-
Srce od ruku
900 rsdUzeo sam olovku i počinjem da pišem. Primetio sam koliko su se slova izmenila tokom svih ovih godina korišćenja. Jedno slovo liči na ono, koje se u svojim oblim završecima transformiše u drugo, a ono četvrto u nizu nestaje pod naletom petog. Tako jedan za drugim, rađaju se znaci sa paralizama, poremećajima, sindromima, sve dok na kraju ne počnu da liče na predmete, stvari, ljude koji me okružuju. Nisam siguran da mogu da se setim svih slova, igraju mi znaci mnogih pisama koje sam u životu video pred očima. Uvek neki blesak prekrije papir. Taj momenat iskoristim da zarežem olovku. Kažu da je hemijska otrovna, da mi je ne mogu dati, da je drvena olovka bolja. Nisam znao da smo čitavo svoje školovanje baratali smrtonosnim napravama, ali eto, ko će ga znati. Toliko nas je na ovom svetu koji se igramo hemijskom olovkom da je pitanje prosto kako nas ima toliko, pa se moraju izmišljati bolesti, ratovi, pogromi i nemiri kako bi nam se brojno stanje smanjilo. Ili su mi dali drvenu olovku zbog svoje magične moći nestajanja? Ne mogu da se setim svih slova definitivno. Mešam ćirilicu i latinicu. Verujem da ovo nikoga neće interesovati. Mada, da li su mi drvenu olovku. Dali su mi i jedan mali kalendar, sa trakom i crvenim okvirom kako bih mogao svakog dana beležiti koji je datum. Sati nisu mnogo bitni. Ne izlazim napolje. I nemam mnogo razloga za to. Ne mogu da se setim nijedne teme na koju bih mogao započeti razgovor sa nekim. Ponovo blesak pred očima. Iako sedim osećam se veoma dezorijentisano za nekoga ko sedi u maksimum pet kvadrata sa malim suterenskim prozorom pri vrhu jednog zida prostorije. Kriv! To je reč koju često slušam poslednjih dana, a ja još uvek nisam siguran zašto i zašto se nalazim u tako maloj, nehumanoj sobi. Samo znam…
– Izvolite, ne duže od 15 minuta.
– Zdravo, Stevo, kako ide?
– Neveselo, mogu priznati.
– Mogu li pogledati ovo do sada?
– Od toliko misli koje mi naviru u glavu ne mogu izdvojiti nijednu kao mnogo bitnu da je zapišem.
– Polako, ovo će biti dug proces. Šta kaže psihijatar, krenuo si kod njega pre dva dana?
– Nekada glava hoće da mi eksplodira od svega i svačega što mi u nju dolazi da nisam siguran da li bi bilo ko to mogao da zapiše, a kamoli ja koji odlučno i veoma svesno mešam latinicu i ćirilicu.
– Jesi li bio kod psihijatra?
– Nešković, ne mogu sada da mu se setim imena. Ali znam da mu asistent toliko često ponavlja prezime da je postalo naporno i iritirajuće.
– Kako je prošlo?
– Konstantno započinje razgovor o tome šta me je navelo da učinim tako svirepo delo, kako sam se osećao i slično. Agresivan je i veoma sugestivan prilikom postavljanja pitanja.
– Da li si izlazio napolje, makar na ručak?
– Ne, donose mi ga ovde. Nemam zbog čega ići napolje. Smeta mi svetlost, ponekad udari takav blesak u prostoriju da ne mogu da izdržim.
– Shvatam, Stevo. Vidi da ne okolišam previše. 25. avgusta izlaziš pred Sud. Ovo će biti pripremno ročište. Piši, možda će ti to pomoći da se setiš nečega. Čega god da se setiš zapiši, stalno zapisuj. Nemoj, molim te, da ti nešto promakne, jer nam je svaki detalj bitan, sve nam je od velikog značaja. Bilo je mnogo nesreća poslednjih decenija u našoj zemlji i okruženju, ali ovakav slučaj nije dugo zabeležen i zato te molim da zapisuješ sve. Jedan stari francuski psiholog je terapiju pisanjem primenjivao na slučajeve u kojima su ljudi gubili pamćenje usled velikog stresa, nesreće i drugih nevolja koje su doživljavali. Njegovi dnevnici sa terapija su svedočili o ogromnim uspesima onih koji su došli na terapiju. Zato piši.
– Pišem… Pitao me je kako sam mogao tako slatko i mirno zaspati posle svega što sam učinio?
– O kome pričaš? O Neškoviću? Ma pusti ti njega. Samo te molim da se suzdržavaš, nemoj dozvoliti da te iznervira ili ne daj bože navede da ga napadneš. Budi smiren, fokusiraj se na pisanje. Fokusiraj se na ono što te čeka, a to je suđenje. A kako bih ti ja pomogla, molim te, ti pomozi meni. Zato sve zapisuj.
– Posetio me je ćaća pre dva dana. Sedi i ćuti. Ljuti, ne znam zašto.
– Gotovi ste.
– Evo završavamo. Izvoli još jednu svesku. Vidimo se za dva dana.
Ostao sam ćutke, glavu sam okrenuo ka suterenskom prozorčiću. Ponekad u njega udari lopta, „bubamara“, tako smo je mi nekada zvali. Bela lopta sa crnim poljima, neki su je zvali i „starka“ mada su starke uvek bile rezervisan termin za patike. Ali eto, ima raznih naziva. Ponekad ta lopta na mene deluje umirujuće i navodi me da mislim o detinjstvu. Sećam se jednog dečaka, za kojeg su mi rekli da me je ujeo za ruku kada sam bio mali. Uvek su moji govorili da su njegovi od zdravog deteta napravili debila. Drugo je to vreme bilo. Tada se pred decom govorilo sve, pušile su se cigarete dok su deca sedela u krilu i uvek se govorilo: „Nemoj ti sad ići i pričati na ulici šta mi ovde govorimo!“ Taj dečak je kroz mali razrez na limenoj kapiji gledao nas kako se igramo na ulici. Vojvođanske ćuprije su velike i prostrane, a travnate površine između dve ćuprije, kanala i trotoara bile su ogromne. Moglo se igrati na male goliće do iznemoglosti. Nije bilo toliko automobila pa su i roditelji manje brinuli da li će nas zgaziti auto ako lopta izleti na cestu. Nekada je lopta letela brzo i jako preko puta, a iza kapije tog dečaka nestajale su oči i videli smo kako grebe po kapiji, kako je lupa dok skače i kako se veseli dok lopta putuje ka njemu i udara po kapiji. Rukama je ispod metalne kapije, koja je udarcima odzvanjala kao crkveno zvono, svaki put grebao kako bi makar dodirnuo loptu. Rovario je ispod te kapije toliko da je razgrnuo zemlju iz dvorišta ka uličnom trotoaru pa im je malo kuče, onaj mali preturač po kantama kojeg smo mi zvali „pacovan“ ili „pekinezer“ pobegao ispod kapije. Posle toga ga nekoliko dana nismo videli kako ćiri kroz prozorče, a duž kapije postavljene su ciglice koje nije smeo pomaknuti. Dugo sam ostao zagledan u prozorčić i pitao se da li ovo da zapišem? Ne znam koliko je uopšte etično da mi jedan tako sjeban život spasi bulju iz govana u kojima je sada.
Odlučio sam ipak zapisati sve to, nakon ručka. Iz tanjira su me gledale oči poslužene ribe, a pipici od zeleniša su u vlagi ribljih sokova počeli da rastu. Prvo su se spuštali niz tanjir kao puzavice, a onda su postali sve mesnatiji i dlakaviji da nije bilo moguće više razaznati šta je u tanjiru bilo posluženo. Šuma koja je izrasla izgledala je mračno, mračnije od malene sobice od ne više od pet kvadrata sa samo jednim suterenskim prozorčetom. Sa stabljika naglo izdžikljale prašume kapao je riblji sok, a iz mraka u gustom rastinju virile su riblje oči, kolutale su onako ispržene i iscurele. Vlaga u vazduhu je postala toliko jaka da se instant osetio miris buđavih zidova, raspadnutih listova pod težinom treseta, a disanje je bilo gotovo nemoguće. Pomislio sam zapomagati, ali to je bila samo munjevita zamisao. Ništa nisam uradio. Sedeo sam u sredini galopirajuće vegetacije nepomičan, kao cvrčak u mesožderki koja se polako zatvara. Upravo tako su i zvučali moji glasovi, cvrčao sam kao i ona riba na tiganju. Ponovo blesak, kao da sam dobio udarac po desnoj slepoočnici. Nastavljam da pišem, detaljišem do nitni na limenoj kapiji, izgriženih zanoktica i ispucalih prstiju i crnila ispod nokata. Zapisujem manično, kao da me neko juri. Postajem svestan cajtnota u kojem sam se našao, postajem svestan…
-
Kako živeti tridesete?
900 rsdMesto na kome je sve počelo
Postoje mesta koja nisu samo mesta. Nisu važna zbog kvadrata, pogleda ili nameštaja. Važna su zbog ljudi koji su tu sedeli i svega što je tu izgovoreno.
Naša terasa nikada nije bila savršena. Nekad je bilo previše hladno, nekad previše vruće. Stolice nisu bile iste, čaše su se menjale, a razgovori su počinjali bez plana.
Ali uvek je imala ono nešto – prostor u kome možeš da budeš svoj.
Tu smo dolazili bez najave. Sa umorom, sa pitanjima, sa pričama koje nismo znali gde da smestimo. I nekako, između prve i poslednje rečenice večeri, stvari bi počele da dobijaju smisao.
Na toj terasi nije bilo pravila. Nisi morao da budeš pametan. Nisi morao da imaš rešenje. Dovoljno je bilo da kažeš: „Ne znam.“
I to je bilo dovoljno da neko klimne glavom i kaže: „I ja isto.“
Tu smo učili da slušamo. Ne da čekamo svoj red da pričamo, nego da stvarno čujemo. Tu su se delile istine koje nisu išle na društvene mreže. Strahovi. Sumnje. Greške. I ono najvažnije – osećaj da nisi sam.
Neke večeri su bile lake. Smeh, šale, planovi koji zvuče kao da je sve moguće. A neke su bile teške. Tišine koje traju. Pogledi koji govore više od reči. Rečenice koje izlaze teško, ali kad izađu – promene nešto.
I možda nismo rešili sve. Možda nismo našli sve odgovore. Ali smo naučili nešto važnije – da ne moramo sami.
Ta terasa nije bila samo prostor. Bila je pauza od sveta koji traži da stalno znaš, da stalno možeš, da stalno budeš dobro. Bila je mesto gde možeš da kažeš: „Ne mogu više ovako.“ I da to ne bude kraj, nego početak.
Tog sunčanog dana je sve i počelo. Ja i moja drugarica Milica okupili smo se kod Ivane, na njenoj terasi. To mesto smo mnogo voleli, jer pogled koji ima govori više od hiljadu reči. Kupili smo vino i naše priče su krenule. Svako je iznosio svoje muke sa kojima se bori, a ja sam više ćutao i posmatrao, slušao ih i razmišljao koji savet da im dam.
Ponekad savet nije ni bio potreban – već nam je trebala terasa. Mesto gde možeš da spustiš gard. Gde neko vidi kroz tvoje „dobro sam“ i ne traži objašnjenje.
Terasa je bila naše skrovište, mesto koje je čuvalo naše tajne, brige i sreću. Nekada smo pevali i snimali naše numere, nekada ćutali i razmišljali o budućnosti, a nekada razgovarali o ljubavi. Eh, ta ljubav – uvek nam je donosila i radosti i probleme. Svako je imao svoju priču koju je terasa znala. Ponekad smo i ćuteći iznosili ono što nosimo, jer smo znali da terasa nikome neće odati.
Tog dana sunce je sijalo, a mi smo uživali u njegovim zracima. Kada smo seli, svako je uzdahnuo – svako je nosio svoju brigu. Svako je tražio rešenje ili podršku koja će mu pomoći. U to vreme, nas troje je mučila ljubav. Svako je iznosio svoju priču u nadi da će nam novi dan doneti nešto bolje i lepše.
Ja sam, kao i obično, sedeo na travi i slušao. Svima nama je trebala osoba i onaj topli zagrljaj koji rešava sve. Ali tada smo imali samo jedni druge, naše priče i vino koje nam je pomoglo da i ono što čuvamo za sebe izgovorimo naglas.
Nakon ispričanih priča i ljubavnih jada, drugarica je došla na ideju – pošto pišem knjige, da napišem knjigu koja će pomoći ljudima koji žive tridesete. Da znaju da se svi mučimo sa nečim. Da ne moramo živeti po tuđim pravilima. Da problemi koje imamo mogu da se reše, jer za sve postoji rešenje. Da tridesete donose lepe stvari, ali ako si u rasulu jer ti život nije sređen – i to je u redu. Jer život ide dalje, a bitno je da smo srećni.
Ako imaš takvo mesto, čuvaj ga. Ako imaš takve ljude, ne uzimaj ih zdravo za gotovo. A ako nemaš – napravi ga.
Ne treba ti savršen prostor. Treba ti jedna iskrena osoba i hrabrost da počneš prvi. Jer ponekad je dovoljna jedna terasa da se ne izgubiš u sopstvenim mislima.
I ponekad je baš tu, između dve iskrene rečenice, početak nečega što će kasnije ličiti na novi život.
-
Gledaj me u oči
810 rsdГледај ме у очи
Пред тобом стојим, одевена, нага,
огрнута сјајем, прекривена тамом,
и сва моја лица, и лепа и ружна
спакована ту су сад, у оку самом.Лице робиње у лицу принцезе,
прегршт осећаја из њих ће се стећи.
У очи ме гледај ма шта да ми желиш
погано ил’ драго својом душом рећи.Гледај ме у очи, у њима ћеш наћи
све оно што земља од неба украде,
пронаћи ћеш светлост у пуноме сјају,
пронаћи ћеш искру истине и наде.Очи су моје портрет мог живота,
емоције бојом дорађују скице,
прошлост светлошћу будућност слика,
гравира боре на срце и лице.Кад дође тренутак да се осмех збаци,
када жеља чиста трагедију срочи,
кад издаја сване између рамена –
ма шта да се деси гледај ме у очи.Срећа
Могу ли рећи да имам среће
ако ми ведро јутро сване,
ако се будим у дому своме
где љубав боји ноћи и дане?Ако се и друге очи буде
у истом дому, у истом рају,
да ли је заслуга моја да живим
у овом сребру, у овом сјају?Да ли је срећа поклон са неба
бачен на земљу Божијом руком,
или је срећа оно што градиш
даном у дан, знојем и муком?Да ли се срећа дели на двоје,
троје, четворо, и више, и даље,
или се срећа сабира и множи
са сваком душом што нам Бог шаље?Ја своју сабирам, ја своју множим,
па опет множим, по више пута,
и у њу плетем сву моју тугу
када сам љута и забринута.Јер десет руку у загрљају
окружи рањену душу моју…
Има ли веће среће на свету
и веће туге у истом споју?Има ли какве снажније страсти
светлијег јутра, ведријег неба,
има ли, опет, тужније туге,
болнијег бола и црњег хлеба?Срећа је све то – црно и бело,
горе и доле, од земље до Бога,
срећа да стрепим, страхујем, бринем,
да очи исплачем кад имам за кога.Туга
Као вео благи најфиније свиле
пред очима лебди неизмерна туга
због оног што беше и што неће бити
жеља је једна, могућност је друга.Свет у оку сненом расплинутих боја
у безброј нијанси од сиве до сиве,
нестаје у трену, у трептају ока.
Све је стало, мртво… Сузе су још живе.Бисерни се потоци сливају кроз прсте,
тело у грчу од бола и страха.
Овај је тренутак, шапат моје душе,
сачињен од мало пепела и праха.Кроз вихор тамни сећања и стида
јутро расплиће плетенице наде.
Свака реч и поглед, и сан одсањани,
сваки трептај срца сад у сузу стаде.Очараност
Родило се биће божанске лепоте,
пред очима нежни невидљиви вео,
на рукама мали свилени смотуљак –
родило се биће, мога тела део.Погледи се срели, сузе су потекле,
тако у том трену почела је бајка,
прича посве нова, туђа, непозната –
родило се биће, родила се мајка.Ту љубав што тада осетих у себи
препознала нисам, то беше откриће.
Тај свети тренутак ником дала не бих –
божанство је стало у то мало биће.Мир
Тренутак самоће за тренутке среће…
Удахни бескрај у своје груди.
Затворених очију гледај у даљину,
побегни од себе, сакриј се од људи.Утишај звуке, појачај снове,
осети срцем лепоту света,
разбистри мисли, старе и нове,
сећања спусти у руке детета.Заволи себе више и јаче
кад јутра суморна и тешка свићу,
радуј се, расти, разуми, опраштај,
поклони вечност вољеном бићу.Заплети небо у увојке своје,
прве зраке сунца у своју палету,
доброту у срце, благост на лице,
мир је највредније што имаш на свету. -
Ljubavni slučaj bankarskog službenika
900 rsdO PROSEKU (Definicija stanja)
Prosek je najpotcenjenija kategorija postojanja. Ljudi ga se boje, beže od njega ka vrhu ili ponoru, ne shvatajući da je prosek u stvari jedini preostali oblik. Ja živim u toj zlatnoj sredini, tamo gde se ništa ne dešava naglo. Moj život je stabilna linija na EKG monitoru koja pokazuje da je pacijent živ, ali da se sigurno neće popeti na Himalaje, niti trčati maraton.
U poslu kojim se bavim, u banci, prosek je Bog. Bankari obožavaju prosečne klijente. Oni koji previše zarađuju su sumnjivi, oni koji nemaju ništa su opasni po bilanse, ali prosek… prosek je predvidljiv. Proseci uzimaju kredit na dvadeset godina, plaćaju rate na vreme, kupuju auto koji nije ni najbrži ni najlepši, ali zato troši malo. Prosek je gorivo koje pokreće svet.
Prosek je glavni razlog propasti raznih očekivanja. Svi se upravljaju prema proseku koji u stvari ne postoji. Dolazimo do paradoksa da je prosek svako i istovremeno nije niko. Sve u svemu, ja sam svoju nišu unutar tog skupa pronašao. Bar mislim da je tako, a možda samo sebi pravim opravdanje.
Biti prosečan čovek u Beogradu znači biti nevidljiv, a u tome je moć. Dok me Maja optužuje da sam ambiciozan kao lenjivac na grani, ja zapravo samo uživam u činjenici da me niko ništa ne pita. Niko ne očekuje od prosečnog čoveka da spasi svet, smeni vlast, ili da promeni istoriju. Od mene očekuju da budem u kancelariji od devet do pet, da se lažno smejem i uklopim u korporativni ambijent.
JA, KREDITNI SAVETNIK IZ POTKROVLJA (Takoreći moj profil)
Imam trideset i pet godina. Ni malo ni mnogo. Godine u kojima ste još uvek suviše mladi za penziju, a previše stari da verujete u Deda Mraza, da ćete postati rok zvezda ili vrhunski sportista. Moj život se sastoji iz dve zone, dva sveta. Onaj ispod krova na Vračaru i onaj u kancelariji staklene poslovne zgrade u kojoj vazduh nije promenjen od kada je neki lokalni funkcioner na otvaranju presekao svečanu vrpcu. Zahvalan sam koroni što po neki dan mogu da radim od kuće i to pravo često koristim.
Imao sam sreće u životu, nasledio sam potkrovlje od tetke. Ostavila mi je zidove koji mirišu na drvene grede koje celom potkrovlju daju patinirani izgled i dodaju nepostojeću dozu luksuza celom stanu. Znaju ponekad da škripe i pucketaju, ali to samo doprinosi atmosferi. U tom potkrovlju koje delim sa Majom, ja sam kralj jednog kvadratnog metra, moje fotelje. Ona je od teškog drveta, presvučena tamnim, zelenim štofom. Sitan somot, dugih linija koje su se na pojedinim mestima potpuno izlizale od godina korišćenja. Uz nju ide i tabure, verni sluga mojim nogama koje su lagano počele da popuštaju pod godinama i kilažom. Kada podignem noge na njega, prestajem da budem savetnik koji ljudima objašnjava interkalarnu kamatu. Postajem biće koje samo diše.
Moj dan počinje ritualom koji Maja ne podnosi. Sedim u tišini i pijem prvu kafu. Moja uloga u društvu je da budem ljubazan, dosadan i da oko sebe širim iluziju stabilnosti. Ja sam onaj glas koji vas preko telefona podseća da je račun u blokadi i da rata nije plaćena. Kada se vratim na svoj Vračar, kada prođem pored Jekinih vrata i osetim miris profesorovog rinflajša, skidam ljušturu sa sebe. Skidam kataloški osmeh broj četiri i postajem vlasnik sopstvenog vremena. Moja jedina ambicija je da mi pivo bude dovoljno rashlađeno, a cigareta dovoljno duga da pokrije dečju graju iz komšijskog dvorišta.
GEOGRAFIJA DUŠE (Beograd i Vračar kao sudbina)
Beograd je dijagnoza hroničnog stresa. Ljudi puni umora i neuništive nade traju ovde vekovima. A Vračar? Vračar je srce te dijagnoze. Ovde se asfalt ne postavlja da bi trajao već da bi se za koji dan raskopao. Živeti na Vračaru znači pristati da ti je privatnost luksuz koji je vrlo teško priuštiti, ali da ti je bliskost sa strancima zagarantovana. To je mesto gde su pojedine ulice toliko uske, da ako komšije sa suprotnih strana ulice otvore svoje prozore u isto vreme, mogu jedan drugome da promešaju kafu. Vračar je takođe mesto gde Crnogorci gube povratne karte i postaju trajni rezidenti. Primat mu je u poslednje vreme ugrožen Beogradom na vodi, ali ipak među srpskigovorećim Beograđanima još uvek predstavlja najpoželjniji deo grada.
Ono po čemu je Vračar stvarno poseban jeste da ima najmanje parking-mesta po glavi stanovnika. Ta činjenica je doprinela izuzetnoj kreativnosti lokalaca, kada je u pitanju zaštita parking-mesta, a stvorila je i pravi lokalni sport, mešovitu disciplinu koja zahteva nerve od čelika i bešiku od gume – galebarenje.
To izgleda ovako: stigneš u svoju ulicu, ubaciš u drugu, ugasiš radio da ne remeti koncentraciju i kreneš da kružiš. Kružiš polako, koncentrisan, kao galeb koji vreba ribu. Tvoja lovina je pešak koji u ruci drži ključeve. Kada ga primetiš, pratiš ga pogledom, analiziraš njegov govor tela. Da li ide ka kolima ili samo baca đubre? Ako otključa vrata, pobedio si, ti si kralj asfalta koji pali migavac kao navijačku baklju na severu Marakane. Ako samo prođe pored kola, ti si gubitnik koji uz psovku počinje novi krug oko bloka. Vračar je jedino mesto na svetu gde se vozi, ne da bi se stiglo, nego da bi se stalo.
Moje potkrovlje visi nad tim haosom kao osmatračnica. Nije neka visina, ali i sa nje Beograd izgleda kao zakrpljen, pačvork kaput sa svojim zgradama različitih visina, od onih dronjavih iz prošlog veka, ispod kojih je opasno proći, do ultramodernih. Vračar je miris lipa u junu koji pokušava da pobedi miris izduvnih gasova iz džipova onih srećnika koji su našli parking na trotoaru.
-
Zadnja pošta
1.000 rsdЗОРА ПОНАД ТРЕШЊЕВИЦЕ
ТАМА се у земљу спушта
Светлије небо бива
Зора руди исконска слика
Чудо свитања објављујеИз крошње трешње што цвета
Пој славуја се чује
Врхови брда се злате
Као да је праскозорје светаГледам зору понад Трешњевице
Видим неба поезију
Чудесну од памтивека
Исти призoр би у очимa преткаВидим: Петао дана обасјава
Земаљску позорницу
У небу се огледа
Из земље изсасјава
Слику што она је рука
Што сан је што јаваОдсјај праИсторије
Јутром поезије
Указа на Божије лице
У зори понад ТрешњевицеТрешњевица, април 2025.
СРЦЕ У КАВЕЗУ
ДРЖАХ птиче у кавезу од прстију
Дрхташе срце мало преплашено
Раширих шаке птиче одлете
У плавети тачка жива запеваИзненада чух срце своје
Задрхта у кавезу између ребара
Без даха скоро остави
Јави ми се оно птиче у травиДокторка гледа ЕКГ линије
Срчано с короном срце се борило
Успорити мораш Мирославе
Чујем звоно из висина како бијеЈе ли срце тачка песме будуће
У кавезу груди што куца
Хоће ли се кавез отворити
Куцање стих космички битиХоће ли срце птица да излети
У плавет песме вине
Чујем детлића поруку куца
Све затрепери светом овим мине21. 06. 2022
МОЈИ ПЕЈЗАЖИ
Гракће гавран
То слово црно
У песми мојој конак тражиСПИС И ТРАВА
Прође памет ко трешње* у Трешњевици
Кано малине кaно све што прође**
Јесен живота мраз старости
Отишло у Ништа да никада не дођеШуми у трави – све блеђа слова
На камену за спомен уклесана
Која време студ земљом брише
О томе Мирославе залуд пишешИз списа ниче трава заборава
У плавет гледа исто испевава
У тачку се сплели сан и јава
Од памтивека причом све се завараваПрође све прође прође и будуђност
Која никада не дође_______
* Наслов књиге Миладина Ћулафића
**Меша Селимовић:
Све ће проћи. Али, каква је то утјеха?
Проћи ће и радост, проћи ће и љубав, проћи ће и живот.
Зар је нада у томе да све прође?ТАЧКА
ТАЧКА на белини листа.
Моја рођенданска тачка.
Као клупко живота.У њој су се као у црну рупу
свиле све године.
Тачка – Клупко.
У мислима ненаписане песме га одмотавам.
Чујем онај плач у даху се изгуби.
Само шапат мрака над рукописом црне белине.
Усудно.Ћути као да је земља.
-
Nasumične misli
1.000 rsd2. Поход
Тражисмо појачања, коњицу,
Штитоноше, стрелце, оне чије имена
Дисаху смелошћу и снагом
Oне наказне …, развратне …
И безимене.
Оне налик на сатире, кентауре
И оне складно грађене
Попут војника оловне војске.
Оне које изгазише вепрови
Док спасаваху прворођене синове
И бездетне кћери.
Прзнице, накатрањене и
У перје уваљане; да, људе
Високе и уозбиљене,
Недодирљиве и беспрекорне,
Спремне да поведу кад устреба.Јуришасмо на зидине,
Пустошисмо складишта
Нагомилане сумње,
Огњу предадосмо спискове
Трагичних грешака и кривица,
А мукли топот маршевских бубњева
Дотуче мисли о мирисима
И гиздавој одећи
И посла нас
Ка новом периметру.6. Одговор
Рекоше му: пожурио си са питањем,
Јер још нисмо питали аугуре
Шта вели Марс, отац Ромулов,
Јер тамо на пољу
Људи су и ловци и ловина
Пробадају, да не буду прободени,
Умиру, да не би мрели,
Враћајући дуг који се мора вратити.Плод земље је само огањ
Што сажиже пунске и британске обале
А пашће можда и на наше.Касно је кажеш!
Мораш чекати: поручујемо ти,
Мораш чекати као што ми чекамо
Да се заврше ауспиције.7. Немири
Невоље се увек рађају у Германији
Не треба ти делфско пророчиште
Да би то знао,
Зли ветрови паклене неслоге
Дувају из Илирика
У Мезији увек чекају спремне војске
А најезда увек стиже из Галије.
Примирје се не може купити,
Ни током Сатурналија,
Жртву паљеницу за мир
Еирени морамо принети.Сви споменици су споменици страху
Од онога што следи, од онога
Што почиње да надвладава
Од злих знамена већ почињеног
Тек да с ума не сметнемо
Близину окриља Еребовог.7. Одсуство
Сусрети су сада реткост.
Свакодневица израњављена
Напевима о одласцима
У окриље равнодушја.Пулс грозничавих мисли
На стиснутим капцима,
Ишчилела нада
У спасоносно одустајање.Поклоништво залудности,
Шумори несагласја,
Безизгледност мраморја,
Сидришта у празнини.Ламенти прећутани,
Негде у нигдини.4. Сумрак
Сумрак по правилу пада
На забаченим раскршћима,
На пустим ненаданим местима!
И кад сам већ у окриљу његовом
Желим да вас замолим
Да не помињете идиличну прошлост,
И лепа стара времена!Разишао сам се са свима, и
Сада видим само опустеле и
Запуштене травњаке,
Узнемирујуће просторе
Којима понекад промакне,
Неко ко је одавно заборавио
Да гледа и дише.Спуштени застори
На прашњавим окнима
Која се никад не отварају,
Зарђале шарке и
Катанци на вратима
Која никада неће зашкрипати
Да поздраве неког,Макар и оног ко је заборавио
Да гледа и дише.
Зато подигните поглед
Да бисте ми рекли
Застире ли сумрак овај
И душу песника,
Утиснуту у небо! -
Senke u ogledalu
810 rsdŽedna zemlja
Ispucala koža i tlo pod nogama. Mala ostrva i među njima duboki kanjoni. Sve je to prašina i u nju će se pretvoriti.
Žuta je trava kasnog proleća, staza za jahače apokalipse.
Suvo se u očima jutro rađa, ali ako ništa drugo – nebo je lepo.
Večita je to, mada slaba uteha; ako bude kao do sada – srušićemo i nju uskoro.
Za uspomenu ostaju slike a na njima suva, žedna zemlja i nad njom duboko nebo.
Mala gradska strava
Zavijaju alarmi u tmurnoj noći. Mračnim ulicama bez struje plove svetla intervencija, sa sirenama upletenim u fijuk vetra koji ne prestaje.
Sa svake strane nešto puca; otkinute roletne vise na polomljenom putokazu. Iz praznine ulice vrebaju njeni ćoškovi.
Svanuće, kažu. Ali onda će ponovo da padne mrak. Oni načitani kažu da je do ovoga moralo da dođe. Zato ne promaljaju nos.
Nikad više. Nikad više.
Veliki umor
Umori se čovek mnogo, pa se malo ubije. Ni traga očajima, pozivima, strahovima ako gledamo sa strane. Samo teški koraci i bezuspešni osmesi.
Jer, sve je u redu. Mirimo se sa sobom teže nego sa sudbinom. Uostalom, gde je smisao i kuda žuri sav taj svet?
Video sam iz autobusa mladog, umornog čoveka. Bilo je rano, čisto i sveže jutro, a njegovi teški koraci već su duboko spavali.
Da je išta rekao, svejedno mu ne bi verovao taj svet koji oko njega leti.
Zname
Zastava kojom se čuvaju sećanja na posebne prostore i vremena visi na vratima, kao što su nekada vezivali maramicu oko prsta: da se ne zaboravi.
Tako se šalje poruka svetu i umirenje sebi da je to mera posebne brige i da će sve biti u redu.
Nema vetra da zastavu napreže, nema sunca da joj boju pije, nema kiše da joj gnjili konce. Samo posvećeni pogledi. Samo posveta.
Pored nje se trepteći strah gnezdi. Iza njega se rđa rađa pokrivena prigodnim poklonom.
Žmurke
Sakrili smo se; međusobno, kao i svako za sebe. Jedno od drugog, od celog sveta koji smo pravili mi i u kome smo nastali.
Deca dok ne porastu misle da se kriju ako zatvore oči.
Vreme odbrojava. Žmurimo sakriveni žudeći za svetlom.
-
Na trnu suza
1.000 rsdЈАНУАР
Волим пахуље у твојој коси
уснама их склањам.Очи затвараш!
Сва се са снегом топим,
Да ли ме и зими сањаш?Волим пахуље
што милују ти лице,
љубоморишем јер одоше
од мене далеко,
те беле успомене.Сваког јануара
стопама твојим ходим.
Ко да у ланце везаше ме?
Образе румене ми љубиш
и руке у џепу моме држиш.
Крај промрзле реке смо,
мост климави прелазимо
љубећи се;наш јануар
твоја ја
и мој – ти.ГРЛИЦА
У срцу грлица плашљива мила,
паперјастим облаком свила је крила.
Дамари се колом уплетени чују,
дубље нестају у шумском брују.На зеленој грани ено ње саме,
очима ко туђим судбе следи.
Зебњи никад неће да се преда
ка небу винута олуји се не да.С врпцом плавом око врата
тих њен је куцај ко што је и сата.
Плашљивица мила под прозор се скрила.Дрхтури чезнући за песмом раја
арију је њену драги певао
деран јадом о њој и сневао.ПУТ
О, само некуда отићи,
некуда стићи
и у облаке склупчане могу сама.Ко је власник километара,
чији ли су то пути?
Јесу ли од оног који лута
несаницом бдења?
Цеста и пруга средишња бела
за неке су једра
ил’ ветар то је у леђа.Чекање на време поласка,
суров тренутак је нестанка
опет
стићи треба пре љубави.Узалуд бих друмове тражила
и мамац скитници ноћима била
уколико крила бих сате.БАМБУС
Лудост писати је речи
по нестајној реци
док вирови њени зборе
да међу бамбусима
тражио си ме
чим зашло је сунце.
Баш на том месту
заспао си у плавом капуту
сашивеном за прву ноћ нашу,
љубави моја.ЛОТОС
Ноћас лотос оставићу
пред својим вратима.
Можда свратиш
и полагано на прстима уђеш.
Иако не буде месечине,
знаћу да био су ту.
На долазак указаће
сјај очију
и другачији мирис усана.
Ноћас остављам
врата отворена,
а свећа
нек гори. -
Mamica pesmarica
1.000 rsdMama je čudo
Mama krunu nosi
al’ ima i mač
snaga joj u kosi
i senzor za moj plač.Mama štit ima
i oklop oko nas
oko svet da snima
i uvo za moj glas.Mama ima zube
reži kad me brani
usne koje ljube
ruke da me hrani.Mama je moj heroj,
vitez, junak, zmaj
i još čuda bezbroj
to je mama znaj!Mali šef
Živaca trener
okice k’o skener
igračaka vlasnik
moga srca glasnik
mirnog sna prekidač
za ljubav je okidač
kreveta okupator
zbog nje sam animator
uz to sam i pralja, kuvar
čistačica, bebi-čuvar
radim kako izda nalog
ja sam mama šefa malog.Putokaz
Onog trena kad se rodim
kud ste prošli ja tud hodim.
Ako niste pazili
kuda ste vi gazili
lako skreće se sa puta
hoće dete da zaluta.
Rđavi puti, od kaldrme i plača
po trnju teško se korača.
Od vaspitanja cipele lake
da ne zađu u ćorsokake,
znanjem obasjane staze
kuda male noge gaze
podiže se prah od svile
kuda idu none mile?
Istim putem k’o i preci
putokaz ste svojoj deci.Čarapica
Da l’ čarapa je tesna
il’ je noga besna
navučena do pola
il’ stopalca gola.
Možda same odu
pa završe na podu,
il’ se beba grozi
od čarape na nozi.
Čarape su u kvaru
nikad nisu u paru
obuvanje je propalo
boso je malo stopalo.Kaput
Meni treba jedan kaput šiven baš po mojoj meri
oko srca da je prostran, u njeg’ da te metnem kćeri.
Nije bitna meni boja i ne mora biti lep
oko srca mesta treba i da ima velik’ džep.
Nije važna ni dužina, ni kakav je njegov kroj
oko srca komotan je, dobro paše mi taj broj.
Da l’ postoji takav krojač, golem kaput da sašije
da u njemu mama može mali život da sakrije.
U džep da te stavim mila i sa sobom nosim svuda
jedan kaput meni treba, kaput koji krije čuda. -
Gospođica Detektiv
1.000 rsdJagodica
– Ivona? – pogledam u nju iznenađeno.
– Ćao, Una.
Ustala sam i snažno smo se zagrlile. Ivona je moja drugarica iz srednje škole. Sada je glumica i veoma sam ponosna na nju.
– O Bože, vidi tebe. Ja sam glumica, a ti izgledaš bombastično.
– Šta da ti kažem? – zabacim kosu.
– Majka priroda je bila darežljiva prema meni. – obe se glasno nasmejemo na ovo.
– Sedi. Odakle ti u Njujorku? Mislila sam da si na relaciji Kalifornija–Los Anđeles?
– Koliko zgodnih policajaca ima ovde. Ne znam kako radiš, curo.
– Pa… moj tata im je šef – nasmejem se.
– Kako je stari Klejton?
– Sjajno. Ove godine ide u penziju, a mama jedva čeka. Konačno će moći da odu na ono krstarenje – nasmešim se.
– Tako mi je drago zbog tvojih.
– I meni. Pa šta te muči?
– Odakle znaš da me nešto muči?
– Posetila si me na poslu – ipak sam ja detektiv, od skoro.
– Da. Imam problem i treba mi tvoja pomoć – priznala je.
– Slušam.
– Planiram da se povučem iz glume.
– Zaista?
– Da. I napisala sam scenario za film, odličan film.
– Pa čestitim.
– Nemoj još. Dala sam scenario mom šefu, Rik Leno.
– I?
– Rekao mi je da je loš.
– Žao mi je, potraži drugo mišljenje – šta da joj kažem?
– Bih, ali ne mogu.
– Zašto?
– Pa, odštampala sam samo jedan primerak.
– Pa odštampaj drugi – logično.
– Ne mogu, neko mi je ukrao laptop.
– Ou.
– Da, ali to nije najgore. Moj šef ima novi scenario za film koji je sam napisao i pogodi šta? Zove se Izgubljen u tebi.
– Izvini, ne kontam – šta me briga kako se zove scenario njenog šefa?
– To je moj scenario!
– E, sad te pratim. Ukrao ti je scenario. Gad.
– Znam, i laptop mi je nestao onog dana kada mi je rekao da mi je scenario loš.
– Zašto mu ne tražiš da ti vrati scenario?
– Jesam, ali navodno ga je njegova sekretarica zaturila negde i ne može da ga pronađe.
– Pa to je baš zgodno.
– Želim da ga tužim.
O, svi bi da tuže.
– Dušo, nemaš nikakav dokaz.
– Znam, znam. Nasankao me je. Osećam se tako glupo.
– Žao mi je.
– Pisala sam taj scenario godinu dana. To je… moja karta da dokažem kako sam bolja od drugorazredne glumice.
– Ivona, ti i jesi bolja.
– Jesam li? Niko više ne želi da me angažuje.
– Kako je to moguće?
– Rik Leno se pobrinuo da mi sva vrata budu zatvorena – progutala je knedlu.
– Nikad više neću dobiti ulogu.
– Ivona… – ustanem i krenem ka njoj.
– Želiš li da ga upucam?
– Volela bih, ali ne. Samo želim da prizna moj rad – rasplakaće se.
– Nemoj da plačeš. Smislićemo nešto.
– Šta? Upravo si mi rekla da ga ne mogu tužiti.
– Hej, ko sam ja?
– Una?
– Ko sam ja?! – pitam glasnije.
– Una Mejson.
– Tako je. Ja sam Una Mejson, ćerka Klejtona Mejsona i borac za pravdu – kažem ponosno.
– Donećemo ti taj scenario. Ništa ti ne brini – obećam joj.
– Ali kako?
– Molim te, draga, vređaš moju inteligenciju. Imam plan – namignem joj. Svi moji planovi su odlični.
***
– Jesi li sigurna da je ovo dobra ideja? – pita me Ivona, dok mi zakopčava haljinu.
– Stalno idem na tajne zadatke. Dobro ne baš stalno, biće ovo mačji kašalj. Osim toga, uzimala sam sa tobom časove glume, sećaš se?
– Kako da se ne sećam? Gotovo.
– Okej. Znači, ja ću zavesti tog Rika i ukrašću mu ključeve od kuće. Nakon toga, nas dve ćemo pretražiti njegovu kuću u nadi da je tamo tvoj scenario i laptop.
– Šta ako nas uhvati?
– Drogiraću ga. Ništa ne brini.
– Kad to tako kažeš, zvuči lako.
– I biće, ne brini.
– Hvala ti. Una, volim te.
– Znam, sjajna sam – našalim se.
– Okej, biće za šankom. Večeras se okupljaju velike zverke u filmskoj industriji, a on voli sve da ih prvo odmeri, da vidi kome treba da se ulizuje. Ne možeš ga promašiti. Veoma je visok, tamna kosa i izgleda dobro.
– Okej, ništa ti ne brini. Kad završim sa njim, zovem te i idemo u njegovu kuću.
– Okej. Hvala ti još jednom za što ovo radiš.
– Prestani da mi zahvaljuješ. Plati mi masažu.
– Obavezno.
-
Na kraju sveta
810 rsdДан је расипао последње остатке светлости када је Ђорђе ушао у школско двориште. Знао је да га на теренима чекају Лаки и Миша. То им је био неки прећутни договор којег су се сви придржавали. Кад се неко не би појавио на теренима навече, сви би знали да се тај вероватно с душом растаје у грозници или са температуром од које изгубиш везу са реалним светом. То је било њихово време, време за „тројицу величанствених“ како су сами себе називали и како су их сви у школи знали. Били су најбољи другови, ортаци из краја који се познају још из времена крезавих осмеха, али то баш и не морамо да спомињемо, јер и није период живота којим би се било ко похвалио.
Иако је сунце журно силазило иза хоризонта, још увек се уличне светиљке нису упалиле. Март је закорачио у Београд и дан је био све дужи што је Ђорђа врло радовало. Није волео зиму, те дуге дане без боја кад хладноћа стеже и дави, кад не можеш да удахнеш а да те плућа не заболе као да си на самрти. Иако је волео скијање, зиму није волео никако и то је свима било чудно. Већ се озбиљно сморио објашњавајући да не мораш волети зиму да би волео скијање и све тако у круг, али није вредело. Никако да схвате да њега одушевљава слобода коју осећа док се спушта низ падину, ти тренуци у којима се време заустави и не постоји ништа друго осим чисте среће која се разлива његовим телом. Али ако би то тако објаснио, постао би главна тема за зафркавање. Лаки би га сигурни пријавио Топићки на литерарну секцију и то би за њега био крај. Дефинитивно. Одбацио је те мисли, одмахнувши главом и журним корацима продужио ка теренима.
Терени су били свима омиљено место за састајање. Ушушкани између околних зграда, заклоњени дрвећем од радозналих погледа, били су рај за ђаке. Поготово оне најстарије, осмаке, који су то место невидљивим знацима означили као своје. Тако је било одувек. Ту седмаци и остали клинци нису залазили. Знало се – кад постану осмаци, наследиће и терене. Било је то неписано правило кога су се сви придржавали. Ђорђе се често сећао колико је завидео осмацима на том месту док је био млађи. Чинило му се да је то најлепше место на свету и мислио је како никада неће доћи време када ће моћи да га назове својим. Па, ево, још који месец и терене ће препустити клинцима да их својатају и да се на њима шепуре.
– Вучеш се као нека тетка – рече му Лаки уместо поздрава.
– Где си, брате! – поздрави га Ђорђе и подиже руку како би се поздравили, као што увек чине. – Где је Миша? – упита, окрећући се и тражећи га погледом.
– Сад ће. Вероватно је опет заглавио са мајком – рече уз осмех. – Добио је кеца из физике, а треба то сад лепо оправдати и сву кривицу свалити на наставницу. А он баш и није пријатељ с речима, као што знамо – настави Лаки гестикулирајући рукама и имитирајући Мишу који покушава да објасни свој неуспех на контролном.
Ђорђе се насмејао замишљајући Мишу у ситуацији коју је Лаки објашњавао, кад се Миша појави у дворишту јурећи као без душе.
– Ало – рече Лаки – човече, као да те ђаволи јуре. Шта ти је, где је запело?
– Брате, нису ђаволи, ал’ јесте оно ђаволско Минино куче – једва је изговорио Миша, борећи се за дах док му је зној цурио са чела. – Kад год ме види, кидише на мене као да сам му смртни непријатељ. Кези оне зубе, лаје и завија, као курјак да је, а не пас. А ја кучиће не волим – рече, стресајући се.
– Милоше Перићу – једва се суздржавајући да не пукне од смеха изговори Ђорђе – Минин пас је пудлица!
– Па шта ако је пудлица – нервирао се Миша – пудлице немају зубе, је ли? Пудлице не лају, не гризу? Е, друшкане мој – вртео је важно главом као да ће изговорити највећу мудрост на свету. – Све што иде на четири ноге и лаје, од мене да се склони. То је најсигурније за све! – рече и рукавом обриса зној са чела.
– То је најсигурније за тебе! – смејући се укључи се Лаки у разговор. – Него, мајсторе, како прође брифинг код Рајке? Како је физичарка овога пута крива за твог кеца?
– Како „како“? – упитно рече Миша. – Као и увек. Даје задатке које ја, бре, не разумем. Трудим се, ево, мајке ми – рече стављајући руку преко срца – трудим се да препишем од Мине. Трудим се из петних жила, али не могу – очајно рече. – Не знам шта треба да препишем. Слова једноставно побегну с папира и шта онда да радим? А и Мина, баш као и оно њено куче, само режи… Тако то ваљда иде. Слично се сличном радује. Само још да почне да лаје и да ме јури – заврши Миша озбиљно.
– Али она нема четири ноге, Мишо – убаци се Ђорђе смејући се наглас. – А ти рече малопре…
– Знам шта сам рекао, знам. И још увек није почела да лаје – сада се и Миша смејао – али ко ми гарантује на неће?
Ђорђе је обожавао и Лазара и Милоша и често би се питао како би изгледао његов живот да му баш они нису другови, да се родио рецимо у Нишу или Прибоју? Али срећом није се тамо родио и био је срећан због пријатеља које има и са којима је прошао све могуће и немогуће догодовштине. Ништа није од њих крио, не би то ни умео, поготово не од Лазара, који је имао сензоре за Ђорђеве мисли и осећања. Увек би непогрешиво знао о чему размишља и шта га мучи. Био је одличан саветник и мудри слушалац, али је ту своју страну показивао само реткима. Био је најбољи ђак у школи, али му то није сметало да буде свима омиљени лик, поготово девојчицама.
Милош је са друге стране био другарчина која је своје велико срце крила иза маске кловна којег је глумио стално. Тако му је било лакше. Имао је проблема са учењем јер је имао дислексију и хумор му је био одлична заштита од исмевања. Нико није могао да се подсмева некоме ко то стално чини на свој рачун. Али и Ђорђе и Лазар су знали колико је несигурности било у Миши и колико се понекад с њом тешко носио.
Ђорђе је био просечан ђак, јер га школа није пуно занимала. Његова мајка увек је говорила да би могао да додирне звезде само кад би хтео. Али Ђорђе то није желео. Њему је било довољно да буде међу пријатељима, само да не би био сам. Самоћа је нешто што га је ужасавало. Шта ће му звезде! Био је јединац својих родитеља, успешне ветеринарке и новинара, који су били на послу по читав дан. Јер су морали. Бар су му тако објашњавали сваки пут. Мајка, јер је морала бринути о болесним животињама, а отац у сталној потрази за вестима. Трудили су се они да му своје одсуство из његовог живота надоместе путовањима, скијањем на Алпима, летовањем на Балију, али Ђорђе је само желео да не буде сам. А то није умео да им каже ни покаже, јер му је тако тешко било да призна да је усамљен. Било му је потребно да они буду ту, звезде га нису занимале, а ни Алпи ни Бали.
– Јуче је разредна говорила о матурској вечери – рече Лазар одједном. – Tребало би да се договоримо са ким ће ко ићи.
– Мени је свеједно – рече Миша – Могу и са тобом и са Ђолетом – озбиљно изговори, гледајући нетремице једног па другог.
– Човече! – рече Лаки, ударајући се руком по челу – Нећеш ићи ни са једним од нас двојице!
– Како мислиш нећу ићи са вама? Него с ким ћу ићи? – упита искрено забринут.
– Па ићи ћеш с неком девојчицом, ваљда – убаци се Ђоле.
– Са девојчицом? – шокирано понови Миша. – Ја да идем са девојчицом? Ви нисте нормални! – рече готово уплашено. – Не идем ја ни са каквом девојчицом. Само још треба да ми кажете да сте све са Мином договорили и да и оно ђаволско куче треба с нама да водимо – подизао је тон, изнервиран и озбиљан као никада до сада. – Неће моћи, пријатељи! – подиже претећи прст. – Неће моћи!
– Мишо, брате, полако, шта ти је? – покуша Лазар да га смири. – Тек је март. До јуна има још времена. Знаш ли ти шта све до јуна може да се догоди? – упита га.
– Шта? – тужно га погледа Миша.
– Све – рече Лазар, спустивши му руку на раме – да се заљубиш, да на матуру одеш с најлепшом девојчицом на свету. – Заћута Лаки – И ништа. Да се ништа од тога не догоди и да тројица величанствених оду на матуру заједно, без девојчица. – Миша се лагано осмехивао.
– То ми се више допада – рече. – Шта ће нам, браћо, девојчице? Оне ти само закомпликују живот до те мере да пожелиш да одеш на крај света да се сакријеш.
Ђорђе му приђе и седе до њега, стављајући му руку на раме. Разумео је његову узнемиреност. И сам се тако осећао сваког дана. Било је довољно да само помисли на њу и да све око њега престане да постоји, да му прсти на ногама утрну и језик му се свеже. Поред ње је редовно као нем. Има слику, али нема тон. Он отвара уста, али гласа нема. Једном га је тако питала да ли проверава како се осећа риба на сувом. Замислите! Ђорђе се само окренуо и отишао да не би у земљу пропао од блама. И сад треба да је пита да иду на матуру заједно? Како да не! Нема шансе! Опет је осетио како му фали ваздуха.
Стварно, како се осећа риба на сувом?
-
Nagon, podstrek, damari i zvuci
900 rsdευχαριστώ
Atinska noć traje dugo. Započinje u Plaki, završava se – s onim najlepšim što od nje ostaje – u sećanju. Plaka je puna noćnih restorana sa specijalizovanim programom za strane turiste, sa izvrsno spremljenom ribom, odličnim vinom podneblja („Retsina“) i buzukijem. U Plaki se, međutim, mogu pronaći i male kafane s limenom pećicom u sredini prostorije, gde domaćin sprema musaku od zelja, iznosi na stolove masline i sir, i svoje ružičasto vino. Kad počne pesma, stolovi se spajaju i svi sede u polukrugu oko pećice i malog podijuma za igru. Najlepša među Atinjankama, u maslinastoj haljini, ustaje tada i počinje s plesom na tom malom prostoru između stolova. Svetlost je prigušena, u polumraku njeni se pokreti približavaju suštini igre, a njeno lice, isprva nežno, detinje, postaje strogo, kao isklesano, nedostupno lice Telemahove majke. Na kraju svog nastupa ona kleči, opuštenih ruku i povijene glave, potom se pridiže oslanjajući se o moje koleno i koleno moje žene, Marije, pokupi s poda u oduševljenju bačene joj cvetove, okruni s njih latice i razbaca ih svud po stolovima. Najlepši među Atinjanima (Patroklo), na nagovaranje ostalih mladića, sad stidljivo izlazi na podijum, ne igra već seda na pod da otpeva staru grčku pesmu; iznad njegove glave domaćin pažljivo naliva u čašu vino, i on, u pesmi, otpija prema onom ko ga je počastio, spuštajući pogled prema podu. Čaša posle dugo stoji na ivici podijuma; blesne na momente od nekog zalutalog, praskavog plamena. Najednom, pesma prestaje… Jedan tužni mladić, Klajos, s crnim florom na rukavu, bez reči ustaje od stola i igra, s bolom što ga lice ne iskazuje, u tišini, sa zanosom podjednako odmerenim i za sreću i za tugu, onako kako je igrao Grk Zorba!
Kad smo odlazili odavde, Klajos, koji je bio u žalosti za preminulim ocem, pozdravljao se sa muzičarima, gostima i domaćinom kao s dugovremenim prijateljima, i dok je svima, pa i nama, čvrsto stiskao ruku, ja sam s njegovih usana nekoliko puta pročitao reč: sreća! Zaborav sve leči, a pesma i igra su najbolji način zaborava, jer u njima čovek se seća samo onoga što voli. Grci pesmu podređuju igri, oni su u pokrete ugradili sećanje, sećanje i na dobro i na zlo, na tugu i sreću; njihova igra je suština a pesma samo dekor.
Ostali su nam još, posle Plake i sirtakija, dugi ponoćni sati da razmišljamo o tome kako se ceo život sadrži u jednoj jedinoj ovakvoj noći; da dugo lutamo poluosvetljenim gradom u koji se uvlače jutarnja izmaglica i tišina svojstvena metropolama u ove sate, da razmišljamo o sudbini Grka koja se s njima poigrala ostavivši im, od svekolikog bleska, samo ponos i osetljivost, i jedan već odasvud i od svih razgrabljen duh prošlosti; da u praskozorje otkrivamo Atinu kao golemu postelju s prozračnim baldahinom; svetlost u prelomu; belasanje Akropolja pod svetlima reflektora; treperenje žućkastog neona na hotelu „King Jason“; ritam jednog svedenog disanja, pred buđenje. Na balkonu naše hotelske sobe uskliknuo sam: ευχαριστώ! – reč kojoj nisam znao značenje i koju pre toga nikada nisam izgovorio; reč iskrslu iz pradetinjstva kao njegov simbol, reč koju sam nasledio i koja je deo mene samog kao i to pradetinjstvo.
-
Pod krovovima Beograda
1.000 rsdЦиле голубар
Циле голубар се небројено пута опекао о ситуацију коју није могао да контролише. Та ствар се понављала и понављала и он то није могао да предупреди, а у себи би увек говорио: „Е, сунце ти калајисано, зар опет?“ Нахранио би и напојио голубове, а онда их посматрао са уског платоа испред ограђеног дела. Сишао би притајен у двориште и пратио оне који су се припремали за узлет. Као да то никада није видео. Чекао би и меркао, а онда кривећи врат до бола гледао узлет, лет и прелет, све се крећући уназад. Тако је излазио на улицу и калдрмисани део тротоара, све поглед упирући ка висини. Тада би се дешавало оно што је нервирало. Уличица је била кратка и уска са ређе засађеним дрвећем, али ту испред излаза увек би се нашао неко кога би закачио раменом, куком, некога очепио или благо одгурнуо. Једном је скоро пао преко дечијих колица, извињавајући се унезвереној мајци која би уз врисак застала и намакла марамицу на уста. Од тада стоји или седи, на платоу испред обновљених кавеза и одатле све прати. Цигарета је догоревала. Ретко је повлачио дим, јер је дуван био лош тако да су цигарета, а и он изгледа једва чекали да све догори што пре. Црна берза. Нема времена да се проба. Шверцер што преко воде из прека доноси дуван, брзо преда и брише назад. Добио си то што си добио па пуши. Размишљао је шта са голубовима. Како са храном? Све се окомило на њих. У кавезу не могу бити вечито. Морају летети. Ако крену да лете тек тада су у опасности. Има оних који их из обести гађају, без икакве потребе и повода, оних за које би били добар оброк, копцу који се обрушава, оном сиромашном коме уморан падне пред ноге или оном што мјауче прегладнео, напуштен и офуцан. Много разлога за прогон. И где ће они? Прогон, одвратна реч. Најтеже је што се сваки прогон оправдава па и овај што почиње да се одиграва пред нашим очима. Прогон људи јер су другачији у размишљању, односу према раду, у вери и традицији, скромни. Рећи „један голуб мање – више“ је тешко. Али, рећи „један човек мање – више“, то је пут ка крвавим рукама. Запалио је цигарету, ону за коју душа каже да је одвратна. Шта ће, зависи од дима па какав год да је. Погледао је у прозор стана на мансарди омање трошне зграде где се Исидор скрива. Тршави мали Иса, сада скоро момак. Онизак и стасит, темељан што би се рекло. Морао је да чами у полупразном стану, да живи живот како зна и уме и да се једноставно сналази. Врата од стана, а и поштанско сандуче, били су обележени. Жути знаци. Неко је проказао или се сазнало преко очевих докумената. Морао се примирити. Неки добронамерни људи су помагали. Мајстор Милан који је на крају улице имао пекару, примао га је да повремено ради. Тако је нешто зарадио, а и имао да поједе. Пре свега бурек, јер је ово била позната бурегџијска радња. Долазио би обично ноћу када је кришом утрчавао у радњу са задње стране кроз тетка Савкину башту. Спремао би најчешће кочанике од клипова кукуруза за ложење, а и снопове шишљика. Слагао је по пет комада, везивао чврсто савитљивим узицама, лозама из врзине и постављао их усправно, недалеко од пећи. Чистио је и дугачке даске на које су постављани умешени хлебови да надођу, пре убацивања на загрејани ћерпич усред велике пекарске пећи. Желео је да једног дана ступи у суседну просторију где се хлеб месио. Ту, уз мајстор Милана, има још један, старији, насмејан, бео од брашна, румен, са честим погледом на имању пљоснату флашицу. Иса није могао тамо почети да учи јер се преко дана морао притајити. Иако још није било општег прогона, сви који су носили жуте, пришивене звезде, морали су се полако повлачити, скривати и бити ненаметљиви. То је било због тога што су упозорења бивала све опширнија и чешћа. За оне са звездом забрањено је ово, ускраћује се оно, мења се то и то, а највећи страх је изазвала забрана за вожњу превозним средствима по граду, трамвајем, аутобусом. Окупатор је то успео да претвори у прекршај и тако добије могућност да те људе хапси. Постајало је све горе и горе. Многи су се бунили и негодовали. Чинило им се као да неко улази у заједничку башту и вади насумице плодове исте, људске врсте, водећи се неком различитошћу само њима знаном. Нестајале су комшије, пријатељи до јуче на заједничкој животној стази, а пред очима се одигравала пљачка, отимање станова, развлачење имовине, уништавање свега што је тим људима припадало. Али успомена се није гасила. Почело је спашавање свега што се могло и како се могло.
– Шта би са твојим оцем? – упитао је Циле једнога дана, мада је скоро све претпостављао и делимично знао.
– Ваљда је негде на пловидби по овој нашој великој реци… ко ће га знати – одговорио је Иса.
– Неће те заборавити…
– Неће, то је сигурно… чекаћу…
– Мораш Исо променити место. Пописали су све ваше станове, знају све.
– Знам, али где ћу?
– Тамо код мене где су голубови, иза кавеза, има простор у тавану, можеш ту… друго и најважније.
– Знам, знам, немој то да ми говориш.
– Исо, мораш.
– Да чујем, немој, не желим да чујем… да ће неко.
– ‘Оће, богами, ‘оће… проказаће те неко намерно, измислиће да си нешто урадио и упашће ко бесни пси.
– Мислиш тако…
– Зато што смо подељени, једни тамо, једни ‘вамо и сиромашни, многи би за мало нечега све продали…
– Богами…
– Ето, пођи од првог комшије па надаље: ћуте, мудрују, чешу бркове, процењују…
– Ипак нису сви…
– Нису, има ко хоће да помогне, урадио је страх што разумем, али не знаш које им је у глави.
– Па, први комшија је тетка Савка… зар њој да не верујем… храни ме, ту је увек…
– Кажем, не знаш које им је у глави, шта је човек у данашње време спреман да уради за кило шећера, брашна или комад сапуна…
– Па не знам…
– Дај Боже да грешим, али морамо повести рачуна… прелазиш код мене још колико сутра, спреми ствари неопходне у неки кофер и сутра увече прелазиш.
– Па добро.
– Немој да будеш лењ па да одуговлачиш.
– А мајстор Милан?
– Све остаје по старом, само ћеш бити код мене у тавану.
– Много му дугујем.
– У реду, дугујеш, пусти сада то о твом животу да се ради, идемо даље, преживи и имаћеш мајстор Милана.
– Хвала ти за све ово што си донео…
– Једи и уживај, а онда спреми све што сматраш да ти је важно.
– Ово је моја кућа, ту сам се родио, како да је напустим?
– Мораш, потреба је да преживиш, тако се једино можеш вратити.
– Мајци сам обећао.
– Она је већ дуго покојна, ако нас одозго види сигурно све одобрава. Чуваћеш ову кућу најбоље тако што ћеш се склонити док све ово не прође… ајде мисли сад на наш договор.
-
Stradalnici i pobednici
1.090 rsdБасна и Риђан
Чврсто сам стегао рукама око врата то троглаво створење, а ногама сам га обухватио испод пазуха не бих ли се одржао на његовим леђима. Није махало крилима, само их је држало скроз раширеним, лебдели смо. Његове три ружне главе се одједном претворише у једну лепу девојачку, са дугом плавом косом везаном у кике. И тело јој се преобрати.
– Што ме стежеш толико? Нисам ти ја Басна – прозбори гласом девојчице, који ме неком чудном чаролијом врати у рану младост.
Лето 1978. године, Коњички клуб „Чемерник“ у Сурдулици. Део летњег распуста провео сам заједно са Урошем код његовог ујака. По његовом наговору реших да научим да јашем. Тренер ми је дао Басну, мирну кобилу, била је ждребна. Њу су најчешће давали почетницима. Недељом је било у плану теренско јахање. Био сам смирен и сигуран у себе, већ десет дана сам редовно тренирао. Иза мене је Урош јахао Грома, црног пастува. Њему је ово друга сезона. Чуо сам када му је тренер напоменуо да никако не сме да ме претекне, али нисам разумео зашто. Лагано смо каскали, чврсто сам држао узде и нисам дозвољавао Басни да крене у галоп, а она то онако дебела није ни хтела. А онда је Урош избио испред мене и потерао Грома у галоп, ваљда му је досадило каскање. Басна се одједном пропела на задње ноге и јако цимнула главом, нисам успео да задржим дизгине, испали су ми из руку. Она је пружила врат и дала се у галоп за Громом. Урош се окренуо према мени и раширио лице у широки осмех, подбоо је Грома и додатно га ошинуо бичем. Дохватио сам дизгине и покушао да привучем главу кобиле и савијем врат како бих је зауставио, али није вредело, једноставно је била јача. Претило је да испаднем из седла. Извукао сам ноге из узенгија и преместио се испред седла, буквално сам јој лежао на врату. Стегао сам чврсто ноге око њеног тела, а рукама обухватио врат, прсте сам јој уплео у гриву. Галопирали смо прво преко неке ливаде а потом кроз шуму. Урош би се само повремено окретао, колико да види да ли сам још увек на кобили.
Окренули смо три круга. Када бисмо пројурили поред наших тренера они су истрчавали испред коња, махали рукама и покушавали да их зауставе. Није вредело.
Након трећег круга Басна се вероватно уморила и напокон стала. Осетила је мирис пастува, зато Гром никако није смео да да буде испред ње, јер је вероватно он отац њеног ждребета.
Тренер је пришао Грому и Урошу, замахнувши јако песницом. Помислио сам да ће одаламити Уроша, међутим, ударац је завршио на Громовој глави. Коњ се затетурао и клекнуо на предње ноге. Тренер га повуче јако за узде, подиже на ноге и узјаха.
– Овако треба и с људи – обрати се свима – кад неће слушају. Удри и одма’ ујаши, да знајев ко је газда!
Побȏ га је ногама и потерао у галоп. Добро га је изморио, кад су се вратили коњ је био обливен белом пеном.
Откуд ова, или ово, зна за Басну, прође ми кроз главу.
– Знам ја и за оног јадног риђана у Дубову што га убисте на правди Бога – прочита ми мисао. – И никада се не загледај у мртво око. Стиже те на оном авиону у Врелу, али детелина те сачува. Шоле је некако знао за око, зато ти је и дао. Али је њега узело.
Из Зубиног потока преко Мокре Горе прелетели смо до Дубраве и Истока. Лебдели смо изнад равне Метохије. Ено Црвеног крша и мог Врела. Све куће су нове офарбане у бело, црепови се црвене, воћњаци процветали, ливаде озелениле. Али зашто је пусто, не видим никога, чак ни стоку, све је празно. Уместо цркве Светог Николе угледах високи минарет, као ракета се уздиже право према нама, имам утисак да се окреће и прати куда летимо. Хоће ли да пуцају? Створење испод мене је сада био прелепи крилати риђан, нагло направи широки лук и окрете према Пећи, као када авион хоће да избегне непријатељску ватру. Прођосмо Бањицу и он поче нагло да се спушта. То је Дубово, препознах ливаду иза Сеоског дома где је била наша ратна болница. Опет је ту нека војска. Смрачило се. На пањевима поред шупе седела је група војника, пушили су и гласно причали. Па то је Шоле, али нема мене, то није оно вече када сам помагао лекарима. Шта хоће овај риђан, зашто ме је довео овамо?
Док смо кружили риђан опет постаде оно биће са три главе. Накезише се, а она десна проговори:
– Нађе ли шта испод кревета, Колонело? – протресе се и нагло окрену на леђа. Нисам успео да се задржим, падао сам право на оне војнике.
-
Reljin izazov
1.090 rsdDamirovi momci su u jednoj turi preneli moju garderobu u Reljinu kuću i otišli.
Nervozna sam toliko da mi se dlanovi znoje dok otvaram garderober koji je bio namenjen meni. Onda ostanem u blagom šoku. Moje stvari, koje su ostale kod njega, još uvek su tu. Usta mi se suše dok dopunjavam deo.
Obilazim kuću i gledam. Sve je netaknuto i sve je ostalo isto kao i kada sam otišla. Pregledam ramove sa našim fotografijama i ujedam se za usnu da suze ne krenu. Zvono se oglasi i trgne me. Neko je došao kod Relje.
Lagano prilazim vratima i sporo ih otvaram.
„Dobro veče, Bojana.”
„Dobro veče”, gledam u visokog crnokosog momka. Poznat mi je, ali ne mogu da se setim odakle ga znam. „Relja nije ovde”, kažem mu.
„Znam da Relja nije ovde, a znam i gde je”, osmehne se.
Klimam glavom. Međutim, ne mogu da se setim odakle mi je njegov lik poznat.
„Bojana”, momak me zagleda. „Ovde smo se upoznali”, pokazuje prstom na predsoblje iza mene. „Ja sam Nikola”, izdigne obrve.
„O Bože!”, setim ga se. „Izvini, sad se sećam”, gotovo me je sramota.
„Inače, ja sam Reljin prijatelj. Meni je poverio tvoju bezbednost dok se ne vrati, pa… Trebalo bi da popričamo.”
„Naravno”, sklanjam se sa vrata. „Izvoli, uđi”, zbunjena sam i ne znam kud ću sa sobom. Onda se priberem i Nikolu uvedem u dnevni boravak.
Seda on u fotelju i posmatra me sa blagim osmehom.
„Neko piće? Kafa?”, gutam knedlu, faktički sam bez pitanja upala u Reljinu kuću.
„Ne mogu ništa”, tiho kaže. „Sedi”, pokaže rukom na trosed.
Sednem, a sedim kao na iglama.
„Moj posao je da te čuvam dok se Relja ne vrati, to sam ti već rekao. Moji momci su mi javili da si došla ovde u pratnji Damirovih momaka. Morao sam da dođem kako bih ti rekao da će u dvorištu biti obezbeđenje, koliko da znaš.”
„Dobro”, gutam knedlu i ne znam šta da ga pitam.
„Uzgred, drago mi je da si ovde”, opiše prstom krug u vazduhu. „I još mi je draže što ti vidim taj prsten na ruci. Samo mi reci, zna li Relja da si se preselila kod njega?”, smeška se i samo me posmatra.
„Ovaj… Mi smo imali malo problema”, udahnem vazduh da se ne bih onesvestila od neprijatnosti. „On zapravo ne zna da sam ovde. Želim da ga iznenadim”, utihnem skroz.
„Ooo, pa to će biti veliko iznenađenje za njega, s obzirom da misli kako ste završili svaku priču”, Nikola se uporno smeška, a ja se pržim kao na žaru.
„Možda nije pametno što sam došla ovde”, u trenu me zaboli glava od saznanja šta Relja misli. „Ako on misli da smo završili, onda…”
„Bojana”, Nikola me prekine. „Ostani ovde i sačekaj svog verenika”, ustaje. „Nisi mogla bolju stvar da uradiš, veruj mi”, kreće lagano.
„Pa… Valjda će se obradovati kada me vidi”, dodajem sluđeno.
„Nego šta će!”, okrene se pre nego što izađe. „Evo ti moj broj. Slobodno me pozovi za šta god da ti zatreba”, daje mi vizitku.
„Dobro”, uzmem je. „Znaš li gde je Relja?”, pitam napokon. Vidim da Nikola mnogo toga zna.
„Stvarno ne znam lokaciju, ali znam da su otišli da obave zadatak”, otvara vrata da izađe, ali zastane. „Niko osim njih ne zna gde odlaze i kada se vraćaju.”
„Sutra popodne bi trebalo da se vrate, tako mi je Tanja rekla”, kažem uz veliku nadu da će tako i biti.
„Onda je moguće da će sutra uveče biti najsrećniji čovek na svetu”, namigne mi i izađe napolje.
Gledam kako Nikola odlazi i kako je u dvorištu par momaka. Od čega me čuvaju, dođavola, zapitam se?
Vratim se u kuću. Ma, jebe mi se od koga ili čega me čuvaju. Molim se za Relju i ostale momke da se vrate živi i zdravi. Meni se ovde ništa neće desiti.
-
Hronike Helma 4: Duhozver
1.600 rsdObala jezera Orestiada, proleće, 1384. godina
Kada su se, nakon nekoliko dana, našli nedaleko od grada Kostura, noć je skrila tamne vode jezera Orestiada. Jedino je blagi šum talasa i klobučanja vode odavao da se ispred Dragutina, koji je stajao na omanjoj uzvisini, nalazi jezero, a ne nekakav mračni ponor bez dna.
Da je kojim slučajem bio dan, pred Dragutinom bi se ukazao sasvim drugačiji prizor zeleno-plave vodene površine, okružene planinama. Da je bio dan, video bi poluostrvo koje se protezalo skoro do sredine jezera. Video bi i prevlaku, široku tek jedan strelomet, koja je poluostrvo povezala sa kopnom.
Na prevlaci se nalazio ulaz u tvrdinju, mada se on tek neznatno isticao, jer je celo poluostrvo bilo okruženo bedemom, iza kojeg su se uzdizale brojne kule. Da je bio dan, Dragutin bi prvi put u životu video veličanstveni grad Kostur.
Međutim, bila je noć, pa je video samo udaljena svetla, rasuta širom poluostrva i na bedemu oko grada. Pa ipak, ta svetla su bila dovoljna da shvati da će vojska gospodara Balše teško uzeti grad.
Sa zabrinutim izrazom na licu, okrenuo se od jezera i osmotrio tamnu, vlažnu šumu iz koje je maločas izašao. Ratnici iz čete su se skrivali u rastinju.
– Odmorićemo se u šumi. Postavi stražu i reci Risu da dođe. I pošalji nekoliko ljudi da nam pribave večeru. Ovde sigurno ima divljači – rekao je Jovani, koja je stajala nedaleko od njega.
Ona ode da izvrši zapovest, a on se ponovo okrenu ka jezeru i svetlima u daljini. Baklje koje su gorele na bedemu, te svetle tačkice koje su se protezale obodom poluostrva, ponovo mu dadoše nagoveštaj da će osvajanje Kostura biti tegobno i da će potrajati duže nego što bi trebalo. A možda ga čak ne uzmu, jer će, čim se pročuje za okršaj pod Kosturom, Marko Mrnjavčević i Agarjani poslati pomoć braniocima.
Dok se nosio sa takvim mislima, iza sebe je začuo korake, ali se nije okrenuo jer ih je poznavao. Zvuk Risovih koraka odavno je zapamtio.
– Povukli smo se dublje u šumu, da vatre ne privuku neželjenu pažnju – rekao je staroverac. – Jovana je rasporedila stražare i poslala je lovce, ali se ovi nisu dugo zadržali, jer u blizini ima mnogo divljači.
– Šta su ulovili? – upitao je Dragutin.
– Vidre. Ili kastore, kako ih Jelini zovu. Neki kažu da su grad i jezero po njima dobili ime.
– Po vidrama? – Dragutin se nasmešio.
– Neki tako kažu, ali ne svi – odgovorio je Ris. – Jer ima i onih koji tvrde da je ime nastalo od reči „oreiada“, kako Jelini zovu gorske vile. Kažu da ih ovde ima mnogo. Ali ti si hrišćanin, zaboravio sam da ne veruješ u vile.
– Ako je to istina, nadajmo se da noćas neće biti previše glasne, jer će nam trebati tišina – Dragutin se nasmešio Risovoj šali, a onda se uozbiljio. – Ovde ćemo se pritajiti dok gospodar Balša ne stigne sa vojskom. Kada dođe, udarićemo na Kostur i više neće biti mirnog spavanja. Zato ćeš, čim svane, odabrati ljude i krenućete u izviđanje.
Ris je, bez reči, klimnuo glavom, a onda je krenuo ka šumi.
– I pošalji nekoga da mi donese večeru. Ja ću biti na obali – Dragutin je dobacio za njim.
Kada je ostao sam, zaputio se ka obali. Oprezno je silazio niz obronak jer je bio mrak.
Nakratko je zastao kada je nešto pljusnulo u jezeru.
Riba, pomislio je.
Na obali je našao suvo mesto ispod krošnje drveta koje se nadvilo nad vodom. Seo je i pogledao uvis.
Krošnja mu je zaklonila pola neba, ali je zato na drugoj polovini video zvezde: bezbroj malih, svetlih tačkica koje su iskričavo sijale.
Jedna od njih je brzo proletela nebom, ostavljajući kratkotrajni svetlosni trag, a onda se naglo ugasila. Dragutin je pomislio na Mariju. Još malo, još koji dan je trebalo da vojska gospodara Balše stigne, pa će, uz pomoć božju, uzeti Kostur.
Onda će biti slobodan. Dug će biti otplaćen i vratiće se kući u Kotor. I biće daleko od ovog pakla.
Istovremeno je primetio da mu nekada, dok je bio mlađi, ovaj način života nije teško padao kao sada. U to vreme, dok je sa Vukanom i Stepošem služio kod velikog župana Nikole Altomanovića, sve mu se činilo lakšim.
Vukan… sa tugom se setio njegove nesrećne sudbine. Ni grob mu se nije znao.
A Stepoš… on je bio zauzet poslovima u Zvečanu.
Nedugo nakon propasti Nikole Altomanovića, Stepoš mu se javio, Dragutin je odgovorio, razmenili su nekoliko pisama, ali je vremenom i ta prepiska zamrla. Valjda ih je život odneo na različite strane, daljina je učinila svoje, pa ni prijateljstvo koje su nekada imali više nije bilo isto.
Dok je razmišljao o prošlosti i sadašnjoj tegobi, blagi povetarac mu je pomilovao lice. Istovremeno je čuo nežno šaputanje, koje se stopilo sa šuštanjem lišća u krošnji drveta. Oslušnuo je pažljivije, a onda se nasmejao samom sebi. Samo vetar, pomislio je.
Ipak, šapat se ponovo čuo. Neko je izgovarao njegovo ime. Odnekud… odnekud iz krošnje. Kao da se lišće na povetarcu usaglasilo pa šušteći izgovara njegovo ime.
U trenu se našao na nogama. Pažljivo je osmotrio krošnju velikog drveta, a šapat se ponovo čuo.
D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e
U početku blag, povetarac se pretvarao u sve jači vetar, a šapat je bio sve glasniji.
D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e
Lišće ga je dozivalo, sablasno šušteći.
Osećajući da mu jeza mili uz vrat, osvrnuo se oko sebe.
Osim baklji u daljini, što su na bedemu Kostura gorele kao treperave kresnice, sve je prekrio mrkli mrak.
D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e
Šapat je bio snažniji, a ovog puta je došao tik iznad jezera.
Sa rukom na balčaku mača, Dragutin se naglo okrenuo u pravcu iz kog je šapat dopirao. Nalet vetra ga je zapahnuo i uskovitlao mu kosu, a on nagonski isuka mač. Na trenutak mu se učinilo da je u vodi ugledao odsjaj srebrne svetlosti, koja je blesnula i odmah se ugasila.
– Ko je to? – glasno je upitao. – Pokaži se!
Nešto u jezeru, nedaleko od njega, ponovo je zasijalo srebrnom svetlošću. Svetlost se ovog puta nije ugasila, pa je u vodi, ispod površine, ugledao dve devojke.
Bile su predivne, sa dugom, crnom kosom koja se lelujavo uvijala, zaplitala se, milujući im tela, da bi se potom, povinujući se vodenim strujama, razmotavala i talasala poput zastave na vetru. Na sebi su imale srebrno bele haljine koje su im, iako providne, skrivale tela.
Dragutin ih je netremice gledao, a one su se, videvši njegovu opčinjenost, nasmejale bezglasnim smehom. A onda se nedaleko od njih ispod površine jezera pojavila još jedna svetlost, koja se lagano približavala obali. Dragutin isprva nije mogao u njoj da razazna treću nimfu, sve dok se ova nije pridružila sestrama.
Mač mu je ispao iz ruke, a on, ne skidajući pogled sa njih, jednom nogom zagazi u vodu. Talasi koje je napravio uzburkaše likove nimfi u jezeru, pa je zamerio sebi što nije pažljiviji i što mora da sačeka da se voda smiri da bi ponovo uživao dok ih gleda.
Zato mu je drugi korak bio oprezniji. Kada ga je napravio, sa obe noge je stajao u jezeru. Vodene vile su ga rukom pozivale da im se pridruži, a on je osetio neodoljivi poriv da ih posluša. Napravio je još nekoliko koraka i voda mu je dosegla do pojasa. Ponovo je zastao, jer je nekakav unutrašnji glas u njemu vrištao da se vrati, da odmah izađe na obalu.
Videvši njegovu neodlučnost, one mu priđoše. Sve tri su izronile iz vode, koja je sada i njima dosezala do pojasa. Jedna mu je nežno pomilovala lice. Druga, kosu. Treća mu je stavila ruku na rame.
A onda su ga sve tri nadljudskom snagom gurnule ispod površine. Noge su mu poklekle i voda mu se sklopila iznad glave, dok su ga nimfe držale u čeličnom stisku. Nije stigao da udahne vazduh, pa je nagonski otvorio usta koja se odmah napuniše vodom. Oči su mu bile širom otvorene, ali u mraku nije video ništa. Samo je ispod ruku kojima je zamlatarao osećao njihove noge.
Kroz glavu mu sevnu misao da nije trebalo ovako da skonča. Proletela mu je i pomisao na Mariju.
Stisak nimfi je popustio sasvim neočekivano. Dok je još uvek klečao, glava mu se napokon našla iznad površine i on hriptavo udahnu. U magnovenju je primetio da su one još uvek tu, oko njega. Ruke su im još uvek bile na njegovim ramenima, ali su im glave bile okrenute ka obali.
– Dragutine!! – nečiji glas ga je dozivao.
Jovana, to je bila Jovana, sevnulo mu je kroz glavu. To je njen glas dopirao odnekud sa obronka iznad jezera.
Nimfe razmeniše neodlučan pogled, a onda sve tri, kao da su jedna, izviše tela u graciozan luk i glatko zaroniše u jezero.
Još uvek hriptavo dišući, Dragutin je zabatrgao ka obali. Pljuskao je oko sebe i rukama razmicao vodu, koja je bila čudnovato gusta, kao da želi da ga zadrži. Kada se napokon našao na suvom, nemoćno se stropoštao na zemlju.
– Dragutine, jesi li tu? – ponovo je začuo Jovanu.
Glas je ovog puta bio bliži. Sada je čuo i njene korake, a onda je naspram zvezdanog neba spazio i njenu senku.
– Ovde… ovde sam – oglasio se jedva čujnim glasom.
– Pretpostavila sam da si zaspao – reče ona, prilazeći mu. – Zato sam te potražila. Dođi gore, u bivak. I tamo je vlažno, ali ćeš barem spavati kraj vatre.
Videvši da on još uvek leži i da mu je dah hriptav, čučnula je kraj njega.
– Jesi li bolestan? – upitala je brižno.
– Nisam bolestan… – prodahtao je. – Ali sam maločas bio u jezeru… davio sam se.
– U jezeru? – ponovila je, začuđeno ga gledajući.
Isprva nije znao zašto se iznenadila, a onda je seo i rukom prešao preko ratne spreme i odeće koju je nosio. Sve na njemu bilo je potpuno suvo.
– Sanjao si – nasmejala se Jovana, videvši njegovu nevericu. – Sanjao si da se daviš.
Dragutin je ćutao. Zar je moguće da je sve bio san? A izgleda da jeste. Verovatno je umor učinio svoje. Umor i tama koja se spustila na jezero.
Zato je, bez reči, krenuo u bivak.
Nekoliko dana kasnije, gospodar Balša je stigao sa vojskom i napad na Kostur je počeo.
-
Magla koja se ne prodaje
810 rsdИмај на уму
Увек имај на уму
Да је живот твој
Само тренутак пејзажа
Путнику из воза
Што уморно гледа
И минуте бројиМирни мрак
Овај мирни мрак
Зна све о мени
И тера ме напоље
Да видим како стојимЗна да ћу суптилно
Избегнути све
Где бих желео да горим
Барем на тренИ вратићу се зна
У свој суманути свет
Где ништа није било
А било је свеКатахреза
Ништа се у обзир не узима
А све се доводи у везу
Држаћу језик за зубима
Ниједну нећу изнети тезуНишта се фино не претпоставља
Од проклете скепсе осећам језу
Општа употреба појмова
Речи ми злобном излаже кезуШта бих рекао… „још једна обмана?“
Ни виртуозу не приличим џезу
Зар сунца је извештачена појава
Очајни мрак све подврће зезуТривијалност ми лежи у стилским фигурама
Обрађено већ у причама о срезу
Естетика рецепције овог времена
Жудно тражи катахрезуСунчани трг
Мртви час
Беше ми тихи сат
А сунчани трг
Не беше врели данДа застанем призор
Заустави се град
И да ходам сам
Остави ме смртСве од хтења
Ишчезе у сен
Обострано тек
Постаде тренИ смеје ми се сан
Некуд, кроз мене
Циганин луд
Би простор и времеНишта лично
Савети су туђе приче
Постоје само личне ствари
Колективна спасавања
Измислили су стариИндивидуална су и страдања
Нико ником није крив
Нема ништа од твојих надања
Само лично можеш да си жив -
Nežna oluja
1.000 rsdPokušaj jutarnje sreće i ljubavi
Pokušaj jutarnje sreće,
tišina magle nad gradom,
mir u vlažnosti rose,
ljubav i blaženstvo tužne duše.Koja je količina sreće dovoljna?
Suština tuge je u potražnji sreće,
a veličina radosti u celokupnom životu,
životu mraka i osvetljavanja sebe.Gde ide život?
U ljubav,
ili u sreću?
Verovatno u besmisao.Besmisao je ljubav,
zbunjivanje razuma,
Povređivanje srca,
i besomučna bol istine.Izgubljen put života
Izgubljen romantik, rekoše ljudi,
zamišlja o nečemu nestvarnom, nesuđenom,
počinje polako da ludi.
On jarko voli, iskazuje emocije,
a biva neprestrano povređen, kao nehotice.Izgubljena duša ili idealista,
u svom životu ostaje neplaćeni,
na svetskom setu, samo statista.
Svetla se pale, kamera snima,
a taj momak samo o jednoj sniva.
„Opsesivna ludost“, ponoviše oni žustro,
dok on uz suze i bol,
dočekuje novo sunčano jutro.Izgubljen je na putu života,
samo on nije ni na drumu,
kako i da bude, kada mu je ljubav,
stalno i mučno na umu.
Njegova staza je neka druga, stota.
Znaci izlizani bledi, mesečina bije,
ne nalazi stazu, kap uz kap lije.Ovaj drum nema kraj,
da ima završetak ni ne treba,
čas je pakao, ponekada i raj.
Ljubav je bez konačnosti i granica,
nema tu u pravoj trenutnih stanica.
Ljubav hoda i ne staje,
da širi strast i emocije, ne želi, ne prestaje.Distanca sivog platna
Distanca piše kilometre reči,
razvija milione metara osećanja.
Kažu vreme sve nesebično leči,
ali opet ja sam sedim,
nešto srce proganja.Planine, reke i okeani neprestano stoje,
krvlju i tugom moje sivo platno boje.
„Umetnost“, odrešito dodaše ljude,
mojoj zaljubljenoj duši, molim te ne sudi.
Imam li izbor ili iluziju?Čekam moju dragu orhideju,
neopisivi grč probada dušu moju,
stojim i gledam daleko,
gde je, nemam ideju.
Dubok uzdah, pogled kroz prozor,
a u pozadini gledam sliku tvoju.Dani i godine u trenu prolaze,
sede po kosi već duboko podilaze,
a ja pamtim tu iskru i sjaj,
božansko nešto u očima tvojim.
Oh, svaki pogled tvoj vodi u prelepi raj.
Spašavaš li me ili mučiš?Teška je piščeva sudbina
Teška je piščeva sudbina,
prolongira se u duši,
srce njegove sve više ruži,
duša rastavljena na male komade.
Sudbina pisca je mračna,
on piše, plače i razmišlja,
menja tuge, nekad sreće, zamišlja.Taj momak šeta bez pravca,
nekad srećan i miran dečak,
sada mrzovoljan i tužan vrabac.
Hodam pustim ulicama,
sokacima zaboravljenog grada,
naseljima sreće, tuge, ljubavi i mržnje.Voleo sam nežno, iskreno,
ali ništa mi nije bilo otkriveno.
Sjaj u tim nebeskim očima,
moj fokus nesebično otima!
Pogled dole, suze mi krenuše,
a njih dvoje, zagrljeni, odoše.Čuvao sam jednu kosu tanku,
verovao u bajku davnu,
mislio na ljubav, samo nju,
a na srcu dobih ranu, bol.
Teško unutrašnje krvarenje otpoče,
dok ja još uvek gledam moju muzu.Čekanje stranca, mene
U kafeu sedim sam,
dim cigarete je u vazduhu,
čekam stranca, bledim,
trezna tuga mi je u duhu.
Zamišljen, kafa se hladi.Taj stranac se smeje,
srećan u svojim knjigama,
harizmu i nevinost seje,
a pored njega predivna dama,
vredna svakog njegovog stiha.Imam li srca? Videti uspeh,
tog stranca sa svime o čemu maštam.
Oh znam, čeka me peh,
džabe, da o njemu sanjam.
Ko je on? Zašto se viđam sa njim?Ima braon oči, kosu,
visok mladić sa tamnim tenom,
nosi osmeh koji odiše na rosu,
sa tvrdoglavim nervnom.
Čekaj, ne prepoznajem ga.Prolaze dani, dim za dimom,
verno čekam, nadam se,
zadovoljavam se vinom i rimom,
budući ja se ne pojavljuje, kajem se.
Cigareta u grubim prstima izgorela,
kafa se napokon ohladila, ne… -
Zarobljena svetlost
1.000 rsdStela u zemlji čuda
Stela je išla kroz šumu i staza se sužavala i Stela je shvatila da se izgubila. Taman je mislila da se vrati kada ugleda putokaz od drvene table na kojoj je pisalo „Farma“ i strelica na desno. Sa zaprepašćenjem primeti čudno drvo na kome je raslo više vrsta voća na istoj grani. A onda ugleda slona koji je išao prema njoj. Pa još jednog i još jednog, celo krdo. Stela je stala u šoku.
„Ne boj se“ neko reče. Stela se u strahu okrenu i ugleda neku staru ženu.
Žena se nasmeja:
„Ne boj se, neće ti ništa. Tako su programirani da ne diraju ljude. Pazi samo da ih ne zgaziš.“
Slonovi su bili mali kao pudlice.
„Ja sam Dobra vila.“
„A ja sam Stela.“
Sada Stela ugleda krdo zebri kako ide ispod velike guste trave. Zebre su bile kao mali mačići.
„Ovde živi Merlin, on voli genetski modifikovane afričke životinje da drži u svom vrtu. Ti si se izgubila, idemo do farme, mora da si gladna i žedna. Rekla bi da si ti iz Starog Sela.“
„Jeste, htela sam prečicom kroz šumu, jer put od Starog Sela do Novog Sela je lep i uređen ali je veoma dug.“
„A ti si bila znatiželjna da vidiš kako izgleda Novo Selo?“
„Jesam“, reče Stela.
„Ovo nije Novo Selo.“
„Nego?“
„Ovo je Moderno Selo.“
Stigli su na farmu i Dobra vila i Stela su potražili vlasnika farme Ota.
Našli su farmera Ota u velikoj štali i umesto stoke Stela ugleda ogromne crve koje Oto gaji. Crvi su bili veliki kao konji. Kad je videla crve Stela je počela da vrišti od straha.
„Odakle je ona?“ upita farmer Oto.
„Iz Starog Sela.“
„Au, čuo sam da su tamo veoma primitivni. Još uvek gaje krave i ovce. Šta će ona ovde?“
„Zalutala je, krenula je u Novo Selo, izgubila se u Velikoj Šumi i pogrešno stigla kod nas u Moderno Selo.“
„Kakvo je to nekulturno ponašanje da ne kontroliše svoja osećanja. Da tako vrišti, uplašiće crve. Neka uključi uređaj za kontrolu emocija.“
„Nema ga.“
„Zašto?“
„Nema implant u mozgu za kontrolu emocija.“
„Bože, kakvi divljaci žive u Starom Selu“, začudi se Oto.
A onda se pojavila proročica Sibila i reče:
„Vrati je u Novo Selo tamo je njena budućnost. Mi nismo njena budućnost. Mi smo budućnost za Novo Selo.“
„Znači njena budućnost je naša prošlost. Pa Sibila lako je tebi proricati budućnost u Starom Selu jer je to naša prošlost u Novom Selu“, shvatila je Dobra vila.
„Tako nekako. Ona je bila znatiželjna da vidi budućnost ali i budućnost ima svoju budućnost“, nasmeja se Sibila i ode
„Da joj pokažemo skakavce koje gajimo?“ predloži Oto.
„Nemoj, opet će da vrišti. U njenom selu skakavci se ne jedu i mali su jako“, reče Dobra vila.
„Da zovemo Paracelzusa seoskog lekara da joj da neki lek protiv vrištanja.“
„Ne možemo, nemamo njen genom. Ne možemo da napravimo lek za nju.“
„Pa ne možemo da joj pokažemo ni ribnjak sa zlatnim ribicama. Deca iz sela vole da gledaju kako hranimo zlatne ribice malim ajkulama.“
„Nećemo, kod nje su zlatne ribice male i drže ih u staklenim posudama i ne služe im za ishranu. Ove naše su velike kao kombi.“
Onda dođe Merlin sav zadihan i reče:
„Danas sečemo papriku.“
„Stvarno, je l’ stigla ekipa?“ upita Oto.
„Da, doneli su kran i motorne testere i kamione. Ovi roboti su iskusni, naučeni su da seku papriku na idealne komade i tovare u kamion“, odgovori Merlin pa objasni Steli.
„Papriku sečemo na velike komade radi lakšeg transporta do fabrike za preradu.“
„Koliko je stiglo kamiona?“ upita farmer Oto.
„Dva.“
„Dovoljno za jednu papriku.“
A onda Oto primeti prljavu Stelinu odeću:
„Kako joj je odeća prljava. Pomisliće neko da je odbegli klon.“
„Ona nema odeću koja se sama čisti, njena odeća mora da se pere“, objasnila je Dobra vila.
„Bože, kakvi divljaci. Misliće neko da je klon lutalica koga je gazda izbacio iz kuće. Mnogo ima neodgovornih ljudi, dosadi im klon i umesto da ga daju u azil za čuvanje oni ga izbace na ulicu.“
„Kažu da u severnom delu Modernog Sela ima mnogo klonova lutalica“, reče Merlin.
„Da, zato što tamo mogu da se dobro kriju, tamo stanuju ljudi koji žive u metaverzumu. Virtuelci. Koriste samo stvarni svet da obave malu i veliku nuždu i onda nazad u virtuelni svet. I nešto da pojedu“, objasni Dobra vila.
„Ne mogu da shvatim da nauka nije u stanju da pronađe rešenje da se mala i velika nužda obavljaju u metaverzumu, nego moraju da prekidaju svoj život radi toga“, začudi se Oto.
Policija je prošla vodeći jednog odbeglog klona. Stela pogleda u klona pa u robote koji su sekli papriku, pa upita:
„Kako razlikujete robote i klone od ljudi? Meni su svi isti.“
„Vrlo prosto. Roboti nemaju otiske prstiju a svi klonovi imaju krvnu grupu C. Ljudi imaju otiske prstiju i nemaju krvnu grupu C. Ljudi nose narukvicu na levoj ruci sa čipom u kome je lični genom te osobe i ostali podaci. Jedino tako se ljudi razlikuju kod identifikacije od klonova i robota.“
Dok su oni razgovarali dolazi Sveštenik i strogo upita:
„Čuo sam da koristite robote koji nisu kršteni u crkvi?“
Stela zaprepašćeno pogleda u Dobru vilu a ona joj objasni:
„Samo crkva ima pravo po zakonu da ugrađuje implante robotima u mozak. Krštenjem roboti dobijaju nekoliko implanta u mozak, jedan od tih implanta je senzor da prepoznaju odbegle klonove. Neki odbegli klonovi neće u azil nego hoće da žive slobodno kao roboti, pa se pretvaraju da su roboti i tako se kriju.“
Petar Pan i Robin Hud su se vraćali sa zasedanja Kongresa i sreli su Dobru vilu i Stelu.
„Šta ima novo u Kongresu?“ upita ih Dobra vila.
„Uglavnom glasanje o novim zakonima. Ništa zanimljivo. Zakon o novom kreditu Velikoj Britaniji na molbu njihovog kralja Abdul Hamida Drugog“, reče Edvard Pan.
„Otkad je Edvard Deseti prešao u islam da bi sačuvao bogatstvo Engleska se stalno zadužuje“, reče Dobra vila pa upita:
„Što im ne pomogne Republika Londonska Imperija nego traže od nas?“
„Kod njih su velike kamate“, objasni Robin Hud.
„Postrepublikanska stranka je predložila Zakon o podizanju ograde prema Kanadi i Meksiku da se zaštitimo od izbeglica iz Evrope. Multidemokratska stranka je protiv, imaju većinu u Predstavničkom domu ali nemaju u Senatu, tako da se još o tome pregovara“, reče Edvard Pan.
„Sramota da ta ograda već nije podignuta. Te izbeglice iz Evrope nas ugrožavaju, uzimaju našim ljudima radna mesta a neki dolaze samo zbog socijalne pomoći“, reče Dobra vila.
„Lider Postrepublikanske stranke Velaskez se veoma zalaže da taj zakon prođe ali spiker kongresa Lopez i lider multidemokratske stranke Martinez su protiv. Sve zavisi kakav će stav zauzeti kongresmeni iz belačke manjine sa kongresmenom Edvardsom, njihovi malobrojni glasovi će odlučiti o većini“, objasnio je Petar Pan.
„Završena je i kongresna istraga oko rušenja kula bliznakinja 9/11. Utvrđeno je da su to CIA i Mosad organizovali, belačka manjina snosi krivicu za tu katastrofu“, reče važno Robin Hud.
„Šta to beše kule bliznakinje?“ upita Dobra vila.
„Nisam ni ja siguran, ali se kaže u izveštaju da su to bile neke zgrade nekad u Njujorku pa su ih neki oteti avioni srušili. Niko se više ni ne seća tog slučaja ali evo vuče se po administraciji Kongresa.“
„Kongresmen Naomo je predložio zakon koji bi zaštitio ugrožena prava ljudi koji imaju riđu kosu. U istom predlogu je i zakon koji dozvoljava da možete držati za kućnog ljubimca novu generaciju klonova koji predstavljaju istorijske ličnosti“, obavestio ih je Petar Pan.
„Ja sam protiv novog zakona koji dozvoljava da možete držati za kućnog ljubimca novu generaciju klonova koji predstavljaju istorijske ličnosti“, reče odsečno Robin Hud.
„Pa je l’ počela rasprava u Kongresu da li je moralno i etički držati svog klona kao kućnog ljubimca koji je likom neka istorijska ličnost?“ upita Dobra vila.
„Jeste, počela je rasprava pre donošenja zakona. I vrlo je burno“, odgovori Robin Hud pa nastavi:
„To je nedopustivo. Zamislite da na putu sretnete odbegle klonove Hemingveja, Dostojevskog i Šekspira, kako se vucaraju odrpani i gladni?“
„To ne smemo dozvoliti. Borićemo se da takav zakon ne prođe u Kongresu“, reče Dobra vila.
„Vidim da je i dosadašnja borba u Kongresu bila uspešna. Imate robote. Imate klonove. Imate uređaje za kontrolu osećanja. Celo predgrađe živi u virtuelnom svetu. Imate crve kao krave a slonove kao mačke. E sada je veoma važno i presudno kako će klonovi izgledati i na šta će ličiti“, primeti Stela.
Čarobnjak Merlin i Alhemičar su bili pripiti, pili su neku zelenu rakiju i proslavljali su nešto.
„Otkrili smo Kamen mudrosti. Uskoro ćemo moći da prebacujemo dušu iz tela u telo. Moći ćemo da biramo tela“, reče radosno Merlin.
„Stvarno genijalno“, reče Dobra vila.
„Menjaćemo tela kao garderobu“, reče Alhemičar pripito.
„Koliko vam je mudar taj kamen?“ upita Stela.
„Veoma mudar, eliksir besmrtnosti, čudesna formula koja spaja sve oblike uma. Imaćemo više klasa uma. Klasno društvo ne ljudi nego uma“, reče Alhemičar ponosno.
„Imaćemo stvarni um u stvarnom svetu, to je najniža klasa uma. Pa stvarni um u virtuelnom svetu metaverzuma, to je srednja klasa uma“, dodao je Merlin.
„Pa ćemo imati virtuelni um u stvarnosti, upload svesti, telo se baca, srednja viša klasa uma. I na kraju, najvišu klasu uma: virtuelni um u virtuelnom svetu, upload svest u metaverzumu“, ponosno izjavi Alhemičar.
„Fantastično. Vi ste pravi geniji. Daj i nama po piće da proslavimo“, reče oduševljeno Dobra vila.
„To je naša neizbežna budućnost o kojoj sanjamo. Izgradićemo novo selo, zvaće se Selo Novog Uma“, reče čarobnjak Merlin ponosno.
„Ja mislim da ste vi svi sišli sa uma“, reče Stela i prosu čašu zelene rakije koju joj je dao Alhemičar.
Onda Stela upita Dobru vilu:
„Kako ste uspeli da napravite robote koji tako verno izgledaju kao ljudi?“
„Prvo smo pravili robote od metala, plastike i elektronike. To je bilo mukotrpno, glupo i ružno. Onda smo genetskim inženjeringom počeli da gajimo robote.“
„Napravili ste od ljudi robote?“
„Da, genijalno, zar ne? Umesto da napravimo robote koji liče na ljude, daleko je jednostavnije i jeftinije napraviti od ljudi robote. Genetski ih veštački odgajamo i izaberemo gene za određenu vrstu posla za koju ih planiramo. Mnogo je jeftinije i ne treba posle nikakvo tehničko održavanje niti energetski izvori, kompjuteri, senzori, skupi rezervni delovi i trista čuda.“
„Pa to mu dođe kao robovi nekad davno“, zaključi Stela.
„Robovlasnički sistem se stalno usavršava i nikad ne nestaje, to nas uči istorija“, reče Mudra Sova.
„Znači ako zamislim i vašu budućnost i u njoj će biti robova?“ upita Stela.
„Naravno. Nove tehnologije prave nove ljude ali i nove robove“, reče Dobra vila pa nastavi:
„Evo stigli smo. Sad idi ovom stazom levo do Svetionika, da izbegneš Novo Selo, i onda desno pa pravo do Starog Sela.
Stela uđe u gustu šumu prateći usku stazu prema Svetioniku.
Onda oseti da je neko budi.
„Stela, je li ti dobro?“ upita Maks zabrinuto.
„Dobro sam… sanjala sam nešto mnogo ružno…“
„Pričala si mnogo u snu i nešto si se ljutila i vikala, pa sam se uplašio.“
„Sanjala sam budućnost… i budućnost naše budućnosti… Bilo je… kao stvarno… zato je bilo… strašno.“
-
Eliksir slobode
1.000 rsd10.07.2025
Мили мој
За нама ће остати само кости
Сагореле од емоција
Смрвљене мислима
НаказнимОд нас ће остати сећање
Само сећање на буктињу
Жар
Док нам тела мирисала буду
На цвеће и на нарОх
Мили моj10.07.2025.
Наше ће кости
Побацане бити по ливадама
Као ђубриво
Да никне сунцокрет и бела радаТада ће се у људима родити нада
Спасење16.05.2025.
Стопа за стопом
Корак за кораком
Вуку ме свом силином мраку
ви
Који сте непоменици
За неспомињање
За заборављањеПомрачите ми сада сећање
Да ако је могуће заборавим
Не памтим
Од нечастивога злостављање
Зло рађање19.07.2025.
Олује ноћас грме и севају
Да ли се на небесима битке бију
Или за моје ухо птице певајуБорба демона и анђела
Или ми у снове дође ти
За ум одмор
За душу украдени жар
У мени пој природе
И предиван сан11.07.2025.
Окамењено око би да плаче
Али из њега клизи само крвава суза
Ума што јеца
Усред наметнутих мисли
Али душа је чиста
Као планинска река
Као извор са ТимокаАл жал моја ублажена је
Јер видим све у боји маслачка
Осећам само мирис сремушаУ мом уму јада и чемера
-
Svetitelj
1.090 rsdМоравски крокодил
Звони ми телефон. Од када сам се вратио са мора, променио сам грчку мелодију за примеренију овом тренутку у коме живимо. Pump it up, упоран је телефон. Исидора!
„Оче, сад сам се чула са Светланом. Је л’ те звала?“
„Није! По обичају, мени се последњем јави.“
„Преживећеш! Докле си стигао?“
„Ево ме код скретања за Крагујевац. Јавићу се када стигнем.“
„Важи, ћао!“
„Ћао!“
На путу сам за Параћин. Тамо ме води новинарски посао. Извештавам за „Правду“ са економског форума који се одржава у том граду у организацији Регионалне агенције за економски развој Шумадије и Поморавља. Ови вишедневни форуми су идеална места да видите колеге из других градова и околних држава и мало се подружите, што подразумева пуно регионалних трачева и многооо алкохола.
Преко дана се дружимо на форумским паузама. Ту смо сви релативно нормално обучени, прилагођено дневним и пословним активностима, али када увече одемо на заједничку вечеру или коктел, неке колеге, а нарочито колегинице, не можеш да препознаш. Прилази ми Весна, колегиница са једне београдске телевизије.
„Је л’ се ми познајемо?“
„Брате, да сам те срео на улици, не бих те препознао и прошао бих поред тебе!“
Заједно смо седели данас, обоје у фармеркама и мајици, она у патикама, мислим, ненашминкана. А сада испред мене стоји жена у елегантној вечерњој тоалети, са доообрим шлицом и нешто блажим деколтеом, лепо нашминкана, миришљава, високе штикле… Иначе, њене анализе економских кретања су права поезија. Уживам пратећи их. Оштрог ума и бритког језика… или обрнуто, тек жена зна посао!
„Била сам и код фризера после предавања, видиш каква ми је фризура! А!“
„Феноменална је!“
„Ма немаш ти појма! Битно да ми студираш сисе!“
Тек сам тада приметио да јој стварно бленем у груди. Нисам ни био свестан тога.
„Е, извини, није било намерно.“
„Ма ок је, наши смо, само ми реци ако ми је деколте дегуте?“
„Чуј дегуте! Таман је како треба. Ја слабије видим, па што је већи деколте, веће су и шансе да га приметим!“
„Знаш шта ми је пало на памет, зашто смо на економском форуму баш у Параћину?“
„Немам појма.“
Мислим се да је вероватно због седишта те регионалне организације или главног финансијера, али верујем да Весна има неку другу идеју у глави.
„Па види, Параћин је вероватно добио име по парама, а паре имају везе са економијом, па где ћеш логичније решење за избор града домаћина економског форума!“
„Вау, јеси сама то смислила?“
„Нисам ја баш толико паметна, помогла ми је моја сестричина која иде у први разред!“
„Добро је, већ сам се уплашио за твоје ментално стање!“
Параћин наравно нема никакве везе са парама. На том месту су Римљани подигли мало насеље Сарматес у коме су се путници намерници одмарали и мењали коње на овом познатом Војном путу или Виа Милитарис, како се тада звао. Ту се налазио и средњовековни град Петрус.
Име Параћина се везује за човека, вероватно грчког порекла, по имену Паракин, који је био скелеџија на реци Црници. Име села се први пут помиње у повељи кнеза Лазара из 14. века, где се спомиње „Трг Паракинов брод“. Временом се име променило у Параћин.
„Него да те питам нешто озбиљно. Читала сам твоју анализу, тј. више прогнозу за биткоин и друге криптовалуте у наредном периоду. Нисам видела сличну, а пратим добар део доступних стручних процена из целог света. Мање-више се сви слажу да ће његова вредност на тржишту да расте, али си ти до тог резултата дошао на неки чудан начин. Допало ми се.“
„Имам пријатеље у другој димензији, па ме извештавају о кретањима у будућности!“
„Ма да, могу да ти кажу бројеве за лото, али си ти изнад тога, па информације из будућности користиш само посла ради!“
Ето, логично! Свако прво помисли на лото као и ја што сам. Али неће да каже онај кнез Пера. Глуми неку моралну вертикалу! Мада у сваком случају њему је лако кад је дух!
„Ај их, молим те, питај за мене када их будеш видео следећи пут. Је л’ има неки делија за мене на овој планети или сам цео живот осуђена на будале? Како их уопште призиваш, имаш ону таблу за призивање духова? Ај, немој ме, мајке ти, лепо сам те питала којом си анализом дошао до резултата раста биткоина. Само ме прескочи са другим димензијама!“
„Лутко, то је тајна. Ако ти кажем, мораћу да те убијем!“
„Јбт, Ацо, како отрцано! Је л’ пада нека на те глупости из средњег века?“
„Не могу да се одбраним! Није све до глупости, нешто је и до мог урођеног шарма!“
„Доооброоо… ајмо сада један озбиљан одговор на моје озбиљно питање!“
„Имам биткоине, па ми не одговара да им вредност пада. Зато сам написао мало оптимистичнију прогнозу, како бих мотивисао инвеститоре да улажу у биткоин.“
Завалила се у наслон фотеље, прекрстила дуге голе ноге (а било би чудно да поред оноликог шлица нису голе) и гледа ме. Фиксира! Узме гутљај белог вина и гледа. На крају проговара, чини ми се искрено.
„Знаш шта, најгоре је што верујем да си стварно способан да урадиш тако нешто. Мада ти не верујем ни реч. Прво ти и биткоини, нема шансе. До јуче си писао за криминалну хронику и дружио се са људима који лако пуцају, а тешко сричу слова. Од њих ниси могао да научиш да улажеш у криптовалуте. Друго, не личиш ми на човека који штеди. Значи, Ацо фацо, лажеш своју другарицу!“
„Лутко, нема ту много тајновитости. Криптовалуте нису старе, лако се сагледа њихово кретање кроз кратку историју, како реагују на разне друштвене промене, на ратове, земљотресе, економске кризе… Онда сабереш два и два и то је то.“
„Ако немаш ништа против, цитираћу у свом тексту један део те анализе?“
„Слободно, но проблемо!“
„Е, сутра ујутру, пре почетка форума, ишла бих до Раванице да запалим свећу. Хоћеш са мном?“
„Радо. Дефиниши ми ујутру?“
„У седам да се нађемоооо… може овде на улазу?“
„Може.“
„Још само једно питање и нећу више о послу. Како коментаришеш економску кризу у земљи?“
„У Србији нема економске кризе… тек ће је бити!“
„Паметница си ти, Александре! Одох ја на спавање. Видимо се сутра у седам.“
„Хоћеш да те отпратим?“
„Нећу, могла бих да дођем у искушење да те позовем у собу, а онда бих морала да те убијем да се не прочује!“
„Отрцано! Пази се крокодила!“
„Каквих, бре, крокодила, шта лупаш?“
„Моравских, најгори су!“
„Лаку ноћ, Ацо, и промени пиће! Други виде беле мишеве, а ти крокодиле!“
Пољубила ме у образ и отишла у ноћ! Гледам је како одлази и песма Рибље чорбе се сама намеће:
Вече не мирише на ракове и шкољке
Месец је бледа флека боје цимета
Узимаш ципеле за шетање кроз снове
Улица воли ритам твојих корака
…
Кад ходаш, не застајкујеш
И земљу не додирујеш…
Окрећем се и одлазим у свој хотел. Машу ми колеге из једне кафане да им се придружим и ја, ајде, да попијем још једно пиће. Нисмо се дуго видели.
Моравски крокодил, нисам то измислио. Волим да прочитам понешто везано за људе или градове са којима долазим у контакт. Елем, крокодил, моравски, стварно је постојао и то сигурно не само један. Пронађени су фосилни остаци крокодила који је живео на овом простору пре неких 15–20 милиона година. Тешко да је неки преживео до данас, па колегиница Весна нема чега да се плаши.
Наравно, загинуло се те ноћи. Толико познатих људи на једном месту, са сваким да прозбориш по коју, па упознаш и неке нове људе, па са сваким по гутљај-два, по минут-два, и време пролети.
-
Zašto da sanjam isti san
810 rsdona
ona sasvim sija,
al` ja tu ne mogu ništa.
precenio sam je u precenjivanju.
ostala je ista.mogu samo da je nosim sa sobom,
da joj pišem romane
i da se slikam za uspomenu.
jer ona sasvim sija
i ne izlazi mi iz vugle.zašto ribe vole vodu
zašto ja čeznem za njom
zašto nemam nikakve šanse,
jer ona sasvim sija.kristalno surova ona sasvim sija
i ne znam šta je to ljubav osim nje.
osim kad pomislim na nju.a bila je slatka kad je bila ljuta,
bila je ljuta kad je bila slatka
za početak sam plakao kao kiša
jer je više neću videti.kad god kažem ljubav,
ja na nju mislim,
i mogu da joj pišem romane,priče i pesme
i nemam nikakve šanse
jer ona sasvim sija.sija za sebe i za druge
i baca svetlost na ljudske duše
ali ja nemam tu nikakve šanse
mogu samo da pišem.jer ona sasvim sija.
anđeo
ništa se značajno ne dešava
miholjsko leto i dalje traje
kao da su prepoznali moj trud
neka, ja idem daljetopli stan, lova,
mirno se spava
iza mene književni opus
i dva nezavršena faksada li da razbijem to obrazovanje,
ili da nastavim književni rad,
pušim, pijem kafe
i dalje mladneko je trebalo to da kaže,
to što sam rekao ja,
malograđansku stoku da prikaže
kad će se otkriti – ko znai dalje traje miholjsko leto,
dugo i mirno spavam ja
kao da sam konačno otkriven,
ja i moj književni radzato i razmišljam
o ta dva fakulteta
da budem čist ja
čist kao anđeo kao nekad –
veseli dečak. ja.književnost
četvrtak uveče.
pijem kafu, pušim.
ne spavam.
dolazi vikend.divno miriše novembar
sećam se svojih košarkaških dana.
divno miriše novembar.
svaka rana je zacelila.ali imam ja svoje trenutke
beznađa i ništavila,
agresivnih misli,
pospanosti i besramlja.kao da ne razumem ovaj svet
i sebe u njemu.
jedino kroz književnost
vidim smisao u svemu.ali imam ja svoje trenutke
ništavila i beznađa
često padam u komu
od agresivnih misli, od besramlja.i kažem – kao da ne razumem
svoj dosadašnji put.
svega je tu bilo,
mešaju se boje.jedino kroz književnost vidim –
zvezde se roje.brodovi
prođe novogodišnji praznik.
bio sam malo bunovan
ovog decembra.lutao gradom, šetao, tuširao se,
kucao novi roman u vordu
i sad dođe 2024. godina.ovo je moj treći život.
dva sloma sam preživeo
i oba puta ozdravio.ovog trećeg puta
malo lakše se diše.nema mladalačke sreće i euforije,
ali tu je zadovoljstvo i mir.odlazi brod za brodom
i nigde ne čujem – zbogom,
u miru i tišini sanjam i živim svoj san.odlazi brod za brodom
i nigde nema meneumro sam dva puta
jednom zbog posla, drugi put zbog žene.kiše
dolazi proleće, sunčano vreme
rastem kao dlan kao božje seme
tek ponekad vidim strašan mrak,
ali svane jutro, svane novi dan.dugo sam bleštao u paklu,
bio drug sunca,
nekad i stanovao u sobi bez kiše,
bez suza.sad imam budućnost,
ali nemam volje,
iscrpli se resursi
za nove snove.stanuje divan dan u mom stanu
okolo prolećni cvat zvezde sjaje.koliko puta sam se probudio bunovan,
koliko puta sam dodirnuo san.
ovog puta malo je bolje
terminator je pokidao protivnike svoje.ovoga puta lakše se diše
spavaju zidovi, dolaze kiše. -
Prst sudbine i druge priče
1.200 rsdTri keksa
Na trenutak se činilo da je služba potpuno zabatalila potragu za jednim od najopasnijih terorista u regionu, no onda je odjednom iskrsla hitna dojava sa informacijom o lokaciji.
Tajgu Buri je uvek uspevao da bude za korak ispred potere ali je ovaj poslednji korak toliko vremenski ograničen da mu je jedino preostalo na brzinu se zagrliti i pozdraviti sa sinovima pre nego uskoči u posebno pripremljeno sklonište. Na tom kratkom rastanku podelio im je ceduljice sa adresama ljudi koji će se za njih pobrinuti, te ih posavetovao da do grada Zajeberdžana u kome će naći svoje utočište ne idu istim putem niti zajedno. Onda je svakom dao po jedan keks rekavši da će im životi, ako ne promisle kuda od sada idu i šta rade, biti kao taj keks. Oni se pogledaše upitno ne razumevajući sasvim šta im stari otac zbori pa uzeše svaki svoj keks i utekoše hitro iz kuće kud koji. Trčeći kroz tminu, svak na svoju stranu, začuše rafalne pucnjeve i prasak bombe. Poslednji otpor i pogibija njihovog cenjenog oca. Sada su ostali sami a prva gradska svetla behu daleko, jako daleko… Štilju Buri je odmah pojeo svoj keks, Cajpe Buri ga je bacio a Žipr Buri sačuvao za kasnije.
I tako, prešli su težak put do svojih novih adresa, rodbine i prijatelja zahvaljujući kojima su dobili sve što im je potrebno da započnu nove živote, a sve to zbog Tajgua koji je zaradio status žive legende i čije se ime izgovaralo sa izrazitim strahopoštovanjem.
I postali su nalik mnogim stanovnicima Zajeberdžana, poprimivši njihove urbane navike i osobine i tako se potpuno uklopili i utopili u novu sredinu pa su vremenom počeli da žive krajnje jednolično izgubivši svaku vezu sa likom i delom svog pokojnog oca. Cajpe se zaposlio u prodavnici mešovite robe gde je uglavnom uhodio ljude pazeći da nešto ne ukradu. Takav idiotski posao je, međutim, bio kao stvoren za njega jer je i inače u slobodno vreme voleo da viri iza zavese snimajući kroz prozor svoga stana šta ko napolju radi, s kim se sastaje ili kuda ide. Pošto je na poslu zapravo samo glumio prodavca, morao je da se pravi kako stalno nešto radi, pipkao je robu po rafovima, zamenjivao flaše pića istim takvim flašama, šetkao se i briskao, a zatim nestajao u magacinu iz kog bi ponovo izlazio nakon svega par minuta, i tako ukrug celu smenu.
Jedino što ga je zasigurno izbacivalo iz takta su pojedini „omladinci“ koji brzo izvale šta on tu u stvari radi i krenu da ga sprdaju tako što mu prepreče put ka magacinu ili namerno stoje i bleje između rafova, a nekad i idu za njim pa ga zapitkuju gde šta stoji i svakakve budalaštine na koje on onda mora nevoljno da odgovara ili da bukvalno pobegne paranoično u magacin, ne izlazeći odatle dok ta ekipa ne napusti prodavnicu. Oni uporniji bi ga čak i psihički zlostavljali konstatujući da im deluje nervozno ili bi ga pitali zašto mu je neprijatno što ga ispituju, ili bi skroz zamenili uloge pa bi oni upadljivo pratili i posmatrali njega, stajali između rafova upoređujući vrste hlebova i njihove cene, ili bi se svađali s njim jer su kobajagi pomislili da je kupac pa bi ga dodatno provocirali rečenicama tipa: „Ajde bre, ne kupuješ samo ti u ovoj radnji, stani tu i sačekaj“. A dešavalo se i da stanu između rafova na početak i kraj reda, držeći ga tako zatvorenog bez izlaza, pa bi morao da se provlači pored njih pošto su se namerno raširili preko prolaza tobož gledajući cene i preturajući po artiklima.
Štilju je pak važio za čudaka koji samo spava, jede i kenja, prespava ceo dan a onda cele noći svira violinu. Upadao je u promenljiva stanja. Uglavnom ga je sve mrzelo u životu i sticao se utisak da bi sav mlitav i nikakav, kakav beše, zaspao pokušavajući da u skoku dotakne mrežicu koša, ali kad je u pitanju nešto što silno voli tu bi ispoljavao brzopletost pa je tako jednom, uželevši se jako sviranja na violini, napravio nagli potez gudalom i sebi izbio oko. Realno, bio je loš violinista, iako se strašno trudio.
Žipr je robovao poslu i pored toga nije stizao ništa drugo da uradi osim da obavlja kupovine namirnica i gomila kojekakve stvari koje su mu, a neretko i nisu, bile potrebne.
Kako bilo, sva trojica su se nekako snašla u svojim novim navikama i načinima života, i to je tako trajalo sve dok se nije pojavio neko ko je ubijao ljude i to samo zato što pišaju napolju, po ulicama, parkovima i sličnim mestima u gradu. Govorilo se, šuškalo i nagađalo sve i svašta, ali u osnovi je bilo to da lik nije izvorni Zajeberdžanac već da je došao sa strane i da mu je povod za ubijanje ljudi krajnje bizaran pa se pretpostavljalo da ima i određene mentalne probleme. Delovao je na širem području grada, no nakon jednog ubistva, primećen od strane policije, uzvraća paljbu da bi potom nestao među zgradama, a sve se dešavalo u kraju gde su živela i braća Buri. Policijski inspektor Pretresku odmah je naložio da se sprovede detaljna istraga, te da se ispitaju svi u tom kraju. Cajpe se tako našao u centru pažnje jer ga je jedan od zalutalih metaka pogodio dok je špijunirao kroz prozor šta se napolju dešava. Preživeo je, sa izvesnim zdravstvenim oštećenjima i posledicama. Jedva je izbegao i optužbe da je umešan u to ubistvo, ali su se zbog toga i ostala dva brata našla pod policijskom istragom.
Žipr je imao alibi jer je celog tog dana bio na poslu i smucao se po tržnim centrima tako da ga je policija brzo preskočila i ostavila na miru, ali su mu neki ksenofobi opljačkali i spalili gotovo sav imetak. Najzad, poslednji od trojice braće, Štilju, beše im posebno sumnjiv pošto su njegova fizionomija i crte lica najviše odgovarale izgledu ubice. Saznavši od Cajpea da je policija krenula po njega, nenaspavan i onako ćorav, dade se u beg ali je misleći da ide pravim putem otišao pogrešnim i pod tim srećnim okolnostima nestao iz vidokruga upavši u rupu na obližnjem gradilištu. Tom se prilikom dobrano ugruvao i ostao da leži na dnu te rupe. Kasnije je navodno viđen kako grickajući keks šeta ruku podruku sa jednom devojkom iz komšiluka koja ga je, kako se pričalo, čula dok se lomatao i jaukao po mraku, dotrčala i izvukla iz rupe a zatim i skrivala u svom stanu, a sve to zato što je bila očarana njegovim krajnje čudnim sviranjem violine. No, to su sve bile neproverene informacije jer se od tada o njemu više ništa nije čulo, ni gde je ni šta je.
-
Korak
1.000 rsd* * *
Као гром над набујалом реком
Која носи све
Пловим празан као никад до сад
Не видим сутра
Нема данас
Јуче је нестало
Све је само трен
Обале пусте су
Нигде никог
Последња звезда се угасила
Ни сунце више не сија
Само је зрак
У оку твом* * *
Срце моје храст стари
После удара грома
У једном делу живота још има
У другом пепео само* * *
Љубав је као река
Мирна и чиста
Док звезде сијају у мирној ноћи
Тиха и снажна
Као додир
Као мирис руже у пролеће* * *
Једина моја
Послаћу ти песму своју
Птице нек ти певају
Ветар нека носи речи
Све моје речи до тебе
Теби даћу све што имам
Све што никад ником нисам
Теби даћу
Јер си то заслужила
Једина моја* * *
Срце своје отворићу
У њему коло да заиграш
Прсти нека речи плету
Очи име да шапућу -
Honduras
1.000 rsdХОНДУРАС
Гледам те, и ћутим.
Шта бих ти и рек’о,
тако скученој на столици
бедној у сопственим мислима?
Не дрхти ти тело,
само коса поиграва.
Очи ти лутају,
не говоре ништа.
Као и ти што не проговараш.
Једино си истрајна
у својој намери
да што пре одем.
Узимам свој кофер
стављам га у кола,
док возачу кажем
вози у ХОНДУРАС.ТИШИНА ПОЉА
Около, наоколо
ширином поља игра се коло.
Ухватиле љубичица и нана
из кола, не пуштају једног јоргована,
сав миришљав и стидан
он хоће да иде, руке му се стиде
нана смешком њему каже, не иди враже.
Љубичица сва се уз њега свила
ко у дрвету нека, горска вила
говоре њему оне тихо
док јорговану срце бије
мисли се он, само
из кола како да избије.
У својој тишини поља, снове да сније
није њему до нане стало
до љубичице, можда мало
снови његови толико су јаки
срцем он само жели
камилици једној пољупце да дели.УСПОМЕНЕ
Слутиш и даље
моје мисли.
Слутиш моје кораке
пијанства у ноћи.
Лажеш себе
да ја сам крив
Ако и мало има
у твојим слутњама
мисли чедне
није до мене.
То је само мој бег
од наше УСПОМЕНЕНОВЕМБАР
Мени срце новембра не зебе
нарочито не овога дана,
у новембру хладноћа ми прија
као мелем, она мени сија.
Поглед, весео је данас
јутро ми доноси неке нове чари
весео сам, раздраган и чио
љубав ме прати
од кад сам се умио.
Сада док ову песму пишем
крај мене мој син Вукадин
срећу ми додатну чини,
ваше честитке
драги моји пијатељи
додатном лепотом да зачини.САН
Ноћас док будеш сањала
не осврћи се на протекли дан,
немој пустити лоше осећаје
у свој тек започели сан.
Ноћас док се по кревету будеш окретала
покретом руку ухвати свој сан,
превазиђи лоше осећаје
не пуштај их у свој полусан.
Ноћас у своме сну
ухвати најлепшу латицу.
Знај да, случајно она није ту,
мојом вољом, дошла је
да ти замирише у сну.
Ноћас док будеш спавала
осетићеш једну звезду
то сам је послао ја
да те обасја
док будеш сањала. -
Oblik oblaka
1.000 rsdPo oblaku
Metatarzalne
i klinaste kosti
članci
kockasta
čunjasta
gležanjska
i petna
puta dva
nisu dovoljne za hod.1,7 m2
U sobi 0,85 metara kvadratnih živi list.
Razvio se ne znajući gde mu je koren.
Sam je sebi podesio jedra.
Vreme je često nestabilno i nepovoljno za njega
uz stalne nalete tame i udarce hladnog vetra.
Pocepan na pola u sobi 0, 85 sa 0, 85
list je procvetao.Opoj
Reči su nakit
onda kada se okovi skinu.Vetar je bezobličan.
Ruši sve
kad se naljuti ili raduje.Miris kao nemi vodič kompozicije
do Šulceovih igrača.
Najjača sila
oduvek je bila
harizma pokretača.Vera
Vera ne zna za pad
ili ga ne priznaje
ili zaobilazi.
Možda i bira jednu od tri opcije
kao na lotou
samo što je svaki rezultat dobitak.
Gasi plamen u kom se nalazi
hodanjem uzdignute glave.Svetlo vidi i kad drugi kažu da je slepa.
Od milošte lica, beskonačnog mira
i milosrdnog oka
tamu pretvara
u svetla.Suton
Morsko plavo, ne volim te!
Ne vidim ti kraj.
Dubinama plovim,
gutam vazduh,
so mi je obrok,
a moje misli u pomračenju
goli su otok. -
Obraćanja Bogorodici
1.000 rsdБогородици Туманској Красници
У тишини манастирских крила,
као зора што душу огрне,
Туманска Мајко, звездо мила,
твоја милост свету се врати и обасја.Кроз векове чудо твоје блиста,
као пламен што мрак побеђује.
Суза у оку, молитва чиста,
пред твојим ликом срце се радује.О, Краснице, светлости тиха,
лечиш ране, грејеш хладне груди,
од твог погледа свака бол утиха,
и грешник ка светлости да се буди.Кроз шуму Тумана мириси лутају,
звона ти шапћу вечиту песму:
„Мајко Спасења, нашем си склоништу,
даруј нам љубав, мир и небеску тесну.“Богородице, милост ти свита,
у твом осмеху спасење сија.
Света Заштитнице, небеска свита,
на твом путу душа се умива.Богородица Милешевска
Белом тишином мирише камен,
светлост са свода у злато се лије.
Твој поглед, Мати, кроз векове зрачи,
као извор што време не скрије.Смирење ти лице у небеса диже,
у осмеху твом све су наде стале.
Крилом анђела благовест стиже,
светлости вечности на зидове пале.Очи ти носе дубине мора,
плави залазак и јутарњу росу.
Ко пред њих стане, срце отвара,
да у тишини молитву проси.Столећа мину, царства се мењају,
али лик твој стоји, неугасле боје.
У Милешеви песме се спајају,
као што се светло у теби се роје.О, Мајко мира, тихи сјају,
чувај народ под својим плаштем.
У твом погледу анђели трају,
и векови клече пред небеским троном.Месечева свита тиха
Месечева свита тиха
као златан шапат ноћи
поклања светлост Теби, Пресвета,
мајко милосрђа и свете речи.Ветар тихо милује траву,
шапће молитве с росом скривене,
звезде блистају као Твоје очи,
показују нам пут кроз тамну сенку.Реке сјаје у сребрном сјају,
песму носе Теби, небеска Маријо,
Ти си мир који срце ми милује,
Ти си светлост што облаке разгони.Месечева свита тиха
чува сваку тајну моје душе,
Пресвета Маријо, мајко света,
бди над нама, срце нам весели и цвета.Пред Богородицом у јесен
Пада лишће, тихи пламен злата,
по стазама што к Теби воде,
и свако зрно, кап кише хладне,
шапће: „Радуј се, Мајко слободе.“У јесењем ветру молитве се плету,
као кандило што тихо светли,
а срца жедна Твоје утехе
у Твојим недрима налазе светлост вечну.Мајко милости, у прохладно вече,
кад облаци скрију последњи зрак,
Твоје очи су ми звезде пута,
Твој осмех је небески знак.О, Богородице, Царице Неба,
кад јесен донесе мирис тамјана,
у Теби се рађа ново пролеће,
у Теби је душа спасена, сетна.Пролећна песма Пресветој Богородици
Кад пролеће тихо закуца
на врата земље и срца,
и сунце разбуди поља,
Теби се, Мајко, песма пружа.Лепрша ветар кроз гране младе,
цвет се осмехује росом,
а Твоја благост свет обасјава
меком, небеском светлошћу.Свака латица шапуће радост,
свака птица слави дан,
јер под Твојим благим покровом
живот цвета без страха и тмине.Учи нас да будемо светли
као јутро после кише,
да љубав носимо тихо
као мирис багрема што дише.О Пресвета, Цвете чистоте,
распусти у нама песму нову,
да срце игра у ритму наде
и пролеће траје у сваком слову. -
Hlorofil
720 rsdШољица чаја
Живот је леп у шољици чаја
у сунцу које гризе кестенову шаку
у стаклу дрндавог аутобусаУ малој соби
сређеној по мом укусу
у гужви
чак и кад ме прободе стомакЖивот је леп кад се мало заљубим
кад гледам прашњаво биље
у ожиљку на колену
који вучем од петог разреда
кад не треснем руком бубицу на прозору
кад пијем воду из порцеланаХлорофил
Бог је нож из мрака
И сечиво у потоку
И црна видра
И бела лисица
И трепавица на образуБог је хлорофил
И млеко у кантиБог је каменчић на који ћеш се спотаћи
Када препливаш седам мора
И препешачиш седам гора
И паднеш на равном
Тачно испред литицеБог и човек
Има мало Бога
У оној тихој и споредној нади
Човека који пожели
Да странац који трчи стигне на аутобус.У предвечерје, у тишини светиљки
И милом комешању града
Хиљаде се душа окрзне и сретне.Има Бога међу дрвећем и лампама
У неком забаченом паркићу
Са само две клупе
А само једним паром.У поноћ кад човек седи крај прозора
И гледа таму ил' звезде
Има мало вишка у души и даха у ветру.Има Бога у том вапају и том муку,
У корацима који као песма одзвањају трговима.
Има Бога и у великој љубави
И у пакосној мржњи.
Има мало Бога у свему што
Човек дотакне или осети.Мостови
Кад осетим да ми фалиш
Пређем мост
Прескочим три камена
Направим окрет код велике врбе
Избројим девет грана
Код десете скренем десноКад пређем мост
Питам се да ли и ти имаш мост
Како га прелазиш
Које боје је небо у твом прозору
Спустиш ли трепавице у сумрак
Слутиш ли причу у ветру
Знаш ли где су моји мостовиОбични
Волим кад смо обични;
кад мање причамо,
а више ћутимо,
кад се грлимо и не дрхтимо,
кад не тражимо више
а богами ни мање.Волим кад ходамо улицом
као да је шећерна вуна.
Што немам лептириће у стомаку.
Што носимо кесе из продавнице
у по једној руци
да бисмо се држали за руке.Волим устајали мирис приземља
и мирис мира у нашем стану.Волим наш прозор,
крила облака и липу.
И комаде сутона у твојим очима.
Волим ролетне и наш трептај љубави.
Али више од тога
волим обичну чаму.
И тако волим кад смо обични. -
Varlam Šalamov – pesnik istine
810 rsdШаламов о Ани Ахматовој
Есеј Варлама Шаламова о Ани Ахматовој представља један од најзначајнијих текстова савремене руске књижевне критике који се бави феноменом песничког стваралаштва XX века. Оно што одмах привлачи пажњу у овом есеју јесте Шаламовљева способност да посматра Ахматову не само као књижевну фигуру, већ као живог човека чија личност и морални интегритет прожимају сваку линију њених стихова. За Шаламова, Ахматова није само стихотворац, већ пример људске снаге, упорности и моралне постојаности у околностима које су многе друге обесхрабриле или сломиле. Тај аспект њеног живота и рада, за Шаламова, једнако је важан као и сама поезија.
Један од најсимболичнијих и најинтимнијих детаља који Шаламов наводи у есеју јесте прича о старом, поцепаном капуту који је Ахматова годинама носила. Он наводи како је тај капут био важнији од свих признања и почасти које је могла добити. Овај детаљ, наизглед свакодневан, представља дубоку метафору за Анину непоколебљивост и верност унутрашњој истини. Он илуструје како је она, упркос притисцима и очекивањима окружења, остала доследна себи, својој уметности и свом моралном кодексу. За Шаламова, овај капут је више од одевног предмета: он је симбол њеног непоколебљивог достојанства, личне и уметничке искрености.
Есеј посвећује значајну пажњу поређењу ране и касне Анине поезије. Шаламов указује на строгост и прецизност акмеистичке фазе, која карактерише ране стихове: јасне, концизне слике, контролисан ритам и усмереност на форму и реч. Он наглашава да је та рана поезија сведок њене способности да у својим стиховима створи потпуну слику света кроз мале, прецизне детаље. С друге стране, каснија поезија Ахматове, настала у тешким историјским околностима и под утицајем личних губитака, добија нови, дубоко емотивни и историјски набој. Она више није само лепо уређена форма, већ постаје средство за преношење искуства страдања, губитака и историјских потреса. Шаламов указује на то да и рана и касна поезија имају свој значај: рана плени прецизношћу, а касна снагом унутрашњег сведочанства.
Кроз есеј, Шаламов такође анализира лични сусрет са Ахматовом, описујући њену виталност, духовитост и непосредност. Он истиче да је, упркос годинама и личним губицима, Ахматова остала снажна, жива личност, способна да својом присутношћу инспирише и ангажује саговорника. Ови моменти у есеју указују на Шаламовљеву способност да види песника као човека и да оцени њену личну снагу, не само као уметницу: она није само књижевни идеал, већ човек са унутрашњом дисциплином, хумором и моралном снагом.
Шаламов у есеју наглашава и значај Анине поезије за целокупну руску књижевност. Он је свестан њеног места у традицији акмеизма и њеног утицаја на савременике, али и на генерације које долазе. По његовом мишљењу, Ахматова није само талентовани песник, она је чувар духовног и моралног наслеђа, личност чија поезија омогућава да се очувају сећање, културни контекст и унутрашња слобода у временима страха и репресије.
Осврт Варлама Шаламова, иако кратак и концизан, оставља снажан утисак. Он нас подсећа да поезија није само игра речи и ритма, већ средство за очување људске и духовне истине. Ахматова се у његовом тумачењу појављује као симбол отпора, достојанства и моралне снаге. Њена поезија и живот служе као пример упорности, духовном и уметничком интегритету, и остављају трајан печат на сваког читаоца који приступи њеном делу са пажњом и разумевањем.
У целини, Шаламовљев есеј је више од књижевне критике. То је осврт на човека, песника и морални узор, који кроз поетику и лични пример учи читаоца како да остане достојан у време страха и историјских потреса. Његова анализа Ахматове подсећа да истинска поезија не зависи само од форме, већ и од личне храбрости и интегритета песника. Осврћући се на есеј, можемо закључити да Шаламов успева да дочара Ахматову као фигуру која није само књижевни мит, већ жива и инспиративна личност, чија поезија наставља да делује као сведочанство времена и као пример моралне и уметничке постојаности.
-
Temelji novog sveta
1.600 rsdСАДАШЊА ЗАПАДНА ОЛИГАРХИЈА ЈЕ ТЕСНО ПОВЕЗАНА СА ФАШИЗМОМ
Завршна реч амбасадора Владимира Кршљанина на конференцији „Култура сећања и неговање историјске истине“ одржаној 19. октобра 2024. у Руском дому у Београду.
Захваљујем се свима за ову незаслужену част, указану мени као државном службенику – ветерану, да кажем неколико реченица на самом крају. Пре свега, изражавам захвалност свима који су учествовали у припреми овог догађаја, на челу са Зораном Антићем, Александром Растовићем, Амбасадом РФ.
Резултат који ће се тек видети кад сутрашњи дан прође, али већ по иступањима високих представника Русије и Србије на почетку данашњег скупа, показује се веома јасно, а пре свега јучерашњом честитком председника Путина председнику Вучићу, да 20. октобар, Дан ослобођења Београда, заиста постаје заједнички празник Србије и Русије, како је то јуче прецизно рекао господин Косачов.
Огромни су за то разлози, које не треба објашњавати, а нама такав празник ите како треба. Девети мај је празник читавог света, пре свега Европе, која је ослобођена од фашистичке окупације, али и многих делова света који су ослобођени у истом часу, па је и наш празник, али је 20. октобар српско‐руски празник који се ни са чим другим у историји не може поредити, па је и то један од разлога зашто ћемо сутра Бесмртни пук први пут имати и 20. октобра, а не само 9. маја, а за јако оправдање постоји.
Победа над фашизмом је највећи догађај и највећи и једини консензус постигнут у историји човечанства. Не можемо ни један историјски догађај са тим да упоредимо – у смислу да су сви и научни и политички фактори целе планете заузели о томе исти став. Тај консензус и та победа су засновани на историјској улози Совјетског Савеза и Црвене Армије, заправо Историјске Русије. Због те победе и те снаге је створена антихитлеровска коалиција која је омогућила тај историјски консензус и ту су заједно са Совјетским Савезом били САД и Велика Британија током готово читавог Другог светског рата, а касније су се том друштву, међу сталним чланицама Савета безбедности УН, прикључиле, с разлогом, и Француска и Кина.
Истовремено, Србија је била најјачи савезник Црвене Армије у поробљеној Европи, односно наши НОВ и ПОЈ, којима су Срби чинили највећи део.
На основу те победе и тог консензуса створен је систем међународних односа и међународног права, који још увек бранимо, јер је у интересу свих. Осуда фашизма је неупитна, али данас се види да се у исту раван мора ставити део западне олигархије – закулисе, који иако не прокламује отворено фашистичку идеологију, допринео је, како настанку фашизма, тако и његовом очувању до данас.
Посебно су индикативне судбина бивше Југославије, која је од истих наци‐фашистичких снага и готово на исти начин разбијена и 1941. и 1992, и судбина бивше Украјине – у оба случаја су западне владе (и њихове тајне службе!) употребиле фашисте (усташе, балисте, бандеровце) за распиривање сукоба. Тиме се показао цивилизацијски јаз. Запад је кренуо да уништи цивилизацију – историјску Русију и најпре историјску Србију, као њену предстражу. На неки начин се историја понавља, зато што сви учесници консензуса 1945. нису били довољно искрени, а и зато што данас поново имамо светску већину коју предводи Русија, на челу отпора (који је започела Србија 90‐их), и која је пред новом фазом стварања међународних односа утемељених на тековинама Велике Победе над фашизмом. Тиме ће олигархија, која се супротставља светској већини, бити изједначена са њеним фашистичким нуспродуктима и уклоњена са историјске сцене.
То су неке пројекције. Али те пројекције морају да почивају на чврстом темељу, а тај чврсти темељ је дубоко историјско познавање и афирмација историје и достигнућа Другог светског рата, о чему је пре свега било речи на овој конференцији. Несумњиво је да се мора чувати и продубљивати истина о антифашистичкој борби, без икаквих ревизија, релативизација и одступања од суштине. То је предуслов да се одбране тековине победе над фашизмом, на добробит човечанства. Тиме бранимо мир, слободу, демократију, равноправност, солидарност и развој.
Русија и Србија, које су имале највећу улогу у победи над фашизмом, морају бити савезници и у одбрани тековина те победе, што смо, надам се, и данас показали, али је потребно да то још више представљамо нашој јавности. То је сад потребно, више него икад, и нама, и читавом свету.
-
Galebovi
900 rsdСцена прва
КУД ПЛОВИ ОВАЈ БРОД
Палуба „Галеба“, а потом и салон брода
Тито, Јованка, Жежељ, Мићуновић, Штамбук, Матес, Ћосић, Колишевски, Папо, Адмирал
ТИТО: (Снима море, заузима разне положаје при фотографисању; у једном тренутку клекне да кроз ограду брода „Галеб“ направи снимак)
ЈОВАНКА: (Долази са стране, посматра га. Кад Тито клекне, она му ужурбано прилази) Јошка, шта то радиш? Зашто си клекнуо?
ТИТО: (Усправља се и брише панталоне на коленима) О, ти си… Снимам море. Боје су фантастичне.
ЈОВАНКА: Немој да клечиш… Није то твој стил. Осим тога, направио си толико снимака на испраћају у сплитској луци…
ТИТО: Тада сам фотографирао народ, али природа је, ипак, природа. Неукротива је.
ЈОВАНКА: Сви те чекају у свечаној сали и питају се зашто не долазиш.
ТИТО: Нека чекају. Имају КОГА и да чекају. Само још неколико снимака…
ЈОВАНКА: Тито, можеш то и касније…
ТИТО: Е, не могу…Сад је најљепше свијетло. Ово је доба дана, фртаљ до поднeва, када се губи линија неба и воде. Два плаветнила су се сасвим помијешала. Ту измаглицу од боја и свијетлости треба ухватити…
ЈОВАНКА: Добро, сачекаћу те…
ТИТО: Чекај, чекај… Стани тамо… (Одводи је до ограде брода) Не ту, него овдје… Тако, а сад осмијех, онај твој… којим си ме својевремено залудјела…у мом кабинету… Тааа-ко… (Фотографише Јованку која невољно пристаје на сликање) А сад мало поглед преко рамена, заводнички… Браво… Браво…
ЈОВАНКА: (Одједном се уозбиљи) Доста је било. Полазимо…
ТИТО: Баш си запела…
(Јованка га хвата под руку и њих двоје се степеницама спуштају у салон који бива осветљен. Распоређени у два паралелна реда чланови делегације и Адмирал брода чекају. Кад се њих двоје појаве, почиње аплауз. Тито и Јованка долазе у прочеље стола.)
ТИТО: Добро, добро, другови… (Почиње и скандирање „Тито – Партија!“)
ТИТО: Мајку ти Божју, нисмо у јавности… Овдје не морате баш толико…
ЈОВАНКА: Пусти људе, они у томе уживају… (Још неколико тренутака узвици, па тишина)
АДМИРАЛ: Друже маршале, дозволите ми да вас поздравим и пожелим пријатну пловидбу у име посаде нашег „Галеба“ и морнара на пратећим бродовима – трговинском броду „Ловћен“ и разарачима „Сплит“, „Котор“ и „Пула“. Има нас укупно око 1.200 и бићемо сваког тренутка на услузи вама, другарици Јованки и члановима наше делегације. Вама ово није прво путовање „Галебом“ и све вам је већ познато, али ћу, ако дозволите, због другова који су први пут на једном оваквом путовању, рећи неколико основних информација о броду.
ТИТО: А и ја да се подсјетим…
АДМИРАЛ: „Галеб“ је изграђен 1938. године у Ђенови. Прво име му је било РАМБ 3. Дужина му је 117 метара, ширина 15 метара, газ 5,7 метара. Снага му је два пута по 2.500 коњских снага. Брзина 17 чворова.
ЋОСИЋ: Да ли је тачно да је овај брод некада превозио банане?
АДМИРАЛ: Јесте, тачно је. Од Африке до средоземних земаља.
ШТАМБУК: И опет ће… јер шта нам наши домаћини у новоослобођеним афричким земљама могу поклонити, него банане. У неограниченим количинама. (Усиљено се смеје)
ЈОВАНКА: Штамбук, поштеди нас својих коментара.
ШТАМБУК: Мала шала, другарице Јованка… Извињавам се…
АДМИРАЛ: (Наставља да представља брод) РАМБ 3 је тешко оштећен 1941. године. Немци су га преузели, поправили и пренаменили у минополагач. Назвали су га „Кибиц“. Потопило га је савезничко ратно ваздухопловство крајем 1944. у близини Ријеке. На дубини од 22 метра провео је три године. Онда смо га ми извадили, реновирали и направили ово што је брод данас – ратни школски брод „Галеб“.
ТИТО: Адмирале, морамо још једном нагласити и шта је циљ овог нашег путовања. Хоћемо да окупимо земље свијета, које су се ослободиле од колонијализма и које не желе да припадају ни Западу ни Истоку, у једну нову свијетску организацију коју можемо назвати неопредјељене државе.
МИЋУНОВИЋ: Или несврстане?
ТИТО: Може и тако… Несврстане…Својом активном и мирољубивом пољитичком коегзистенцијом бићемо тас на ваги између великих свјетских сила. (Аплауз)
ТИТО: Добро, добро, другови… Жежељ!
ЖЕЖЕЉ: (Долази до Тита) Изволите, друже маршале!
ТИТО: Да кажемо кога ћемо све посјетити за ова два-три мјесеца путовања…
ПАПО: Колико?!
ЖЕЖЕЉ: Од данас, 14. фебруара, па до краја априла!
ТИТО: Или дуље!
ЖЕЖЕЉ: (Објашњава маршруту брода) Обићи ћемо осам земаља. Прво стижемо у Гану, па из Гане у Того. Из Тогоа поново у Гану, а затим бродом до Либерије. После Либерије идемо у Гвинеју, потом у Мали, па назад у Гвинеју у чијим водама ће нас чекати наш „Галеб“. Настављамо путовање Атлантским океаном и Средоземним морем ка Мароку, Тунису и Уједињеној Арапској Републици, то јест Египту. Очекујемо да ћемо бродом прећи више од 10.000 миља, а копном, унутар Африке, још увек не знамо. Наш тим за безбедност још увек са домаћинима разматра како ћемо и куда путовати и где ћемо бити смештени.
ТИТО: (Шаљиво) А знате ли хоћу ли ја то све моћи издржати? Мени је, Бога му, скоро седамдесет!
СВИ: Хоћете, хоћете!
МАТЕС: Нисам сигуран хоћемо ли МИ издржати, а ви сигурно хоћете!
ЈОВАНКА: (Благо се наслања на Тита) Па ја сам уз тебе!
ЖЕЖЕЉ: И још да кажем да имамо, осим бродова, и два авиона на услузи – DC-6 и IL-14. Они ће летети тамо где треба и превозити оно што нам буде потребно.
ТИТО: Коме буде напорно, па се предомисли, може авионом да се врати у земљу. Нећу му замјерити.
КОЛИШЕВСКИ: Ако издржавме во борбата со фашизамот, ке издржиме и сега.
ЖЕЖЕЉ: Сигуран сам да ће ова, 1961. година, остати запамћена по нашем великом и значајном политичком подухвату у који смо запловили!
ТИТО: Добро, другови…Видјећемо што ће хисторија рећи… А сад – сватко на своје задатке! И не заборавите да је ручак точно у 14.30, вечера у 19.30. Доручак у 7. Никог не чекамо. Молим вас, обучени по протоколу. Штамбук, постарај се да не буде да смо без потребе куповали гардеробу за другове. Послије вечере ће увијек бити приказан филм. (Као по команди, сви се разилазе)
-
Ravničarski bluz
900 rsdJutra bi Lepa i Anđa započinjale na Jezeru.
Nalazilo se na tri minuta šetnje od njihove stare seoske kuće, koja je zbog načina gradnje u prošlosti bila sada pravi „ekološki hit“. Često bi kroz šumu, koja je bila tik do kuće, ranijim jutrom prošetale do Jezera, a onda sele na klupu i travu. Pogled je u svako doba dana bio umirujući. Anđa bi svesno disala sporo i duboko. To je dobra vežba za početak dana kojom se umanjuje osećaj teskobe od svih neizvesnosti koje nosi život.
Lepa nije volela vodu, pa su zajedno sedele i posmatrale labudiće kada bi bili tu ili samo mirnu površinu Jezera. Anđa je napravila stotine fotografija; u svitanje, tokom dana, u suton, Mama labudica, Tata labud i labudići. Uvek se čudila tome da ponovo ima potrebu da zabeleži sve te prelepe trenutke na Jezeru, taj prostor smisla.
Baš ti momenti, te sitnice koje obično i ne primećujemo, to je život, pomislila je.
Odlučila je da napusti veliki Glavni grad i preseli se u malo mesto.
Nikada nije kasno da čovek započne novi život i Anđi nije bio prvi put. Tu su baš, kraj šume i Jezera Anđa i Lepa počele da stvaraju, tog ranog leta, novo umetničko delo od svog postojanja. U malom naselju usred njiva, magičnog imena: Ravnica. C-dur, početak novog poglavlja i nada, tako je sve zvučalo.
Postoji anegdota da je Marija Terezija posetila Vojvodinu da vidi kakvi su tamo ljudi kojima vlada. Posle posete, naredila je da se u Sremu, gde su ljudi bili lukavi, otvore zatvori. U Banatu, gde je narod bio tvrdoglav i terao po svome, da se otvore ludnice. A u Bačkoj, gde su ljudi bili učeni i mudri, da se otvaraju visoke škole.
Tako je onda Anđa odabrala sever Bačke. Nikoga tu nije poznavala, ali su joj običaji i način života bili bliski jer je i sama odrasla u ravnici. A i rodila se na istom takvom „modernom“ salašu, na imanju gde je njen otac odmah po završetku fakulteta dobio posao kao inženjer. Anđa se tog salaša svog rođenja nije sećala. Kada je imala šest meseci prešli u grad, tata je ubrzo promenio posao i pridružio se mami kao profesor u srednjoj školi. Živeli su najpre u malom stanu u potkrovlju gde se rodila njena najbolja prijateljica, njena rođena sestra Milena. Koliko je samo lepa ta reč „rođena“, pomislila je Anđa i osmehnula se radosno setivši se njene divne Milene. U duru i molu života, baš ti rođeni, a uz njih učitelji i prijatelji akordi su smisla.
Radila je već godinama od kuće, tako da selidba nije bila problem.
Od posla koga je uvek bilo mnogo (privatni časovi nikada ne izlaze iz mode), imala je dovoljno za život, radila je iz ljubavi i zadovoljstva. Značajan deo zarade dolazio je i od prodaje stihova muzičarima. Volela je da piše, kreativnost je bila jedna od njenih darova.
Sve je to davalo slobodu. Nije imala velike zahteve, samo da bude u miru sa njenim instrumentima, praznim papirima koje je punila rečima i formulama. I sa platnima koje je bojila bojama svojih raspoloženja.
Putovanja joj više nisu bila zanimljiva, videla je dosta od ovog sveta, pet kontinenata. Samo bi još ponekad u kasno leto otišla do Jadrana, da provede par dana sa dugogodišnjim prijateljem, jednim od onih koji postanu rođeni.
Išla bi na taj put i da zaroni u more. Jer more zna sve tajne, pa bi joj poneku i šapnulo.
Očekivala je da će to malo mesto, Ravnica, usred ravnice doneti mir. Čovek se nada najboljem. Stvarnost se uvek potrudi da život ne bude samo dobro, već i ono loše.
Vraćajući se tog jutra iz šetnje, srele su Lepa i Anđa Silviju, ženu sa velikom lubenicom u rukama.