауто на лер и поново достигао озбиљну брзину. Секао сам кривине и возио супротном страном пута као Енглез. Иако је од скретања почела невероватно густа магла, кроз коју су се дуга светла једва пробијала, вероватноћа да у ово доба неко наиђе овим путем из супротног правца била је чисто теоретска. Овај крај је био невероватно слабо насељен. Захваљујући готово свакодневном путовању овим крајем пут сам знао јако добро.
А онда, изненађење. На једној јако оштрој кривини испред које стоји знак црна тачка, отприлике на пола пута између одвајања и Божице стајао је човек. Висок, витак, сед, стар око педесетак година. Носио је одело и необичан сиви дуги капут који је изгледао као да је из осамнаестог века. Био је наслоњен на знак и гледао у мом правцу. Због густе магле сам га видео само пар метара пре него што бих ударио у њега.
-
Ogledala zamka Tananur
900 rsdУ замку Тананур време није текло као другде. Минут је могао бити вечност, а нека вечерања тишина могла је потрајати вековима.
Феликс Харт, четрдесетогодишњи чувар замка, одржавач, понекад и једини његов становник, није веровао у приче о духовима. Живео је у западном крилу, радио свој посао без много питања, и више се плашио рачуна за грејање него сенки у ходницима.
Све до тог дана.
Он је био и један од најновијих становника замка, обзиром на то да је у њему боравио тек нешто више од недељу дана. Никога од запослених још увек није ни познавао. Као адвокат коме је посао ишао јако лоше и већи део године му је у ствари био годишњи одмор, стално је био у потрази за додатним извором прихода. Покушавао је да се бави писањем, савлада вештачку интелигенцију, спортовима. А пре десетак дана му се појавила прилика да лето проведе чувајући и одржавајући Тананур и то уз своту коју није могао да одбије. Донео је са собом гомилу књига, лаптоп и у слободном времену, кога је иначе било јако пуно, покушавао да савлада основе вештачке интелигенције. Једног дана је одлучио да истражи подрумске просторије и тамнице замка. Идеју му је дао масивни старински кључ који је случајно пронашао у дневној соби… или бар оном што је сматрао дневном собом. Кључ је нашао потпуно случајно, није знао шта отвара, али је нешто у њему говорило да треба да крене.
Испробавајући браву за бравом у замку у коме никог од послуге није било, Феликс је обишао готово цео замак. Једино што је било остало су подруми, тамнице и друга кула. У првој, нижој, у коју се улазило из ходника на другом спрату замка налазила се Феликсова спаваћа соба. Поглед одозго је био божанствен, због чега је и изабрао ово место за спаваћу собу. Малене степенице водиле су из собе на кров куле који је био раван и са кога је такође имао прелеп поглед, Друга кула, виша, налазила се у вишем делу дворишта Била је такође прислоњена на зид замка, с тим што није имала никакав видљив улаз. Ово је збуњивало Феликса
„Како да одржавам нешто у шта не могу да уђем?“, запитао се једном приликом кружећи око куле.
Међутим, проучавање ове куле оставио је за неко друго време. Сада је сишао у тамницу, и испробао кључ… који се савршено уклопио и откључао врата.
Врата тамнице су шкрипала као да плачу. Била су дебела, гвоздена, са заковицама које је рђа јела као гладна звер. Тамница је била на крају спиралног степеништа, низ које је ходао само једном, из радозналости, али никада до краја. Сада је корачао с лампом у руци, дах му је пуштао облачиће у хладном ваздуху, а под ногама је пуцкетао камен.
Када су врата попустила и отворила се уз тресак, срце му је на трен стало.
Из мрака, два ока.
Није био пацов. Ни животиња. Ни дух.
Била је то девојчица.
Седела је у ћошку, леђима на зид, скврчених ногу, косе упетљане у чворове. Лице јој је било бледо, као под танким слојем прашине. Носила је прљаву белу хаљиницу и гледала га без речи.
„Хеј… ти си… стварна?“, изустио је, не верујући сопственим ушима.
Није одговорила.
Пришао је полако, устручавајући се као да би је дотицање могло уништити. Стао је на неколико корака.
„Ко си ти, дете? Како си дошла овде доле?“
„Овде сам… дуго.“ Глас јој је био тих, готово као шапат, као да није користила гласне жице годинама.
„Јеси… заробљена?“
Климнула је. Поглед јој није био испуњен страхом – више… мирноћом. Као да је прихватила све што јој је судбина доделила.
„Хајде. Идемо. Вадим те одавде.“
-
Napomena
810 rsdŠta sve ne mogu
Ne mogu da jedem. Kad sam bio mlađi napisao sam jednu uspešnu pesmu o bubicama gađenja u glavi i jednu manje uspešnu o prehranjivanju kamenjem. A kada tako mlada dušica reši da nešto stavi u verse, priznaćete, to mora da je velika stvar, veliki problem.
Jednostavno, raznovrsnost me ubija.
Različiti oblici, sve te boje, temperature, filozofski sistemi pripreme hrane, celine ili delovi, komadi i komadići… O tzv. ukusima da i ne govorim.
Ta neverovatna aljkavost u ishrani me potpuno izbacuje iz takta. Nikad se dva puta ništa ne ponavlja. Samo dva puta, zamislite!? Parče hleba, šaka pirinča nikad nije ista, ta posuda u kojoj je nešto polutečno, hranljivo, čvrste štanglice nečega pored, komadi koji se tretiranjem alatki za hranjenje pretvaraju u amorfnu masu… a opet sama pomisao da moram svaki dan i to više puta da trpam najneverovatnije predmete iz okoline u sebe da bih mogao šta – da budem živ?
Ja, koji sam misao uglavnom i sva moja malobrojna zamišljena rodbina na planeti?
Mi to moramo isto, potpuno isto da radimo kao i neki štakori, golubovi, kao neki ljudi…
Ja?? Hej!
Šta čekate naučnici? Cepate atome, ubrzavate nemoguće male stvari tako ozbiljnih lica kao da stvarno i postoje, a još niste smislili neku kul infuziju bez ikakvih obeležja i svojstava da je primimo ravnodušno i neosetno kako i treba da bude… Hej, najumnije glave, kako je moguće da se još držite tog prepotopskog kodeksa da kod nas ( kod ljudi ) sve mora biti jedan mali spektakl, pa i najobičnija ishrana, nažalost neophodna ishrana!?
Neka se najsposobniji među vama, znate vi sami najbolje ko je tu među vama beskrupulozno plagirao neke doktorske disertacije, neka se on poduhvati da ode u Pariz, nađe najboljeg svetskog chefa i zadavi ga u kuhinji za primer, a vi ostali zaustavite smesta sve aktivnosti u lociranju i ubrzavanju te čestice i angažujte sede glave da napravite tu, štagod, sivu vodicu pretpostavljam. Neka mašinci osmisle aluminijumsku aparaturu, s jedne strane poliranu, s druge matiranu, neka asocijativno podseća na malo veći punjač (ukoliko smem ja, moja beznačajnost da vam predložim neka rešenja, samo predlozi naravno, naravno…), dajte idejni projekat sa tehničkim nacrtom onim šmekerima koji pilotiraju 3D štampačima neka izbace nultu seriju, i ukoliko zadovoljava elementarne standarde kvaliteta pošaljite je dole, onim lažovima iz marketinga da pripreme pravu anesteziju za nas, da kunjamo i balimo otvorenih očiju a srećni, srećni… kažem ako se sve to odradi ovako, onda rasteretite za boga miloga malo sve te salesmen I prodavce na planeti, pozovite ih, svečano im uručite zahvalnicu i Oprost za sve kvote, benčmarkove u večnosti i delegirajte im nove zadatke, jednostavne zadatke za njih – da nam ulaze noću u stanove, u sobe i daju nam tu kul infuziju, bez ikakvog pritiska, bez ikakvog nagovaranja, oohho oni će pristati, pristati sigurno… Važno je da nas lažovi zaista dobro pripreme da ne osetimo ništa, dobro možda neko malo peckanje za koje ćemo uvek ujutro misliti da je san.
Kakav bi to svet bio! Svet srećnih, svet mirnih.
I eto, možda ja imam i poneki problemčić, ali uvek nudim rešenja. Neka neko gore od vas uzme u obzir ovu moju inovaciju, krenuti od početka kako treba, prvo patent, pa biznis plan… Ne znam… Samo nemojte posle – bude nešto, a da bude nisam vam rekao… Nemojte samo meni taj Tesla-Markoni fazon, ja sam opasan i kad hoću onda tačno znam šta hoću.
-
Osmeh
900 rsdZid sreće
Bili smo deca krize, deca devedesetih godina prošlog veka. Odrastali smo u izolovanoj sredini. Odlazak do centra grada predstavljao je luksuz, a poseta Beogradu jednom godišnje, neretko i u dve godine, smatrala se sedmicom na lotu. Kada bismo dobili tu premiju, nekako mi je bivalo neprijatno zato što nisam znao da se ponašam u takvim okolnostima, jer jednostavno nisam znao šta je dozvoljeno a šta ne, tako da sam jedva čekao povratni voz za naše mesto kako bih se vratio u kraj. Kao i većina dečaka iz ulice, najviše sam se radovao popodnevnim satima jer bismo se tada okupljali na obližnjem školskom igralištu.
Tu na školskom igralištu zavoleo sam da igram basket tri na tri toliko da je i danas ta magična igra pod obručima moja strast. Sa godinama, obaveza je bivalo sve više, ali je strast i dalje prisutna. Prisutna je do te mere da, kada nemam vremena za nju, osećam iskrenu tugu. U sećanju su mi i dalje ta popodneva sa školskog igrališta. Dok bi dve ekipe igrale basket, ostali bi sedeli na zidiću iza koša i čekali svoj red. Tu bi se sedelo i kada se završi sa basketom. Međutim, neretko sam znao da se osamim i naslonim na zid škole, moj zid sreće, jer obično bih se tu obreo kada bih bio izuzetno srećan zbog dobro odigrane partije, nekog spektakularnog koša ili pobede. Osamio bih se i maštao.
Maštao sam tada o diplomatskim prijemima, o odelu, košulji, kravati, kristalnim čašama dopola napunjenim crvenim vinom. Oko mene bi se nalazio neki fini svet, muškarci u strukiranim odelima od prirodnih materijala, žene u pristojnim, a senzualnim haljinama, dok u pozadini gudački kvartet svira Vivaldija. Razgovara se o međunarodnim problemima, rešavaju se bitna politička pitanja na marginama prijema, a provuče se i pokoja šala sa dosta ukusa.
Više od deceniju kasnije stojim u jednom takvom okruženju, u Hotelu „Hajat“ u Beogradu. Jedan ambasador iz nama susedne zemlje odlazi u drugu misiju, a to je rešio da obeleži na Dan državnosti njegove zemlje i tako objedini dva događaja pod okriljem organizacije jednog. Dobar marketinški potez, a i finansijski. Fin neki svet oko mene. Muškarci u odelima, mahom od listera, i mahom galame. Ako ne galame, onda se glasno smeju neukusnim vicevima i podsmevanjima drugima. Žene – u manjini onako kako sam ih zamišljao pre više od decenije. U nekom trenutku gospodin do mene uskliknu: „Evo ga Toma.“ Pomislim koji Toma, a ono predsednik države. Do tada sam mislio da ga oslovljavaju sa gospodine predsedniče, ili barem predsedniče. No oko gospodina predsednika obezbeđenje. Pomislio bi čovek šta će mu obezbeđenje među ovim finim svetom, posebno među svetom koji gospodina predsednika oslovljava po nadimku. Stojim, a gospodin predsednik, okružen obezbeđenjem, ide u mom pravcu. I dalje stojim, sa običnom čašom za vino koja je dopola ispunjena šardoneom, kada mi priđe gospodin iz predsednikovog okruženja sa bubicom u uhu, značajno pogleda i kaže:
„Ne možeš ovde da prođeš.“
Nisam siguran da li se čovek iz obezbeđenja gospodina predsednika obraća meni ili nekome drugom jer korak nisam napravio. Posebno što mi nije poznat. Bilo je dosta odigranih basketa i u Beogradu, pa možda ne mogu da ga se setim. Ne, nije meni, zašto bi gospodin iz predsednikovog obezbeđenja bio sa mnom na ti. Nije ni važno, napravio sam jedan korak u nazad, i nastavio da opažam taj fini svet oko sebe, pitajući se gde sam to napravio grešku u koracima kada sam završio na jednom ovakvom mestu. Prilazim prvom barskom stolu, odlažem čašu, pozdravljam se sa kolegama sa kojima sam došao na prijem i izlazim iz sale, a potom i iz hotela. Skidam lagano sako, olabavljujem kravatu i već sam na putu ka prvom terenu za basket. Tamo nekoliko dečaka šutira na koš, pitam ih da li mogu da bacim neku s njima. Sa osmehom i radošću bacaju mi odmah loptu u ruke, savršen pas, dižem se na šut, ispada mi košulja iz pantalona, kravata je poletela napred ka licu, lopta prolazi kroz obruč, čuje se zvuk metalne mrežice. Pogledom nalazim zid na koji bi mogao da se naslonim. Dok hodam ka njemu, dečaci me pitaju da li hoću da „uzmem“ još neki šut. Kažem im da je ovaj bio dovoljan, da hoću samo da se naslonim na zid i da gledam kako oni igraju basket. Pre nego što sam se naslonio, setio sam se rečenice jednog frajera kojoj do tada nisam davao na značaju: „Poslušaj me, u životu nemoj da juriš karijeru, samo gledaj da budeš srećan.“ I izustio sam je naglas, dečacima na terenu.
-
Kraljica u špilu karata
1.090 rsdNe vozim prema stanu, već prema kući u kojoj sam odrasla. Čim se parkiram, ugledam ujnu kako mi ide u susret.
„Gde je moja ljubav?“, brzo me zagrli i poljubi. „Taman na ručak stižeš“, osmehne mi se.
„Hvala, ujna“, uzdahnem. „Imaš li vremena da porazgovaramo?“
„Kakvo je to pitanje?“, lecne se. „Zar to treba da se pita? Naravno da imam vremena“, uvati me čvrsto za dlan kao da sam još uvek mala devojčica a ne devojka od dvadeset osam godina. „Šta god da je u pitanju, nas dve ćemo to srediti ili naći rešenje. Nemoj da brineš.“
„Veruj mi da više ne brinem, ali trebaće mi tvoja podrška“, zaista ne brinem. Ona je uvek bila i ostala majka, iako mi je ujna.
„Ne drži me u neizvesnosti. Bar mi nagovesti o čemu se radi“, zastane i pogleda me.
„Ne želim više da radim na radiju, želim da se posvetim knjigama. Hoću da odem na duži odmor u Šušanj i razmislim odakle želim da radim. London ili Njujork“, izgovorim.
„Dobro…“, izgubi joj se osmeh sa lica. „Podržavam te da se posvetiš recenziji knjiga, ali teško mi pada pomisao na to da razmišljaš o preseljenu. Ne želim da nam budeš daleko, a opet, želim da budeš srećna“, oči joj zasuze. „Zašto sam se ponadala da ćemo pričati o nekom dečku?“, našali se, međutim, suza iz oka joj krene.
„Možda i ostanem u Šušnju“, više to kažem kao utehu pre konačne odluke. „Dole su mi Bilja i Ema, pa…“
„Pa, Šušanj mi je prihvatljiv, ali London ili Njujork su predaleko“, momentalno bira najblažu varijantu. „I šta ćeš u Engleskoj ili Americi kad su ti njih dve u Crnoj Gori?“
„Ako mi veruješ, ne znam šta ću“, slegnem ramenima. „Zato mi i treba razgovor sa tobom.“
„Vidi, najgora stvar je da ti ja bilo šta odredim. Ne daj Bože da nešto ne bude kako treba, pa da bude, ujna mi rekla. Moj predlog je da odeš na odmor, da se psihički odmoriš od svega, a onda da doneseš odluku o preseljenju. Nemoj odlučivati kad si ljuta i besna, odlučuj hladne glave.“
„U pravu si.“ Zaista jeste, ne znam ženu mudriju od nje. „Danas mi je došlo da odem na drugi kraj planete“, ne krijem od nje koliko sam besna.
„Daco, svima nama dođe da odemo na drugi kraj sveta, ali problemi se tako ne rešavaju. Hajde da se suočimo sa onim što te muči i da rešimo bar nešto.“
„Muči me što sam ovde ostala bez prijateljica i što je radio potonuo. Zapravo, što nisam uspela da budem autoritet zaposlenima. Osećam se loše zbog posla koji je propao nakon toliko godina truda i rada.“
„Dušo, nisi ga ti uništila. Dala si sve od sebe i savest ti je mirna. Uostalom, i sama si mi rekla kako je sve krenulo nizbrdo kad je Emilijan oterao Emu. Tako da, jedini odgovoran je on!“, žustro naglasi. „Dalje, treba li da te podsetim koliko izdavačkih kuća te traži da radiš za njih?“
„Ne treba da me podsetiš, još dve su se javile“, napokon se od srca nasmejem.
„Radi ono što te čini srećnom!“, uzvikne. „Batali poslove koji te stresiraju. Jesam li se ja borila da budeš svoja ili tuđa?“
„Da budem svoja i nezavisna“, odgovorim joj. „Ne brini oko toga, uspela si“, zagrlim je, jer se zaista borila sve želje da mi ispuni.
Kad nikom nije bilo jasno šta je recenzent knjiga i kakvo je to zanimanje, ona je bila u prvim borbenim redovima da mi omogući sve moguće inostrane onlajn kurseve. Zahvaljujući njenoj požrtvovanosti i mom talentu, postala sam veoma cenjena u tom poslu. Bože, kad se setim koliko je noći osvanula sa mnom dok sam pisala prve recenzije i koliko je bila uporna kad ja posustanem, divim joj se. Jer, pored svoja tri sina i mene je gajila kao da sam njeno dete. Uvek mi je bila posebno naklonjena, napominjući da sam žensko koje mora biti sposobno i spremno za svet u kome živimo, a sa druge strane me je razmazila do te mere da njoj uvek trčim kad imam problem.
„Ognjen se ukakio!“, dovikne ujak iz kuće, prekidajući nam savršen trenutak.
Pusti me ujna, pa se žustro okrene. „Presvuci ga! Vidiš da mi je došla Danijela!“
„Vidim! Nego, ovaj mali smrducka i…“
„Čoveče, promeni mu pampers!“, drekne ujna. „Šta bi da su ostale pelene i široko povijanje? Ovako, tu mu samo skini i baci, a novu mu stavi!“
Smejem se.
Smejem se toliko da mi suze udaraju na oči.
„Mogla ga je tetka presvući kad je već tu“, ujak za mene kaže.
„Pusti ti njegovu tetku. Nije došla usrana dupeta da briše, nego svojim poslom. Menjaj im pelene i čuvaj ih dok postavim ručak“, izbifla svoje, ponovo me uhvati za dlan i povede u kuću.
„Postaviću ja ručak“, namignem joj.
„Nećeš, boga mi. To radi kad se udaš za onog koji zaslužuje da mu se sto postavi“, uzvrati na svoj blesav način. „I kad smo kod toga, ima li neki da ti je zapao za oko?“
„Još uvek nema takvog. Čim se pojavi, tebi prvoj javljam“, svaki put joj isto odgovorim.
„Možda u Šušnju neki naleti“, više kaže za sebe.
„Ujna, tamo idem na odmor, ne idem da tražim dečka.“
„Tako sam i ja otišla u Budvu na letovanje sa drugaricama, pa naletela na tvog ujaka i udala se. Bože sačuvaj, odem kao devojka na more, a vratim se zaljubljena i luda. On me pozvao telefonom nakon dva dana i pitao me da se udam za njega“, odmahne glavom i zasmeje se.
„Jesi li se ikad pokajala?“, nikad je to nisam pitala. Dobro znam kako se udala u svoje dvadeset dve godine. Ujak ju je ukrao od roditelja, zapravo, to je bio dogovor da je ukrade.
„Uistinu, nisam nikada. Mada, svake godine mi dođe pet puta na spavanju da ga ubijem. To ti je ljubav, nervirate jedno drugo, volite se, mrzite se, ali se ne rastavljate.“
„Volim te, mrzim te, ali nikom ne dam te“, prasnem u smeh.
„Bukvalno!“, usklikne kao devojčica iako je žena od pedeset pet godina.
Čim uđemo u kuću, prvo mi ujak pada u vidno polje kako nosi Ognjena u kupatilo. Imam utisak da bi ga bacio kroz prozor.
„Do pola leđa se usrao!“, viče gadljivo. „Jebote, Lela, čime si ga nahranila?“, gunđa ujni.
„Miroslave, ne psuj!“, uzvrati mu. „Hranom sam ga nahranila.“
„Eboteeeee!“, ciči mali Aleksej idući pravo prema meni. „Tetaa, ebo teee!“
„Eto“, pokazuje ona na malog kog uzimam u naručje. „Odmah psovku nauči. I posle neko pita, što nam unuci psuju. Kako da ne psuju, kad ovaj moj samo drobi!“
„Jebem ti dan, smiri se!“, urla ujak iz kupatila. „Ognjene, ne mlati nogama!“
„Miroslave, šta radiš sa tim detetom?“, otrči ujna u kupatilo.
„Šta radim? Pokušavam dupe usrano da mu operem!“
„Pobogu čoveče, daj mi ga, ispašće ti!“
„Jebem li mu babu nemirnu“, tera ujak svoje i pride se smeje. Kad izađe i ugleda me, pruži pesnicu koju udarim svojom. „Ti kod tvoje ujne, je li?“
„Da, došla sam kod moje ujne“, potvrdim mu.
„Lepo, ja ću da čuvam ove napasti dok vas dve pijete kafu“, teatralno uzdahne.
„Ništa ti neće faliti malo da ih pričuvaš“, nasmešim mu se, pa jače stegnem Alekseja.
„Ni tebi ništa neće faliti da rodiš koje dok smo u formi da ih čuvamo“, ne propušta priliku da me podseti šta očekuje.
„Čekam da malo ove odgajite, pa da vam dostavim i moje tad. Greh bi bio da ispadnete iz forme kad vam ovako dobro ide.“
„Ide nam tako da od sutra obdanište zavodimo“, zasmeje se. „Njih šestoro i još dvoje na putu, šta je još i tvojih dvoje da uglavimo ovde“, pokaže oko sebe.
„E, ujko, ajde mani me te priče i drži Alekseja. Idem da postavim ručak“, tutnem mu malog u ruke.
Sa setnim osmehom postavljam sto uživajući u mirisu doma. Ujnin ručak i dalje miriše najlepše na svetu, a znam da je i najukusniji na planeti. Svakom su svoji najbolji.
-
Pogodak u centar
1.090 rsdNe treba mi mnogo da izađem iz ovog dvorišta, pređem magistralu i odmah uđem u moje dvorište. Ne javljam se turistima niti me zanimaju, mada oni ni ne znaju da sam vlasnik zgrade u kojoj borave. Sreća što imam poseban ulaz i lift koji me očas posla izbaci na peti sprat.
U mom penthausu je tiho i mirno. To mi iole pomaže da saberem rasute misli. Nakon što se istuširam, idem pravo u radnu sobu. Ulazim gledajući u tri laptopa kako lepo strimuju bez administratora i samo sa moderatorima.
Na prvom lapu piči serija, na četu žene komentarišu radnju i glumce, ništa posebno tu nema. Na drugom sam ostavio akcione filmove, tu ima nekih simpatičnih prepiski, ali ne i mom oku zanimljivih. Na trećem se vrti muzika, pa obratim pažnju ko je sve prisutan, jer je aktivnost poruka pojačana. Dok pratim jednog sumnjivog, uključujem i četvrti laptop povezujući se sa mojima. Valja meni biti u toku sa ovim slučajem oko Biljane.
Kad god neko od kolega izbaci izveštaj, odmah čitam. Odlično im ide za sada prikupljanje kontra dokaza. Ne oglašavam se porukom da sam tu prisutan. Ne zato što ne želim, već što sam pristrasan. Koliko god meni Biljana bila iritantna, činjenica je da smo povezani preko najboljih prijatelja. Mada, pre bih rekao da smo svi zamršeni kao kučine. Iako nekad ne možemo zajedno, ne razdvajamo se.
Misli mi prekine zvono mobilnog. Kad vidim da je Ćesar, molim Boga da ima dobre vesti.
„Druže, je li se javio ministar?“, to je jedino što me trenutno zanima.
„Upravo sam s njim završio razgovor. Trebaju mu kopije dokumenata da bi je provukli kroz sistem i uradili dvojno državljanstvo, i to retroaktivno.“
„Odlično, sad ću zvati ove moje da im proslede sve što treba.“
„Jarane, radi šta znaš, samo je izvlači. Nije ona ovo zaslužila. Majke mi, osjećam se krivim. Da se nisam pokupio i kao ostavio Emu, ne bi do ovoga došlo.“
„Veruj mi da se i ja osećam odgovornim. Da smo im rekli koji je plan da sklonimo Dražena, ne bi one krenule tebe da brane a Emu da spašavaju“, od sve muke se nasmejem.
„Sad je gotovo, ako išta zatreba a da mogu pomoći, ne gledaj kol’ko je sati, već zovi.“
„Važi, čujemo se“, prekidam mu vezu.
Brzo zovem načelnika i pričam šta i kako. Na moje iznenađenje, obraduje se kao malo dete.
„Sad ću im lično sve proslijediti i tražiti iste sekunde da je provuku“, priča. „Neće nju ovaj nesoj gurnuti u ruke svojim džukelama makar je ja branio!“
„Je l’ se desilo nešto u međuvremenu?“
„Čuj, vrše pritisak koliko noćas da je isporučimo. Ne dam! Ne može tako! No, dobra stvar je što ima i onih iz Srbije koju su zvali da je spasimo. Otimaju se oko nje ka’ da je ratni zločinac. Ovo na svijet nema što kod nas ima.“
„Zvao sam neke moje tamo, pa to su ti što vrše pritisak da je spasemo“, otkrijem mu.
„Nek si zvao! Ne dam je, zapamti što sam reka’! Odo da završavam državljanstvo“, prekine mi vezu.
Pošto svako radi ono za šta je zadužen, ja otvaram krivični zakon da vidim gde kakvih rupa ima. Kad shvatim da ću osvanuti, kuvam sebi pola litra kafe. Mislim se u sebi, joj, Biljana, ako uspem da te izvučem, sve ću ti ovo s kamatom naplatiti.
-
Problem u najavi
1.090 rsdPRVO POGLAVLJE
Ema…
Nije da znam kako ozbiljni ljudi idu na posao, mi neozbiljni škiljimo na jedno oko dok upravljamo autom. I to da stignemo u drugu smenu koja počinje tačno u podne. Uostalom ni posao mi nije ozbiljan, pa mi to daje mogućnost da se ponašam u skladu sa svojim karakterom, ličnošću i obavezama koje svako profesionalan izbegava.
Da zastanemo na tren.
Nisam ni neodgovorna, ni luda. Ja sam tonac, di-džej i voditeljka zabavnog programa na radiju svog rođenog brata, kog bih se rado odrekla da mogu, ali kasnije ću vam o tome pričati. Sad mi je preče da se na vreme prestojim u traku za skretanje u levo i ne prođem kroz crveno svetlo. Džaba ona popijena kafe malopre, očigledno mi nije dovoljna, jer kako skrenem tako me saobraćajac zaustavlja.
„Ema, gde je pojas!?“, zaurla neandertalac u plavom odelu, pa se primakne mom autu i posmatra me kroz spušten prozor. „Je l’ treba kaznu da ti pišem?“, preteći pita.
Prvo prevrnem očima. Mi smo išli u istu srednju školu nakon koje je on završio kurs u trajanju od šest meseci i postao policajac. Mada, ako ćemo iskreno, postao je idiot koji leči komplekse.
„Piši ti kaznu za pojas, a ja ću da pišem tužbu za seksualno uznemiravanje pošto mi gledaš u gola bedra“, namerno ga iscimam i pride podviknem, „Sram te bilo!“
Odskoči on kao oparen ceo metar od vozila. „Nisam ti gledao u minić“, kaže, ne shvatajući koliko je glup.
„Ako nisi gledao kako znaš da nosim minić?“, momentalno razvučem osmeh.
„Teraj to!“, pokaže na moj audi. „Vozi i veži taj pojas!“
Odmahnem glavom ne govoreći ništa, ali i ne moram. Nabijem gas koliko da gume ostave moj potpis pobednice i nastavljam dalje nepunih sedamsto metara, pa skrenem i parkiram se ispred biznis zgrade u centru ovog našeg grada.
Dok mašem prisutnima, prolazeći kroz baštu kafića, ulazim u dvospratnicu i pogledam na sat. Išla peške ili autom isto mi vremena treba do posla. Znam, smešna su dva kilometra koja me dele od stana u ovom trenutku, jer kako okreneš treba mi nekih petnaest minuta u oba smera. I pre nego što mi neko od vas zameri upotrebu prevoznog sredstva, imajte na umu da ima muškaraca koji sednu u auto i prevezu se pedeset metara kako bi na trafici kupili cigarete.
Dakle, bez gunđanja što svoje đonove patika i mišiće nogu ne trošim za ovu relaciju.
Prolazeći prvi sprat, samo mahnem prisutnima koje vidim, pa nakon što izađem uz još jedan red stepenica i prođem kroz ogromna vrata, ulazim u hodnik. Pomalo teturavo hodam i samo što pomislim kako stižem do studija, brat mi prepreči put.
„U tome ćeš večeras da puštaš muziku na strimu?“, odmeri me od glave do pete.
„Radim do šest popodne, prenos počinje u ponoć. Sasvim dovoljno vremena imam da se presvučem“, zarežim.
„Treba li da te podsetim da imaš i večeru u porodičnoj kući“, prekrsti ruke preko grudi.
„Jao…“, lupnem se po čelu. „Na to sam zaboravila, ali stižem ja sve, ne brini“, obiđem ga i nastavim dalje.
„U osam sati je skup!“, vikne da ga čujem.
Ne obazirem se na Emilijana. Nas dvoje smo se totalno i u svemu mimoišli još prošle godine kada je oženio devojku iz lične koristi, mada i ta cura je iz koristi pristala da se uda za njega. Oboma su im zajedničke političke karijere. Sve to ne bilo ni najmanje strašno da nisam saznala i uverila se kako se i dalje viđa sa onom koju je ostavio. Anu nikad nije prestao da voli, da zlo bude veće, ni ona njega nije prestala da voli, pa mu je od bivše devojke postala ljubavnica.
Eto, to vam je moj brat.
Inače, trebao je da se zove Milija po našem pradedi, ali za naše roditelje je to bilo neprihvatljivo. Njemu je trebalo zvučno ime zarad zagarantovane karijere koja ga je čekala kako je ugledao ovaj svet. Jer, Bože me sačuvaj, pa kako sin političara Šećerova i majke direktore banke da se zove Milija?
Kako ne bi uvredili pradedino postojanje, a dobili ono što žele, tako su mu i dali ime Emilijan. Pošto sam ja mlađa, uopšte vam ne treba posebna pamet da zaključite odakle meni ime Ema, zapravo Emilija, ali retko ko me tako zove. Roditelji su mnogo više vodili računali da nam se imena slažu nego da se nas dvoje slažemo kao brat i sestra. Pa kako su radili, sad tako i jeste. Čim je saopštio sa kim se ženi i zbog čega, to sam iskoristila i tražila jedan stan za sebe od mogućih deset, koliko moja porodica ima. Odmah smo se dogovorili da je tim činom nasledstvo rešeno, međutim, baba Ljeposava se umešala i prepisala mi njenu kuću u Šušnju. Naravno da niko reč nije rekao, jer to je njima trošak manje a meni više. A uistinu, pa Bog bi sad znao kad je neko od njih išao u Crnu Goru, meni se čini da sam poslednji put tu kuću na plaži obišla pre pet godina kad smo je renovirali, čisto da se uverim da su majstori obavili sve dogovoreno.
„Žurim!“, Maconja me preseče vikom kako nogom kročim u studio.
„Paljba!“, pokažem mu dlanom da se gubi. „Treba mi jedna kafa!“, doviknem bilo kome moleći se nebesima da neko baš u ovom trenutku kuva kafe.
Sedam za gomilu moderne opreme, gledam na monitoru koje pesme su ostale iza kolege, pa po trenutnom raspoloženju biram muzičku numeru kojoj nije vreme da ide u podne, ali nešto me nije briga.
Čim kolegu odjavim i sebe najavim, puštam pesmu Legitimno uz reči kako je vreme da se nerazbuđeni razbude.
Moja obožavana Bilja donosi veliku šolju punu kafe, spusti mi je na sto i prasne u smeh. „Odličan prelaz“, kaže i zbriše u svoju kancelariju.
Samo što se zapitam, šta joj bi? Vidim narogušenog brata kako stoji na vratima.
„Na repertoaru je bio rokenrol“, zareži.
„Šta je bilo, bilo je“, nedužno slegnem ramenima. „Sad je moje vreme, moja smena, moja pravila… Slušaj, slušaj…“, pokažem prstom na zvučnike, pa još pojačam da svi čuju reči – Kad novu sa bivšom prevariš, to je legitimno.
Emilijan se na peti okreće i žustro nestaje iz mog vidnog polja. Čujem ga kako viče da mu trebaju neki papiri uz naglašavanje da žuri.
„Sve je danas legitimno osim morala“, smrsim za sebe i uhvatim kafu kao da bi negde mogla pobeći.
Iza ove numere pakujem na plejlistu domaću zabavnu muziku odličnog ritma, a da je zaista tako, potvrda stiže iz kancelarija. Čujem kako dovikuju da pojačam. Tačno ih je Maconja smorio udovoljavajući muzičkom ukusu mog brata.
Negde na pola kafe dolazim sebi i na vreme čitam kratke vesti, puštam sjajnu stranu pesmu i pozdravljam sve slušaoce uz dodatak: „Vi iskoristite ovaj dan, ne dozvolite da on koristi vas.“
Tad ustajem da se protegnem, pa u nekoliko koraka izađem u hodnik i zaokrenem ulazeći kod Bilje u kancelariju. Par trenutaka je posmatram kako bocka svoj mobilni, pakosno se kezeći.
„Opet nekom zagorčavaš dan“, dobacim sedajući na stolicu naspram nje.
„Uvek se nađe neko pametan da proziva malobrojno normalne“, na tren me pogleda.
Nasmejem se. Znam da u slobodno vreme četuje i da je moderatorka na raznim strimovima. Ne znam zašto uživa u tome, ali priznajem da nam je našla nenormalno laganu, dodatnu, zaradu novca. Tek tako je zavela strim radija i još jedan gde uživo puštam muziku i tu nas tri zarađujemo mimo plata. Detalji me nisu zanimali, pa ih nisam ni zapamtila kad je pričala. Uostalom, zahvaljujući njoj i Daci, radio je dobio mnogo na popularnosti od kad je uvedeno strimovanje programa kojim se bavi Miki. Ujedno to je donelo i velike prihode onom mom bratu koji i ne mari toliko za radio. Pojma nemam ni zašto ga je pre sedam godina otvorio, jedino znam da su njih dve od početka tu, kao i nas troje iz studija. Ostali se smenjuju, ko odgovara ostane, ko ne odgovara nastavi dalje. Prosta je to matematika. Ili imaš kliker i talenat za ove poslove ili nemaš.
„Evo ručak“, Daca uđe sa tri kutije, sedne pored mene i podeli nam obroke.
„Kako je kod tebe?“, pitam je.
„Tri sata sam onom tvom bratu pisala tekst za stranku“, prevrne očima. „Obećano mu je mesto gradonačelnika.“
„Da Bog sačuva sve nas“, prekrstim se. „Nije on među svesnima“, dodam.
„Ema, svako ima pravo da bira svoj put“, Bilja odloži mobilni i namigne mi. „Politika će u jednom trenutku da ga sažvaće i ispljune, osim ukoliko ne ode dalje ili ne cilja neku jaču poziciju. Biti gradonačelnik u osrednjem gradu ne znači ništa. Evo, ovog će da smene, pošto ne radi kako mu se kaže.“
„Ovaj sadašnji je spiskao novac iz budžeta tamo gde nije smeo“, Daca prasne u smeh. „To je sistem, jedan se otegne, drugi se protegne u fotelji.“
„Prestanite da me trujete tim informacijama“, pobunim se. „Tek mi je dvadeset sedam godina i u najmanju ruku želim sto pedeseti rođendan da proslavim sa vama u zdravlju i veselju!“
„Prvih sto godina je najteže, posle sve ide glatko“, Daca dobaci.
„Nama dvema je po dvadeset osam“, Bilja računa. „To dođe da skupa imamo pedeset šest plus dvadeset sedam, što iznosi…“
„Iznos ti je za depresiju!“, prekinem je. „Ne sabiraj nam godine, bre!“
Dok trepneš okom, nas tri se smejemo kao blesave. I nije ni čudo što je tako, na prvo upoznavanje smo se pronašle i ubrzo postale prijateljice. Tačnije, čim su videle da ne uživam u nikakvim privilegijama kod brata-vlasnika, i još kad su došle u poziciju da me brane od njega, postale su moje drugarice. Od tad smo tri u jedan! Ko se sa nama kači, život mu je kraći – to je definicija koju svi znaju. Uostalom, tačna je. Mi smo podigle ovaj radio na najviši nivo u gradu. Radile smo pametno i timski, borile smo se i izborile. Sa druge strane, finansijski smo ispoštovane kako i treba da bude. Pored plata, svaki dodatni posao koji odradimo nam je plaćen. Za nas je to fer-plej. Zanemarićemo činjenicu da nijedna od nas ne gotivi Emilijana zbog politike, ali sve tri ga poštujemo u neophodnoj meri. Više od toga ne moramo. Jer, iskreno, posrnuo je želeći moć. I srlja i dalje. Pa, bar je to neko moje viđenje. Ali, sve dok nas ne dira i ne upliće u stranku, ne zanima nas šta radi mimo radija.
-
Imperija ništavila
900 rsdНекада давно, живео је један Француз под именом Франсоа-Андре Даникан Филидор, скроман композитор дискутабилног умећа и један од најбољих шахиста које је свет видео. Био је музичар зато што му је отац био музичар, као и деда, и ујак и већи број од његових двадесеторо браће и сестара које је његов отац имао са три жене. Био је скитница и уметник, играо је са музичарима у дугим мермерним одајама Версаја док је чекао на пријем код Луја XВ, као и по замагљеним крчмама Холандије и сувим, дрвеним баровима Енглеске. Бежао је од револуција и преживљавао на каменим амстердамским улицама без пребијене паре.
Филидор је, стога, био дете похрањено у систем фамилије, систем за који можемо рећи нема практичну важност за опстанак човечанства као што је ковач или, пак, пекар, који је ту постојао по инерцији заслуга својих предака, гурнут на своју позицију средње класе, коју иоле талентовани прашњави дечак из блатњавих улица Париза не би имао, дете система подложно схватању тренутног укуса конзумената. И он је то добро знао.
За себе је тврдио да је ковач опера комик (насталих од ваудевилских представа својствених годишњим вашарима у насеобинама Сен Жермен и Сен Лорен) у ваздушастој нади да поистовети своју улогу са неком фундаменталном у друштву. Но, све је то посве небитно данашњем конзументу и крајње неисплативо у периоду дигиталних носача звука.
Знајући штошта о несталности свог света, мали Филидор је научио неке друге вештине, али му је шах био једна од првих и највећих љубави где је применио своје искуство преживљавања, своју челичност самосуздржавања и прaгматичност играња у свету оштрих и несавитљивих правила, свету математичких неумитности, а опет подложном замутљивој страсти пораза и опорости губитка, систему који, када се упознају његова проста а опет невероватно комбинаторичка правила, дозвољава контролу над целокупном таблом и пионима који бесциљно стоје док не буду усмерени јачином играчеве воље. И прстима, наравно.
Кажу да је једном, играјући против неког младог и хировитог противника, жељног победе до те мере да му је била ускраћена моћ предвиђања, извео један од својих најдивнијих потеза. Посматрајући младог бахатог балавца, Филидор посве неимпресивно отвара своју страну прво са пионом на е4, отварајући пут ка својој краљици, наизглед неприметан али присутан, а потом помера своје коње напред тако да изгледа као да се не могу вратити и блокирати пут неком директном нападу на краљицу. Бахати балавац то примећује и опхрван жељом за лаком победом, као мува привучен слатким мирисом освојене краљице, иступа у трећем потезу. Филидор потом помера свога коња и узимајући црног пиона открива продор ка центру својих фигура. Сада је прилика ту, краљица стоји отворено на д1 и црни ловац је може директно зграбити, што Бахати балавац и чини, не питајући се зашто је велемајстор жртвовао највреднију фигуру у замену за простог пиона. И узима је уз нескривено церекање.
Игра је сада готова за Бахатог Балавца. Филидор то зна, мирноћа његовог лица не открива ни у једном тренутку намеру нити план. Изгледа савршено помирен са партијом, потпуно слеп за ликовање надобудног клинца који се унапред слади својом победом.
Коњ даје шах краљу на ф7. Игра још није готова, али сваки следећи потез није више потез Бахатог Балавца. Они сада могу само бити реакције на надирућу и неумитну извесност Филидорових потеза. Његов краљ мора напред. Не постоји други пут, други начин. Његов потез јесте учињен његовом руком, али је савршено свестан да је Филидор играо тај потез за њега, и да сада постаје само жртва правила игре које мора поштовати, која га вуку по табли. Други коњ се спушта. Шах-мат. Слаткоћа узете краљице, претворена у срам мата из пар потеза. Лакомост и жеља некога ко је себе видео на врху у тренутку када је у ствари био жртва својих осећања и нечије хладне прорачунатости.
Филидоров мат.
Бахати Балавац урла. Жали се на неправду. Устаје бесан од стола праћен смехом окупљене крчме. Стиска зубе и гута понос док подвијеног плашта бежи пут улица, праћен Филидоровим хладним погледом. То је оно знање којем га је научио немилосрдни плочник амстердамских улица, које не показује вртоглави успон флауте у Набуку, нити занесеност мадам Ренал у Стендаловом Црвено и црно. Бездушни плочник који хлади младалачке заносе.
Но, то је било пре више од три века, у време оних прљавих, затуцаних кугоноша. Модерни нуклеарни, информатички човек је другачији, зар не?
-
Patetika kroz smisao
1.000 rsdУторак: 10.02.2026. године
Дуго нисам могао да се натерам да пишем овај дневник.
Да идем сваки дан у библиотеку,
Ту, две зграде преко пута, напорно ми је.Нисам морао да учим у библиотеци сваки дан јер ми је
било много напорно да носим лаптоп са собом.Онда пут од тамо до овамо,
и некако ми је био потребан мир,
где могу кроз писање сам са собом да разговарам.У четвртак сам сат и по носио неки ламинат Авраму.
На трећи спрат и помогао сам му,
и то ми је одговарало,
чак сам и после пун надахњујуће енергије возио бицикл и
отишао до Милиних родитеља да их видим.Понео сам чоколаду и двеста грама кафе.
Било ми је глупо да смо толико у истом граду а да их
нисам обишао.Колегин будући зет је неколико пута свраћао на посао у
канцеларију где седимо колега и ја, док ја дуго нисам
обишао девојчине родитеље.Све то је прошло. Ишао сам за викенд за Београд. И јуче и
данас осећам толики страх у костима да сам морао да
попијем лек и да јуче цео дан спавам.
Синоћ нисам могао да спавам. Трудим се да пишем
дневник и да се писањем кроз разговор са собом
олакшам.Много ме је мучила мисао о бисмислености и
бескорисности овог писања дневника.Али мене то опушта и тако се ослобађам стреса.
Некада је из писаних дневника изашла и моја поезија.
Сада знам да пишући и куцајући грешим у правопису али
се трудим да будем упоран, па ако затреба, биће ту неки
лингвиста и рецензент.Много је јак лек.
Тренутно се осећам задовољно јер сам почео да пишем и
да се осећам као писац.Наравно, ништа од својих дневника и записа и овог
куцања не планирам да објавим али некако гледам да се
испричам сам са собом писањем уз кафу и да се
растеретим ствари које нисам могао са другим људима у
реалном животу да поделим.Не знам да ли сам тај дан био депресиван, ћутљив и није
ми се причало са људима, али ми се писало.Јесте да је то неки начин повлачења у себе, али, ето, мени
је лакше и волео бих да ово све остане сачувано а не
уништено.
Јер ће можда неком генију за психоанализу помоћи да
помогне неком ко има сличан проблем и да га излечи.Можда су то моји нерални снови али, ето, маштам.
А шта човек може да машта – може и да се оствари!
Најбитиније ми је да испишем како се осећам, нарочито
када сам у депресији и када осећам грижу савести и када
се осећам лоше, а то је веома често; када све то испишем и
напишем, избацим та осећања из себе и осећам се добро.
То ми је неки вентил. -
Pad
1.000 rsdНАУКА ЈЕ СТАЗА ЖИВОТА
– Невероватно – рече Хенри.
– Свашта – процеди Дејвид.
Леонтије није ништа рекао, ћутао је и размишљао. Био је један од министара императора Максимилијана XX, озбиљан и посвећен човек, веран себи и науци. Подаци у које је гледао били су такви да су од научника, правили будале, а од озбиљних људи, незрелу децу. Пре би поверовао у постојање вештица и чаробњака, него у ово што се налазило испред њега. Па ипак, извештај је био такав да је било тешко оспорити га. Поред тога, његова истинитост је била потврђена прошлим догађајима. Капетан Сол је био чудан, барем су га, као таквог посматрали, али, некада и чудаци говоре истину, а често баш њима, током историје, буде суђено да донесу најбитније вести и присуствују најбитнијим догађајима у историји људског рода. Уосталом, зар не постоји урбана легенда по којој је Цариград, 1453. године нове ере, спасао човек из будућности. Легенде су легенде, па ако исте већ постоје, ово што сада чита, свакако ће постати, управо то, легенда, али и истина.
– Драги пријатељи – коначно рече Леонтије – знам да смо сви ми научници, па, пошто сте прочитали извештај Научног директората Земаљске империје, занима ме шта мислите о њему? Завладала је тишина, нико није могао да поверује да постоји било шта, што би омогућило свемирском броду да за пет минута долети од Јупитера до Земље. Још невероватнија је чињеница да је то нешто, у ствари прашина, покупљена у атмосфери Јупитера. Пред непознатим, ум се отвара, срце се шири, али, речи не излазе, јер, ни срце ни ум, не могу да одгонетну загонетку несхватљивих факата.
Леонтије, почешавши браду, скрушено рече: – Тако сам и мислио. Дакле, одговоре за императора и сенат немамо, немамо ни теорије, ни идеје, немамо ништа. Стојимо на рубу највећег открића у историји човечанства, а испред нас је „tabula rasa“. У реду, разговараћу са императором, па ћемо видети шта даље да се чини. Огромном просторијом Министарства науке Земаљске империје ширила се непријатна тишина. Цариград, центар и главни град Земаљске империје одисао је раним пролећем, небо су парали прелети летећих бродова, док су се огромне зграде купале у јутарњем сунцу, али, у овој просторији, владало је нерасположење.Леонтије је затворио састанак и одлучним кораком кренуо ка свом летећем броду. Био је нервозан, морао је да се састане са императором, да му исприча шта се то десило са „Стазом“, како је могуће да је тај брод имао толико среће, како неко може да лети тако брзо. Није знао шта да каже, први пут у животу, пожелео је да буде неко други, да се човечанство врати у мрачно доба, у време пре „Велике битке“, у дане када се живело просто, без велике науке, великих научника и великих проблема. Са друге стране, Цариград је блистао. Град је у 2589. години нове ере изгледао неодољиво. Готово бесмртни људи живели су у апсолутно бесмртном граду. Свака зграда је практично лебдела у ваздуху, магнетни повези чинили су зграде неуништивим. Иако су исте поносно пркосиле висинама, њихова сигурност је била загарантована. Станови у њима су били паметни, а људи су уживали у луксузу који су сами стварали. Све што би пожелели, тродимензионални штампачи би им у тренутку направили, док би људски умови били ослобођени ситних брига, карактеристичних за прошлост. Ваздушни бродови су лагано лебдели изнад њихових зграда, величанствени, као и њихови власници. Улице су биле покретне и паметне. Могле су у тренутку да се издуже, скупе или рашире, све у складу са потребама. Културни живот је био богат, у најширем смислу, људи су живели како су желели и не, то никоме није сметало, јер начин живота ма ког човека, није угрожавао начин живот других људи. Град је имао тачно 35 милиона и 216 хиљада становника.
Овај број људи, опслуживало је на стотине милиона робота, различитих облика и дужности. Била је то, готово, утопија. Централни део града красила је палата названа „Златна палата цара Константина Драгаша“. Да, била је направљена од чистог злата, огромна, пркосна, као сунце у подне, као мачеви хероја из 1453. године. Та палата, била је седиште Императора Максимилијана XX, цара Земаљске империје, некога ко није одлучивао, али чија се реч слушала. Владала је демократија, законодавна власт је била у рукама Сената, али, реч цара је била битна, јер, ипак је он наследник једног Константина Драгаша, ипак је он неко ко повезује звукове прошлости са данима будућности. Цар, као паметан човек, увек је, поред себе, имао министре, као саветнике, као помоћ, као људе у које се уздао. Извршна власт је била такође у рукама Сената. Леонтије је то сматрао реликтом прошлости, али, прихватио је то као неспорну чињеницу и прилагодио јој се. Мучило га је то што ускоро мора да објасни цару шта се догодило, што треба да испуни царева очекивања, а то не уме. Пожелео је да буде судија, да врши судску власт, да буде капетан брода, део морнарице, било шта, само не министар. Пожелео је, али, жеље су некада само жеље.
– Како год – рече Леонтије, више себи у браду, – научник си, а научници никада не беже од одговорности.
Док је летећи брод лагано прилазио „Златној палати“, Леонтије је тражио трачак смирености. На крају, рећи ће истину и нема чега да се плаши и стиди.
-
Zona kamfora
1.000 rsdСПИСАК
Од ствари сам спаковао само оно што сам мислио да је нужно за Медитеран. Ништа сувишно од гардеробе. Углавном су то биле летње пресвлаке са неколико кошуља, кратких панталона и сандала. Ту је и незаобилазни прибор за личну хигијену, неколико пешкира, један нотес, оловка и само три књиге које сам успео да сачувам још од дана када сам први пут закорачио на капију затвора у Перуђи: Кјеркегоров Или Или, Селенићев Тимор Мортис и једна књига на енглеском језику која ме је враћала у дане када сам га говорио скоро изузетно. Зимске ствари: џемпере, ролке, капуте, дебеле чарапе, капе бацио сам у канту која се налазила испред огромне затворске капије када сам се поздрављао са чуварима који као да су ми постали сједињено ребро којег се сада по сваку цену морам ослободити. Није то био класичан затвор који смо могли да видимо у оним култним филмовима из Алкатраза и Шошенка. У њему смо имали сасвим пристојне услове за живот: библиотеку, теретану, посебне собе у којима смо могли да гледамо телевизијске преносе са великих спортских такмичења, шеталиште, а они најпримеренији добијали су чак и могућност да користе базен. Као и у сваком затвору било је цинкароша, подлаца, умно поремећених, интелектуално заосталих, али и оних вишњега реда, добрих људи, начитаних сабораца, часних и честитих. Опраштам се са простором у коме сам дванаест година пребројавао честице својих снова. Заволео сам га. Као што се заволи нека болест која те није убила, а тихо се и неприметно настанила у теби. Нека љубав вредна гађења.
Затвор у Перуђи је једна велика зграда са два помоћна објекта. Више личи на неки музеј или историјски архив него на затвор. Ни затвореници споља не личе на убице, силоватеље, ситне и крупне преваранте. Чувари још мање личе на строге чуваре. Све је мирно и без икаквих отрова и стресних ситуација, али је затвор. Треба то имати у виду. Не можеш у пола ноћи да искочиш из кревета, поздравиш се са стражарима, ставиш капу на главу и одеш у неку кафану на пиво као што то човек може на слободи, али слободу и слободан простор почнемо тек да ценимо када нас судбина овако смести између зидина у неки кавез, па макар био и овај у Перуђи који на то чак и не личи.
На чудесно острво нисам добио позив од неке Рок Фелер фондације, од државних фондова нити од сорошевских организација да лагано запловим у тај свет као писац, да егзистенцијално обезбеђен седим поред обале и правим скице за неки нови роман. На чудесно острво позвао ме је пријатељ Сицилијанац кога сам за шест заједничких година проведених у затвору заволео, али делује да га нисам у потпуности нити довољно упознао нити се толико зближио са њим. То није паметно, јер сваког човека сам увек прихватао без дозе резерве.
А где сам могао да одем ако не на ову дестинацију искористивши понуду која се никако није могла одбити? Повратак у Србију за мене је значио као неки повратак у смртне одаје и прошлост која ме је годинама разарала, али сам је лечио пописујући књиге у затворској библиотеци, у затворским просторима када сам заузет и обузет административним каталозима све мање мислио о стварима које су ми се десиле. Покушавао сам и да учим друге језике, да разлажем италијанске дијалекте и да се сасвим препустим мислима које би ме бацале на неке сигурне обале. Брисање корица од прашине, чишћење полица и препоруке затвореницима која је литература баш погодна за њих био је мој посао. Задужење да будем затворски библиотекар донело ми је много радости.
А повратак у своје гнездо? Можда сам се више плашио духовне егзистенције него физичке. Плашила су ме сва та суморна лица која ћу поново видети, кишни дани и зимске стеге. Плашио сам се сусрета очи у очи са старим пријатељима који су сад вероватно задригли, досадни и прљави и који ће или причати о политици или о фудбалу. Тај страх да ћу почети да избегавам пријатеље и људе који чине саставни део мог града стварао је у мени осећај горчине. Тамо је све провинцијално: провинцијални критеријуми, провинцијални политичари, провинцијални предузетници, провинцијални књижевници и фарисеји, провинцијални интелектуалци, провинцијално тржиште, провинцијални нагони. Густина насељености скоројевића већа је него густина насељености у Бангладешу. Жене су очајнице. Интелектуална елита пати од шизофреније. Крезуб и руралан свет пун је неке покварености. Никоговићи загађују ваздух. Највећа идеологија просечног становника је престројавање. Чекање тренутка за престројавање. Мирисање момента када се престројити. Тренд је и тражити мане. Ако немаш белег на обрви онда мора да су ти криве ноге. Исмејавање оних који су рођени са неким дефектом је празник. Нека сам и најгори, али увек ме је радовало што нисам део тог полусвета; провинцијалног полусвета огрезлог у неком локално паланачком турнусу било да је састављен од учених, образованих или од оних са дна лествице. Мирис им је исти.
У мом родном месту једино природа није провинцијална. Она се уздиже на пиједастал најлепших видика и пејзажа. Потпуно сам сигуран да је Гружа родно место Господа. Водити љубав са тамошњом природом је његов дар. Тамошњу природу створила је нека сила љубави, а људе и односе међу њима нека непозната сила безумља.
Ово су ниска времена, рекао би мој добри Салваторе. Мени је сада било важно да решим те мисли и започнем идеје како провести последњи квартал живота, а да то буде иоле квалитетно и далеко од узбуркане гомиле људи и губитника. Да ли сам и ја губитник то сада зависи од острва у глави, а не од дестинације коју сам изабрао.
-
Loša karma – pripovest o iluzografima
1.090 rsdВећ напролеће деца су почела да се окупљају на игралишту. Неколико испод коша и испред гола, већина на клупама и зидићу. Одраслији ученици и млади студенти куцкали су у мобилне и један другом нешто показивали. То је био нов, изазован и другачији свет, бескрајно удаљен од свакидашњег. Стварао је опну недодирљивости око њих тако да су их и кућни љубимци заобилазили у широком луку.
Пензионери који су излазили предвече у здравствене шетње обилазили су групе и групице и осећали да око младих расте неки неспокој. Седали су опрезно на крају игралишта, подозриво осматрали околину и тек понекад проговарали.
– Шта то раде? – питао је старији.
– Договарају се. Они одраслији иду на улазе у блок.
– А други?
– Иду за њима. Гурају се и журе, широм отворених очију да ништа не пропусте.
– Шта да не пропусте?
– Траже нешто од сваког ко улази. Изгледа – документа. А понеком и наплаћују улаз.
– Зашто? Ко су они? – забрину се старији.
Млађи не одговори. Ово подсећа на време ратова и окупација, мислио је.
– Можда због ратова по свету и терориста – изрече. – Појачана контрола.
– Треба свратити у месну заједницу. Они знају.
– Треба – уздахну други.
Али месна заједница је била чак у другом блоку, а његове отежале ноге су протестовале и на саму помисао на толики пут. Он се помери у столици и упита жену која је пролазила са две торбе у рукама:
– Добар дан, комшинице. Каква је то контрола?
Жена спусти торбе и слеже раменима.
– Траже документа да станујем овде. Као да се по овим торбама то не види.
– Да вам помогнем? – понуди се неодлучно.
Жена га зачуђено погледа и одмахну главом.
– Не треба, хвала вам. Срећом, имала сам личну карту…
Контрола улаза? – мислио је. Шта има тако важно у овим зградама?
– Неколико станова на средњем улазу сваки час мењају станаре – старији је слично мислио. – Прича се да су МУП-овци, БИА, или неке невладине организације за курсисте из унутрашњости.
– Курсисте? Шта уче? Вожњу?
Старији се насмеја.
– Где ти живиш? Какву вожњу! Курсеви за лидере људских права!
– Лидере… људских… А Димитрије Туцовић? Мендела? Ганди? Шта су они?
– Историја, драги мој. Данас завршиш тромесечни курс, добијеш чин лидера – мајора и још ти три месеца плаћају стан, храну и волонтерски џепарац зато што си курсиста.
– И ови их обезбеђују? Ама како ту децу коју занимају само мобилни и журке могу да ангажују? Да се играју тајних агената?
– Вероватно су будући курсисти. Раде за волонтерски џепарац. Данас се лидери узгајају као печурке. На сеновитом, заклоњеном и безбедном месту.
– Али то су наша деца!
– Има и деце жељне спектакла и догађања. А већином су 30+, они са мегафонима, курсисти – мајори, пуковници и генерали, они са вишим курсом.
– Ево их, долазе! – скупи се млађи у столици.
Заиста, дошли су у гомили, неколико старијих и буљук деце за њима.
– Чика-деда – први се обрати млађем пензионеру. – Овај појачавач ти треба. Много ће ти помоћи. За само три хиљаде.
– Какав… појачавач? Шта…
– Ма, хиљаду је доста – пресече вођа. – Видиш какав је!
– Какав сам… то? – узбуди се пензионер.
– Готово! – узвикну неки заповеднички глас из даљине. – Идемо!
И одоше, не осврћући се.
– Чекајте, децо! – узвикну за њима. – А појачавач? Ево, даћу вам две хиљаде…
На улазу у блокове сунце заблиста на полицијским шлемовима. Младићи и клинци се панично разбежаше на све стране. Једино вођу, оног који је ишао први, зграбише два полицајца. Док су му стављали лисице, руке им се сударише – момак је прхнуо као лептир и одлетео, машући црним крилима. Црни Лептир, помислио је пензионер, то је он!
– Јеси ли видео? – упита зачуђено.
– Да. Ухватили су једног.
– Нису. Прхнуо је и одлетео! Црни Лептир!
Старији се загледа у њега.
– Шта је теби? Сунчаница? Какав лептир…?
– Па побегао је. Одлепршао.
– За кога ти навијаш? За блокадере или за ред и мир?
– Навијам за лептире – рекао је и издржао подозрив поглед. – И они су наша деца… И за мир у држави…
Осмотрио је појачавач (чега? Како?). Да га ту оставим? Ипак, мени су га наменили. Платићу им, ако опет дођу…
Из даљине се чула множина повика који су се приближавали. Простор поцепа писак многобројних пиштаљки.
Долазе овамо, упаничио се. Већ је видео око себе мноштво тих младих, пркосних лица која бесомучно пиште и наређују. Потражио је у џеповима – имао је три хиљаде.
Невидљива, бучна колона прошла је улицом изазивајући подозрење и страх. Нико није свраћао до њега. Нисам важан ни као дужник, помислио је.
Опрезно је узео појачавач и, држећи га што даље од себе, понео кући.
Тако су млади, понесени и збуњени, мислио је. Они су као млади свемир који је почео да се шири по неким својим законима. Сви им угађају: родитељи, учитељи, професори, политичари, полиција, спонзори, власт – ко сам ја да им нешто одбијам? Па и ми, зарозаних панталона и лелујава хода, ускоро ћемо зависити од њихове добре воље. Ама, платићу и пет хиљада, само да та њихова будућност буде боља. Они су лептири, видео је, у надмености незнања донеће нам неку истрошену, бившу будућност, а они ће одлетети у зреле године и нас кривити што та будућност није она обећана, из мобилних телефона и са спотова, коју су желели.
-
Grešni ljudi
1.090 rsdIz sna me budi nešto nalik na stenjanje, škrgutanje zubima, kao da se njime pokušava sakriti težak bol koji je pritiskao i dušu i telo, preteći da napaćenog vlasnika odnese u ponor. Iako sam bila devojčica, od možda tri–četiri godine, nekako sam osetila da se dešava nešto strašno. Soba je bila mračna i hladna, a jedini trag života u njoj bila je moja sestra Caka, sklupčana ispod teškog jorgana, da li zbog zime ili zbog jezivih zvukova.
Ustajem i bosim nožicama bojažljivo koračam po grubom betonu oko kreveta, prilazeći jedinom svetlu koje se probijalo kroz polomljeno stakleno okno na vratima što su razdvajala spavaću sobu od kuhinje. Drhtavim rukama pomeram staru iscepanu zavesu, plašeći se onoga što ću videti. Noge su mi klecale i piškilo mi se od straha i hladnoće, ali se propinjem na prste kako bih bolje videla dešavanje u kuhinji.
Pogled mi pade pravo na stari drveni sto na kome je gorela sveća, obasjavajući mali prostor ukrug, dovoljan da vidim prizor koji će me proganjati narednih šezdeset godina.
Između vrata i stola čučala je moja majka nad lavorom punim krvi koja joj se slivala niz butine. Videla sam kako stiska zube, mršteći se, a glavu zabacuje unazad u bolnim trzajevima, dok ju je duga pletenica šibala po leđima. Rukama je stezala stolicu ispred sebe kao oslonac, kako ne bi pala. Instinktivno sam shvatila da to što se dešava mojoj mami mora mnogo da boli. Noge su je izdale, pa je klecnula, udarajući kolenima o beton uz bolni krik ranjene ptice, dok joj je pohabana cicana haljina pala preko lavora, natapajući se krvlju.
Čula sam prigušeni bes u očevom glasu koji je dopirao izvan vidokruga svetlosti, tih ali preteći, takav da ti se zaledi krv u venama, dok je majku opominjao da ćuti i trpi.
„Prestani kad ti kažem, čuće te deca, a šta ćeš onda da im kažeš?“
Na te reči majka je zajecala. Sva njena dotadašnja fizička bol nije mogla da se meri sa duševnom boli kroz koju je tada prolazila. Šta da nam kaže, shvatila sam tek nekoliko godina kasnije, ali suviše rano za jednu devojčicu. Bio je to abortus, neželjen ali nameran prekid trudnoće, rađen u kućnim uslovima, pod velom tajne, u smrdljivim sobicama priučenih baba, pomoću raznih žica i kukica koje se uvlače u utrobu, u matericu, vrte pa stružu dok ne unište život u njoj. Srećna je ona koja, nakon teških bolova i krvarenja, izvuče živu glavu, ali sramota i tuga je prate do smrti.
Upiškila sam se, a topla mokraća se slivala niz smrznute nožice, grejući ih, i kao da mi je to dalo snage da stavim ruku na kvaku, da otvorim vrata i otrčim kod mame, da je zagrlim, poljubim, pokažem koliko je volim.
„Ne, Jano!“ viknula je moja sestra, hvatajući me za ruke pre nego što sam otvorila vrata, vukući me prema krevetu.
„Nemoj, seko, napravićeš mami batine.“
Poslušala sam je sa nekom krivicom, kao da ništa nisam učinila da bih majci olakšala muke. Pokrile smo se jorganom po glavi, kako se ne bi čuo naš plač. Skupile smo se jedna uz drugu, čvrsto se držeći za ruke, i molile Boga da nam sačuva majku i izbavi je od zloga.
Imala sam mnogo pitanja koja su dugo ostala bez odgovora, jer dečja glavica nije sposobna da prihvati da život nije samo bezbrižna igra. Mislim da sam te noći naglo porasla, izgubivši nevinost deteta pod teretom pravog života čiji sam delić tada videla.
Shvatila sam i zašto moja sestra uvek prva legne u krevet, pokrivajući se po glavi, pokušavajući da zaspi i tako ne čuje razne svađe, batine i zlostavljanje majke. Caka je od mene starija pet godina, pa ne mogu ni da zamislim šta je sve videla, čemu je bila svedok i kako se to odrazilo na njenu psihu.
Sigurno jeste, jer je kao dete bila preosetljiva i plačljiva, ali ko je obraćao pažnju na plačljivo dete, pored svojih problema – pripisivali su to razmaženosti. Kasnije, kada je postala ćutljiva i drska, prikačili su joj epitet „živčana“.
Te strašne noći bila sam joj neizmerno zahvalna na zagrljaju i utehi koju mi je pružala, brišući mi suze ćoškom jastučnice iz koje je izašlo guščje pero. Neverovatno, ali to pero je od tada postalo deo našeg rituala, naša mala tajna uspavanka za laku noć, jer smo se njime naizmenično golicale, smejale i opuštale, ne misleći na to šta će noć da nam donese.
-
Srce od ruku
900 rsdUzeo sam olovku i počinjem da pišem. Primetio sam koliko su se slova izmenila tokom svih ovih godina korišćenja. Jedno slovo liči na ono, koje se u svojim oblim završecima transformiše u drugo, a ono četvrto u nizu nestaje pod naletom petog. Tako jedan za drugim, rađaju se znaci sa paralizama, poremećajima, sindromima, sve dok na kraju ne počnu da liče na predmete, stvari, ljude koji me okružuju. Nisam siguran da mogu da se setim svih slova, igraju mi znaci mnogih pisama koje sam u životu video pred očima. Uvek neki blesak prekrije papir. Taj momenat iskoristim da zarežem olovku. Kažu da je hemijska otrovna, da mi je ne mogu dati, da je drvena olovka bolja. Nisam znao da smo čitavo svoje školovanje baratali smrtonosnim napravama, ali eto, ko će ga znati. Toliko nas je na ovom svetu koji se igramo hemijskom olovkom da je pitanje prosto kako nas ima toliko, pa se moraju izmišljati bolesti, ratovi, pogromi i nemiri kako bi nam se brojno stanje smanjilo. Ili su mi dali drvenu olovku zbog svoje magične moći nestajanja? Ne mogu da se setim svih slova definitivno. Mešam ćirilicu i latinicu. Verujem da ovo nikoga neće interesovati. Mada, da li su mi drvenu olovku. Dali su mi i jedan mali kalendar, sa trakom i crvenim okvirom kako bih mogao svakog dana beležiti koji je datum. Sati nisu mnogo bitni. Ne izlazim napolje. I nemam mnogo razloga za to. Ne mogu da se setim nijedne teme na koju bih mogao započeti razgovor sa nekim. Ponovo blesak pred očima. Iako sedim osećam se veoma dezorijentisano za nekoga ko sedi u maksimum pet kvadrata sa malim suterenskim prozorom pri vrhu jednog zida prostorije. Kriv! To je reč koju često slušam poslednjih dana, a ja još uvek nisam siguran zašto i zašto se nalazim u tako maloj, nehumanoj sobi. Samo znam…
– Izvolite, ne duže od 15 minuta.
– Zdravo, Stevo, kako ide?
– Neveselo, mogu priznati.
– Mogu li pogledati ovo do sada?
– Od toliko misli koje mi naviru u glavu ne mogu izdvojiti nijednu kao mnogo bitnu da je zapišem.
– Polako, ovo će biti dug proces. Šta kaže psihijatar, krenuo si kod njega pre dva dana?
– Nekada glava hoće da mi eksplodira od svega i svačega što mi u nju dolazi da nisam siguran da li bi bilo ko to mogao da zapiše, a kamoli ja koji odlučno i veoma svesno mešam latinicu i ćirilicu.
– Jesi li bio kod psihijatra?
– Nešković, ne mogu sada da mu se setim imena. Ali znam da mu asistent toliko često ponavlja prezime da je postalo naporno i iritirajuće.
– Kako je prošlo?
– Konstantno započinje razgovor o tome šta me je navelo da učinim tako svirepo delo, kako sam se osećao i slično. Agresivan je i veoma sugestivan prilikom postavljanja pitanja.
– Da li si izlazio napolje, makar na ručak?
– Ne, donose mi ga ovde. Nemam zbog čega ići napolje. Smeta mi svetlost, ponekad udari takav blesak u prostoriju da ne mogu da izdržim.
– Shvatam, Stevo. Vidi da ne okolišam previše. 25. avgusta izlaziš pred Sud. Ovo će biti pripremno ročište. Piši, možda će ti to pomoći da se setiš nečega. Čega god da se setiš zapiši, stalno zapisuj. Nemoj, molim te, da ti nešto promakne, jer nam je svaki detalj bitan, sve nam je od velikog značaja. Bilo je mnogo nesreća poslednjih decenija u našoj zemlji i okruženju, ali ovakav slučaj nije dugo zabeležen i zato te molim da zapisuješ sve. Jedan stari francuski psiholog je terapiju pisanjem primenjivao na slučajeve u kojima su ljudi gubili pamćenje usled velikog stresa, nesreće i drugih nevolja koje su doživljavali. Njegovi dnevnici sa terapija su svedočili o ogromnim uspesima onih koji su došli na terapiju. Zato piši.
– Pišem… Pitao me je kako sam mogao tako slatko i mirno zaspati posle svega što sam učinio?
– O kome pričaš? O Neškoviću? Ma pusti ti njega. Samo te molim da se suzdržavaš, nemoj dozvoliti da te iznervira ili ne daj bože navede da ga napadneš. Budi smiren, fokusiraj se na pisanje. Fokusiraj se na ono što te čeka, a to je suđenje. A kako bih ti ja pomogla, molim te, ti pomozi meni. Zato sve zapisuj.
– Posetio me je ćaća pre dva dana. Sedi i ćuti. Ljuti, ne znam zašto.
– Gotovi ste.
– Evo završavamo. Izvoli još jednu svesku. Vidimo se za dva dana.
Ostao sam ćutke, glavu sam okrenuo ka suterenskom prozorčiću. Ponekad u njega udari lopta, „bubamara“, tako smo je mi nekada zvali. Bela lopta sa crnim poljima, neki su je zvali i „starka“ mada su starke uvek bile rezervisan termin za patike. Ali eto, ima raznih naziva. Ponekad ta lopta na mene deluje umirujuće i navodi me da mislim o detinjstvu. Sećam se jednog dečaka, za kojeg su mi rekli da me je ujeo za ruku kada sam bio mali. Uvek su moji govorili da su njegovi od zdravog deteta napravili debila. Drugo je to vreme bilo. Tada se pred decom govorilo sve, pušile su se cigarete dok su deca sedela u krilu i uvek se govorilo: „Nemoj ti sad ići i pričati na ulici šta mi ovde govorimo!“ Taj dečak je kroz mali razrez na limenoj kapiji gledao nas kako se igramo na ulici. Vojvođanske ćuprije su velike i prostrane, a travnate površine između dve ćuprije, kanala i trotoara bile su ogromne. Moglo se igrati na male goliće do iznemoglosti. Nije bilo toliko automobila pa su i roditelji manje brinuli da li će nas zgaziti auto ako lopta izleti na cestu. Nekada je lopta letela brzo i jako preko puta, a iza kapije tog dečaka nestajale su oči i videli smo kako grebe po kapiji, kako je lupa dok skače i kako se veseli dok lopta putuje ka njemu i udara po kapiji. Rukama je ispod metalne kapije, koja je udarcima odzvanjala kao crkveno zvono, svaki put grebao kako bi makar dodirnuo loptu. Rovario je ispod te kapije toliko da je razgrnuo zemlju iz dvorišta ka uličnom trotoaru pa im je malo kuče, onaj mali preturač po kantama kojeg smo mi zvali „pacovan“ ili „pekinezer“ pobegao ispod kapije. Posle toga ga nekoliko dana nismo videli kako ćiri kroz prozorče, a duž kapije postavljene su ciglice koje nije smeo pomaknuti. Dugo sam ostao zagledan u prozorčić i pitao se da li ovo da zapišem? Ne znam koliko je uopšte etično da mi jedan tako sjeban život spasi bulju iz govana u kojima je sada.
Odlučio sam ipak zapisati sve to, nakon ručka. Iz tanjira su me gledale oči poslužene ribe, a pipici od zeleniša su u vlagi ribljih sokova počeli da rastu. Prvo su se spuštali niz tanjir kao puzavice, a onda su postali sve mesnatiji i dlakaviji da nije bilo moguće više razaznati šta je u tanjiru bilo posluženo. Šuma koja je izrasla izgledala je mračno, mračnije od malene sobice od ne više od pet kvadrata sa samo jednim suterenskim prozorčetom. Sa stabljika naglo izdžikljale prašume kapao je riblji sok, a iz mraka u gustom rastinju virile su riblje oči, kolutale su onako ispržene i iscurele. Vlaga u vazduhu je postala toliko jaka da se instant osetio miris buđavih zidova, raspadnutih listova pod težinom treseta, a disanje je bilo gotovo nemoguće. Pomislio sam zapomagati, ali to je bila samo munjevita zamisao. Ništa nisam uradio. Sedeo sam u sredini galopirajuće vegetacije nepomičan, kao cvrčak u mesožderki koja se polako zatvara. Upravo tako su i zvučali moji glasovi, cvrčao sam kao i ona riba na tiganju. Ponovo blesak, kao da sam dobio udarac po desnoj slepoočnici. Nastavljam da pišem, detaljišem do nitni na limenoj kapiji, izgriženih zanoktica i ispucalih prstiju i crnila ispod nokata. Zapisujem manično, kao da me neko juri. Postajem svestan cajtnota u kojem sam se našao, postajem svestan…
-
Ljubavni slučaj bankarskog službenika
900 rsdO PROSEKU (Definicija stanja)
Prosek je najpotcenjenija kategorija postojanja. Ljudi ga se boje, beže od njega ka vrhu ili ponoru, ne shvatajući da je prosek u stvari jedini preostali oblik. Ja živim u toj zlatnoj sredini, tamo gde se ništa ne dešava naglo. Moj život je stabilna linija na EKG monitoru koja pokazuje da je pacijent živ, ali da se sigurno neće popeti na Himalaje, niti trčati maraton.
U poslu kojim se bavim, u banci, prosek je Bog. Bankari obožavaju prosečne klijente. Oni koji previše zarađuju su sumnjivi, oni koji nemaju ništa su opasni po bilanse, ali prosek… prosek je predvidljiv. Proseci uzimaju kredit na dvadeset godina, plaćaju rate na vreme, kupuju auto koji nije ni najbrži ni najlepši, ali zato troši malo. Prosek je gorivo koje pokreće svet.
Prosek je glavni razlog propasti raznih očekivanja. Svi se upravljaju prema proseku koji u stvari ne postoji. Dolazimo do paradoksa da je prosek svako i istovremeno nije niko. Sve u svemu, ja sam svoju nišu unutar tog skupa pronašao. Bar mislim da je tako, a možda samo sebi pravim opravdanje.
Biti prosečan čovek u Beogradu znači biti nevidljiv, a u tome je moć. Dok me Maja optužuje da sam ambiciozan kao lenjivac na grani, ja zapravo samo uživam u činjenici da me niko ništa ne pita. Niko ne očekuje od prosečnog čoveka da spasi svet, smeni vlast, ili da promeni istoriju. Od mene očekuju da budem u kancelariji od devet do pet, da se lažno smejem i uklopim u korporativni ambijent.
JA, KREDITNI SAVETNIK IZ POTKROVLJA (Takoreći moj profil)
Imam trideset i pet godina. Ni malo ni mnogo. Godine u kojima ste još uvek suviše mladi za penziju, a previše stari da verujete u Deda Mraza, da ćete postati rok zvezda ili vrhunski sportista. Moj život se sastoji iz dve zone, dva sveta. Onaj ispod krova na Vračaru i onaj u kancelariji staklene poslovne zgrade u kojoj vazduh nije promenjen od kada je neki lokalni funkcioner na otvaranju presekao svečanu vrpcu. Zahvalan sam koroni što po neki dan mogu da radim od kuće i to pravo često koristim.
Imao sam sreće u životu, nasledio sam potkrovlje od tetke. Ostavila mi je zidove koji mirišu na drvene grede koje celom potkrovlju daju patinirani izgled i dodaju nepostojeću dozu luksuza celom stanu. Znaju ponekad da škripe i pucketaju, ali to samo doprinosi atmosferi. U tom potkrovlju koje delim sa Majom, ja sam kralj jednog kvadratnog metra, moje fotelje. Ona je od teškog drveta, presvučena tamnim, zelenim štofom. Sitan somot, dugih linija koje su se na pojedinim mestima potpuno izlizale od godina korišćenja. Uz nju ide i tabure, verni sluga mojim nogama koje su lagano počele da popuštaju pod godinama i kilažom. Kada podignem noge na njega, prestajem da budem savetnik koji ljudima objašnjava interkalarnu kamatu. Postajem biće koje samo diše.
Moj dan počinje ritualom koji Maja ne podnosi. Sedim u tišini i pijem prvu kafu. Moja uloga u društvu je da budem ljubazan, dosadan i da oko sebe širim iluziju stabilnosti. Ja sam onaj glas koji vas preko telefona podseća da je račun u blokadi i da rata nije plaćena. Kada se vratim na svoj Vračar, kada prođem pored Jekinih vrata i osetim miris profesorovog rinflajša, skidam ljušturu sa sebe. Skidam kataloški osmeh broj četiri i postajem vlasnik sopstvenog vremena. Moja jedina ambicija je da mi pivo bude dovoljno rashlađeno, a cigareta dovoljno duga da pokrije dečju graju iz komšijskog dvorišta.
GEOGRAFIJA DUŠE (Beograd i Vračar kao sudbina)
Beograd je dijagnoza hroničnog stresa. Ljudi puni umora i neuništive nade traju ovde vekovima. A Vračar? Vračar je srce te dijagnoze. Ovde se asfalt ne postavlja da bi trajao već da bi se za koji dan raskopao. Živeti na Vračaru znači pristati da ti je privatnost luksuz koji je vrlo teško priuštiti, ali da ti je bliskost sa strancima zagarantovana. To je mesto gde su pojedine ulice toliko uske, da ako komšije sa suprotnih strana ulice otvore svoje prozore u isto vreme, mogu jedan drugome da promešaju kafu. Vračar je takođe mesto gde Crnogorci gube povratne karte i postaju trajni rezidenti. Primat mu je u poslednje vreme ugrožen Beogradom na vodi, ali ipak među srpskigovorećim Beograđanima još uvek predstavlja najpoželjniji deo grada.
Ono po čemu je Vračar stvarno poseban jeste da ima najmanje parking-mesta po glavi stanovnika. Ta činjenica je doprinela izuzetnoj kreativnosti lokalaca, kada je u pitanju zaštita parking-mesta, a stvorila je i pravi lokalni sport, mešovitu disciplinu koja zahteva nerve od čelika i bešiku od gume – galebarenje.
To izgleda ovako: stigneš u svoju ulicu, ubaciš u drugu, ugasiš radio da ne remeti koncentraciju i kreneš da kružiš. Kružiš polako, koncentrisan, kao galeb koji vreba ribu. Tvoja lovina je pešak koji u ruci drži ključeve. Kada ga primetiš, pratiš ga pogledom, analiziraš njegov govor tela. Da li ide ka kolima ili samo baca đubre? Ako otključa vrata, pobedio si, ti si kralj asfalta koji pali migavac kao navijačku baklju na severu Marakane. Ako samo prođe pored kola, ti si gubitnik koji uz psovku počinje novi krug oko bloka. Vračar je jedino mesto na svetu gde se vozi, ne da bi se stiglo, nego da bi se stalo.
Moje potkrovlje visi nad tim haosom kao osmatračnica. Nije neka visina, ali i sa nje Beograd izgleda kao zakrpljen, pačvork kaput sa svojim zgradama različitih visina, od onih dronjavih iz prošlog veka, ispod kojih je opasno proći, do ultramodernih. Vračar je miris lipa u junu koji pokušava da pobedi miris izduvnih gasova iz džipova onih srećnika koji su našli parking na trotoaru.
-
Gospođica Detektiv
1.000 rsdJagodica
– Ivona? – pogledam u nju iznenađeno.
– Ćao, Una.
Ustala sam i snažno smo se zagrlile. Ivona je moja drugarica iz srednje škole. Sada je glumica i veoma sam ponosna na nju.
– O Bože, vidi tebe. Ja sam glumica, a ti izgledaš bombastično.
– Šta da ti kažem? – zabacim kosu.
– Majka priroda je bila darežljiva prema meni. – obe se glasno nasmejemo na ovo.
– Sedi. Odakle ti u Njujorku? Mislila sam da si na relaciji Kalifornija–Los Anđeles?
– Koliko zgodnih policajaca ima ovde. Ne znam kako radiš, curo.
– Pa… moj tata im je šef – nasmejem se.
– Kako je stari Klejton?
– Sjajno. Ove godine ide u penziju, a mama jedva čeka. Konačno će moći da odu na ono krstarenje – nasmešim se.
– Tako mi je drago zbog tvojih.
– I meni. Pa šta te muči?
– Odakle znaš da me nešto muči?
– Posetila si me na poslu – ipak sam ja detektiv, od skoro.
– Da. Imam problem i treba mi tvoja pomoć – priznala je.
– Slušam.
– Planiram da se povučem iz glume.
– Zaista?
– Da. I napisala sam scenario za film, odličan film.
– Pa čestitim.
– Nemoj još. Dala sam scenario mom šefu, Rik Leno.
– I?
– Rekao mi je da je loš.
– Žao mi je, potraži drugo mišljenje – šta da joj kažem?
– Bih, ali ne mogu.
– Zašto?
– Pa, odštampala sam samo jedan primerak.
– Pa odštampaj drugi – logično.
– Ne mogu, neko mi je ukrao laptop.
– Ou.
– Da, ali to nije najgore. Moj šef ima novi scenario za film koji je sam napisao i pogodi šta? Zove se Izgubljen u tebi.
– Izvini, ne kontam – šta me briga kako se zove scenario njenog šefa?
– To je moj scenario!
– E, sad te pratim. Ukrao ti je scenario. Gad.
– Znam, i laptop mi je nestao onog dana kada mi je rekao da mi je scenario loš.
– Zašto mu ne tražiš da ti vrati scenario?
– Jesam, ali navodno ga je njegova sekretarica zaturila negde i ne može da ga pronađe.
– Pa to je baš zgodno.
– Želim da ga tužim.
O, svi bi da tuže.
– Dušo, nemaš nikakav dokaz.
– Znam, znam. Nasankao me je. Osećam se tako glupo.
– Žao mi je.
– Pisala sam taj scenario godinu dana. To je… moja karta da dokažem kako sam bolja od drugorazredne glumice.
– Ivona, ti i jesi bolja.
– Jesam li? Niko više ne želi da me angažuje.
– Kako je to moguće?
– Rik Leno se pobrinuo da mi sva vrata budu zatvorena – progutala je knedlu.
– Nikad više neću dobiti ulogu.
– Ivona… – ustanem i krenem ka njoj.
– Želiš li da ga upucam?
– Volela bih, ali ne. Samo želim da prizna moj rad – rasplakaće se.
– Nemoj da plačeš. Smislićemo nešto.
– Šta? Upravo si mi rekla da ga ne mogu tužiti.
– Hej, ko sam ja?
– Una?
– Ko sam ja?! – pitam glasnije.
– Una Mejson.
– Tako je. Ja sam Una Mejson, ćerka Klejtona Mejsona i borac za pravdu – kažem ponosno.
– Donećemo ti taj scenario. Ništa ti ne brini – obećam joj.
– Ali kako?
– Molim te, draga, vređaš moju inteligenciju. Imam plan – namignem joj. Svi moji planovi su odlični.
***
– Jesi li sigurna da je ovo dobra ideja? – pita me Ivona, dok mi zakopčava haljinu.
– Stalno idem na tajne zadatke. Dobro ne baš stalno, biće ovo mačji kašalj. Osim toga, uzimala sam sa tobom časove glume, sećaš se?
– Kako da se ne sećam? Gotovo.
– Okej. Znači, ja ću zavesti tog Rika i ukrašću mu ključeve od kuće. Nakon toga, nas dve ćemo pretražiti njegovu kuću u nadi da je tamo tvoj scenario i laptop.
– Šta ako nas uhvati?
– Drogiraću ga. Ništa ne brini.
– Kad to tako kažeš, zvuči lako.
– I biće, ne brini.
– Hvala ti. Una, volim te.
– Znam, sjajna sam – našalim se.
– Okej, biće za šankom. Večeras se okupljaju velike zverke u filmskoj industriji, a on voli sve da ih prvo odmeri, da vidi kome treba da se ulizuje. Ne možeš ga promašiti. Veoma je visok, tamna kosa i izgleda dobro.
– Okej, ništa ti ne brini. Kad završim sa njim, zovem te i idemo u njegovu kuću.
– Okej. Hvala ti još jednom za što ovo radiš.
– Prestani da mi zahvaljuješ. Plati mi masažu.
– Obavezno.
-
Na kraju sveta
810 rsdДан је расипао последње остатке светлости када је Ђорђе ушао у школско двориште. Знао је да га на теренима чекају Лаки и Миша. То им је био неки прећутни договор којег су се сви придржавали. Кад се неко не би појавио на теренима навече, сви би знали да се тај вероватно с душом растаје у грозници или са температуром од које изгубиш везу са реалним светом. То је било њихово време, време за „тројицу величанствених“ како су сами себе називали и како су их сви у школи знали. Били су најбољи другови, ортаци из краја који се познају још из времена крезавих осмеха, али то баш и не морамо да спомињемо, јер и није период живота којим би се било ко похвалио.
Иако је сунце журно силазило иза хоризонта, још увек се уличне светиљке нису упалиле. Март је закорачио у Београд и дан је био све дужи што је Ђорђа врло радовало. Није волео зиму, те дуге дане без боја кад хладноћа стеже и дави, кад не можеш да удахнеш а да те плућа не заболе као да си на самрти. Иако је волео скијање, зиму није волео никако и то је свима било чудно. Већ се озбиљно сморио објашњавајући да не мораш волети зиму да би волео скијање и све тако у круг, али није вредело. Никако да схвате да њега одушевљава слобода коју осећа док се спушта низ падину, ти тренуци у којима се време заустави и не постоји ништа друго осим чисте среће која се разлива његовим телом. Али ако би то тако објаснио, постао би главна тема за зафркавање. Лаки би га сигурни пријавио Топићки на литерарну секцију и то би за њега био крај. Дефинитивно. Одбацио је те мисли, одмахнувши главом и журним корацима продужио ка теренима.
Терени су били свима омиљено место за састајање. Ушушкани између околних зграда, заклоњени дрвећем од радозналих погледа, били су рај за ђаке. Поготово оне најстарије, осмаке, који су то место невидљивим знацима означили као своје. Тако је било одувек. Ту седмаци и остали клинци нису залазили. Знало се – кад постану осмаци, наследиће и терене. Било је то неписано правило кога су се сви придржавали. Ђорђе се често сећао колико је завидео осмацима на том месту док је био млађи. Чинило му се да је то најлепше место на свету и мислио је како никада неће доћи време када ће моћи да га назове својим. Па, ево, још који месец и терене ће препустити клинцима да их својатају и да се на њима шепуре.
– Вучеш се као нека тетка – рече му Лаки уместо поздрава.
– Где си, брате! – поздрави га Ђорђе и подиже руку како би се поздравили, као што увек чине. – Где је Миша? – упита, окрећући се и тражећи га погледом.
– Сад ће. Вероватно је опет заглавио са мајком – рече уз осмех. – Добио је кеца из физике, а треба то сад лепо оправдати и сву кривицу свалити на наставницу. А он баш и није пријатељ с речима, као што знамо – настави Лаки гестикулирајући рукама и имитирајући Мишу који покушава да објасни свој неуспех на контролном.
Ђорђе се насмејао замишљајући Мишу у ситуацији коју је Лаки објашњавао, кад се Миша појави у дворишту јурећи као без душе.
– Ало – рече Лаки – човече, као да те ђаволи јуре. Шта ти је, где је запело?
– Брате, нису ђаволи, ал’ јесте оно ђаволско Минино куче – једва је изговорио Миша, борећи се за дах док му је зној цурио са чела. – Kад год ме види, кидише на мене као да сам му смртни непријатељ. Кези оне зубе, лаје и завија, као курјак да је, а не пас. А ја кучиће не волим – рече, стресајући се.
– Милоше Перићу – једва се суздржавајући да не пукне од смеха изговори Ђорђе – Минин пас је пудлица!
– Па шта ако је пудлица – нервирао се Миша – пудлице немају зубе, је ли? Пудлице не лају, не гризу? Е, друшкане мој – вртео је важно главом као да ће изговорити највећу мудрост на свету. – Све што иде на четири ноге и лаје, од мене да се склони. То је најсигурније за све! – рече и рукавом обриса зној са чела.
– То је најсигурније за тебе! – смејући се укључи се Лаки у разговор. – Него, мајсторе, како прође брифинг код Рајке? Како је физичарка овога пута крива за твог кеца?
– Како „како“? – упитно рече Миша. – Као и увек. Даје задатке које ја, бре, не разумем. Трудим се, ево, мајке ми – рече стављајући руку преко срца – трудим се да препишем од Мине. Трудим се из петних жила, али не могу – очајно рече. – Не знам шта треба да препишем. Слова једноставно побегну с папира и шта онда да радим? А и Мина, баш као и оно њено куче, само режи… Тако то ваљда иде. Слично се сличном радује. Само још да почне да лаје и да ме јури – заврши Миша озбиљно.
– Али она нема четири ноге, Мишо – убаци се Ђорђе смејући се наглас. – А ти рече малопре…
– Знам шта сам рекао, знам. И још увек није почела да лаје – сада се и Миша смејао – али ко ми гарантује на неће?
Ђорђе је обожавао и Лазара и Милоша и често би се питао како би изгледао његов живот да му баш они нису другови, да се родио рецимо у Нишу или Прибоју? Али срећом није се тамо родио и био је срећан због пријатеља које има и са којима је прошао све могуће и немогуће догодовштине. Ништа није од њих крио, не би то ни умео, поготово не од Лазара, који је имао сензоре за Ђорђеве мисли и осећања. Увек би непогрешиво знао о чему размишља и шта га мучи. Био је одличан саветник и мудри слушалац, али је ту своју страну показивао само реткима. Био је најбољи ђак у школи, али му то није сметало да буде свима омиљени лик, поготово девојчицама.
Милош је са друге стране био другарчина која је своје велико срце крила иза маске кловна којег је глумио стално. Тако му је било лакше. Имао је проблема са учењем јер је имао дислексију и хумор му је био одлична заштита од исмевања. Нико није могао да се подсмева некоме ко то стално чини на свој рачун. Али и Ђорђе и Лазар су знали колико је несигурности било у Миши и колико се понекад с њом тешко носио.
Ђорђе је био просечан ђак, јер га школа није пуно занимала. Његова мајка увек је говорила да би могао да додирне звезде само кад би хтео. Али Ђорђе то није желео. Њему је било довољно да буде међу пријатељима, само да не би био сам. Самоћа је нешто што га је ужасавало. Шта ће му звезде! Био је јединац својих родитеља, успешне ветеринарке и новинара, који су били на послу по читав дан. Јер су морали. Бар су му тако објашњавали сваки пут. Мајка, јер је морала бринути о болесним животињама, а отац у сталној потрази за вестима. Трудили су се они да му своје одсуство из његовог живота надоместе путовањима, скијањем на Алпима, летовањем на Балију, али Ђорђе је само желео да не буде сам. А то није умео да им каже ни покаже, јер му је тако тешко било да призна да је усамљен. Било му је потребно да они буду ту, звезде га нису занимале, а ни Алпи ни Бали.
– Јуче је разредна говорила о матурској вечери – рече Лазар одједном. – Tребало би да се договоримо са ким ће ко ићи.
– Мени је свеједно – рече Миша – Могу и са тобом и са Ђолетом – озбиљно изговори, гледајући нетремице једног па другог.
– Човече! – рече Лаки, ударајући се руком по челу – Нећеш ићи ни са једним од нас двојице!
– Како мислиш нећу ићи са вама? Него с ким ћу ићи? – упита искрено забринут.
– Па ићи ћеш с неком девојчицом, ваљда – убаци се Ђоле.
– Са девојчицом? – шокирано понови Миша. – Ја да идем са девојчицом? Ви нисте нормални! – рече готово уплашено. – Не идем ја ни са каквом девојчицом. Само још треба да ми кажете да сте све са Мином договорили и да и оно ђаволско куче треба с нама да водимо – подизао је тон, изнервиран и озбиљан као никада до сада. – Неће моћи, пријатељи! – подиже претећи прст. – Неће моћи!
– Мишо, брате, полако, шта ти је? – покуша Лазар да га смири. – Тек је март. До јуна има још времена. Знаш ли ти шта све до јуна може да се догоди? – упита га.
– Шта? – тужно га погледа Миша.
– Све – рече Лазар, спустивши му руку на раме – да се заљубиш, да на матуру одеш с најлепшом девојчицом на свету. – Заћута Лаки – И ништа. Да се ништа од тога не догоди и да тројица величанствених оду на матуру заједно, без девојчица. – Миша се лагано осмехивао.
– То ми се више допада – рече. – Шта ће нам, браћо, девојчице? Оне ти само закомпликују живот до те мере да пожелиш да одеш на крај света да се сакријеш.
Ђорђе му приђе и седе до њега, стављајући му руку на раме. Разумео је његову узнемиреност. И сам се тако осећао сваког дана. Било је довољно да само помисли на њу и да све око њега престане да постоји, да му прсти на ногама утрну и језик му се свеже. Поред ње је редовно као нем. Има слику, али нема тон. Он отвара уста, али гласа нема. Једном га је тако питала да ли проверава како се осећа риба на сувом. Замислите! Ђорђе се само окренуо и отишао да не би у земљу пропао од блама. И сад треба да је пита да иду на матуру заједно? Како да не! Нема шансе! Опет је осетио како му фали ваздуха.
Стварно, како се осећа риба на сувом?
-
Nagon, podstrek, damari i zvuci
900 rsdευχαριστώ
Atinska noć traje dugo. Započinje u Plaki, završava se – s onim najlepšim što od nje ostaje – u sećanju. Plaka je puna noćnih restorana sa specijalizovanim programom za strane turiste, sa izvrsno spremljenom ribom, odličnim vinom podneblja („Retsina“) i buzukijem. U Plaki se, međutim, mogu pronaći i male kafane s limenom pećicom u sredini prostorije, gde domaćin sprema musaku od zelja, iznosi na stolove masline i sir, i svoje ružičasto vino. Kad počne pesma, stolovi se spajaju i svi sede u polukrugu oko pećice i malog podijuma za igru. Najlepša među Atinjankama, u maslinastoj haljini, ustaje tada i počinje s plesom na tom malom prostoru između stolova. Svetlost je prigušena, u polumraku njeni se pokreti približavaju suštini igre, a njeno lice, isprva nežno, detinje, postaje strogo, kao isklesano, nedostupno lice Telemahove majke. Na kraju svog nastupa ona kleči, opuštenih ruku i povijene glave, potom se pridiže oslanjajući se o moje koleno i koleno moje žene, Marije, pokupi s poda u oduševljenju bačene joj cvetove, okruni s njih latice i razbaca ih svud po stolovima. Najlepši među Atinjanima (Patroklo), na nagovaranje ostalih mladića, sad stidljivo izlazi na podijum, ne igra već seda na pod da otpeva staru grčku pesmu; iznad njegove glave domaćin pažljivo naliva u čašu vino, i on, u pesmi, otpija prema onom ko ga je počastio, spuštajući pogled prema podu. Čaša posle dugo stoji na ivici podijuma; blesne na momente od nekog zalutalog, praskavog plamena. Najednom, pesma prestaje… Jedan tužni mladić, Klajos, s crnim florom na rukavu, bez reči ustaje od stola i igra, s bolom što ga lice ne iskazuje, u tišini, sa zanosom podjednako odmerenim i za sreću i za tugu, onako kako je igrao Grk Zorba!
Kad smo odlazili odavde, Klajos, koji je bio u žalosti za preminulim ocem, pozdravljao se sa muzičarima, gostima i domaćinom kao s dugovremenim prijateljima, i dok je svima, pa i nama, čvrsto stiskao ruku, ja sam s njegovih usana nekoliko puta pročitao reč: sreća! Zaborav sve leči, a pesma i igra su najbolji način zaborava, jer u njima čovek se seća samo onoga što voli. Grci pesmu podređuju igri, oni su u pokrete ugradili sećanje, sećanje i na dobro i na zlo, na tugu i sreću; njihova igra je suština a pesma samo dekor.
Ostali su nam još, posle Plake i sirtakija, dugi ponoćni sati da razmišljamo o tome kako se ceo život sadrži u jednoj jedinoj ovakvoj noći; da dugo lutamo poluosvetljenim gradom u koji se uvlače jutarnja izmaglica i tišina svojstvena metropolama u ove sate, da razmišljamo o sudbini Grka koja se s njima poigrala ostavivši im, od svekolikog bleska, samo ponos i osetljivost, i jedan već odasvud i od svih razgrabljen duh prošlosti; da u praskozorje otkrivamo Atinu kao golemu postelju s prozračnim baldahinom; svetlost u prelomu; belasanje Akropolja pod svetlima reflektora; treperenje žućkastog neona na hotelu „King Jason“; ritam jednog svedenog disanja, pred buđenje. Na balkonu naše hotelske sobe uskliknuo sam: ευχαριστώ! – reč kojoj nisam znao značenje i koju pre toga nikada nisam izgovorio; reč iskrslu iz pradetinjstva kao njegov simbol, reč koju sam nasledio i koja je deo mene samog kao i to pradetinjstvo.
-
Pod krovovima Beograda
1.000 rsdЦиле голубар
Циле голубар се небројено пута опекао о ситуацију коју није могао да контролише. Та ствар се понављала и понављала и он то није могао да предупреди, а у себи би увек говорио: „Е, сунце ти калајисано, зар опет?“ Нахранио би и напојио голубове, а онда их посматрао са уског платоа испред ограђеног дела. Сишао би притајен у двориште и пратио оне који су се припремали за узлет. Као да то никада није видео. Чекао би и меркао, а онда кривећи врат до бола гледао узлет, лет и прелет, све се крећући уназад. Тако је излазио на улицу и калдрмисани део тротоара, све поглед упирући ка висини. Тада би се дешавало оно што је нервирало. Уличица је била кратка и уска са ређе засађеним дрвећем, али ту испред излаза увек би се нашао неко кога би закачио раменом, куком, некога очепио или благо одгурнуо. Једном је скоро пао преко дечијих колица, извињавајући се унезвереној мајци која би уз врисак застала и намакла марамицу на уста. Од тада стоји или седи, на платоу испред обновљених кавеза и одатле све прати. Цигарета је догоревала. Ретко је повлачио дим, јер је дуван био лош тако да су цигарета, а и он изгледа једва чекали да све догори што пре. Црна берза. Нема времена да се проба. Шверцер што преко воде из прека доноси дуван, брзо преда и брише назад. Добио си то што си добио па пуши. Размишљао је шта са голубовима. Како са храном? Све се окомило на њих. У кавезу не могу бити вечито. Морају летети. Ако крену да лете тек тада су у опасности. Има оних који их из обести гађају, без икакве потребе и повода, оних за које би били добар оброк, копцу који се обрушава, оном сиромашном коме уморан падне пред ноге или оном што мјауче прегладнео, напуштен и офуцан. Много разлога за прогон. И где ће они? Прогон, одвратна реч. Најтеже је што се сваки прогон оправдава па и овај што почиње да се одиграва пред нашим очима. Прогон људи јер су другачији у размишљању, односу према раду, у вери и традицији, скромни. Рећи „један голуб мање – више“ је тешко. Али, рећи „један човек мање – више“, то је пут ка крвавим рукама. Запалио је цигарету, ону за коју душа каже да је одвратна. Шта ће, зависи од дима па какав год да је. Погледао је у прозор стана на мансарди омање трошне зграде где се Исидор скрива. Тршави мали Иса, сада скоро момак. Онизак и стасит, темељан што би се рекло. Морао је да чами у полупразном стану, да живи живот како зна и уме и да се једноставно сналази. Врата од стана, а и поштанско сандуче, били су обележени. Жути знаци. Неко је проказао или се сазнало преко очевих докумената. Морао се примирити. Неки добронамерни људи су помагали. Мајстор Милан који је на крају улице имао пекару, примао га је да повремено ради. Тако је нешто зарадио, а и имао да поједе. Пре свега бурек, јер је ово била позната бурегџијска радња. Долазио би обично ноћу када је кришом утрчавао у радњу са задње стране кроз тетка Савкину башту. Спремао би најчешће кочанике од клипова кукуруза за ложење, а и снопове шишљика. Слагао је по пет комада, везивао чврсто савитљивим узицама, лозама из врзине и постављао их усправно, недалеко од пећи. Чистио је и дугачке даске на које су постављани умешени хлебови да надођу, пре убацивања на загрејани ћерпич усред велике пекарске пећи. Желео је да једног дана ступи у суседну просторију где се хлеб месио. Ту, уз мајстор Милана, има још један, старији, насмејан, бео од брашна, румен, са честим погледом на имању пљоснату флашицу. Иса није могао тамо почети да учи јер се преко дана морао притајити. Иако још није било општег прогона, сви који су носили жуте, пришивене звезде, морали су се полако повлачити, скривати и бити ненаметљиви. То је било због тога што су упозорења бивала све опширнија и чешћа. За оне са звездом забрањено је ово, ускраћује се оно, мења се то и то, а највећи страх је изазвала забрана за вожњу превозним средствима по граду, трамвајем, аутобусом. Окупатор је то успео да претвори у прекршај и тако добије могућност да те људе хапси. Постајало је све горе и горе. Многи су се бунили и негодовали. Чинило им се као да неко улази у заједничку башту и вади насумице плодове исте, људске врсте, водећи се неком различитошћу само њима знаном. Нестајале су комшије, пријатељи до јуче на заједничкој животној стази, а пред очима се одигравала пљачка, отимање станова, развлачење имовине, уништавање свега што је тим људима припадало. Али успомена се није гасила. Почело је спашавање свега што се могло и како се могло.
– Шта би са твојим оцем? – упитао је Циле једнога дана, мада је скоро све претпостављао и делимично знао.
– Ваљда је негде на пловидби по овој нашој великој реци… ко ће га знати – одговорио је Иса.
– Неће те заборавити…
– Неће, то је сигурно… чекаћу…
– Мораш Исо променити место. Пописали су све ваше станове, знају све.
– Знам, али где ћу?
– Тамо код мене где су голубови, иза кавеза, има простор у тавану, можеш ту… друго и најважније.
– Знам, знам, немој то да ми говориш.
– Исо, мораш.
– Да чујем, немој, не желим да чујем… да ће неко.
– ‘Оће, богами, ‘оће… проказаће те неко намерно, измислиће да си нешто урадио и упашће ко бесни пси.
– Мислиш тако…
– Зато што смо подељени, једни тамо, једни ‘вамо и сиромашни, многи би за мало нечега све продали…
– Богами…
– Ето, пођи од првог комшије па надаље: ћуте, мудрују, чешу бркове, процењују…
– Ипак нису сви…
– Нису, има ко хоће да помогне, урадио је страх што разумем, али не знаш које им је у глави.
– Па, први комшија је тетка Савка… зар њој да не верујем… храни ме, ту је увек…
– Кажем, не знаш које им је у глави, шта је човек у данашње време спреман да уради за кило шећера, брашна или комад сапуна…
– Па не знам…
– Дај Боже да грешим, али морамо повести рачуна… прелазиш код мене још колико сутра, спреми ствари неопходне у неки кофер и сутра увече прелазиш.
– Па добро.
– Немој да будеш лењ па да одуговлачиш.
– А мајстор Милан?
– Све остаје по старом, само ћеш бити код мене у тавану.
– Много му дугујем.
– У реду, дугујеш, пусти сада то о твом животу да се ради, идемо даље, преживи и имаћеш мајстор Милана.
– Хвала ти за све ово што си донео…
– Једи и уживај, а онда спреми све што сматраш да ти је важно.
– Ово је моја кућа, ту сам се родио, како да је напустим?
– Мораш, потреба је да преживиш, тако се једино можеш вратити.
– Мајци сам обећао.
– Она је већ дуго покојна, ако нас одозго види сигурно све одобрава. Чуваћеш ову кућу најбоље тако што ћеш се склонити док све ово не прође… ајде мисли сад на наш договор.
-
Stradalnici i pobednici
1.090 rsdБасна и Риђан
Чврсто сам стегао рукама око врата то троглаво створење, а ногама сам га обухватио испод пазуха не бих ли се одржао на његовим леђима. Није махало крилима, само их је држало скроз раширеним, лебдели смо. Његове три ружне главе се одједном претворише у једну лепу девојачку, са дугом плавом косом везаном у кике. И тело јој се преобрати.
– Што ме стежеш толико? Нисам ти ја Басна – прозбори гласом девојчице, који ме неком чудном чаролијом врати у рану младост.
Лето 1978. године, Коњички клуб „Чемерник“ у Сурдулици. Део летњег распуста провео сам заједно са Урошем код његовог ујака. По његовом наговору реших да научим да јашем. Тренер ми је дао Басну, мирну кобилу, била је ждребна. Њу су најчешће давали почетницима. Недељом је било у плану теренско јахање. Био сам смирен и сигуран у себе, већ десет дана сам редовно тренирао. Иза мене је Урош јахао Грома, црног пастува. Њему је ово друга сезона. Чуо сам када му је тренер напоменуо да никако не сме да ме претекне, али нисам разумео зашто. Лагано смо каскали, чврсто сам држао узде и нисам дозвољавао Басни да крене у галоп, а она то онако дебела није ни хтела. А онда је Урош избио испред мене и потерао Грома у галоп, ваљда му је досадило каскање. Басна се одједном пропела на задње ноге и јако цимнула главом, нисам успео да задржим дизгине, испали су ми из руку. Она је пружила врат и дала се у галоп за Громом. Урош се окренуо према мени и раширио лице у широки осмех, подбоо је Грома и додатно га ошинуо бичем. Дохватио сам дизгине и покушао да привучем главу кобиле и савијем врат како бих је зауставио, али није вредело, једноставно је била јача. Претило је да испаднем из седла. Извукао сам ноге из узенгија и преместио се испред седла, буквално сам јој лежао на врату. Стегао сам чврсто ноге око њеног тела, а рукама обухватио врат, прсте сам јој уплео у гриву. Галопирали смо прво преко неке ливаде а потом кроз шуму. Урош би се само повремено окретао, колико да види да ли сам још увек на кобили.
Окренули смо три круга. Када бисмо пројурили поред наших тренера они су истрчавали испред коња, махали рукама и покушавали да их зауставе. Није вредело.
Након трећег круга Басна се вероватно уморила и напокон стала. Осетила је мирис пастува, зато Гром никако није смео да да буде испред ње, јер је вероватно он отац њеног ждребета.
Тренер је пришао Грому и Урошу, замахнувши јако песницом. Помислио сам да ће одаламити Уроша, међутим, ударац је завршио на Громовој глави. Коњ се затетурао и клекнуо на предње ноге. Тренер га повуче јако за узде, подиже на ноге и узјаха.
– Овако треба и с људи – обрати се свима – кад неће слушају. Удри и одма’ ујаши, да знајев ко је газда!
Побȏ га је ногама и потерао у галоп. Добро га је изморио, кад су се вратили коњ је био обливен белом пеном.
Откуд ова, или ово, зна за Басну, прође ми кроз главу.
– Знам ја и за оног јадног риђана у Дубову што га убисте на правди Бога – прочита ми мисао. – И никада се не загледај у мртво око. Стиже те на оном авиону у Врелу, али детелина те сачува. Шоле је некако знао за око, зато ти је и дао. Али је њега узело.
Из Зубиног потока преко Мокре Горе прелетели смо до Дубраве и Истока. Лебдели смо изнад равне Метохије. Ено Црвеног крша и мог Врела. Све куће су нове офарбане у бело, црепови се црвене, воћњаци процветали, ливаде озелениле. Али зашто је пусто, не видим никога, чак ни стоку, све је празно. Уместо цркве Светог Николе угледах високи минарет, као ракета се уздиже право према нама, имам утисак да се окреће и прати куда летимо. Хоће ли да пуцају? Створење испод мене је сада био прелепи крилати риђан, нагло направи широки лук и окрете према Пећи, као када авион хоће да избегне непријатељску ватру. Прођосмо Бањицу и он поче нагло да се спушта. То је Дубово, препознах ливаду иза Сеоског дома где је била наша ратна болница. Опет је ту нека војска. Смрачило се. На пањевима поред шупе седела је група војника, пушили су и гласно причали. Па то је Шоле, али нема мене, то није оно вече када сам помагао лекарима. Шта хоће овај риђан, зашто ме је довео овамо?
Док смо кружили риђан опет постаде оно биће са три главе. Накезише се, а она десна проговори:
– Нађе ли шта испод кревета, Колонело? – протресе се и нагло окрену на леђа. Нисам успео да се задржим, падао сам право на оне војнике.
-
Reljin izazov
1.090 rsdDamirovi momci su u jednoj turi preneli moju garderobu u Reljinu kuću i otišli.
Nervozna sam toliko da mi se dlanovi znoje dok otvaram garderober koji je bio namenjen meni. Onda ostanem u blagom šoku. Moje stvari, koje su ostale kod njega, još uvek su tu. Usta mi se suše dok dopunjavam deo.
Obilazim kuću i gledam. Sve je netaknuto i sve je ostalo isto kao i kada sam otišla. Pregledam ramove sa našim fotografijama i ujedam se za usnu da suze ne krenu. Zvono se oglasi i trgne me. Neko je došao kod Relje.
Lagano prilazim vratima i sporo ih otvaram.
„Dobro veče, Bojana.”
„Dobro veče”, gledam u visokog crnokosog momka. Poznat mi je, ali ne mogu da se setim odakle ga znam. „Relja nije ovde”, kažem mu.
„Znam da Relja nije ovde, a znam i gde je”, osmehne se.
Klimam glavom. Međutim, ne mogu da se setim odakle mi je njegov lik poznat.
„Bojana”, momak me zagleda. „Ovde smo se upoznali”, pokazuje prstom na predsoblje iza mene. „Ja sam Nikola”, izdigne obrve.
„O Bože!”, setim ga se. „Izvini, sad se sećam”, gotovo me je sramota.
„Inače, ja sam Reljin prijatelj. Meni je poverio tvoju bezbednost dok se ne vrati, pa… Trebalo bi da popričamo.”
„Naravno”, sklanjam se sa vrata. „Izvoli, uđi”, zbunjena sam i ne znam kud ću sa sobom. Onda se priberem i Nikolu uvedem u dnevni boravak.
Seda on u fotelju i posmatra me sa blagim osmehom.
„Neko piće? Kafa?”, gutam knedlu, faktički sam bez pitanja upala u Reljinu kuću.
„Ne mogu ništa”, tiho kaže. „Sedi”, pokaže rukom na trosed.
Sednem, a sedim kao na iglama.
„Moj posao je da te čuvam dok se Relja ne vrati, to sam ti već rekao. Moji momci su mi javili da si došla ovde u pratnji Damirovih momaka. Morao sam da dođem kako bih ti rekao da će u dvorištu biti obezbeđenje, koliko da znaš.”
„Dobro”, gutam knedlu i ne znam šta da ga pitam.
„Uzgred, drago mi je da si ovde”, opiše prstom krug u vazduhu. „I još mi je draže što ti vidim taj prsten na ruci. Samo mi reci, zna li Relja da si se preselila kod njega?”, smeška se i samo me posmatra.
„Ovaj… Mi smo imali malo problema”, udahnem vazduh da se ne bih onesvestila od neprijatnosti. „On zapravo ne zna da sam ovde. Želim da ga iznenadim”, utihnem skroz.
„Ooo, pa to će biti veliko iznenađenje za njega, s obzirom da misli kako ste završili svaku priču”, Nikola se uporno smeška, a ja se pržim kao na žaru.
„Možda nije pametno što sam došla ovde”, u trenu me zaboli glava od saznanja šta Relja misli. „Ako on misli da smo završili, onda…”
„Bojana”, Nikola me prekine. „Ostani ovde i sačekaj svog verenika”, ustaje. „Nisi mogla bolju stvar da uradiš, veruj mi”, kreće lagano.
„Pa… Valjda će se obradovati kada me vidi”, dodajem sluđeno.
„Nego šta će!”, okrene se pre nego što izađe. „Evo ti moj broj. Slobodno me pozovi za šta god da ti zatreba”, daje mi vizitku.
„Dobro”, uzmem je. „Znaš li gde je Relja?”, pitam napokon. Vidim da Nikola mnogo toga zna.
„Stvarno ne znam lokaciju, ali znam da su otišli da obave zadatak”, otvara vrata da izađe, ali zastane. „Niko osim njih ne zna gde odlaze i kada se vraćaju.”
„Sutra popodne bi trebalo da se vrate, tako mi je Tanja rekla”, kažem uz veliku nadu da će tako i biti.
„Onda je moguće da će sutra uveče biti najsrećniji čovek na svetu”, namigne mi i izađe napolje.
Gledam kako Nikola odlazi i kako je u dvorištu par momaka. Od čega me čuvaju, dođavola, zapitam se?
Vratim se u kuću. Ma, jebe mi se od koga ili čega me čuvaju. Molim se za Relju i ostale momke da se vrate živi i zdravi. Meni se ovde ništa neće desiti.
-
Hronike Helma 4: Duhozver
1.600 rsdObala jezera Orestiada, proleće, 1384. godina
Kada su se, nakon nekoliko dana, našli nedaleko od grada Kostura, noć je skrila tamne vode jezera Orestiada. Jedino je blagi šum talasa i klobučanja vode odavao da se ispred Dragutina, koji je stajao na omanjoj uzvisini, nalazi jezero, a ne nekakav mračni ponor bez dna.
Da je kojim slučajem bio dan, pred Dragutinom bi se ukazao sasvim drugačiji prizor zeleno-plave vodene površine, okružene planinama. Da je bio dan, video bi poluostrvo koje se protezalo skoro do sredine jezera. Video bi i prevlaku, široku tek jedan strelomet, koja je poluostrvo povezala sa kopnom.
Na prevlaci se nalazio ulaz u tvrdinju, mada se on tek neznatno isticao, jer je celo poluostrvo bilo okruženo bedemom, iza kojeg su se uzdizale brojne kule. Da je bio dan, Dragutin bi prvi put u životu video veličanstveni grad Kostur.
Međutim, bila je noć, pa je video samo udaljena svetla, rasuta širom poluostrva i na bedemu oko grada. Pa ipak, ta svetla su bila dovoljna da shvati da će vojska gospodara Balše teško uzeti grad.
Sa zabrinutim izrazom na licu, okrenuo se od jezera i osmotrio tamnu, vlažnu šumu iz koje je maločas izašao. Ratnici iz čete su se skrivali u rastinju.
– Odmorićemo se u šumi. Postavi stražu i reci Risu da dođe. I pošalji nekoliko ljudi da nam pribave večeru. Ovde sigurno ima divljači – rekao je Jovani, koja je stajala nedaleko od njega.
Ona ode da izvrši zapovest, a on se ponovo okrenu ka jezeru i svetlima u daljini. Baklje koje su gorele na bedemu, te svetle tačkice koje su se protezale obodom poluostrva, ponovo mu dadoše nagoveštaj da će osvajanje Kostura biti tegobno i da će potrajati duže nego što bi trebalo. A možda ga čak ne uzmu, jer će, čim se pročuje za okršaj pod Kosturom, Marko Mrnjavčević i Agarjani poslati pomoć braniocima.
Dok se nosio sa takvim mislima, iza sebe je začuo korake, ali se nije okrenuo jer ih je poznavao. Zvuk Risovih koraka odavno je zapamtio.
– Povukli smo se dublje u šumu, da vatre ne privuku neželjenu pažnju – rekao je staroverac. – Jovana je rasporedila stražare i poslala je lovce, ali se ovi nisu dugo zadržali, jer u blizini ima mnogo divljači.
– Šta su ulovili? – upitao je Dragutin.
– Vidre. Ili kastore, kako ih Jelini zovu. Neki kažu da su grad i jezero po njima dobili ime.
– Po vidrama? – Dragutin se nasmešio.
– Neki tako kažu, ali ne svi – odgovorio je Ris. – Jer ima i onih koji tvrde da je ime nastalo od reči „oreiada“, kako Jelini zovu gorske vile. Kažu da ih ovde ima mnogo. Ali ti si hrišćanin, zaboravio sam da ne veruješ u vile.
– Ako je to istina, nadajmo se da noćas neće biti previše glasne, jer će nam trebati tišina – Dragutin se nasmešio Risovoj šali, a onda se uozbiljio. – Ovde ćemo se pritajiti dok gospodar Balša ne stigne sa vojskom. Kada dođe, udarićemo na Kostur i više neće biti mirnog spavanja. Zato ćeš, čim svane, odabrati ljude i krenućete u izviđanje.
Ris je, bez reči, klimnuo glavom, a onda je krenuo ka šumi.
– I pošalji nekoga da mi donese večeru. Ja ću biti na obali – Dragutin je dobacio za njim.
Kada je ostao sam, zaputio se ka obali. Oprezno je silazio niz obronak jer je bio mrak.
Nakratko je zastao kada je nešto pljusnulo u jezeru.
Riba, pomislio je.
Na obali je našao suvo mesto ispod krošnje drveta koje se nadvilo nad vodom. Seo je i pogledao uvis.
Krošnja mu je zaklonila pola neba, ali je zato na drugoj polovini video zvezde: bezbroj malih, svetlih tačkica koje su iskričavo sijale.
Jedna od njih je brzo proletela nebom, ostavljajući kratkotrajni svetlosni trag, a onda se naglo ugasila. Dragutin je pomislio na Mariju. Još malo, još koji dan je trebalo da vojska gospodara Balše stigne, pa će, uz pomoć božju, uzeti Kostur.
Onda će biti slobodan. Dug će biti otplaćen i vratiće se kući u Kotor. I biće daleko od ovog pakla.
Istovremeno je primetio da mu nekada, dok je bio mlađi, ovaj način života nije teško padao kao sada. U to vreme, dok je sa Vukanom i Stepošem služio kod velikog župana Nikole Altomanovića, sve mu se činilo lakšim.
Vukan… sa tugom se setio njegove nesrećne sudbine. Ni grob mu se nije znao.
A Stepoš… on je bio zauzet poslovima u Zvečanu.
Nedugo nakon propasti Nikole Altomanovića, Stepoš mu se javio, Dragutin je odgovorio, razmenili su nekoliko pisama, ali je vremenom i ta prepiska zamrla. Valjda ih je život odneo na različite strane, daljina je učinila svoje, pa ni prijateljstvo koje su nekada imali više nije bilo isto.
Dok je razmišljao o prošlosti i sadašnjoj tegobi, blagi povetarac mu je pomilovao lice. Istovremeno je čuo nežno šaputanje, koje se stopilo sa šuštanjem lišća u krošnji drveta. Oslušnuo je pažljivije, a onda se nasmejao samom sebi. Samo vetar, pomislio je.
Ipak, šapat se ponovo čuo. Neko je izgovarao njegovo ime. Odnekud… odnekud iz krošnje. Kao da se lišće na povetarcu usaglasilo pa šušteći izgovara njegovo ime.
U trenu se našao na nogama. Pažljivo je osmotrio krošnju velikog drveta, a šapat se ponovo čuo.
D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e
U početku blag, povetarac se pretvarao u sve jači vetar, a šapat je bio sve glasniji.
D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e
Lišće ga je dozivalo, sablasno šušteći.
Osećajući da mu jeza mili uz vrat, osvrnuo se oko sebe.
Osim baklji u daljini, što su na bedemu Kostura gorele kao treperave kresnice, sve je prekrio mrkli mrak.
D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e
Šapat je bio snažniji, a ovog puta je došao tik iznad jezera.
Sa rukom na balčaku mača, Dragutin se naglo okrenuo u pravcu iz kog je šapat dopirao. Nalet vetra ga je zapahnuo i uskovitlao mu kosu, a on nagonski isuka mač. Na trenutak mu se učinilo da je u vodi ugledao odsjaj srebrne svetlosti, koja je blesnula i odmah se ugasila.
– Ko je to? – glasno je upitao. – Pokaži se!
Nešto u jezeru, nedaleko od njega, ponovo je zasijalo srebrnom svetlošću. Svetlost se ovog puta nije ugasila, pa je u vodi, ispod površine, ugledao dve devojke.
Bile su predivne, sa dugom, crnom kosom koja se lelujavo uvijala, zaplitala se, milujući im tela, da bi se potom, povinujući se vodenim strujama, razmotavala i talasala poput zastave na vetru. Na sebi su imale srebrno bele haljine koje su im, iako providne, skrivale tela.
Dragutin ih je netremice gledao, a one su se, videvši njegovu opčinjenost, nasmejale bezglasnim smehom. A onda se nedaleko od njih ispod površine jezera pojavila još jedna svetlost, koja se lagano približavala obali. Dragutin isprva nije mogao u njoj da razazna treću nimfu, sve dok se ova nije pridružila sestrama.
Mač mu je ispao iz ruke, a on, ne skidajući pogled sa njih, jednom nogom zagazi u vodu. Talasi koje je napravio uzburkaše likove nimfi u jezeru, pa je zamerio sebi što nije pažljiviji i što mora da sačeka da se voda smiri da bi ponovo uživao dok ih gleda.
Zato mu je drugi korak bio oprezniji. Kada ga je napravio, sa obe noge je stajao u jezeru. Vodene vile su ga rukom pozivale da im se pridruži, a on je osetio neodoljivi poriv da ih posluša. Napravio je još nekoliko koraka i voda mu je dosegla do pojasa. Ponovo je zastao, jer je nekakav unutrašnji glas u njemu vrištao da se vrati, da odmah izađe na obalu.
Videvši njegovu neodlučnost, one mu priđoše. Sve tri su izronile iz vode, koja je sada i njima dosezala do pojasa. Jedna mu je nežno pomilovala lice. Druga, kosu. Treća mu je stavila ruku na rame.
A onda su ga sve tri nadljudskom snagom gurnule ispod površine. Noge su mu poklekle i voda mu se sklopila iznad glave, dok su ga nimfe držale u čeličnom stisku. Nije stigao da udahne vazduh, pa je nagonski otvorio usta koja se odmah napuniše vodom. Oči su mu bile širom otvorene, ali u mraku nije video ništa. Samo je ispod ruku kojima je zamlatarao osećao njihove noge.
Kroz glavu mu sevnu misao da nije trebalo ovako da skonča. Proletela mu je i pomisao na Mariju.
Stisak nimfi je popustio sasvim neočekivano. Dok je još uvek klečao, glava mu se napokon našla iznad površine i on hriptavo udahnu. U magnovenju je primetio da su one još uvek tu, oko njega. Ruke su im još uvek bile na njegovim ramenima, ali su im glave bile okrenute ka obali.
– Dragutine!! – nečiji glas ga je dozivao.
Jovana, to je bila Jovana, sevnulo mu je kroz glavu. To je njen glas dopirao odnekud sa obronka iznad jezera.
Nimfe razmeniše neodlučan pogled, a onda sve tri, kao da su jedna, izviše tela u graciozan luk i glatko zaroniše u jezero.
Još uvek hriptavo dišući, Dragutin je zabatrgao ka obali. Pljuskao je oko sebe i rukama razmicao vodu, koja je bila čudnovato gusta, kao da želi da ga zadrži. Kada se napokon našao na suvom, nemoćno se stropoštao na zemlju.
– Dragutine, jesi li tu? – ponovo je začuo Jovanu.
Glas je ovog puta bio bliži. Sada je čuo i njene korake, a onda je naspram zvezdanog neba spazio i njenu senku.
– Ovde… ovde sam – oglasio se jedva čujnim glasom.
– Pretpostavila sam da si zaspao – reče ona, prilazeći mu. – Zato sam te potražila. Dođi gore, u bivak. I tamo je vlažno, ali ćeš barem spavati kraj vatre.
Videvši da on još uvek leži i da mu je dah hriptav, čučnula je kraj njega.
– Jesi li bolestan? – upitala je brižno.
– Nisam bolestan… – prodahtao je. – Ali sam maločas bio u jezeru… davio sam se.
– U jezeru? – ponovila je, začuđeno ga gledajući.
Isprva nije znao zašto se iznenadila, a onda je seo i rukom prešao preko ratne spreme i odeće koju je nosio. Sve na njemu bilo je potpuno suvo.
– Sanjao si – nasmejala se Jovana, videvši njegovu nevericu. – Sanjao si da se daviš.
Dragutin je ćutao. Zar je moguće da je sve bio san? A izgleda da jeste. Verovatno je umor učinio svoje. Umor i tama koja se spustila na jezero.
Zato je, bez reči, krenuo u bivak.
Nekoliko dana kasnije, gospodar Balša je stigao sa vojskom i napad na Kostur je počeo.
-
Zarobljena svetlost
1.000 rsdStela u zemlji čuda
Stela je išla kroz šumu i staza se sužavala i Stela je shvatila da se izgubila. Taman je mislila da se vrati kada ugleda putokaz od drvene table na kojoj je pisalo „Farma“ i strelica na desno. Sa zaprepašćenjem primeti čudno drvo na kome je raslo više vrsta voća na istoj grani. A onda ugleda slona koji je išao prema njoj. Pa još jednog i još jednog, celo krdo. Stela je stala u šoku.
„Ne boj se“ neko reče. Stela se u strahu okrenu i ugleda neku staru ženu.
Žena se nasmeja:
„Ne boj se, neće ti ništa. Tako su programirani da ne diraju ljude. Pazi samo da ih ne zgaziš.“
Slonovi su bili mali kao pudlice.
„Ja sam Dobra vila.“
„A ja sam Stela.“
Sada Stela ugleda krdo zebri kako ide ispod velike guste trave. Zebre su bile kao mali mačići.
„Ovde živi Merlin, on voli genetski modifikovane afričke životinje da drži u svom vrtu. Ti si se izgubila, idemo do farme, mora da si gladna i žedna. Rekla bi da si ti iz Starog Sela.“
„Jeste, htela sam prečicom kroz šumu, jer put od Starog Sela do Novog Sela je lep i uređen ali je veoma dug.“
„A ti si bila znatiželjna da vidiš kako izgleda Novo Selo?“
„Jesam“, reče Stela.
„Ovo nije Novo Selo.“
„Nego?“
„Ovo je Moderno Selo.“
Stigli su na farmu i Dobra vila i Stela su potražili vlasnika farme Ota.
Našli su farmera Ota u velikoj štali i umesto stoke Stela ugleda ogromne crve koje Oto gaji. Crvi su bili veliki kao konji. Kad je videla crve Stela je počela da vrišti od straha.
„Odakle je ona?“ upita farmer Oto.
„Iz Starog Sela.“
„Au, čuo sam da su tamo veoma primitivni. Još uvek gaje krave i ovce. Šta će ona ovde?“
„Zalutala je, krenula je u Novo Selo, izgubila se u Velikoj Šumi i pogrešno stigla kod nas u Moderno Selo.“
„Kakvo je to nekulturno ponašanje da ne kontroliše svoja osećanja. Da tako vrišti, uplašiće crve. Neka uključi uređaj za kontrolu emocija.“
„Nema ga.“
„Zašto?“
„Nema implant u mozgu za kontrolu emocija.“
„Bože, kakvi divljaci žive u Starom Selu“, začudi se Oto.
A onda se pojavila proročica Sibila i reče:
„Vrati je u Novo Selo tamo je njena budućnost. Mi nismo njena budućnost. Mi smo budućnost za Novo Selo.“
„Znači njena budućnost je naša prošlost. Pa Sibila lako je tebi proricati budućnost u Starom Selu jer je to naša prošlost u Novom Selu“, shvatila je Dobra vila.
„Tako nekako. Ona je bila znatiželjna da vidi budućnost ali i budućnost ima svoju budućnost“, nasmeja se Sibila i ode
„Da joj pokažemo skakavce koje gajimo?“ predloži Oto.
„Nemoj, opet će da vrišti. U njenom selu skakavci se ne jedu i mali su jako“, reče Dobra vila.
„Da zovemo Paracelzusa seoskog lekara da joj da neki lek protiv vrištanja.“
„Ne možemo, nemamo njen genom. Ne možemo da napravimo lek za nju.“
„Pa ne možemo da joj pokažemo ni ribnjak sa zlatnim ribicama. Deca iz sela vole da gledaju kako hranimo zlatne ribice malim ajkulama.“
„Nećemo, kod nje su zlatne ribice male i drže ih u staklenim posudama i ne služe im za ishranu. Ove naše su velike kao kombi.“
Onda dođe Merlin sav zadihan i reče:
„Danas sečemo papriku.“
„Stvarno, je l’ stigla ekipa?“ upita Oto.
„Da, doneli su kran i motorne testere i kamione. Ovi roboti su iskusni, naučeni su da seku papriku na idealne komade i tovare u kamion“, odgovori Merlin pa objasni Steli.
„Papriku sečemo na velike komade radi lakšeg transporta do fabrike za preradu.“
„Koliko je stiglo kamiona?“ upita farmer Oto.
„Dva.“
„Dovoljno za jednu papriku.“
A onda Oto primeti prljavu Stelinu odeću:
„Kako joj je odeća prljava. Pomisliće neko da je odbegli klon.“
„Ona nema odeću koja se sama čisti, njena odeća mora da se pere“, objasnila je Dobra vila.
„Bože, kakvi divljaci. Misliće neko da je klon lutalica koga je gazda izbacio iz kuće. Mnogo ima neodgovornih ljudi, dosadi im klon i umesto da ga daju u azil za čuvanje oni ga izbace na ulicu.“
„Kažu da u severnom delu Modernog Sela ima mnogo klonova lutalica“, reče Merlin.
„Da, zato što tamo mogu da se dobro kriju, tamo stanuju ljudi koji žive u metaverzumu. Virtuelci. Koriste samo stvarni svet da obave malu i veliku nuždu i onda nazad u virtuelni svet. I nešto da pojedu“, objasni Dobra vila.
„Ne mogu da shvatim da nauka nije u stanju da pronađe rešenje da se mala i velika nužda obavljaju u metaverzumu, nego moraju da prekidaju svoj život radi toga“, začudi se Oto.
Policija je prošla vodeći jednog odbeglog klona. Stela pogleda u klona pa u robote koji su sekli papriku, pa upita:
„Kako razlikujete robote i klone od ljudi? Meni su svi isti.“
„Vrlo prosto. Roboti nemaju otiske prstiju a svi klonovi imaju krvnu grupu C. Ljudi imaju otiske prstiju i nemaju krvnu grupu C. Ljudi nose narukvicu na levoj ruci sa čipom u kome je lični genom te osobe i ostali podaci. Jedino tako se ljudi razlikuju kod identifikacije od klonova i robota.“
Dok su oni razgovarali dolazi Sveštenik i strogo upita:
„Čuo sam da koristite robote koji nisu kršteni u crkvi?“
Stela zaprepašćeno pogleda u Dobru vilu a ona joj objasni:
„Samo crkva ima pravo po zakonu da ugrađuje implante robotima u mozak. Krštenjem roboti dobijaju nekoliko implanta u mozak, jedan od tih implanta je senzor da prepoznaju odbegle klonove. Neki odbegli klonovi neće u azil nego hoće da žive slobodno kao roboti, pa se pretvaraju da su roboti i tako se kriju.“
Petar Pan i Robin Hud su se vraćali sa zasedanja Kongresa i sreli su Dobru vilu i Stelu.
„Šta ima novo u Kongresu?“ upita ih Dobra vila.
„Uglavnom glasanje o novim zakonima. Ništa zanimljivo. Zakon o novom kreditu Velikoj Britaniji na molbu njihovog kralja Abdul Hamida Drugog“, reče Edvard Pan.
„Otkad je Edvard Deseti prešao u islam da bi sačuvao bogatstvo Engleska se stalno zadužuje“, reče Dobra vila pa upita:
„Što im ne pomogne Republika Londonska Imperija nego traže od nas?“
„Kod njih su velike kamate“, objasni Robin Hud.
„Postrepublikanska stranka je predložila Zakon o podizanju ograde prema Kanadi i Meksiku da se zaštitimo od izbeglica iz Evrope. Multidemokratska stranka je protiv, imaju većinu u Predstavničkom domu ali nemaju u Senatu, tako da se još o tome pregovara“, reče Edvard Pan.
„Sramota da ta ograda već nije podignuta. Te izbeglice iz Evrope nas ugrožavaju, uzimaju našim ljudima radna mesta a neki dolaze samo zbog socijalne pomoći“, reče Dobra vila.
„Lider Postrepublikanske stranke Velaskez se veoma zalaže da taj zakon prođe ali spiker kongresa Lopez i lider multidemokratske stranke Martinez su protiv. Sve zavisi kakav će stav zauzeti kongresmeni iz belačke manjine sa kongresmenom Edvardsom, njihovi malobrojni glasovi će odlučiti o većini“, objasnio je Petar Pan.
„Završena je i kongresna istraga oko rušenja kula bliznakinja 9/11. Utvrđeno je da su to CIA i Mosad organizovali, belačka manjina snosi krivicu za tu katastrofu“, reče važno Robin Hud.
„Šta to beše kule bliznakinje?“ upita Dobra vila.
„Nisam ni ja siguran, ali se kaže u izveštaju da su to bile neke zgrade nekad u Njujorku pa su ih neki oteti avioni srušili. Niko se više ni ne seća tog slučaja ali evo vuče se po administraciji Kongresa.“
„Kongresmen Naomo je predložio zakon koji bi zaštitio ugrožena prava ljudi koji imaju riđu kosu. U istom predlogu je i zakon koji dozvoljava da možete držati za kućnog ljubimca novu generaciju klonova koji predstavljaju istorijske ličnosti“, obavestio ih je Petar Pan.
„Ja sam protiv novog zakona koji dozvoljava da možete držati za kućnog ljubimca novu generaciju klonova koji predstavljaju istorijske ličnosti“, reče odsečno Robin Hud.
„Pa je l’ počela rasprava u Kongresu da li je moralno i etički držati svog klona kao kućnog ljubimca koji je likom neka istorijska ličnost?“ upita Dobra vila.
„Jeste, počela je rasprava pre donošenja zakona. I vrlo je burno“, odgovori Robin Hud pa nastavi:
„To je nedopustivo. Zamislite da na putu sretnete odbegle klonove Hemingveja, Dostojevskog i Šekspira, kako se vucaraju odrpani i gladni?“
„To ne smemo dozvoliti. Borićemo se da takav zakon ne prođe u Kongresu“, reče Dobra vila.
„Vidim da je i dosadašnja borba u Kongresu bila uspešna. Imate robote. Imate klonove. Imate uređaje za kontrolu osećanja. Celo predgrađe živi u virtuelnom svetu. Imate crve kao krave a slonove kao mačke. E sada je veoma važno i presudno kako će klonovi izgledati i na šta će ličiti“, primeti Stela.
Čarobnjak Merlin i Alhemičar su bili pripiti, pili su neku zelenu rakiju i proslavljali su nešto.
„Otkrili smo Kamen mudrosti. Uskoro ćemo moći da prebacujemo dušu iz tela u telo. Moći ćemo da biramo tela“, reče radosno Merlin.
„Stvarno genijalno“, reče Dobra vila.
„Menjaćemo tela kao garderobu“, reče Alhemičar pripito.
„Koliko vam je mudar taj kamen?“ upita Stela.
„Veoma mudar, eliksir besmrtnosti, čudesna formula koja spaja sve oblike uma. Imaćemo više klasa uma. Klasno društvo ne ljudi nego uma“, reče Alhemičar ponosno.
„Imaćemo stvarni um u stvarnom svetu, to je najniža klasa uma. Pa stvarni um u virtuelnom svetu metaverzuma, to je srednja klasa uma“, dodao je Merlin.
„Pa ćemo imati virtuelni um u stvarnosti, upload svesti, telo se baca, srednja viša klasa uma. I na kraju, najvišu klasu uma: virtuelni um u virtuelnom svetu, upload svest u metaverzumu“, ponosno izjavi Alhemičar.
„Fantastično. Vi ste pravi geniji. Daj i nama po piće da proslavimo“, reče oduševljeno Dobra vila.
„To je naša neizbežna budućnost o kojoj sanjamo. Izgradićemo novo selo, zvaće se Selo Novog Uma“, reče čarobnjak Merlin ponosno.
„Ja mislim da ste vi svi sišli sa uma“, reče Stela i prosu čašu zelene rakije koju joj je dao Alhemičar.
Onda Stela upita Dobru vilu:
„Kako ste uspeli da napravite robote koji tako verno izgledaju kao ljudi?“
„Prvo smo pravili robote od metala, plastike i elektronike. To je bilo mukotrpno, glupo i ružno. Onda smo genetskim inženjeringom počeli da gajimo robote.“
„Napravili ste od ljudi robote?“
„Da, genijalno, zar ne? Umesto da napravimo robote koji liče na ljude, daleko je jednostavnije i jeftinije napraviti od ljudi robote. Genetski ih veštački odgajamo i izaberemo gene za određenu vrstu posla za koju ih planiramo. Mnogo je jeftinije i ne treba posle nikakvo tehničko održavanje niti energetski izvori, kompjuteri, senzori, skupi rezervni delovi i trista čuda.“
„Pa to mu dođe kao robovi nekad davno“, zaključi Stela.
„Robovlasnički sistem se stalno usavršava i nikad ne nestaje, to nas uči istorija“, reče Mudra Sova.
„Znači ako zamislim i vašu budućnost i u njoj će biti robova?“ upita Stela.
„Naravno. Nove tehnologije prave nove ljude ali i nove robove“, reče Dobra vila pa nastavi:
„Evo stigli smo. Sad idi ovom stazom levo do Svetionika, da izbegneš Novo Selo, i onda desno pa pravo do Starog Sela.
Stela uđe u gustu šumu prateći usku stazu prema Svetioniku.
Onda oseti da je neko budi.
„Stela, je li ti dobro?“ upita Maks zabrinuto.
„Dobro sam… sanjala sam nešto mnogo ružno…“
„Pričala si mnogo u snu i nešto si se ljutila i vikala, pa sam se uplašio.“
„Sanjala sam budućnost… i budućnost naše budućnosti… Bilo je… kao stvarno… zato je bilo… strašno.“
-
Svetitelj
1.090 rsdМоравски крокодил
Звони ми телефон. Од када сам се вратио са мора, променио сам грчку мелодију за примеренију овом тренутку у коме живимо. Pump it up, упоран је телефон. Исидора!
„Оче, сад сам се чула са Светланом. Је л’ те звала?“
„Није! По обичају, мени се последњем јави.“
„Преживећеш! Докле си стигао?“
„Ево ме код скретања за Крагујевац. Јавићу се када стигнем.“
„Важи, ћао!“
„Ћао!“
На путу сам за Параћин. Тамо ме води новинарски посао. Извештавам за „Правду“ са економског форума који се одржава у том граду у организацији Регионалне агенције за економски развој Шумадије и Поморавља. Ови вишедневни форуми су идеална места да видите колеге из других градова и околних држава и мало се подружите, што подразумева пуно регионалних трачева и многооо алкохола.
Преко дана се дружимо на форумским паузама. Ту смо сви релативно нормално обучени, прилагођено дневним и пословним активностима, али када увече одемо на заједничку вечеру или коктел, неке колеге, а нарочито колегинице, не можеш да препознаш. Прилази ми Весна, колегиница са једне београдске телевизије.
„Је л’ се ми познајемо?“
„Брате, да сам те срео на улици, не бих те препознао и прошао бих поред тебе!“
Заједно смо седели данас, обоје у фармеркама и мајици, она у патикама, мислим, ненашминкана. А сада испред мене стоји жена у елегантној вечерњој тоалети, са доообрим шлицом и нешто блажим деколтеом, лепо нашминкана, миришљава, високе штикле… Иначе, њене анализе економских кретања су права поезија. Уживам пратећи их. Оштрог ума и бритког језика… или обрнуто, тек жена зна посао!
„Била сам и код фризера после предавања, видиш каква ми је фризура! А!“
„Феноменална је!“
„Ма немаш ти појма! Битно да ми студираш сисе!“
Тек сам тада приметио да јој стварно бленем у груди. Нисам ни био свестан тога.
„Е, извини, није било намерно.“
„Ма ок је, наши смо, само ми реци ако ми је деколте дегуте?“
„Чуј дегуте! Таман је како треба. Ја слабије видим, па што је већи деколте, веће су и шансе да га приметим!“
„Знаш шта ми је пало на памет, зашто смо на економском форуму баш у Параћину?“
„Немам појма.“
Мислим се да је вероватно због седишта те регионалне организације или главног финансијера, али верујем да Весна има неку другу идеју у глави.
„Па види, Параћин је вероватно добио име по парама, а паре имају везе са економијом, па где ћеш логичније решење за избор града домаћина економског форума!“
„Вау, јеси сама то смислила?“
„Нисам ја баш толико паметна, помогла ми је моја сестричина која иде у први разред!“
„Добро је, већ сам се уплашио за твоје ментално стање!“
Параћин наравно нема никакве везе са парама. На том месту су Римљани подигли мало насеље Сарматес у коме су се путници намерници одмарали и мењали коње на овом познатом Војном путу или Виа Милитарис, како се тада звао. Ту се налазио и средњовековни град Петрус.
Име Параћина се везује за човека, вероватно грчког порекла, по имену Паракин, који је био скелеџија на реци Црници. Име села се први пут помиње у повељи кнеза Лазара из 14. века, где се спомиње „Трг Паракинов брод“. Временом се име променило у Параћин.
„Него да те питам нешто озбиљно. Читала сам твоју анализу, тј. више прогнозу за биткоин и друге криптовалуте у наредном периоду. Нисам видела сличну, а пратим добар део доступних стручних процена из целог света. Мање-више се сви слажу да ће његова вредност на тржишту да расте, али си ти до тог резултата дошао на неки чудан начин. Допало ми се.“
„Имам пријатеље у другој димензији, па ме извештавају о кретањима у будућности!“
„Ма да, могу да ти кажу бројеве за лото, али си ти изнад тога, па информације из будућности користиш само посла ради!“
Ето, логично! Свако прво помисли на лото као и ја што сам. Али неће да каже онај кнез Пера. Глуми неку моралну вертикалу! Мада у сваком случају њему је лако кад је дух!
„Ај их, молим те, питај за мене када их будеш видео следећи пут. Је л’ има неки делија за мене на овој планети или сам цео живот осуђена на будале? Како их уопште призиваш, имаш ону таблу за призивање духова? Ај, немој ме, мајке ти, лепо сам те питала којом си анализом дошао до резултата раста биткоина. Само ме прескочи са другим димензијама!“
„Лутко, то је тајна. Ако ти кажем, мораћу да те убијем!“
„Јбт, Ацо, како отрцано! Је л’ пада нека на те глупости из средњег века?“
„Не могу да се одбраним! Није све до глупости, нешто је и до мог урођеног шарма!“
„Доооброоо… ајмо сада један озбиљан одговор на моје озбиљно питање!“
„Имам биткоине, па ми не одговара да им вредност пада. Зато сам написао мало оптимистичнију прогнозу, како бих мотивисао инвеститоре да улажу у биткоин.“
Завалила се у наслон фотеље, прекрстила дуге голе ноге (а било би чудно да поред оноликог шлица нису голе) и гледа ме. Фиксира! Узме гутљај белог вина и гледа. На крају проговара, чини ми се искрено.
„Знаш шта, најгоре је што верујем да си стварно способан да урадиш тако нешто. Мада ти не верујем ни реч. Прво ти и биткоини, нема шансе. До јуче си писао за криминалну хронику и дружио се са људима који лако пуцају, а тешко сричу слова. Од њих ниси могао да научиш да улажеш у криптовалуте. Друго, не личиш ми на човека који штеди. Значи, Ацо фацо, лажеш своју другарицу!“
„Лутко, нема ту много тајновитости. Криптовалуте нису старе, лако се сагледа њихово кретање кроз кратку историју, како реагују на разне друштвене промене, на ратове, земљотресе, економске кризе… Онда сабереш два и два и то је то.“
„Ако немаш ништа против, цитираћу у свом тексту један део те анализе?“
„Слободно, но проблемо!“
„Е, сутра ујутру, пре почетка форума, ишла бих до Раванице да запалим свећу. Хоћеш са мном?“
„Радо. Дефиниши ми ујутру?“
„У седам да се нађемоооо… може овде на улазу?“
„Може.“
„Још само једно питање и нећу више о послу. Како коментаришеш економску кризу у земљи?“
„У Србији нема економске кризе… тек ће је бити!“
„Паметница си ти, Александре! Одох ја на спавање. Видимо се сутра у седам.“
„Хоћеш да те отпратим?“
„Нећу, могла бих да дођем у искушење да те позовем у собу, а онда бих морала да те убијем да се не прочује!“
„Отрцано! Пази се крокодила!“
„Каквих, бре, крокодила, шта лупаш?“
„Моравских, најгори су!“
„Лаку ноћ, Ацо, и промени пиће! Други виде беле мишеве, а ти крокодиле!“
Пољубила ме у образ и отишла у ноћ! Гледам је како одлази и песма Рибље чорбе се сама намеће:
Вече не мирише на ракове и шкољке
Месец је бледа флека боје цимета
Узимаш ципеле за шетање кроз снове
Улица воли ритам твојих корака
…
Кад ходаш, не застајкујеш
И земљу не додирујеш…
Окрећем се и одлазим у свој хотел. Машу ми колеге из једне кафане да им се придружим и ја, ајде, да попијем још једно пиће. Нисмо се дуго видели.
Моравски крокодил, нисам то измислио. Волим да прочитам понешто везано за људе или градове са којима долазим у контакт. Елем, крокодил, моравски, стварно је постојао и то сигурно не само један. Пронађени су фосилни остаци крокодила који је живео на овом простору пре неких 15–20 милиона година. Тешко да је неки преживео до данас, па колегиница Весна нема чега да се плаши.
Наравно, загинуло се те ноћи. Толико познатих људи на једном месту, са сваким да прозбориш по коју, па упознаш и неке нове људе, па са сваким по гутљај-два, по минут-два, и време пролети.
-
Prst sudbine i druge priče
1.200 rsdTri keksa
Na trenutak se činilo da je služba potpuno zabatalila potragu za jednim od najopasnijih terorista u regionu, no onda je odjednom iskrsla hitna dojava sa informacijom o lokaciji.
Tajgu Buri je uvek uspevao da bude za korak ispred potere ali je ovaj poslednji korak toliko vremenski ograničen da mu je jedino preostalo na brzinu se zagrliti i pozdraviti sa sinovima pre nego uskoči u posebno pripremljeno sklonište. Na tom kratkom rastanku podelio im je ceduljice sa adresama ljudi koji će se za njih pobrinuti, te ih posavetovao da do grada Zajeberdžana u kome će naći svoje utočište ne idu istim putem niti zajedno. Onda je svakom dao po jedan keks rekavši da će im životi, ako ne promisle kuda od sada idu i šta rade, biti kao taj keks. Oni se pogledaše upitno ne razumevajući sasvim šta im stari otac zbori pa uzeše svaki svoj keks i utekoše hitro iz kuće kud koji. Trčeći kroz tminu, svak na svoju stranu, začuše rafalne pucnjeve i prasak bombe. Poslednji otpor i pogibija njihovog cenjenog oca. Sada su ostali sami a prva gradska svetla behu daleko, jako daleko… Štilju Buri je odmah pojeo svoj keks, Cajpe Buri ga je bacio a Žipr Buri sačuvao za kasnije.
I tako, prešli su težak put do svojih novih adresa, rodbine i prijatelja zahvaljujući kojima su dobili sve što im je potrebno da započnu nove živote, a sve to zbog Tajgua koji je zaradio status žive legende i čije se ime izgovaralo sa izrazitim strahopoštovanjem.
I postali su nalik mnogim stanovnicima Zajeberdžana, poprimivši njihove urbane navike i osobine i tako se potpuno uklopili i utopili u novu sredinu pa su vremenom počeli da žive krajnje jednolično izgubivši svaku vezu sa likom i delom svog pokojnog oca. Cajpe se zaposlio u prodavnici mešovite robe gde je uglavnom uhodio ljude pazeći da nešto ne ukradu. Takav idiotski posao je, međutim, bio kao stvoren za njega jer je i inače u slobodno vreme voleo da viri iza zavese snimajući kroz prozor svoga stana šta ko napolju radi, s kim se sastaje ili kuda ide. Pošto je na poslu zapravo samo glumio prodavca, morao je da se pravi kako stalno nešto radi, pipkao je robu po rafovima, zamenjivao flaše pića istim takvim flašama, šetkao se i briskao, a zatim nestajao u magacinu iz kog bi ponovo izlazio nakon svega par minuta, i tako ukrug celu smenu.
Jedino što ga je zasigurno izbacivalo iz takta su pojedini „omladinci“ koji brzo izvale šta on tu u stvari radi i krenu da ga sprdaju tako što mu prepreče put ka magacinu ili namerno stoje i bleje između rafova, a nekad i idu za njim pa ga zapitkuju gde šta stoji i svakakve budalaštine na koje on onda mora nevoljno da odgovara ili da bukvalno pobegne paranoično u magacin, ne izlazeći odatle dok ta ekipa ne napusti prodavnicu. Oni uporniji bi ga čak i psihički zlostavljali konstatujući da im deluje nervozno ili bi ga pitali zašto mu je neprijatno što ga ispituju, ili bi skroz zamenili uloge pa bi oni upadljivo pratili i posmatrali njega, stajali između rafova upoređujući vrste hlebova i njihove cene, ili bi se svađali s njim jer su kobajagi pomislili da je kupac pa bi ga dodatno provocirali rečenicama tipa: „Ajde bre, ne kupuješ samo ti u ovoj radnji, stani tu i sačekaj“. A dešavalo se i da stanu između rafova na početak i kraj reda, držeći ga tako zatvorenog bez izlaza, pa bi morao da se provlači pored njih pošto su se namerno raširili preko prolaza tobož gledajući cene i preturajući po artiklima.
Štilju je pak važio za čudaka koji samo spava, jede i kenja, prespava ceo dan a onda cele noći svira violinu. Upadao je u promenljiva stanja. Uglavnom ga je sve mrzelo u životu i sticao se utisak da bi sav mlitav i nikakav, kakav beše, zaspao pokušavajući da u skoku dotakne mrežicu koša, ali kad je u pitanju nešto što silno voli tu bi ispoljavao brzopletost pa je tako jednom, uželevši se jako sviranja na violini, napravio nagli potez gudalom i sebi izbio oko. Realno, bio je loš violinista, iako se strašno trudio.
Žipr je robovao poslu i pored toga nije stizao ništa drugo da uradi osim da obavlja kupovine namirnica i gomila kojekakve stvari koje su mu, a neretko i nisu, bile potrebne.
Kako bilo, sva trojica su se nekako snašla u svojim novim navikama i načinima života, i to je tako trajalo sve dok se nije pojavio neko ko je ubijao ljude i to samo zato što pišaju napolju, po ulicama, parkovima i sličnim mestima u gradu. Govorilo se, šuškalo i nagađalo sve i svašta, ali u osnovi je bilo to da lik nije izvorni Zajeberdžanac već da je došao sa strane i da mu je povod za ubijanje ljudi krajnje bizaran pa se pretpostavljalo da ima i određene mentalne probleme. Delovao je na širem području grada, no nakon jednog ubistva, primećen od strane policije, uzvraća paljbu da bi potom nestao među zgradama, a sve se dešavalo u kraju gde su živela i braća Buri. Policijski inspektor Pretresku odmah je naložio da se sprovede detaljna istraga, te da se ispitaju svi u tom kraju. Cajpe se tako našao u centru pažnje jer ga je jedan od zalutalih metaka pogodio dok je špijunirao kroz prozor šta se napolju dešava. Preživeo je, sa izvesnim zdravstvenim oštećenjima i posledicama. Jedva je izbegao i optužbe da je umešan u to ubistvo, ali su se zbog toga i ostala dva brata našla pod policijskom istragom.
Žipr je imao alibi jer je celog tog dana bio na poslu i smucao se po tržnim centrima tako da ga je policija brzo preskočila i ostavila na miru, ali su mu neki ksenofobi opljačkali i spalili gotovo sav imetak. Najzad, poslednji od trojice braće, Štilju, beše im posebno sumnjiv pošto su njegova fizionomija i crte lica najviše odgovarale izgledu ubice. Saznavši od Cajpea da je policija krenula po njega, nenaspavan i onako ćorav, dade se u beg ali je misleći da ide pravim putem otišao pogrešnim i pod tim srećnim okolnostima nestao iz vidokruga upavši u rupu na obližnjem gradilištu. Tom se prilikom dobrano ugruvao i ostao da leži na dnu te rupe. Kasnije je navodno viđen kako grickajući keks šeta ruku podruku sa jednom devojkom iz komšiluka koja ga je, kako se pričalo, čula dok se lomatao i jaukao po mraku, dotrčala i izvukla iz rupe a zatim i skrivala u svom stanu, a sve to zato što je bila očarana njegovim krajnje čudnim sviranjem violine. No, to su sve bile neproverene informacije jer se od tada o njemu više ništa nije čulo, ni gde je ni šta je.
