-
-
Viktorovo beznađe
1.090 rsdSedim na krevetu. Konačno sam obukla trenerku i spremna sam da idem odavde. Noćas nisam mnogo spavala. Uzbuđenje me držalo budnom do kasnih sati i sve sam mislila kako će brže svanuti ako oka ne sklopim. Znam, glupa je ta zamisao, ali dosta sam bila u bolnici.
Otvaranje vrata mi prekida misli. Kako ugledam Viktora da ulazi sa otpusnom listom, tako se nakezim.
„Idemo li?”, zapljeskam dlanovima kao malo dete.
„Neće da te puste još sedam dana”, jadno me pogleda i odmahne glavom.
„Ne laži”, nasmejem se budali. „To što držiš u desnoj ruci je otpusna lista.”
„Jebala te tvoja škola”, frkne. „Taman sam hteo da te zalomim, ali ne da mi se.”
Da je samo sakrio papir, poverovala bih mu kakvu facu je složio. „Medicinska škola je čudo”, namignem mu i malo brže skliznem sa kreveta, pa se namrštim i dodirnem rebra. Konstantno me bole, ali na brži pokret bol me preseca.
„Polako, bre!”, Viktor stane do mene i pogleda me. „Kad se već razumeš u medicinu, onda treba da znaš da tim rebrima treba vremena da zarastu i da još moraš mirovati”, uzima moju torbu i hvata me za ruku. „Bežimo li odavde?”, pita kao da smo upravo opljačkali banku.
„Bežimo, bežimo!”, brže bolje kažem, ali sporo krenem. Ako li napravim brži korak, ima da sikćem od bolova.
Znam da naprslim rebrima treba oko četiri nedelje da srastu. Iako imam lekove za ovu vrstu bola, izbegavam da ih pijem, razorni su za jetru. Pa, mogu me boleti još plafon dve nedelje. Uostalom, sada će iz dana u dan bol da opada dok ne nestane.
Dok Viktor vozi, posmatram kuda idemo. Usput pričamo o preporukama lekara koje sam dobila i da treba ispoštovati dane mirovanja. Kada se parkira ispred zgrade, priča nestaje, a ja polako izlazim i gledam koliko je naselje lepo. Sporo koračamo i kada se nađemo u unutrašnjosti zgrade, oduševim se bež granitom, a još više me oduševi činjenica da su mu stanovi prvi. Tačnije, visoko prizemlje i samo jedan red stepenica imamo. Ne prođe me to oduševljenje, a novo me obuzima kada me Viktor uvede u stan. Ostajem bez teksta… Sve je novo i uređeno do perfekcije. Međutim, talas neprijatnosti me zapljusne kad shvatim da sebi ne bih mogla priuštiti život na ovakvom mestu.
„Stan ti je savršen”, tiho kažem.
„Hvala. Raskomoti se, opusti se i uživaj”, govori dok ulazi u sobu i spušta moju torbu.
Idem za njim i posmatram spavaću sobu. Velika je, lepa i ima čak i svoje kupatilo u sklopu. Viktor me tad povede i pokazuje još jednu istu spavaću sobu, zatim kupatilo za goste, ostavu, a onda se nađemo u dnevnom boravku u čijem nastavku je trpezarija, pa kuhinja oivičena šankom.
„I…? Je l’ ti se dopada novi stan?”, pita dok stoji iza mene.
„Oduševljena sam”, okrenem se i pogledam ga. „Kako da ti se odužim za sve…”, dlanom mlatim, nisam u stanju ni da nabrojim šta je sve učinio za mene.
„Pravi mi društvo, drugarice”, nasmeje se. „Hoćeš li me više ponuditi kafom ili da idem ako nisam dobrodošao?”, hladno će baraba jedna.
„Naravno da ćemo da pijemo kafu, samo te moram zamoliti da odeš do prodavnice”, nasmejem se dok idem prema šporetu.
„Dana je sve kupila i spakovala. Šta ti bude još trebalo, reci i kupićemo”, oslanja se laktom na šank.
„Dana je tvoja mama?”, tiho pitam dok otvaram viseće delove i gledam gde je šta.
„Nije mi mama”, Viktor prasne u smeh. „Ona je moja povremena domaćica, vodi računa o mojim stanovima. Tako da, nemoj slučajno nešto da si radila dok se ne oporaviš, je li jasno?”
„Jasno”, potvrdim da mu udovoljim. Spustim džezvu na ringlu, a onda se okrenem i gledam ga.
„Ovde ti je liflet od Miloševog restorana. Pozoveš broj, naručiš šta ti se jede i za pola sata ti stiže hrana”, podigne list da vidim, pa ga vrati na šank.
Klimam mu glavom da sam razumela. Opet, ko će biti zaludan ceo dan? Znam da ja to neću moći, moram naći sebi neku zanimaciju. Spremanje hrane nije fizički naporan posao, ali to mu ne govorim.
-
Aleksin pakao
1.090 rsdPratim Aleksu pogledom dobro sakrivena u obližnjem šipražju. Još mi srce lupa od straha i uzbuđenja. Konačno počnem da dišem kako treba kada vidim da odlazi s mesta na kom smo stajali. Grlim Milija dok čučim i mazim ga da ostane miran.
Usta su mi suva, a čelo mokro od hladnog znoja. Rona me nije uplašila ni stoti deo koliko Aleksin hladan zeleni pogled. Čini mi se da i dalje jasno pred očima vidim njegovu čvrstu vilicu, široka ramena i čini mi se da i dalje mogu da čujem njegov grub glas. Stresem se u sekundi pokušavajući da ga izbrišem iz sećanja.
Sa mukom progutam i uspravim se. Pogledam oko sebe i kada se uverim da nikog nema krenem prema kući. Na svakom drugom koraku se osvrćem dok prolazim pored kapije kroz koju sam malo pre izašla i krenula desno umesto levo.
Zavarala sam trag i činjenicu da bi video kako je moja kuća tik do njegove livade. Pola godine sam već ovde, a nijednom ga nisam videla da obilazi svoj posed. Bila sam ubeđena da je to napuštena livada.
Čim uđem u kuću spuštam Milija na pod i pogledom ispratim kako ode u svoju ležaljku. Izvrne se umorno, uzdahne i sklopi crne očice. Tek tad se i ja opuštam ljuta na činjenicu da su neki strahovi ostali duboko ukorenjeni u meni.
Pola godine je kako sam u Beogradu i još uvek ne mogu normalno ulicom da hodam a da se ne osvrćem preko ramena. Ponižavajuće je takvo ponašanje za nekog moje krvi, vrele i borbene. Ponašam se kao kukavica brukajući poreklo.
Dok kuvam sebi kafu posmatram jednu šolju kako stoji i čeka da je napunim.
Samo jedna šolja…
Ni porodice, ni familije, ni druga, ni prijatelja više nemam. Ali baš nikoga. Niti smem da imam ako mislim da ostanem u životu. Jedino koga mogu sebi da priuštim je Mili. Psić koji me bezuslovno voli i koji je ravnopravan član ove porodice koju samo nas dvoje činimo.
Okrenem se i pogledam ga kako bezbrižno spava. „Tebe mogu da imam”, šapnem za sebe ogorčena na život. „Sve znaš o meni i to ti ništa ne znači. Od tebe niko neće saznati ko sam”, dodajem. Jer, on je jedino biće koje me neće prodati ili ubiti. Ujedno i sebe podsećam zašto ostajem sama s njim.
Sipam kafu u samačku šolju i duboko udahnem miris da oteram onaj koji mi se zadržao u nozdrvama. Međutim nemoćna je aroma vrele kafe da otera Aleksin miris koji mi se uvukao u sam um. To mi nakratko odvuče misli, pa pravim mali sanjalački predah od pravila po kojima moram da živim.
-
Kraljica u špilu karata
1.090 rsdNe vozim prema stanu, već prema kući u kojoj sam odrasla. Čim se parkiram, ugledam ujnu kako mi ide u susret.
„Gde je moja ljubav?“, brzo me zagrli i poljubi. „Taman na ručak stižeš“, osmehne mi se.
„Hvala, ujna“, uzdahnem. „Imaš li vremena da porazgovaramo?“
„Kakvo je to pitanje?“, lecne se. „Zar to treba da se pita? Naravno da imam vremena“, uvati me čvrsto za dlan kao da sam još uvek mala devojčica a ne devojka od dvadeset osam godina. „Šta god da je u pitanju, nas dve ćemo to srediti ili naći rešenje. Nemoj da brineš.“
„Veruj mi da više ne brinem, ali trebaće mi tvoja podrška“, zaista ne brinem. Ona je uvek bila i ostala majka, iako mi je ujna.
„Ne drži me u neizvesnosti. Bar mi nagovesti o čemu se radi“, zastane i pogleda me.
„Ne želim više da radim na radiju, želim da se posvetim knjigama. Hoću da odem na duži odmor u Šušanj i razmislim odakle želim da radim. London ili Njujork“, izgovorim.
„Dobro…“, izgubi joj se osmeh sa lica. „Podržavam te da se posvetiš recenziji knjiga, ali teško mi pada pomisao na to da razmišljaš o preseljenu. Ne želim da nam budeš daleko, a opet, želim da budeš srećna“, oči joj zasuze. „Zašto sam se ponadala da ćemo pričati o nekom dečku?“, našali se, međutim, suza iz oka joj krene.
„Možda i ostanem u Šušnju“, više to kažem kao utehu pre konačne odluke. „Dole su mi Bilja i Ema, pa…“
„Pa, Šušanj mi je prihvatljiv, ali London ili Njujork su predaleko“, momentalno bira najblažu varijantu. „I šta ćeš u Engleskoj ili Americi kad su ti njih dve u Crnoj Gori?“
„Ako mi veruješ, ne znam šta ću“, slegnem ramenima. „Zato mi i treba razgovor sa tobom.“
„Vidi, najgora stvar je da ti ja bilo šta odredim. Ne daj Bože da nešto ne bude kako treba, pa da bude, ujna mi rekla. Moj predlog je da odeš na odmor, da se psihički odmoriš od svega, a onda da doneseš odluku o preseljenju. Nemoj odlučivati kad si ljuta i besna, odlučuj hladne glave.“
„U pravu si.“ Zaista jeste, ne znam ženu mudriju od nje. „Danas mi je došlo da odem na drugi kraj planete“, ne krijem od nje koliko sam besna.
„Daco, svima nama dođe da odemo na drugi kraj sveta, ali problemi se tako ne rešavaju. Hajde da se suočimo sa onim što te muči i da rešimo bar nešto.“
„Muči me što sam ovde ostala bez prijateljica i što je radio potonuo. Zapravo, što nisam uspela da budem autoritet zaposlenima. Osećam se loše zbog posla koji je propao nakon toliko godina truda i rada.“
„Dušo, nisi ga ti uništila. Dala si sve od sebe i savest ti je mirna. Uostalom, i sama si mi rekla kako je sve krenulo nizbrdo kad je Emilijan oterao Emu. Tako da, jedini odgovoran je on!“, žustro naglasi. „Dalje, treba li da te podsetim koliko izdavačkih kuća te traži da radiš za njih?“
„Ne treba da me podsetiš, još dve su se javile“, napokon se od srca nasmejem.
„Radi ono što te čini srećnom!“, uzvikne. „Batali poslove koji te stresiraju. Jesam li se ja borila da budeš svoja ili tuđa?“
„Da budem svoja i nezavisna“, odgovorim joj. „Ne brini oko toga, uspela si“, zagrlim je, jer se zaista borila sve želje da mi ispuni.
Kad nikom nije bilo jasno šta je recenzent knjiga i kakvo je to zanimanje, ona je bila u prvim borbenim redovima da mi omogući sve moguće inostrane onlajn kurseve. Zahvaljujući njenoj požrtvovanosti i mom talentu, postala sam veoma cenjena u tom poslu. Bože, kad se setim koliko je noći osvanula sa mnom dok sam pisala prve recenzije i koliko je bila uporna kad ja posustanem, divim joj se. Jer, pored svoja tri sina i mene je gajila kao da sam njeno dete. Uvek mi je bila posebno naklonjena, napominjući da sam žensko koje mora biti sposobno i spremno za svet u kome živimo, a sa druge strane me je razmazila do te mere da njoj uvek trčim kad imam problem.
„Ognjen se ukakio!“, dovikne ujak iz kuće, prekidajući nam savršen trenutak.
Pusti me ujna, pa se žustro okrene. „Presvuci ga! Vidiš da mi je došla Danijela!“
„Vidim! Nego, ovaj mali smrducka i…“
„Čoveče, promeni mu pampers!“, drekne ujna. „Šta bi da su ostale pelene i široko povijanje? Ovako, tu mu samo skini i baci, a novu mu stavi!“
Smejem se.
Smejem se toliko da mi suze udaraju na oči.
„Mogla ga je tetka presvući kad je već tu“, ujak za mene kaže.
„Pusti ti njegovu tetku. Nije došla usrana dupeta da briše, nego svojim poslom. Menjaj im pelene i čuvaj ih dok postavim ručak“, izbifla svoje, ponovo me uhvati za dlan i povede u kuću.
„Postaviću ja ručak“, namignem joj.
„Nećeš, boga mi. To radi kad se udaš za onog koji zaslužuje da mu se sto postavi“, uzvrati na svoj blesav način. „I kad smo kod toga, ima li neki da ti je zapao za oko?“
„Još uvek nema takvog. Čim se pojavi, tebi prvoj javljam“, svaki put joj isto odgovorim.
„Možda u Šušnju neki naleti“, više kaže za sebe.
„Ujna, tamo idem na odmor, ne idem da tražim dečka.“
„Tako sam i ja otišla u Budvu na letovanje sa drugaricama, pa naletela na tvog ujaka i udala se. Bože sačuvaj, odem kao devojka na more, a vratim se zaljubljena i luda. On me pozvao telefonom nakon dva dana i pitao me da se udam za njega“, odmahne glavom i zasmeje se.
„Jesi li se ikad pokajala?“, nikad je to nisam pitala. Dobro znam kako se udala u svoje dvadeset dve godine. Ujak ju je ukrao od roditelja, zapravo, to je bio dogovor da je ukrade.
„Uistinu, nisam nikada. Mada, svake godine mi dođe pet puta na spavanju da ga ubijem. To ti je ljubav, nervirate jedno drugo, volite se, mrzite se, ali se ne rastavljate.“
„Volim te, mrzim te, ali nikom ne dam te“, prasnem u smeh.
„Bukvalno!“, usklikne kao devojčica iako je žena od pedeset pet godina.
Čim uđemo u kuću, prvo mi ujak pada u vidno polje kako nosi Ognjena u kupatilo. Imam utisak da bi ga bacio kroz prozor.
„Do pola leđa se usrao!“, viče gadljivo. „Jebote, Lela, čime si ga nahranila?“, gunđa ujni.
„Miroslave, ne psuj!“, uzvrati mu. „Hranom sam ga nahranila.“
„Eboteeeee!“, ciči mali Aleksej idući pravo prema meni. „Tetaa, ebo teee!“
„Eto“, pokazuje ona na malog kog uzimam u naručje. „Odmah psovku nauči. I posle neko pita, što nam unuci psuju. Kako da ne psuju, kad ovaj moj samo drobi!“
„Jebem ti dan, smiri se!“, urla ujak iz kupatila. „Ognjene, ne mlati nogama!“
„Miroslave, šta radiš sa tim detetom?“, otrči ujna u kupatilo.
„Šta radim? Pokušavam dupe usrano da mu operem!“
„Pobogu čoveče, daj mi ga, ispašće ti!“
„Jebem li mu babu nemirnu“, tera ujak svoje i pride se smeje. Kad izađe i ugleda me, pruži pesnicu koju udarim svojom. „Ti kod tvoje ujne, je li?“
„Da, došla sam kod moje ujne“, potvrdim mu.
„Lepo, ja ću da čuvam ove napasti dok vas dve pijete kafu“, teatralno uzdahne.
„Ništa ti neće faliti malo da ih pričuvaš“, nasmešim mu se, pa jače stegnem Alekseja.
„Ni tebi ništa neće faliti da rodiš koje dok smo u formi da ih čuvamo“, ne propušta priliku da me podseti šta očekuje.
„Čekam da malo ove odgajite, pa da vam dostavim i moje tad. Greh bi bio da ispadnete iz forme kad vam ovako dobro ide.“
„Ide nam tako da od sutra obdanište zavodimo“, zasmeje se. „Njih šestoro i još dvoje na putu, šta je još i tvojih dvoje da uglavimo ovde“, pokaže oko sebe.
„E, ujko, ajde mani me te priče i drži Alekseja. Idem da postavim ručak“, tutnem mu malog u ruke.
Sa setnim osmehom postavljam sto uživajući u mirisu doma. Ujnin ručak i dalje miriše najlepše na svetu, a znam da je i najukusniji na planeti. Svakom su svoji najbolji.
-
Pogodak u centar
1.090 rsdNe treba mi mnogo da izađem iz ovog dvorišta, pređem magistralu i odmah uđem u moje dvorište. Ne javljam se turistima niti me zanimaju, mada oni ni ne znaju da sam vlasnik zgrade u kojoj borave. Sreća što imam poseban ulaz i lift koji me očas posla izbaci na peti sprat.
U mom penthausu je tiho i mirno. To mi iole pomaže da saberem rasute misli. Nakon što se istuširam, idem pravo u radnu sobu. Ulazim gledajući u tri laptopa kako lepo strimuju bez administratora i samo sa moderatorima.
Na prvom lapu piči serija, na četu žene komentarišu radnju i glumce, ništa posebno tu nema. Na drugom sam ostavio akcione filmove, tu ima nekih simpatičnih prepiski, ali ne i mom oku zanimljivih. Na trećem se vrti muzika, pa obratim pažnju ko je sve prisutan, jer je aktivnost poruka pojačana. Dok pratim jednog sumnjivog, uključujem i četvrti laptop povezujući se sa mojima. Valja meni biti u toku sa ovim slučajem oko Biljane.
Kad god neko od kolega izbaci izveštaj, odmah čitam. Odlično im ide za sada prikupljanje kontra dokaza. Ne oglašavam se porukom da sam tu prisutan. Ne zato što ne želim, već što sam pristrasan. Koliko god meni Biljana bila iritantna, činjenica je da smo povezani preko najboljih prijatelja. Mada, pre bih rekao da smo svi zamršeni kao kučine. Iako nekad ne možemo zajedno, ne razdvajamo se.
Misli mi prekine zvono mobilnog. Kad vidim da je Ćesar, molim Boga da ima dobre vesti.
„Druže, je li se javio ministar?“, to je jedino što me trenutno zanima.
„Upravo sam s njim završio razgovor. Trebaju mu kopije dokumenata da bi je provukli kroz sistem i uradili dvojno državljanstvo, i to retroaktivno.“
„Odlično, sad ću zvati ove moje da im proslede sve što treba.“
„Jarane, radi šta znaš, samo je izvlači. Nije ona ovo zaslužila. Majke mi, osjećam se krivim. Da se nisam pokupio i kao ostavio Emu, ne bi do ovoga došlo.“
„Veruj mi da se i ja osećam odgovornim. Da smo im rekli koji je plan da sklonimo Dražena, ne bi one krenule tebe da brane a Emu da spašavaju“, od sve muke se nasmejem.
„Sad je gotovo, ako išta zatreba a da mogu pomoći, ne gledaj kol’ko je sati, već zovi.“
„Važi, čujemo se“, prekidam mu vezu.
Brzo zovem načelnika i pričam šta i kako. Na moje iznenađenje, obraduje se kao malo dete.
„Sad ću im lično sve proslijediti i tražiti iste sekunde da je provuku“, priča. „Neće nju ovaj nesoj gurnuti u ruke svojim džukelama makar je ja branio!“
„Je l’ se desilo nešto u međuvremenu?“
„Čuj, vrše pritisak koliko noćas da je isporučimo. Ne dam! Ne može tako! No, dobra stvar je što ima i onih iz Srbije koju su zvali da je spasimo. Otimaju se oko nje ka’ da je ratni zločinac. Ovo na svijet nema što kod nas ima.“
„Zvao sam neke moje tamo, pa to su ti što vrše pritisak da je spasemo“, otkrijem mu.
„Nek si zvao! Ne dam je, zapamti što sam reka’! Odo da završavam državljanstvo“, prekine mi vezu.
Pošto svako radi ono za šta je zadužen, ja otvaram krivični zakon da vidim gde kakvih rupa ima. Kad shvatim da ću osvanuti, kuvam sebi pola litra kafe. Mislim se u sebi, joj, Biljana, ako uspem da te izvučem, sve ću ti ovo s kamatom naplatiti.
-
Problem u najavi
1.090 rsdPRVO POGLAVLJE
Ema…
Nije da znam kako ozbiljni ljudi idu na posao, mi neozbiljni škiljimo na jedno oko dok upravljamo autom. I to da stignemo u drugu smenu koja počinje tačno u podne. Uostalom ni posao mi nije ozbiljan, pa mi to daje mogućnost da se ponašam u skladu sa svojim karakterom, ličnošću i obavezama koje svako profesionalan izbegava.
Da zastanemo na tren.
Nisam ni neodgovorna, ni luda. Ja sam tonac, di-džej i voditeljka zabavnog programa na radiju svog rođenog brata, kog bih se rado odrekla da mogu, ali kasnije ću vam o tome pričati. Sad mi je preče da se na vreme prestojim u traku za skretanje u levo i ne prođem kroz crveno svetlo. Džaba ona popijena kafe malopre, očigledno mi nije dovoljna, jer kako skrenem tako me saobraćajac zaustavlja.
„Ema, gde je pojas!?“, zaurla neandertalac u plavom odelu, pa se primakne mom autu i posmatra me kroz spušten prozor. „Je l’ treba kaznu da ti pišem?“, preteći pita.
Prvo prevrnem očima. Mi smo išli u istu srednju školu nakon koje je on završio kurs u trajanju od šest meseci i postao policajac. Mada, ako ćemo iskreno, postao je idiot koji leči komplekse.
„Piši ti kaznu za pojas, a ja ću da pišem tužbu za seksualno uznemiravanje pošto mi gledaš u gola bedra“, namerno ga iscimam i pride podviknem, „Sram te bilo!“
Odskoči on kao oparen ceo metar od vozila. „Nisam ti gledao u minić“, kaže, ne shvatajući koliko je glup.
„Ako nisi gledao kako znaš da nosim minić?“, momentalno razvučem osmeh.
„Teraj to!“, pokaže na moj audi. „Vozi i veži taj pojas!“
Odmahnem glavom ne govoreći ništa, ali i ne moram. Nabijem gas koliko da gume ostave moj potpis pobednice i nastavljam dalje nepunih sedamsto metara, pa skrenem i parkiram se ispred biznis zgrade u centru ovog našeg grada.
Dok mašem prisutnima, prolazeći kroz baštu kafića, ulazim u dvospratnicu i pogledam na sat. Išla peške ili autom isto mi vremena treba do posla. Znam, smešna su dva kilometra koja me dele od stana u ovom trenutku, jer kako okreneš treba mi nekih petnaest minuta u oba smera. I pre nego što mi neko od vas zameri upotrebu prevoznog sredstva, imajte na umu da ima muškaraca koji sednu u auto i prevezu se pedeset metara kako bi na trafici kupili cigarete.
Dakle, bez gunđanja što svoje đonove patika i mišiće nogu ne trošim za ovu relaciju.
Prolazeći prvi sprat, samo mahnem prisutnima koje vidim, pa nakon što izađem uz još jedan red stepenica i prođem kroz ogromna vrata, ulazim u hodnik. Pomalo teturavo hodam i samo što pomislim kako stižem do studija, brat mi prepreči put.
„U tome ćeš večeras da puštaš muziku na strimu?“, odmeri me od glave do pete.
„Radim do šest popodne, prenos počinje u ponoć. Sasvim dovoljno vremena imam da se presvučem“, zarežim.
„Treba li da te podsetim da imaš i večeru u porodičnoj kući“, prekrsti ruke preko grudi.
„Jao…“, lupnem se po čelu. „Na to sam zaboravila, ali stižem ja sve, ne brini“, obiđem ga i nastavim dalje.
„U osam sati je skup!“, vikne da ga čujem.
Ne obazirem se na Emilijana. Nas dvoje smo se totalno i u svemu mimoišli još prošle godine kada je oženio devojku iz lične koristi, mada i ta cura je iz koristi pristala da se uda za njega. Oboma su im zajedničke političke karijere. Sve to ne bilo ni najmanje strašno da nisam saznala i uverila se kako se i dalje viđa sa onom koju je ostavio. Anu nikad nije prestao da voli, da zlo bude veće, ni ona njega nije prestala da voli, pa mu je od bivše devojke postala ljubavnica.
Eto, to vam je moj brat.
Inače, trebao je da se zove Milija po našem pradedi, ali za naše roditelje je to bilo neprihvatljivo. Njemu je trebalo zvučno ime zarad zagarantovane karijere koja ga je čekala kako je ugledao ovaj svet. Jer, Bože me sačuvaj, pa kako sin političara Šećerova i majke direktore banke da se zove Milija?
Kako ne bi uvredili pradedino postojanje, a dobili ono što žele, tako su mu i dali ime Emilijan. Pošto sam ja mlađa, uopšte vam ne treba posebna pamet da zaključite odakle meni ime Ema, zapravo Emilija, ali retko ko me tako zove. Roditelji su mnogo više vodili računali da nam se imena slažu nego da se nas dvoje slažemo kao brat i sestra. Pa kako su radili, sad tako i jeste. Čim je saopštio sa kim se ženi i zbog čega, to sam iskoristila i tražila jedan stan za sebe od mogućih deset, koliko moja porodica ima. Odmah smo se dogovorili da je tim činom nasledstvo rešeno, međutim, baba Ljeposava se umešala i prepisala mi njenu kuću u Šušnju. Naravno da niko reč nije rekao, jer to je njima trošak manje a meni više. A uistinu, pa Bog bi sad znao kad je neko od njih išao u Crnu Goru, meni se čini da sam poslednji put tu kuću na plaži obišla pre pet godina kad smo je renovirali, čisto da se uverim da su majstori obavili sve dogovoreno.
„Žurim!“, Maconja me preseče vikom kako nogom kročim u studio.
„Paljba!“, pokažem mu dlanom da se gubi. „Treba mi jedna kafa!“, doviknem bilo kome moleći se nebesima da neko baš u ovom trenutku kuva kafe.
Sedam za gomilu moderne opreme, gledam na monitoru koje pesme su ostale iza kolege, pa po trenutnom raspoloženju biram muzičku numeru kojoj nije vreme da ide u podne, ali nešto me nije briga.
Čim kolegu odjavim i sebe najavim, puštam pesmu Legitimno uz reči kako je vreme da se nerazbuđeni razbude.
Moja obožavana Bilja donosi veliku šolju punu kafe, spusti mi je na sto i prasne u smeh. „Odličan prelaz“, kaže i zbriše u svoju kancelariju.
Samo što se zapitam, šta joj bi? Vidim narogušenog brata kako stoji na vratima.
„Na repertoaru je bio rokenrol“, zareži.
„Šta je bilo, bilo je“, nedužno slegnem ramenima. „Sad je moje vreme, moja smena, moja pravila… Slušaj, slušaj…“, pokažem prstom na zvučnike, pa još pojačam da svi čuju reči – Kad novu sa bivšom prevariš, to je legitimno.
Emilijan se na peti okreće i žustro nestaje iz mog vidnog polja. Čujem ga kako viče da mu trebaju neki papiri uz naglašavanje da žuri.
„Sve je danas legitimno osim morala“, smrsim za sebe i uhvatim kafu kao da bi negde mogla pobeći.
Iza ove numere pakujem na plejlistu domaću zabavnu muziku odličnog ritma, a da je zaista tako, potvrda stiže iz kancelarija. Čujem kako dovikuju da pojačam. Tačno ih je Maconja smorio udovoljavajući muzičkom ukusu mog brata.
Negde na pola kafe dolazim sebi i na vreme čitam kratke vesti, puštam sjajnu stranu pesmu i pozdravljam sve slušaoce uz dodatak: „Vi iskoristite ovaj dan, ne dozvolite da on koristi vas.“
Tad ustajem da se protegnem, pa u nekoliko koraka izađem u hodnik i zaokrenem ulazeći kod Bilje u kancelariju. Par trenutaka je posmatram kako bocka svoj mobilni, pakosno se kezeći.
„Opet nekom zagorčavaš dan“, dobacim sedajući na stolicu naspram nje.
„Uvek se nađe neko pametan da proziva malobrojno normalne“, na tren me pogleda.
Nasmejem se. Znam da u slobodno vreme četuje i da je moderatorka na raznim strimovima. Ne znam zašto uživa u tome, ali priznajem da nam je našla nenormalno laganu, dodatnu, zaradu novca. Tek tako je zavela strim radija i još jedan gde uživo puštam muziku i tu nas tri zarađujemo mimo plata. Detalji me nisu zanimali, pa ih nisam ni zapamtila kad je pričala. Uostalom, zahvaljujući njoj i Daci, radio je dobio mnogo na popularnosti od kad je uvedeno strimovanje programa kojim se bavi Miki. Ujedno to je donelo i velike prihode onom mom bratu koji i ne mari toliko za radio. Pojma nemam ni zašto ga je pre sedam godina otvorio, jedino znam da su njih dve od početka tu, kao i nas troje iz studija. Ostali se smenjuju, ko odgovara ostane, ko ne odgovara nastavi dalje. Prosta je to matematika. Ili imaš kliker i talenat za ove poslove ili nemaš.
„Evo ručak“, Daca uđe sa tri kutije, sedne pored mene i podeli nam obroke.
„Kako je kod tebe?“, pitam je.
„Tri sata sam onom tvom bratu pisala tekst za stranku“, prevrne očima. „Obećano mu je mesto gradonačelnika.“
„Da Bog sačuva sve nas“, prekrstim se. „Nije on među svesnima“, dodam.
„Ema, svako ima pravo da bira svoj put“, Bilja odloži mobilni i namigne mi. „Politika će u jednom trenutku da ga sažvaće i ispljune, osim ukoliko ne ode dalje ili ne cilja neku jaču poziciju. Biti gradonačelnik u osrednjem gradu ne znači ništa. Evo, ovog će da smene, pošto ne radi kako mu se kaže.“
„Ovaj sadašnji je spiskao novac iz budžeta tamo gde nije smeo“, Daca prasne u smeh. „To je sistem, jedan se otegne, drugi se protegne u fotelji.“
„Prestanite da me trujete tim informacijama“, pobunim se. „Tek mi je dvadeset sedam godina i u najmanju ruku želim sto pedeseti rođendan da proslavim sa vama u zdravlju i veselju!“
„Prvih sto godina je najteže, posle sve ide glatko“, Daca dobaci.
„Nama dvema je po dvadeset osam“, Bilja računa. „To dođe da skupa imamo pedeset šest plus dvadeset sedam, što iznosi…“
„Iznos ti je za depresiju!“, prekinem je. „Ne sabiraj nam godine, bre!“
Dok trepneš okom, nas tri se smejemo kao blesave. I nije ni čudo što je tako, na prvo upoznavanje smo se pronašle i ubrzo postale prijateljice. Tačnije, čim su videle da ne uživam u nikakvim privilegijama kod brata-vlasnika, i još kad su došle u poziciju da me brane od njega, postale su moje drugarice. Od tad smo tri u jedan! Ko se sa nama kači, život mu je kraći – to je definicija koju svi znaju. Uostalom, tačna je. Mi smo podigle ovaj radio na najviši nivo u gradu. Radile smo pametno i timski, borile smo se i izborile. Sa druge strane, finansijski smo ispoštovane kako i treba da bude. Pored plata, svaki dodatni posao koji odradimo nam je plaćen. Za nas je to fer-plej. Zanemarićemo činjenicu da nijedna od nas ne gotivi Emilijana zbog politike, ali sve tri ga poštujemo u neophodnoj meri. Više od toga ne moramo. Jer, iskreno, posrnuo je želeći moć. I srlja i dalje. Pa, bar je to neko moje viđenje. Ali, sve dok nas ne dira i ne upliće u stranku, ne zanima nas šta radi mimo radija.
-
Gospođica Detektiv
1.000 rsdJagodica
– Ivona? – pogledam u nju iznenađeno.
– Ćao, Una.
Ustala sam i snažno smo se zagrlile. Ivona je moja drugarica iz srednje škole. Sada je glumica i veoma sam ponosna na nju.
– O Bože, vidi tebe. Ja sam glumica, a ti izgledaš bombastično.
– Šta da ti kažem? – zabacim kosu.
– Majka priroda je bila darežljiva prema meni. – obe se glasno nasmejemo na ovo.
– Sedi. Odakle ti u Njujorku? Mislila sam da si na relaciji Kalifornija–Los Anđeles?
– Koliko zgodnih policajaca ima ovde. Ne znam kako radiš, curo.
– Pa… moj tata im je šef – nasmejem se.
– Kako je stari Klejton?
– Sjajno. Ove godine ide u penziju, a mama jedva čeka. Konačno će moći da odu na ono krstarenje – nasmešim se.
– Tako mi je drago zbog tvojih.
– I meni. Pa šta te muči?
– Odakle znaš da me nešto muči?
– Posetila si me na poslu – ipak sam ja detektiv, od skoro.
– Da. Imam problem i treba mi tvoja pomoć – priznala je.
– Slušam.
– Planiram da se povučem iz glume.
– Zaista?
– Da. I napisala sam scenario za film, odličan film.
– Pa čestitim.
– Nemoj još. Dala sam scenario mom šefu, Rik Leno.
– I?
– Rekao mi je da je loš.
– Žao mi je, potraži drugo mišljenje – šta da joj kažem?
– Bih, ali ne mogu.
– Zašto?
– Pa, odštampala sam samo jedan primerak.
– Pa odštampaj drugi – logično.
– Ne mogu, neko mi je ukrao laptop.
– Ou.
– Da, ali to nije najgore. Moj šef ima novi scenario za film koji je sam napisao i pogodi šta? Zove se Izgubljen u tebi.
– Izvini, ne kontam – šta me briga kako se zove scenario njenog šefa?
– To je moj scenario!
– E, sad te pratim. Ukrao ti je scenario. Gad.
– Znam, i laptop mi je nestao onog dana kada mi je rekao da mi je scenario loš.
– Zašto mu ne tražiš da ti vrati scenario?
– Jesam, ali navodno ga je njegova sekretarica zaturila negde i ne može da ga pronađe.
– Pa to je baš zgodno.
– Želim da ga tužim.
O, svi bi da tuže.
– Dušo, nemaš nikakav dokaz.
– Znam, znam. Nasankao me je. Osećam se tako glupo.
– Žao mi je.
– Pisala sam taj scenario godinu dana. To je… moja karta da dokažem kako sam bolja od drugorazredne glumice.
– Ivona, ti i jesi bolja.
– Jesam li? Niko više ne želi da me angažuje.
– Kako je to moguće?
– Rik Leno se pobrinuo da mi sva vrata budu zatvorena – progutala je knedlu.
– Nikad više neću dobiti ulogu.
– Ivona… – ustanem i krenem ka njoj.
– Želiš li da ga upucam?
– Volela bih, ali ne. Samo želim da prizna moj rad – rasplakaće se.
– Nemoj da plačeš. Smislićemo nešto.
– Šta? Upravo si mi rekla da ga ne mogu tužiti.
– Hej, ko sam ja?
– Una?
– Ko sam ja?! – pitam glasnije.
– Una Mejson.
– Tako je. Ja sam Una Mejson, ćerka Klejtona Mejsona i borac za pravdu – kažem ponosno.
– Donećemo ti taj scenario. Ništa ti ne brini – obećam joj.
– Ali kako?
– Molim te, draga, vređaš moju inteligenciju. Imam plan – namignem joj. Svi moji planovi su odlični.
***
– Jesi li sigurna da je ovo dobra ideja? – pita me Ivona, dok mi zakopčava haljinu.
– Stalno idem na tajne zadatke. Dobro ne baš stalno, biće ovo mačji kašalj. Osim toga, uzimala sam sa tobom časove glume, sećaš se?
– Kako da se ne sećam? Gotovo.
– Okej. Znači, ja ću zavesti tog Rika i ukrašću mu ključeve od kuće. Nakon toga, nas dve ćemo pretražiti njegovu kuću u nadi da je tamo tvoj scenario i laptop.
– Šta ako nas uhvati?
– Drogiraću ga. Ništa ne brini.
– Kad to tako kažeš, zvuči lako.
– I biće, ne brini.
– Hvala ti. Una, volim te.
– Znam, sjajna sam – našalim se.
– Okej, biće za šankom. Večeras se okupljaju velike zverke u filmskoj industriji, a on voli sve da ih prvo odmeri, da vidi kome treba da se ulizuje. Ne možeš ga promašiti. Veoma je visok, tamna kosa i izgleda dobro.
– Okej, ništa ti ne brini. Kad završim sa njim, zovem te i idemo u njegovu kuću.
– Okej. Hvala ti još jednom za što ovo radiš.
– Prestani da mi zahvaljuješ. Plati mi masažu.
– Obavezno.
-
Reljin izazov
1.090 rsdDamirovi momci su u jednoj turi preneli moju garderobu u Reljinu kuću i otišli.
Nervozna sam toliko da mi se dlanovi znoje dok otvaram garderober koji je bio namenjen meni. Onda ostanem u blagom šoku. Moje stvari, koje su ostale kod njega, još uvek su tu. Usta mi se suše dok dopunjavam deo.
Obilazim kuću i gledam. Sve je netaknuto i sve je ostalo isto kao i kada sam otišla. Pregledam ramove sa našim fotografijama i ujedam se za usnu da suze ne krenu. Zvono se oglasi i trgne me. Neko je došao kod Relje.
Lagano prilazim vratima i sporo ih otvaram.
„Dobro veče, Bojana.”
„Dobro veče”, gledam u visokog crnokosog momka. Poznat mi je, ali ne mogu da se setim odakle ga znam. „Relja nije ovde”, kažem mu.
„Znam da Relja nije ovde, a znam i gde je”, osmehne se.
Klimam glavom. Međutim, ne mogu da se setim odakle mi je njegov lik poznat.
„Bojana”, momak me zagleda. „Ovde smo se upoznali”, pokazuje prstom na predsoblje iza mene. „Ja sam Nikola”, izdigne obrve.
„O Bože!”, setim ga se. „Izvini, sad se sećam”, gotovo me je sramota.
„Inače, ja sam Reljin prijatelj. Meni je poverio tvoju bezbednost dok se ne vrati, pa… Trebalo bi da popričamo.”
„Naravno”, sklanjam se sa vrata. „Izvoli, uđi”, zbunjena sam i ne znam kud ću sa sobom. Onda se priberem i Nikolu uvedem u dnevni boravak.
Seda on u fotelju i posmatra me sa blagim osmehom.
„Neko piće? Kafa?”, gutam knedlu, faktički sam bez pitanja upala u Reljinu kuću.
„Ne mogu ništa”, tiho kaže. „Sedi”, pokaže rukom na trosed.
Sednem, a sedim kao na iglama.
„Moj posao je da te čuvam dok se Relja ne vrati, to sam ti već rekao. Moji momci su mi javili da si došla ovde u pratnji Damirovih momaka. Morao sam da dođem kako bih ti rekao da će u dvorištu biti obezbeđenje, koliko da znaš.”
„Dobro”, gutam knedlu i ne znam šta da ga pitam.
„Uzgred, drago mi je da si ovde”, opiše prstom krug u vazduhu. „I još mi je draže što ti vidim taj prsten na ruci. Samo mi reci, zna li Relja da si se preselila kod njega?”, smeška se i samo me posmatra.
„Ovaj… Mi smo imali malo problema”, udahnem vazduh da se ne bih onesvestila od neprijatnosti. „On zapravo ne zna da sam ovde. Želim da ga iznenadim”, utihnem skroz.
„Ooo, pa to će biti veliko iznenađenje za njega, s obzirom da misli kako ste završili svaku priču”, Nikola se uporno smeška, a ja se pržim kao na žaru.
„Možda nije pametno što sam došla ovde”, u trenu me zaboli glava od saznanja šta Relja misli. „Ako on misli da smo završili, onda…”
„Bojana”, Nikola me prekine. „Ostani ovde i sačekaj svog verenika”, ustaje. „Nisi mogla bolju stvar da uradiš, veruj mi”, kreće lagano.
„Pa… Valjda će se obradovati kada me vidi”, dodajem sluđeno.
„Nego šta će!”, okrene se pre nego što izađe. „Evo ti moj broj. Slobodno me pozovi za šta god da ti zatreba”, daje mi vizitku.
„Dobro”, uzmem je. „Znaš li gde je Relja?”, pitam napokon. Vidim da Nikola mnogo toga zna.
„Stvarno ne znam lokaciju, ali znam da su otišli da obave zadatak”, otvara vrata da izađe, ali zastane. „Niko osim njih ne zna gde odlaze i kada se vraćaju.”
„Sutra popodne bi trebalo da se vrate, tako mi je Tanja rekla”, kažem uz veliku nadu da će tako i biti.
„Onda je moguće da će sutra uveče biti najsrećniji čovek na svetu”, namigne mi i izađe napolje.
Gledam kako Nikola odlazi i kako je u dvorištu par momaka. Od čega me čuvaju, dođavola, zapitam se?
Vratim se u kuću. Ma, jebe mi se od koga ili čega me čuvaju. Molim se za Relju i ostale momke da se vrate živi i zdravi. Meni se ovde ništa neće desiti.
-
Lice prošlosti
900 rsd– Bler? – moja sestra Klara gleda u mene kao da vidi duha.
– A zagrljaj za sestru? – nasmešim joj se.
Opustila se i privukla me u svoje naručje. Topli zagrljaj momentalno me je opustio. Bože kako mi je nedostajala. Njen miris doma i svežih kolača.
– Šta ti se dogodilo? Sva si kost i koža – odvaja me od sebe i mršti se. Moja sestra je rasna žena, ima grudi, zadnjicu, malo mesa na kostima i uvek se ponosila time. S druge strane, iako sličnom građom, uvek sam za nijansu bila malo sitnija od nje. Međutim, u poslednjih nekoliko godina prepolovila sam se.
– Takva sam već neko vreme – slegnem ramenima.
– Tri godine, Bler – izustila je tiho, a ja sam progutala knedlu.
– Ni traga ni glasa od tebe.
– Klara, razgovarale smo već o tome. Znala si da mi treba vremena. Rekla sam da ću se vratiti kad budem spremna.
– Znam, ali ti si moja sestra. Nedostajala si mi i brinula sam. Svakog bogovetnog dana – oči su počele da joj suze.
– Žao mi je – kažem jednostavno. Nikad nisam volela kad ljudi pate zbog mene, naročito ne moja porodica.
– Nemoj, ja… nisam ljuta na tebe. Nimalo. Samo sam bila zabrinuta – treptanjem je oterala suze.
– Kako si?
– Nije loše.
– Zna li Majkl da si se vratila?
Udahnem duboko pa ispustim sav vazduh napolje. Majkl.
– Ne. Došla sam pravo kod tebe. Nisam sigurna da sam spremna odmah da ga vidim.
– Ne moraš. Razvedeni ste.
– Zapravo… nismo.
– Kako to misliš?
– Majkl nije želeo da potpiše papire za razvod, a ja nisam imala snage da se borim sa njim. Samo sam otišla.
– Ali… i dalje ste u braku? – čudi se.
– Da – potvrdim.
– Ali on… on…
– Šta?
– On je krenuo dalje, Bler.
Ne mogu reći da sam iznenađena. Očekivala sam to. Prošle su tri godine od kada sam ga poslednji put videla i kada sam mu rekla da želim razvod.
– On je slobodan da radi šta želi sa svojim životom. Papir je samo formalnost – slegnem ramenima. Oduvek sam se trudila biti realna.
– Ne verujem ti. Nisi ti otišla zato što se vas dvoje niste voleli. I postoji još nešto. Slagala sam te.
– U vezi sa čim?
– Nije krenuo dalje.
– Ali upravo si mi rekla…
– Čujem priče tu i tamo da menja žene kao čarape, da radi kao manijak, vozi brza kola, ali nisam čula da je srećan.
– A naša kuća? – to me interesuje.
– Nije je prodao, ako na to misliš, ali ni ne živi u njoj. Vratio se u svoj stan.
– I mislila sam da će uraditi tako.
– Ti, kako si?
– Nije loše.
– Kako si, Bler? – ponavlja pitanje, ne verujući u moj odgovor.
– Bolje. Ne pijem lekove, ponovo crtam, sviram klavir…
– Gde si bila?
– Svuda po malo, ali uglavnom sam putovala.
– I vratila si se? Konačno se vraćaš kući?
– Da, vratila sam se kući – odgovorim sigurno. Vratila sam se kući.
♪♪♪
Otključam vrata svog doma i otvorim ih. Ustajao vazduh nežni je šamar moje realnosti zbog kojeg odmah požurim da otvorim prozore. Čim je ušlo malo svetlosti u kuću mogla sam da vidim kako ona danas izgleda. Ništa nije bilo na svom mestu. Sve je delovalo uništeno. Moja stolica za ljuljanje, Majklova polica sa onim sitnim igračkama koje je čuvao od detinjstva, staklene police, slike… Krenem uz stepenice prstom brišući prašinu sa ograde. Udahnem duboko i uđem u Kejtinu sobu. Njen krevetac je polomljen, igračke razbacane. Ormar je oboren na pod, hranilica je iskrivljena do neprepoznatljivosti … sve što nismo koristili je slomljeno, razbijeno na sitne komade i prekriveno prašinom.
Leva ruka je počela da mi drhti, pustim bravu i teškog srca zakoračim unutra. Podignem plišanog zeku kojeg mi je Majkl kupio kada sam mu rekla da sam trudna. Otresem prašinu sa njega i zagrlim ga. Izađem iz sobe sa plišanom igračkom i zaputim se u spavaću. U njoj kao da je vreme stalo, bila je onakva kakvu sam je ostavila. Na krevetu je još uvek bio moj džemper. Njega sam zaboravila da ponesem. Krenem ka stolu za šminkanje, sva moja šminka je tu, kao i njegovi parfemi. Uzmem jedan, otvorim ga i pomirišem. Da… to je taj miris. Vratim miris na mesto, otvorim jedan prozor i upalim noćnu lampu.
Sklupčam se na našem bračnom krevetu i zagrlim čvrsto plišanog zeku. Pustim tugu i bol da me obuzmu, a suzama koje su me toliko dugo gušile, dam dugo očekivanu priliku da slobodno poteku u mom domu.
♪♪♪
Otvorim oči i protegnem se. Pogledam kroz prozor i shvatim da je napolju mrak. Sklonim ćebe sa sebe pa zastanem. Ne sećam se da sam se pokrila. Mora da me je neko drugi pokrio. Da nije Majkl? Ali on ne zna da sam se vratila. Ustanem i odem u kupatilo da se umijem. Misli mi lete na sve strane. Predomislim se pa se ipak i istuširam, a zatim obučem čistu odeću. Većina moje garderobe i dalje je ovde. Otvorim još jedan prozor i tek kad je svež vazduh počeo da mi miluje kožu, shvatim koliko je ovde zapravo zagušljivo. Moraću da temeljno pospremim kuću. Sakupim kosu u neobaveznu punđu i rešim da krenem od Kejtine sobe.
Celu noć provedoh u čišćenju – brisanju prašine, usisavanju podova, sakupljanju svog krša. Sve sam iznela napolje da bi đubretari mogli to da ujutru odnesu na deponiju. Kejtinu sobu sam ispraznila, ionako je sve u njoj bilo slomljeno. Ostavila sam samo plišanog zeca i jedino bebi odelo koje je ikad obukla, jer je, na moju veliku žalost, umrla na isti dan kad je i rođena.
Sredila sam Majklovu radnu sobu, jer je i ona bila u totalnom haosu, a onda sam oprala svu garderobu. Da, noć je bila duga, ali je zato kuća ujutru blistala.
Sa prvim zracima sunca nazvala sam baštovana koji je odmah došao, pokosio travu i sredio dvorište. Ponovo sam mogla da sedim u ljuljašci na terasi i da uživam u pogledu. Moj auto je još uvek bio u garaži tako da sam otišla u market i nakupovala sve što mi je bilo potrebno za narednih nekoliko dana. Nakon kupovine, spremila sam večeru, ali kako nisam bila gladna, sipala sam sebi čašu vina i krenula ka svom klaviru. Trebalo mi je malo vremena da ga naštelujem, ali nakon što sam završila mogla sam da sviram u miru.
Moj život je nekada bio drugačiji. Bila sam u srećnom braku sa čovekom sa kojim sam trebala da dobijem i dete, i bila sam ubeđena u svoj happy end. Ali ne ispunjavaju nam se uvek svi životni planovi i želje. Moja beba, Kejti, nije imala nikakvih šansi za život. Kada su nam doktori to rekli, uporno sam odbijala da im poverujem, jer pobogu osećala sam dete u svom stomaku. Stalno je bila aktivna, šutirala me je i podsećala me da je tu.
Na našu veliku žalost, doktori su bili u pravu i nekoliko sati po rođenju, Kejti je preminula. A sa njom i moja duša. Moja svetlost. Moj smisao. Nisam znala kako da se nosim sa tim. Nisam znala kako da prebolim, a nije ni moj suprug. Ne mogu da grešim dušu, Majkl je pokušao da bude tu za mene, ali čini mi se da kako sam ja više tonula u beskrajni bezdan, on je bivao sve povučeniji. Tako je bilo sve dok se jednog dana nisam probudila i shvatila da živim sa strancem koga uporno pokušavam da izbegnem. Bila sam na lošem mestu, sve je delovalo tako beznadežno. Tako tupo. Bez boja, radosti i planova za budućnost. Počela sam da se bojim sebe. Zato sam jedan dan samo presekla, donela odluku i jednostavno otišla. Jer da sam ostala, sigurna sam da ne bih preživela.
Poklopim svih 88 dirki klavira i udahnem duboko. Put ka oporavku nije bio lak. I dug je. Bol je tu, uvek prisutna. I dalje ponekad plačem, i dalje su neki dani lošiji od drugih, ali naučila sam da živim sa njom. I dalje mi srce preskače kada me boli, na svaku misao, sećanje na nju, ali danas sam hrabrija, samo stavim ruku na njega i udahnem duboko.
Otišla sam, ali i vratila sam se. Sada samo ne znam kako da nastavim sa životom.
-
Lolini dnevnici
1.200 rsdPRVO POGLAVLJE
Nedelja, 2. jul 2017.
„Lolo, nismo neke sreće. Sve mi liči na ostatke grnčarije“, Đole vadi delove iz zemlje i ređa ih.
„Rimsko carstvo?“, bacim kratak pogled i vraćam ga na predmet koji neće iz zemlje da izađe, pa to ti je.
„Bog bi znao, ne razumem se u grnčariju“, zagleda on delove, a onda pogleda i u svoju devojku.
„Kod mene samo tragovi opala. Nema ovde ništa“, Tina ustane i obriše ruke o zadnjicu.
„Dajte mi kuku, izludeće me ovaj komad. Ma, čekić mi dajte!“, pružim ruku po traženo, pa ponovo zabijem glavu u malu iskopanu rupu.
„Šta čupaš?“, pita Tina.
„Pojma nemam.“
Uzmem kuku, zakačim je za pogodan deo, pa potegnem iz sve snage ne bih li iščupala grumen zemlje iz kog mi se ruga malo parče metala. „Izlazi iz rupe“, procedim kroz zube.
„Čekaj, da ti pomognem“, Đole se nagne, namesti šilo i čekićem počne da udara u tvrdu zemlju.
„Oli se odvaliti više!“, drekne Tina u rupu kao da je to sad od neke pomoći.
„Vuci me! Vuci! Popušta!“, zasikćem dok čvrsto držim kuku.
Tina klekne iza mene, obavije me rukama oko struka i počne da me vuče.
„Poza vam je kereća i još i stenjete. Ako neko naiđe, pomisliće svašta“, kaže naguženi dok lupa čekićem u šilo.
„Evo ga! AAAAA!“, Tina me tako silno povuče da se prevrnemo.
„Joj! Joj, Lolo!“, čujem je ispod sebe kako stenje i kuka, a ja se koprcam da ustanem.
„Evo ti tvoj grumen tvrde gline iz ko zna kog veka“, pruži mi Đole ono što me preznojilo sto puta.
„Tinče, jesi li dobro?“, pitam je dok uzimam grumen i zagledam ga tražeći ono malo parče metala što mi se rugalo.
„Dobro sam ja, ali trtična kost mi nije dobro.“
„Na nogama si, to je bitno. Da krenemo u kamp i onim momcima ponesemo ovu grnčariju?“, Đorđe počne da se pakuje.
„Čoveče, nisu „oni“, već arheolozi. Zapamti više“, Tina stane do mene i gleda kako čačkam grumen.
„Fini su momci, ponesi im“, promrsim, pa čučnem i namestim predmet nerviranja. Pošto grumen gline neće milom da sarađuje, onda će silom. Dohvatim čekić, pa ga fino zveknem!
„Pa, što ga sjeba?“, Tina čučne pored mene i za glavu se uhvati.
„Auuu…“, zinem od iznenađenja. Kako je prslo ono parče gline, tako se ispred nas našao prsten. Međutim, i dalje je za njega zalepljena uporna zemlja, nema šanse da vidim o kakvom prstenu se radi.
„Daj mi to!“, otme mi Đole čekić i pogleda u predmet. „Ne pipaj ništa više! Oni momci sigurno imaju opremu da ga očiste, a ne unište.“
„Arheolozi!“, ponovi Tina po koji put danas dok ja ustajem i poslušno klimam glavom.
„Idemo, nizbrdo!“, vikne drug, pokaže pravac i uhvati zalet.
„Vidi budalo, pa se zakucaj u neku jelku“, dobacim mu i stavljam ranac na leđa.
Idemo mi, a julsko sunce ujeda kožu golih ramena. Nekako se spustimo niz padinu bez lomljenja vrata i nakon dva sata pešačenja, nađemo se ispred našeg šatora. Prljavi smo, gladni, žedni, umorni i na sve ličimo sem na ljude.
„Hej, narode! Filip kuva kafu, a vi izgledate kao da vam je potrebna“, nasmeje se jedan arheolog dok nas posmatra kako ni vazduha ne možemo da se nadišemo.
„Može, ljudi! Može kafa“, Tina uspe da progovori.
„Imamo nešto za vas“, zašištim, pa izvadim prsten prekriven glinom.
„Komšije, mislim da je Lola zabola u vaš teren“, Đole im izvadi i one ostatke grnčarije.
Nasmejem se kako ih budala oslovi sa komšije. Smem da se kladim da ne ume da izgovori reč – arheolozi. Gledam ja u četiri momka kako su pametno postavili dva šatora sa opremom. Mi smo ovde već dva dana i samo se nešto premeštamo i guzimo, i opet na kraju ne znamo gde nam je šta. Ali, bitno je da se sa komšijama slažemo.
„Lolo, šta ti je to?“, pita me Filip dok gleda kako noktima čačkam misteriozni predmet.
„Prsten valjda? Možeš li da ga očistiš?“, pružim mu i molećivo ga pogledam.
„Naravno da mogu. I njega ste našli gore?“
„Da. Ništa me ne pitaj. Jedva sam ga iščupala, nije se dao izvaditi iz zemlje“, uzmem kafu i jedva dočekam prvi srk. Gledam kako drug Filipu donese pribor koji je mnogo bolji od mojih noktića i kako on fino počne da ga čisti. Usputno pričamo kako je kome prošlo vreme. Nama je ovo poslednji dan ovde, a oni imaju u planu još da se zadrže.
„Opa! Prsten ljubavi!“, vikne Filip i svi ga pogledamo.
„Kako molim?“, pogledam u prsten sa…? Akvamarinom, bokte! „O, Bog te video!“, zinem od čuda.
„Zaklela bih se da je to akvamarin“, Tina zaciči.
„Pronašla si prsten koji donosi večnu ljubav“, pruži ga Filip meni.
„Šta donosi? Akvamarin nema tu moć“, kažem i gledam u stari srebrni prsten ručne izrade i kamen viskog kvaliteta u njemu. Predivan je, proziran i svetlo plav kao Azurno more.
„Lolo, ovako… Taj prsten je kružio kao poklon od devojke do devojke, odnosno, kada bi devojka dobila verenički prsten bila je u obavezi taj da pokloni sledećoj devojci da joj donese večnu ljubav. Pogledaj unutrašnjost, na latinskom je ugravirana ta poruka“, Filip kratko objasni.
„Vidim da nešto piše…“, zagledam i nišanim slova, ali latinski ne znam. U šta samo piljim, pitam se?
„Smatralo se da verene ili udate žene ne smeju da nose plavo kamenje, ali da taj prsten devojci dovodi muža. Nije utvrđen tačan broj i koliko ih je bilo, i da li poreklo vode iz Rimskog Carstva ili iz Stare Grčke, ali mislim da neki podatak govori o sto jednom izrađenom prstenu“, oglasio se drugi arheolog.
„Narode, ako vam znači, zadržite ga“, pružim ga Filipu. Njima je očigledno vredniji nego meni.
Arheolozi se zgledaju između sebe, ali nijedan ne progovara.
„To je samo prsten. Jeste lep, ali ako za vaše istraživanje ima vrednost, slobodno ga uzmite“, ponovim u drugom obliku.
„Mislim da ne bi bilo u redu da ti uzmemo prsten“, oglasi se treći.
„Ma, Lola skupljaju poludrago kamenje i nikad nije bila baksuz. Slobodno ga uzmite, ionako nas je poprilično namučio danas. Tini je čak i trtična kost pretrpela traumu“, Đole se nasmeje.
„Slažem se sa kolegom da ne treba da ga uzmemo. Prvo, nismo taj deo ogradili kao potencijalno arheološko iskopavanje, drugo… Lola ipak treba da zadrži prsten“, četvrti arheolog se složi da ga zadržim.
„Zašto? Da mi dovede muža?“, pitam ih i zasmejem se.
„Ti si ga pronašla ili je on pronašao tebe, stavi ga na prst i kad dobiješ verenički prsten, pokloni ga nekoj devojci. Uostalom možeš sa njim da uradiš šta želiš, ali mi ti ga uzeti nećemo“, Filip pomalo sujeverno objasni šta treba da radim.
„Dobro. Tina, želiš li ga?“, ponudim joj.
„Ne. Nekako verujem da je taj prsten pronašao tebe“, i ona postane sujeverna.
„Đole, želiš li ga ti?“, pitam.
„Hvala, Lolo, ali meni muž ne treba. Stavi ti to na prst, možda nađeš nekog“, hladno će baraba jedna.
-
Fatalna dama
810 rsdPostoje od davnina te priče o fatalnim lepoticama zbog kojih su ljudi ubijali jedni druge, zbog kojih su proklinjali jedni druge, ali ova priča je vrlo neobična i specifična. Kao i gotovo svaka priča o fatalnim ženama sadrži neobično kontroverzne stvari, koje bacaju u rebus sve osobe koje krenu da čitaju i da razmišljaju o svemu ovome. Ovo je jedna neobična priča o jednoj lepotici koja je živela jednim bludom i razvratom u razdoblju osamdesetih godina. Oduvek su postojale te žene koje su dovodile muškarce do ludila. Te žene su nosile neverovatnu energiju u sebi i plenile njome. Svaki muškarac koji dozvoli sebi taj luksuz da se veže za njih, ne završi dobro. Takve žene su retke i neponovljive. Takve žene postaju takve od rođenja. No, ova knjiga ne želi da poruči mladim damama koje je budu čitale da devojke trebaju da slede primer naše junakinje, apsolutno ne. Ne pokušavajte ovo kod kuće. Ova knjiga želi da ispriča jednu neobičnu priču o devojci koja će se spominjati dugo. Ovo je priča o jednoj neponovljivoj devojci i njenom životu davnih osamdesetih. Nema te žene, koja će ikada moći da je sledi u njenom bludu, razvratu i fatalnosti. Ako ste spremni da čitate sve kontroverzne detalje i stvari o kojima će se dugo pričati, onda možemo i da krenemo.
***
No, ova knjiga priča jednu neverovatnu priču i istinite događaje te žene. Priče koje su se rodile i stvorile u Beogradu tokom osamdesetih godina, dok se razvijao rokenrol i dok je plenio gradom Novi talas. Priča kakva je mogla da nastane samo tada. U Beogradu koji je počeo da se budi i postaje neobuzdan i divlji. Takva je i ova tematika. Neobuzdana i divlja. Priča koja stavlja fokus na nekadašnje žene koje su bile rođene da budu primer seksa, vatre i hodajućeg požara. Žene koje su nosile simboliku fatalnosti u sebi, i žene koje su sebi predstavljale mač sa dve oštrice. Žene kakve su oduvek pokušavale da preslikaju druge žene. I žene, zbog kojih se umiralo, ubijalo i crkavalo, iznutra i spolja. Na najgori mogući način. Na način do koga može da dovede samo jedna divlja i neobuzdana žena. Tokom osamdesetih godina u Beogradu, razvijale su svakakve priče duša i prikazivali su se razni scenariji. Ovo je samo jedan u nizu od njih. Niko neće razumeti priče koje su se dešavale osamdesetih godina, do onih koji su ih živeli i prošli kroz njih.
-
Mesečev kamen
1.090 rsdPRVO POGLAVLJE
„Gospođice, stigli smo u Bari. Probudite se.“
Čula sam nežan glas, fine gospođe koja je sedela do mene.
„Hvala Vam najlepše…“, pospano sam odgovorila dok sam ustajala iz sedišta.
Mahnula sam joj dok je autobus lagano odlazio.
Na momenat sam zatvorila oči kada me ogrejalo popodnevno junsko sunce. Slan povetarac je nosio kroz vazduh miris Jadranskog mora.
Vratila sam se nedelju dana ranije iz posete porodici. Iskoristila sam odmor za ovu godinu i uzaludno ga potrošila.
Uputila sam se prema svom skromnom domu.
Otvorila sam vrata garsonjere, kada je sa kulinarskom kapom ispred mene iskočio cimer.
„Luna Amadora Marsali, dobro došla u svoj topli dom!“, široko se osmehnuo Enco i jako me zagrlio.
„Hvala. Tako mi je drago što te vidim. Gde je Mimi?“, toplina mi se razlila grudima. Nedostajali su mi moji cimeri i ova mala garsonjera u kojoj smo skromno živeli.
„Mimi je na putu do stana. Pogledaj“, pokazao je rukom na naš mali sto sa četiri stolice. „Špagete u čast tvog povratka.“
„Hvala, Enco“, zagrlili smo se još jednom.
„Ooo, tri nedelje bez tebe su bile dosadne. Dobro nam došla!“, radosno je govorila Mimi dok mi je prilazila u uniformi policajke i jako me zagrlila.
Seli smo da jedemo.
Dok su mi Mimi i Enco pričali šta sam propustila za ove tri nedelje, koliko sam bila odsutna, ja sam ih posmatrala kao da se nismo videli godinu dana.
Mimi, kestenjaste kose i korpulentne građe tela. Izuzetno lepa dama kojoj pristaje službena uniforma. Za razliku od nje, Enco je visok i mršav slikar, plave kose vezane u rep. Zajednička nam je godina rođenja i životi. Svi imamo po dvadeset osam godina i svi smo nesrećni i odbačeni od porodica. Tako da smo zajedno bili veoma srećni. Njih dvoje su bili deca iz doma. Slagali su se kao brat i sestra, i odavno su živeli zajedno. Onda sam im se i ja pridružila pre pet godina kada sam se našla u Bariju bez igde ikoga. Oni su tražili cimera zbog troškova stanarine a ja sam im došla kao poručena.
Pogledala sam u naše krevete. To su bile tri fotelje na razvlačenje. Stan nam je bio mali ali uredan. Živeli smo u četrdeset kvadrata. Jedna prostorija nam je bila sve. Ionako nam je služila da samo prespavamo. Enco je radio kako slikar na doku i skupljao novac da ode u Pariz. Mimi je često radila prekovremeno i štedela novac sa svojom dečkom da zajedno kupe stan i zasnuju porodicu u Veroni. Ja sam radila u veoma lepom butiku i pomagala sam knjigovodstvenoj agenciji. Skupljala sam novac da se vratim mom imanju na Siciliji. U stvari to više nije bilo moje. To je na prodaju već duže vreme, a ja sam sanjarka koja se zanosi da će to uspeti da kupi jednog dana…
Pošto su mi cimeri lepo ispričali kako je ovde bilo bez mene, došao je red da ja njima ispričam kako je protekla poseta mojoj porodici. Kako je bilo pre dve godine kada sam otišla u Milano da ih posetim, tako je bilo i sada. Jednostavno su me odbili uz napomenu da više nisam njihova i da su me se odrekli. Sramotu koju sam im priredila nikada mi neće oprostiti. Posle nedelju dana boravka u Milanu i uzaludno potrošenog novca u jeftinom hotelu, otišla sam kod sestre po ocu u Napulj. Bila sam lepo dočekana od zeta i njegove porodice. Provela sam dve lepe nedelje kod njih i zaboravila na svoju mamu, tatu, dva brata, njihove žene i decu.
U mojoj porodici ja sam treće dete koje nije trebalo da bude žensko, a verujem da im nije trebalo ni treće muško. Zapravo nikom nisam trebala osim babi i dedi dok su bili živi, a prerano su me napustili. Da je deda samo još godinu dana poživeo sve bi bilo drugačije.
Rekla sam mojim cimerima da sam stavila tačku na svoju porodicu. Ovo mi je bio treći neuspeli pokušaj pomirenja. Pet godina je prošlo od kako nisam sa njima. Nisam ni želela da živim sa njima u bogatom i okrutnom svetu bez emocija. Samo sam želela da imamo skladne normalne međuljudske odnose koji očigledno nisu bili mogući. Sad Ja kažem da je tome došao kraj. Imala sam mnogo razloga da ih zaboravim. Trebalo je ja njih da se odreknem, a ne oni mene. To bi bilo pravedno nakon svega.
Iz svoje male putne torbe sam izvadila svojim cimerima po skromnu pamučnu majicu kao poklon. Ipak sam bila na putu. Svom dečku sam kupila fin sat. Poželela sam ga, trebao mi je njegov zagrljaj i njegove utešne reči.
Pošto sam sa Mimi i Encom lepo ručala, oni su otišli svojim poslom. Raspakovala sam stvari istuširala se i sušila svoju sivu dugu kosu, prošaranu po kojim svetlim blanširanim pramenom. Zahvalna sam Bogu što mi je kosa prirodno prava i svilena, dovoljno je bilo da je osušim i da izgleda savršeno kao da sam bila kod frizera.
Zagledala sam se u sebe… Sviđale su mi se moje svetlo sive oči. Duguljasto ovalno lice su krasile moje ružičaste napućene usne koje su skrivale bele zube. Imala sam nos kao i moja baka, prav i pravilan. Zahvalna sam dedi što se oženio lepoticom na koju ličim. Jedino nisam zahvalna na bolu koji osećam kad ih se prisetim. Nedostaju mi… i to mnogo.
-
Stariji
900 rsdSipam sebi piće i pronađem na TV-u film „Goli pištolj“. Volim dobru komediju i volim da se izležavam, a možda su u pitanju i moje stare kosti.
Mrzim kad čujem interfon dok ležim. Nezadovoljno ustanem da vidim ko je u ovo doba.
– Stjuarte.
– Gospodine, ovde je gospođa Aleks Lines.
Moja plavuša.
– Pošalji je gore, i Stjuarte?
– Da?
– Nju nema potrebe da najavljuješ, ima slobodan pristup mom stanu.
– U redu.
Ovo nisam očekivao. Pre samo pola sata bila je sa mužem.
…
– Zdravo – pozdravlja me tiho.
– Zdravo.
– Prekidam li nešto? – pita me ljubazno.
– Samo „Goli pištolj“.
– Lesli Nilsen? – ozarila se.
– Da – potvrdim.
Prošla je pored mene i zaputila se ka TV-u.
– Dođavola! Dok stignem kući propustiću veći deo filma.
– Voliš ovo? – iznenadim se.
– Volim sve njegove filmove.
– Onda se smesti – predložim.
– Imaš li nešto za grickanje? – pita, ali ne sklanja pogled sa filma.
– Naravno.
Dok se Aleks smešta ispred televizora, ostavlja torbu i izuva štikle, ne primećuje ništa oko sebe.
– Volim ga – nasmejala se i okrenuo sam se ka TV-u. Scena sa kraljicom. Dobra je.
Pomaknem se i nazovem Stjuarta. Naručio sam grickalice i slatkiše.
– Nešto za piće? – pitam je.
– Aha.
– Šta?
– Aha.
Ma, je l’ mi ona to odgovara mehanički?
– Aleks! – proderem se.
– Molim? – cimnula se.
– Šta želiš da popiješ?
– Vodu – nastavlja da zuri u TV.
Stiže voda.
…
Ovo je smešna situacija. Doneli su nam grickalice, slatkiše, sipao sam nam vodu i dok se sve to dešavalo moja plavuša nije reagovala. Gledala je film i smejala se. Uživala je bez osećaja za ostale stvari oko sebe. Ili je ćaknuta, ili je od onih koji ne reaguju dok gledaju TV i čitaju. A ja? Ja sam gledao čas u TV, čas u nju.
– Reklame, šta imamo za hasanje? – okreće se ozbiljno ka meni.
– Posluži se.
– Lepo.
Otvorila je sve sto je bilo na stolu. Nikad nisam video da se neko toliko raduje hrani.
– Hrane li te kod kuće? – našalim se.
– Tvoje pošalice o hrani i meni me ne dotiču – izgovorila je nadmeno i nasmejao sam se.
– Imaš svu ovu hranu u kući? – šarala je pogledom.
– Ne, malopre su mi dostavili. Nisam znao šta voliš pa sam naručio od svega po malo.
– Volim sve. Ti?
– Očigledno manje volim hranu od tebe.
– Pa… – uvukla je noge ispod zadnjice.
– Dan mi je bio dug.
– Nisi večerala?
– Malo, pasta se ohladila dok sam pričala. Ne volim hladna jela.
– Ni ja.
– Ti i ja… – pogledala me značajno.
– Ne bismo uspeli?
– To me pitaš ili konstatuješ?
– Ne znam…Zašto si neoženjen u tim godinama?
– Nisam upoznao nikog koga sam želeo da zaprosim – priznam.
– Ali imao si veze?
– Naravno.
– Ozbiljne?
– Da, bio sam sa par žena u ozbiljnim vezama.
– Ali ne dovoljno ozbiljnim za brak?
– Ne. Šta je sa tobom?
– Pa…imala sam neozbiljne veze do Krisa, on mi je bio prva ozbiljna veza, venčali smo se i…
– Kad?
– Pre pet godina.
– Nemate dece?
– Ne.
– Zašto?
– Pa…komplikovano je.
– Shvatam.
– Ne tako…ja nisam sigurna da li želim decu – ugrizla se za usnu.
– To nije neuobičajeno – ni ja nisam siguran da ih želim.
– Hvala – nasmejala se.
– Samo mislim da nemam taj instinkt – slegnula je ramenima.
– Ima vremena, mlada si.
– Znam šta ne želim.
– Šta kaže Kris na to?
– Nisam mu rekla.
– Takva tema nije iskrsla u braku?
– Bili smo fokusirani na firmu.
– Zajedno ste je osnovali?
– Da.
– Zašto onda izgleda kao da si ti glavna? – prepoznao sam to.
– Ne, firma je Krisova, ja samo…
– Upravljaš njom. Nije teško zaključiti, ja sam veliki klijent, a ti radiš sa mnom. Oni tipovi na večeri…ti si vodila glavnu reč.
– Dobra sam u svom poslu. Kad smo kod posla imam dobre vesti. Pronašla sam dva naselja i već pregovaram sa ljudima oko preseljenja.
– To jesu dobre vesti.
– Jesu…o filmu.
I tek tako prestali smo da pričamo.
-
Izbeglica ljubavi
1.000 rsdProlog
Bio je 11. jul 1995. godine.
Dan uoči Petrovdana…
Plamen je bio svuda oko mene.
Ne, nisu gorele lile.
Gorele su kuće.
Gorela je Bosna.
Umesto dečije cike, čuli su se udaljeni pucnji i leleci.
Gledala sam kako plamen liže i guta moj dom. Kako palaca jezikom kroz prozor da dohvati krov. Pucketala je vatra, pucketale su puške, a ja sam skamenjeno stajala.
Osećala sam nepodnošljivu vrelinu i spržen miris drveta. Strah me obavio kao plašt. Ledila sam se. Sve je mirisalo na smrt. I pored tolike toplote moja krv se sledila.
„Divna, kćeri, beži koliko te noge nose. Beži! Ovde više nema nikog! Gotovo je! Beži prema šumi! Idi, sine, prema Drini!“, povikala je stara komšinica Stanka pokazujući rukama kuda da krenem.
Skrenula sam pogled prema njoj. „A šta ću ako se pojave mama i tata? Kako će me naći?“, pitala sam nju dok sam se pitala isto.
Tata je nestao prošle godine. Mamu sam čekala već deset dana da se vrati kući iz susednog sela u koje je otišla po hranu. Kući koja sad gori, koje više neće biti. Gde li ćemo spavati?
„Beži Kćeri!!! Nema njih više! Nema!!! Beži odavde!!! Trči!“, proderala se i mlatila štapom kao da me tera.
Shvatila sam…
Krenula sam…
Trčala sam…
Plakala sam…
Nema mame…
Nema tate…
Nema kuće…
Lomile su se suve grančice pod mojim nogama. Mesečeva svetlost se probijala kroz krošnje drveća. Rukama sam razgrtala rastinje. Nogama sam zapinjala za ostrugu koja mi je gulila kožu. Borila sam se da idem, da hodam. Sati su prošli i bila sam daleko od svog doma. Žeđ i glad su me savladale.
Gde sam pošla sama, zapitah se? Kuda ću sama? Čemu ovaj život? U ratu već odavno živim. Ako već nema mame i tate, što bih i ja bila na ovoj zemlji bez njih.
Očaj je preplavio mojih petnaest godina. Nije više bilo straha, nije bilo nade, nije bilo želje. Bila je prisutna potreba da legnem na zemlju i molim je da me proguta. Da me primi u svoju utrobu i skrati moje muke.
Stala sam na malenoj čistini usred šume. Čučnula sam pored jednog panja. Htela sam da odustanem od Drine iako sam je u daljini čula kako huči. Onda se začuo tih jecaj…
Shvatih da nisam sama.
Ustala sam i krenula prema zvuku.
Našla sam malenog dečkića. Sedeo je na ćebencetu i jecao. Bio je sam.
„Oh, maleni, ko te je ovde ostavio?“, prišla sam mu i pogledala ga.
Umesto glasa, pružio je svoje malene ručice. Uzela sam ga u svoje naručje i zagledala se u male tužne oči pod plavetnim mesečevim svetlom.
Procenila sam da ima oko godinu dana. Skoro da je još bio beba. Nisam mogla tu da ga ostavim niti sam mogla da odustanem od sebe kako sam planirala. Morala sam da nastavim dalje.
Zora je bila na pomolu dok sam se bližila Drini. Videla sam konvoj ljudi, traktora i kamiona. I oni su bežali. Potrčala sam da ih stignem. Vikala sam i mahala jednom rukom dok sam drugom stezala malog dečkića.
Videli su me.
Pomislih kako ima nade za nas dvoje. Kako smo spašeni.
Videla sam Drinu!
Videla sam Srbiju. Zemlju kojoj zapravo po nacionalnosti i pripadam.
Još brže sam potrčala, i samo Bog bi znao kako sam izgubila ravnotežu i počela da padam. Jedino što sam mogla, a to je da poturim desnu ruku, jer sam u levoj držala detence. Ispružila sam dlan i na njega se dočekala. Odjeknuo je bol kroz plećku i rame. Kao da mi je neko duboko zabio nož. Zaječala sam.
„Dete polako, poginućeš!“, podizala me jedna žena.
„Neću, dobro sam“, drhtavim glasom sam rekla podižući se na noge.
„Hajde sine ovamo, ima mesta na traktorskoj prikolici za tebe i njega“, doviknuo je čovek.
„Kako se zoveš i ko ti je to?“, pitala me žena dok me vodila prema prevoznom sredstvu.
„Zovem se Divna. Ovo je moj brat Petar. Prezivamo se Vidić“, slagala sam je za detence.
Nisam želela da mi ga oduzmu. Spasao mi je život i zvaću ga Petar jer je Petrovdan. I slagaću da mu je danas rođendan. Reći ću kako su ga moji roditelji kasnije dobili i da je zato velika razlika između nas. Meni je petnaest godina, njemu nek bude godinu dana.
Pogledala sam u Petrove mile plave oči. Bio je miran, ćutao je i grlio me malenom ručicom. On mi je trenutno bio sve što imam na ovom svetu i neizmerno sam ga zavolela.
Nakon nekog vremena našli smo se u sigurnoj zemlji. U Srbiji. Daleko od rata, daleko od vatre, daleko od krvi.
Sunce je bilo visoko na nebu dok smo putovali. Spustila sam Petra pored sebe da malo odmorim ruke. Gledala sam ga kako spava na džaku punom nečije garderobe. Bila sam srećna što ga imam, što se i pored teške patnje pojavio razlog da živim dalje.
„Jao, Divna… Rame ti je spalo. Kuku meni, da nisi slomila?“, zakukala je žena do mene i počela da me pregleda.
Krckalo je nešto u predelu plećke.
Trpela sam bolove i ubeđivala je da mi nije ništa. Da sam dobro. I osećala sam se dobro. U Srbiji smo. Ali ona nije odustajala. Cepala je podsuknju i pravila mi utegu oko ramena i desne ruke, to je bilo bolno.
I bilo kako bilo, bar smo živi i imam plavookog malenog Petra.
-
Ponovno rođenje
1.000 rsdProlog
Stojim pored rešoa i čekam da provri voda. Nikad nisam volela da pijem kafu ovako kasno ali ove večeri mi baš treba. Obično popijem jednu kad dođem u noćnu smenu i to oko 19h, a kasnije pijem samo čaj. Zakuvavam kafu i sipam tri šoljice, za sebe, za Miru ‒ moju najbolju prijateljicu i za dr. Milana koji je sa nama dežuran. Sedam na dvosed u dežurnoj sobi i prislanjam šoljicu nosu udišući prelep miris kafe. Mmm… mmm… Ne znam zašto sam blago uznemirena ali večeras nešto treperi unutar mene. A nije posao u pitanju… Čujem Mirine korake, koja kao furija uleće u sobicu i sa vrata govori:
„Čoveče, trebalo je da odem u Norvešku kad sam mogla, ovo ovde je haos!“
Zatim baci pogled na mene, pa na šoljicu, pa pita:
„Srce, jesi li dobro? Odmori ti malo, digni noge, ja sam sad u spidu i pomoći ću Milanu šta god zatreba. Naporne su ove noćne a ti si bogami preterala!“
Grdi me moja drugarica. Možda sam preterala, ali to je moj život sada. Uglavnom posao. Nisam stigla ni da klimnem, kad čujemo Milana kako nas doziva:
„Devojke, pokret, javljaju stiže nam pacijent sa dve prostrelne rane!“
Mira već skače pa vuče i mene i u trku zakopčavamo uniforme, vezujemo kosu i navlačimo rukavice. Hitna je već na samom ulazu. Čoveče, pre samo minut sam ležala i mirisala kafu. Al’ to je cena urgentne službe, nikad nisi miran. Otvaraju se vrata od kombija i čujem Milana kako govori:
„Polako ljudi, pazite na njega, nemojte ga mnogo pomerati!“
Krajičkom oka vidim da je mladić u pitanju. U jebote, tako je mlad, a već je metak u njemu! Odmahujem glavom a Mira mi šapuće:
„Srce, zovi odmah salu da se spreme, mi mu ovde ne možemo mnogo pomoći.“
Kratko klimnem i čim ga prebacimo na pokretni sto krećemo prema liftu. Na sredini hodnika blizu pulta sa telefonom refleksno bacam još jedan pogled na mladića.
Ostajem bez daha… Gušim se… Gubim se…
„Srce, jesi li dobro?“
Čujem Miru kroz izmaglicu. Čujem je, ali ne mogu dalje.
„Saberi se odmah! Zovi salu, ovo smo videle već sto puta! MINA!!! Plašiš me srce, šta ti je pobogu?!“
Šapatom progovaram, još uvek ne verujući:
„Ovo je moj muž.“
Sada Mira ostaje bez teksta, oči joj se u šoku šire a zatim dodajem još tiše:
„Ali on je već mrtav!“
Nema me, padam u bezdan…
-
Zverka
900 rsdPROLOG
– Klubovi „Luks“, braća Belov.
Moj otac je bacio debelu fasciklu na moj sto, zatim se mirno smestio u stolici preko puta mene. Džejson Lorens, moj šef, moj otac, moja podrška u životu i kreten za ostatak svetske populacije.
– Dobro jutro i tebi oče – pozdravim ga.
– I dalje sam ljut na tebe, Adriana.
– Oboje znamo da to ne traje dugo – nasmešim se osmehom koji čuvam samo za njega.
– Poštujem tvoj život, ali Danilo je bio čovek na mestu.
– Daniel, tata, Daniel, ni ime mu nisi zapamtio.
– Ime nije bitno, važno je da te trpi – ističe, po njemu, ozbiljan problem.
– Ne želim tipa koji će umeti da me trpi.
– Nego?
– Pa za početak, bilo bi dobro da se ne boji mog oca.
– Dušo, svaki tvoj dečko mora znati jednu stvar. Nestaće sa lica zemlje ukoliko te povredi, zato i treba da me se boji.
Moj otac smatra da je vreme da se udam, ali isto tako smatra da se moram udati za mlakonju kome ću šefovati. Bolje ja njega da kecam nego od mene. Ah, živote.
– Prestani da se petljaš u moj ljubavni život, mene ne interesuju tvoje ljubavnice – kažem mu po ko zna koji put.
– Aha.
– Nema veze, preskočimo to. Vratimo se na posao. Šta sa ovim klubovima?
– Braća Belov su nam jako važni klijenti. Gomila tužbi, gomila para. Oni su vlasnici šezdeset noćnih klubova pod imenom „Luks“.
– Šezdeset? – izbuljim oči.
– Tako je, uglavnom su sarađivali sa Maksimom ili Aleksom, ali kao što znaš Maksim neće raditi godinu dana a Aleksa mora na operaciju.
– Znači, sada su oni moj problem?
– Tako je. Oni su veoma važni klijenti i koliko god njihovi zahtevi bili čudni trudićeš se da ih ispuniš – kaže mi ozbiljno.
– Šta to znači?
– Imaćeš pune ruke posla sa ovim klubovima.
– Obično ne radim ovu vrstu posla.
– Adriana, jednog dana ćeš me naslediti, vreme je da saznaš kako zapravo funkcioniše firma. Ne možeš uvek da biraš šta ćeš da radiš.
– Znam kako funkcioniše firma.
– Znaš li? Nisam opstao tolike godine zato što sam jahao „Pravdu“, braća Belov donose novac.
– Da li su oni kriminalci? – namrštim se. Moj otac brani kriminalce?
– Naravno da nisu – brecnuo se.
– Samo sam pitala.
– Ostaviću te da se informišeš. Imaš sastanak sa najstarijim bratom ponedeljkom u devet i po potrebi.
– U redu, biću spremna.
– Ne sumnjam u tebe, vidimo se kasnije, dušo.
– Ćao, tata.
Belov, a? Pa da vidimo ko su oni.
-
Jednostavna Marija
900 rsdVeć godinu dana radim u Maksiju. Posao je naporan, ali žena mora od nečeg da živi.
– Marija, otvori kasu br. tri – naređuje mi šef.
– Evo – krenem poslušno ka kasi.
Moj šef i šef svih zaposlenih u Maksiju je Goran. On je… pa uvek nadrndan. Niko ga ne voli jer je umislio da je neka faca.
Alo bre, radiš u Maksiju!
Ali za nas smrtnike, on je Bog jer naređuje. Veći deo radnog vremena provedem za kasom, a danas je baš bila gužva.
Nakon što se raščistila gužva, vratila sam se ređanju robe. Ređam hiljadu i jednu vrstu jogurta i hladim se pored otvorenog frižidera.
– Izvinite?
– Izvolite – okrenem se ka starijem gospodinu.
– Recite mi, molim Vas, koji jogurt ne goji?
Ne goji? Sve goji prijatelju.
– Uzmite ovaj sa jedan posto mlečne masti – predložim.
– A nemate sa nula?
– Trenutno ne.
– Ne želim, taj goji – promucao je i otišao dalje.
– Recite mi, molim Vas, koji jogurt ne goji? – imitiram dekicu.
– Aman čoveče, nije kao da će se žene otimati oko tebe – izvadim jogurt i stavim ga u frižider. Tada začujem kratak smeh.
Okrenem se i ugledam nalickanog tipa mojih godina. Moram priznati, lepo izgleda.
– Izvini, zabavna si – obratio mi se.
– Hvala – ja zabavna?
– Dakle, nemaš jogurt bez mlečne masti?
– Izgleda da ne – nasmešim se.
– Filip – pružio mi je ruku.
– Marija.
– Pa, Marija, šta radiš večeras?
– Am… gledam seriju?
– Pogrešno. Izlaziš sa mnom – rekao je previše samouvereno za moj ukus.
– Razmenili smo samo dve rečenice – suzim obrve. Pobogu možda je ubica?
– Ponekad je samo toliko dovoljno.
– Am …
Gde pronaći tipa za izlazak? Pa u Maksiju.
– Večeras u osam? – predloži.
– Zašto da ne? – nije kao da imam pametnija posla.
– Restoran „Prestiž“. Prijatelj mi radi tamo. Rezervisaću sto.
– Znam taj restoran, doći ću.
– Čekam te.
Hm, izgleda da imam sastanak.
***
– Izlaziš? – pita me moja ćerka.
– Da, dušo.
– Ko je tip?
– Filip. Upoznala sam ga u Maksiju – dok jednom rukom telefoniram, drugom pokušavam da nanesem maskaru a da sebi ne iskopam oko.
– Imaš li neki savet? – pitam je. Hej, pitam ćerku.
– Ti mi uvek govoriš da budem ono što jesam.
– U pravu si – bacim maskaru.
– Lepo se provedi, mama.
– Hvala, dušo.
– Čujemo se sutra.
– Čujemo se.
Svi žele da ostave dobar prvi utisak pa tako i ja. Ali ja ne želim da ostavim lažan utisak, želim ja da budem ja. Ne želim da predstavim sebe kao neku drugu osobu. Sredim se pristojno. Doduše, malo utegnuto, ako se prejedem biće problema, zato odlučim da večeram salatu kao ove „in“ žene.
***
Slušam Filipa i ispijam treću čašu vina. Nisam izašla sa muškarcem dvadeset godina, pa se pitam, da li su sastanci uvek bili ovako dosadni? I gladna sam. Mrvim ovu salatu kao da sam robot. Želim bre, meso. Pljeskavicu, po mogućstvu, punjenu.
–… i naravno to je odskočna daska za dalje – Filip mi se smeši.
– Naravno – čovek melje o karijeri već sat vremena.
– Moja bivša supruga nije imala razumevanja za moja česta odsustvovanja, ali posao je to zahtevao od mene.
– Razumem – đavola razumem.
– Naravno to je trenutna situacija… .
Filip nastavlja da melje, a ja gledam iza njega u prelepog tipa. Verujem da je stariji od mene ili je mojih godina, ali to nije toliko zanimljivo kao činjenica kako slatko koluta očima. Večera sa nekom plavušom. Ne vidim joj lice jer mi je okrenuta leđima. U nekom trenutku počeo je da šara viljuškom po stolu. Nasmejem se na ovo i on me primeti.
Vratim se na Filipa da ne ispadne kako buljim u čoveka. Stavim lakat na sto i bradu na dlan. Nesvesno udaram prstima o sto. Čudno, primetim da to radi i onaj tip. Naravno da je i on primetio da radimo istu stvar i nasmešio mi se. Odmerim ga lepo. Čovek izgleda za medalju. Tako sam zamišljala Dragana jednog dana. Gusta crna kosa, lepo uređena brada, mističan pogled, lep osmeh, odelo …
– Moram do toaleta – Filip ustaje, a ja odahnem i zavalim se u stolicu. Vidim da me tip i dalje gleda.
Izvadim olovku iz torbe i napišem na salveti dve reči, a onda podignem salvetu da je on vidi.
Loš sastanak?
Klimnuo mi je glavom i počešao se za bradu. Nasmešim se na ovo.
Napišem odgovor na osmeh.
Znam kako ti je.
On se ponovo nasmeši i ja sklonim salvetu u torbu jer ugledam Filipa.
– Izvini, gde sam ono stao? A da.
Podignem ruku i naručim još jednu čašu vina. Ma dve pljeskavice ću kasnije da pojedem, i to sa svim prilozima, bar da uživa Kasandra ako već ne mogu ja.
***
Dok Filip i dalje govori o poslu (počinjem da shvatam njegovu bivšu ženu), primetim da plavuša, koja je na sastanku sa onim tipom, ustaje i kreće u pravcu toaleta. Odmah je pozvao konobara koji mu je dao svoju olovku. Šta li piše?
Šta kažeš na to da te spasim lošeg sastanka?
Nasmešim mu se jer ne mogu vrisnuti Da.
On ponovo nešto piše. Spor je.
Ukoliko je to DA baci viljušku na pod.
Uzmem viljušku i kao nonšalantno je ispustim. Tip se nasmešio, a ja sam podigla viljušku sa poda.
Hej, kuda je nestao?
Nedugo zatim oglasio se alarm za požar i Filip je prvi ustao.
– Šta se događa? – pita panično.
– Treba da krenemo – kaže mi odmah zatim.
Vidim da je onaj tip otišao sa plavušom i snuždila sam se.
– Kolima sam – obavestim Filipa.
– U redu – izvadio je novac i ostavio na sto.
– Izlaziš? – pita me.
– Da, samo da se gužva raziđe – svi su se uputili ka izlazu, ne mogu da prođem.
Filip se promuvao između dve žene i krenuo sa njima. Ja se vratim na svoje mesto i ispijem onu čašu vina. Nekako mi se čini da onaj tip ima veze sa ovim alarmom.
Alarm prestaje da pišti, a konobar obaveštava nas nekoliko da je sve u redu.
Podignem ruku i naručim tursku kafu. Mladić je počistio sto i izneo novac koji je Filip ostavio.
Pa… ovo je bio loš sastanak. Em je tip idiot, em sam gladna, um ne mogu lepo da dišem.
– Da li smem da ti se pridružim?
Podignem glavu i ugledam onog tipa.
-
Nasleđe
900 rsdProlog
Antonina
Švajcarska, Bodensko jezero
2016. godina
Kad god se osećam nelagodno, usamljeno ili uznemireno dođem ovde. Pokupim mog maltezera Vilija, sednem u auto i dođem na ovu čistinu. Volim ovo jezero i videla sam ga iz svih uglova. A najviše volim ovaj kada iz mog St. Galena dođem i sednem u sred ničega. Da, volim ovo jezero i iz Nemačke, iz Austrije i ovde iz moje zemlje. Volim i Konstanc, gradić u kom odsedam kad želim biti među svetom.
A sada to ne želim.
Sedim na kamenu dok Vili spava pored mojih nogu. Gledam u plavu vodu jezera i pokušavam da odagnam osećaj koji mi se vuče u grudima. Taj me osećaj progoni već danima. Da nisam doktor već bih pomislila da će me drmnuti infarkt.
„Šta je bilo Vilijame? Šta tebe muči dušice?“
Vili se probudio i skočio u moje krilo. Pomazila sam ga i po glavi i po vratu gde najviše voli.
„Ne znam, Vili…“
Živim običan život. Kao mala došla sam u Švajcarsku iz Srbije. Iako sam ovde završila sve škole i fakultet, naš se jezik govorio u kući. Nikad više nisam otišla u Srbiju, ali eto jezik sam znala. Otac Zoran i Ljiljana ili Lili, kako je tražila da je kasnije zovem, pružili su mi sve dok nisam odrasla i sazrela. Sada imam svoju kućicu u St. Galenu, doktor sam i imam momka čiji prsten nosim na ruci. Imam sve, zar ne? Zašto se onda osećam kao da glava nije moja, kao da sam zarobljena u svom telu? Dok sam mazila Vilija i tražila odgovore od vode, čula sam vibraciju na telefonu. Svi znaju da kada ovde dođem ne volim uznemiravanje. Kad uzmem mobilni uočim ogroman nepoznat broj.
„Halo?“
„Dobar dan, da li je to Antonina Petrović?“
Odjednom se zaledim. Tako me niko nije nazvao godinama. Ovde sam postala neko drugi.
„Nina Vizer. Izvolite?“
Dubok, muški, melodičan glas progovorio je sa druge strane.
„Antonina, neću okolišati, vaša majka je preminula.“
„Lili? Kako? Kad? Ko ste vi?“
„Ne, vaša prava majka Sofija je juče umrla.“
Ne. Ne. Ne.
„Ne, moja majka Sofija umrla je kad sam bila jako mala. Lažete! Kako vas nije sramota!“
„Antonina, ja sam njen prijatelj. Sofija Petrović je umrla juče u 6h popodne na imanju a vi ste jedina naslednica. Koliko vam treba da dođete?“
Nisam ni disala, nisam mislila…
„Gde da dođem?“
„U Srbiju.“
Skočila sam, zbacivši Vilija koji je zacvileo i počela da šetam tamo-vamo.
„Ne znam… Ne znam…“
„Slušajte me, poslaću vam kartu na viber. To su dve karte, u stvari, ako ne stignete na prvi let. Jako je bitno da dođete.“
„Ne mogu…“
„Verujte mi, dobićete mnogo.“
„Šta ću dobiti?“
„Dobićete odgovore. Šaljem i očekujem vas. Iskreno se nadam da ćete mi potvrditi dolazak. Doviđenja.“
Moja majka me je napustila i umrla kada sam bila takoreći beba. Nikad me nije želela. Odrasla sam sa tom mišlju. Sada se zaista držim za grudi i znala sam da me osećaj opet nije prevario. Dugo vučem loše predosećanje i evo obistinilo se. Kad začujem ponovo vibraciju, otvorim poruke na viberu i ispod karte poruka:
Pošto niste znali da vam je majka živa, pokušajte da tako i ostane. Ukoliko možete nemojte reći gde idete, da izbegnemo komplikacije.
Nikad nisam bila osoba koja se premišlja. Nikad nisam bila osoba koja između dva izbora dugo odlučuje. Tako i sada…čim sam ušla u auto znala sam.
Dobićete odgovore.
Više od svega želela sam to. Zašto je moja majka bila živa, a ja ne znam to? Zašto sam Lili zvala majkom? Zašto me je Sofija odbacila?
Dobićete odgovore.
Mislila sam da imam dobar i lep život. Učena sam pravim, životnim vrednostima. A ceo moj život se temeljio na lažima.
Na brzinu sam se spakovala i pozvala Markusa. S obzirom da je i on doktor i to mnogo uspešniji od mene, samim tim i zauzetiji, nije se mnogo bunio. On zna odakle potičem, planirali smo nekad i zajedno da idemo u Srbiju. A sada, planovi se menjaju.
„Ako te tata bude zvao, reci da sam kod Štefi u Frajburgu.“
„Nina, jesi li dobro?“
„Jesam, jesam… Neću dugo, samo par dana…“
„Ok. Zovi me.“
„Hoću.“
Nikad se brže nisam spakovala. Nikad brže nešto odlučila. Pustila sam srce da me vodi. U otadžbinu. U postojbinu.
Tamo gde sam se rodila.
Vozila sam za Cirih, stalno ponavljajući reči Dobićete odgovore.
Kada sam konačno stigla na aerodrom i smestila se u avion, prvi put osećala sam se spokojno.
-
Kralj Podzemlja
900 rsd1.
Bojana
Generalno nije dobra ideja držati u kući tipa kojeg je neko očigledno pokušao da ubije. Još gore je ako taj tip ima tetovaže. Dok sam ga skidala i prala skorelu krv sa njegovog tela, uočila sam niz nepovezanih brojeva i neke znakove. Ne znam, možda su zatvorske tetovaže. Samo zatvorenici imaju ovoliko tetovaža i ovakvo telo jer imaju puno vremena za vežbanje. A tu su i ožiljci. Zbog njih sam umalo zaplakala.
Doktor sam od skoro i uskoro počinjem zvanično da radim, ali umem da prepoznam ožiljke koji su nastali u detinjstvu. Neko je ovog čoveka mlatio na mrtvo ime kad je bio dete i nisu samo ožiljci u pitanju, već i neki loše zarasli prelomi. Bože… šta su mu radili?
Izvadila sam mu metak iz levog ramena, ušila povredu koju je dobio na čelu, očistila manje povrede od stakla jer je izleteo kroz vetrobran i pregledala ga ručno koliko sam mogla. Verujem da nema unutrašnje krvarenje i molim se da se probudi jer mu drugačije više ne mogu pomoći. Pokrijem ga i izađem iz sobe.
– Je li budan? – pita me mama.
– Ne, ne znam kada će se probuditi – priznam.
– Učinila si sve što si mogla, dušo – tata mi kaže utešno.
– Jesam.
– To je bila užasna nesreća. Kako nisu videli koliko je put klizav? Potrajaće dok službe ne raščiste puteve, sigurno dva-tri dana – tata se mršti.
– Nadam se da neće navući neku infekciju, iskreno, bez antibiotika ne piše mu se dobro – kažem.
– Sva sreća što ste ga pronašli – mama kaže.
– Zahvali se tatinoj ideji da me vodi u lov na ovoj mećavi – namrštim se.
– Onaj tip u tvojoj sobi se sigurno ne žali, jer da ga nismo pronašli, niko ne bi ni znao da je sleteo s puta. Bio bi mrtav.
– Tačno, šteta što je onaj drugi mrtav. Jesi li obavestio policiju? – pitam ga.
– Jesam, ali ne mogu doći dok se putevi ne raščiste. Previše je napadao sneg u ova tri sata, a kao što vidiš, i dalje pada. Zarobljeni smo ovde.
– Sledeći put kad poželiš da idemo nekud na odmor, neka to bude neko naseljeno mesto – mama kaže.
– Ali tamo ne mogu da lovim – tata pametuje.
– A ovde smo zaglavljeni. Bojana počinje da radi od ponedeljka.
– Dotad će raščistiti puteve, ne brini – tata teši mamu.
– Aha.
– Idem ja do ranjenika – rešim da ih ostavim da se sami raspravljaju.
– Ja ću da dremnem, zovi ako ti treba pomoć.
– Hoću, tata.
* * *
Nisam rekla roditeljima da sam izvadila metak iz nepoznatog tipa. Ne znam kako bi reagovali. To nije mala stvar i sigurno im se ne bi dopalo, ali ja sam doktor, zavetovala sam se da ću spasti apsolutno svaku osobu koju sretnem kroz karijeru. Oprala sam njegovu odeću, ali, nažalost, nisam pronašla nijedan dokument, tako da nisam uspela da otkrijem njegov identitet.
Umorno sednem pored njega na krevet i pogledam ga. Ne znam da li je lep, ali da je upečatljiv, jeste. Ima izražene arkade, snažnu vilicu, skoro je ćelav, što mu daje neki zao izgled, i ima telo za desetku. Koliko moraš vežbati da bi bio u ovakvoj formi? Da, to i mislim, zatvorenik.
Dodirnem nežno njegovo lice i spustim se do njegovih usana…
Ma šta ja to radim?! Povučem ruku i pokrijem se ćebetom. Ovaj odmor definitivno nije dosadan. Ko bi rekao da ću spavati pored onesvešćenog tipa koji je možda zatvorenik? Ah, Hipokrate! Ti i tvoja zakletva…
-
Poslovni aranžman
1.000 rsdMožda je sve moglo biti drugačije, ali u nekom drugom životu, pomislio je zagledan u hrpu poslovnih pisama koja su ležala na stolu, spremna za potpis. Sem njih, imao je još gomilu obaveza za taj dan, ali nakon novog poziva od kuće, više nije mogao da se koncentriše na posao.
Ustao je od stola i stao pored prozora. Sipila je kiša. Prohladna magla širila se nad gradom. Po takvom vremenu, nije mu se napuštala kancelarija, uprkos činjenici da ne može otkazati poslovni sastanak, no nije mu se ni ostajalo u njoj zbog razgovora koji je, takođe, morao da obavi tog jutra. Iako je važio za čoveka sa taktom, plašio se da u takvom raspoloženju, odnosno neraspoloženju, neće imati dovoljno strpljenja i hladnokrvnosti da sprovede u delo ono što je naumio. Vratio se do stola i uzeo mobilni telefon nadajući se da je Fernando još u zgradi. Prepustiće izbor njemu.
− Fer, još si u kancelariji? – upitao je čim mu se javio.
− Upravo krećem. Nešto si zaboravio da mi kažeš?
− Ne. Molim te, dođi u moju kancelariju! Odlučio sam da, ipak, ti razgovaraš sa kandidatima… kako bih mogao još malo da prostudiram ponudu pre sastanaka. Površno sam to sinoć pročitao.
− Ne veruješ u moju procenu? − upita Fernando, iako to stvarno nije mislio.
− Ma, daj, ne zezaj! Nisam baš raspoložen… Bojim se da bi mogle pobeći čim me ugledaju − reče skoro nestrpljivo, najednom želeći da napusti kancelariju što pre. − Ako se uopšte neko javio na oglas.
− Stefanija reče: nekoliko njih. Razumem te, ali… možda bi, ipak, bilo bolje da lično odabereš.
− Verovaću u tvoj izbor. Molim te, tu koju budeš odabrao, dobro proveri. Znaš već…
− Naravno. Treba li prilikom odabira da se vodim nekim posebnim kriterijumom?
− Ne znam na šta tačno misliš…
− Pa na izgled, prvenstveno!
− Da. Bitno je da izgleda pristojno, radi uverljivosti, ali je bitnije da je dovoljno zrela: da zna kada treba da govori, a kada da ćuti.
− Nadao sam se da bi to mogla biti Stela. Vi…
− Nema nas! − prekinuo je Fernandovu započetu misao jer nije imao nameru da sada razgovara i o svojoj bivšoj vezi. − Stela ima svoj put, ja svoj… U jednom trenutku su se ukrstili i to je sve.
− Dobro, dogovoreno! Lepo je to što mi toliko veruješ, ali bacaš me u vatru. Pomozi mi, bar malo… Crnu ili plavu? − Fernando je pokušao da se našali, osećajući nervozu svog sagovornika. Voleo ga je kao brata i zato je uvek bio uz njega, u svakoj situaciji, biće i sada. Mnogo puta je i on stajao uz njegove skute. Obojica su negovali taj bratski odnos, uspostavljen pre mnogo godina.
− Potpuno mi je svejedno. Možeš i za sebe izabrati jednu… Častim! − odgovorio je britko gospodin Sandal i prekinuo vezu. Odložio je telefon na sto i ponovo pogledao u pravcu prozora. Namrštio se prateći trag kišnih kapi na staklu. Njegovo raspoloženje bilo je gore od trenutnog vremena u Londonu, a i jedno i drugo gušili su ga, podjednako, već danima. Čeznuo je za Las Palmasom i trenutkom kada će poleteti tamo iako svestan da mu ovog puta odlazak kući neće biti nimalo prijatan, čak naprotiv.
Valerijano je bio najznačajnija osoba u njegovom životu. Među njima nikada nije bilo laži. Iz tog razloga se osećao tako bedno, ma koliko u tom trenutku njegov postupak bio opravdan − želeo je da udovolji starcu na samrti. On ga je podigao, školovao i naučio svemu. Sav svoj život podredio je njemu i bio mu podrška u svakoj prilici i situaciji, bez suvišnih pitanja, prekora i prebacivanja. I verovao mu je bezgranično − čim je stasao, prepustio mu je kompletno poslovanje dok je on ostao u senci velikog imena. Trudio se da opravda dato poverenje, vodeći firmu skoro besprekorno (i u Španiji i u Engleskoj), vodeći se principima koje je u njega usadio njegov deda, gospodin Valerijano Sandal.
Radio je predano i, iz dana u dan, iz godine u godinu, raslo je bogatstvo i moć Sandalovih. Ispunio je sva dedina očekivanja, sem jednog − da obezbedi nastavak loze, da Sandalovi imaju naslednika. Do ulaska u četrdesete, prećutno mu je to prebacivao, a onda je počeo otvoreno da negoduje govoreći da je Bog stvorio čoveka i kao obavezu mu dao samo jedno − da se umnoži. Ako jedan čovek ne ispuni svoju praiskonsku obavezu, bit postojanja, onda je njegov život ništavan, kao da ga nije ni živeo, jer iza nas ostaju samo naša deca kroz koju nastavljamo da živimo i nakon što nas prekrije prašina. Valerijano je bio neumoljiv u svojim nastojanjima da njegov unuk formira porodicu za njegova života.
Bio je više umoran od dedinih pritisaka s obzirom na to da nije imao ni najmanju želju da se vezuje za bilo koga, posebno ne emotivno. Nijedna od žena sa kojima je bio, a bilo ih je, nije u njemu probudila tu želju. Veze u kojima je bio uglavnom su se svodile samo na fizičku privlačnost, brzo bi planule i brzo se ugasile, ne ostavljajući za sobom neki poseban trag pošto se, u krugovima u kojima se kretao, nekako sve svodilo na novac, prestiž, dokazivanje, a on je želeo nešto drugo − njegovo poimanje emotivnog odnosa bilo je ispunjenost srca i duše onim što se novcem ne kupuje i drugima ne pokazuje radi reklame. U raskoraku između željenog, onoga o čemu je maštao samo u ranoj mladosti, i činjeničnog, predao se poslu verujući da je negde u zvezdama zacrtana sudbina svakog čoveka i da treba da bude zadovoljan onim što ima. Organizovao je svoj život onako kako je mogao i bio je zadovoljan njime. Valerijanova bolest, koju je izgleda dugo skrivao, poremetila mu je ustaljeni tok s obzirom na to da je on bio noseći stub njegovog života, neko koga je mnogo voleo i kome je mnogo dugovao.
-
Ljubav na lepom mestu
1.000 rsdPROLOG
Dejana…
Najlepši osećaj na svetu je kada se nađete na mestu gde želite da budete. Mestu kome pripadate dušom i srcem. Gradu u kome ste se rodili.
Iako nisam dugo živela u rodnom mestu, jer su se moji roditelji odselili u Hjuston, rado sam svakog leta dolazila u Srbiju. Tačnije, u svoj rodni grad. Nije da mi je jasno šta me je vuklo praznoj roditeljskoj kući, ali znam da je se nikada neću odreći. Zapravo, to je bila kuća očevih roditelja, a onda je došla meni u nasleđe. Nije to bila velika kuća, već ona starogradska prizemna, sa dušom mojih predaka. Nalazila se u centru, a opet je zidanom ogradom i živopisnim rastinjem to bila ušuškana oaza mira.
Za razliku od Hjustona, ovaj grad je disao punim plućima i sunce nisu zaklanjali neboderi. Saobraćaj je bio smešnog intenziteta, barem je meni tako izgledalo. Ovde je zapravo bilo suvišno koristiti automobil, sve je bilo nadohvat ruke. Za ovaj grad su govorili da je osrednji ali za mene je bio savršen.
Kako sam svake godine ovde provodila bar mesec dana, imala sam nekoliko dragih poznanika, kao i familiju. Ove godine je jedna poznanica bila odsutna sa sinoćne večere prijateljstva, a razlog je bio divan. Primljena je u bolnicu, prekjuče, pošto očekuje svoju prvu bebu.
Nakon brzog tuširanja, i još bržeg oblačenja, napustila sam kuću i krenula da je obiđem. Tačno sam stigla kada su posete puštene i ušla sam na odeljenje patologije trudnoće. U prvi mah sam bila neprijatno iznenađenja. Klime nisu radile u avgustu 6LJUBAV NA LEPOM MESTU mesecu. Kada sam malo bolje pogledala, klime nisu ni imali već prastari sistem ventilacije.
Zar je moguće?
Sledeće što sam primetila su bili zidovi zreli za krečenje, a zatim sam videla da im trpezarija služi i za posete… Da i sama nisam medicinski radnik možda ne bih osetila neprijatnu jezu duž cele kičme, ali iz moje perspektive ovo nisu humani uslovi ni za jednu stranu.
Na sve to, trpezarija je bila puna posetilaca i trudnica, par otvorenih prozora nije bilo dovoljno a svežeg vazduha nije ni bilo, već onog vrelog i sparnog.
„Dejana!“, glas moje drugarice me trgže iz razmišljanja i pogledah u desno.
„Biljo…“, u trenu se nasmejem kada je vidim i brzo joj priđem, pa je jako zagrlim. „Kako si?“, prvo je što pitam.
„Dobro sam. Imam bolove na deset minuta ali se sporo otvaram“, uprkos svemu široko se osmehne. „Kako si putovala?“, preusmeri se na mene.
„Super sam prošla, letovi nisu kasnili, ali pusti sada mene“, dlanom joj pomazim obli stomak i osmehnem se. „Kako ti je ovde?“, ne mogu da ne pitam. Nisam smela ni da pomislim da uporedim američka porodilišta sa ovima kojim sam u Srbiji videla.
„Dobro je. Vode računa o nama, redovno nas obilaze i pregledaju. Doktor je rekao da očekuje u toku večeri da se porodim… Uhhhh!“, namršti se i protrlja stomak.
A ja kao po komandi gledam u ručni sat i brojim sekunde i kad odahne, kažem: „Ravno trideset sekundi.“
„I šta kaže tvoja prognoza? Možda se ranije porodim?“, nasmeje se Bilja i obriše znoj sa čela.
„Nisam ginekolog i stvarno ne znam tajming. Sad mi je žao što tu oblast nisam malo bolje proučila.“
„Ma, ko je to nama doleteo?“, iza leđa začujem muški brundav glas i naglo se okrenem ka Biljinom suprugu.
Najpre se zagrlim sa njim, a zatim malo popričamo i kada čujem da je uzeo izlaznicu sa posla da bi došao ženi u posetu, zabezeknem se. Zar, zaboga, nije mogao dobiti slobodne dane? Kako mi je to pitanje palo na pamet tako sam ga i izgovorila, a onda dobila i odgovor. Kada mu se supruga porodi uzeće odmor i par dana koji mu sleduju kako bi spojio dve nedelje odsustva da joj pomogne.
Kroz dalju priču shvatim da žene nemaju svoje sobe, već njih šest ili tri dele jednu sobu, dok su im dva kupatila zajednička. Progutam sa teškom mukom knedlu od novostečenih informacija. Onda osluškujem druge žene. Jedne su bile mrzovoljne i žalile se na bolničke uslove. Druge su bile zadovoljne jer bolje od ovoga ne može. Treće su ćutale… Zapravo te treće su bile na održavanju trudnoća ili sa problemima u trudnoći. I dođavola, sve su delile jedno odeljenje. I one što očekuju bebu i one što očekuju pobačaj.
Da bih se uverila u istinitost onoga što vidim, upitam Bilju da li mi je zapažanje tačno? I moje zapažanje je dobilo dopunsku informaciju da nisu samo delile odeljenje već i istu sobu. Do nje je bila trudnica kojoj je plod uginuo i kojoj će kasnije uraditi kiretažu.
Nisam imala reči, niti sam mogla da pojmim da je ovo moguće. Nisam ni mogla da zamislim u kojim uslovima ovi lekari rade i kako uopšte uspevaju da rade?
Ostala sam do kraja posete i poslednja napustila trpezariju. Kako sam zakoračila u hodnik tako sam se ukopala u mestu jer sam videla doktora kako trči sa telefonom na uhu, a onda je zastao.
„Samo mi reci da je električar uspeo da osposobi transportnu izoletu?“, namrštio se slušajući sagovornika. „Ne znam da li 8LJUBAV NA LEPOM MESTU će blizanci morati na Institut za neonatologiju… Morala je na hitan carski“, par trenutaka je ćutao, prekinuo vezu i pogledao me.
„Nemate transportnu izoletu?“, u šoku sam pitala čoveka smeđe kose i zabrinutih plavih očiju.
„Imamo jednu i moraće da izdrži ako nam zatreba“, odlučno je rekao.
„Kako znate da će izdržati?“, nisam mogla da se zaustavim.
„Izvinite, ali ko ste Vi?“, ljubazno je pitao. „Posete su završene i…“
„Izvinite Vi“, posramila sam se zbog pitanja koja sam postavljala. „Medicinski sam radnik ali nismo kolege“, jedva sam prevalila preko usana.
„I po naglasku bih rekao da niste odavde“, dodao je.
Samo sam klimnula glavom da je to tačno ali nisam rekla odakle dolazim. Jer, naši uslovi rada se nisu mogli porediti sa njihovim uslovima i bilo šta da kažem bilo bi suvišno u ovom trenutku.
„Doktore!“, ženski glas sa pola hodnika nas je oboje naterao da se okrenemo prema sestri koja je prstom pokazala na jednu sobu i utrčala u nju.
„Nemoj to sad da nam radiš, pregurali smo noć, zaboga“, doktor je tiho zarežao i otrčao.
Ostala sam još jedan tren i čula kako nabraja koje medikamente da daju pacijentkinji, a onda vidim besnu trudnicu kako lupa vratima od kupatila i psuje jer joj se ono ne dopada.
Moja sledeća misao je bila – pa i ja sam se rodila na ovom mestu pre trideset i pet godina.
Tuga me momentalno savladala. Razočaranje me je udarilo kao brzi voz. Progutala sam otrovnu gorčinu i napustila bolnicu.
-
Gospođica Mafija
900 rsd1. Testament
Napokon. Nakon godina učenja, dobila sam diplomu na radost moje majke, bake i deke, i naravno pokupila novac od njih. Drugi korak je pronaći posao, ali tek nakon što posetim rodni grad mog oca. On je, nažalost, umro. Ali to je u redu, jer ga nisam poznavala. Bio je samo davalac sperme, bukvalno. Moja majka je nabavila njegovu spermu u banci sperme, jer kao i svaka zaposlena žena koja nema vremena za ljubav, isplanirala je trudnoću, porođaj, moj život i sve to za manje od sat vremena. Takav je tip žene je moja majka, rođeni organizator.
Jedino u čemu se malo preračunala je to da je moj biološki otac mogao saznati moj identitet. Što je i uradio. Nikada me nije potražio, niti zahtevao nikakva prava, ali znao je ko sam ja. Ono što me je najviše šokiralo jeste činjenica da mi je ostavio nešto. Bar tako kaže njegov advokat i to je jedan od razloga zašto se sada pakujem. Želim da znam ko je on bio i šta je radio. A najviše od svega, želim da znam šta mi je to ostavio. Nisam sponzoruša, jednostavno me interesuje.
Naravno slažem majku kuda sam naumila, jer mi nikad ne bi dozvolila da odem. Ali, sa druge strane, ja sam fino dete koje će otići na odmor, koji zaslužuje, jer me je ipak fakultet istrošio.
* * *
Nakon dugog putovanja, na aerodromu me čeka tip koji drži tablu sa mojim imenom. Ajme, osetim se važno.
– Zdravo, ja sam Tea – pažljivo odmerim tipa dva sa dva. Koliko je visok toliko je i širok. Ne znam da li ga je lakše zaobići ili preskočiti.
– Ja sam Vaš šofer – progovori dubokim glasom kao da se nalazi na dnu bureta.
– Možeš me zvati Tea – čekam da mi kaže ime.
– Debeli Gringo.
– Razumem ovo debeli, ali Gringo? Definitivno nisi iz Meksika – zaključim naglas.
– Nadimak mi je dao Vaš otac – istakne ponosno.
– Pa… – šta da kažem?
– Hoćemo li? – pitam ga.
– Ovuda.
Ugledam limuzinu i umalo mi ne ispadnu oči iz lobanje.
– Vozićeš me u limuzini? – obradujem se.
– Naravno, izvolite – još mi i vrata otvori. E moja ti, do sad si se zabavljala sa kretenima koji nisu ni čuli za otvaranje vrata dami.
– Hvala, Debeli Gringo – bila sam ljubazna.
– Koje ti je pravo ime? – pitam čim uđem u auto.
– Debeli Gringo – odgovori mi ozbiljno i upali auto.
Izvadim telefon i nazovem Ateu, moju najbolju prijateljicu, ona jedina zna gde sam.
– Sletela si? – pita me.
– Pre dva minuta i čik pogodi? Imam vozača i prevoz limuzinom.
– Ne seri! – drekne i udaljim telefon.
– Jutros sam to obavila. Zovem da te podsetim na obećanje. Čim izvidim sutuaciju, dolaziš.
– Naravno. Znaš da uvek možeš da računaš na mene.
– Znam, a sad da čujem šta ima novo kod tebe.
Nakon ugodne vožnje i tračarenja sa Ateom, Debeli Gringo nas je dovezao ispred najveće vile koju sam u životu videla. O ogromnom zidu kojim je ograđena, neću ni da počinjem. Nisam sačekala da mi otvori vrata već sam izletela iz automobila.
– Jebote, je l’ moj otac don Korleone, ili neko njemu sličan? – pitam u šali.
– Ne, on je bio don Karlo.
– Molim? Zvao se Matijas Peri, kakav sad Karlo? – na um mi padne Karla del Ponte ili neki gej Karlo. Nije valjda moj biološki otac bio gej?
– Gospođice, jeste li tu? – Debeli Gringo mi maše ispred nosa.
– Tu sam, hajde da obavio ovo.
– Izvolite.
Uđemo u vilu kad ono u redu ispred mene čekaju ljudi. Muškarci i žene obučeni u uniformama, stoje mirno kao u vojsci. Niti zbore niti govore. Niti osmeh niti mrštenje.
– Vaša posluga – Debeli Gringo me obavesti.
– Ja imam poslugu? – mene samo služe u restoranima.
– Naravno, ostali čekaju u kabinetu.
– Onda idemo.
Do kabineta smo išli liftom. Hej, lift u kući, pa ti vidi.
Lift se zaustavlja i dočekuje nas stariji gospodin, izgleda pa… kao da je izašao iz nekog niskobudžetnog filma.
– Gospođice Tea, moje ime je Faruk. Ja sam bio desna ruka Vašeg oca – i on je sav ponosan dok izgovara to „Vašeg oca“.
– Faruk? Turčin? – isuviše je beo za Turčina.
– Poreklom sam iz Meksika.
– Čekaj malo. On je iz Amerike – pokažem prstom ka Debelom Gringu. – A zove se kao Meksikanac, a ti si iz Meksika, a zoveš se kao Turčin? – ma je l’ ovde neko mene jebe?
– To je tačna konstatacija.
– Da nije ovo skrivena kamera? – ovi tipovi su mi mutni kao reka Nil. Nije da sam ikada videla reku Nil, ali učila sam dovoljno o njoj.
– To su nam kodirana imena – Faruk obrazloži.
– A jel’te? Da ne radite za CIA? KGB? Interpol? Federalce? – nabrajam. Muškarci se pogledaše u čudu. Ma gledaju me kao da sam pala sa kruške.
– Šalite se. – Faruk klima glavom.
– Zašto šapućemo? – i ja klimam glavom. Možda je to ovde neki običaj.
– Čeka nas advokat i ne brinite, ja Vas štitim – Debeli Gringo se ispravi sav važan i u tom trenutku puče dugme sa njegove košulje i pogodi me u nos.
– Au! Mogao si oko da mi isteraš! – pipam nos da vidim da li je još uvek tu. Tu je, dobro je.
– Izvinite, gospođice, to mi se često dešava – priznao je posramljeno.
– Izgleda da ćeš morati da me štitiš od svoje košulje, i kupi majicu – protrljam nos.
– Kako Vi kažete – odgovori sav pokunjen.
– To je bio predlog.
– Naravno. Uđimo.
– Samo trenutak Gringo. Gospođice, unutra ne smete da pokažete strah. Upamtite, Vi ste sada glava – kaže sav ozbiljan Faruk.
– Ja sam glava? Pa… imam glavu – zvuči logično, valjda.
– I ne dozvolite da Vas zaplaše.
– Ko? Advokat? Pričala sam sa čovekom, zvuči kao Dambldor – slagaćemo se odlično.
– Ko? – pita Faruk.
– Dambldor? Hari Poter? Nije valjda da ne znate za Harija Potera? – e pa sad su me najviše šokirali.
– Nismo čuli za njih, biće da su od nekih novijih – trlja bradu.
– Pa poslednji deo je izašao 2016. godine, „Ukleto dete“, ali prvi je izašao bogami još 1997. godine.
– Ma šta kažete? – Gringo debelo razmišlja.
– Ma šta ti je čoveče, kako niste čuli za Harija Potera? Pa čak su i film snimili po njemu. I to sedam nastavaka filma. Zapravo osam, sedmi deo je snimljen iz dva dela.
– Istražiću to. Ne brinite. Ne znam kako nam je promakao taj Poter, ali neće on još dugo – Faruk mi obećava.
– Zašto? Mlađe generacije ga obožavaju – Hari Poter je besmrtan.
– Hoćete da kažete da ga deca vole? – izbuljio je oči.
– Naravno, ma postao je klasik.
– Deca nisu naše područje, ovi tinejdžeri ‘ajde i da prođu, ali deca… ne – namrštio se.
– Ma šta ti je, pa i odrasli ga vole.
– Istražićemo, ali za sada moramo da se fokusiramo na druge stvari. Uđite.
– Hvala – ludaci. Kako bre nisu čuli za Harija Potera? Istražiće ga. Ha!
Mogli su da me upozore da nećemo biti sami, pa prostorija je krcata. Nekoliko muškaraca i nekoliko žena, a da bude još neprijatnije, svi bulje u mene kao da mi je izrasla još jedna glava.
– Dobar dan – kažem kulturno.
– Divno, još rodbine – frkne zgodna crnka koja je obučena u crno pa čak ima i onu mrežu na glavi, kao da se brani od komaraca. Sačuvaj me Bože ove mode.
– Jesmo li napokon svi prisutni? – pita onaj advokat Dambldor, prepoznala sam mu glas.
– Svi su ovde – Faruk se uozbilji, a Debeli Gringo reklamira svoj stomak. Boli ga uvo što mu je otpalo dugme i još izgleda kao da će da bije nekog. Ne daj Bože da taj nekog uhvati, polomiće ga dok kažeš keks.
– Onda da počnemo – pročistio je grlo i stavio naočare.
Vidi ga… Slatkiš kao Dambldor. Istopim se od miline.
-
Slučajna ljubav
1.000 rsdPROLOG
Brzo silazim niz stepenice suda. Razmišljam o još jednoj dobijenoj parnici, ko zna kojoj u nizu pobeda. Bacam pogled na ručni zglob gledajući koliko je sati. Zaključujem da na vreme stižem na sastanak sa klijentom, a onda ustaljeno prebiram ostale obaveze koje me čekaju. Imaću pauzu za kasni ručak i dok sve završim u kancelariji, kući stižem oko ponoći.
Kako izađem iz zgrade suda, žurno koračam prema parkingu. Mrštim se na vreo julski dan i predstavu nemam zašto mi odjednom sve smeta. Stajem pored auta i dok tražim ključeve u tašni, odjednom imam utisak kako mi po telu mile mravi. Naglo pogledam niz noge i ne vidim da išta ima. Udahnem duboko i u tom trenutku imam osećaj kao da sam u mravinjaku. Milion mrava besno šeta po mom telu. Opsedaju me. Grickaju me. Panično skidam sako i trljam dlanovima po telu, po kosi, po licu, ali užas ne prestaje. Koža počinje da me pecka. Vazduh mi ponestaje. Borim se da dišem. A onda mrak…
„Gospođo Dedinac, otvorite oči.“
Žmirkam zbog jakog svetla, pa ugledam čoveka u belom mantilu.
„Nalazite se u bolnici. Doživeli ste šok“, uljudno saopšti.
„Šta sam uradila?“, u neverici pitam.
„Doživeli ste šok na parkingu pored svog auta“, mirno objasni.
„Kakav šok?“, osim umora, ja ništa drugo ne osećam.
„Srećom, bezopasan je za sada. Ovo Vam je upozorenje i opomena.“
„Molim“, progutam knedlu. „Kakvo upozorenje? Opomena za šta? Ne shvatam gde sam pogrešila i šta sam skrivila“, pa sad sam stvarno u šoku.
„Gospođo, Adelina Dedinac… Ili gospođice, kako god. Imali ste jak i upozoravajući šok od strane Vašeg tela praćen gušenjem“, nervozno govori. „To nije dobro i može biti opasno“, naglasi. „Uostalom, tu su Vam roditelji, možda ćete bolje njih razumeti“, okrene se i izađe iz bolničke sobe.
Tad ušetaju moj otac i maćeha prilično uznemireni i dobro uzdrmani. Govore ono što su im lekari rekli, a ja jedino uspevam da razumem kako moram obaviti razgovor sa psihijatrom.
Bože, jesam li poludela tek tako?
Ni ne stižem sebi da odgovorim na pitanje, a roditelji izađu i zameni ih gospođa psihijatar.
„Kako se zovete?“, bezlično pita.
„Adelina Dedinac.“
„Koliko godina imate?“
„Trideset.“
„Šta ste po zanimanju?“
„Advokat.“
„Koja je ovo godina?“
„Dve hiljade dvanaesta.“
„Mesec?“
„Jul.“
„Da li ste udati?“
„Ne.“
„Imate li dece?“
„Ne.“
„Imate li dečka?“
„Da.“
„Dobro, svesni ste svega. To je bitno“, osmehne se. „Možemo li da nastavimo dalje?“
„Naravno“, kažem, pa pročistim grlo.
„Vaši roditelji su mi sve ispričali o Vašem životu. Međutim, ja želim da sve to čujem od Vas. Opustite se i pričajte mi sve što Vam padne na pamet od detinjstva pa do sada.“
Dok ležim na bolničkom krevetu, zagledam se u beo plafon. Sklapam oči i počinjem svoju priču. Moj život ionako nema nikakvih pikanterija koje bih skrivala.
„Moja mama je umrla na porođaju. Tata je odlučio da se zovem kao ona – Adelina. Kasnije se oženio Olgom. Ona je dobra i pažljiva prema meni. Rodila mi je dva brata, Najdana koji sad ima dvadeset dve godine i Mavrena koji ima dvadeset godina. Tata, Ljuban, je ugledan advokat i od malih nogu me usmeravao da idem njegovim stopama. Uvek sam ga slušala i nikada nisam pravila probleme. Sve svoje obaveze sam odgovorno završavala. Govorim tri strana jezika. Svu školu sam u roku završila. Umem i klavir da sviram. Rekreativno ponekad odem na plivanje. Povremeno idem na časove plesa…“, pričam joj svoj život. Taksativno sve nabrajam i koliko god se trudim da budem kratka i jasna, čini mi se da satima govorim.
„Draga moja, da budem razumljiva i kratka. Vi niste prošli kroz pubertet i to sada uzima svoj danak. Svako živo ljudsko biće mora da prođe kroz lude godine da bi sazrelo. Vi ste sazreli bez oduška.“
„Kako?“, zaprepastim se. „Šta sam pogrešno uradila?“
„Ne postoji pogrešno ili ispravno, postoji redosled. Od osnovne škole ste imali obaveze koje su oduzele dečije dane. Zatim, srednja škola i privatni časovi, kao i vannastavne aktivnosti, uskratile su fazu puberteta. Onda je fakultet pratilo svakodnevno usavršavanje u očevoj kancelariji. Vi ne znate za diskoteku, ludovanje, kasne izlaske u grad i poneko opijanje. Ne znate za dobar ljubavni roman, za provod, opuštanje i relaksaciju. Vaš životni tempo će Vas ubiti ako ovako nastavite.“
„Ubiti?“, ohladim se.
„Da, ubiće Vas. Mislite li da je u ljudskoj prirodi da radite minimum osamnaest, a maksimu dvadeset sati bez predaha? Mislite li da je normalno da ustanete svako jutro u šest i da odete u kancelariju, zatim u sud, pa na sastanke i vratite se kući da bi pristojno ručali i ponovo se vratili u kancelariju kako biste radili do ponoći. Onda, subotu provodite radno pripremajući parnice da bi nakratko u nedelju predahnuli sa dečkom ako nije odsutan. Posao i takav život Vam dolaze glave. Vi jeste ćerka za primer i ponos, ali po koju cenu? Da li ste zadovoljni svojim životom? Jeste li srećni?“
„Jesam li zadovoljna i srećna?“, ponavljam njeno pitanje. „Ne znam… Valjda sam…“
„Uživate li u nečemu iz svog života?“
„Ne znam…“, kopam po mozgu pokušavajući bilo čega da se setim.
„Čini li Vas išta od ovoga što radite srećnom?“
„Ne znam…“
„O tome Vam govorim. Niste imali ni sata puberteta, a to nije normalno. Vi nemate nijednu anegdotu iz života. Nijedno sećanje koga biste se postideli ili mu se nasmejali. Vaš život je pun diploma i zahvalnica, i ničega više.“
„Moj život je… On je… Ja ne znam… Želim da živim…“, suze mi se sliju niz obraze dok se i sama pitam – Šta je moj život?
„Ostaćete u bolnici par dana kako biste se mentalno i psihički odmorili od Vašeg dosadašnjeg života“, sa tim rečima ona napušta sobu.
Brišem suze i pokušavam da shvatim šta se desilo danas.
-
Raul
1.200 rsdPoglavlje 1.
Sa velikog trema u panamskom stilu pružao se umirujući pogled na korito LaVile koja je vijugala između nepreglednih plantaža kafe, šećerne trske i banana. Bila je sezona suše pa je reka bila čista i neboplava, na površini vode kupao se još jedan letnji dan na smiraju. Na obodu negovanih polja, levo od trema, nalazila se Emanuela, odnosno njena glavna građevina sa pomoćnim objektima, a sve dokle pogled seže pripadalo je hacijendi.
Raul Ignjasio stajao je na tremu svoje novoizgrađene kuće zagledan u prizor u kojem bi mogao uživati bilo koji čovek na ovoj planeti, bilo koji sem njega. Gušila ga je usamljenost, čak i topao letnji vazduh mirisao je na samoću. S čežnjom je gledao u Emanueline crvene krovove u daljini koji su počeli poprimati tamniju boju zbog sumraka koji je nadirao s planinskih vrhova Kordiljera. Na tren je zatvorio oči vraćajući u sećanje dane i večeri koje je proveo tamo. Nije sve bilo med i mleko, ali je bio srećan onoliko koliko mu je dozvoljavao život koji mu je podario Bog.
Seta mu je zaposela srce zbog sećanja na sve ono što je ostavio iza sebe… svojom voljom. Oseti tupu bol koja mu na tren prože grudi. Na Emanueli se sada spremaju za večeru… Valdina, kuvarica koja je zamenila ostarelu Marisol, užurbano postavlja sto za obedovanje, brojeći po sto puta pribor i čaše za vodu, za sok, za vino… i okreće nagore salvete sa amblemom hacijende jer zna da tako voli dona Tesa. Ne plaši se ona mlade gazdarice, ali želi da joj udovolji jer ona to zaslužuje, a i kada svi nagrnu u trpezariju, biće nemoguće uraditi bilo šta drugo sem izneti hranu. Prvo će utrčati dvanaestogodišnji blizanci Lukas i Markos, a odmah za njima devetogodišnje bliznakinje Nero i Bruna. I… svađaće se oko mesta za stolom jer devojčice ne daju za pravo svojoj braći da samo oni mogu sedeti u čelu, odmah do Magnusa, svog oca. Potom će ući Tesa, još lepa i vitka uprkos dvema blizanačkim trudnoćama, neprospavanim noćima i radu u kome je učestvovala rame uz rame sa Magnusom kako bi Emanuela bila to što sada jeste, vodeća hacijenda u Ereri, i počeće da smiruje uzavrele strasti svoje dece pre nego što u trpezariju uđe don Magnus Holton. A onda će ući on, njegov stariji brat, polubrat, i nekoliko trenutaka s ponosom gledaće u svoju dečurliju zajapurenu od svađe, skrivati osmeh i praviti se strog… Termiš… I izgovoriće ono čuveno: „Dosta više, kazniću vas! Sekirate majku…”
Nesvesno i tužno se osmehnuo. Koliko mu je sve to nedostajalo! Kako bi voleo da je večeras tamo i da sedne u čelo, odmah do brata, a prekoputa Kruza… i da za stolom sva mesta budu popunjena. Kruz, gde si sada?, kroz glavu mu prođe pitanje, još jedna bol sa kojom živi i sa kojom ne zna kako da se nosi. Uzdahnuo je i ušao u kuću. Dočekala ga je hladnoća, ali ne od rashladnih uređaja već od mrtve tišine, grobne. Ponovo je osetio probadanje u grudima. Ušao je u trpezariju i brzo pogledom preleteo preko praznog stola, ta praznina ga je bolela mnogostruko više od onih praznih stolica na Emanueli.
Sipao je čašu čistog viskija i ponovo se uputio u svoju radnu sobu. Tu se osećao najprijatnije, među svojim knjigama, kodovima i algoritmima. Tu je jedino mogao da ćuti a opet da priča, programskim jezikom, i bio je maher za oboje – najveći ćutolog među ljudima i najpoznatija pričalica među programerima. Među ljudima je ćutao jer posle svega što se dogodilo smatrao je da nema prava da se oglašava, a vezao je na programskim jezicima kako bi svojim blistavim umom, znanjem, nadomestio ono što je uskratio sebi i svojim bližnjima. A uskratio je sebe sebi, braći, Tesi… a učinio je to… vrag će ga znati zašto. Tako se priča na hacijendi, tako misli većina, a razloga je mnogo, možda i neosnovanih, a među njima i pravi – koji zna samo on.
-
Kriminalac
900 rsd2. Lidija
Položim cveće na grob mog supruga dok Miloš namešta klupu, nikako da je namesti kako valja. Petar je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre tačno dvanaest godina, i to dve godine nakon što smo usvojili Miloša. Voleo ga je, znam to, bio bi ponosan na to u kakvog muškarca odrasta. Miloš ga se ne seća jer je imao tri godine, usvojili smo ga sa godinu dana i Petar je proveo sa njim dve dobre godine, uvek ga je grizla savest jer zbog njega nismo mogli da imamo decu i zato je Milošu bio jako dobar otac.
Nikad se više nisam udavala ponovo, a kako Miloš postaje zreliji sve mi je teže da ga upoznam sa nekim, jer moj sin ne želi muškarce u mom životu dok živi sa mnom. Jedina muška figura u njegovom životu bio je moj otac, bivši pukovnik i stara škola, jedan brak i tačka. Nisam rekla Milošu da je usvojen, mislila sam da će mi biti lakše da mu kažem kad odraste, ali ne mogu, jednostavno ne mogu.
– Hej, nije li ono onaj političar? – Miloš gleda na levu stranu. Okrenem se i vidi stvarno. Stefan Jocić.
– Možda posećuje onu curu koja se ubila? – moj sin nagađa.
– Ne verujem. Ne bulji Miloše, nije kulturno.
– Sad je prekasno za to. Političar nas je primetio. Sam je, mislila sam da su obično okruženi pratnjom, jer su tako pošteni.
– Hajde, idemo. Morali smo da prođemo pored političara koji je bio okrenut ka nama.
– Dobar dan – pozdravim ga.
– Dobar dan, Lidija. Zapamtio je moje ime?
– Miloše – pozdravlja i mog sina.
– Ćao, ko je umro? – pita Miloš.
– Miloše! To dete.
– Moja majka, pre tri meseca – političar mu ipak odgovara.
– I moj ćale, ali on je poginuo pre dvanaest godina.
– Moje saučešće – pogledao je u mene.
– Hvala, i sa moje strane saučešće. Nekako svi zajedno krenemo ka izlazu.
– Treniraš boks? – političar pita Miloša.
– Da, pa bar dok me keva ne natera da se ispišem. Po njenom mišljenjuu nijedan sport nije bezbedan – moj sin se žali.
– Pa kad nije – namusim se.
– Ti si muškarac, moraš biti sposoban da odbraniš sebe i svoju majku – političar se umeša.
– To sam i ja rekao.
– Gospodine Jociću, ne punite glavu glupostima mom sinu – upozorim ga.
– On je muškarac, i zovi me Stefan.
– Stefane, njemu je mesto u školi a ne na ulici – kažem.
– Šta ako ga u školi neko napadne?
– Šta ako ja napadnem tebe na groblju? Ma ko je on da mi soli pamet o odgajanju mog sina?
– Shvatam tvoje muke, Miloše – političar se smeje, a i sin.
– Ma ne, ona samo ne voli političare – moj sin me sve više ukopava. Aman, sinko.
– A je l’? – okrenuo je glavu ka meni. – Zašto?
– Misli da ste svi kriminalci – Miloš odgovara i ovog puta sam se postidela.
– Za ime Božije, dete. Stvarno lupeta.
– I jeste li? – pita Miloš.
– Šta?
– Kriminalac – Miloš je ozbiljan. Političar se smeje, ali taj osmeh… nije osmeh. Dete to ne može shvatiti, ali neko kao ja, ko je dosta patio u životu može, postoji osmeh koji boli.
– Ukoliko bih ti rekao da nisam da li bi mi verovao? – pitao je ozbiljno.
– Ne znam, ne poznajem kriminalce, ali izgradio si mi teren za fudbal tako da ću ti verovati na reč.
– Pa hvala, mladi čoveče – nasmešio se.
– Nema na čemu.
– Šta kažeš ti, Lidija? Jesam li kriminalac? – zastao je i prostrelio me pogledom. Zašto ne mrdam?
– Ne poznajem te. A to za kriminalce je generalno mišljenje koje vlada u Srbiji, zapravo ja uopšte ne pratim politiku, ne gledam ni TV – priznam.
– To nije tačno. Gledaš one kriminalističke istražitelje – moj sin upada.
– I je li posao patologa zanimljiv kao u TV-seriji? – Stefan me pita.
– Bože ne, nemamo ni polovinu instrumenata i mašina koje poseduju mrtvačnice na TV-u – priznam.
– Kako je žena postala patolog? Zar te nije jeza od mrtvaka?
– Ne.
– Zašto?
– Zato što mrtvi ljudi ne mogu da te povrede. To su samo tela bez duše.
Nije imao šta da kaže na ovo.
– Mi idemo ovamo – ugledam svoj auto.
– Ja idem na drugu stranu. Hvala na razgovoru. Klinac – podigao je ruku, Stefan i on su se sudarili pesnicama. Nisam imala pojma šta je to, ali znam da sam videla tetovaže ispod tog rukava, deo tetovaže.
– Nikad ne oklevaj – političar je rekao mom sinu.
– Shvatio.
– Lidija, prijatno.
– Prijatno – promucam zbunjeno.
– Šta je to bilo? – pitam svog sina kad uđemo u auto.
– Bokserski potez, mama – nasmejao se.
– Ha – političar koji zna da boksuje? I posle kažu da nisu kriminalci.
-
Na vrhuncu karijere
810 rsdVolela sam svoje roditelje, ma koliko naporni bili. Kad sam upisala školu otišla sam sa jezera Vinipeg u Montreal. Preselila sam se i započela samostalno da živim. Ipak, to nije sprečilo ni mamu, ni tatu da me stalno zovu i proveravaju.
„Sve je super mama. Sinoć sam izašla sa Roksi.“
„Da, da, mogu misliti. Ima li neki novi dečko možda?“
„Nema.“
Bila sam sretna kad sam im rekla za Flina. Prosto, videli bi slike u novinama ili na TV-u.
„Biće, biće. Ne valja da budeš sama.“
„Nisam sama, imam decu.“
I volela sam rad u školi. Nekako uz moje zanimanje nije išlo da budem tako otvorena, slobodna. Ipak sam bila primer tim klincima.
„Ah… A kad dođeš kući, sama si.“
Dobro, to je tačno. I kako godine prolaze fali mi upravo to. A Roksi mi je sinoć preporučivala baš suprotno, jebeš ozbiljan život, daj se u promet. Kod mene je izgleda sve zakasnelo.
„Mama, sve je super stvarno. Ako mi ne veruješ možeš da dođeš u posetu.“
„Znam ja zašto me zoveš Keti. Želiš da ti kuvam i ugađam.“
„Aha, zato što samo mene imaš. Šta misliš?“
„Videću sa tatom i eto me. Nedostaješ mi.“
„I ti meni, mama. Sad moram na posao.“
Obučem se ponovo u komplet, suknja uska siva, bela košulja i sivi sako. Dobro, izgledam pametno i strogo… Ali volim da me svi shvate ozbiljno. Učiteljica sam, ne igračica.
„Stigla si, Brenanova. Kafa?“
„Ne, već sam popila.“
I dalje imam naviku da pijem kafu čim otvorim oči.
„Jesi videla novine? Naši momci su opet pobedili.“
Klimnula sam a pojma nemam o čemu priča. Otkad sam prekinula sa Flinom, distancirala sam se od hokeja. Ali, u našem gradu nisi ga mogao izbegavati jer su deca mnogo volela hokej.
„Nisam.“
„I tvoj bivši je bio dobar.“
Da, ostaću upamćena kao bivša cura Flina Filipsa. Moram nešto da uradim po tom pitanju.
„Verujem. Flin je dobar golman.“
Krenem ka svojoj učinioci.
„Dobro jutro deco.“
„Dobro jutro učiteljice.“
Sednem za svoj sto, izvadim laptop i upalim ga. Deca me gledaju, smeškaju se. Volim ih i oni vole mene. Zadubim se u ono što najviše volim da radim, a to je rad sa njima. Negde na polovini dana, dok oni crtaju ipak upalim Google i počnem da tražim vesti od sinoć.
Bojl odličan. Videlo se koliko je bio fokusiran.
Gledam slike i uhvatim sebe kako zagledam Alistera. Bože, ja nisam normalna. Ali kad ti neko usadi bubicu u glavu…
-
Gad
900 rsd1.
– Mama, otišla sam! – viknem i istrčim iz kuće kao da me đavoli gone.
– Mićo, kasnim – nasmešim se mom vozaču.
– Onda ću požuriti.
– Hvala – uđem u auto i izvadim knjigu da obnovim gradivo, još ova godina i to je to, kraj.
Dok sam čitala, kao i obično, nisam obraćala pažnju na vožnju ali Mića je iznenada zaustavio auto i poletela sam napred.
– Mićo! – viknem.
– Udario sam nekog.
– Šta? – Izađem iz auta i potrčim napred. Stvarno je udario nekog. Nepoznati muškarac je ležao na zemlji.
– Gospodine? – dodirnem ga po ramenu.
– Auč – rekao je i okrenuo se ka meni.
Podignem naočare i uhvatim ga za glavu.
– Gde ste povređeni? – pitam uplašeno.
– Mislim da me celo telo boli – progovorio je.
– Možeš li da ustaneš? Odvešćemo te u bolnicu.
– Mislim da mogu.
– Mićo, pomozi mi.
Mića mi je pomogao i smestili smo tipa kojeg je udario na zadnje sedište. Mislim da nije strašno.
– Oprosti čoveče, nisam te video – Mića se izvinjava.
– U redu je, ni ja nisam gledao.
– Mićo. idemo.
– Hej! – Pridržim mu glavu jer je nestabilna. – Nemoj da se onesvestiš, u redu?
Otvorio je oči i pogledao u mene. Bokte!
– Prelepa si.
– Ha! Mora da si jako udario glavu.
– Nisam.
Progutam knedlu jer niko osim moje majke i brata ne misli da sam lepa. Imam deset kilograma viška, kosa mi je poput metle, imam veliku dioptriju, ne šminkam se… Zato nikad i nisam imala dečka.
– Kako se zoveš? – pita me.
– Sofija.
– Milan – nasmešio se. Bokte, znam ko će mi biti inspiracija za naredni roman. Tako je lep, i zgodan i…
– Milan Kostić – predstavlja se.
– Drago mi je, Milane. – I ima milo ime. Joj, Miki, Miki moj… imaš lepo telo, super ti je stas…
– I meni, Sofija.
– Uskoro stižemo u bolnicu. Mićo, može li brže?
– Može.
***
Nakon što smo stigli u bolnicu pregledali su Milana, imao je nagnječena rebra ali biće u redu, to me je obradovalo.
– Da li želiš da te odvezemo kući?
– Tvoj dečko i ti?
– Moj dečko?
Zbunim se.
– Tip koji me je udario.
– Mića? Ne on nije moj dečko, on je moj… šofer.
– Znači, nemaš dečka?
– Nemam – nasmejem se.
– Dobro.
– Am… da te odvezemo kući?
– Ne znam, pregazili ste me, mislim da bi trebalo nekako da mi se odužiš.
– Ovaj… naravno. – Sigurno će tražiti novac, razmišljam. – Pozvaću brata, on će sve rešiti – kažem pomalo tužno.
– Ne želim da izađem sa tvojim bratom.
– Ti… – zakašljem se.
– Želiš da izađeš sa mnom? – bokte, strefiće me infarkt.
– Toliko mi bar duguješ – nasmejao se.
O Bože, nadam se da se ne kezim kao blesava. Kezim se. Zatvori usta Sofija.
– Ja… zapravo…
– Večera sutra uveče?
– Ja zapravo ne ostajem do kasno, moj brat je… – Lud? Ne mogu mu reći kako ne smem da mrdnem nikud bez odobrenja mog brata.
– Onda ručak?
– Mogla bih da izađem na ručak, ali ja plaćam.
– Nema šanse, ja plaćam.
– U redu.
– Mogu li da dobijem tvoj broj telefona? Za slučaj da zaboraviš na mene?
– Ha, ha… – ja da zaboravim na njega? Nema šanse.
– Naravno – smiri doživljaj, Sofija.
Razmenili smo brojeve telefona i pozdravili se.
– Mićo, nećemo reći bratu za ovaj incident – upozorim Miću.
– Tip nas neće tužiti?
– Ne.
– Onda je u redu, hajdemo.
– Idemo.
***
– Ma šta je sa tobom? – pita me Miloš. Moj najbolji prijatelj.
– Šta?
– Stalno se smeškaš.
– Ne znam ja…
– Gukni.
– Upoznala sam tipa – priznam.
– Opa!
– Da, on je… vau… moje oči nisu videle lepšeg muškarca.
– Uvređen sam.
– Ne vređaj se, znaš da te volim.
– Gde si ga upoznala?
– Udarila sam ga kolima, zapravo Mića je.
– Znači ljubav na prvi udar, a?
– Da, i sutra idemo na ručak.
– Jeste li vas dvoje završili? – prekida nas profesor.
– Da, izvinite – sakupim se poput miša.
***
– Gorane, donosiš ishitrene odluke. – Mama nije zadovoljna.
– Majko, ko ne reskira taj ne profitira – moj brat odgovara.
– To je mnogo novca.
– To je moj novac! – Goran je viknuo.
– Zdravo. – Prekinem ih jer ne volim svađe.
– Ćao dušo, kako je bilo na fakultetu? – pita me majka.
– Odlično.
– Tako treba samo ti uči – kaže mi Goran.
– Htela sam nešto da te pitam. – Krenem ka njemu.
– Da?
– Želim sama da vozim auto.
– Sofija…
– Molim te Gorane, imam vozačku dozvolu i iskreno osećam se nezgodno jer me svakog dana vozi i odvozi vozač.
– Dobro ali to ne znači da možeš da ideš gde god poželiš – pristao je.
– Hvala ti. – Zagrlim ga.
– Da, da. Moram da idem.
Odem u svoju sobu i bacim se na krevet. Ah, moj brat je poput robota, nikad ne pokazuje osećanja i uvek je strog ali obezbeđuje mi sve što mi je potrebno. Nakon očeve smrti malo se promenio, kao da je uzleteo; ne viđam ga puno ali njegova reč u kući je poslednja. Moja majka Mira je povučena žena, bila je podređena mom ocu a sada se povinuje mom bratu. Moj otac je umro pre dve godine, bio je težak čovek, nije puno obraćao pažnju na mene, stalno je radio ali to je u redu, naučila sam da živim u svom svetu. Goran je poprimio njegovu narav.
Moja porodica nije poput drugih porodica, imamo nekoliko kockarnica i znam da se moj otac bavio i uterivanjem dugova, bio je strog čovek, uvek sam ga se bojala. Nakon što je doživeo infarkt Goran je preuzeo njegov posao. On je strog prema meni, ali uvek govori da je to zato što imamo puno neprijatelja. Rekao mi je da ne želi da čuje da se vucaram sa kojekakvim ništarijama i bio je ozbiljan. Znam da mu je stalo do mene, brat mi je.
Cimnem se jer ugledam poruku od Milana. O Bože!
On: Važi dogovor za sutra?
Ja: Naravno. Kako rebra?
On: Mogu da mrdam, znači da su dobro.
Ja: Izvini.
On: U redu je, upoznao sam tebe.
Naslonim telefon na grudi i ugrizem se za usnu da ne vrisnem.
Ja: Poslaću ti adresu fakulteta. Može u jedan? Tada imam pauzu.
On: Savršeno, čekam te.
Ja: Onda laku noć.
On: Laku noć, lepotice.
Lepotice? O, Bože. Umrla sam i otišla u Raj.
-
Na vrhuncu slave
900 rsdUvod
Irina
Osam godina ranije
Jedan, dva, tri… Jedan, dva, tri… Vežbala sam sama na gredi. Pokušavala sam da osmislim novu koreografiju. Oduvek sam bila slaba na muziku.
„Njet, Irina!“
Ali Dunja nije bila raspoložena za novine.
„Želim da probam nešto drugačije, Dunjaša.“
„Njet, radićeš onako kako smo se dogovorile. Jesi li danas nešto jela?“
„Samo ono sa papira.“
„Dobro. Samo uporan rad i odricanje daje rezultate. Tvoj otac ima iznenađenje za tebe.“
Već sam bila juniorska prvakinja. Prvo veliko seniorsko takmičenje počinje sutra. Imam tremu ali i jedva čekam.
„Šta je to, znaš li?“
Tata me je mnogo čuvao. Vrlo verovatno jer sam jedinica i, kako kaže, njegov ponos. Nikad nije stao i nešto mi zabranio. Čak je poticao moje bavljenje gimnastikom.
„Još dva skoka. Ako budu dobra, slobodna si.“
Uspećeš, Irina. Uspećeš. Uvek sam sama sebe bodrila. Otkad mame nema, ne postoji ženska figura u mom svetu osim Dunjaše.
„Bravo. Irina, bićeš prvakinja sveta! Bićeš apsolutna vladarka.“
Svako dete sanja da čuje ove reči. Nema veze što sve to sporo dolazi, trpi velike posledice i odricanja. Na kraju puta čeka te svetska slava i br. 1.
„Spasiba, Dunja. Vidimo se sutra.“
„Bez prejedanja, Irina. Moraš ostati mršava.“
Klimnula sam i otišla u svlačionicu. Boris, tatin vozač, već je čekao ispred vrata.
„Dobar trening, krasiva?“
„Odličan. Gde idemo?“
„Otac te čeka u tvom omiljenom restoranu.“
Šteta što mogu da jedem samo salatu. Sport traži odricanje. Irina, bićeš najbolja. Nakon 20 minuta ušla sam i zatekla oca u društvu crnke. Odmah sam prepoznala Dariju.
„Irina, kako si porasla. Serjoža, ona je divna.“
„Darija, drago mi je da te vidim. Ponovo.“
Darija je bila mamina prijateljica, koja se nakon njene smrti izgubila. Nisam je viđala, niti čula. Prevrnula sam očima na ovu dragost. Koja ironija.
„Sedi. Šta želiš da jedeš, piješ?“
Odjednom više nisam bila gladna. Videla sam kad je stavila ruku preko tatine.
„Zašto smo ovde? Umorna sam, trening je bio naporan.“
Bila sam gladna, ali nisam želela još da budem u njenom društvu.
„Iri, znaš da te ja volim. Ti si mi sve na svetu, daragaja. Ali usamljen sam. Nakon tvoje majke, ja…“
„Nemoj ni da izgovoriš…“
„Irina, tvoj otac ti želi reći… Oplakali smo tvoju majku kako zaslužuje. Tebi smo dali vremena da se privikneš da je nema, a i sada ćemo ti dati vremena da se privikneš na novu situaciju. Serjoža, reci joj.“
„Darija i ja ćemo se venčati i ona će živeti sa nama. Ti..“
„Ne! Ne! Ne želim…“
Ustala sam naglo i potrčala ka izlazu. Tata je odmah krenuo za mnom.
„Iri!“
Suze su krenule iz očiju. Nikad nisam tatu zamišljala pored druge žene, pored Darije tek nikako. Uletela sam u auto, tata odmah za mnom.
„Borise, vozi u krug.“
„Tata… Ne želim. Ne volim Dariju, niti ću je ikad voleti. Ona nije mama.“
Plakala sam kada me uzeo u naručje.
„Naravno da nije, Iri. Nikad neće zauzeto njeno mesto.“
Tata je bio jako zauzet, a kako sam i sama trenirala po ceo dan nismo se puno viđali. Uveče bi došao u moju sobu, pitao kakav mi je bio dan i zaželeo laku noć. Nikad nije pominjao Dariju.
„Koliko to traje?“
Osetila sam kako se ukočio.
„Irina… Ja…“
„O ne. Nisi valjda?“
„Nije kako se čini, Irina. Jednostavno se desilo. Galina je bila tebi podređena. Odmalena je za tebe planirala tako puno.“
„Nemoj mene da si krivio slučajno! Mrzim te.“
Nakon tog dana još sam više trenirala. Osvojila sam prvenstvo sveta. Gorak ukus pobede. Nije mi bilo ni do čega. Kako sam išla u privatnu školu, sve sam više tražila izlaz odavde. Odjednom, više nisam želela da budem u Moskvi. Vrhunac svega došao je samo mesec dana kasnije kada su se Darija i tata ipak venčali. Nikada se nismo pomirili. Činjenica da je prevario majku sa njenom prijateljicom, dok je trenirala mene, terala me je na povraćanje.
„Imam za tebe superponudu. Ja bih lično odbila, ali s obzirom na ovu situaciju mislim da će za tebe biti i više nego dobro. Američki tim te želi uz sebe.“
„Dunjaša, šta to pričaš?“
Mama me je učila da volim Rusiju više nego išta, no nije me mogla naučiti šta je to ljubav i da pravdam preljubu. Još nismo stigle dotle.
„Puno novca je u opticaju. Želim da znaš da je Serjoža protiv, ali ako želiš da odeš ja ću se lično zauzeti za tebe.“
„Hoćeš?“
„Naravno. Nikad nećeš otići na Olimpijadu ako ti glava bude u problemima. I šta kažeš?“
„Kažem da te volim, Dunjaša.“
-
Bezobrazni romantik
600 rsdSara
„Mislim da je pravo vreme da zaprosiš moju ćerku, Uroše. Dokazao si se kao vrhunski rukovodilac i vreme je da te prebacim na mesto generalnog direktora.“
Prisluškivala sam tatine reči dok sam silazila sa sprata, pazeći da me niko od njih dvojice ne čuje.
„Drago mi je što takvo mišljenje imaš o meni. U stvari, nadao sam se da će to biti krajnji rezultat mog vremena sa Sarom“, rekao je Luka držeći čašu viskija u ruci.
„Njena majka je već izabrala verenički prsten, za koji zna da je po Sarinom ukusu, tako da će ti to skratiti muke. Samo joj stavi prsten i njena majka će početi sa organizacijom venčanja“, rekao je moj otac.
Pre nego što su nazdravili za njihov postignut dogovor, ušla sam u sobu, prekidajući ih.
„Neću se udati za tebe, tako da ne moraš ni da me pitaš. Nisam tvoja imovina koju možeš da koristiš da zaključiš poslovni dogovor“, rekla sam razočarana očevim ponašanjem.
„Zar ne misliš da malo preteruješ?“, rekao je Uroš ustajući sa svoje kožne fotelje.
„Teško. Ne volim te, ni ti ne voliš mene.“
„Stalo mi je do tebe, Saro. To mi je dovoljno.“
„Pa meni nije dovoljno. Zaslužujem bolje i neću se udati za tebe“, rekla sam Urošu gledajući ga direktno u oči.
„Prestani da dramiš, Sara. Sve je već dogovoreno. Uroš i ti ćete se venčati“, prekinuo nas je moj otac.
„Biće teško organizovati venčanje bez mlade“, okrenula sam se ka svom ocu.
„Gde ideš?“, upitao me je i pogledao me kao da sam njegovo vlasništvo.
„Ne znam. Ali napuštam kuću i neću se vratiti dok ne prihvatiš da se neću udati za nekoga koga ne volim.“
Odjednom je moj otac ustao sa fotelje i naglo reagovao, „ako izađeš na ta vrata, neće ti ostati ništa osim te odeće na tebi.“
Samo sam ga pogledala, nisam mogla da verujem koliko me je sopstveni otac razočarao i izašla sam napolje. Nisam više htela da ga vidim.
U tom momentu pojavljuje se moja mama. „Sara, ne možeš otići“. Drži me za ruke i moli me da se smirim. „Molim te, skuvaće nam služavka čaj pa ćemo popričati o ovome.“
„Izvini mama, ali nemamo o čemu da pričamo. Volim te puno, ali neću da služim ocu kao sredstvo za sklapanje ugovora. I takođe se neću udati za nekog koga ne volim“.
„Ne budi smešna, Sara. Ne misliš valjda da napustiš sve ovo“, reče pokazujući rukama na ogromnu kuću u kojoj živimo.
„Moj život vredi više od ovoga“, odgovorila sam joj.
„Nećeš daleko stići pre nego što shvatiš kakvu si veliku grešku napravila.“
Uzela sam samo svoju tašnu i krenula ka vratima kuće. Okrenula sam se zadnji put i rekla joj: „To je rizik koji ću morati da prihvatim“. Zatvorila sam vrata i izašla.
Ušla sam u svoj plavi kabriolet i odvezla se što dalje od svoje kuće. Vozila sam se tako gradom, ni sama nisam znala kuda ću ići. Na sebi sam imala samo sat, bisernu ogrlicu, belu haljinu i bebi roze kaput. Plava duga kosa mi je padala do ramena.
Bila sam rasejana, tako brzo se sve ovo odigralo da nisam ni sama bila svesna šta se događa. Ali u jedno sam bila sigurna, a to je da želim živeti svoj život sama. Bez očevog vezivanja, ugovaranja i majčine nesigurnosti. Oni verovatno misle da je novac najbitniji u životu. Možda za njih ali ne i za mene.
Parkirala sam auto ispred neke zgrade, izašla sam, ostavila svoj telefon i zaključala auto.
Stala sam na trotoar i mahnula taksisti koji je u tom trenutku prolazio.
Ušla sam u taksi. Pitao me je gde želim da me odveze. Ni sama nisam znala. Znala sam da želim da pobegnem negde gde me niko ne zna.
„U tvoj omiljeni kafić“, odgovorila sam.
„Mesto gde ja izlazim malo je slobodnije“, rekao je crnokosi mladić koji je vozio taksi.
„Upravo takvo mesto mi i treba“.
-
Tesa – prvi deo serijala „Igra ćutanja“
1.200 rsdPoglavlje 1.
Simon je skoro nezainteresovano posmatrala cimerku koja je veoma pažljivo čitala nešto na svom laptopu. Uživala je u ispijanju prve jutarnje kafe u nedeljno jutro i gledala u prazno sve do momenta kada se začuo uzdah devojke koja je sedela prekoputa nje. Na licu Tese Ignjasio pročitala je zabrinutost i to je probudilo Simonino interesovanje. Dobro je poznavala svoju cimerku i njen uzdah je trgao, ukazujući na to da za njega postoji ozbiljan razlog, jer Tesa nikada ništa nije radila nepromišljeno, pa ni uzdisala. Što bi se reklo – ona je bila osoba koja je uvek triput merila, a jednom sekla.
– Problem? – upita Simon, srkućući kafu.
– Mogao bi biti – promrmljala je Tesa, mašivši se za još jedan keksić s kokosom.
– O čemu se radi? – Simon je postavila novo pitanje iako svesna da će teško izvući neku informaciju iz gospođice Ignjasio ukoliko ona sama ne odluči da joj kaže. – Nešto što bi trebalo i ja da znam?
Tesa nikada nije prestala da je fascinira, čak ni sada, posle toliko godina koje su provele zajedno. Kod Tese je bilo nečeg veoma neobičnog i nedokučivog, nečeg za šta Simon nije bila sigurna da ga i sama poseduje. Njena cimerka imala je neku moć kojom je privlačila ljude, moć sastavljenu od više segmenata, počev od nesporne latino lepote pa do neke topline kojom je zračila. Duga crna kosa, tamnoputi ten i ugljen-crne oči, bili su kombinacija koja je većinu ostavljala bez daha, već na prvi pogled.
Kada su se prvi put srele, gotovo pre osam godina, Simon je osetila zavist prema mršavoj devojci sa tajanstvenim pogledom. Međutim, njena zavist nije trajala dugo. Nakon nekoliko razmenjenih rečenica, kupila ju je toplinom i razboritošću. Mada su bile istih godina, Tesa je imala zrelost, stav i nepokolebljivost, ali i nekakvu tugu koju je Simon nagonski osećala. Povremeno bi hvatala njen setan pogled, neretko i prazan, onaj koji gleda kroz čoveka kao kroz prozorsko staklo. Iako su dugo delile i stan i posao, Simon nikada nije uspela da dopre do Tesinog stvarnog bića, onog što je nosila duboko u sebi, jer Tesa je spadala u osobe koje se ne otvaraju lako i to joj je davalo notu mističnosti. I nakon osam godina, ona je ostala ista, još je u njoj bila ta blaga melanholična tajanstvenost, aura koja je odvajala od ostalog sveta i zatvarala u neki tajanstveni i nepovredivi prostor.
– I? – Simon znatiželjno podiže obrve u iščekivanju da joj cimerka bar nagovesti čemu njen zabrinuti izraz lica pošto je smatrala da ne bi trebalo da ima razloga za to. Prevazišle su poteškoće koje su imale na početku osnivanja svoje zajedničke dizajnerske firmice, a time i one vezane za egzistenciju.
Simon na trenutak odluta u prošlost. Setila se svog odlaska iz roditeljske kuće… iz obesti. Njeni roditelji su dobrostojeći apotekari, a ona njihovo jedino dete koje u jednom trenutku nije znalo šta želi pa je došlo na ideju da se osamostali. Želela je da živi sama i da joj niko ne popuje. Međutim, kao i ostali tinejdžeri sa takvim porivima, nije bila svesna šta sve podrazumeva samostalnost. Ona ima i lice i naličje, svoju cenu, i ako nisi sposoban da je platiš, ili ćeš se podvijenog repa vratiti roditeljima ili ćeš postati niko, pogotovo u velikom gradu kakav je Panama Siti. Zahvaljujući Tesi, Simon nije doživela nijedno od to dvoje.
Dve bandoglave devojke spojila je umetnost, ljubav prema slikarstvu. Srele su se u školi slikanja, poklopile su im se energije i ubrzo su počele da dele stan. I ne samo stan, već i ostale životne brige. Simon se blago namršti sećajući se kako joj Tesa nikada nije rekla odakle joj novac za prilično skupu školu slikanja, jer bilo je očigledno da nije rođena u velegradu iako je imala vaspitanje i manire. Simon je platila školu novcem koji joj je dala majka kada je odlazila iz kuće, uz napomenu da dobro razmisli želi li spiskati novac na nekakvu zgubidan školu pošto je za njene roditelje umetnost, a posebno razmazivanje boja po platnu, bilo nešto od čega se ne može živeti. Kasnije, Simon se i sama uverila da su bili u pravu.
Simon i Tesa, ubrzo nakon prvog susreta, počele su zajedno da žive. Zanosile su se mišlju da će postati velike umetnice. Sanjale su svoja platna izložena u najeminentnijim svetskim galerijama, slavu i putovanja širom sveta, ali stvarnost je bila malkice drugačija od njihovih snova. U današnjem svetu gde se neretko više vrednuje nešto drugo, a ne talenat i kvalitet, teško je naći svoje mesto, a skoro nemoguće preći stepenike od nepoznatog umetnika entuzijaste do priznatog umetnika koji živi od svog rada. Dok su one sanjale, slikale svoja platna i maštale kako će baš te slike zauzeti mesto na najpoznatijim svetskim izložbama, njihovi novčanici su se lagano tanjili i samostalnost je došla po svoje. Nakon mnogo bezuspešnih pokušaja da prodaju neko platno u neku od panamskih galerija, shvatile su da će ostati na ulici bez prebijene pare. Razočarane ili otrežnjene od mladalačkog zanosa, manule su se ćorava posla i okrenule stvarnosti u kojoj su se nalazile.
Dugo vremena su radile po restoranima, kafićima i samoposlugama dok nisu uštedele dovoljno novca da pri kraju meseca ne razmišljaju kako će platiti kiriju za stan. A onda… Jednog dana Tesa je donela polovan računar i nekoliko priručnika za veb-dizajn, obavestivši Simon da je došla na ideju kako da iskoriste svoj slikarski talenat. Pokretač ideje u Tesinoj glavi bio je sasvim običan razgovor sa jednom od stalnih mušterija restorana u kom je radila. Gospodin Manolo, vlasnik auto-placa, dok je jeo svoj uobičajeni obrok – crveni pasulj u tortilji od spanaća – požalio joj se kako dizajneri reklama deru za svoj rad i da je i on među odranima. Njegovo jadikovanje u Tesi je pritislo ono dugmence on.
Svaki slobodan trenutak provodile su u učenju i savlađivanju veštine izrade prezentacija, a zatim i dizajniranja vizit-karata, logo-znakova, veb-stranica. U početku je bilo jako teško, prvenstveno pronaći bilo kakav posao koji bi mogle da odrade. Danima su išle od lokala do lokala, bukvalno moleći da nekome urade bar reklamni listić, sve do momenta kada se na njihove molbe smilovao gospodin Salvatore, lokalni poslastičar kome posao i nije baš dobro išao od ruke. Pogodili su se da on kupi potrebni materijal za štampanje, a one da odrade reklamu, pa ukoliko to doprinese boljoj prodaji njegovih kolača, mogu se i nadati nekoj nadoknadi za uloženi trud.
Bile su prepune ideja i reklamni pano brzo je osvanuo na ulazu u poslastičarnicu. Ljudi su zastajkivali ispred njega, a zatim i počeli ulaziti u radnju, jer mnogi se nisu mogli odupreti želji da probaju poslastice koji su mamile sa reklame – pečene banane prelivene medom, pitu od borovnica ili sok od zove čiji se slatkasti ukus skoro mogao osetiti samo od gledanja u mehuriće koji su se prelivali iz prepune čaše i klizili niz pano sve do njegove donje ivice. Prodaja kolača se poboljšala i gospodin Salvatore im je isplatio prvi novac koji su zaradile upotrebivši svoj umetnički talenat. Posle njega radile su reklamne listiće za piljaru na uglu njihove ulice, pa logo za piceriju u kojoj su često doručkovale, i tako… malo-pomalo, od usta do usta, počele su sticati mušterije. Od dizajniranja reklamnih listića stigle su do dizajniranja veb-stranica i korica za knjige. Otvorile su i dizajnerski studio. Simon se bavila dizajnom veb-stranica, a Tesa ilustrovanjem knjiga. Tako su obe uspele da unovče svoj umetnički dar i da sebi obezbede pristojan život.
-
Gospođica Luda
900 rsdPROLOG
– Gospođice Daglas, imate li da kažete nešto u svoju odbranu? – pita me stariji detektiv dok me onaj mlađi samo posmatra. Ne mogu da verujem da sam završila u policijskoj stanici, ponovo. Otac će me ubiti.
– Naravno da imam ali nisam sigurna da Vi imate vremena za moju priču – odgovorim ozbiljno.
– Ne brinite imamo mi dovoljno vremena – iskrivio je brk i stavio svoju ruku na naslon stolice u stilu nekog detektiva iz krimi-serija prošlog veka.
– Onda sedite – uputim mu osmeh i ispravim se.
– Sve je počelo onog dana kada sam se spremala da bacim tipa sa mosta. Da me nije pozvala moja majka i izložila mi svoje lude planove ništa od ovog se ne bi dogodilo! – moja majka je stvarno luda. – Kažite mi, molim vas, koja to majka traži muža za svoju ćerku koja ima tek dvadeset i sedam godine?
– Spremali ste se da bacite tipa sa mosta? – pogleda me u čudu.
– Pa da, tako zarađujem.
– Zarađuje tako što bacate ljude sa mosta? – raširio je oči još više u neverici.
– Ponekad, imam različite metode, nekad ih upucam, izbodem nožem, otrujem, sameljem u industrijskoj mašini za meso, pregazim kolima… – pokušavam da se setim svih svojih metoda za ubistvo.
– Čekajte malo… Vi ubijate ljude? – uspravio se.
– Hello, to sam maločas rekla – je li on glup ili gluv?
– Priznajete da zarađujete novac ubijanjem ljudi? – trepnuo je nekoliko puta kao da je pokvaren. Ma šta je njemu?
– Naravno, ponekad ih i mučim, ne mogu samo hladnokrvno da ih ubijem, to ponekad nije pravedno a i, priznajmo, nema tu zabave.
– Vi to radite iz zabave?
– Ne, nego zato što su loši ljudi zlikovci, silovatelji, ubice, nasilnici a neki su samo kolateralna šteta, moram da upotpunim priču – ne mogu ubiti samo glavnog negativca i završiti priču posle dva poglavlja.
– Priču? Čime se vi bavite, gospođice Daglas? – napokon se oglašava mlađi detektiv. Dobro je, ume da priča.
– Pišem kriminalističke romane. „Gospođica Luda“ – istaknem ponosno. – Znam, znam, ime mi je ludo, ali u moju odbranu bila sam šašava tinejdžerka kad sam počela sa pisanjem, nisam baš očekivala da ću se proslaviti – izdeklamujem vedro i odjednom se začuje glasno TUP.
– Je li se on to upravo onesvestio? – pogledam u starijeg detektiva koji leži na podu. Jednostavno je pao.
– Jebote, nisam znala da sam toliko poznata, definitivno moram da tražim veći procenat zarade od izdavača.
Mia
– Nikad, slušaj me dobro, nikad više nećeš pipnuti nijednu ženu – nagnuo ga je preko ivice mosta spreman da počini prvo ubistvo u životu.
– Mia!!!! – glas moje majke se prolomi celom kućom.
– Jebote kevo, koji ti je đavo? Hoćeš li da me ogluviš? – okrenem se besno u pravcu vrata moje sobe. Gde je ona uopšte? Kunem se da je glasnija od trube.
– Pripazi na jezik, gospođice, i silazi dole imamo goste! – vikne još glasnije, ako je to uopšte moguće.
– Ne mogu, upravo se spremam da bacim tipa sa mosta! – okrenem se ka laptopu.
– Baciću ja tebe, silazi dole!
– Isuse, ala je naporna – prevrnem očima.
– Pa Vejde, izgleda da imaš sreće, poživećeš još malo – sačuvam otkucan tekst i sklopim laptop. Bolje da odem do majke.
Ne mogu da verujem, zar opet? Prevrnem očima i siđem niz stepenice.
– Mia, ovo je moja nekadašnja kolegInica sa posla Tina, a ovo je njen sin Sem – majka mi ljubazno predstavlja goste. Moja majka je bivša manekenka koja i dan danas izgleda mrak, a ja sam naravno lepa na nju, međutim ova njena koleginica je ispeglana, toliko je zategla lice da ne može da se nasmeje kao ljudsko biće. Podseća me na karikaturu, a njen sin? Pa on je čist gej. Kako znam? Moj najbolji prijatelj je peder, ili gej kako kažu u Evropskoj Uniji.
– Drago mi je, ja sam Mia, jedinica i ponos moje drage i prelepe majke – nabacim veštački osmeh i izludim majku. Šta? Ti si me zvala?
– Sedite molim vas – moja majka ponudi i svi se smestimo.
Sranje, koliko je sati? Skoro će pet, obećala sam koleginici da ću je menjati na kratko, moram da se rešim ovih ljudi za deset minuta. Misli, pišče.
– Kako vam se dopada grad? – pita moja majka.
– Miran je, nismo mogli više da izdržimo u Los Anđelesu, tolika buka – Tina zamahne veštačkim noktima, ako ne pripazi iskopaće nekome oko.
– Seme, kako fakultet? – pita ga moja majka.
– Odlično, upravo sam diplomirao – kaže Sem piskutavim glasom i odmahne rukom kao majka. Lažno se zakašljem da prekrijem smeh a majka me izrebri pogledom.
– Šta si studirao? Modni dizajn? – pitam vedro.
– Da, kako si znala? – oduševljen je.
– Tvoja garderoba govori sama za sebe – koja je usput više ženska nego muška.
– Hvala, sam sâm je sašio.
– Naravno da jesi – nasmešim se.
– Seme, Mia bi mogla da ti pokaže grad? – moja majka se naravno ubacuje. Volim moju majku ali ono za manekenke i pamet je totalna istina, dobro poluistina u njenom slučaju.
– Voleo bih to, usput bih mogao da ti dam par saveta o izboru garderobe – odmeri me tip onako s visoka.
Stvarno? Kači se sa mojom omiljenom duksericom? To mi je duks za pisanje, donosi mi sreću i inspiraciju.
– A ja ću ti zauzvrat pomoći da pronađeš dečka – tùšē.
– Mia! – vikne moja majka.
– Molim? – manekenka i njen sin izbulje uči.
– Moj sin nije gej – počastila me, pa rekla bih sa namrgođenim izrazom lica ali ne vidi se od previše botoksa.
– A ja sam još uvek devica – zatrepćem i ustanem.
– Moram da idem, bilo mi je drago što smo se upoznali, nadam se da nećemo skoro ovo ponoviti – namestim lažni osmeh i odem u svoju sobu.
Povodadžijski podvizi moje majke su upravo postali očigledni, ranije su bili suptilni, ali danas? Potpuna katastrofa.
-
Poništenje
900 rsd1. DRSKA
Alisa Benet
Mrzim kad ljudi bulje u mene, čovek bi pomislio da sam dosad navikla ali ja i dalje to mrzim. Treba mi odmor, premorena sam i iscrpljena od fotografisanja, od ludih obožavalaca, društvenih mreža i bizarnih poruka. Ostavila sam dečka, promenila grad, ofarbala svoju plavu kosu u tamnocrvenu boju i ozbiljno sam rešila da zasnujem porodicu. E sad to će biti problem jer nemam dečka ali čvrsto sam odlučila da nema više vezica u mom životu, želim pravu vezu, po mogućstvu sa nekim ko je zgodan, lep, šarmantan i najbitnije da ima dobru dušu, padam na muškarce sa velikim srcem. To je moj plan, nadam se da će uspeti.
– Lea – mašem svojoj prijateljici koja me isprva ne prepoznaje.
– Alisa? Ne mogu da verujem da si konačno odlučila da se prefarbaš u crveno – ljubi me sa oduševljenjem. Oduvek sam želela sa budem crvenokosa ali nikako se nisam usuđivala.
– Jesam, izgledaš neverovatno – za ženu koja je rodila dvoje dece izgleda fantastično.
– Hvala, klinci me održavaju u formi. Da čujem, otkud ti ovde?
– Trebala mi je promena – priznam.
– Koliko ćeš biti ovde?
– Dugo, razmišljam da se zaposlim.
– Ti imaš posao, i to preplaćen – zinula je u čudu. Da, tu reakciju sam i očekivala.
– Ha-ha, pa dosadio mi je, menjam profesiju.
– U šta? – zeza me.
– Diplomirala sam ekonomiju, valjda to nešto znači.
– Evo meni treba knjigovođa, mogu da te zaposlim.
– Prihvatam – odgovorim oduševljeno.
– Molim? – iznenadila sam je. Izgleda da nije mislila ozbiljno.
– Želim nešto da radim.
– Od devet do pet? – i dalje se čudi.
– U pravu si, i da se ne lažemo, radno vreme mi ne odgovara.
– Ti nisi normalna, evo možeš povremeno da radiš kod mene ali dok se moj knjigovođa ne oporavi.
– Može – prihvatim ponuđeno.
Lea je upravnica sirotišta, ženi koja se trudi da tuđoj deci obezbedi sve što je potrebno za život, treba joj odati priznanje.
– Hajde sad, da čujem sve o tvom glamuroznom životu – nasmešila mi se i naručile smo piće.
Nakon razgovora sa Leom javila sam se svojoj rođaki Moniki, poludela je i naredila mi da dođem kod nje. Morala sam da je odbijem jer sam u potrazi za stanom a večeras izlazim. Nakon što smo se dogovorile da u nedelju dođem kod nje i upoznam njenu porodicu i supruga, rešila sam da izađem. Znam da je utorak veče ali nostalgična sam, nedostajao mi je ovaj grad.
Džastin Vun
Smorio sam se, treba mi seksualna partnerka i to što pre. Luna je otišla pre dve nedelje, nije bila loša ali rekao sam joj nekoliko puta da sam emocionalno nedostupan, zašto je ženama toliko teško da to prihvate?
Mrzim da izlazim sam, ranije sam stalno bio sa Stivenom i Leonom, ali oni su izlaske okačili o čiviluk i provode večeri u svojim domovima, nije baš da mi je jasno ali poštujem njihove odluke, uostalom partnerke su im dobre žene.
Nakon dva dosadna sastanka napokon sam mogao da odem u svoj stan. Po navici skidam sako i idem pravo do frižidera, zavisnik sam od ceđenih sokova a moja domaćica, gospođa Smit, je žena mojih snova, sa dvadeset godina više od mene ali opraštam joj jer ne mogu da živim bez njene kuhinje.
. . .
– Džastine…
– Pjer – rukujem se sa vlasnikom mog omiljenog kluba. Pjer ima pristojno mesto na kome nalazim pristojne partnerke.
– Tvoj sto? – pita me po navici.
– Ne, biću za šankom – odlučim u poslednjem trenutku.
– Ako se predomisliš, samo mi javi.
– Hvala ti.
– Nema na čemu. Pozdravi Leona i Stivena.
– Hoću.
Pjer se povlači i ostavlja me samog.
Bacio sam pogled ka šanku i ugledao dugonogu crvenokosu. Lepo, kosa joj je prava ali uvijena na krajevima, nosi belu haljinu koja je kratka ali ona izgleda da zna kako da se namesti u njoj. Volim žene koje znaju kako se pravilno nose kratke haljine, da ne otkrivaju ono najbitnije. Spremao sam se da joj priđem ali me je preduhitrio neki crnokosi tip. Otišao sam na sam kraj šanka i gledao kako joj tip naručuje piće.
Stavila je ruku na svoj vrat i zavrtela jednom glavu. Možda je samo umorna.
– Smem li da pitam šta tako lepa dama radi sama? – odvalio je takav kliše da mi ga je bilo žao.
– Ovo je slobodna zemlja – odgovorila je i okrenula se ka njemu. Kunem se da je držao otvorena usta oko šezdeset sekundi. Hm, to je interesantno.
Crvenokosa se zatim vratila u prvobitni položaj.
– Ti si…
– Najlepša žena koju su video, znam – upala mu je u reč.
– A ti si očigledno oženjen – dodaje samouvereno.
– Šta… Odakle ti to? – pita je pomalo smeteno.
– Videla sam kad si skinuo burmu i stavio je u džep.
– Nadam se da ti to ne smeta – nakezio se. Budala ne shvata.
– Zapravo, smeta mi, ja sam prelepa mlada slobodna žena koja može da ima muškarca kojeg god poželi, zašto bi, dođavola, gubila vreme na oženjene švalere? – ponovo se okrenula ka njemu i morao sam da se nasmejem njegovoj faci. Mala zna gde da udara.
– Znaš, veoma si…
– Bezobrazna, znam, a sad briši – ispalila je i nasmejala me.
Mislim da je hteo još nešto da kaže ali je odustao. Pičkica. Ovo bi moglo da bude interesantno.
Kandidat broj dva bio je neki plavušan, koji joj je prišao ležernije i opušteno, on je tobož faca. Naručio joj je piće i tad sam video neki pogled koji je uputila šankeru, hm.
– Da li se znamo? – pita je, kao nonšalantno.
Bože, ovi idioti blamiraju muški rod.
– Ne bih rekla.
– Mogu da se zakunem da smo se negde već sreli – bio je uporan, kao da zaista veruje u to.
– A ja mogu da se zakunem da nismo.
– Zanimljivo, ja sam Bred – seo je pored nje.
– Fiona.
– Jesi li za društvo, Fiona? – nabacio je toliki kez da sam pomislio kako će se raspolutiti.
– To zavisi od društva.
– Šta kažeš na mene?
– Kažem da koristiš previše gela za kosu, tvoj parfem me prosto guši i imaš crveni ruž na kragni košulje.
Ova kao da je Šerlok Holms. Možda je pandurka ili detektivka? Ne, ima previše nežnu kožu, vidi se da vodi računa o sebi.
– Nije se oprao.
– A ja sam od juče, laku noć, Bred – njen stav je bio jasan, odjebi. Moj tip žene.
Bred je popio piće i produžio dalje.
Kandidat broj tri je bio neki nabildovani čikica, možda nije baš čikica ali je stariji od moje crvenokose. Šta li će njemu reći?
– Piće za damu i mene – obratio se šankeru a on je pogledao crvenokosu. Hm, pretpostavljam da joj on ne sipa pića, mala zna kako prolazi u barovima.
– Lepa haljina – odmerio je natenane.
– Hvala.
– Sama si? – pita je dok joj bulji u noge. Koji kreten.
– Nisam.
– Ne? Ko je sa tobom?
– Moj izmišljeni prijatelj – odgovara crvenokosa i ponovo me nasmeje.
– Ha, ha – nasmejao se i čikica.
– Pa gde je on? – pokušava da bude duhovit.
– U mojoj glavi, očigledno – bravo mala.
– Nisi raspoložena za društvo?
– Nisam raspoložena za tipove koji mi bulje u noge i sise – okrenula se prema njemu i malo se promeškoljio.
– Ima šta da se vidi.
– Naravno da ima, zar ne treba da ideš negde? Da dižeš tegove ili nešto tome slično?
Obožavam ovu malu.
– Obožavam žene sa dugim jezikom.
– A ja ne volim starije muškarce sa više mišića nego pameti, prijatno.
– Nije ni čudo što si sama – frknuo je i otišao. Razmenila je osmeh sa šankerom i on joj je dao kafu. Ko pije kafu u ovo vreme?
– Zabavljaš se? – rekla je glasno i u sledećem trenutku se okrenula ka meni.
Jebote, kao da mi je poslala duž šanka jedan šok. Prelepo aristokratsko lice sa pravilnim crtama, usne pune i sočne, premazane crvenim kurvinskim ružem, oči iscrtane crnom bojom… nije ni čudo što privlači muškarce poput magneta, žena je apsolutno i jebeno savršena.