Romani

Default sorting
Prikaži
16
  • Ledena lejdi
    Quick View
    (0)
    Od : Milena Sekulić Odalović

    Ledena lejdi

    PRVO POGLAVLJE

    TAJNA

    Godina 1881, imanje Hejvenovih, nedaleko od Londona

    Alanis nekoliko puta krpom obriše boju sa platna, nezadovoljna kako je prikazala prelaz od kičme prema desnoj lopatici. Na stolu je pored sebe držala otvoren atlas anatomije, koga se domogla na jedvite jade i po ceni većoj od one što se odvaja za balsku haljinu. S vremena na vreme baci brzi pogled na crtež u ogromnoj knjizi, osećajući kako je hvata umor nakon višesatnog rada.

    – Neće moći tako. Znaš to bolje od mene, Alanis – reče Sem Tejlor. – Dođi kod nas u atelje, da ti se oko navikne na prizor živog ljudskog tela, pokrete mišića i igru svetlosti.

    Baronesa pogleda u ovog nezavršenog studenta prava, a sada učitelja slikanja za imućnije građane u Zapadnom Londonu, jedva sakrivši razočaranost.

    – Nije valjda tako loše? – upita ona.

    – Pa – zauzeo je pozu učitelja koji se sprema da očita lekciju – ne znam šta ti je govorio onaj tvoj privatni učitelj zvučnog imena. Ako ćemo iskreno, sve je na svom mestu. Jedino…

    – Da? – bez daha upita baronesa.

    – Nedostaje života.

    – Kažeš mi kako je bolje da se držim slikanja mrtve prirode?

    – Hmmm…

    Pretrnula je. Danima je zamišljala živi model nasred svog ateljea i senke što padaju na toplu ljudsku kožu, ali bi joj titrava izmaštana slika uvek izmicala ispred očiju. Strah da je neko od članova porodice ne zatekne kako slika naga tela umesto vaze pune cveća ili, u najboljem slučaju, neke domaće životinje na livadi, potpuno ju je udaljila od željenog cilja. Umesto izložbe aktova u Velikoj galeriji, čeka je samo izobilje mrtve prirode.

    Ili će i dalje uvežbavati, pomisli ona, sve dok ne bude zadovoljna onim što je naslikala.

    – Ti ćeš biti uporna u tome, znam te – reče Sem. – Ali, ako želiš da se razlikuješ od ostalih i budeš priznata, moraš biti spremna da rizikuješ. Ovako, skrivajući se, u sigurnosti roditeljske kuće, nisam siguran… Ja nisam tvoj učitelj slikanja, pa zato mogu da kažem iskreno, bez straha od otkaza. Put umetnika retko ide uz ovakvu lepotu – on pokaza glavom na mermernu belinu salona i uređen vrt. – Malo patnje nije na odmet.

    Alanis ga je zamišljeno posmatrala, a onda skrenula pogled kroz četvorokrilna francuska vrata, koja je baron Otis Hejven dao izraditi kako bi ćerka mezimica imala dovoljno svetlosti dok slika prizore iz vrta. Besprekorno podšišano zeleno rastinje i bogato rascvetalo žbunje odavno su dosadili njenom oku.

    – Živiš pod staklenim zvonom, Alanis – nastavi on dobronamerno.

    – Bio si jasan i prvi put, ne moraš više da trošiš svoj dar ubeđivanja – reče ona pomalo nadmeno.

    – Radi po svom – reče on. – Bar sam pokušao da te urazumim. Znaš moju priču, možeš i na tome nešto da naučiš.

    Sem je svojevoljno izabrao nesiguran put umetnika, potpuno odbacivši pravnu struku i mogućnost za ugodan život. Roditelji su ga se odrekli, jer je izneverio poverenje i bacio u vodu sav novac koji su uložili u njega. Ali on je bio srećan. U pauzama slikanja i podučavanja, održavao je atelje koliko toliko čistim. Tu je i spavao, na trošnoj sofi iza paravana i govorio kako može tako do kraja života.

    – Muškarci uvek imaju izbora, dragi Sem. Još uvek možeš da završiš studije, nađeš ugodni kancelarijski posao i zasnuješ porodicu. Imaš još nekoliko godina za ležanje na sofi – pecnula ga je. – Ja sam žensko. Ne smem ni da zamislim šta ću prirediti svojim roditeljima kad odem odavde, neudata. Ne znam šta da poželim: dosadan život usedelice koja prekraćuje vreme slikanjem ili potucanje po potkrovljima Pariza, u potrazi za slavom koja uvek čeka iza prvog ugla, a nikako da stigne? Jednom kada odem, zbog sramote više nema povratka.

    Sem joj priđe bliže, osećajući potrebu da je dodirne, ali toliku slobodu sebi ipak nije dozvolio. Hejvenova ćerka mu je bila nedostižna koliko i zvezde na nebu.

    – A udaja? – nasmeši se on oprezno. – Zar ti je pomisao na život sa nekim toliko strašna?

    Pogledao ju je nekako setno. Ovako umrljana bojama i kose skupljene u opuštenu punđu, baronesa je izgledala manje oholo. Gotovo da bi mogao zamisliti… Ipak otera od sebe lude pomisli.

    – Ne vidim sebe tako – ona načas zatrepta očima zelenijim od prolećnog lišća, oivičenim dugačkim trepavicama. – Sestra je od mene starija samo dve godine, a već ima troje dece i na putu je četvrto. Brat se uskoro ženi, nadam se da će imati puno dece, pa će majka i otac lakše podneti pomisao na moje usedelištvo.

    – Šteta – reče Sem posmatrajući njenu sofisticiranu lepotu. – Ceo London priča o tebi. Ledena lejdi. Niko više i ne može da prebroji odbijene udvarače.

    Ona otpuhne umorno, a jedan pramen plave kose joj odleprša sa obraza.

    – Usred smo prolećnog dela sezone. Peta godina besomučnog šivenja haljina i odlazaka na balove, večere, koncerte. Pitam se kada će roditelji već jednom odustati od mene. Za sve to vreme niko mi nije prirastao srcu.

    Ubacila je četke u kantu sa vodom, da sačekaju Mildredine vredne ruke, pa konačno odloži kecelju preko stolice, ostavši samo u jednostavnoj bledoplavoj haljini, čiji je gornji deo isticao nežne ženske obline.

    – Nemaš nijedan valjan razlog da odbijaš svakoga ko ti priđe… Možda ima i onih kojima bi imponovalo da imaju ženu umetnicu.

    – Nema takvih u mojim krugovima, veruj mi. Uostalom, zašto pričamo o tome – reče ona brzo, želeći da promeni temu. – Nestaje mi boja, Sem. Nadam se da ćeš misliti na mene kada dođe roba iz Francuske.

    – Znaš da uvek mislim – reče on spreman da krene, videći da je njegovo prisustvo postalo suvišno, pa se nakloni praveći teatralne krugove u vazduhu. – Sve za Vas, Ledena lejdi. Poljubio bih Vam ruku, da nije sva od boje.

    Uvek je lakom šalom ili porugom prikrivao svoje divljenje prema baronesi. Čak i ovako umrljana bojom, Alanis je bila najlepša žena koju je ikada video. A video ih je mnogo u svom slikarskom svetu. U njenim krupnim zelenim očima mogao je da prepozna bljesak sanjalačke umetničke duše, da bi se već u sledećem trenutku ta nonšalancija i oslobođena stvaralačka strast izgubili pod maskom hladnoće.

    – Molim te da uzmeš ovo – ona brzo obrisa umazanu ruku čistom krpom pa mu pruži novac. – Ne buni se, znaš da je uzalud.

    Nije uzeo novac, pa mu je prišla i spustila novčanicu u džep sakoa. On primeti da joj kosa miriše na boju i limunovu koru.

    – Vidimo se, Alanis – reče Sem, glasom dubljim od uobičajenog.

    Kad ostade sama, ona ponovo pogleda u platno. Odjednom joj je sve izgledalo beznadno. Ako je uopšte mislila da nekoliko radova pošalje na procenu u London, moraće da bude bolja. Njenim aktovima je zaista nedostajalo života. Imala je znanje tehnika, kvalitetne boje i uslove, ali ne i iskustvo neposrednog posmatranja. Osećala je da tapka u mestu. Čeznula je za izazovom nadmetanja sa ostalim umetnicima, a u stvarnosti mora da krije većinu svojih slika, kako ne bi izazvala skandal.

    Atelje u prizemlju letnjikovca na imanju Hejvenovih bio je pun slika procvalih lala, ruža penjačica i raskošnih hortenzija. Cveće je gledalo u nju sa svih strana. Retki posetioci su sa divljenjem posmatrali detalje na slikama, smatrajući kako je slikanje njen hobi i prekraćivanje vremena. Jedino je ona maštala kako slikanje postaje njen život, sva putovanja na koja nije otišla i one sitne slobode koje je mogla da vidi kod građanki, a njoj su, baronesi sa ogromnim mirazom, ostale uskraćene. Svoje najbolje slike skrivala je pod belim čaršafima ili okrenute ka zidu, tamo gde je bila sigurna da ih druge oči neće videti. Tu su čekale i sanjale da ugledaju svetlost dana.

    Jer, slikanje kao hobi u svetu aristokratije je bilo uobičajeno i hvale vredno, ali živeti za slikanje i od slikanja, to je samo za niže. Za one koji nisu imali izbora ili ugodnijih izgleda. Za dvadesettrogodišnjakinju su preostala dva meseca sezone bili poslednja šansa da ugrabi život po ukusu svojih roditelja, sestre i brata. Čekala ju je bespoštedna bitka, u kojoj će onima što je najviše vole morati da dokaže koliko greše kada za nju biraju po svome.

    Ponovo vrati štafelaj na stranu, vodeći računa da slika bude okrenuta ka zidu, pa otvori široka vrata ka vrtu. Sveži prolećni vazduh začas rastera miris terpentina. Izađe u vrt, da sedne u udobnu fotelju sa jastučićima cvetnog dezena.

    – Ah, to cveće… – nasmeši se ona.

    Iza vrtnih leja zašušti lišće uređenog perivoja. Drveće je delilo glavnu kuću od letnjikovca i predstavljalo pravu granicu između dva različita sveta. Ovog u kome je bila na svome i onog stranog, gotovo strašnog. Odjednom se naježi, ne od hladnoće, već od slika pred očima, prepunih cveća, mrtve prirode i staklenih vaza.

    Bila je na prekretnici, a to je značilo da treba da izabere samo jedan put. Kad krene tim putem, sve što je na drugom ostaće daleko.

    900 rsd
  • Za pobedu postoje i drugi načini
    Quick View
    (0)
    Od : Jovana Iv

    Za pobedu postoje i drugi načini

    1.

    To veče smo kasno završili sa snimanjem. Upuzala sam u auto i sklupčala se na zadnjem sedištu. Noge su mi otekle a kičma se savila od bolova. Poslednje čega se sećam je kako sam se stropoštala na krevet uz misao Kada se probudim, biću na naslovnici najpoznatijeg ženskog časopisa u Evropi.

    „Džejn, ovo je senzacionalno!“ zazvonilo mi je u ušima.

    „Bea, molim te!“ zavapila sam i pokrila glavu ćebetom.

    „Dovoljno si spavala. Hajde sad, ustaj. Moraš da vidiš ovo!“

    Nadljudskim naporom sam se izvukla ispod ćebeta i uspravila u sedeći položaj. Preda mnom je bilo novo izdanje, sveže iz štamparije. Divna ja uzvraćala mi je pogled, okružena sasvim nebitnim naslovima.

    „Da li misliš isto što i ja?“ upitala sam svoju najbolju prijateljicu.

    Moje misli pretočila je u reči: „Niko neće kupiti ovaj broj da bi ga čitao.“

    „Upravo. Ako ja ne prodam sve do jednog primerka, ne znam ko će.“

    Obukla sam se i prešla u trpezariju. Endži i Lana već su bile tu.

    „Požuri, čekale smo te da jedemo Beinu salatu“, rekla je Endži prionuvši na svoju činiju.

    „Kako se osećaš?“ pitala me je Lana.

    „Pitaš li me kao menadžerka ili drugarica?“

    „I jedno i drugo.“

    „Kao prava zvezda!“

    Sve četiri smo se nasmejale a Endži me je gađala krastavcem. Uzvratila sam joj paradajzom, a Lana je nastavila.

    „I trebalo bi, jer sad svakako jesi zvezda. Devojke, da joj kažem, ili da sačekamo?“ Njih tri su razmenile saučesničke poglede.

    „A, ne! Nećete mi se tu domunđavati“, rekla sam odgurnuvši svoju činiju sa salatom mršteći se i skenirajući ih pogledom.

    „Sačekaćeš“, Bea je odlučila uz pokvaren osmeh. „A sad pojedi tu salatu. Spremila sam je sa mnogo ljubavi.“

    Bile su istrajne u svojoj tajnovitosti i držale me u neizvesnosti ceo dan. Znala sam da je u pitanju nešto veliko. Pokušala sam da se opustim uz TV i da ponavljam za predstojeće ispite. Nisam išla u redovnu školu, naravno. Tata je organizovao sve kako bih mogla da se u potpunosti posvetim karijeri i izgradim je pametno i na čvrstim temeljima koji garantuju trajnost. Imala sam sve neophodne knjige i konsultovala se sa profesorima kad je potrebno. Htela sam da usavršim jezike koji će mi najviše pomoći u karijeri, tako da sam učila španski i italijanski. Počela sam kao model i malo zašla u glumu, ali sam oduvek znala da će mi moda biti glavno i najdraže zanimanje.

    Konačno, uveče smo se ponovo skupile u mom i Beinom stanu. U to vreme nismo previše izlazile, najviše zato što sam bila prepoznatljiva u javnosti, svakim danom sve više. Napredovala sam mnogo od one slatke, lepršave kaubojke koja se preselila u prestonicu mode pre četiri godine. Tada sam, osim kao model, bila poznata, uglavnom, i kao ćerka Breda Andersona, jednog od najuspešnijih biznismena na svetu. Međutim, novine su sada neprestano pisale o mojim haljinama, reklamama, i mom prvom filmu Nemoj nikad da se vratiš. Iz tog razloga devojke i ja smo se često okupljale u prostranom stanu koji smo delile Bea i ja.

    „Sad je krajnje vreme da mi sve kažete“, rekla sam sipajući nam vino. „Slušam.“

    „U redu, biću direktna“, reče Lana. „Zaslužila si.“

    „O, da, jesam.“ Otpila sam malo divne čileanske tečnosti.

    „Sada se nalaziš na naslovnici najpopularnijeg časopisa za žene. Zašto onda ne bi bila i na naslovnoj strani jednako rangiranog časopisa za muškarce?“

    Nisam bila sigurna da sam je dobro čula. „Molim?“

    „Urednik me je kontaktirao jutros. Želi da budeš na naslovnici magazina Tound.“

    Moja prva reakcija bila je da progutam vino pre nego što se zagrcnem. Potom sam pomislila Konačno.

    Nasmejala sam se. „Kad je snimanje?“

    1.000 rsd
  • Pet romana Gordane Blanuše
    Quick View
    (0)
    Od : Gordana Blanuša

    Pet romana Gordane Blanuše

    KOVČEŽIĆ TAJNI

    Pred bankom su bili prerano. Ulazili su samo službenici banke da pripreme neophodne stvari za početak rada.

    „Ćale, izgleda da smo previše uranili, mogli smo još malo čekati u kući“, reče Ilija nervozno premeštajući težinu tela sa jedne na drugu nogu.

    „Nisam više mogao sedeti, dizala me nervoza.“

    „Meni je ostao doručak skoro netaknut“, optužujućim glasom obrati se Ilija ocu.

    „Mogao si jesti, mama je svega spremila, ja bih te čekao. I prekini više da se obraćaš tim tonom, ako ne možeš da čekaš, idi!“

    „Ne možeš bez mene ništa, ako ja odem ti nemaš prava da sam otvoriš sef“, upozoravajući, osvetnički odgovori Ilija.

    Nervozan, zaplašen i ophrvan čudnim osećajem, a osorna reakcija sina bila je kap u prepunoj čaši, Adam se odluči da ode, pa na iznenađenje sina okrenu se i pođe putem odakle je došao.

    Mladi bračni par koji je čekao zajedno sa njima (iz njihovog došaptavanja moglo se naslutiti da traže stambeni kredit), dobro ih zagleda osećajući da nešto nije u redu, a Ilija ostade zapanjen očevom reakcijom. Inače, Adam nije voleo da pravi nikakve scene pred drugim ljudima – za razliku od Ilije, uvek je ublažavao i krio njegove ispade, ali ga neki inat natera da se ponaša suprotno od onoga kakav je karakterom. Ilija se u dva koraka nađe pored njega i zgrabi ga za mišicu govoreći: „Ajde, ćale, smiri se!“

    Adam se stvarno u istom momentu sabra i ćuteći vrati na svoje mesto.

    Napokon pustiše njih dvojicu i bračni par koji je sa istom količinom nervoze očekivao otvaranje.

    Kad potpisaše službenu izjavu uđoše obojica u odeljak sa sefovima.

    Ilija koji je dobio ključeve sefa pogleda broj i reče: „Sef broj tri“. Otac se na to trznu i iznenađeno reče: „Nemoguće, tako mali broj znači da je zakupljen davnih dana a ja ni slutio nisam… Tvoja baka nikad nijednu naznaku nije dala da nešto drži u sefu banke“.

    „Ti bar znaš da je bila malo čudna, povučena“, brže-bolje se ispravi da ne uvredi oca s kojim je godinama vrlo retko lepo pričao, i nije hteo da svojom brzopletošću sve pokvari odmah na početku.

    Adam na to samo klimnu zamišljeno glavom jer njegova majka je uvek odisala tajanstvenošću a on, njen voljeni sin, nikad nije mogao do kraja dokučiti njene misli. Uvek je postojala nevidljiva barijera, istina tanka, kojom je majka zatvarala prošlost iza sebe a u njemu je uvek tinjao osećaj da mu nešto važno skriva.

    U sefu je prekrivena prašinom od dugog stajanja stajala drvena kutija malo manja od kutije cipela. Bila je izrezbarena motivima koji su prikazivali slike iz života zemlje sa Dalekog istoka. Duboki urezi pokazivali su slike gejši, samuraja, blistavih oštrih katana, japanskih vrtova i trešnjinog cveta u punom cvatu. Obojica na trenutak zadržaše pogled na prekrasnom umetničkom delu koje su izmaštale nečije vešte ruke a od koga zastaje dah čak i onima koji nemaju nimalo umetničkog duha. Nesumnjivo da je vrednost takvog rariteta bila značajna ali ne preterano visoka.

    Po prašini koja se naslagala tokom dužeg perioda činilo se da vlasnik kutije, posle njenog deponovanja, nikad nije došao da je otvori.

    „Baka sa svojom tajnovitošću“, konstatova unuk, mrmljajući sebi u bradu.

    Adam ne reče ništa ali iz njegovog stava se jasno vidi da ga nešto muči.

    U kutiji do vrha su naslagani samo papiri koji su bili zgužvani pa „peglani“ rukom, i to po nekoliko puta, kao da se vlasnik predomišljao da ih baci, pa sačuva, i tako ukrug. Verovatno je zadnja odluka bila da se sakriju od pogleda tako što će biti u sefu zaključani, skoro zauvek.

    Na vrhu starih požutelih listova ležao je srebrni lanac srednje debljine na čijem je kraju visio privezak u obliku srca kojem je falila jedna polovina. Zagledajući se malo duže, videlo se da je neko preciznim potezom odsekao drugu polovinu. Sa donje strane bilo je nešto izrezbareno, pa otac stavi jače naočare za blizinu i pročita: Elijahu.

    Obojica su zbunjeno nekoliko puta okretali lančić ali im taj naziv ništa nije značio, vratiše ga, pa preturiše već za nijansu tamnije i krtije od stajanja rukopise vadeći ih iz kutije. Na njihovo razočaranje ništa nije bilo od vrednosti, naprotiv – bila su to obična pisma koja je pisala ženska ruka ili, po različitim rukopisima, reklo bi se – dve. Skroz na dnu nađoše par slepljenih požutelih fotografija pa je njihov pokušaj da ih razdvoje rezultirao odvajanjem finog sloja filma na donjoj slici. Odustaše računajući da su sad previše nervozni i u tremi, i da će taj posao ostaviti za kasnije. Zagleda se otac još jednom u kutiju i na dnu primeti požutelu podlogu koja je bila ispod slika i shvati da je to nekoliko puta presavijen papir i da mu je poznat odnekud. Zainteresovano rasklopi hartiju i zbunjeno pogleda u crtež na njemu ne razumevajući. A onda oseti navalu vrućine kao da mu je neko naložio vatru ispod nogu. Prepozna svoj crtež iz osnovne škole koji je predstavljao njegovu majku i njega.

    „Nije ga bacila!“, promrmlja zaboravljajući da mu je tu sin.

    Ilija zainteresovano gvirnu pa kad pogleda običan dečji crtež sa velikom rukom i ručicom u njoj, začudi se zašto bi on bio zaključan u sefu. Nije imao nikakvu vrednost, ali ne reče ništa ocu jer se po njemu videlo da ga je upravo pogled na ovaj dečji crtež dirnuo.

    Adam pažljivo savi crtež kao da je dokument od najveće važnosti pa ga spusti na isto mesto, vrati pisma, na njih položi lančić i zatvori kutiju.

    Sve vreme do kuće nisu prozborili ni reč, zamišljeni otac i razočarani sin koji se nadao da u sefu stoji nešto vredno što mu je baka namenila. Usput je Ilija sreo svoje prijatelje koji su ga dozivali iz obližnjeg kafića i on im se pridružio. Adam je sa svojim mislima i kutijom ispod miške produžio sam.

    U kući su se čuli glasovi, imao je neke posetitelje koje je smetnuo sa uma zbog ove gungule i brže-bolje izu cipele a Jasna ga iskritikova: „Pa gde si, čoveče, do sada, čekaju te pajtosi već sat vremena, šta si se toliko zadržao?“, izgovarala je kao da ispaljuje mitraljesku vatru pa upita: „Je li bilo nešto važno u sefu?“

    „Ma baš ništa, par nevažnih pisama, ništa značajno“, odgovori Adam, mahinalno stavljajući kutiju na obližnju komodu. Poznanici su otišli kasno, zajedno su potegli malo više rakije i čitavu noć Adama je bolela glava, a ujutru je zaspao i zakasnio na posao.

    Od strke skroz je smetnuo sa uma da pogleda podrobnije sadržaj kutije koju je doneo. I tako, dan za danom, aktivnosti i obaveze koje su mu bile nametnute Adama su odvukle na drugu stranu. Kutija je stajala neotvorena, samo je majka par dana kasnije stavila vez ispod nje da služi kao ukras.

    600 rsd
  • Sanjati sivog slona
    Quick View
    (0)
    Od : Maja Jarić

    Sanjati sivog slona

    Телевизија је најраспрострањенија забава XXI века. Слике са другог дела света завирују у наше домове једним кликом доносећи привиде збивања из далеких крајева. Дечак црне косе ошишане тако да му глава изгледа као изврнута шерпа такође убраја телевизију у забаву, играчку која држи пажњу, и сваки слободан моменат (којих дечаци имају на туце!) проводи погледа упртог ка светлости која избија из уређаја. Његове се очи цакле попут кликера на сунцу, а понекад заборави да трепне, док животиње јуре, лове или вребају једна другу у пределима унутар телевизора. Толико веродостојности пружа програм да му се чини да су у његовој соби, на дохвату руке. Дечаку коме животиње привлаче пажњу као сови пољски миш, родитељи не ускраћују овај вид забаве. Он је другачији од дечака његовог узраста због несвакидашњег схватања живота. За њега је зец кога лисица поједе део природног поретка а зец кога ловац шчепа грешка природе. У њему се ролеркостер емоција покреће док упија вибрације неког далеког света – довољно далеког да остане безбедан, али близу срцу да поприми осећања. Из забавно-поучних програма узимао је информације и знање, проводећи сате пред екраном, али ће само једну лекцију са собом носити вечно, али несвесно, све до места где неостварени снови уз сањара леже.

    Кишног поподнева, у топлој дневној соби, једна сурла се вукла наспрам дечака са фризуром у облику изврнуте шерпе. Дан је био у одласку па је сивило из дворишта прешло поред дечака чије су очи влажиле пред бројним нијансама зелене џунгле. Кроз шуштаво лишће веће од отворене шаке дечаковог оца, лењо се пробијао слон женског рода на чијим се леђима башкарио човечуљак у кошуљи од лана окер боје. Човек је сигурно већи од дечака, али за слоницу чије име дечак неће запамтити, је човечуљак. Под тежином величанствене животиње грање је крцкало као дрво у шпорету обавијено ватром. На сурли која се повремено повијала светлуцале су ситне капи кише наговештавајући да се невреме у виду обилних падавина ближи. Под увеличавајућим капима је кожа слона била попут једнобојног оникса. Визуелни ефекат је пореметио водитељ гласом који казује да га испуњава посао који обавља говорећи: „Ела је, као мала, ограничавана везивањем ноге. Могла је да се креће онолико колико је дужина ланца дозвољавала. Неукроћена, покушавала би да се отргне, али је ланац спречавао у намери, стога је сада довољно само да осети тежину окова око зглоба да би мислила да нема куд, осим да се креће куда јој се нареди. На тај начин слонови уче и вечно памте ограничења која им даје једна карика везана уверењем да је свезана…“

    Дечак са фризуром у облику изокренуте шерпе је морао да трепне. Екран је приказивао ланац око чланка незграпног слона који опуштено виси као наруквица од вунице око зглоба раздраганог водитеља. Помислио је да капи предстојеће кише на сурли сивог слона можда и нису од кише, и иако није смео животињи очи да погледа, срце дечака је задрхтало.

    400 rsd
  • Sve što neko (ne)zna
    Quick View
    (0)
    Od : Zoran Ilić

    Sve što neko (ne)zna

    Pitanja i odgovori

    1.

    U tekstu koji sledi o čemu će biti reči?

    O tome kako je slučajni susret dvojice sredovečnih muškaraca naterao jednog od njih da se zapita šta on zna o…

    O čemu?

    Neozbiljno bi bilo odmah na početku otkriti šta se to zapitao jedan od dvojice muškaraca nakon slučajnog susreta sa vršnjakom. Ali zato nije neozbiljno da se kaže ko su oni, kako se zovu, čime se bave… Jer ne mogu sve vreme da budu označeni kao dvojica sredovečnih muškaraca. To mora što pre da se promeni, a po mogućstvu, odmah! Sada! Ovog trena! Nema oklevanja i odlaganja…

    Mada su u svakodnevnom životu delili isto ime, u tekstu koji sledi i koji će biti ispisan rukom jednog od njih (upravo onoga koji se zapitao šta on zna o…), oni će biti različito označeni. Biće preimenovani iz sasvim praktičnih razloga, a budući da je jedan od njih dvojice jedno vreme živeo u Italiji, pa shodno tome, u rodnom gradu imao nadimak Talijan tako ćemo ga i zvati, dok će drugi biti (ili tačnije: on će to da postane) Neko mada ga niko i nikada tako nije oslovljavao. Dakle, na delu je potpuno različit pristup za odabir imena aktera priče koja se lagano i sporo razvija.

    – Što sporije, to bolje! Nigde se ne žurimo, zar ne? Sporost kao životna filozofija. Zar u onom čuvenom Zenonovom paradoksu kornjača nije brža od Ahila?

    2.

    Gde Nekog zatičemo?

    U autobusu kojim se on nakon susreta sa Talijanom vraća u grad u kom živi. Koji je to grad? To je grad o kome postoji i pesma: Grade, na ušću dveju reka ispod Avale… Mada, istini za volju, prosečni stanovnici tog grada (jasno vam je da se radi o prestonici Srbije) skoro ništa ne znaju o pomenutoj planini!

    Tamo se više ne ide na izlete, na prvomajske uranke… Možda na Avalu jedino još dolaze školske ekskurzije, i učenici se zajedno sa svojim nastavnicima penju na vrh televizijskog tornja, obilaze Meštrovićev spomenik Neznanome junaku, trče po proplancima…

    – Uživaju u svom bezbrižnom detinjstvu!

    3.

    Gde je tačno mesto Nekog u autobusu?

    Negde na sredini, i sa suprotne strane od one na kojoj je vozač. U trenutku dok gleda kroz prozor on će samom sebi da postavi sledeće pitanje:

    – Šta ja znam o Italiji i njenim stanovnicima? Toliko sam vremena utrošio odlazeći u bioskope i gledajući italijanske filmove, slušajući italijansku muziku na radiju ili na TV–u… Čitajući knjiga italijanskih pisaca… Putujući u Trst, Veneciju…

    Jednom sam čak bio i u Veroni, i stajao ispod balkona za koji je turistički vodić rekao da je Romeov. Nešto kasnije, stajao sam i ispod balkona Julije Kapuleti, ali mi se to nije toliko dojmilo. Romeo mi je bio važniji. Bliži. Znatno bliži od Julije.

    – Koliko sam samo suza prolio nad njegovom tužnom sudbinom!

    Međutim i Neko je svestan da kada se ispod nabrojanoga podvuče crta, zaključak je da to nije previše, da je to skoro ništa. Tim pre što je sve što je naveo on radio u mladosti. Odavno je prestao da posećuje bioskope, da sluša radio… Čita italijanske pisce, da putuje u Italiju…

    – Sasvim su mi dovoljni Portorož i susedni Piran. Slovenija! Ostajem na granici između Italije i Slovenije, i ne ide mi se dalje. Italiji me više ništa ne privlači. Pogotovu ne nadmenost njenih stanovnika koji se ponašaju kao da su centar sveta.

    Jednom sam bio u jednom autletu nedaleko od Trsta, i prodavačica me je upitala:

    – Odakle ste vi?

    – Iz Srbije – odgovorio sam.

    – Znala sam – bio je njen trijumfalan odgovor.

    Pa, zašto pitaš ako si znala?

    Neko je živeo u vremenu Interneta, i ta ružna, rogobatna reč je uspela mnogo toga da prekrije. Da redefiniše. Jutjub je zamenio slušanje radija, odlaske u biskope… Kao što je zamenio i kasetofone, gramofone… Društvene mreže Fejsbuk, Tviter i Instagram su, opet, zamenili druženja, sedenja u kafanama ili kafićima, davne odlaske u diskoteke… Džimejl je zamenio slanje pisama, razglednica, novogodišnjih čestitki… Viber i Mesindžer telefonske razgovore…

    – Možda je to, ipak, dovoljno?

    Za šta?

    – Da kada se Talijan i ja sledeći put sretnemo, budem u stanju da sa njim razgovaram o Italiji, italijanskim filmovima, muzici… Književnosti…

    Priznajem da su moja razmišljanja pomalo bezvezna! Baš će on sa mnom da priča o Italiji! Kao da ne može da nađe kompetentnijeg sagovornika za tu temu?! Možda i ne može? Ne bi trebalo tek tako sebe da potcenjujem. Uostalom, zaključio bih, da je i za njega, slično kao što je to i za mene, Italija prošlost koje, on verovatno, i ne želi da se seća. Još manje želi da sa nekim evocira davne uspomene. Šta je bilo, bilo je. Sada smo tu gde jesmo…

    Ipak, tog vrelog avgustovskog popodneva sedeći u klimatizovanom autobusu Neko je uplovio u tu temu, pozicionirao je sebi nasuprot. Na kraju krajeva, ako više i ne bude stvarnih susreta sa Talijanom, oni mogu da budu imaginarni. A Nekom su, nekako, i draža takva druženja (ili: „druženja“) jer nepostojeći sagovornik ne može da te razočara, da te izneveri… Da bude grub ili nezainteresovan za ono o čemu pričaš…

    – Moj zaključak je pomalo paradoksalan: idealni sagovornik je nepostojeći sagovornik!

    400 rsd
  • Dečko mojih snova
    Quick View
    (0)
    Od : Lazar Molnar

    Dečko mojih snova

    U drugoj polovini drugoga dana, već je polako počelo bivati jasno da je žega svakim novim satom nesnosnija. Ali nije ovo prvi put da se maj ogrtao julom; s tim ste naprosto morali računati.

    Trećega dana u podne, najstarijem putniku karavana, osamdesetogodišnjaku iz Persije, izvesnom Kurušu Pirhadiju je, naočigled nekolicine najbližih saputnika, iznenada pozlilo. Najednom se uhvatio za grudi, ispustivši, jedan za drugim, dva gotovo istovetno tupa, i maltene bezglasna krika, da bi se, nedugo potom, stropoštao na zemlju. Sekunde su ga delile od momenta kada će izdahnuti, i povodom toga se zbilja više ništa nije moglo učiniti. Izrazito karakteristična fizionomija pokojnog Pirhadija bila je jedna od retkih koje ste mogli kao od šale uočiti u masi od nekoliko hiljada njih. Duguljastog lica, usahlih obraza, kukastog nosa, duge sede brade i gustih obrva… brašnjave, ispucale kože.

    Te pitome, zelene oči ostale su iskolačene, čežnjivo zagledane u daljinu, kao da i dalje nepokolebljivo prkose sveopštem ništavilu vaseljene. Pune sete, ali i nekog neopisivog sjaja. Kao da je kroz njih, u tih nekoliko trenutaka, protrčala čitava večnost. Tanke, suve usne ostadoše prevučene velom reči, koje nikada neće biti izgovorene. Bolna grimasa verodostojno je odslikavala arhetipsku nemoć čoveka da razume i prihvati dodeljenu mu sudbinu.

    Pogodilo se da se među putnicima nije našao ama baš niko ko ga je poznavao. Malo je ljudi koji bi se odvažili da krenu karavanom u kome nemaju makar jednog poznanika. Bio je ćutljiv i ni sa kim nije govorio. Jahao je na maloj dvogrboj kamili, uvek negde na repu grupe. Uz sebe je imao samo pohabanu kožnu torbicu sa četiri kriške hleba, nekoliko egipatskih kovanica i malo vode. Budući da nisu znali kuda se zaputio, odlučeno je da mu pustinja bude večna kuća.

    Čudno je to, zar ne? Ugasi se život u treptaju oka.

    Kada su ga zatrpali i poveći kamen postavili iznad mesta na kojem mu je bila zakopana glava, na red je došao poseban ritual, koji je od davnina zauzimao centralno mesto, sa stanovišta egipatske religioznosti. Obred nije podrazumevao versku isključivost, te je obavljan bez obzira na to kom narodu bi pokojnik pripadao. Iz karavana bi bio izabran čovek koji je najviše vremena proveo u pustinji. Njemu bi pripala dužnost, ali i čast, da o pokojniku prozbori nekoliko reči, i da se pomoli za spokoj njegove duše. Međutim, trojica najstarijih Egipćana odbili su da to učine. Argument koji su potegli bio je da nemaju nameru da Bogove mole da jednom namćoru i osobenjaku podare pravo na večni počinak među blaženima. Omari se ni sekunde nije premišljao; tačno je znao šta mu je valjalo činiti. Postavi ruku blizu ramena. Soko siđe na ruku. Zatim je primače ramenu jednog slatkog dečačića, koji mu beše najbliži. Bio je to, zapravo, njegov najmlađi sin. Soko nežno pristade na dečakovo golo rame. Potom skide turban, stade naspram kamena − na manje od dva metra − duboko udahnu a zatim uspravi glavu, došavši licem u lice sa nepreglednim nebeskim plavetnilom, koje ih je odasvud bilo tako brižljivo natkrilo:

    „Pogledaj nas, Ozirise, ti, čija milost rodila je noć i dan! Ti, koji blagosloviš biljku kad iz semena niče, dok raste i buja, stasita i moćna, lepotom svojom − kô vrhunskim milodarjem − duše dok nam razgaljuje, da bi se, u konačnici, nemoćna i sama, večnoj tmini prepustila! Nismo znali ovog čoveka, ali to je čovek, a mi smo ljudi, braća njegova. Možda ga je muka neka grizla, ili bolest, tuga… nejasni čemer neki. Imamo ljubavi za njega, Premudri, jer si nam je svih ovih vekova pružao, i nikad nas nisi napustio. Molim te za spokoj duše njegove, kao što bih te za rođenog brata molio, da ga imam. Oprosti mu grehe, jer znaj: Čistotu Tvoju nikada nećemo dostići, ali ćemo joj, dokle god u nama trunke ljudskog bude bilo, celim bićem stremiti. Jer, šta je život, i kakva je svrha njegova, ako dopustimo da jednom za svagda zaboravimo na milost i oproštaj? Amin.“

    Zaduva tada neki vetar sa istoka. Silovito. Sunce na momenat za oblake zađe. Jeza ih je prošla čitavim telom. Stari Egipćani uvideše grešku, zato brže-bolje priđoše grobu i pustiše nekoliko suza da pored kamena pokapaju. Duvao je vetar… duvao. Kada je prestao, prizor koji je usledio, nema sumnje, nikoga od prisutnih ne mogaše ostaviti ravnodušnim. Tik pored kamena izrastoše dva cveta plavog lotosa, neverovatnom brzinom, do svoje pune veličine u samo nekoliko sekundi.

    „Oče, čuo si nas“, i Nafiju zasuziše oči, međutim, ubrzo ih otre dlanovima, da ne bi uznemirio svog dečačića, koji je i sâm bio na ivici da zaplače, jer mu ništa nije bilo jasno. Mora da je košmarno tako goluždrav – a, ne beše mu više od deset godina − gledati oca dok plače. Suzne oči, strogo vizuelno, bile su odraz nemoći. Otac nipošto ne bi smeo da pokazuje nemoć u sinovljevom prisustvu; on je zaštitnik, on je njegov lav, on je od čelika, on je besmrtan i on nikada neće umreti. Suze su bile odraz nemoći, i Nafi je to znao. Zato mu priđe sa nikad širim osmehom, poljubi ga u kosu, a sokola brže-bolje uze natrag.

    Mladi Grk bejaše uz Nibelija, koji mu je, od samog početka, prevodio Omarijevo dirljivo obraćanje Gospodarima Prostora I Vremena. Tako nešto nikada ne bi doživeo u svojoj Atini. Videvši lotose, i mladić zaplaka. Nešto kasnije pritrča Nafiju, i čvrsto ga zagrli. Nesvakidašnji prizor, kada su svi, barem na momenat, skinuli maske, i ostali ljudi. Kada se, barem na časak, nisu stideli onoga što zaista jesu. Svaki je od njih tog podneva pustio suzu: ne toliko za Kurušom, koliko za samim sobom.

    1.090 rsd
  • Apostolov
    Quick View
    (0)
    Od : Sibile Levičarov

    Apostolov

    Na putu s Rumenom

    Mi smo još i dobro prošle, kažem sestri. Ona sedi ispred, na suvozačevom mestu, i ćuti. Sićušnim klimanjem glave u pravcu prozora nagoveštava da me je razumela. Navikla je već na moje primedbe i tačno zna o čemu govorim.

    Konačno je otišao, kažem. Otac koji stavi tačku pre nego što uništi celu porodicu, više je za pohvalu nego za proklinjanje.

    Stavi tačku. Sada sam već i tokom dana u stanju da to izgovorim. Nema smisla više da se čudim nečemu što je već gotovo. Staviti tačku zaustaviti, zadati. Zadati završni udarac sada, bokserskim pokretom ruke u ovaj naslon za glavu preda mnom, to bi trebalo da uradim, ali sve ostaje u vazduhu, ruka mi se spušta na koleno brže nego što se podigla. Glupo? Da, mnoge stvari koje činim su glupe, ali tome još nisam našla leka. Sestra me trenutno ne vidi i ne čuje jer se osmehuje Rumenu, a osim toga i buka automobila guta finije šumove.

    Neki put kada govorim sestri, kao da govorim u vetar. Ona i previše dobro poznaje moje zalete u kojima spominjem oca, i zna da se otac u tim prilikama uvek loše provede. O majci obe ćutimo kao zalivene. Kod sestre me najviše oduševljava to što me nikad ne uzima za ozbiljno i uvek mi sve prašta. Iako smo u međuvremenu postale sredovečne, sestra, koja je od mene starija tačno dve godine, još uvek me tretira kao da sam nedužno dete, na moje nestašluke obično samo namršti čelo i duboko se nada da ću pre ili kasnije ipak odrasti.

    Rumen Apostolov nije naviknut na nas, često mu se diže kosa na glavi. Moje izjave ga dovode do očajanja, ali sestru obožava. Sluh mu je izvanredan, razume gotovo sve što kažemo, izuzev kada namerno počnemo da govorimo na švapskom dijalektu, tada njegov detektivski prefinjen smisao za jezik zakaže, ne uspeva da izađe na kraj s mekanim, izbrušenim glasovima.

    Rumen je naš Hermes, leti sa jezika na jezik, vozi, i uvek nalazi put kojim treba da se ide. Jedan od onih očajnih bugarskih šofera koji ne obraćaju nimalo pažnje na sve što je pocrkalo pokraj brzog autoputa. Vozi nas kroz svoju očajnu zemlju, koja je noću još očajnija, kao neurotik koji je u potpunosti posvećen nama dvema.

    Mi zaista nemamo na šta da se žalimo, kažem sestri. Podigli su nas, izdržavali, nisu nas tukli, plaćali su nam obrazovanje koje se malo čak i odužilo, a na kraju smo dobile i neko skromno nasledstvo. Šta bi osim toga moglo još da se poželi?

    Gadim se hladne razboritosti svojih rečenica, zato neko vreme držim jezik za zubima. Sestra ionako previše ćuti a Rumen se ne usuđuje da se umeša u razgovor koji je očigledno započet sa ciljem da ima svoj nastavak.

    Vozimo se na dobro urađenom autoputu ka Velikom Trnovu. Sofiju smo upravo ostavili za sobom, s leve strane se vide bolešljivi industrijski pogoni, dimnjaci iz kojih se dižu ka nebu crvenkasto-žuti pramenovi dima. Ceo krajolik s leve strane prekriva crvenkasto-žuti veo, prepun sitnih čestica koje na suncu svetlucaju kao otrov. Oseća se smrad. Ispred nas je dugačak red kamiona. Rumen Apostolov se nagne gornjim delom tela udesno i sigurnim pokretom ruke okreće volan u nameri da zaobiđe kolonu, po svaku cenu, iako zna da će mu posao otežati to što mu na zadnjem sedištu sedi žena koju dosta teško podnosi.

    Ruža vetrova mržnje prema ocu ume da zakovitla i pokoju iskricu ljubavi prema njemu, govorim tiho sestri, dok za sobom ostavljamo crvene oblake prašine metalurškog kombinata „Kremikovci“, tog nekadašnjeg čeda bugarsko-sovjetskog prijateljstva.

    Nas dve smo deca nemačko-bugarskog prijateljstva, sumnjivog u istoj meri u kojoj je bilo i bugarsko-sovjetsko. Nije mnogo ni preostalo od tog prijateljstva satkanog od laži, gvožda i lima, možda samo pokoji zarđali tenk i gomila davno istrunulih leševa. Ispod jedne od tih izmeštenih gomilica je i naš otac istrunuo, ne kao leš iz rata, nego kao jedan od onih iz kasnijih vremena.

    Neka se taj otac pojavi sada, ako može!

    Ništa. Još nije sazrelo vreme da se nežnim udarcima čekića izlupa slika oca. Hristo, njegovo ime nosi snažnu simboliku. Nije to neko dobroćudno ime koje bi dečaku pomoglo da se snalazi u svetu. Gvozdeni venac značenja opterećuje to kršteno ime. Otac – Hristo, u vreme kada još nije bio otac nego samo običan sin, brzo je naučio da piše, kažu, ali je pri pisanju svog imena imao određene poteškoće. Kao odrastao čovek, tada već lekar, imao je zbrkan rukopis, prava muka za sve apotekare koji su zbog recepata morali da ga dešifruju. Svojeručan potpis sasvim nečitak. Da, čak je i naš otac u svom imenu nosio jezgro sopstvene ličnosti. Bio je potpuno zbrkana ličnost, govorim sestri i već je čujem kako uzdiše zbog mog blebetanja, mojih neshvatljivih hirova koji slede.

    Ličnost bez glasa i značaja, u najmanju ruku ga ćerke takvog vide, ako ga se uopšte nekad sete, govorim trijumfalno. Ipak-ipak-ipak, setimo ga se. Pojavljuje se tu i tamo šeprtljavo, prema sopstvenoj želji, ta mrcina od oca!

    U snovima koje otpočinjemo noću a zatim ih preko dana ukrašavamo, otac se redovno pojavljuje.

    Budući da sestra uporno ćuti a Rumen samo stenje i udara šakom u volan svaki put kada mu se učini da ga neko od glupavih slaboumnika sprečava u slobodnoj vožnji, nastavljam da govorim sada već i umesto sestre – iako ona po običaju poriče da se očevi pojavljuju u snovima, pa isto tako i naš zbrkani otac, sve tvrdoglavije.

    Nedavno, u noći pre nego što smo krenuli za Sofiju, sedeo je u mojoj sobi. Njegovo prisustvo nije bilo nimalo neobično, slično kao u jednoj Murakamijevoj priči, u kojoj se kaže: Kada je Katagiri stigao u svoj stan, tamo ga je čekala džinovska žaba.

    Mene nije čekao nikakav džinovski vodozemac, nego samo otac. Ponašao se diskretnije od Murakamijeve žabe: ćutao je. Jer zašto bi trošio glasne žice kada nas dvoje ionako nemamo o čemu da pričamo. Onda je polako ustao i prošao kroz zid. On je već bio nestao, ali se na podu još uvek vukao za njim drugi kraj njegovog konopca, koji je kasnije polako takođe nestao u zidu. Otac najčešće nosi sa sobom i svoj konopac, to nije ništa novo.

    810 rsd
  • Sad je opet sve ok
    Quick View
    (0)
    Od : Dejan Simić

    Sad je opet sve ok

    Dok je svet išao napred na svim poljima, ja sam ubrzano učio o njemu iz maminih dečjih pesmica, knjiga, kao i kroz filmove i raznovrsne televizijske programe. Dečji program toga doba je obilovao edukativnim emisijama sa raznovrsnim temama. S obzirom na to da je televizija doživljavala revoluciju, postajala je neminovno neodvojivi deo dečjeg obrazovnog procesa. Apetiti su mi zbilja bili nezasiti. Ljubav ka knjizi, filmovima i kasnije teatru su me obeležili i ostavili neizbrisiv pečat na moju ličnost, nudeći uvek zanimljiv izlet u drugu realnost.

    „Kad u školu pođu đaci, dosadno je maloj maci. Ko bi rekô, ko bi rekô, čuje maca peva neko“, recitovala je mama uporno.

    Iskreno me je brinula i sudbina male Anke iz dečje pesmice:

    „Svoju macu mezimicu grdila je mala Anka, Ti si maco nevaljala, jedna prava gotovanka! Noćas mi je miš progrizô, čarapicu novu, belu, a ti ni repom nisi makla, prespavala si noć celu. A sada si dotrčala, hoćeš tanjir toplog mleka, e da znadeš nećeš dobit, ne voli te više seka.“

    Ovako je moja mama pokušavala bezuspešno da uspava svoje čedo, međutim ja sam imao bezbroj novih pitanja koja su se nizala i drugačiju agendu. Ispitivački i radoznali um nije davao mira ni meni, a ni njoj, dok je baraž pitanja neprestano prekidao njeno recitovanje. Bio sam uporan u nastojanju da upijem što je više moguće. Apetiti su mi bili ogromni, posebno zato što sam naučio daleko pre polaska u školu da čitam i pišem. To mojim roditeljima nije olakšavalo posao. Već tada sam imao intenzivan unutarnji svet i potrebu za dijalogom sa samim sobom. Moje su misli jurile velikom brzinom napred. Stalno sam zurio nekud, čak i kao dete, nezasito upijajući svet oko sebe. Spavanje je delovalo kao neverovatan gubitak vremena, koje se moglo utrošiti za upoznavanje okolnog sveta i postavljanje mnogih pitanja, koja su istinski obremenjivala moj mali um. Već tada je strpljivoj mami koja je pokušavala da me uveri da je sve u redu sa macom, bilo više nego jasno da je moja radoznalost šira od okeana i da jednostavni odgovori neće zadovoljiti moju znatiželju. Borila se tako sa mojim apetitima uporno i dugo, nastojeći da svojom brižnošću, ali i kreativnošću smiri znatiželju svog sina, čija su interesovanja prevazilazila njegove godine. Brižnost i lepota njenog duha su obeležili moje odrastanje i učinili su da dom u kome sam odrastao bude ispunjen sigurnošću i toplinom. Uveren sam i danas da mi je taj najraniji osećaj voljenosti koji sam dobio istinskom ljubavlju majke, dao jak fundament na kome sam kasnije mogao da gradim, osećaj ispunjenosti koji me je pratio tokom celog budućeg življenja, kao i osećaj unutrašnjeg spokoja i sigurnosti. Ona mi je usadila i osećaj poštovanja prema samom sebi i osećaj sopstvene vrednosti, jer mi je redovno govorila koliko vredim i podsećala me da to nikada ne zaboravim. Od nje sam nasledio i osećaj samodovoljnosti jer ona nikada nije imala problem da ispuni vreme zanimajući se nečim ili stvarajući nešto. Uvek je puno i strastveno čitala, i lako se prebacivala u drugi svet putem literature, filma ili slikanjem. Inklinacije koje je uvek imala ka lepom i umetničkom je prenela na mene. Svoj bogat unutrašnji svet mašte je zadovoljavala time što je sebe uranjala u knjige. Uvek je čitala, obožavala filmove, muziku, bila izuzetna u kulinarstvu, i bila prava riznica informacija o umetnicima, piscima, političarima, glumcima, pa sve do najobičnijih ljudi sa interesantnim životnim pričama. Poput mini enciklopedije mogla je da kaže ponešto na svaku temu. Njeno pamćenje je i danas fascinantno. Jačina i snaga njenog duha su impresivni. Preživela je mnogo toga tokom svog burnog života, doživela strašne, rane i tragične gubitke, međutim stoički ih je sve podnela, pronalazeći uvek snagu da nastavi dalje. Iako u sebi sadrži krhkost i osetljivost, istovremeno joj je duh nesalomiv, a lice i dalje mladoliko. Teška iskušenja je nisu pokolebala a teret života joj nije slomio duh. Oprobala se u slikarstvu i doživela donekle satisfakciju i na tom polju. Tokom svog življenja nikada nije zavisila od prisustva drugih, mada su je svi rado viđali u svom društvu i ljudi su je u principu uvek voleli. Prisustvo ljudi joj nije uvek bilo neophodno, ali joj nikada nije bilo naporno. Zahvaljujući njoj, naš je dom uvek bio topao i otvoren za sve, a ljudi su iz njega odlazili sa osećajem zadovoljstva i sa željom da se brzo vrate. Moja mama i danas, u svojim poznim godinama, ima mnogo talenata koji su ostali neiskorišćeni do kraja, međutim, u životnom smislu kao osoba, ona je sebe ostvarila i gledajući iza sebe može biti više nego zadovoljna i sretna svojim životnim putem. Da joj je život pružio malo više šanse, nešto više podrške i razumevanja, kao i nešto manje tragičnih događaja, njoj ne bi ni nebo bilo granica. Moja uloga je uvek bila da joj pružim mogućnost da doživi i iskusi sve ono što joj je u prošlosti bilo uskraćivano. Nadam se da sam bar delimično u tome uspeo. Privilegija je imati kontinuiranu podršku i požrtvovanost svoje majke, kakvu sam ja dobio. Za tu nesebičnu žrtvu ne postoji mogućnost odužiti se, niti smisliti reči koje bi dovoljno opisale nivo zahvalnosti sa moje strane. Osećaji željenosti, voljenosti i sigurnosti su zasigurno najvažnija baza koju majka može pružiti svome detetu. Sa tom bazom u zrelijim godinama čovek će moći sve, dok će bez nje uvek tražiti svoje utemeljenje i mesto kome pripada.

    1.000 rsd
  • Ptica u dimnjaku
    Quick View
    (0)
    Od : Zoran Krstić

    Ptica u dimnjaku

    PROSVETLJENJE

    Sedim sa ćerkama za našim velikim kuhinjskim stolom. Sve troje smo u pidžamama, uopšte ne izlazimo iz njih. I one i ja ozbiljno smo shvatili svoje slobodne dane. Penka nam je natrpala hrane za ceo mesec, pa ne moram ni da kuvam, samo sam jedan dan otišao do prodavnice po hleb.

    Pričamo, igramo društvene igre: tablića, mice, čoveče, ne ljuti se. Lete karte, lupkaju žetoni po tabli, kotrljaju se kocke, ruše figure. Po pravilu, sve se skoro uvek isto odvija: Najda je ta koja najčešće gubi, pa besni i pravi strašne grimase, a Tara joj se smeje nevaljalim, ružnim smehom i time je još više podbada.

    – Čekajte, deco, smirite se, ovo bi trebalo da nam bude samo zabava – pokušavam da ih prosvetlim. – Nije važno ko pobeđuje.

    – A što mi se ona onda ovako podsmeva? – Najda i dalje besni.

    – A što je tebi toliko važno da me pobediš? – začikava je Tara.

    – Kad je Bog stvorio ljude – počinjem svoju staru litaniju (iznosim pretpostavke koje sam pronašao i prigrlio čitajući neku nepouzdanu, antropološku i religijsku literaturu) – na Zemlji je postojao Raj zemaljski. Nisu tu bili samo Adam i Eva, kako neki doslovno čitaju Sveto pismo. Bilo ih je mnogo više. Adam i Eva su samo metafora, naziv za celokupni tadašnji muški i ženski rod. Dakle, u tom raju nije trebalo da se radi, hrane je bilo u izobilju, samo je trebalo da pružiš ruku i da bereš. Ljudi su samo skakali, igrali se, kupali, plivali… Nikom ništa nije trebalo preko toga, nije bilo takmičenja, samo zabava i smeh.

    – Je l’ to mesto bilo nešto kao Dembelija? – pita me starija ćerka.

    – Jeste, tako nešto. Ima i danas takvih mesta i ljudi na Zemlji, ali veoma malo. Čovečanstvo se izmenilo, probudili smo i pokrenuli vreme i zlo u nama.

    – Pa zašto? – čudi se mlađa.

    – E pa zato što je jedna od žena videla nekog papagaja šarenog perja i poželela da se i ona tako okiti. Nekoliko muškaraca poletelo je ko će pre da ga uhvati i da joj donese perje i tu je počelo nadmetanje. Onda su i druge žene, videvši ovu prvu nakinđurenu, požurile da se kite, da se takmiče koja će lepše to da uradi. I tu je onda nastao kalabalak, jurnjava i strka. Muškarci počeše da hvataju, da love ptice i sve te neke druge zverove mekog i šarenog krzna i perja i od tada je sve krenulo ukrivo. Još kad je neka budala pojela komad mesa oderane ili očerupane životinje, pa preporučila to i ostalima, mozak nam se sasvim pomutio. Poludeli smo, izgubili pamet i ponašamo se glupo i bolesno i dan-danas. Takmičimo se, jurimo za perjem, za mesom, ljutimo se, bijemo. Zavidimo jedni drugima, slavimo besmislene pobede, rugamo se onima koji nisu uspeli da nas dostignu.

    – Je l’ i mama htela šareno perje? – pita Najda.

    – Ona je htela još i mnogo više od toga, samo što ni sama nije znala šta.

    U fabriku sam stigao mnogo pre početka smene, presvukao sam se i seo u kuhinju. Tamo je već bio i Sofronije, dočekao me, odmah zaskočio, i vrti svoj monolog.

    – Oteglo se ovih nekoliko slobodnih dana! Lepo smo proslavili, pa onda i reprizirali, ali jebi ga, posle poče opet neka standardna bleja. Setio se ja juče da probamo nešto da razbijemo monotoniju, pa okupio ortake za fudbal na snegu. Orali smo celo poslepodne, danas kad stignem kući ima pošteno da se izbanjam… ’oću, majke mi!

    Ulazi Gospava, nosi pajalicu i kofu, deluje mi umorno. Rabadžija skače, pruža joj ruku, čestita Novu godinu. Ljubi je u debele obraze, hteo bi i kompliment da joj udeli.

    – Jaooo, gospođo – sve je što uspeva da izmuca.

    Čestitam joj i ja, ljubim je tek u lice, šta ću kad je ovaj smarač ovde. Ništa ne dospevam da je pitam, moram već da idem na rabotu.

    Viljuškar vozim kao da sam sinoć s njega sišao, osećaj se ne gubi samo tako. Ipak, nestrpljiv sam da što pre utovarim robu i uhvatim neki kratki intermeco, da pronađem svoju guzaru. Imam sreće. Najezda kamiona očekuje se tek posle užine.

    Gospava mete ganjak između ulaza i kuhinje. Stojim kraj nje i gledam je dok radi, ne prekidam je u poslu, ćutim. Kao da je zbunjena zbog toga.

    – Gde si čekao Novu godinu? – pita me. – Kod kuće, s decom?

    – Ne, napolju, bio je neki doček – lažem. – Pre toga sam jedno vreme bio tu kod Kize u kafani. Deca su bila kod mojih roditelja.

    – Kod Debelogusca si bio?! Pa tamo se skuplja sam ološ!

    – Nisam dugo ostao. A što ga tako zoveš?

    – Pa to mu je slavni nadimak! Kako ne znaš?! Moj Bora i njegovi ortaci bili stigli s ratišta, napravili mu rusvaj u lokalu, a kad se Kiza pobunio, dve gorile ga digle i smestile na roštilj. Izgorelo mu celo dupe!

    – Prava lola taj tvoj Bora! Sigurno ti je bilo zabavno s njim za Novu godinu.

    – Što si tako zajedljiv? – snuždila se Gospava.

    – Možda zato što sam ja tu noć hteo da provedem s tobom!

    Opet ne uspevam da je poljubim, sad nailazi Zoka Pampur. On je i inače uvek brbljiv i druželjubiv, a ovaj put ima poseban razlog za to.

    – Au, Veline, što sam se proveo za doček! Bio sam s jednom tvojom, Bugarkom, Cvetana Krasteva se oka! Jaooo, koja nimfomanka! Krenula do sestre u Španiju, zapela u Beogradu pa ostala da čeka Novu. Baš sam imao sreće!

    Alatničar odmah odlazi, ali ostavio je nemir za sobom. Čistačica se mršti kao da tek sad povezuje neke stvari. Uznemirila se, jer naslućuje da će je konačno dovršenje slagalice razočarati ili uplašiti.

    – Kako on to misli „tvoja Bugarka“?

    – Pa eto, tako. Zovem se Velin, prezivam Dragomirov, to je bugarsko ime i prezime. Kad sam se rodio, otac me i upisao kao Bugarina. Mada ja ni ne razmišljam u tim pojmovima i uopšte ne osećam potrebu da se nacionalno opredeljujem i na taj način ograničavam. Ali ljudi k’o ljudi, svrstavaju se i obeležavaju svakoga, hteo on to ili ne.

    – Dragomirov?! Nisam znala da se tako prezivaš! – suze joj izbijaju na oči, uvređena je. – Da sam znala da si Bugarin, da nisi Srbin, ne bih ni pričala s tobom!

    – Imam i romske, ciganske krvi! – namerno dolivam benzin na vatru, a onda, ljut, prilazim ženi, hvatam je za ramena i drmam. – Šta ti je bre, budalo?! Ko ti je napunio glavu takvim glupostima?

    Ćuti, šmrca.

    – Je l’ baš moram da budem ortodoksni, rasni Srbin s pedigreom da me prihvatiš k’o čoveka? Svi smo mi ljudi, ej! Svi nosimo u sebi dobro i zlo, svi imamo iste potrebe, ista osećanja, iste mane. A isto tako, svako je izuzetan na svoj način. Nisam lud da idem za čoporom! Šta mi treba da tražim kolektivna obeležja i zastavu u koju ću da se zavijem? Pa upoznala si me, pokazao sam ti ono od sebe šta mislim da je važno!

    Gospava plače, slomljena je, ali kao da se i smiruje. Čini mi se da će moje iskrene, nespretne reči i moj molećivi, nevericom prepunjeni pogled uspeti da nadvladaju njene predrasude.

    – Ostani sa mnom i pokazaću ti jedan drugačiji svet – šapućem joj na uvo, brišem joj suze i nežno je ljubim. – Mislio sam da si otvorenija od drugih, da imaš malo šire vidike.

    900 rsd
  • Avet Don Kihota
    Quick View
    (0)
    Od : Milan Milivojević

    Avet Don Kihota

    1

    Tužne su i sumorne decembarske večeri dok zaudaraju na prolaznost i prošlost, na iskonski priziv uspomena i truljenje telesnosti u vremenu. Sadržaja nema, ni duha, samo neki usnuli dremež, neka praznina, od koje telo kao da želi prespavati nadolazeću tamu i drhtavi nemir, želeći da se dočepa prolećnog lahora i izobilja živosti.

    Ispunjena takvom, kao teg teškom, prazninom, Divna Lavrentijević je uspavala svoju ćerkicu i, odlazeći u kuhinju, naprečac odlučila da popije čašu crnog vina. Tako će, mislila je, ugasiti nemir u sebi i odagnati tu neopisivu težinu koja joj je pritiskala grudi. Osluškivala je žubor vina dok je isticao iz flaše i to beše jedini zvuk u tom trenutku.

    Zimska noć poklopila je zemlju i grad, sve se umirilo.

    Kao što je i želela, nedugo potom, oseti kako joj se vinsko vrenje počinje iz stomaka širiti telom. Naglo otežalom šakom zgrabi daljinski i uključi televizor bez ikakve želje da se usredsredi na ono što joj se prikazivalo na ekranu. Uskoro joj i misli počeše lelujati, rečenice ostajaše nedovršene, teme zbrkane, nepovezane… Odlično, pomisli, prevariće taj teški teret u sebi i zaspaće lagano, uljuljkana alkoholom.

    Leže na kauč u dnevnoj sobi dok je sa ekrana do nje dopirao monotoni glas voditeljke i mukotrpno prebaci preko sebe pokrivač. Oseti da u njoj nestaje snaga i svaki pokret joj postade nemoguć. Uskoro se spusti i koprena svesti i Divna se, nekako lagano, stade utapati u čednom snu.

    Prvi deo noći prespavala je bez osećaja, bez trzaja, nesvesna postojanja teške zimske kiše koja je, bez prestanka, dobovala po limenoj okapnici pod prozorom. Tek u neko doba, počeše je kroz san proganjati nejasni obrisi od kojih je osetila strah, a da ih nije, tako u snu, umela ni opisati, niti im jasno sagledati oblik.

    Prvobitno, beše to strah od nestanka, od nekakvih paklenih virova koji odvlače duše u prostor besmisla. Potrčala je ulicom koja se ukazala pred njom, a koja nije ličila ni na jednu u javi poznatu.

    Najzad, iza sebe ugleda i obličje stvari koje je progonilo, i učini joj se da je reč o ogromnom muškarcu, na trenutak obavijenim nekakvim oklopom, da bi zatim imao oblik konjanika. Razmaka među njima nestade i on kao da se nađe tik uz nju.

    Divna Lavrentijević se, od straha, probudi i mahinalno sede na kauč, nogu čvrsto prikovanih za drveni pod. Njena crna, loknasta kosa, nemirno je padala preko ramena, uokvirujući joj lice. Zadihana, nekoliko trenutaka gledala je ispred sebe, u prazninu prozračnu od svetlosti televizora, pa se naglo okrenu setivši se konjanika, kao da je i on, uhodeći je, preskočio granicu koja razdvaja san od jave.

    Ipak, malo kasnije, razbuđena, shvati da je sve to bio san, te umorno ustade i krenu ka spavaćoj sobi gde je već spavala njena desetogodišnja ćerka, zanoseći se u hodu i dalje ophrvana nesvesticom. Tiho, gotovo na prstima, uđe u prostoriju i leže pored ćerke glavu zaronivši u jastuk.

    Nakon toga, mirno prespavavši ostatak noći, narednog jutra probudi se malo raspoloženija, naročito u poređenju sa prethodnom večeri. Ustade, pa nakon tuširanja i popijene kafe, poče buditi svoju ćerkicu, prvo tihim glasom, pa onda malo glasnije. Dete se teškom mukom budilo, pa se Divni učini kao da ima temperaturu.

    „Đavo ni danas nema slobodan dan!“, pomisli, dlanom opipavši čelo devojčice dok se ona, sanjiva, poslušno prepuštala majčinoj brizi.

    Na sreću, lažna uzbuna, sve je bilo u redu. Divna od radosti poljubi ćerku u obraz i ponese do kupatila.

    810 rsd
  • Zelena terasa
    Quick View
    (0)
    Od : Verica Živković

    Zelena terasa

    Tog jutra, kao i prethodnih nekoliko dana, padala je kiša. Bili su prvi dani proleća i na mahove je lilo kao iz kabla. Tokom vožnje Marku se činilo da i pored uključenih brisača ne vidi dobro ivice kolovoza. Ipak, snažna mašina je bila stabilna na putu i on je nešto sporije, ali sigurno napredovao ka svom cilju. Dovezao se do Kraljeva svojim velikim komfornim džipom. Niz mokre ulice slivala se voda, a on je lagano kružio dok nije našao mesto za parkiranje. Stao je blizu kafića gde je imao dogovoren sastanak. Našao se sa dobavljačem koji mu je doneo kataloge i uzorke zlatnog nakita za novu prodavnicu. Proširio je svoju galeriju, i pored umetničkih predmeta rešio da ima i zlataru. Sastanak je bio uspešan. Dogovorio je povoljne uslove za nabavku moderno dizajniranog nakita.

    Dok je izlazio iz kafića, seti se da treba da se vidi i sa Simom, svojim drugarom iz detinjstva. Sima je takođe bio Kraljevčanin i sada je bio u poseti svojim roditeljima, pa Marko reši da ode do njega. Na parkingu je pokušao da upali džip, ali motor nije reagovao. Probao je više puta, bezuspešno. Prvi put mu se ovako nešto desilo. Besno je udarao dlanovima o volan, razmišljajući šta da uradi. Kada je shvatio da auto ne mrda s mrtve tačke, pozva Simu:

    ,,Čoveče, prvi put mi se ovo desilo u životu! Tu sam u Kraljevu, ali džip me zeza, neće da upali!“

    ,,Ne sekiraj se! Doći ću po tebe svojim alfa romeom. Znam jednog dobrog automehaničara, pozvaću ga da ti reši to sa džipom“, ču vedar Simin glas.

    Uskoro dođe Sima i njih dvojica naizmenično pokušaše da upale džip, ponovo bez uspeha. Dođe i automehaničar, ali nije mogao tu na ulici da otkrije kvar.

    ,,Sigurno je zakazala elektronika. Moram da pogledam na skeneru u radnji. Znaš, ovi novi automobili su takvi. Odšlepaćemo ga do mog servisa“, reče automehaničar očajnom Marku.

    ,,Znam, čuo sam to od prijatelja… Ma treba da se vratim u Beograd. Maja me čeka da još nešto završim u galeriji. A ta popravkа ko zna koliko će potrajati“, smrknuto reče Marko.

    ,,Slušaj, uzmi moj auto, pa se vrati u Beograd. Ja sam dogovorio da se vidim sa nekim mojim kolegama ovde u Kraljevu, pa ću onda ići službenim kolima nazad“, ponudi mu Sima.

    Marko prihvati, jer je znao da to Simi nije problem, radio je kao inspektor u policiji i mogao je lako da se organizuje za prevoz. Skloniše se sa kiše. Posedeše još malo u kafiću, dok šlep služba ne odveze Markov auto na popravku. A onda Marko navuče kapuljaču, uskoči u Simin auto i krenu za Beograd. Nije ni slutio da neko iz parkiranog automobila sa druge strane ulice prati njegov ulazak u kola i povratak za Beograd.

    Sa uživanjem je vozio ovaj sportski model koji je lako sekao krivine i besprekorno odgovarao na svaki manevar. Marka ponese vožnja i on se osećao sve moćnije, povećavajući brzinu. Dok je opušteno isprobavao sposobnosti tog automobila, u retrovizoru primeti kako mu se ogromnom brzinom približava crni audi koji, obilazeći ga, prođe tik uz njega. Marko oseti da ga povuče u stranu sila strujanja vazduha i vlažnost kolovoza. Pribra se i smanji brzinu. Isuviše ga je obuzelo uživanje u brzoj vožnji. Na magistrali se odvoji od manje kolone i ponovo je bio sam na putu. Sada mu se iz suprotnog smera velikom brzinom približavao automobil sa upaljenim dugim svetlima, delimično prelazeći na njegovu stranu. Pogledavši u retrovizor opazio je masivno terensko vozilo koje mu se u međuvremenu opasno primaklo. Snažno je stisnuo volan i naglim skretanjem pokušao da izbegne čeoni sudar sa automobilom što mu je munjevito jurio u susret. Ogromni terenac mu otpozadi skoro očeša branik. Marko shvati da hoće da ga izguraju sa kolovoza. Točkovi zaribaše po mokrom ivičnjaku i sakupljenoj vodi i to ga dodatno zanese. Volan se okretao van njegove kontrole. Kola su počela da krivudaju, a onda sleteše preko ivice nasipa. Dok su padala, počeše da se okreću naglavačke. Noge su refleksno pritiskale kvačilo i kočnicu, a ruke grčevito stezale volan. Udarao je glavom o krov i vrata automobila. Izleteše vazdušni jastuci i skoro mu izbiše vazduh iz grudi. U glavi mu je odzvanjalo: ,,Razbio si tuđ auto!“ Napokon prestade tumbanje. Automobil se zaustavi, ali okrenut naopako. Oseti kako mu se krv sliva niz lice i vrat. Bespomoćan položaj u kome se našao izbezumi ga, a jaki bolovi u glavi, ramenima i nozi su sve to pogoršavali. Povređen je. Nešto ga preseče u grudima i smrači mu se u glavi.

    Na trenutak vide nekoliko crnih prilika koje su se neobično brzo našle pored automobila. Obasja ga snop svetla baterijske lampe. I iznenađen ču neobične povike slične naredbama u vojsci:

    ,,Stoj! Obustavi! Pogrešna meta! Nije Romeo… Nazad!“

    Svetlo nestade. Nestaše i tamne prilike, isto tako naglo kao što su se pojavile. On nije mogao da reaguje. Visio je naglavačke. Razdirući bolovi u nogama su se pojačavali pri najmanjem naporu da se odupre ili izvuče, a nemoć u rukama i osećaj nesvestice su ga užasavali. Gušio se pri pokušaju da udahne dublje, probadajući bol u grudima ga je oštro zaustavljao kada bi hteo imalo da se pomeri. Nikada se u životu nije našao u tako mučnoj i bezizlaznoj situaciji. Koliko dugo je bio ovako zarobljen u kolima, Marko nije znao. Čak ni da li je gubio svest, niti da li je padao u san od iscrpljenosti, nije bio siguran.

    Tek udarci nekog metalnog predmeta u vrata automobila, lomljava i škripa lima ga trgnuše. Neko pokušava da mu pomogne, znao je. Probao je nešto da kaže, ali usta su mu bila puna krvi i sluzi. Samo je jeknuo i prokrkljao. Čuo je glasove spolja. Neko je povikao:

    ,,Živ je! Živ je!“

    Sečenje metala mu se činilo beskrajno dugo. Napokon su počeli da ga izvlače iz automobila. Pokidali su jastuke i isekli pojaseve. Dovikivali su se međusobno, pomerajući ga:

    ,,Pazi! Polako! Možda mu je kičma povređena!“

    Čuo je sirenu hitne pomoći. Jake ruke su ga stavile na nosila. Ponovo mu se sve zamračilo.

    Probudio se u bolničkom krevetu. Na licu mu je bila maska, a u obe ruke uključena infuzijа. Sve ga je bolelo i nije mogao da pokrene ni ruke ni noge. Proletela mu je stravična misao: ,,Nepokretan sam.“ Ipak, oseti da snagom volje pomera prste na rukama, i lagano pomaknu jednu nogu. Bi mu lakše. Ni bolovi mu sada nisu tako teško padali. Udahnu i zagrcnu se.

    ,,Polako, polako… Ne pomerajte se…“, začu glas. Neko ga malo bolje namesti na jastuku i on ponovo zaspa.

    720 rsd
  • Todorov univerzum
    Quick View
    (0)
    Od : Verica Stojadinović

    Todorov univerzum

    BOLESNO GNEZDO

    Jula

    Lana i ja smo išle u gimnaziju u Inđiji. Ja sam htela pohađati medicinsku školu u Zemunu, pa posle studirati medicinu, ali mi to, naravno, nije bilo dozvoljeno, jer je grad bio leglo greha, a ja glupa ovčica, koja će lako da poklekne. Medicina, takođe, nije dolazila u obzir, jer oduzme ženi život, pa ne stigne da se uda i rađa decu. To su bile reči mojih roditelja, pa je jedina opcija koja mi je preostala bila Inđija i njene škole. Ponekad sam mislila da su moji roditelji najkonzervativnije osobe na planeti. Bilo mi je toliko krivo što nemam brata ili sestru da podelimo teret njihovih nebuloza. Ovako je sve palo na moja pleća i što su više godine prolazile, sve mi je teže bilo da podnosim. Biti mlad u ograničavajućim okolnostima je najteža stvar na svetu. Nezadovoljstvo čak nije ni bila prava reč za ono što sam ja osećala. Ponekad, posle napornih dnevnih obaveza, osamila bih se na našoj verandi i pričala sa cvećem, jer nisam imala ni sa kim drugim da pričam. Bilo mi je malo Lane, jer sam je imala uvek nakratko. Iako ja njoj nisam imala bog zna koliko da ispričam iz svojih iskustava, ona meni jeste. Bila je puna utisaka i vizija i mogla sam je danima slušati, ali mi je dozvoljeno da odem kod nje jednom nedeljno, kao i njoj kod mene, i to od strane mojih roditelja. Njeni se nikada nisu protivili našem prijateljstvu. Previše druženja među šiparicama potiče razmišljanje o glupostima, govorio bi moj otac. I zato sam ja bila devojka koju su slušale jagorčevina i đurđevak. Bila sam i šaptač ružama. Od bake sam stalno donosila nove semenke i sadnice, pa su nam dvorište i veranda bili puni cveća. Moj otac ih je mrzeo i proklinjao na svakom koraku.

    „Šta mi okupiraš kuću ovim beskorisnim stvarima? Bolje da si posejala luk i krompir, nego što samo klečiš u tom cveću. Ista si k’o tvoja tetka. I ona je samo njušila cveće i pravila gluposti.”

    Bio je uvek besan kad bi me video da ga zalivam ili čupkam travu oko njega. Umeo je, namerno, iz pakosti, da pređe traktorskim točkom punim blata preko moje aleje, u kojoj sam posadila dan i noć ili da sredstvom za prskanje korova poprska ruže. Voleo je da uništi sve ono čemu bih se ja radovala, a ja nisam smela ništa da mu kažem, već bih otišla kod bake i plakala nekoliko sati.

    „Samo još koju godinu, pile bakino, i čim postaneš punoletna, doći ćeš kod bake da živiš. Đubrad su to neopevana, i on, a i ona moja luda ćerka, kad to podržava. Deda i ja smo se uvek pitali na koga se nametnula.”

    Baku je majčino ponašanje uvek mučilo i nijedna moja poseta njoj ne bi prošla, a da ne spomene koliko je razočarana svojom ćerkom.

    „Nemoj plakati, dušo bakina. Razvedriće se i tebi jednog dana u životu. Imaćeš toliko ljubavi da ćeš moći lopatom na kamare da je bacaš.” Grlila me je i tešila uvek moja starica lepotica. Onda bih se vratila kući i gledala moje svele ruže, iskopala ih, i od para za užinu kupovala nove. Jednom sam molila majku da mu se suprotstavi i da mu ne dozvoli da uništava nešto tako lepo kao što je cveće.

    „Julo, ti si još mlada i ne znaš ništa. Tvoj otac zna šta je najbolje za tebe i za nas. Ja sam njemu prepustila da odlučuje.”

    „Ali, mama, čega ima dobrog u tome što ubije cveće?”

    „To on zna. Ipak, sigurna sam da je u pravu kad kaže da se zaluđuješ glupostima.”

    „To nisu gluposti, mama. On je okrutan, a ti slepa. Ja neću da imam život poput tebe i nikad se neću udati za nekog poput mog oca.”

    „Sram te bilo, Julijana! Tako za oca da kažeš. Čekaj samo da se vrati i da čuje šta si rekla.”

    Uhvatio me je paničan strah. Znala sam da mu je bilo potrebno i manje od ovoga da me kazni. Mrzela sam njegove kazne, jer su posle moje petnaeste godine uvek bile psihološke prirode. Voleo je mučiti moju dušu tako što mi ne bi dao da idem kod bake ili Lane, a znao je da se napajam upravo iz tih izvora.

    „Nemoj mu reći! Mama, molim te, nemoj da mu kažeš.”

    Naravno da mu je rekla. Mislim da je osećala i svojevrstan ponos, kad je to uradila. Samo je falilo da je moj otac, kao poslušno kuče, počeška po leđima i pomazi po njuškici. Zbog toga, dva meseca letnjeg raspusta, posle druge godine srednje škole, nisam smela da izađem iz dvorišta. Zgrešila sam rečima krajem maja, a zvaničan početak služenja moje kazne je bio juli mesec. Moj otac je obožavao kaznama postavljati vremenski okvir. Ipak, rešio je da mi zabrani da se prošetam selom na Fijakerijadu koja se organizovala na Duhove, u junu, na seosku slavu, iako taj datum nije spadao u vremenski okvir služenja kazne. Umesto da me pusti da prošetam sa Lanom, zakačio je prikolicu za keca, stavio u nju ovcu, koju je prodao čika Milojku Sariću, seoskom mesaru, a mene smestio pored ovce u prikolicu.

    „Šta je? Čuvaš cveće, pa možeš da pričuvaš i ovcu.” Zlobno se smejao. Nisam znala zašto sam mu uopšte bila potrebna da je potera preko sela, a još manje sam znala zašto mi nije dozvolio da sednem u auto, već je stavio balu slame pozadi i rekao mi da pravim društvo ovci. Možda bih i pomislila da je lud, da nije poterao auto sa prikolicom posred centra sela. Nekoliko fijakera je bilo načičkano prekoputa Mirinog frizerskog salona, sa ne baš reprezentativnim konjima.Više su ličili na cigansku kljusad, slabo uhranjenu, loše dlake i opuštenih ušiju k’o u magaraca. Samo jedan među njima je bio prelep i vran, pa je štrčao među ostalima kao cvet lokvanja u muzgavoj bari. Njegova upregnuta partnerka je sramežljivo krila svoju ružnoću i prljavštinu, dok su je opsedale muve i obadi. Kakav par, pomislila sam. Ovo se u životu i može desiti samo nasilnim uprezanjem, jer takav pastuv nikada ne bi odabrao nju za saputnicu. Ili možda bi? Nekad su se u prirodi dešavale neobjašnjive stvari.

    Problem je nastao, kad je konj, sav uznemiren, počeo da njišti oko kobile, koja je očigledno želela da se pari. Zvoncad na fijakeru su zazvečala, a sve one silne gomile cveća kojima su seoske žene nakitile fijaker su počele da otpadaju. Tu se odmah skupila gomila da reupregne konje i odvoji pastuva od kobile. I kao što to uvek biva u malim organizacijama još manjeg sela, skupilo se dosta ljudi da vidi šta se zbiva i zašto fijakerijada još nije počela. A tada je Boško Ilić uleteo u gužvu sa svojom ćerkom, prikolicom i ovcom. Po značaju koji nam je otac pridavao nismo nužno ni morali ići tim redosledom. Ispred su mu put preprečili ljudi koji su odvodili vranca, koji je bio jako uznemiren, a sa strane je bila gomila sveta, koja je sve to posmatrala. U toj gomili je bilo i nekoliko mojih školskih drugova. Gledali su me, neko je čak i uperio prstom u mene, smejali se do suza, pa opet pokazivali na mene.

    „Vidi kakav par ovaca!”, neko je vikao iz gomile dovoljno glasno da sva raja čuje.

    Sagla sam glavu, postiđena, i ništa nisam govorila. Umesto mene je moja saputnica izgovorila jedno bee i krenuli smo. Nazad sam se opet vozila u prikolici, dok su mi gimnazijalci mahali i umirali od smeha. Cilj mog oca je bilo ponižavanje. Znao je šta je jednoj tinejdžerki bitno, da želi da se dopadne drugima, da želi prihvatanje njenih vršnjaka i rešio je i to da pogazi. Moj otac je bio pomalo psihotičan čovek, a ludilu nisu bila potrebna dodatna objašnjenja, možda samo inicijator i okidač. Skoro deceniju kasnije ću shvatiti da su inicijator i okidač bili moja tetka i bolesna ljubav koju je otac gajio prema njoj.

    1.400 rsd
  • Godina dosade
    Quick View
    (0)
    Od : Vladimir Krstović

    Godina dosade

    BEOGRADSKI RADNIK, jun 2020.

    Utorak je. U nedelju su bili održani izbori. Vučić dobio svuda, što se i očekivalo. Još pre tri nedelje počeo sam žešće da se cimam po gradu. Ja i moja majka smo jednog četvrtka i petka skoro izludeli od poslova po gradu. Naravno, ustajao sam u 5-6 ujutru i završavao poslove. I tako sam konačno dobio mesto u dnevnoj bolnici, na Institutu za psihijatriju u opštini Savski venac. Odmah iznad Višegradske ulice.

    Dakle, izluđivanje je trajalo u četvrtak i petak, a u ponedeljak mi je doktor Lalović zakazao svakodnevni dolazak u dnevnu bolnicu od pola 9 ujutru do pola 1. Pola sata posle podneva. Gurao sam prvu nedelju, drugu, došli smo i do treće nedelje. Plus onaj četvrtak i petak, neposredno pred početak boravka u dnevnoj bolnici. Danas je utorak. Skoro pune tri nedelje, ustajao sam u 5, pola 6, i išao na posao. Pre par dana, gospodin Glavonja je opet dobio izbore i već danas, u utorak, saopšteno nam je da u prostoriji dnevne bolnice, stavimo maske.

    Utorak. Oko 10 sati se održava vizita. Celo osoblje klinike bilo je u toj prostoriji. Došao sam na red. Lalović je predsedavao. Rekoh ovako:

    „Evo, već treću nedelju sam tu. Potpuno mi se promenio bioritam. Drugo, ukinut mi je lorazepam, a povećan rivotril. Treće, za sada mi je ukinuta jutarnja zalasta.“

    „Povećan ti je rispolept na 2 miligrama ujutru“, ubaci se Lalović pred svima.

    „Da. Za sada je tako. Redukcija lorazepama i zalaste za sada idu dobro“, rekao sam.

    „Ovako, Vladimire“, rekoše.

    „Odsad ćeš da dolaziš utorkom i petkom od pola 9 do pola 1.“

    „Je l’ to stvarno?“, upitao sam potresen srećom.

    „Da“, rekoše. „Samo utorkom i petkom. Zaslužio si to, a i redukcija lekova ti dobro ide. Svaki dan si dolazio, socijalizovao se, upoznao celu dnevnu bolnicu, ljude, osoblje. Samo odi po terapiju do tehničara. Daće ti sve lekove do petka“, završili su.

    Od sreće sam šizofreničarki bacio kosku pred svima, a i ona meni, jer su i njoj skratili svakodnevne dolaske na utorak i petak. Jedan od normalnijih ljudi od 60 godina starosti mi je prošle nedelje rekao da ne zna šta ja i Dino tražimo ovde, kad smo jedini normalni. Dino ima 48 godina, a ja tačno 41 godinu. To je bilo prošle nedelje, kad je dan bio divan za razgovor, iznošenje problema, međusobno razumevanje, kafu i cigare.

    Za vikend sam bio odlično. Nisam ulazio u konflikt sa ocem. U petak uveče sam odradio onu moju desetokilometarsku šetnju. Bukvalno je ovog puta nisam ni osetio. Okupao sam se u petak uveče u svom stanu. Kao što sam rekao, kupatilo mi je konačno u funkciji. Daklem, popravljeno je.

    I tako sam u petak uveče ređao u glavi pozitivne misli. Odmor, vikend, šetanje. Kad sam zimus krenuo u ove šetnje od 10 kilometara, išlo je jako teško. Nije bilo baš prijatno. Sada, u petak uveče izašao sam vani kao nekad, u klub, među devojke.

    Sport, književna karijera, stan, dve kirije, svaki dan u dnevnu bolnicu. Osećao sam se fenomenalno. Što reče Švalba.

    „Konačno si se vratio zdravom gledanju na život.“

    Bilo mi je krivo, jer još nisam ostavio cigare. Subota i nedelja su lepo protekli. Spavao sam dugo. Bio je i jedan porodični ručak. Ja, majka, otac, snaja, brat, bratanac i bratanica.

    I onda je došao ponedeljak. Kao i prošli ponedeljak, i ovaj ponedeljak mi nije protekao prijatno. Iz mirnog i lagodnog života, opet sam uskočio tamo gde je Elmer Davež, NLO-šizofreničarka i ostali, totalni raspadi. Tog dana, oko 10 sati me pozvao Lale u ordinaciju.

    „I dalje imam problem sa ovom šizofreničarkom, ali sa njom sam čak našao neku komunikaciju. Drugi problem mi je Elmer Davež. Dobro, on je malo lakši slučaj“, rekao sam Laletu.

    „Ovako. Ona je super. Ona je jako dobra. Davež je teži slučaj“, rekao mi je.

    Koju li dijagnozu ima?, pitao sam se.

    „Ovako“, reče Lale, „pošto možeš bez lorazepama, da krenemo sa ukidanjem zalaste“.

    „To sam i ja mislio“, rekoh mu.

    „Ako to uspe, spašću na jedan anksiolitik i jedan antipsihotik dnevno. Takav sam bio prvih 10 godina, posle moje 21. godine“.

    „Na to i ja ciljam“, reče.

    I danas se dogodila provala oblaka. Smanjili su mi svakodnevne dolaske na utorak i petak. A taman sam počeo da radim neki najnormalniji posao u Beogradu, a da to nije književnost.

    Jedna starija žena, iz moje ulice, odvezla me kolima do naše ulice, ja sam ušao u stan i pristavio prvu kafu. Osećao sam se kao 2005. godine u junu, kad sam položio botaniku na Farmaceutskom fakultetu. Valjda sam se tako osećao.

    Prvo, nadam se da Elmer neće dolaziti utorkom i petkom. Načuo sam da je u dnevnoj bolnici, ponedeljkom i sredom. Teži slučaj od šizofreničarke? Šta ima gore od toga? Ima. Elmer Davež.

    I eto, Vučić je i dalje na vlasti. Svi pričaju o pojačanim merama, o obaveznom nošenju zaštitnih maski. Kažu da neće biti pritvora. Još.

    Kad sam danas krenuo kući, svratio sam u ordinaciju, kod Lalovića.

    „Doktore, dolazim u petak. Ako se naviknem na život bez jutarnje zalaste, možemo li u petak da skinemo i večernju?“

    „Upravo to sam mislio“, reče on.

    Eto, bar mi je to sigurno dok ne krene novo vanredno stanje. Ako uopšte krene. To bi bilo to, ukratko.

    Inače, su zadnje tri nedelje bile odrađene u furioznom tempu. Trenutno je kraj juna, bliži se juli.

    Sve je počelo pred Novu godinu, kad sam krenuo da šetam svaki dan po najvećoj zimi i bljuzgi po 10 kilometara. Nekad sam vezivao i dva dana po 10 kilometara. Onda sam posle 5-6 godina prvi put osetio ljubav za konkretnu žensku osobu. Onda je usledilo vanredno stanje od dva meseca. I za kraj, furiozne tri nedelje socijalizacije i panka.

    Primetio sam prošle nedelje da mi se vratio osećaj za humor, dobru dikciju, pričanje anegdota. Čak sam i kod NLO izazvao gromki osmeh jednom svojom anegdotom. Sve se menja kad dođe ponedeljak, a sa njim i Davež. Elmer Davež od 65 godina, sa gorom dijagnozom od šizofrenije.

    Utorak je. Ručao sam kod majke, zalio kafom i ušao u svoj stan. Kraj je ovoj priči, ali je možda početak novom vanrednom stanju. Barem sa Lalovićem imam sklopljen posao, koji će potrajati.

    Novina? Nova 2007. godina? Promena? Videćemo.

    Ne znam samo kako Švalbi da reknem da sam u novom avionu, da imam novog psihijatra. Nismo se svađali, vodili smo jako podsticajne, umne razgovore. Valjda sam dobro. Popiću sada jednu kafu, i to bi bilo sve za danas. Sutra je sreda. Ne idem na posao. Otac mi je u Despotovcu. A Elmer Davež valjda na posao dolazi ponedeljkom i sredom.

    Kraj juna. Kišovito. Vučić dobio izbore. Umoran sam. Bitno je da sutra, u sredu, ne idem na posao. A baš sam pomislio da sam postao pravi Beogradski radnik i radenik. I dalje sam samo nepoznati književnik, koji posećuje dnevnu bolnicu zbog penzionisanja.

    810 rsd
  • Učim se da gledam – Amerika
    Quick View
    (0)
    Od : Zoran Rosić

    Učim se da gledam – Amerika

    2

    Srki. Moj najbolji drugar. Nema ga više. Proveo je u Americi, zajedno sa mnom, poslednje dve decenije svog života i vratio se nazad u Beograd, neizlečivo bolestan, da bi posle šest meseci agonije tu i umro. U svom stanu na Vidikovcu. Možda i srećan, jer umro je tamo gde se rodio i gde je živeo prethodne četiri decenije. Popio je poslednje pivo na mestu koje je dvadeset poslednjh godina sanjao i u snu ga nazivao tamo gde sunce izlazi.

    On mi je „udesio“ Ameriku.

    Srki je već imao šestomesečno iskustvo boravka u Americi; tamo, u Detroitu, sredinom 1989. godine, bio je gost kod svojih drugara iz detinjstva, a preko njega i mojih poznanika, Belog i Pere, i nikada – čudilo me je – ama baš nikada nije pričao o utiscima sa tog „gostovanja“. Održavao je vezu sa Belim tokom apokaliptičnog vremena s početka devedesetih, tek uzgred bi pomenuo da ga Beli ponovo poziva u goste, ali kao da je nešto tajio preda mnom u vezi sa tim, sumnjao sam da iz nekog razloga ne želi da mi prenese da Beli možda i mene uključuje u taj poziv, jer, istina, zbližio sam se s Belim tokom jednog njegovog boravka u Beogradu, u martu 1992. Pored mnoštva svojih uvrnutosti, Srki je voleo da bude „gospodar situacije“. I doista, tek kada je on odlučio da je za to sazrelo vreme, rekao mi je: „Evo ti Belov telefon i njegova američka adresa, bilo bi lepo da mu se javiš. Ja neću da idem tamo, bio sam već, a Beli bi rado i tebe ugostio.“

    Nakanio sam se nekako da napišem pismo Belom, a on se posle primljenog pisma javio telefonom: „Samo izvadi vizu i – stiže ti od mene novac za kartu, za boravak nemaš da brineš, bićeš kod mene.“ Prikupio sam sva neophodna dokumenta, uključujući odobren dopust s posla i preporuku Udruženja književnika iz Francuske 7 u kojoj je stajalo da bi mi boravak u SAD koristio u radu na novom romanu. Odbili su me, u tom prvom odlasku u američku ambasadu, te nebeske 1993. godine lepo dokumentovane u onom jesenjem popodnevu. Posle rutinske konverzacije, smeđokosi, providni, izvežbano ljubazni konzul, jednako se namešteno osmehujući, rekao mi je da je moja dokumentacija za svaku pohvalu, no, situacija (situacija sa mojom zemljom) je takva-i-takva, zar ja to ne znam? Žao mu je, on mi zasad ne može izdati vizu, prećutao je da mi kaže da pripadam naciji čiji je predsednik jedan osioni komunista… Pokupio sam svoje papire kivan na sebe što sam i ja prećutao da mu nešto kažem: ne osmehuj se zalizanko, ja nisam od tvoje sorte. Šta me je porazilo: u Titovoj Jugoslaviji jedan Srki, uz sve epitete za njegovu dobru dušu, zbog čega četrdeset godina jeste bio moj istinski drug, jedan luftiguz, dakle, sa završenom osnovnom školom, bez sekunde radnog staža, bez kučeta i mačeta, na maminoj trpezi u četvrtoj deceniji života, otputovao je s crvenim „komunističkim“ pasošem u Ameriku kao od šale, sada je jednom inženjeru zaposlenom u naučnoj ustanovi, piscu, porodičnom čoveku s decom, s vlasničkim prebivalištem, koji je već proputovao pola sveta i nigde tamo nije ni pišao na javnom mestu (a Srki jeste, pričao mi je, kad je bio s Belim u Njujorku) a kamoli da je podmetao bombe ili širio komunističku propagandu, zabranjeno da poseti, recimo, američku stranu Tesline Nijagare. „Ne zagađuj naše prelepo kapitalističko tlo“, govorio mi je našminkani osmeh američkog zvaničnika iz kabine, iza debelog stakla.

    Zašto se s ovakvom beleškom osvrćem danas unazad? Strepeo sam: ko zna da li ćemo igde i ikad još putovati? Šta je bilo – bilo je, tako su stajale stvari.

    U drugom pokušaju, početkom jula 1996, odobrili su mi boravak u Americi. Šta je presudilo? Već stečeno iskustvo odlaska u Ambasadu, ili osoba koja je odlučivala, jedna sasvim normalna žena s one strane šaltera koja je, bez osmehivanja, prirodno ljubazna, bez ikakvih dodatnih pitanja, gledajući moja dokumenta, izgovorila tek nekoliko reči: „Aha, inženjer… idete u posetu prijatelju iz detinjstva… ma nemojte, zove se Miro Klemenc…“

    Nekoliko dana posle mene i Srki je otišao u Ambasadu. Na njegovo a jednako i moje veliko iznenađenje, i on je dobio vizu.

    Putovaćemo odvojeno, takve su iz nekog razloga bile direktive odande, iz Srkijevog štaba u Americi.

    Putničke agencije su se prosto utrkivale oko moje karte; u to vreme cena povratne karte do Amerike u proseku je iznosila oko 400-500 dolara, no, budući da je za avgust prema tamo vladala putnička groznica zbog Olimpijade u Atlanti, cena je više nego udvostručena. „Gea“, „ABA“, „Putnik“ i još neki prodavci, kojima nisam krio da imam ponude sa više strana, razbijali su se oko mene u međusobnom nadmetanju; odabrao sam i rezervisao „Putnikovu“ ponudu od 1.070 dolara i javio Belom taj, za mene, astronomski iznos.

    Beli se javio krajem jula i poručio mi da novac stiže preko Majla koji dolazi u svoj stari kraj preko Beograda, trebalo bi da ga u to-i-to vreme sačekam na Surčinu, sa Srkijem, jer Srki zna Majla, i da od njega primim pošiljku.

    – A ti si taj! – kazao je Majlo, debeli Lala, pružajući mi koverat sa žigom motela „Rainbow“. – Svakakve sam priče čuo o tebi. Drago mi je. Onda, vidimo se u Ameriki.

    U koverti je osim novca za moju kartu bilo i 40 dolara „za pivo“ Srkiju.

    I otišli smo na to pivo, Srki i ja, ispijajući flaše na betonskoj klupi ispred granapa na Vidikovcu, njegovom omiljenom mestu – tamo gde sunce izlazi. I prvi put smo pričali o Americi, zapravo, ja sam ga samo slušao, znao sam da su te njegove „izglobljene“ priče upućene meni za oprez, da mi na znakoviti način ukazuju na ono što bi trebalo da se potvrdi kad budem bio na licu mesta, pre nego što i on tamo stigne. Dok je pričao, razmišljao sam o pozamašnoj svoti novca u svom džepu koja mi je stigla od Belog, praktično nepoznatog čoveka: samo nekoliko druženja s njim u Srkijevom „ateljeu“ na Vidikovcu pre nego što je otišao u Ameriku, i dva-tri zajednička izlaska u restorane onda kada je odande prvi put doputovao na kraći odmor u Beograd; imao je devojku Anitu s kojom je bio par što izaziva zavist u onih koji su ih posmatrali, napisao sam nekoliko literarnih skica o njemu i njoj – to je bilo sve. I bilo je tužno, sećam se da sam tragao za uzrokom svog bedastog raspoloženja. Kasnije, u kući, Marija i ja smo seli na krevet, izvadili smo pare iz koverta, provlačili novčanice kroz prste, bacali ih uvis, da lepršaju i padaju na gomilu, kao oni srećnici po hotelskim sobama u filmovima o Las Vegasu. U kućnom budžetu, uz nešto nemačkih maraka s kojima smo spasavali (ne)vrednost strmoglavo inflatornog dinara, imali smo i tri novčanice od jednog dolara, odložene kao fetiš u Zilahijevom „Samrtnom proleću“ na najvišoj polici kućne biblioteke, koje sam od jedne Belove pošiljke Srkiju „otkupio“ s nekoliko čekova u birtiji na tramvajskoj stanici u Topčideru kad je Srki s njima hteo da plati račun za litar belog i kiselu vodu. Marija je videla senku (ipak) u mom osmehu, stisla mi je dlan i rekla: „Beli nije naivan čovek, posle više od deset godina u Americi dobro zna da proceni svoje investicije. Ništa od ovoga nije slučajno; ako ništa drugo, investirao je u knjigu koju bi mogao da napišeš, o svima njima tamo. Američku knjigu. Uostalom, zar se nisi zbog pisanja odlučio na ovu avanturu?“

    Šesnaest godina pre ove situacije, posle našeg boravka u Parizu, razdvojio sam svoje stvaralaštvo na pre i posle Pariza. Pitao sam se sada, ne samo za stvaralaštvo nego za našu sveukupnu egzistenciju, za naš život – hoće li biti podeljeni na pre i posle predstojećeg leta za Ameriku?

    800 rsd
  • Predeo kroz koji se probijam
    Quick View
    (0)
    Od : Boško Tomašević

    Predeo kroz koji se probijam

    TEKST KOGA POKRIVA DUD SA LIŠĆEM KOJE SU IZJELI INSEKTI. I ogromne muve koje se skupljaju oko crnih i belih palih plodova na zemlji. Sa koje se diže otužan zapah prljavštine i gnjilosti. Dud koga sada pokriva ovaj tekst, koji će ga pokriti. Pisanje koje će susresti dud. Njega koji je predmet moje želje da sebe od onda sretnem pod njim Iz susreta sa njim rodiće se neophodnost za pisanjem. Sada. U tu-stajnosti onoga što vidim pred sobom kako mu se približavam, kako, tada, nisam znao da mu se približavam za meru jednog sećanja. To približavanje onda je ostalo u meni. Vidim sebe kako se približavam stablu i klupi ispod njegove krošnje sa pustom, pospanom ravnodušnošću koja me prati ka toj stvari toga onda iz koga tek sada, dok ga pišem, izvlačim svoju želju da ga vidim, jer ga vidim sada. Sa ocem, onda? Ne znam. Sa majkom, onda? Ne znam. Sam, možda posve sam. Svetlost se sjedinila sa prašinom. Sa belinom kućâ pod suncem. Sa gledanjem koje se širi i nigde se ne zaustavlja. Jer nema gde da se zaustavi. Ima toga nezaustavljanja u ravnici koja i sama piše sobom, ravnicom, noseći na sebi svoje tragove. Koje ja pišem. Dala mi se želja ravnice za pisanjem. Njena želja koja piše moje pisanje. Želja koja me želi da pišem jeste ista želja koju ja sada pišem. Želja, jedna od mnogih, protiv smrti. Tu sam zajedno sa smrću. I onda kada sam bio tamo kraj toga dudovog stabla bila je ona sa mnom. Čula su se iz daleka crkvena zvona oko tri popodne. Oglašavanje nečije sljubljenosti sa smrću. U koju je on, neko, ušao. Zvona i smrt uvučena u krošnje drveta koje ništa ne poriče. Ne može da poriče. Koje samo prima. Koga moj jezik prima, ne umeći da ga uzme. Sada. Ali kruži. Iznad onoga što moj jezik piše: nečija davna smrt je ovde, postoji jedno sada ovoga ovde pisanja koje to piše Svako pisanje je nekakva prisutnost i posthumnost. Glas pozajmljen smrti. Da bi se moglo umreti. Sve je to bilo tu i tada u onom pejzažu. Samo nisam znao šta u njemu reži na mene. Šta me negira? Šta mi govori? Moje telo, maleno onda, sa zemljom pod njim, sa belinom koja me uvija uza se, idući sa mnom sa mojim prolaženjem. Korak po korak. Tu su nekakva vrata, prag kuće, prozori sa spuštenim kapcima. I kao da nikoga nema iza zidova. Ja idem, tuda. I nebo sa koga padaju pustinje svetlosti povlači se za mnom. Stablo pored koga sam sadaonda prima me kao gosta. Samo onoliko trenutaka koliko ispod njega prolazim. Dovoljno tu, ono, stablo, sa mnom. Toliko dovoljno veliko da ispod njega idem. Ide se kroz tiho, kroz pospanost duda. Sa trenom. Sa obuhvatom njegovim koji me neće napustiti nikad. Trava ispod njega. Travke. Ostrvca sive zemlje. Zujavost muva oko kojih se ulepljuje vonj trulih plodova. Ugaženih. Tuda idem. Kao da se ide kroz to. Kao da je to upisano u trajanje bez trajanja. Pisanje duda. Pisanje koje me izbacuje u dud. To nije bilo važno onda. Ko ga je zahtevao sada? Video sam da idem prema dudovom stablu, jedno prepodne, u leto, u nebo, u belost kuća, idem u miris, u hladovitost senke, u lišće izjedeno insektima, u drvo idem sa mnom koje će mi dati da ga sada pišem, koje je došlo po mene da ga pišem, sada, kao da je izvučeno iz nekog drugog života sa dudom nada mnom, sa mnom, on od nekada što se prostirao pored puta koji je vodio prema drugim putevima. Jednom od puteva mojih. Jedan dud na mome putu. Kojim sam išao. Kojim od onda putujem, koliko i do onda. U putovanje u koje sam ušao da bih video to drvo od mnogih jedno. Sve dok za njega bude bilo reči, dok reči budu dolazile. Ili, dokle god ga gledam za njega će biti mojih reči. Ne želim da ih zaustavljam, mada to mogu kad god poželim. Ili, mogu da se još jednom osvrnem na njega. Bez reči. Samo da ga gledam. Tako: kao da gledam u sebe. To nedostižno onda. Koje dovodi do kraja našu nemoć s rečima. Onako kako Vitgenštajn kaže: Mogu samo govoriti o njima, ne mogu njih izgovoriti. Kolikogod išao prema njima. Prema njihovim česticama u meni. Prema kapanju njihove tvari po meni. Za toliko sam sâm. Bilo je neponovljivo to onda sa stablom kome dolazim, približavam mu se, prolazim ispod njega i – ostavljam sebe u njemu. Nikada neću više moći doći po to moje u njemu. Nikada. Jer to nikada jeste ostalo zauvek njegovo, moje u njemu zauvek. Samo na taj način to što se zbilo ostaje pravično podeljeno između njega i mene. Stvari moramo da poštujemo. Bog stvari je jedan i isti naš bog. Sa njima smo. Ne nad njima. Naš divni teret su one. Stvari. Pokazuju nam jednostavnost zajedničkog bivanja jedno-uz-drugo-preko. Nikada nas neće napustiti. Ni mi njih. Možemo ići doveka jedno prema drugom, biti u njima sa nama kao i one u sebi sa nama. Ništa to dešavanje ne pokriva, ne prikriva. Tek, ponekad, možda oholost čovekova. Samo taština čovekova može da zaboravi stvari, seme naše koje je s njima jedno. Pisanje, međutim, ne. Pisanje vas čini sa stvarima jedno. Njime se vraćate u jednost sa njima. U divljinu praodnosa stvari i bića, koja je prethodila svemu što sada, osim kada pišete, ne vidite. Pisanjem se vraćate u svoj prapogled, koji je sve već video pre nego što ste to videli vi. Gledati neposredno – kakva poezija! Nedirnutim pogledom gledati sve što je jednom bilo vaše seme i od čega je nemoguće pobeći. Udaljavate se od dudovog stabla, idete daleko, mnogo daleko, nikada dalje od vas, ulazite među lavež pasa, u urlike bezdane tišine u zimsko predvečerje sa snegom čija se zavesa od pahulja pred vama diže a šarke neba se pokreću, pretumbavajući belinu sve do nepoznatih uzroka gore, u hladnoj praznini i u raskovanoj ravnici bez oslonaca u vidljivom – dole.

    720 rsd
  • Šesta pesma za Ingu
    Quick View
    (0)
    Od : Jadranka Milenković

    Šesta pesma za Ingu

    1. Prva pojava

    „Spavam na uzdignutom delu trotoara koji okružuje prostor oko Doma vojske. Dobro sam umotana: imam jorgan i ćebad. Spavam tu nakon dodele diploma o završenoj srednjoj školi. Svi su dobili diplomu osim mene; ja nisam kupila neki formular. Dogovaram se s razrednom oko toga kad mogu da dođem po nju; onda se ceo razred razilazi, a ja se čudim zašto nismo otišli na piće da to proslavimo; mislim, njihove diplome…“

    Olivera je utisnula kabl rešoa u utičnicu i sipala u džezvu vodu iz toaleta sa kraja hodnika. Uključila je kompjuter i štampač, ukucala šifru za pristup programu, nakratko otvorila prozor. Iz fioke je izvadila načetu kesicu kafe.

    „Pre nego što sam legla u taj improvizovani krevet, hodala sam bosa; negde su mi se izule cipele sa starinskim potpeticama. Vraćala sam se da ih nađem; više ih nije bilo. Odeća mi je bila svečana, u zlatnim i srebrnim nijansama, ali mi je loše stajala; izgledala sam zdepasto. Sebe sam videla iz druge perspektive – kao da gledam film – samo što se pogled objektu čudi i nije njime zadovoljan. Čini mi se da sam više bila pogled nego objekat.“

    Dok je mešala kafu uopšte nije gledala u to što radi; tako je bilo svakog dana. Jovan je samo čekao kad će to da se završi prolivanjem kafe po zidu.

    „Ležem u tobožnji krevet: meko je, toplo; mirno spavam. Ujutru se budim, u snu, i slažem jorgan i ćebad. Prilazi mi neuniformisano lice koje mi traži dozvolu da spavam na javnom mestu; on kaže ferman, ne znam odakle mi ta reč. Kažem mu – ma ne, bez brige, ja sam ovdašnja, živim gore preko reke. A, onda dobro, kaže on. Prilazi drugoj, starijoj ženi; ona je spavala tu blizu, u parku. I ona je ovdašnja. Dobro, onda ja mogu da idem, kaže inspektor i odlazi zviždeći. Nizak je, ima brčiće. Baš je njega briga ko gde spava.“

    Jovan joj je prebacio prazne šoljice iz špajza. I on je pripremio kompjuter, pomerio u stranu nekoliko fascikli, stavio municiju u heftericu, proverio da li mu crvena hemijska još uvek piše, izvadio iz fioke okrugli pečat i pravougaoni faksimil sa potpisom gospodina šefa zvanog Doktor. Svesku iz džepa jakne gurnuo je pod tastaturu. Po tragovima na ekranu videlo se da je obrisan prljavom krpom; probao je to da otkloni papirnatom maramicom. Olivera mu je nalila kafu u šoljicu i dodala vlažnu maramicu, ne prekidajući priču.

    „Sklapam jorgan i zovem muža da dođe po mene; objašnjavam mu gde da se parkira. On dolazi, malo je nervozan; onda dugo putujemo. Kroz prozor fotografišem nebo. Oblaci su kao kućice od marcipana: bele sa roze krovovima, gusto naređane; ja se uopšte ne čudim što oblaci imaju prozore i vrata. Prolazimo pored uske i visoke gotičke građevine sa mnogo detalja na fasadi. Boja joj je siva, ali topla, kao da je pomešana sa smeđom nijansom. Hoću da je uslikam zajedno sa oblacima, ali ne mogu da nađem takav ugao pod kojim obe stvari mogu da obuhvatim u jedan kadar.“

    Tu je Olivera naglo prekinula priču; sivo-smeđa građevina što proseca bajkovite oblake visila je još neko vreme nad njihovim glavama. Nastavili su da piju kafu u tišini. Jovan je prošao rukom kroz kosu, a pramen koji je do maločas zaklanjao desnu stranu čela, sad je prešao na levu i tu je ostao.

    Oliverin muž bio je sirov, nemaštovit patrijarhalni tip kakve je viđao samo u starim filmovima; nije voleo ni te filmove ni takve muškarce. Odavno je bilo vreme da siđu sa scene; već su poumirali i glumci koji su ih glumili. Dobro je znao kako je grebucka to što nije završila fakultet; još jedna u moru priča koje počinju sa: ne kajem se. Ništa joj nije rekao; ona mu i nije pričala svoje snove da bi ih tumačio; možda pre iz navike. Više od deset godina radili su u istoj kancelariji.

    „Sutra idem u sud, u devet“, progovorio je posle nekog vremena.

    „Šta ćeš u sudu?“

    „Ostavinska rasprava nakon smrti oca: umro je pre nekoliko meseci.“

    Olivera je podigla pogled sa dokumenta koji je držala u rukama.

    „Odakle tebi otac?“

    „Eto… Pojavio se kad je umro.“

    800 rsd
  • Avanture Pobednika
    Quick View
    (0)
    Od : Vladimir Kolarić

    Avanture Pobednika

    БАЈКЕ О ПОБЕДНИКУ

    1.

    Тог дечака сви су звали Победник.

    Име му се изгубило одмах после рођења. Нестало је у шумама у којима је дечак живео.

    Дуго је дозивао своје име, а онда заборавио.

    Дечак је био леп, плавоок и весео. Храниле су га птице.

    – Ви сте најлепша створења на свету – говорио је дечак птицама.

    Једном, док је брао траве да од њих исплете венчиће око главе, дечаку је пришла птица. Била је златно жута и звали су је Мудра.

    – Мудра, хоћеш ли да и теби исплетем венчић? – питао је дечак птицу.

    – Мени венчић не треба – одговорила је Мудра. – Мој венчић је сунце.

    – Не видим га, Мудра птицо. Сунце је далеко, а твоја глава је мала.

    – Видећеш га. Једног дана, очи ће ти се отворити.

    – Моје су очи отворене – увредио се дечак.

    Птица је само цвркутала и летела у круговима око дечакове главе.

    – Ти си најлепша од свих птица, а птице су најлепша створења на свету.

    Волео је да посматра Мудру како се игра.

    – Ти мислиш да су птице најлепше на свету, Победниче – певала је Мудра. – Зашто то мислиш?

    – Птице живе на небу и стално се играју – спремно је одговорио Победник. – Имају шарено одело и лепе гласове.

    – Пођи пред зору на поток, Победниче. Буди тамо пре свитања и дочекај сунце. Тада ћеш видети шта је најлепше на свету.

    Мудра је одлепршала пре него што је дечак успео ишта да је пита.

    Дечак се чудио. Желео је да види најлепше биће на свету. Замишљао је птицу већу и лепшу од свих птица за које је знао. Плашио се само да птица не одлети пре времена, пре него што је добро погледа и запамти. Такве птице су сигурно ретке.

    Победник је послушао Мудру. Ујутру, пре зоре био је на потоку.

    Сунце је изашло. Дан ће бити диван.

    Дечак је чекао. Још нико није долазио. Плашио се да га је Мудра преварила.

    – Можда хоће да украде моје венчиће, док сам овде. Кад спавам држим их под собом.

    Кад сам будан, носим их на глави. Али свеједно – помислио је на крају дечак. – Направићу још венаца. Траве има, а имам и руке. То ми птице не могу узети.

    Одједном, из шуме је изашла Златна.

    Златна је била мала девојчица у белој хаљини, дуге златне косе што се вукла по земљи и миловала траве. Земља је од тога била срећна, траве су певале.

    Златна је ишла по воду, са глиненим крчагом.

    Кад је видео Златну, Победник је поскочио. Жбуње је шушнуло и девојчица га је приметила.

    Уплашила се и крчаг се разбио.

    Победник је истрчао из шуме. Девојчица је мислила да је вук и почела да бежи.

    – Не бој се, Златна. То сам ја, Победник. Не бој се. Направићу ти нови крчаг – викао је дечак.

    Златна је застала. Окренула се. Дуго су се гледали у очи. Птице су поново запевале.

    Дечак, Победник, схватио је које је то најлепше биће на свету.

    700 rsd
  • Čubura negde u vremenu
    Quick View
    (0)
    Od : Svetozar Vlajković

    Čubura negde u vremenu

    1.

    „Ој Дунаве, Дунаве,
    Плааааааааааааааави,
    Превези ме ти до Срема,
    Мооооје драге нема“.

    Као да још чујем ту песму и Цакијев глас који је стизао са трошног зида преко пута наше куће. Лежао је он на том зиду, заклоњен крошњом шкартавог дрвета, гледао у небо кроз гранчице и певао. Имао је деветнаест година, а ја још ни десет, док сам га слушао из мог дворишта. Питао сам се зашто воли ту песму. За нас Дунав није имао никакав значај. Блатњаве плаже, на којима смо проводили лета, биле су смештене на Сави, а неке друге разлоге да идемо на реке, осим купања, нисмо имали.

    А тек Срем! Никакве везе са Сремом нисмо имали. Нити је ико од нас имао своју драгу, осим у мислима. Очигледно је да се Цакију свидела мелодија. Да, да, лепа мелодија, нарочито лети. Никад не знамо зашто нам се нешто допадне или нас одбије.

    Естетика је узалудни покушај да се објасни необјашњиво. Један од промашаја филозофије. Можда највећи.

    Лето је било вечито, без година.

    Као и вилини коњици, лептири, врапци непрекидно живахни и гласни, док се купају у прашини.

    А Цаки Цврчак је певао, онако сам, на трошном зиду иза лимарске радње свог очуха, лимара Неге, кога нико никада није видео спреда, увек је био окренут леђима, са чекићем и гвожђем које је ударао, заклоњен варницама које су искакале из гвожђа. Знали смо му име и ништа друго о њему. Поштовали смо га јер смо га се плашили. Претворен у сенку, усред искри које су врцале из метала, био је претворен у звук, док је његов пасторак Цврчак певао. Звали смо га међу нама Цврчак, нико се није усудио да га тако зове гласно. Љутио би се, јер је био малог раста, прпошан, ратоборан, а још и обележен ожиљцима од шкрофула које је стекао, причало се, становањем у подруму, са мајком и двема сестрама, тамо, на крају улице Стојана Протића. Звали смо га Цврчак из љубави, не због исмевања. Али, Цврчак то није схватио. Кад је почео да свира алт-саксофон оставио је и зид и нас.

    И одселио се у центар града.

    Било је тада пуно цврчака и других буба у нашем крају. Данас их нема. Нестале су и гугутке. Ласте на неком другом месту праве гнезда. Отишли су и мрави. Много тога је отишло из краја где смо живели, расли, посустајали и певали. Нестао је и сам тај крај.

    Простор не постоји без обележја. Кад она нестану, нестаје и простор који су обележавала. Сад је овај простор у коме се налазим и пишем ове редове неки други простор, неки други крај неког града, са обележјима која се састоје од дугмића за интерфоне, од стаклених балкона и спратова, од подземних гаража и камера у ходницима, од клокотања воде кроз цеви кад суседи пусте воду. Свети Авустин каже да је знао шта је Време док га неко не би питао, али кад га упитају, слегнуо би раменима. Исто се мени дешава са Простором. Време и да не помињем. Простор и Време су заправо измишљотине које нам служе да се не изгубимо превише у овом тајанственом свету.

    „Ој Дунаве, Дунаве…“.

    Не само да нема цврчака, него нема ни Цакија. Да је жив, имао би близу деведесет година. Нема ни нас. Остале су само успомене. Свако има успомене које су само његове. Али, као да су успомене помало и заједничке, свељудске, уколико смо добро расположени и признајемо да постоје други људи.

    Нечије успомене постају моје успомене ако ја погледам тог човека који ми их прича и ако у њему видим себе и остале људе.

    700 rsd
  • Žule i Beli
    Quick View
    (0)
    Od : Verica Žugić

    Žule i Beli

    ЖУЛЕ

    Мислим да је тог дана почело наше дружење. Кажем – мислим, јер не могу бити баш сигуран. Некад се сећања измешају и не знаш шта је стварно, а шта не. А то и није толико важно, јер сем Белог и нема ко би потврдио и коме би то било битно. Врзмао сам се око њега док се мучио око огромне каменчуге, коју је, од како је сунце почело да се помера у правцу доњег дворишта па све до дубоког сумрака, откопавао крај велике реке, а онда успео да је убаци на колица и догура до брега где су он и Ђура седели у вреле дане тражећи ‛лад испод дрвета са највећом крошњом у близини, гледајући у правцу реке. Сад смо били ту само нас двојица. Камен је био обичан, сив, али ипак довољно велики да на њега седну обојица и ја иза њих приде. Ко омање брдо, рецимо. Ништа посебног на њему није било, ни лепог ни ружног. Не знам зашто се толико мучио око њега. Прсти су му се раскрвавили од силног поткопавања како би га преместио. Везивали су Ђура и он чамац за камен, стојали или седели на њему. Ђура је био причљив човек који је волео да млати рукама и увек нешто објашњава. Изгледа да је то пријало Белом, који је углавном ћутао и тек понекад само климнуо главом. На камену би повремено исклесали неку линију. Обележавали су на њему лепе и ружне ствари које су им се дешавале. Толико знам о том камену. Бели га је сад јако загрлио, спустио лице на њега и видео сам да је био баш, баш тужан. На страни на којој је вило пуно исклесаних линија, додао је још једну, највећу. Са друге је линија било пуно, пуно мање.

    Стрина Нагорка је позвала Белог да једе. Е то је једна баш добра жена. И дивно је кувала. Али Бели није био гладан. Већ неколико дана га нисам видео да је било шта јео. Рекô је да је време да крене и стрина Нага је знала да је стварно тако. Она је све разумела – и кад је Ђура био нервозан, љут и утапао своје незадовољство пијући и мрштећи се ту испод дрвета и кад је кров прокишњавао, а Ђура се љутио на неког горе, и не помишљајући да се попне на таван и закрпи рупу. Те послове је обављао Бели. Ђура је радио негде у граду, али је онда остао без посла, а затим и без стопала. Од тада више и није живео – животарио је ту испод дрвета, чекајући да и његово одзвони. То звоно нисам чуо, али као и Бели, знао сам шта чека и да је то близу. Живели су ту на брду крај реке, где би комшија било само кад су били топли дани, па би дошли да у својим воћњацима оберу плодове. А некако се и то проредило. Све чешће се дешавало да се испред куће појави само нека табла, која би Ђуру растужила и због које би уклесао црту на свом камену. И тако, пољубио је и загрлио стрину Нагорку и погледао у мене. Можда ми је махнуо руком, а можда и није. Исто небитно. Знам кад сам позван. Сместио сам се на седиште до њега и кренули смо. Где? Па то ни Бели није знао. Људи имају своје судбине и морају да их испуне. Иду и врзмају се свуда, муче се и злопате, не уживајући нимало. Обешених лица, дубоко несрећни ходају и ходају, тражећи срећу. Тако је то код њих. А ту му не могу помоћи. Спустили смо се комбијем до реке, до места где је ископао каменчугу. Повремено бих отворио очи и погледао да ли спава, али он је само гледао, увек у истом правцу, у неку тачку и није мрдао. Покренуо је комби пред свитање. Неко време је возио, а онда, кад је ваљда мислио да смо довољно одмакли од куће, паркирао крај пута да мало одспава. Није дуго прошло, кад неко покуца на стакло и упитао да ли је можда остао у квару. Да сам могао, све бих лепо објаснио. Бели је само одмахнуо главом и рекао да је стао да мало одмори.

    – А и ниси накупац, рекао бих.

    – Нисам.

    – Данас је пијачни дан, зато питам. Ако би мало да се протегнеш и освежиш, слободно дођи, на дворишту је већ скувана кафа и чека ко ће први навратити.

    Не знам за Белог, али ја сам позив за протезање одмах прихватио.

    – Добар ти овај мачак, ко кер, скоро.

    Е, ту ме увреди на правди бога. Како нас мачке уопште могу поредити са бићима какви су пси? И то још поређење у њихову корист – скоро ко кер? Кад год сам хтео, могао сам Ђуриног Ереша да насамарим или убедим у нешто што ми је одговарало… Ал̕ ајде. Деловао човек пристојно, па му делимично опраштам.

    У сваком месту је по један такав човек, са брадом, обучен у црно, најчешће љубазан. Али овде смо се неко време задржали, а и његова жена, испоставило се, једна је права, фина госпођа, која баш воли мачке. О њој ћу вам тек причати.

    500 rsd
  • Kad ljubav izda
    Quick View
    (0)
    Od : Lorry Medlin

    Kad ljubav izda

    II

    Sledećeg jutra Lora je ustala veoma rano iako je bila subota. Loše je spavala zbog nervoze koja nije nestala ni po ustajanju, još se i pojačala, a sve zbog utisaka vezanih za prethodno veče. Čudno! Nije toliko razmišljala o neprijatnosti koja joj se dogodila koliko o tamnoputom neznanacu, malo-malo pa bi joj zaposeo misli, tačnije njegove oči… oči boje… lešnika. Nikako se nije mogla osloboditi njihovog pronicljivog pogleda, kao ni utiska da je pred njim ispala prava glupača − lakomislena i nepromišljena. Nije znala zašto, ali bilo joj je krivo zbog toga. On se verovatno sretao sa ženama tog tipa, zaključila je vraćajući u sećanje njegovo ponašanje prema njoj. Jeste da joj je pomogao, ali bilo je očigledno da se sve vreme zavitlavao.

    Ispila je poslednji gutljaj prve jutarnje kafe i pogledala na sat. Čekala je 9 h kako bi pozvala banku i prijavila krađu kartica. Spustivši praznu šoljicu na kuhinjski pult, pošla je da potraži svoj mobilni jer u njemu su joj bili svi važni brojevi.

    Bezuspešno je rovarila po torbi, nije bio u njoj. Ponovo se vratila u prethodno veče kako bi se setila kada ga je poslednji put držala u ruci. Sinoć u autu, na gotovs, za svaki slučaj. Bilo je dovoljno samo da pritisne 1 na njegovoj tastaturi i zazvonilo bi kod inspektora Velsa. Tu vrstu zaštite dobila je nakon zabrane Peteru, njenom bivšem mužu, da joj se približava na manje od 100 metara. Osetila je mučninu pri samoj pomisli na njega. Uzdahnula je i oterala sećanja, pokušavajući da se seti gde je ostavila telefon. Bila je sigurna da je sinoć pri izlasku iz automobila telefon gurnula u torbu. Nakon još jednog pokušaja da se seti gde ga je ostavila, izgubila je strpljene, prišla fiksnom telefonu i okrenula svoj broj. Telefon je zazvonio.

    Aleksandar se vozio prema svojoj kancelariji. I tog dana imao je mnogo posla, često mu je dan bio prekratak za obaveze koje su mu visile nad glavom. Pred njim je upravo bio jedan takav dan, kratak za sve ono što treba da obavi. Razmišljao je kako da se organizuje i postigne sve. Tok njegovih misli prekinuo je nepoznat zvuk. Neki instrumental dolazio je iz pravca suvozačkog mesta. Nagnuo se i na patosnici video mobilni telefon koji nije prestajao da zvoni. Odjednom se setio prethodne večeri i na usnama mu je zatitrao vragolast osmeh.

    − Halo! − javio se.

    Lora je čvršće stegla slušalicu. Prepoznala je glas i osetila nelagodu u stomaku.

    − Halo! − začula je ponovo sa druge strane.

    − Dobro jutro! Lora ovde, devojka od sinoć…ako se sećate… − zastala je i malo pročistila grlo. − Javljate se na moj telefon… ispao mi je sinoć. Pa, treba mi… mislim, telefon! − dodala je brzo.

    − A, tako… Kako, Nora?

    Iako je dobro čuo kako se zove, namerno je izgovorio pogrešno ime zbog one neodoljive želje da je zadirkuje, nešto ga je podsvesno teralo na to. − Ah… − uzdahnuo je, tobože. − Ponadao sam se da si ga namerno ostavila, u želji da me vidiš ponovo.

    Svašta, šta on umišlja?!, pomislila je ljutito.

    − L o r a! − rekla je, naglašavajući svako slovo. − Vi se očigledno dobro zabavljate, ali pogrešili ste! − dodala je. − Meni je telefon preko potreban!

    − L o r a… − ponovio je za njom, isto tako naglašeno i pomalo otegnuto. − Moraćeš da dođeš po telefon… Hotel In, Avenija Spring Grove 14.

    − Hotel?! − upitala je, ne mogavši da sakrije neprijatnu odbojnost u glasu.

    Aleksandar se glasno nasmejao. − Ne brini, nije nikakva ponuda. Jedino, ukoliko se u međuvremenu ne predomisliš, pa ti meni ponudiš nešto… − rekao je kroz smeh, a zatim je nastupila kratka pauza potpune tišine. On je zaćutao jer ona nije reagovala na njegove reči, a ona je ćutala jer joj je najednom tako snažno zalupalo srce da nije mogla da progovori. − Telefon će biti na recepciji − ponovo je začula njegov glas, ali sada miran i staložen. To ju je iziritiralo, opet se zabavljao na njen račun.

    − Drski ste! − odbrusila je i zalupila slušalicu.

    900 rsd
  • Ptice stanarice
    Quick View
    (0)
    Od : Marija Milojković

    Ptice stanarice

    Pogled mi kruži prostorom. U sobi sam. Beli zidovi. Okrećem glavu, glas dubok, ženski, izgovara:

    – Preminula je, gospodine. Žao mi je.

    Jakov klima glavom. Kapi suza svetle u njegovim crnim očima, kao ulične svetiljke, liče na bisere. I dok je bio dete njegove suze su bile teške, retke, kao vulkanska lava, koja kada se izlije ruši, peče, želi da ispravi sve nepravde načinjene zemaljskoj kugli, i one koje ljudi čine jedni drugima.

    Mili moj, Jakove,

    Želim da ti olakšam patnju. Osećam nadahnuće, kao kada sam nestrpljivo čekala da te upoznam. Dok si bio u mojoj utrobi zamišljala sam te, jedva čekala da te prislonim na grudi. Uvek si imao magičnu moć da od svega napraviš nešto dobro. Govorio si da sam se savršeno uklopila u ulogu majke.

    Bez obzira na julsku vrućinu, gledam tvoju belu košulju, moju omiljenu.

    – Na vreme smo reagovali, nadali smo se da će ova poslednja doza usporiti napredak bolesti.

    Gledam se, na sebi imam kućnu haljinu. Poslednje čega se sećam je zvuk ambulantnih kola, glas, muški dominantniji, hrapav. Zatamnjeni prozori. Ne osećam strah, usredsređena sam na Jakova. Zvoni mu telefon, u tišini jede hranu koju mu je neko doneo. Što duže posmatram Jakovljev lik, sve mi je izražajniji. Prisećam se dana kada sam prvi put slikala njegov portret.

    Odjednom razmišljam o mojoj prababi i njenom upoznavanju sa mojim pradedom. Zbog trgovačkih kontakata, često je bio na putu. Očevi su tada dogovarali venčanja. Moj pradeda je posedovao neki melanholičan šarm. Bio je obrazovan, lep, odmah joj se dopao.

    Draginja, veoma pobožna, pažljivo je čuvala svoju porodičnu arhivu. Prenošena je sa kolena na koleno. Vezivala se za svaku stvar i predmet koji je nasledila od bilo koga sa kim je bila u srodstvu. To su za nju bili trofeji, nešto što je osvajala. Prepiske njenog oca i majke. Uvila ih je svilenim trakama, hronološki poređala. Svaka godina obeležena drugačijom bojom. Zelene, crvene, roze. Na policama su, osim knjiga koje je veoma cenila što je posledica ogromnog broja pročitanih knjiga raznih žanrova. To je razvilo njenu maštu i kreativnost. Čuvala je tacne, stare srebrne svećnjake, vaze od porcelana, posude za šećer, so, razne začine. Bila je strastveni poznavalac bilja, trudila se da za svaku pronađe latinsku naziv. Sav pribor za jelo, poslužavnici prenošeno je na buduće generacije.

    Rodila je petoro dece. Svoje potomke je vaspitavala u duhu vremena. Sa ćerkama je bila veoma nežna, dosta vremena je provodila u razgovoru sa njima, učila ih lepom ponašanju. Najstarija je nasledila njenu energiju i talente. Trudila se da nauči sve čemu je majka učila, da oslikava u pamćenju život svoje majke, kojom je bila očarana. Nasledila je čak i ljubav prema literaturi i muzici. Nije se u kući mogla čuti nikada svađa, povišen ton, nikakav sukob među roditeljima.

    A onda, jednog jutra Bogdan se nije probudio. Srce mu je stalo u snu. Imao je četrdeset godina. Kako sada iz ove perspektive sve vidim. Stvari koje nisam mogla znati, jednostavno zato što nisam bila rođena. Redom su svi prilazili njegovom krevetu. Nije stigao ni da se oprosti od dece. Njegova ljubljena supruga, moja divna prabaka, Draginja, ostala je sama sa petoro dece. Jecala je za stolom, pogrbljenih leđa, neprestano je čula njegov korak, zvuk njegovih cipela. Pitala se da li će ga deca pamtiti. Donosio im je poklone sa putovanja, ali bojala se da pažnja i toplina koju im je pružao ne iščeznu vremenom. Da li će ispuniti njegova očekivanja?

    Danica, najstarija ćerka čula je noću tiho, prigušeno jecanje majke. Znala je da se danju svim silama, kao vojnik, trudi da prikrije žal i prazninu nastalu njegovim preranim odlaskom. U jenom srcu i duši nikada nije mogao da se napravi nikakav prostor, makar najmanji sobičak u njenoj duši. Nije bilo načina, čak ni nekim uzanim, jedva vidljivim hodnicima, da neko dođe do njenog tananog, tugom razorenog srca. Bila je veoma mlada, ali je stavila bedeme i zaključala katancima svoja osećanja, emocije. Prema deci je bila još nežnija, trudila se da ne osete da a nema. Stalno im je pričala o tome šta je sve postigao. Nije imao neprijatelje, bez obzira na sve svoje uspehe. Bio je cenjen i poštovan. A onda bi otišla u svoju sobu i lečila bol, kao ranjena zver. O svom bolu ni sa kim nije razgovarala. Veoma je patila. U nekim momentima je to toliko komadalo da je osetila da se ljuti i na Boga. Uvek mu se poslušno pokoravala, pružala mu bezuslovnu ljubav, učila je potomke da budu religiozni. Kako je mogao da ga tako rano odvoji od svih?

    Danica je uočavala neke nagle, bitne promene u njenom ponašanju, kao i u celokupnoj ličnosti. Pred svaki obrok pričala je molitvu. Sada je sve češće to izostajalo. Odlasci u crkvu su se takođe proredili. Postali su jedna vrsta formalnosti. Ostala je ponosna na poreklo, na identitet, ali nije utehu tražila više u Bogu, već je crpela snagu iz sopstvenog bića. Verovala je u svoju snagu i volju. Učila je decu da u teškim situacijama sebi ponavljaju:

    – Glavu gore! Ne smeš klonuti duhom! Pokaži snagu i hrabrost! Pre svega, mudrost. Nema kapitulacije! Ne krši ruke!

    Preuzela je vođenje poslova mog pradede, pozajmila je novac uz kamatu. Sve je to bila nametnuta novina za nju. Potpuno sama, nije dozvoljavala da potone. U to vreme nije sa simpatijama gledalo na ženu koja je rešila da se bavi poslovima svoga muža. Ali, bila je neverovatno odlučna u svojoj nameri da ne razočara Bogdana i decu. Pa, ni samu sebe. Trudila se da im život teče normalno. Lako su živeli u skromnim uslovima. Skromnijim nego ranije, uvek je vodila računa o tome da se hrane zdravo.

    Ono što je takođe redovno radila na samom završetku dana, kada kuća utihne, bilo je zapisivanje svih utisaka koji su obeležili jutro, dnevne događaje. Hronološki je unosila rast i razvoj svojih biljaka iz staklene bašte, prema kojoj je ispoljavala nežnost, baš kao i prema svojoj deci. Dok je Bogdan bio živ, bili su imućni, sa njima je živela žena koja joj je pomagala u kući. Pravila je divne ručne radove, imala čarobne ruke. Bila je fascinirana načinom kojim njeni prsti okreću vreteno. Učila je o tome od Košute, tako se zvala ta divna žena. Zapisala je čitav istorijat.

    Kolovrat, izumljen u Indiji, pa je zatim kolo zamenjeno vretenom. Inspirativno je bilo gledati Košutu. Kao da vila uđe u nju i vodi je svojim prostranstvima. Kreator mehaničkog razboja bio je Samuel Crompton. Još kao mladić, u porodičnoj predionici, razmišljao je kako da unapredi i stvori mašinu koja će zameniti ono što se radilo ručno. Sve je to moja Draginja zapisala i ostavila svojim potomcima. Zapisala je sledeće:

    Prelja, simbol života, susret večnosti i prolaznosti.

    Kolovrat, simbol sunca, koje nam daje toplotu i život. Jedinstvo suprotnosti. Kolovrat koji označava kretanje sunca, ali i okretanje neba. Sunce je zimi htonsko. Crno sunce, simbol sličan kolovratu. Interakcija duha i materije. Svetlosti i tame, istine i laži. Borba dobra i zla.

    Kolovrat, vuk i perunika. Perunika se može naći na hrišćanskim crkvama na Balkanu.

    Perunika kao simbol tkanja prirode.

    Kolovrat, jer podzemlje je spas.

    500 rsd
  • Naša mala tajna
    Quick View
    (0)
    Od : Inna Moore

    Naša mala tajna

    „Moje je ime Donovan Grant i ja sam alkoholičar.”

    Rečenica je to kojom je obilježen svaki moj četvrtak posljednjih pet mjeseci, samo što je subjekt na svakom sastanku netko drugi. Nova ruševina od čovjeka koja je došla u anonimne alkoholičare potražiti pomoć.

    Dvadeset četvrtaka i nije puno vremena kako bih se skinuo s ovisnosti koja mi je ulazila u krv godinama. Ali i to je početak. I dobro mi je išlo.

    Samo što ovaj četvrtak i nije krenuo nešto obećavajuće za mene.

    Sastanak je uvijek bio u isto vrijeme, no danas mi ništa nije išlo kako treba. Moj ljubimac, mladunče vučjaka koje sam udomio prošli tjedan, lajao je čitavu noć iz meni neznanih razloga. Možda sam mu trebao dati ime, ali niti jedno koje sam dosad smislio, nije bilo pravo.

    Iz istih razloga nisam čuo alarm pa sam trčao pod tuš, istuširao se hladnom vodom, polio vruću kavu po sebi. Kako je pred zoru padala kiša, napravila je lokve u mom dvorištu i prekasno sam uočio veliku baru te posve smočio čizme. Moja karirana košulja je nakon toga zapela u grm ruža i trnje ju je poderalo.

    I kad sam mislio da mi dan ne može gore krenuti, moj kamionet nije htio upaliti.

    „Idi k vragu.” Opsovao sam i zatvorio vrata dvorišta, a onda odlučio po još vlažnim ulicama hodati i trčati dio puta do ureda gdje se sastajemo.

    Nešto dalje, tri kuće od mene, zatekao sam susjeda Cliffa kako viče na svog sina. Mrzio sam tog tipa, bio je nasilan, agresivan i posve zao. I da, bio je pravi kandidat za anonimne alkoholičare, samo da se htio suočiti sa svojim problemom. No muškarčine poput njega nikad ne bi priznale da imaju problem. Čim me uočio u prolazu, zaustavio se na dva metra do desetogodišnjeg Lucasa. E, tog malog sam volio. I on je na neki svoj bojažljiv način volio mene.

    Znao sam da to dijete nije nikad osjetilo očevu ljubav, samo prijezir i psovke.

    „’Jutro, Grant!” pozdravio me bezvoljno Cliff, ali je zato Lucas razdragano dotrčao do mene . Otac ga nikad nije udarao javno, ali bio sam siguran da je negdje iza zatvorenih vrata primao dobre batine.

    Kad bih upitao Lucasa, on bi odmahnuo glavom i rekao da se „tata” samo dere na njega i to s razlogom. Malac je bio uvjeren da zaslužuje usran tretman kojim ga je njegov rođeni otac častio.

    Smeđa kosa padala je Lucasu preko očiju i bilo je jasno da mu treba šišanje. Jednako kao i nova majica, jer ovoj sivoj koja je nekad bila bijela, rubovi su već bili uništeni.

    „Dobio sam peticu iz biologije, Donovane!” pohvalio mi se, očiju sjajnih od ponosa.

    „Bravo, mali.”

    „Morali smo nabrojati kukce, a ja sam nabrojao više od svih!”

    Lucas je bio pametan, iako bi ponekad zvučao kao da je tek krenuo u školu. Kad bi netko s njim predano radio, to bi dijete imalo izuzetne rezultate.

    „Samo nastavi tako.” Nabacio sam mu peticu i pogledom ošinuo Cliffa, prije nego sam se sagnuo i šapnuo Lucasu.

    „Kasnije ti donesem jednu knjigu o kukcima, može? Ali je moraš čuvati.” Lucas je kimnuo kroz smijeh i ostao gledati za mnom dok sam odlazio. Požurio sam iako je bilo jasno da ću debelo kasniti.

    Kad me tri bloka dalje neoprezni vozač u srebrenom Audiju poprskao od glave do pete, shvatio sam što mi svemir govori.

    „Vrati se doma, Grant, i odspavaj.” Ruke sam obrisao o leđa, onaj dio košulje koji nije bio mokar i posegnuo za mobitelom u trapericama. Ta je starudija ionako bila na izmaku života pa mi nije bilo žao smočiti je. Natipkao sam poruku voditelju udruge i ispričao se, potom se na peti okrenuo i vratio doma.

    Već sam mogao osjetiti kako mali naleti vjetra hlade mokru odjeću i počeo sam se ježiti.

    Cliffovo je dvorište bilo prazno, a dernjava se nije čula, tako da sam mirno prošao, no pogled mi je ukrao srebrni Audi parkiran pred kućom preko puta moje. Ta je kuća pripadala obitelji Joyce, no u njoj nitko nije živio otkako je umrla vlasnica, stara Bethany. Moji prijatelji, Ivy i njezin brat blizanac odselili su se u Seattle nakon srednje škole i nisam nikad više čuo za njih. Audi koji me poprskao sad je bio širom otvoren i niži, plavokosi muškarac s naočalama na nosu, iznosio je iz automobila stvari. Potom je iz kuće izašla žena, duge smeđe valovite kose, sa širokim osmijehom na licu.

    I nakon toliko godina poznavao sam taj osmijeh. Ivy.

    Noge su me nanijele u njihovo malo dvorište jer ako su oni moji novi susjedi, morao sam ih pozdraviti. Kucnuo sam po prozoru vozila koje me mimo moje volje okupalo i time privukao pozornost.

    Oči koje sam godinama gledao u školskoj klupi do moje i tajno obožavao, sad su me pogledale s iznenađenjem.

    „Nebesa! Donovan?” izustile su one usne, jednako slatke kao i uvijek, i taj glas, jednako milozvučan kao nekad.

    „Bok, Ivy.” Naslonio sam se na auto, sjetivši se da izgledam kao klošar. Neobrijan, mokar i s poderanom košuljom. No nisam mario.

    Ruke je povukla na usta i onda me odmjerila. Činilo se da ni ona ne mari za moj izgled jer mi je prišla te me poljubila u oba obraza. Morao sam se sagnuti da joj uzvratim. Ivy je bila curka od metar i žilet, i to me posebno oduševljavalo. Zašto? Valjda jer sam bio gotovo metar viši od nje i kroz srednju školu sam zamišljao da sam njezin zaštitnik, da je pored mene sigurna.

    „Ako si ti vozila, znaj da si me pošpricala dolje na uglu kod Morissonovog dućana.”

    „O nebesa, nisam ja vozila. Žao mi je. Vozio je Cole.” Uto se iza njezinih leđa pojavio cvikeraš i pružio mi ruku. Blagog osmijeha i s tim smiješnim naočalama, izgledao je kao šmokljan.

    Da, Ivy je voljela štrebere. Valjda zato ja nisam imao izgleda.

    I očito je voljela niske tipove. Plave i glatko obrijane.

    Sve suprotno od mene.

    „Ja sam Ivyn suprug. Drago mi je.”

    „Ja sam Donovan Grant. Išao sam u školu s Ivy. Ako sve ovo znači da se useljavate, onda sam vam i susjed.” Pokazao sam mu palcem iza leđa na svoju kuću, a on je kimnuo. Bio je čak simpatičan.

    „Da, useljavamo se. Otkupila sam od brata njegov dio kuće i sad je naša. Moramo je obnoviti, ali jako se veselimo ovome, zar ne, Cole?”

    Piljio sam u njezine pjegice na nosu i mali ožiljak iznad obrve koji sam joj ja zadao jedne večeri kad smo vozili bicikl. Zagledao sam se u nju i nisam stigao izbjeći rasvjetni stup, naglo sam skrenuo i zabio se u njezin bicikl. Iz te male rupice krvarila je minutama. Sjećam se da sam skinuo sa sebe najdražu majicu i prislonio je na njezino čelo.

    Ivy sam rijetko kad vidio ljutu, ali tu noć bila je bijesna.

    Možda mi ni danas nije oprostila što sam uništio besprijekornost njezine kože, ali činilo mi se da ju je taj ožiljak učinio više posebnom.

    „Onda vam želim dobrodošlicu.” Ivy je stajala ispred mene i izvijala svoj vrat kako bi me mogla gledati u oči. Nadao sam se da ne radi ono što smo često radili, zurili jedno u drugo i borili se tko će zadnji trepnuti. Ovaj put trepnuo sam ja, a ona se nasmijala.

    „Hvala ti, Donovane. Kao što vidiš, posla je puno, trebat ćemo radnike, stoga očekuj da ćemo sigurno doći žicati savjet. Ja sam gotovo sve zaboravila. Nisam tu bila…”

    „Trinaest godina.” Dodao sam prije nje i zbunio je. Zaustila je da nešto kaže pa sam joj odmah objasnio.

    „Došla si ono ljeto kad je baki bila sahrana.”

    „Nebesa… da…” otegnula je. Ona i njezina nebesa. Uvijek je spominjala nebesa. Zvučala je tako arhaično i presmiješno. Neke navike se očito ne gube, kao ni moja navika da zurim u nju.

    Ostalo je štošta isto u njoj, ali sad je preda mnom stajala zrela žena. Udana, da ne zaboravim.

    „Ivy, kamion dolazi za pola sata.” Cole se oglasio i prekinuo naše promatranje, jer vraški je čudno bilo vidjeti moju najbolju prijateljicu nakon toliko godina ispred sebe.

    „Neću vam smetati. Znate gdje sam ako nešto zatrebate.”

    Namignuo sam joj i okrenuo se, u nadi da je ostala gledati za mnom. Požurio sam u kuću, presvukao se i onda, iz čiste dosade probao pokrenuti kamionet koji je ovaj put odmah upalio. Požurio sam do knjižare kupiti Lucasu knjigu, a onda i napuniti hladnjak jer uskoro je trebala doći moja nećakinja Ava.

    Po povratku, kad sam parkirao u svoje dvorište, ugledao sam Ivy na drugoj strani ulice. Mahala mi je.

    Mahat će mi možda svaki dan ovako, shvatio sam.

    I samo tako, četvrtak je upravo postao bolji.

    900 rsd
  • Pravi život gospodina Stajnica
    Quick View
    (0)
    Od : Srba Ignjatović

    Pravi život gospodina Stajnica

    1.

    У подстанарској собици господина Стајница, на сточићу смештеном тик крај кревета, већ низ година лежи једна одебела књига у тврдом повезу. Она има, како је ред, и свој заштитни омот, али је тај омот, што од одлагања шољица за кафу и шоља за чај правце на тај приручни подметач, што од прашине а, додајмо, и од деловања самога времена, постао сасвим неразазнатљив: изгубило се име аутора, наслов дела, док је некад прикладна илустрација такође постала део ове нехотичне Роршахове мрље. Подразумева се да је и господин Стајниц заборавио како се та књига обрела у његовој соби: као поклон негдашње пријатељице, дар неког рођака, или ју је лично, у наступу давне знатижеље, купио од каквог уличног продавца, донео и ставио на сточић, а потом заборавио да је икада отвори.

    Али се, једнога дана, и то догодило. Стрпљиво, лист по лист, господин Стајниц је превртао благо пожутеле и зачудно празне странице на којима – одавно или одувек – није било ни једног јединог словца.

    2.

    Запослен у просперитетној намибијској банци, украсу нашег малог града, дежмекасти средовечни нежења господин Стајниц заправо се, пре но што му се посрећило шалтерско радно место, презивао Стајнић. Неумољива ера електронске цивилизације, то јест информатичких технологија, како се обично отмено каже, довела је до ове мале промене у његовом презимену. Већина компјутера, па и онај за којим бди на свом радном месту, програмирана је да нема тај варварски знак, словце ћ, и стога се негдашњи господин Стајниц принудно помирио, па најзад почео и да ужива у новом облику властитог презимена. Чак је почео да се тако и представља, а одштампао је и одговарајућу визиткарту.

    3.

    Чим је у неким новинама прочитао чланчић о модном тренду што се јавио у Јужној Кореји, самачком венчању, када је реч о женама, односно склапању брака са самим собом, обичају што узима маха међу мушкарцима, господин Стајниц помисли: па, ја сам пионир, неформални изумитељ те новине! И осети се, богами, баш гордо.

    4.

    Господин Стајниц је од оних што избегавају лифтове. Хропће, срце му опако дамара, али он упорно стреми степеништем навише. У природи је господина Стајница да не воли ни узлет, ни пад, а лифт, под условом да је исправан, управо цима путнике навише или утања наниже, ка адским дубинама. Када је исправан, ако је исправан?! У супротном следи нешто страхотно замисливо: обурвавање, пад, уз цијук металне ужади и штропот помахниталих котурова. И то траје… коју секунду, малу вечност!

    И зато нога господина Стајница неће у лифт, у тај, како зна да вели, покретни мртвачки ковчег. Аха, ту ли смо! Стигосмо до самога дна, и без помоћи психоанализе.

    5.

    На семафору је заиграо зелени човечуљак и господин Стајниц се убрзо, кад га је понела бујица пролазника, обрео на средини улице. И ту га је, видан само његовом оку, сачекао изгубљени новчић. Сијао је као мало сунце и право је чудо да га дотад још нико није приметио. Или, могуће, нико није био вољан да се због те готово безвредне трице сагне, ризикујући да му остали добаце: гле бедника!

    Господин Стајниц стога застаде, саже се као да поправља чвор на пертли и онда хитро, хоп!, покупи парицу и стрпа је правце у џеп. Није то био баш некакав ћар, али је он памтио да је за неколико таквих новчића у детињству могао да купи корнет с две кугле сладоледа.

    У тај се час крај заблуделог господина Стајница уз жестоку шкрипу кочница заустави аутобуска грдосија. Сит и пресит градских лудака и потенцијалних самоубица возач је сипао псовке и кроз стакло претио стиснутом песницом пешаку коме је наспело да се усред највеће саобраћајне гужве, сељачина, башкари на иштрафтаном прелазу као да шетка по покошеној ливади.

    Шта преостаде грешном господину Стајницу? Само да покајнички сагне главу и шмугне на тротоар не би ли га прогутала узгибана маса пролазника.

    6.

    Ако бисте га припитали да ли је задовољан својим послом, искусни шалтерски службеник господин Стајниц би вам свакако потврдно одговорио. Већ на почетку своје каријере он је прошао уобичајени дрил, пардон, едукацију: са странкама треба бити љубазан, али не и присан. Једна врста деликатне дистанце увек мора да постоји. Потом: стрпљивост је врлина успешног службеника. Сва правила и упутства по потреби ваља поновити и више пута, разговетно и не подижући тон, све док их и најсметенија странка не утуви у главу. Пристојна одећа се подразумева, баш као и уредно одржавање личне хигијене.

    У дну душе, мада то не жели да призна, господин Стајниц жали за временом када је службено лице од странака одвајао масиван шалтер са високом стакленом преградом. Смештен иза тог бедема, помишља господин Стајниц, службеник је био неприкосновени владар омаленог краљевства штамбиља и фасцикли, оловака разних боја и кутија са спајалицама. Пред таквим шалтером придошла странка била је упућена да се мало угне, заправо сагне ка просеченом отвору за комуникацију, што је одмах битно одређивало њен статус и условљавало сам наступ. Ова нова мода у којој службено лице и странка седе за истим столом, додуше с различитих његових страна, раширила је лажни демократски дух и произвела извесне баш неугодне последице. Није проблем само тај што грипозне странке дувају господину Стајницу право у лице свој нездрави дах или пак што они с видним говорним манама прскају свуд уоколо честице пљувачке. Најгоре је што има и свадљивих и горопадних, нерасудних и недоступних сваком објашњењу и савету. Суочен с таквим особама господин Стајниц је принуђен да се сам згрчи и скупи на својој столици чекајући да се олуја истутњи. Могао би, наравно, да позове у помоћ и оног рмпалију из обезбеђења, али није рад да то чини јер зна како шефови гледају на такве инциденте: свака незадовољна странка је потенцијално један клијент мање, односно минус у Стајницевом службеном досијеу. Јасан знак његове неумешности и недовољне способности, а шта ако се ти минуси намноже…

    Ипак је онај шалтерски бедем био право решење, чежњиво премишља господин Стајниц док испод ока мотри и процењује странку што је управо нахрупила и, не чекајући на понуду, засела с ону страну његове радне површине.

    720 rsd
  • Svetioničareva žena
    Quick View
    (0)
    Od : Nora Foks

    Svetioničareva žena

    I

    1993.

    „Jednom ćemo živeti pored okeana, Lajla, samo ti i ja. Ne trebaju nam muževi, oni su bezveze.“ Kejtine su lokne poskakivale, dok je na prozoru crtala prstom okean, sunce i kuću. Dunula sam jako u prozor i on se ponovo zamaglio. Kejti je nacrtala leptira.

    „Zašto si nacrtala leptira pored vode i sunca?“, upitala sam je znatiželjno. Šaputala sam da nas ne bi čula gospođa Parton. Ako je probudimo, dobićemo preko dlanova deset udarca prutom.

    Danas Kejti crta na prozoru i za mene. Ja ne mogu. Bole me ruke, jer je juče Kejti prosula mleko, a ja sam slagala da sam to ja uradila, pa sam dobila po rukama deset udaraca, i još dvadeset za drskost.

    „Zato što hoću da se vratim kao leptir, kada jednog dana umrem.“

    „Zašto baš kao leptir?“ Pogledala sam u njene krupne plave oči, koje su se širile od opijenosti nekim, samo njoj poznatim, svetom.

    „Zato što su oni srećni, iako žive samo jedan dan.“ Klimala sam znalački glavom, iako mi ni kasnijih godina nikada nije bilo jasno šta je pod time mislila.

    „Obećaj mi da me nikada nećeš ostaviti!“, rekla sam tiho, kada smo se vratile u naše hladne krevete. Crkveni dom je bio prazan. Ostale smo samo nas dve i musava Kirsten. Načula sam od gospođe Parton da ju je neko usvojio i da će doći po nju u ponedeljak. Ostaćemo samo Kejti i ja. Možda je tako i bolje. Ionako nikoga drugog i ne volim.

    „Obećavam.“ Pružila mi je malac, i to je za mene bilo dovoljno da poverujem kako će zaista tako i biti.

    1994.

    Odveli su Kejti. Ostala sam potpuno sama. Crtanje na prozoru više nije isto. Nema ko da mi priča priče pred spavanje. Nemam koga da spašavam od batina. Suze ne prestaju da teku već treći dan. Gospođa Parton neće da mi kaže gde je, ali pronaći ću je. Kunem se da hoću.

    1995.

    Pronašla sam Kejti. Pobegla sam iz doma i napokon je pronašla. Lepo joj je u novoj porodici. Njena nova mama joj kupuje finu odeću. Tata je vodi na klizanje. Sve mi je ispričala. Kada su je našli sa mnom, gledali su u mene zgroženo. Mora da je to bilo zato što sam neuredna i prljava. Oni nisu znali da sam tri dana hodala, nakon što sam pronašla adresu u rokovniku gospođe Parton. Stomak mi je zakrčao kada su joj pružili čokoladu. Kejti je odlomila i dala mi pola. Njen otac joj je udario šamar i oteo mi iz ruke parče koje sam se spremala da odgrizem. Kejti je počela da plače. Napala sam ga i policija me je vratila u dom. Ne osećam ruke, gospođa Parton me je pedeset puta udarila prutom po dlanovima. Za to vreme sam morala da izgovaram molitvu. Kakav je taj Bog koji dozvoljava gospođi Parton da me udara?

    1998.

    Kejti mi piše skoro svake nedelje, ali pisma šalje na kuću pored doma. Dočepam ih se samo zato što odnosim staroj gospođi Abi poštu, jer je ona izlapela i boji se da izađe iz kuće. Uvek se radujem kad vidim njeno pismo. Još par puta sam odlazila njenoj kući i svaki put su me vraćali u dom. Sada su se preselili u drugi grad. Kejtin tata je vojno lice, pa se stalno sele. Upravo mi je pisala kako se zaljubila u nekog Roberta. Meni se dečaci gade, tako su zlobni. Ona im previše veruje i brzo se zaljubljuje. Slomiće joj srce kao i svi prethodni. Dok sam čitala pismo, zagrizla sam jabuku i umalo se nisam udavila kada mi je napisala da želi da spava sa njim. Tako je naivna, pa ona ima samo petnaest godina. Uzela sam parče papira od gospođe Abi i prvo pogledala ka vratima. Starica je dremala u fotelji, tako da me sigurno neće videti. Pismo sam počela sa jednim velikim NEMOJ. Žurila sam do pošte kao bez duše i poslala joj pismo. Naravno u ovo doba nisam smela da budem van doma, zato me je gospođa Parton ponovo izudarala po dlanovima. Neki ožiljci su beličasti i mislim da nikada neće zarasti. Ponekad sam tako besna, ali odavno više ne plačem zbog toga. Šta više, sada imam drskosti i da je upitam da li je završila? Ili, ako sam baš raspoložena, potražim još par puta, što je samo još više rasrdi. No vredelo je ovog puta, jer Kejti je otkačila onog kretena Roberta.

    2000.

    Gospođa Abi je umrla i kuća je prodata mladom bračnom paru, pošto ona nije imala dece. Kejti se pre dva meseca preselila u Evropu. Nisam dobila više nijedno pismo. Po navici sam i dalje nastavila da proveravam poštu, ali onda su me pre par dana novi stanari uhvatili kako im preturam po pošti i naravno pretili policijom. Oni nisu znali da čekam u tom sandučetu svoje pismo od Kejti. Naravno, gospođa Parton me je sada izlemala, i to pred svima, kao primer, uteravši tako svim jadnicima koji ovde borave strah u kosti. Morala sam ponovo da se molim. Molim se pred spavanje, molim se kad ustanem, molim se posle svakog obroka. Molim se, a ne verujem.

    2001.

    Izbaciili su me iz doma, jer sam napunila osamnaest godina. Kakav je taj Bog koji se brine o ljudima samo, dok ne napune osamnaest? Nije ni bitno. Slobodna sam. Soba u kojoj živim nije ni za životinje, mada sam napokon srećna, jer više nisam u crkvenom domu. Više niko neće položiti ruku na mene. Nikada!

    900 rsd
  • Posljednji dani panka
    Quick View
    (0)
    Od : Gordan Nuhanović

    Posljednji dani panka

    Tema s kojom sam u ranu jesen 1998. osvojio naslovnicu danas je već dijelom povijesti novinarstva. Radilo se o bastardu tipičnom za vrijeme o kojemu govorim, na razmeđi kronike, revije i policijskog naloga za hapšenje. Tekst je objavljen u jeku Drugog pastoralnog posjeta Svetog oca našoj zemlji pod egidom „skandalozno“, a istraživao je razloge zbog kojih je Papina puterica, umjesto maslinovim, začinjena običnim uljem na bazi suncokreta. Jedan kuharski pomoćnik iz šireg protokola doturio mi je sve što je bilo potrebno za temu: faksimil s uputama o izradi jelovnika za Papu ovjeren pečatom Svete Stolice te – na drugoj strani – kopiju računa za suncokretovo ulje, kupljeno u jednom od dobro poznatih trgovačkih lanaca. Dobio sam i fotografiju na kojoj Papa Putnik starohrvatskom viljuškom nabada list salate, „ni ne sluteći da time možda skraćuje svoj vijek u ovoj dolini suza“ – bio je to urednički potpis pod sliku.

    Devedesete su, kažu, bile nesnosno podrugljive. Ja bih dodao da su nosile i izvjesnu dozu mazohizma. Primjerice, kao novinar zaposlen u senzacionalističkom tisku mogao sam iz tjedna u tjedan naciji pljuvati u lice, a zauzvrat očekivati porast čitatelja, a time i bolju prodaju novine. Što je još zanimljivije, činilo se kako je dovoljno protegnuti noge do najbliže državne ustanove i u redakciju se vratiti sa skandalom prvoga ranga.

    U takvim okolnostima moja je profesionalna kriza djelovala neumjesno. Bio je to možda prvi slučaj apatije na još mladom tržištu i urednički kolegij na čelu s Big Chiefom dugo je lutao u potrazi za odgovarajućim rješenjem. U međuvremenu, nastojao sam odisati bolom. Ponekad bih zaurlao redakcijom po uzoru na starije kolege, ljutio se, razbacivao novine – sve je to bio dio posla. Razmišljao sam i da posjetim ludnicu, barem da se javim na odjel. U tom slučaju mogao bih napisati dnevnik iz ludnice; Big Chief je sa simpatijama gledao na devijantne novinare. Shvaćao sam kako moram nešto učiniti ako želim zadržati plaću. Čak je i prepredeni Big Chief nasjeo na te štoseve, ali – ponavljam – moj slučaj bio je jedan od prvih te vrste i postupci nadređenih često nisu bili dorasli situaciji. Zato i ne čudi što me Big Chief katkada dočekivao u svome staklenom uredu, pjevušeći:

    – Kriza, kriza, e pa šta je, ako je kriza nije… – uzvinuo bi obrve i mahao rukom potičući me da je dovršim.

    – Jaje – rekao bih i on bi, naizgled zadovoljan, prekrižio ruke na svom liberalnom trbuščiću.

    Iako je stasao u udruženom radu, Big Chief je veoma brzo prihvatio zapadne standarde; mišjesiva odijela promoćurno je zamijenio sportskim džemperima iz Leibnitza, a na hlače je zakačio hozen-tregere. Dimio je tanke cigarilose, čitao The Sun i debatirao o francuskim konjacima. A opet, svojom je ležernošću privlačio mlade, izgubljene duše. Izgledalo je kao da razumije procese koji se odvijaju duboko ispod površine. Tamo napolju, uostalom, tržište je divljalo, a on bi nalazio vremena za razgovor. Mogao je satima sjediti s očinskim izrazom lica. Htio je da zauzmem pravi kurs, i u tom cilju uvjeravao me da bi i moja pokojna majka (iako je nije upoznao) željela da se razvijam u okrilju struke. O Juliji, mojoj djevojci i kolegici u redakciji, izražavao se u superlativima. Podsjetio bi da tajna dobre veze obitava u takmičarskom duhu među partnerima, a na dnevni bi red gotovo uvijek došlo i pitanje moje knjigu. Ona je bila dovršena, očekivao sam da iziđe i obilježi godinu. Big Chief je tvrdio da mu je iznimno drago radi mene. Ali, ali…

    – Što će ostati od novinarstva ako se svi novinari odluče baviti lijepom književnosti? – postavljao je takva i slična pitanja, a kao dokaz pokazao bi kroz staklo prema tajništvu gdje su se od jutra vrtjele kolege iz redakcije.

    – Pogledaj njih, svi su oni nekada objavljivali u studentskim časopisima svoje pjesme i priče, ali kada je došlo vrijeme da se podvuče crta, oni su to učinili i prihvatili život takav-kakav jest!

    Jedne od tih mlačnih listopadskih večeri kući sam se vratio euforičan.

    – Dobio sam ih, yes, yes. Uspostavio sam kontakt! – povikao sam već u hodniku.

    Juliju sam zatekao na kauču pred televizorom, uspravnih leđa i ruku položenih na gola koljena pod bademantilom. Lak na noktima joj se polako sušio. Oko glave je imala turban od ručnika.

    – Kakav kontakt, molim te lijepo?

    – Pa s ambasadom Azerbejdžana u Turskoj! Da znaš koliko sam se izmučio dok mi se nisu javili. Popodne je konačno netko digao slušalicu…

    – Mi moramo ozbiljno porazgovarati. – Da naglasi to što je rekla, ugasila je TV. U tako ozbiljnom, voštanom izdanju podsjećala je na uljane portrete svojih predaka čija su me lica motrila sa zidova njezina stana – na sve te apotekare, pravnike i mačekovce koji su potkopavali moju erekciju, koji su me tjerali da razmišljam o tisućljetnom snu i koji, na kraju krajeva, nisu imali nikakve veze s pankom. Krotko sam sjeo u historijsku fotelju.

    – Vidim, to te još uvijek drži – rekla je.

    – Koje?

    – Kako koje? Najprije si bio pod dojmom mamine smrti, u redu, to je prošlo. Zatim ti je trebala pošteda za pisanje priča, a sada, odjednom, taj Azar… Kako se uopće zove?

    – Azerbejdžan.

    – Je l’ ne uviđaš koliko je to već postalo providno?

    – Koje?

    – Da si totalno nemotiviran, da ti je sve važnije od novinarstva. Pitanje je samo što će biti slijedeće.

    – Ali, Azerbejdžan je zasad u povojima…

    – Već neko vrijeme ti pokušavam reći da je vrijeme da se osvijestiš i počneš razmišljati o temama, ali do tebe, jebi ga, ništa ne dopire. Kada si zadnji puta donio neku robu? Koliko je prošlo od one teme o Papi: četiri mjeseca! Zar misliš da će oni gore tolerirati tvoju indolentnost? – Jednom rukom primirila je ručnik koji se počeo odmotavati uslijed njezinih pokreta.

    – Znam…

    – Počni razmišljati o temama, nabaci nešto, trgni se, pokaži da ti je stalo. Big Chief užasno cijeni tvoj stil. Neki dan te je spomenuo na kolegiju. Rekao je ‘ono naše pero’ i tako… Ups, imam sastanak u devet oko novih ženskih novina. Kako sada stvari stoje trebala bih uređivati drugi dio.

    – Zar tamo neće sve biti ‘drugi dio’?

    – Tvoja zajedljivost nema granica. Naprosto ti si se odlučio svima nama smijati. To je tvoja odluka. U redu.

    Julija je inače čvrsta, dobro građena ženska na kojoj bi netko možda uočio manjak gracilnosti. I ja se donekle slažem s tim. Bila je veslačica, galijotkinja. Širokim je plećima mogla zakriliti sunce u podne, kako se to kaže, ali joj je zato lice bilo aristokratski meko. Neko vrijeme mučila se na pravu, roditelji su je dobili kasno i htjeli su joj podariti građansko zanimanje, a kada su umrli, odustala je od studija i malo po malo podlegla virusu žurnalizma. Njezin čisti ten svjedočio je o osvještenoj prehrani u djetinjstvu. Kod nje sam prvi puta probao maslinovo ulje, kanape-doručak, mlijeko od soje i beaujolais.

    Kada se vratila pred zrcalo, suhe vlasi bijahu pune elektrolita. Sjela je za antikni stolić koji je pamtio Khuenov režim, te malim kružnim pokretima vatom nanijela temeljac na lice. Zatim se podbočila o laktove i nekako izdužila lice a la Modgillani dok je olovkom crtala oči, jedno pa drugo. Čuo sam je kako izdiše. Usnice je posvijetlila, kao za ljetnu avanturu, ali je zato košulja sa starohrvatskom čipkom djelovala čedno. Gledao sam je iz naslonjača kako stupa amo tamo na visokim petama. Cijela je soba drhtala od njezinih koraka, grede su škripale, čak se i luster blago njihao. Kada je izišla, sve se najednom smirilo.

    720 rsd
  • Ljubavi, magle, ostrva: uspomene iz Hrvatske
    Quick View
    (0)
    Od : Svetozar Vlajković

    Ljubavi, magle, ostrva: uspomene iz Hrvatske

    Задар, 1951

    Нисам чезнуо за морем. Ни за путовањима. Нисам чезнуо ни за чим. Научио сам да будем задовољан оним што имам. Око мене је била градска сиротиња и све што она носи собом, почевши од телесне прљавштине до гадости борбе за опстанак у оквирима свог положаја: свађе, туче, оговарања, клетве, крађе, ухођења, лагања, равнодушности, нарицања, исмевања, тупости. Да, и тупост је део борбе за опстанак. Да нису тупи, не би поднели живот какав живе. Или би дигли руку на себе, или би се уздигли у сфере испуњене радошћу без повода, лебдењем попут перца које је у складу са свеукупношћу постојања, попут, на пример, песме чешљугара који се завуку у крошњу брезе иза мог прозора и славе сопствено постојање захваљујући Творцу. Лебдење и пријатна занесеност, то сам имао у себи. И ето, због тога се нисам ни обрадовао ни ражалостио кад је дошло лето, а са њим годишњи одмор моје мајке, ситне службенице за дактилографском машином, те њена одлука да одемо на море преко синдикалне организације предузећа у коме је била запослена. Путовање се отегло. Тунел за тунелом, кад смо зашли у неку недођију. У купеу су били неописиви људи. Један од неописивих је гуцкао ракију из флаше, купе је био све загушљивији. Пушио је смрдљиве цигарете, једну за другом. Од тог дима нисмо могли да видимо једни друге чак и да смо хтели. Онда се поднапио и почео да нуди остале неописиве, укључујући и мене. Гледао сам га и ништа нисам рекао. Он се тада навадио да ме нутка. Моја мајка је ћутала, затворених очију. Данас знам да је била млада и да је тај тип могао да постане опакији кад би се умешала. Терати дечака од тринаест година да пије ракију, па то може само неки болестан ум. Али, ја сам већ био навикао на ту врсту болесника – мада се заправо никад не навикнемо на таква створења, већ их се клонимо – те сам се попео у пртљажник изнад наших глава и ту покушао да заспим. Мислио сам да ћу на тај начин да скратим муке с гарежом који је упадао кроз недовољно затворене прозоре купеа кад год би воз ушао у тунел. Нисам успео да заспим, уместо мене заспао је тип који ми је нудио брљу. Сасвим је побрљавио и такав захркао с главом у сопственом крилу.

    – Где је то море?

    – Сад ће.

    – Хајдемо кући!

    Купе се претворило у канту за ђубре. Од изувених ципела и поцепаних чарапа, од непрекидне свађе око места за седење, занемоћао сам. И поред препрека ипак сам приметио да ту има људи. И то каквих људи! Таквих који се изувају дуго неопраних ногу. Воз је клопарао, заносио се на кривинама, шкрипао, крцкао, плашио сам се да ћу испасти из пртљажника. Ништа од моје занесености и лебдења. Све су ми покварили. Гледао сам сапутнике како једни другима отимају место чим неко устане да протегли ноге у ходнику, такође препуном сенки и смрада. Гледао сам их и невољно слушао свађе у којима је учествовао цео воз. После невероватно дугог времена Мајка је питала:

    – Је л’ оно тамо море?

    Не знам кога је питала, али неко је одговорио:

    – Откуд знам да ли је море, нисам био.

    – То је нека ливада е – рекао је други.

    – Где си видео плаву ливаду! – рекао је први.

    Било ми је свеједно да ли је то плава ливада или море, нисам могао да лежим, пртљажник се састојао од мреже с чворовима који су ми жуљали ребра. А нисам се усуђивао ни да сиђем доле, јер би ми неко заузео место. Дисао сам у тој канти за ђубре и најзад заспао. Пробудио ме кондуктер који је проверавао имамо ли возне карте. Питао сам га колико још има до мора. Није ме погледао. Питао сам га зашто се тај воз зове Ћира. Још мање ме погледао. Онда ни ја њега нисам погледао, него сам наставио да спавам гутајући дим који је куљао у мој сан.

    У хладној и влажној каменој кући, у којој смо мајка и ја одсели, није било никога, или их је било, али ја сам се већ извежбао да људе не примећујем. Кад одрастате у свету насиља и невољености, опремите се за свакојаке неугодности. Моја опрема је била узлетање изнад тог света. Показало се и ту, на мору, да сам се добро извежбао. Стигли смо ујутро. У тој хладној и влажној кући близу озидане обале сместили смо се у соби са некада розе окреченим зидовима. Влага је изјела зидове, остале су само флеке. Од намештаја смо имали брачни кревет, улегнут до дашчаног патоса, гломазни орман и једну столицу. Имали смо и комарце. О, колико комараца је чекало од почетка лета синдикалце да би нагрнули на своју омиљену храну – крв. Оне већ омлитавеле од чекања, и у предсмртном стању, лако сам поубијао, али неки се нису дали те сам се доста намучио док у соби није уведен ред што се тога тиче. Мајка је извадила по сендвич које је спремила пре два дана у Београду, појели смо то и спремили се за сусрет с морем.

    Први сусрет са морем је као први пољубац. И као што је први пољубац последњи први пољубац, тако је и први сусрет са морем последњи. У мом случају то се десило чим сам се пробудио и погледао кроз прозор. Онда смо отишли на бродић који нас је одвезао на Пунтамику.

    О, та нетакнута пешчана увала уоквирена боровима, донела ми је небо на земљи! Томе је највише допринела морска звезда, а на неки начин и шкољке на песку које су се још сијале. Звезда је била смештена између шкољки и као да је била намењена мени. Ноћни таласи избацили су из мора траву какву дотле нисам видео. Личила је на маглине какве смо имали у уџбенику из географије. Било је и рачића. Кроз водени кристал спокојно су се шетале рибице. О, колико смирености! Тамо, у Београду, асфалт се топи под ногама, овде, мирисаве борове иглице простиру се попут тепиха, лепећи се за наше табане. Чуо сам и кресове каквих нема на континенту. Они су употпунили небо које ме дочекало. Али, људи све покваре. Та групица с којом смо мајка и ја дошли на плажу одмах се бацила на шкољке, трпали су их у кесе, моју звезду је ухватила за крак једна позамашна жена с кратком косом, носила је све до своје торбе у коју је убацила, уз извесно мрштење као да ју је звезда ујела, или тако нешто. Можда ју је звезда опсовала. Не, не, звезде не псују, рекох себи одмах пошто је из мене излетела та помисао. Као одговор на све то што се издешавало, отпливао сам тако далеко да је моја глава била као чиода, рекла ми је мајка кад сам допливао натраг, јер сам чуо њене позиве налик на вриску. Да је нисам чуо, можда бих препливао Јадранско море, да сперем са себе јад зато што су ми разрушили небо. Сео сам на покретљиви спој мора и песка, гледао те људе који нису знали да пливају. Моја мајка је била у плићаку дубоком један педаљ, вриштала је ако би се обрнула, те би запретила опасност да се дави. Било ми је непријатно, стидео сам се њене вриске. Чему путовање, воз на угаљ, соба пуна комараца, море у власти неосетљивих купача који не знају да пливају? Постављао сам себи и друга питања, загледан у воду где су се и надаље појављивале ситне рибе, неке дугуљасте као игле, друге пљоснате, с црном шаром преко трбуха. Такве рибе нисам дотле видео. Само речне. Десило се и то да се однекуд залетела једна врло крупна, оно јато сићушних је прхнуло, било ми је јасно да би неку прогутала, само да јој се дало. И, шта би се десило тој малецкој да је прогутана? Све би нестало за њу, прекид за који она не би ни знала. Слично ће се десити тој већој риби, ако је упеца онај пецарош на стени. Гушиће се неко време у мередову, и још више док је буде носио кући кроз ваздух, на крају, ставиће је на тигањ, тада ће настати споменути прекид. Настаће прекид и пецарошу једнога дана, и свима нама који смо на плажи Пунтамика. Ипак, да ли ће се тако десити и са нама? То је немогуће. Вечност коју имамо у себи не може да се уништи. Она ће се преселити на Небо које нико не може да разруши. Па ако се некоме појави звезда, нема те руке која ће је зграбити и бацити у своју торбу. Тако сам мислио тих сати док сам чекао бродић да нас врати у град.

    У то време лета су била дуга, топла и без кише. Мало ко је ишао на море. Нити би неко са мора дошао у Београд. Ако би се то и догодило, таквога бисмо сматрали неком врстом странца, иако смо говорили истим језиком. Један од њих био је неки пријатељ моје мајке, телеграфиста, који се врзмао око ње кад би дошао са неког трансокеанског путовања. Нисам приметио да су у нежним односима, мада су обоје били довољно млади за тако нешто. Овде, у Задру, моја мајка ничим није показала интересовање за провод и за познанства. Време смо проводили на Пунтамики, без разговора, ћутке. Нисам ни са ким проговорио реч током целог тог летовања. Увече, шетња на риви. Те шетње су ми огадиле море. Рива је била под снажним утицајем градске канализације која се изливала поред шеталишта. Уз бетонски док били су укотвљени зарђали бродови око чијих елиса су пливале дебеле, на неки начин такође зарђале рибе. Чудио сам се том призору. Питао сам мајку зашто нико не хвата те рибе. Није одговорила. Можда је наслутила да бих ја радо појео мало пржене рибе чији се мирис осећао из баште хотелског ресторана, али такав мој прохтев би превазишао њене могућности. И њој се јела риба, сигуран сам. Да, тако је то било у вези са зарђалим рибама и мирисима на риви. Једину радост приређивао ми је пијаниста у тој истој башти где се јело и пило без нас. Нарочито сам волео песму I’m in the mood for love, чију сам арију запамтио, а назив дознао тек много касније, кад сам одрастао и научио понешто од страних језика. Та песма је обележила моје летовање много дубље но што би то наизглед могла једна композиција забавне музике. Јер, лоше сам спавао тих ноћи препуних комараца, влаге, а понекад и месечине. Понекад, усред ноћи, кад би се неки брод кретао, држао сам се за ивицу кревета јер ми се чинило да наша соба плови. Како су дани на плажи били једнолични, престао сам тамо да идем. Остајао сам у соби.

    Повремено би по напуштеном кеју шетала девојка, чупава, прекрштених руку преко крупних груди. Сатима сам чекао да наиђе. Једном није дошла, па сам замолио мајку да одемо у град да тамо прошетамо. Надао сам се да ћу је срести. Мајка није знала шта мене занима. Кад смо стигли у центар града стигли смо заправо у центар рушевина. Толико срушених зграда, толико трагова рата подсетило ме на дане у Београду који је био руиниран теписима бомби, што немачких, што америчких. Чупаве није било ту. Вратио сам се у нашу собу и док је мајка спавала гледао сам кроз прозор. И раније сам је сатима чекао. Кад бих је приметио у уском пролазу између барки, са лаком хаљином коју ветар увлачи међу њене ноге, уздрхтао бих. Увек је ишла погнуте главе, прилазила светионику, додирнула би га, а затим се враћала истом линијом, ветар би јој страга сатерао хаљину, док се она смањивала међу баркама. Чим би нестала, отрчао бих до светионика и дотакао место које је пре тога додиривала њена рука. У мени је струјала мелодија I’m in the mood for love.

    По повратку, нисам био онај од пре месец дана. Тих година школски распусти су ми омогућили да уочавам своје промене. Чудио сам се неразумевању мојих другова кад бих покушао да их наведем на разговор о томе. Нису ни покушали да схвате шта нам се дешава, ни шта говорим. Како да им кажем да се нисам променио само ја, већ и цео тај наш град. Каћа се преселила на Лабудово брдо. О, какав је то био ударац! Променио ме и њен одлазак из нашег краја. Али, расцветала младост поништава све возове на угаљ и задимљене тунеле, чупаве девојке које се не појаве крај светионика, Каћин одлазак и све остало што нас не чини срећним. Остаје звезда на нетакнутом песку, и мале шкољке које нам је донео ноћни ветар. И непозната чежња за бескрајем и лепотом.

    700 rsd
  • Polog
    Quick View
    (0)
    Od : Nadežda Purić Jovanović

    Polog

    Зорка је учила да се даме не презувају

    Газдаричине ципеле, то јест њене, сада и заувек њене, Томанијине, већ је више нису жуљале – од пролетос су се приуподобиле нози, издужујући је и подижући полуравне табане, обликујући поднадуле глежњеве у оку пријатну фигуру. Лањске чарапе више се нису дале крпити; разрезала их је у наглавке. Гледала је како штура и кошчата стопала са наговештајем чукљева нестају у најфинијој чипканој бледокајсијастој пени, а затим како та пена урања у смеђу ципелу. У ципелу по последњој моди: на рису изумбани детаљ који је покојни Васић из „Обуће Васић и синови“ преузео са малим изменама од „Бате“ па је био тужен; или како беше, или је од неког другог узео – много се заинтересовала оног поподнева за разговор код Стефановића зато што је била реч о ципелама. Иначе, нису је се тицали много њихови трачеви, и углавном није мислила ни на шта док их је, понекад, с прилике на прилику, послуживала. Могла је и она да седи са њима, код Зорке није било раздвајања и сортирања људи, у њеној кући сви су били равноправни. Матинеи у Стефановића били су садржајни, али ни Зорка их није држала што је волела, него што је морала да се одужи…

    Смеђе, са црвенкастим преливима према одсјају сунца, а тако се мењала и шара на ципели – понекад као да је нешто писало. Сећало је то на бабине ћилиме, и на шаре које су се распростирале по њима, али ово је било још лепше, округлије – облост какву ткаље не би могле да постигну, осим везом препокривајући ивице шара.

    Поред кофе са сиром, и иза још две канте са сиром, и иза дијагоналне корпе са јајима, и каблице са кајмаком, међ њиховим ногама у кондурама какве је пре једног тренутка сазула и замотала у крпу па вргла у пртењачу, ципеле су просто блеснуле, као пале с неба. Као средиште цвета од кофа. Као сунце које се помаља између киселкастих испарења заједно са овим што је одскочило на небу. Тек са лаким борицама на прегибима, а добро сакриле све неравнине на стопалу. Томанија је усхићена јер постаде боља жена. Од само једних ципела. Ритуално је обула прво леву па десну, а затим завршила свечаним закопчавањем каишића око глежњева, на последњу рупицу, прво десну, па леву.

    Подигла је поглед, а жене су чкиљиле уснуло и није их било брига за њене ципеле, као ни за њена сада раскошна стопала – хтеле су само да одремају још мало док не стигну до Београда. Томанија врати поглед надоле, па преко торбаке на крилу настави да се диви. Угледа трунчицу на каишићу, и напери прстом на њу. Дотакла је нешто нежно попут пепела, пепела у који је, као последња сиромашкиња и пропалица, као најгора у селу увила своје дете када га је родила, на буњишту.

    Тако је мислила, очајна, но родила је Јелицу, горостасну девојчуру, у кући, али не у својој, нити у мужевљевој, јер мужа није ни имала, ни свекрву, нити никога да јој помогне. Родила ју је у кући траварке из Пиносаве, преко поља. Села ју је породила у својој изби и рекла да зна шта је најбоље за дете: као њине наврнбабе да је увуче у пепео, да ће остати здрава и весела ако тако учини.

    Каменим кажипрстом нежно помери пепео са ципеле, нежно као да милује образ новорођенчета.

    Руке већ није могла да сакрије, велике и огрубеле, са спеченим јагодицама. Сама није умела да прави чипке, а још у кући Стефановића није нашла довољно велике рукавице за своје шаке. Оне једне толико је била развукла када их је испробавала да су се на прегибима палчева и кажипрста распарале, па је морала да их затури на дно ормана. Када је после месец дана нашла неколико слободних тренутака, успела је да их прикрпи, али више нису биле као пре, и зато их је вратила да изгледају као спале са горње полице, ако би којим случајем неко други осим ње завиривао у те мрачне дубине и разгртао јоргане који су наслагани чекали јесен.

    Зорка јој је и ову хаљину поклонила. Иначе је углавном добијала одећу за Јелицу од околних госпођа које су великодушно уступале демоде хаљинице својих кћерки након што би чуле како газдарица лепо и сажаљиво говори о њој. Када би Томанија изашла из салона, Зорка би често наглашавала у неколико кратких и саморазумљивих реченица како је служавка ретко добра млада жена; како је четрнајсте дојила њеног синовца; како ју је преварио неки мангуп и безобразник па сама мора да подиже дете, сама и напуштена од свих, наврх села, тамо где ни пси не залазе, а са тако златним рукама и са таквим даром да може радити све што јој падне на памет. „Ја сам јој нудила да пређе застално код нас. Али она неће, поносна је. Има своју колебу, па то ти је.“ Томанији је било мило да чује овакве речи, али није баш да је све умела да ради у руке.

    Воз је био толико спор да је могла мало и да одрема, само да је хтела. Еспап на поду, углавном кофе које су киселкасто заударале на млечне производе за продају по граду, пажљиво је прегледала и одмакла се да не би додиривала листовима или чланцима.

    Своју торбу од милоште је звала бисагама, и од ње се никада није одвајала, чак ни када је газдарица мајка предложила да јој поклони другу. Била је то њена путна и радна торба, велика толико да може у њу стати све што треба али и приде. У њој је доносила све што би јој у кући Стефановића дали, поклонили или позајмили; оно што би преостало, што је било прекомерно, или за одбацивање, а што се могло искористити. Поред одевних предмета и чоколаде, ту се често налазило и којекаквих књига, ту је било и новина, „Времена“ и „Политике“ и „Правде“, ту је било некад и писаћег прибора за Јелицу, свега би та торба, од неколико преграда, могла да понесе.

    Никада није научила да тка – разбој после бабине смрти нису више употребљавали. Мало зато што је као неки свети предмет припадао очевој мајци, мало зато што мајка није хтела да тка, ко зна зашто. Баба јој је поклонила торбу коју је саставила од остатака вуне, и зато је била мало смеђа мало плавосива. С временом све ове боје слиле су се у једну неодређену. Имала је три главне велике преграде, унутар којих су биле мање. Нараменица је била довољно широка да торба не буде тешка ни под највећим теретом. Када би одвезала чвор, могла је бисаге да стави дијагонално, као поштар, а ако би дршку пресавила на четири, могла се носити у руци. Иначе, овако прилагођена обично јој је стајала на рамену, десном, да се протеже као пипак анђела. Зато јој је та десна анђеоска страна била за нијансу нижа и благо повијена. Али то јој није сметало да себе у излозима види као најлепшу даму из „Женског магазина“ који је понекад узимала са Зоркиног стола.

    Сада јој је у торби поред кондура пажљиво увијених у новинску хартију, у другој прегради и „Женски покрет“. Прочитала је целу свеску у Реснику. Кућа Стефановића била је сва испреграђивана. На столу су стајале новине, много наслаганих новина, и један примерак „Женског покрета“. Остали бројеви били су на полици, од првог до последњег, а што је за три године чинило укупно тридесет. У броју из Томанијине торбаке, Милутин Ј. Стефановић, Зоркин син, обавештавао је са седме стране о отварању клинике за кожне и венеричне болести и предлагао сарадњу на ширим основама поводом идеје да се оснује „институт за посрнуле“. Било јој је драго што се Милутин поред службе у Министарству саобраћаја бави и књижевним радом. Била је поносна и важна што служи у кући једног писца који пише тако добре новеле и романе и објављује их у „Времену“, у наставцима. Француски ђак, школован и широкоуман човек, тако млад а тако успешан. Зорка је заиста много уложила у његово образовање. Одрицала се свега.

    Томанија је имала разрађену тактику, јер је увек чекала да жене уђу прве а она је за њима хитро ускакала у воз, у траљама са којих су висили гроздови земље и чуперци траве. Просто није могла да троши своје најлепше ципеле по блату преко кога је морала да пређе из своје уџерице наврх села, па да се спусти преко падине до железничке постаје да би ухватила воз за главну станицу. Срећом, ако би сањива и буновна закаснила на онај који је ишао из Лапова, ухватила би следећи, или ако не ни тај, неки је већ ишао. Угурала би се са продавачицама које су хрлиле на београдске пијаце пре свитања, задовољна што не мора да тегли корпе и канте, него само своје кондуре и ето тај неки часопис или књигу.

    Могла је, за невољу, и пешке да стигне, али би јој требало барем три сата. Њена стрина ишла је пешке, као и њене бабе. Сећала се њихових херојских прича: хитре као козице, знале су пречице – за два сата би се вратиле са празним кантама, а отишле са пуним за два и по. „А ви данас све возовима, килавци…“

    720 rsd
  • Kako sam skuvala pevca
    Quick View
    (0)
    Od : Verica Stojadinović

    Kako sam skuvala pevca

    Uvod

    Oktobar, 2009.

    „Majko, diplomirala sam“, izgovorim ponosno, držeći u rukama potvrdu sa Filološkog fakulteta. Kapi kiše nošene vetrom, nabijaju se u moju odeću, dok k’o pokisli vrabac stojim pod strehom ispred fakulteta, pušeći cigaru i u istoj ruci gnječeći papir, koji pokazuje da sam još jedan potencijalan beznadežan slučaj na birou rada.

    „Oko mamino…Dođi sad da te majka na’rani.“

    „Imam šta da jedem, mama“, kažem zlovoljno. Nije mi jasan naš mentalitet. Da se pojavi neki genije koji je izmislio vremeplov, to će biti nebitno, ako se povodom tog događaja ne desi onaj koji je bitniji – okretanje praseta na ražnju.

    „Znam ja da imaš šta jesti, ali uskoro nećeš imati, jer sa tim glupostima za koje si se školovala ima da puštaš ćevape kroz špric. Biće sreća ako se zaposliš u ćevabdžinici ili pekari, bar će ti stomak biti pun. A šta ćeš, jado majkina, ako nađeš posao u cvećari ili knjižari? Srce majku boli za tobom.“

    Cvili kao da umirem. Mater pogađa direktno u oko. Znam da je u pravu, ali nervira me činjenica da bar deset minuta ne mogu da uživam u realizaciji svog višegodišnjeg truda. Pizdim. Da, to je prava reč. Nekada se trudimo biti fini, ali kad kočnice popuste, jedine reči koje mogu da iskažu naše osećaje jesu psovke. Ja volim da psujem. Zapravo, nema Srbina koji bar jednom dnevno ne oplete sočno.

    „Mama, kaže se „čestitam!“, promrsim, bacajući opušak na beton i gaseći ga debelim đonom crnih cipela. „Čestitaće ti mama dobrim pečenjem. Idem sad babi i dedi na grob da zapalim sveću i da im kažem da si spremna za udaju.“

    Spušta mi slušalicu. Znam šta joj se mota po glavi, a to nije baš ponos što joj je jedina ćerka postala profesor. Ona sad šalta po glavi u koju će tepsiju da stavi pečenje i koji je od momaka iz okruga slobodan. Posle etape studiranja, žensko se valja udomiti.

    Režim, šireći kišobran i prelazim preko na okretnicu trolejbusa. Šest godina svog života čekam trolu broj 41, koja me vozi na Banjicu. Zamrzela sam taj deo grada. Osećanja mi posle razgovora sa majkom postaju ravna. Normalne porodice imaju normalna očekivanja od mladih ljudi, a jedina stvar koju moji očekuju jeste da se dobro udam. Ulazim u trolu, dok kiša mahnito udara po prozorima. Trolejbus staje posle ravno dvesta metara, jer su kablovi nakisli. Pravi se kolaps u centru grada. Moje misli su pre saobraćajnog kolapsa doživele sopstveni, jednim jednostavnim pitanjem: „A šta ću sad sa svojim životom?“

    900 rsd
  • Moja snaga
    Quick View
    (0)
    Od : Saša Veselinović

    Moja snaga

    I

    Aleksa

    Evo, krećem na posao. Kad se samo setim silnih razgovora na koje sam išao da bih dobio posao. Jedan od njih trajao je pet minuta. Pročitali su moju biografiju, koja je inače bila bez radnog iskustva, jer dok studiraš nemaš vremena da stičeš iskustvo, pogotovo u mom poslu.

    Tražili su mi da se predstavim i da opišem kako zamišljam svoj posao i to je to. Pozvaćemo Vas za par dana. Dani su prolazili, ali telefon nije zazvonio. Ko bi rekao da ću postati detektiv.

    Odmalena sam imao osećaj da će to biti moj poziv.

    Kao mali igrao sam se policajca – mala plava uniforma, lisice, pištolji na vodu. Uvek sam u društvu bio onaj dobar dečko koji isteruje pravdu. Nikada nisam bio grubijan. Najdraži deo igre mi je bio privođenje kriminalaca.

    Moj posao je stresan. Treba imati čelične živce za to. Suočavaš se sa ljudima raznolike psihopatologije. Ubice koje prosto uživaju da to rade bez trunke kajanja, pljačkašima, dilerima droge, pa čak i onima koji traže lakši način da zarade novac.

    Teško jeste ali svako svoj posao radi. Kako oni – tako i ja.

    Palim auto i krećem. Moj audi A6. Tamnoplavi, benzinac, „10-to“ godište. Nisam ga kupio kako bih se hvalio nego iz potrebe. U ovom poslu moraš imati svoj auto, pogotovu što u toku noći dobijaš hitne pozive da odeš na uviđaj. Neka mesta su udaljena pa je mnogo lakše ići autom nego gradskim prevozom.

    Ulazim u traku. Pored mene jure automobili, kao da nikada neće stići na svoju destinaciju. To su sva ona besna kola, mercedesi, bmw-i, golfovi. Pogledam u retrovizor a jedan od njih mi svira. Ja se samo nasmejem i produžim dalje.

    Poštuj saobraćaj – rekoh sebi. Ponekad bih želeo da povećam brzinu. Da uživam u nečemu što mi je zabranjeno. Jednom sam prošao kroz crveno svetlo žureći da odvedem dedu kod doktora.

    Isključujem se iz trake i skrećem ka svojoj stanici. Nakon par minuta stižem ispred žute visoke zgrade. Sama spošljašnjost me podseća na zgradu iz davne 1988. godine. Ne izgleda nešto značajno i prefinjeno, ali nije ni ruševina.

    Parkiram svoj auto i ulazim u lift. Pogledam se u ogledalu. Lep momak, 27 godina, crne kratko ošišane kose, u tamnoplavim pantalonama i beloj košulji koju krasi plava kravata.

    Peti sprat. Lift staje i izlazim. Otvaraju se vrata a ispred neka gužva. Baš neobično, s obzirom da je sredina nedelje. Kancelarijski posao je uglavnom dosadan. Detektivi, kada nisu u uredu, popunjavajući kilometarske izveštaje, budu na terenu. Sekretarice rade svoj posao, uvek sa telefonom u rukama i osmehom na licu.

    Prvo što su mi rekli na razgovoru bilo je: „Uvek se smej, nikada ne skidaj osmeh sa lica. Čak i u onim trenucima kada ti nije do njega“.

    Prolazim pored kancelarije kolege Milana. Sav zatrpan poslom, papiri su na stolu, šolja kafe i piksla puna opušaka cigareta. Ne diže glavu, vidim da je u gužvi. Prosed muškarac, nekih četrdeset pet godina, sa brkovima koji mu lepo stoje.

    Što nekako ne sredi svoj sto, mislim se. Ipak radi tu.

    Ali on je jedan od onih koji ne žele da rade ono što nije njihov posao. Na primer, automehaničar popravlja automobile; sekretarica popunjava i sređuje dokumente; poslastičar pravi kolače; vaspitač vaspitava decu. Svako ima svoj posao i svoja zaduženja. On je jedan od onih muškaraca koji posle rada umesto da ode kući svojoj ženi, zaglave u kafani do jutra kako bi svoj stres prebrodili uz pomoć pića i mladih devojaka. Al’ opet, nije meni da sudim. Svako ima svoj život.

    Podiže pogled, nasmeši mi se i klimne glavom. Uzvratih osmeh i nastavih ka svojoj kancelariji. Na putu vidim stažiste, kako ih kolega Milan zove – „trapavce“. Meni je smešan taj naziv zato što smo svi kroz to prošli.

    Kancelarija do mene je kancelarija mog najboljeg druga i kolege, Tea. Dvadesetosmogodišnji muškarac, plave kose i svetloplavih očiju. Mišićav. Što bih ja rekao, magnet za žene.

    Moram reći da ipak vodi zdrav život, zdrava ishrana, bez alkohola, cigareta i samo teretana. Svaka čast. Htedoh nekako da se odšunjam, al’ njega je zaobići nemoguće.

    Iako je pričao telefonom, povikao je: „Aleks, brate, ovamo“. Šta drugo da radim nego da uđem u kancelariju, pomislih i zatresem glavom pomiren sa sudbinom.

    Preplanuo ten, zavodljiv osmeh, kao što sam rekao, pravi magnet.

    – Znači, dogovoreno. Vidimo se u 16 h kako bismo se dogovorili oko dalje saradnje.

    – Naravno. Vidimo se tamo. Doviđenja – spuštajući slušalicu obratio mi se: – Ne volim kada započnem dan sa telefonom u ruci. Znaš i sam.

    – A hoćeš li mi reći gde si nestao sinoć?

    – Što? Je l’ se nešto desilo?

    – Nije. Zar nije bio dogovor da ti odeš sa plavušom a ja sa crnkinjom?

    – Takav je i bio. Otpratio sam je kući a zatim otišao ja svojoj.

    – I? Je l’ se desilo nešto?

    – Za kakvog me ti to smatraš? Nismo svi magneti za žene. Nije bilo ništa. Ja sam pristojan dečko.

    – Dobro… Moraću te promeniti.

    – Naravno. Samo ako ja to budem želeo. Ajde, vidimo se. Idem u kancelariju, imam posla.

    Napokon da uđem i da sednem. Pogledao sam novosti, naručio kafu i dan, posle Teovog ispitivanja, može da počne. Pregledao sam neke papire. Ništa specijalno. Ljudi misle da ako si detektiv znači da si uvek na mestu zločina i da je uvek neka akcija, ali nažalost nije uvek tako.

    – Nakon posla idemo u kafić, primio sam platu – rekao je Teo, otvorivši vrata kancelarije.

    – Dogovoreno. Kada sam ja odbio?

    – Nikada – mahnuvši mi, napustio je kancelariju i otišao po kafu.

    630 rsd
  • Siroti mali ratovi
    Quick View
    (0)
    Od : Uroš Dimitrijević

    Siroti mali ratovi

    1.

    Ne mogu da se složim sa svim životnim stavovima koje zastupa i sprovodi moj otac. Neki bi naše nesuglasice nazvali normalnim, pa čak i opravdanim, s obzirom na generacijsku distancu. Ali, da mogu, ipak bih ih izbegao jer se najčešće završe omanjim građanskim ratom. Ne radi se samo o stvarima koje me nerviraju, neprestanom zvocanju ili insistiranju na jedinoj verziji istine koja podrazumeva njega u ulozi vrhovnog boga. Prosto, moj otac je u nekim stvarima dobar, u drugim je podbacio, verovatno nenamerno, dok je u određenim postupcima jednostavno loš.

    Ako mu nešto ide dobro, onda su to spiskovi. Hiljade spiskova. Moj ćale ima spisak za kupovinu, spisak rezervnih baterija, spisak istrošenih baterija koje se šalju na reciklažu, spisak televizijskih kanala, spisak auto-perionica koje rade nedeljom, parkova bez golubova, dežurnih apoteka, lovačkih udruženja. I spisak neprijatelja, verovatno najduži, sa podspiskom ljudi koje smatra neprijateljima samo zato što misle da su njegovi spiskovi budalaština. Na tom spisku je i moje ime, upisano običnom olovkom, pa se poslednjih desetak godina stalno briše i ponovo upisuje.

    Ali u kriznim životnim trenucima, okretao bih se očevim navikama i metodama suočavanja sa stvarnošću. A ovo je bilo to – krizni životni trenutak i hitno je zahtevao jedan spisak.

    Evo spiska stvari iz stana koje sam polomio u prethodne dve nedelje:

    * Uz sada neupotrebljive artikle su dodate i nabavne cene.

    • Porcelanska vaza (90 dinara – jeftina izrada iz prodavnice Sve za jedan evro, pa cena zavisi od aktuelnog kursa, ali recimo da je tad bila toliko)

    • Uramljeni poster Vriska Edvarda Munka (3.000 dinara, staklorezac me odrao za ram, jebi ga)

    • Drveni stočić (Ikea, 1.200 dinara)

    • Lampa (4.000 dinara)

    • Figurica Džefa Bridžisa iz ograničene serije Big Lebowski (5.000 dinara – poklon, ali sam morao da proverim cenu čim sam ga dobio)

    • Dve vešalice (200 dinara – plastika)

    • Šolja za kafu (0 dinara – promo, dobijala se uz kafu)

    • Magnet iz Rima (360 dinara u dinarskoj protivvrednosti)

    Ukupni bilans štete: 13.850 dinara.

    Zaokružiću na 14.000, pošto sam izbrojao samo stvari koje su se našle u relativno širem vidnom polju. Verovatno se usput nešto zagubilo.

    Prošla su dva meseca otkako je Nina otišla. Rekla je da je ona ta koja treba da nađe novu gajbu, što se savršeno nadovezalo na njenu raniju izjavu da ne može ni sekund više da provede u ovom stanu. Tako me je poštedela traženja stana i selidbe, ali me je ostavila sa svim uspomenama. Sirov ali pametan potez, priznajem.

    Šta god ona sad da kaže, mislim da smo imali sjajnu vezu. Vezu iz HBO serije, jer je to sada sinonim za dugovečnost, a mi smo našu ljubav razvukli na pet sezona.

    Tokom prve smo kidali. Morali smo, a i hteli smo tako. Putovanja, pokloni, izlasci, seks na neverovatnim mestima, neprestani odlasci u bioskop, knjižare, kupovine, pojedina porodična okupljanja, dve sahrane (sa svačije strane po jedna), čak smo jedno vreme radili u istom kraju.

    U drugoj nas je još uvek držao duh sveže ljubavi iz prve sezone. Prešli smo na bolje poslove, ustanovili neka osnovna pravila, proredili prijatelje, uključili samo najužu rodbinu i zarađivali dovoljno da često putujemo. Bila je to odlična sezona. Da postoji IMDB za ljubavne veze, verovatno bismo dobili jaku osmicu, uz pohvale kritičara da smo kao likovi sazreli i da nam je odnos sada dublji.

    U trećoj smo već krenuli da se ponavljamo. Nismo radili puno toga zanimljivog, a u udarnim terminima, u vreme rezervisano za božićne specijale, ostajali bismo kod kuće i buljili svako u svoj ekran. Nina je izgledala odlično, ali meni je prvi put krenuo da se pravi stomak. Bio sam kao Metju Peri negde na sredini emitovanja Prijatelja, ali ni približno duhovit i ipak pribran. EMI nagrade smo osvojili na račun stare slave.

    Četvrta sezona je donela prve nevolje. Učestalije svađe, pauze u viđanjima, ljubomoru na internetu praćenu gašenjem profila, pominjanjem i pojavljivanjem bivših ljubavi. Ko je pa sad jebeni Stevan? Možda to u seriji deluje dinamično ili komično, ali u stvarnom životu je sranje. Pred kraj sezone nismo ni znali šta će biti sa nama i Nina je rešila da ode od kuće na nekoliko nedelja i prvi put je pomenula raskid. Poludeo sam, pa smo ga pretvorili u pauzu, uz stalne telefonske razgovore.

    Rešili smo da probamo ponovo u petoj sezoni. Ja sam insistirao na tome, a imao sam i podršku producenata – naših prijatelja i roditelja. Ali svađa je bilo sve više, lepih detalja sve manje, a seksa gotovo nimalo.

    Nakon još jedne, ako se ne varam, trosatne svađe i pokušaja da ispravimo nastali haos, Nina je otišla ponevši samo garderobu i osnovne stvari. Rekla je da će Igor, njen brat, uskoro doći da pokupi ostalo.

    Igor je vojno lice, tako da se nacrtao odmah narednog dana i to u sedam ujutru jer u jebenoj kasarni svi ustaju u šest. Očekivao sam da mi umesto pozdrava ostavi nekoliko naprslih rebara ili bar poziv za regrutaciju, ali je samo u tišini skupljao Ninine stvari.

    Kako bih razbio neprijatnu tišinu, pitao sam ga o osnovnoj vojnoj obuci.

    – Što? Da nećeš možda da se prijaviš? – upitao me je.

    – Me ne bre, samo ćaskamo. Da li svakodnevno ispaljujete rečenice iz Ramba?

    – Ne.

    – Apokalipse danas?

    – Ni to.

    – Bitke na Neretvi?

    – Bukvalno nikoga nikad nisam čuo da izgovara bilo šta iz tog filma.

    – Vojska je dosadna.

    – Možda i mogu da se složim.

    – Naučiš da pucaš i bacaš ručne bombe, ali kako provodiš ostalo vreme?

    – Uglavnom na prijavnici, dežurajući.

    – Na prijavnici? Kako se to razlikuje od civilnog služenja?

    – U civilnoj nisi u uniformi.

    – Kako se nosiš s tim? Stalno u uniformi, frizura Vuka Kostića i to.

    – Ne moraš stalno da nosiš uniformu kad izlaziš negde, to te niko ne napinje. A u kasarni su svi isti, boli te dupe šta nosiš. Iz nekog razloga mi je zabranjeno da plivam u rekama i jezerima. To je smaranje.

    – A kada ne dežuraš, šta radiš? Je l’ barem učite neke borilačke veštine? Ono, prsa u prsa, da možeš da ubiješ čoveka nožem ili granom.

    – Marširamo svakog dana.

    – Znači, ako nas neko napadne, a ne možete da uzvratite vatru, barem ćete do jaja odmarširati sa bojnog polja.

    Njegovo sleganje ramenima mi je bilo dovoljno da stvorim zaključak kakvo je stanje naše vojske.

    Nina se, očekivano, nikada više nije javila. Ako bi to uradila, pogazila bi sopstvene principe. Naša veza se temeljila na principima, verovatno je zbog toga i propala.

    Zato je naterala Sofiju da me obavesti da je više ne zovem. Nikada – izričito. To je bio Sofijin izraz, da ga je Nina koristila verovatno ne bismo ni bili zajedno. Uglavnom, njeno angažovanje sekundarnih stranki u ovom raskidu je još jedan odvratan ali pametan potez.

    Takođe me je izbrisala sa svih društvenih mreža i zaključala profile. Zapravo, to je prva stvar koju je uradila, verovatno dok je još silazila liftom.

    Slomio sam samo stvari koje sam sâm kupio ili dobio od drugih ljudi. Nisam ni slomio niti bacio nijedan Ninin poklon, čak ni one koje koji su mi se peli na kurac dok smo bili zajedno.

    Izlomljene parčiće sam izdvojio u ugao sobe i obećao sebi da ću ih uskoro baciti. Ali i mimo toga, stan liči na svinjac. Na svinjac u kome su svinje umrle usled iznenadnog povratka virusa H1N1, a onda su počeli da ih jedu lešinari, pa su i oni pocrkavali, a ubrzo je došla i veterinarska inspekcija i zapečatila prostor, ali je jedan od veterinara ukrao lampu.

    Sudopera je prepuna prljavih tanjira, kao i korpa za vеš, a kutije za picu i slična pakovanja brze hrane formiraju piramidu koja se polako približava plafonu. Diskovi i ploče su razbacani na podu, kao i gomila starih časopisa u kojima sam tražio pisma čitalaca sa ljubavnim problemima, zaključujući kako su mizerni u poređenju sa mojim.

    Šutnula te riba nakon šest meseci samo zato što si kolima uleteo u njeno dvorište, uništio verandu, sadnice muškatli i ubio kera, a ti pitaš kako da je pridobiješ nazad? Pa, evo ti jedan savet – za početak treba da izađeš iz zatvora.

    Uzeo sam neplaćeni odmor na neodređeno vreme – najneefikasniji oblik odsustva sa posla ukoliko kuburite sa novcem. Srećom, lova nije predstavljala problem jer smo Nina i ja proteklih sedam meseci štedeli za putovanje, iako nam je veza bila krš. Ostala mi je polovina te ušteđevine.

    Prve dve nedelje sam izlazio. Išao sam u kratke šetnje do supermarketa ispred zgrade. Ubrzo sam shvatio da bi bilo mnogo jednostavnije prebaciti se na dostavu hrane, komunikaciju svesti na pisane poruke – zahtevao sam da mi se ljudi obraćaju isključivo preko poruka, što nije nikakav garant da ću na njih odgovoriti. Račune sam već plaćao preko neta i eto – dobrovoljni kućni pritvor.

    Ljudi poput mene već ima u Japanu. Zovu ih hikikomori. Hikikomori su najčešće mladi muškarci koji ne napuštaju stanove nekoliko godina. Japan se smatra jednom od najnaprednijih država i preporučljivo je usvajati navike tamošnjih stanovnika. Preskočili smo Mišimu, ali ovo ne treba da propustimo.

    Prvi hikikomori Srbin – glasio bi naslov na Bazfidu, kako domaći mediji isprva ne bi imali sluha za ovakav fenomen. Popularnost bi mi vremenom porasla, kao i broj pratilaca, pa bih nakon pregovora konačno pustio novinare RTS-a da naprave prilog o meni.

    – Kada ste poslednji put izašli iz kuće? – pitala bi novinarka.

    – Kada je najavljena izgradnja metro linije od Mirijeva do Makiškog polja.

    – To je bilo baš odavno…

    – Pretpostavljam. Znate, kada jednom prihvatite hikikomori filozofiju, vreme i prostor se spoje, kao u Hokingovoj knjizi, onoj u kojoj je napisao da se sa Kipom Tornom opkladio u četvorogodišnju pretplatu na Penthaus magazin zbog neke teorije o crnim rupama.

    – Vidi se da imate dosta slobodnog vremena. Niste izašli ni na glasanje?

    – Nažalost, na izbornoj listi nisam naišao na kandidata koji je kao rešenje problema Kosova predložio da niko od stanovnika više nikada ne izađe iz kuće.

    720 rsd
  • Voleo sam Moniku Levinski
    Quick View
    (0)
    Od : Franjo Frančić

    Voleo sam Moniku Levinski

    Prvo poglavlje

    I

    Naravno da se sećam prvih trenutaka susreta s Verom, svakog pa i najsitnijeg detalja. Bile su to još one godine kada me je bilo moguće nagovoriti odem na nekakvo književno veče, „dešavanje“ ili slično sranje. Tada, tog studenog zimskog februara, u tom smislu sam dotakao dno, dovukli su me, naime, čak se i ne sećam ko, na promociju knjige daljeg rođaka, koji je u samizdatu objavio osnovnoškolske pričice. Bio je naporan a preduzimljiv čova, koji je za izdanja svojih tomova sabrao po dvadeset i više „sponzora“. Ne znam, možda je tako nešto moguće samo u Gorenjskoj, tom otelotvorenju slovenskosti.

    Matorci su izgradili kuće, otplatili stanove, a kada zanemoćaju, odvezu ih tamo preko, na primer u kompleks blokova Tabor, da tamo u nekom staračkom domu što pre crknu. U nedelju, na maloj misi posle ispovesti, prime dve-tri Zdravo Marije i jedan Očenaš, i ćušnu evro-dva u kutiju ili poslužavnik za priloge i gotova stvar.

    Da skratim, našao sam se u nekakvoj sali obližnjeg staračkog doma, i sve je već bilo spremno za književno veče. Rođak se na užas svoje supruge skroz maskirao u Krjavelja i situacija je bila više nego komična. U tom domu za invalide, kojih je u gorenjskem kraju naročito mnogo, vladao je poznati kiselkasti smrad vlažnog raspadanja i smrti. Starci i starice su sedeli za plastičnim stolovima sa svojim ručicama i tankim nogama nabreklih vena, s onim otužnim licima predanosti, kada već i po kazaljkama na satu tačno znaš da je čas poslednjeg obračuna tu. U stvari, nema se šta napisati o tome šta se tamo čitalo, stolovi su jedva izdržavali onoliko jelo i piće. Tokom promocije dvaput sam izlazio na puš-pauzu, nisam mogao sve to da podnesem. Ničeg impresivnog nije bilo napolju, ali ipak sam iza kamenih stubova pored raznih izvođačâ primetio malu, ljupku plavojku, koja je vodila priredbu zajedno s ostarelom nastavnicom slovenačkog. Isprva sam pomislio, šta zaboga radi ovde? Imala je lepo tkanu odeću, sa čipkama svetlih boja. U svoj toj gomili kandidata za pakao ili raj, nije bilo moguće ne primetiti njeno lepo lice, pravilne crte, elegantne pokrete i sjaj njenih očiju boje lešnika. Ustala je kada je bio kraj mučenja, mala i brza. Bilo mi je svega dosta i otišao sam do svog automobila.

    Jedno od prokletstava te selendre jeste da svi svakoga znaju ili misle da znaju, i onda svaki čas sretneš nekoga ko je pročitao tvoju knjigu na osnovu čega misli da ima pravo da ti se obrati. Tako je bilo i tada, ali nije me bilo briga. Plavokosa je bila prelepa u svojoj zreloj krasoti, možda malčice previše krhka za moj muški ukus, nikakvih baroknih oblina. Naprosto me je očaralo to njeno gotovo savršeno ljupko lice filmske zvezde, ništa drugo.

    Poštovani gospodine pisac taj-i-taj, pitala me je, da li biste jednom došli da nam čitate i predstavite neku vašu knjigu?

    Iznenadilo me je da zna moje prezime, ali to je jamačno bilo zato što je – kao što mi je kasnije rekla – radila u jednoj od obližnjih biblioteka. A već tada, ako se ikako moglo, eskivirao sam književne nastupe, priredbe, čitanja, recitacije i deklamacije. Malo zbog toga što ne umem dobro da recitujem, ali pre svega zbog treme i tog bednog osećaja tokom čitanja da su mi reči pogrešne i to mnogo. Naravno da nikada nisam ni očekivao da ću od knjige dobiti nekakav sitniš a kamoli pristojan honorar. Većinu knjiga sam štampao o svom trošku kod malih, nepoznatih izdavača. Kao i svugde, i u književnosti i izdavaštvu postoje klanovi. I ako nisi bio unutar klana, onda si gotov. Ni sâm ne znam kako je nekom od izdavača uspelo da bibliotekama proda nešto primeraka mojih knjiga koje su u rukopisima odbijali u svim redakcijama. Odbio sam je prilično hladno i osorno, i kasnije smo se još dugo smejali na račun našeg prvog susreta. Muškarac od slame njenog života, iz njenog drugog života, samo za fasadu, Potemkinov šofer i biznismen, te večeri je izjavio da ću tek da zažalim zbog svoje arogancije. Bio je i te kako u pravu.

    Kada sam je kasnije upitao zašto ide da čita starcima, ljudskom tehnološkom višku, koji su šutnuli u domove za umiranje, preostalim još iz Ozare, lepo mi je objasnila.

    Sa starcima se osećam tako mlada i lepa, pa čitam njima, čitam im iz Čarobnjakovog šegrta.

    Jadni matorci, pomislio sam.

    A oni mentalno zaostali su nekako čiste duše, nemaju ono što imamo mi. I njima čitam, na primer iz knjige Moj otac, socijalistički kulak. Joooj, kako se smeju od srca.

    Jadne lujke, opet sam pomislio.

    Bio je hladni dvadeseti mart, pukim slučajem sam u rancu imao jednu svoju knjigu, ne znam, zaista ne znam šta me je nagnalo da sam je sutradan zajedno s imejl-adresom poslao u njenu biblioteku. Znao sam samo njeno ime. To je bio početak pada u zamku, luda plovidba, koja me je gotovo koštala života. Najverovatnije je istina u tome da joj knjigu – samo da nije bilo ljupke ljušture, tog detinjastog i oku ugodnog lica pravilnih crta, dušu dalog za portretne fotografije – ne bih ni poslao. Na fotografijama dostupnim na internetu, mogla se videti kao nekakva gorenjska Ita Rina. Istinski lepa i privlačna. Posle svih debakala koji su bili za mnom, posle svih usamljenih nezadovoljenih žena, koje u većini nisu bile ni bleda senka plavokose, obradovalo me je kako mi se brzo zahvalila.

    Danas tako živimo, nema više onih lepih dugih pisama, pisanih olovkom, nema više ni lepote iščekivanja, reči samo sevaju i piče po ekranu, nema više osvajanja i ljubavnih sastanaka, samo neke brze veze, slično kao kod hrane i svega ostalog. A jeste ponekad zgodno i kad je brzo. Mogao bih sada da od reči do reči da citiram ta prva dopisivanja, čak sam jedno vreme ih čuvao na disketama, ali to ne bi imalo nikakvog smisla.

    Bukovski je s onim svojim da je za dobru jebačinu potreban alkohol mnogo više u pravu od Milera. No, polako, tek smo na početku.

    810 rsd
  • Trinaesta priča
    Quick View
    (0)
    Od : Branislav Bane Dimitrijević

    Trinaesta priča

    DOBRO VEČE

    ili Priča i njen sluga

    Kada su se pojavili prvi televizori, moj tata je odmah kupio jedan na kredit. Bio je to nekakav skromni aparat miš-sive boje, marke „RR“ iz Niša, koji je prenosio samo crno-belu sliku, ali nam to nije nimalo smetalo, jer su u to vreme sve emisije i bile isključivo crno-bele. Da nam je neko tada rekao da će se sva ta čudesa, i to za jedva desetak godina, videti i u svojim prirodnim bojama, mislili bismo da je načisto poludeo. Program je počinjao (jedan jedini, klinci mi ne veruju da je bilo tako, a koji se emitovao za celu zemlju) tek oko pet posle podne, i pre i posle toga se sa ekrana mogao čuti samo šum i nekakva brljotina od slike, koju smo zvali „pirinač“. Tek kratko vreme pred početak emitovanja, možda pola sata, možda i manje, pojavljivao se na ekranu znak Jugoslovenske Radio Televizije, skraćeno – JRT, u obliku kruga i s nekakvim geometrijskim aplikacijama, i koji je služio valjda da se gledaoci psihološki pripreme za nadolazeće čudo, a takođe i da se proveri slika. Aparati su, naime, u to vreme imali dugmiće za ručno štelovanje visine, širine i položaja slike, kvaliteta tona i fino podešavanje frekvencije, a krug je valjda bio idealan etalon za tako nešto.

    U našoj maloj kuhinji, od prvog dana se okupljao čitav komšiluk, ne samo iz naše, već i iz okolnih zgrada, da vidi kakvo je to čudo, da čuje šta ima novo u zemlji i svetu, da ima o čemu da priča kasnije, kada ode kući i sutradan na poslu. Znalo je u tih dvadesetak kvadrata da se nakupi i po pedesetak dobrih, znatiželjnih i začuđenih ljudi (više nego danas na dve prosečne književne večeri, više nego na tri koncerta klasične muzike), koji su virili jedni drugima iza ramena; većina njih je stajala, jer nije bilo mesta da se unese toliko stolica. Dolazilo se neposredno pred Dnevnik, ili nešto ranije, ali te prethodne emisije nikome nisu bile posebno zanimljive i onda bi svi u glas razgovarali i nadvikivali se, kao u kakvom predvorju skoro nadolazećeg raja.

    Tišina je nastajala tek s početkom crtanih filmova, koje su deca, posedala po linoleumu, gledala radujući se, i tako se od silne sreće i radosti smejala bukvalno svemu, dok su se odrasli iščuđavali kako to da miš i mačka pa govore („Ali to su nacrtane životinje“, rekao bi neko), kako onda trče ako su nacrtani, i još koječemu. Sve je to zaista i bilo čudno, čudno je i danas, samo što smo se navikli.

    Posle dnevnika su obično išle neke igrane emisije, od kojih sam ja zapamtio samo one predivno blentave serije s Mijom i Čkaljom, kojima smo se tako slatko smejali i danima zatim prepričavali jedne te iste gegove i opet im se smejali po sto puta iznova i iznova, jer prosto nisu mogli da nam dosade.

    Glavni događaj je ipak bio Dnevnik. Dok je on išao, svi su ćutali. Čak i deca koju u međuvremenu nisu poslali na spavanje. Dnevnik je bio prozor u svet. Zamena za prela i posela, na kojima se pričalo i slušalo šta se sve novo u međuvremenu dogodilo, ko je kome preorao među, obrao voćnjak ili preoteo ženu; isto to, samo ne u njihovom selu, nego u zemlji i u svetu. Jedini trenutak kada bi se tišina prekinula bivao je na samom početku, kada bi voditelj, ozbiljan i ceremonijalan kao na dodeli ordena rada sa srebrnim vencem, rekao: „Dragi gledaoci, dobro veče!“ Vasceli komšiluk bi na to uglas odgovorio onako kako su ga čitavog života učili, onako kako dobar domaćin odgovara drugom domaćinu kada ga sretne na pustom drumu, poznavao ga ili ne, onako kako je vazda bilo red. Horsko „dobro veče“, zaplovilo bi vazduhom, ispunjavajući svaki ugao naše male kuhinje, da bi namah ponovo ostala tek tišina u kojoj je Branislav Surutka golicao našu radoznalost. U tim trenucima, više od svega na svetu, želeo sam da i ja jednog dana, kad porastem, postanem voditelj televizijskog dnevnika, da prvi na svetu znam gde je sve bio i šta je sve rekao Tito, a šta Bakarić, koliko je golova dao Šekularac i hoće li sutra biti kiše. A najviše od svega, želeo sam da izađem pred ljude i poželim im dobro veče, i svi da mi uzvrate, kao što i dolikuje.

    To vreme je prošlo. Danas svaka kuća ima televizor, mnoge i po dva, pa i više komada, ali niko više ne razgovara sa njima. Programima se ni broja ne zna, i svaki od njih ima po nekoliko dnevnika sa različitim nazivima, ali nijedan od njih više ne gleda čitav narod jedne lepe i napaćene zemlje koja više ne postoji, okupljen po kuhinjama i kombinovanim sobama onih koji su malo manje siromašni od ostalih.

    To vreme je nepovratno prošlo, kao što svako vreme uvek i neumitno prolazi. I sve što nam se dešava, svaka reč, događaj, promena, vetrić ili kišna kap, ni svesni ne stignemo da budemo da nas je to baš snašlo, a već je postalo prošlost. Sadašnjost je tek puka iluzija, sve je prošlost, čak i ono što će se tek desiti, znamo da će neumitno proteći. Iza svega ostaju samo priče. A priče ostaju taman onoliko koliko traje sećanje na njih. Kada nestane sećanja, nestane i priča, izgubi se u vrtlogu vremena da luta od jednog do drugog odjeka, kao neprekidni šum prošlosti, koji čujemo tek u besanim noćima okupanim kišom koja spira dušu.

    Poneka priča naleti na pravog slušaoca, klizne mu neprimetno u uvo, zavuče se ispod očne jabučice i ostane tu zadugo. I taj i takav slušalac, malo po malo, počne da prenosi priču dalje, kao virus. Premetne je kako njemu odgovara, koliko ume i kako misli da treba, ulepša ponekad, ponešto doda, nešto i oduzme i krene da je širi. Od jednog do drugog, dok se ne zapati ponovo na nekom drugom mestu, kod nekog drugog čoveka sklonog slušanju, pamćenju i pričanju. Kod nekog ko će takođe nastaviti da prenosi virus.

    Neka od tih priča zarazi i posebnu vrstu ljudi, one koji su već oboleli od jedne druge vrste teško izlečive bolesti. Vrstu koja piše. I onda priča takvom čoveku sklizne niz kožu, pa preko prstiju pređe na papir, prođe zatim kroz štamparsku mašinu, smesti se među korice, pa krene među ljude.

    Ljudi koji zapisuju priče najviše vole da petljaju po njima. Da ih ispravljaju, dorađuju, prepravljaju. Da menjaju. I njihova verzija priče, ona koja završi u koricama, ostaje konačna. Nije se dogodilo ono što se zaista dogodilo, već ono što je ostalo zapisano. Ukoliko je zapisivač promene vršio kako njemu odgovara, priča ostaje tu gde jeste, mrtvo slovo na papiru. Ali, ukoliko su te promene izvršene onako kako odgovara priči, i ona ostaje da traže duže. Što je zapisivač bolje ovladao svojim zanatom, time i taj pričin život postaje sve duži. Poneke priče traju vekovima, poneke i duže. Zavisi to i od same priče, ali i od zapisivača. Od njegovog znanja, veštine i posvećenosti priči koju zapisuje. Jer priči mora da se ugađa, da joj se čini po volji. Jer, baš kao modist ili frizer, i zapisivač mora obući i urediti priču baš prema njenoj meri. Ne valja debeloj priči tesno odelo, ne priliči staroj moderna frizura. Zapisivač koji se uznese i pomisli da je veći od same priče, osuđen je na kratak vek, i pričin, ali i svoj. Onaj pak, koji joj verno i pošteno služi, kao strogom ali voljenom gospodaru, može se nadati da će priča nadživeti i zapisivača i ljude koji je čitaju, i knjigu i korice koje je skrivaju, da će putovati dugo od jednog do drugog čoveka kroz vreme i čuvati uspomenu i na događaje i na njihove junake. I na njenog poniznog slugu, koji je imao čast i sreću da se nađe tu kraj nje, baš kad je trebalo, i da je zapiše baš onako kako je trebalo.

    720 rsd