-
Lolini dnevnici
1.200 rsdPRVO POGLAVLJE
Nedelja, 2. jul 2017.
„Lolo, nismo neke sreće. Sve mi liči na ostatke grnčarije“, Đole vadi delove iz zemlje i ređa ih.
„Rimsko carstvo?“, bacim kratak pogled i vraćam ga na predmet koji neće iz zemlje da izađe, pa to ti je.
„Bog bi znao, ne razumem se u grnčariju“, zagleda on delove, a onda pogleda i u svoju devojku.
„Kod mene samo tragovi opala. Nema ovde ništa“, Tina ustane i obriše ruke o zadnjicu.
„Dajte mi kuku, izludeće me ovaj komad. Ma, čekić mi dajte!“, pružim ruku po traženo, pa ponovo zabijem glavu u malu iskopanu rupu.
„Šta čupaš?“, pita Tina.
„Pojma nemam.“
Uzmem kuku, zakačim je za pogodan deo, pa potegnem iz sve snage ne bih li iščupala grumen zemlje iz kog mi se ruga malo parče metala. „Izlazi iz rupe“, procedim kroz zube.
„Čekaj, da ti pomognem“, Đole se nagne, namesti šilo i čekićem počne da udara u tvrdu zemlju.
„Oli se odvaliti više!“, drekne Tina u rupu kao da je to sad od neke pomoći.
„Vuci me! Vuci! Popušta!“, zasikćem dok čvrsto držim kuku.
Tina klekne iza mene, obavije me rukama oko struka i počne da me vuče.
„Poza vam je kereća i još i stenjete. Ako neko naiđe, pomisliće svašta“, kaže naguženi dok lupa čekićem u šilo.
„Evo ga! AAAAA!“, Tina me tako silno povuče da se prevrnemo.
„Joj! Joj, Lolo!“, čujem je ispod sebe kako stenje i kuka, a ja se koprcam da ustanem.
„Evo ti tvoj grumen tvrde gline iz ko zna kog veka“, pruži mi Đole ono što me preznojilo sto puta.
„Tinče, jesi li dobro?“, pitam je dok uzimam grumen i zagledam ga tražeći ono malo parče metala što mi se rugalo.
„Dobro sam ja, ali trtična kost mi nije dobro.“
„Na nogama si, to je bitno. Da krenemo u kamp i onim momcima ponesemo ovu grnčariju?“, Đorđe počne da se pakuje.
„Čoveče, nisu „oni“, već arheolozi. Zapamti više“, Tina stane do mene i gleda kako čačkam grumen.
„Fini su momci, ponesi im“, promrsim, pa čučnem i namestim predmet nerviranja. Pošto grumen gline neće milom da sarađuje, onda će silom. Dohvatim čekić, pa ga fino zveknem!
„Pa, što ga sjeba?“, Tina čučne pored mene i za glavu se uhvati.
„Auuu…“, zinem od iznenađenja. Kako je prslo ono parče gline, tako se ispred nas našao prsten. Međutim, i dalje je za njega zalepljena uporna zemlja, nema šanse da vidim o kakvom prstenu se radi.
„Daj mi to!“, otme mi Đole čekić i pogleda u predmet. „Ne pipaj ništa više! Oni momci sigurno imaju opremu da ga očiste, a ne unište.“
„Arheolozi!“, ponovi Tina po koji put danas dok ja ustajem i poslušno klimam glavom.
„Idemo, nizbrdo!“, vikne drug, pokaže pravac i uhvati zalet.
„Vidi budalo, pa se zakucaj u neku jelku“, dobacim mu i stavljam ranac na leđa.
Idemo mi, a julsko sunce ujeda kožu golih ramena. Nekako se spustimo niz padinu bez lomljenja vrata i nakon dva sata pešačenja, nađemo se ispred našeg šatora. Prljavi smo, gladni, žedni, umorni i na sve ličimo sem na ljude.
„Hej, narode! Filip kuva kafu, a vi izgledate kao da vam je potrebna“, nasmeje se jedan arheolog dok nas posmatra kako ni vazduha ne možemo da se nadišemo.
„Može, ljudi! Može kafa“, Tina uspe da progovori.
„Imamo nešto za vas“, zašištim, pa izvadim prsten prekriven glinom.
„Komšije, mislim da je Lola zabola u vaš teren“, Đole im izvadi i one ostatke grnčarije.
Nasmejem se kako ih budala oslovi sa komšije. Smem da se kladim da ne ume da izgovori reč – arheolozi. Gledam ja u četiri momka kako su pametno postavili dva šatora sa opremom. Mi smo ovde već dva dana i samo se nešto premeštamo i guzimo, i opet na kraju ne znamo gde nam je šta. Ali, bitno je da se sa komšijama slažemo.
„Lolo, šta ti je to?“, pita me Filip dok gleda kako noktima čačkam misteriozni predmet.
„Prsten valjda? Možeš li da ga očistiš?“, pružim mu i molećivo ga pogledam.
„Naravno da mogu. I njega ste našli gore?“
„Da. Ništa me ne pitaj. Jedva sam ga iščupala, nije se dao izvaditi iz zemlje“, uzmem kafu i jedva dočekam prvi srk. Gledam kako drug Filipu donese pribor koji je mnogo bolji od mojih noktića i kako on fino počne da ga čisti. Usputno pričamo kako je kome prošlo vreme. Nama je ovo poslednji dan ovde, a oni imaju u planu još da se zadrže.
„Opa! Prsten ljubavi!“, vikne Filip i svi ga pogledamo.
„Kako molim?“, pogledam u prsten sa…? Akvamarinom, bokte! „O, Bog te video!“, zinem od čuda.
„Zaklela bih se da je to akvamarin“, Tina zaciči.
„Pronašla si prsten koji donosi večnu ljubav“, pruži ga Filip meni.
„Šta donosi? Akvamarin nema tu moć“, kažem i gledam u stari srebrni prsten ručne izrade i kamen viskog kvaliteta u njemu. Predivan je, proziran i svetlo plav kao Azurno more.
„Lolo, ovako… Taj prsten je kružio kao poklon od devojke do devojke, odnosno, kada bi devojka dobila verenički prsten bila je u obavezi taj da pokloni sledećoj devojci da joj donese večnu ljubav. Pogledaj unutrašnjost, na latinskom je ugravirana ta poruka“, Filip kratko objasni.
„Vidim da nešto piše…“, zagledam i nišanim slova, ali latinski ne znam. U šta samo piljim, pitam se?
„Smatralo se da verene ili udate žene ne smeju da nose plavo kamenje, ali da taj prsten devojci dovodi muža. Nije utvrđen tačan broj i koliko ih je bilo, i da li poreklo vode iz Rimskog Carstva ili iz Stare Grčke, ali mislim da neki podatak govori o sto jednom izrađenom prstenu“, oglasio se drugi arheolog.
„Narode, ako vam znači, zadržite ga“, pružim ga Filipu. Njima je očigledno vredniji nego meni.
Arheolozi se zgledaju između sebe, ali nijedan ne progovara.
„To je samo prsten. Jeste lep, ali ako za vaše istraživanje ima vrednost, slobodno ga uzmite“, ponovim u drugom obliku.
„Mislim da ne bi bilo u redu da ti uzmemo prsten“, oglasi se treći.
„Ma, Lola skupljaju poludrago kamenje i nikad nije bila baksuz. Slobodno ga uzmite, ionako nas je poprilično namučio danas. Tini je čak i trtična kost pretrpela traumu“, Đole se nasmeje.
„Slažem se sa kolegom da ne treba da ga uzmemo. Prvo, nismo taj deo ogradili kao potencijalno arheološko iskopavanje, drugo… Lola ipak treba da zadrži prsten“, četvrti arheolog se složi da ga zadržim.
„Zašto? Da mi dovede muža?“, pitam ih i zasmejem se.
„Ti si ga pronašla ili je on pronašao tebe, stavi ga na prst i kad dobiješ verenički prsten, pokloni ga nekoj devojci. Uostalom možeš sa njim da uradiš šta želiš, ali mi ti ga uzeti nećemo“, Filip pomalo sujeverno objasni šta treba da radim.
„Dobro. Tina, želiš li ga?“, ponudim joj.
„Ne. Nekako verujem da je taj prsten pronašao tebe“, i ona postane sujeverna.
„Đole, želiš li ga ti?“, pitam.
„Hvala, Lolo, ali meni muž ne treba. Stavi ti to na prst, možda nađeš nekog“, hladno će baraba jedna.
-
Antikanti
720 rsdode i himne
mašina za lirsku konfekciju
u pogonu; ređaju se slike i
uzdasi iz više života odjednom
krojene po merama vidika
vlasnika krupnog kapitalai više
to su standardi to su veštine
to su tople preporuke sa teškim
potpisima punim volumena i
mogućnosti svake vrstetako se pišu himne i ode
neumitno i upitnofilm
sve se odvijalo brzo i
tiho u skladu sa zakonima
vetrova a to je utrčavanje
u neodređenu hladnoću
koja srce pretvara u
zabranjeno voće samo/
niklo na rubovima gradova
odakle se svetla prostiru
pod nogama kao film koji
se odmotava unazad na/
očigled zanemoćale publiketragovi
i slučajni prolaznici ostavljaju tragove
pod balkonima nabasavajući na tajna
mesta nemarno prema nataloženoj
čaroliji njihovoj nego u potrazi za
vidljivim čudima oštete poneki
zid ili podmetnu poneki požarslaganje vremena
u predvorju karantina
romantika za dvoje
pod gvozdenom zavesomu njenim očima kaže
kosovski božurovi venu
na kamenom uzglavljunjemu se zavrteo svemir
oko vrata kao kravatanad gradom jata golubova
zaklanjaju sunce oblacima
maskirani prolaznici nisu
dobacivali jer nisu imali štapreskakali su rupe u
sećanju tog podneva
što je donelo zapah
besmislenih žrtvovanjaona je pogledala
svoj odraz u izloguskoro da se prepoznala
on je zamakao svojim
autobusom bez bojevremena se nisu složila
vekovi
sedimo kao što mislimo da se
sedi u filmovima festivalskim
onako izgubljeno mudrački
dok se svet oko nas kao video
tajmlaps ubrzano kreće ali onako
više kao muva bez glave i tako
prozborimo po koju o miru i
privatnosti u senci novih kamera
i bandera koje liče na vešala za
video-nadzor kao što inače znamo
da govorimo o stvarima iz davnih
dana čije je postojanje uvek bilo ne/
izvesno otpijemo gutalj boze mutne
u mirisu smoga i ostajemo u svom veku
nezavršenom kao što smo i mi sami -
Priče o jugoslovenskoj košarci 1945–1991 (šesto dopunjeno izdanje)
2.000 rsdRadivoj Korać Žućko
Jedan od najboljih jugoslovenskih košarkaša svih vremena i najbolji srpski košarkaš, rođen je 5. novembra 1938. godine u Somboru.
Zbog školovanja, Radivoj sa porodicom se seli u Beograd. Prvu košarkašku utakmicu odigrao je u srednjoj školi za svoje odeljenje. Prvi trener mu je bio Dragan Glišić. Korać je bio stidljiv, tih, povučen i nije delovao spretno. Sve dok nije uzeo loptu u ruke. Kada je počeo da šutira sa različitih pozicija, bilo je jasno da je reč o budućem košarkašu. Dragan ga je samo naučio pravilima i kako se vodi lopta, dok je šuterske sposobnosti imao urođene. Dok je još bio u podmlatku „BSK-a“, na juniorskom turniru na jednom meču Korać je postigao 33 poena, koliko je njegova ekipa ukupno i postigla na toj utakmici.
Za godinu dana je prešao put od juniora do seniorske konkurencije. Bora Stanković je prepoznao u Žućku neviđeni talenat i prebacio ga u prvi tim. Sa 19 godina je debitovao u Prvoj ligi, 1958. godine. Sedam puta je bio najbolji strelac lige. Niko pre njega nije imao takav uspeh. Igrao je na mestu krilnog centra, koševe je davao uglavnom iz reketa zahvaljujući driblingu i brzom izbačaju, pa protivnički igrači nisu tako imali vremena da ga spreče. Imao je nezadrživ ulaz pod koš, pri kojem se služio telom, pa su i protivnici pokušavali da to prikažu kao faul u napadu, ali bez uspeha. Bio je nadaleko poznat po svom karakterističnom izvođenju slobodnih bacanja sa obe ruke, držeći pri izbačaju loptu na kolenima. Postoji i anegdota u vezi sa tim njegovim izvođenjem slobodnih bacanja. Naime, prilikom gostovanja na belgijskoj televiziji upitali su Koraća koliko bi mogao puta da pogodi bacanja iz sto pokušaja, on je odgovorio: od 70 do 80. Ne znajući šta smeraju Belgijanci, ođednom se u studiju zavesa pomerila, a iza nje je stajao koš. Voditeljka je zamolila Koraća da gledaocima u studiju, a i milionskom auditorijumu pokaže to svoje umeće. Taj izazov Korać je prihvatio i od 100 pokušaja ubacio svih 100 bacanja.
Ostaće zapamćeno i je da na međunarodnoj utakmici, koju je OKK „Beograd“ igrao na Beogradskom sajmištu u „Hali 3“, u Kupu šampiona protiv švedskog „Alvika“, Radivoje u pobedi svog tima nad Šveđanima postigao 99 poena. Samo je Vit Čemberlen bio bolji od Žućka sa postignutih 100 poena na jednoj utakmici. I u domaćem prvenstvu je skoro 25 godina držao rekord kada je ekipi „Mladosti“ iz Zagreba 1962. godine dao 74 poena. Sa svojom ekipom, OKK „Beogradom“, osvojio je četiri naslova prvaka države: 1958, 1960, 1963. i 1964, kao i dva nacionalna kupa – 1960. i 1961. Posle OKK „Beograda“ odlazi u „Standard“ iz Liježa, sa kojim je bio prvak Belgije, a zatim u „Petrarku“ iz Padove, ali ga je automobilska nesreća 2. juna 1969. godine kod Sarajeva u kojoj je tragično izgubio život sprečila da zaokruži svoju fenomenalnu karijeru.
Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je 8. decembra 1958. godine u Parizu i u plavom dresu je osvojio dve srebrne medalje na Svetskim prvenstvima 1963. i 1967. godine, dva srebra na Evropskim prvenstvima 1961. i 1965. i jedno srebro na Olimpijskim igrama 1968. godine. Tri puta je bio najbolji strelac evropskih prvenstava i jednom Olimpijskih igara. Odigrao je 157 utakmica i postigao 3.177 poena i nalazi se na 5. mestu večne liste strelaca. Poslednju zvaničnu utakmicu u reprezentaciji je odigrao 28. oktobra 1968. u Gvadalahari, a poslednju utakmicu uopšte dan pre pogibije u Sarajevu, protiv selekcije BiH.
Bio je izuzetno svestrana ličnost, voleo je muziku, knjige, pozorište, bio je avangarda u svakom pogledu. Sve prve ploče koje su se pojavljivale on bi donosio u Beograd; on je doneo prvi ploču Bitlsa u Jugoslaviju, koja je puštana na Radio Beogradu. Prvi džemper na „V“ izrez koji se pojavio u Beogradu bio je njegov. Bio je izuzetno skroman, materijalna strana mu nikada nije bila primarna, što govori i sledeći podatak. Aleksandar Gec, legenda Crvene zvezde je zvao Žućka da pređe u Zvezdu, ponudio mu stan i automobil Fiat 1300, međutim, Korać je sa osmehom sve odbio, rekavši da ga to ne interesuje. Košarku je igrao iz čiste ljubavi.
Nažalost, 2. juna vraćajući se iz Sarajeva za Beograd Radivoj Žućko Korać je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ta vest je kao bomba ođeknula, ne samo u Jugoslaviji, već i u Evropi i celom svetu. Košarkaški savez je doneo odluku da se na taj dan više nikada ne odigra nijedan meč. Bio je prvi sportista koji je sahranjen u aleji velikana. Njegov kovčeg je bio umesto državne zastave bio prekriven olimpijskom zastavom, na lično insistiranje Josipa Broza Tita, koji rekao da je Korać bio veći od zemlje koju je predstavljao, pripadao je celom svetu. Međunarodna košarkaška federacija je na predlog generalnog sekretara, Engleza Vilijema Džonsa donela odluku da se osnuje međunarodno takmičenje koje bi nosilo Žućkovo ime. Trofej ovog takmičenja je bila Žućkova levica, za uspomenu i dugo sećanje na mladića koji je s ljubavlju prema sportu u najboljem svetlu promovisao košarku, kako u Jugoslaviji, tako i van njenih granica. Kup Radivoja Koraća se održavao sve do 2002. godine. Od te godine nacionalni kup Srbije nosi njegovo ime. Radivoj Žućko Korać je bio prvi evropski košarkaš koji je dobio poziv da obuče dres čuvenih Harlemovaca. 1. marta 2007. godine je otvorena Kuća slavnih u Madridu, gde je Korać dobio svoje zasluženo mesto.
-
Fatalna dama
810 rsdPostoje od davnina te priče o fatalnim lepoticama zbog kojih su ljudi ubijali jedni druge, zbog kojih su proklinjali jedni druge, ali ova priča je vrlo neobična i specifična. Kao i gotovo svaka priča o fatalnim ženama sadrži neobično kontroverzne stvari, koje bacaju u rebus sve osobe koje krenu da čitaju i da razmišljaju o svemu ovome. Ovo je jedna neobična priča o jednoj lepotici koja je živela jednim bludom i razvratom u razdoblju osamdesetih godina. Oduvek su postojale te žene koje su dovodile muškarce do ludila. Te žene su nosile neverovatnu energiju u sebi i plenile njome. Svaki muškarac koji dozvoli sebi taj luksuz da se veže za njih, ne završi dobro. Takve žene su retke i neponovljive. Takve žene postaju takve od rođenja. No, ova knjiga ne želi da poruči mladim damama koje je budu čitale da devojke trebaju da slede primer naše junakinje, apsolutno ne. Ne pokušavajte ovo kod kuće. Ova knjiga želi da ispriča jednu neobičnu priču o devojci koja će se spominjati dugo. Ovo je priča o jednoj neponovljivoj devojci i njenom životu davnih osamdesetih. Nema te žene, koja će ikada moći da je sledi u njenom bludu, razvratu i fatalnosti. Ako ste spremni da čitate sve kontroverzne detalje i stvari o kojima će se dugo pričati, onda možemo i da krenemo.
***
No, ova knjiga priča jednu neverovatnu priču i istinite događaje te žene. Priče koje su se rodile i stvorile u Beogradu tokom osamdesetih godina, dok se razvijao rokenrol i dok je plenio gradom Novi talas. Priča kakva je mogla da nastane samo tada. U Beogradu koji je počeo da se budi i postaje neobuzdan i divlji. Takva je i ova tematika. Neobuzdana i divlja. Priča koja stavlja fokus na nekadašnje žene koje su bile rođene da budu primer seksa, vatre i hodajućeg požara. Žene koje su nosile simboliku fatalnosti u sebi, i žene koje su sebi predstavljale mač sa dve oštrice. Žene kakve su oduvek pokušavale da preslikaju druge žene. I žene, zbog kojih se umiralo, ubijalo i crkavalo, iznutra i spolja. Na najgori mogući način. Na način do koga može da dovede samo jedna divlja i neobuzdana žena. Tokom osamdesetih godina u Beogradu, razvijale su svakakve priče duša i prikazivali su se razni scenariji. Ovo je samo jedan u nizu od njih. Niko neće razumeti priče koje su se dešavale osamdesetih godina, do onih koji su ih živeli i prošli kroz njih.
-
Nesporazum
1.000 rsdNakon još jedne polubesane noći, zahvaljujući trileru sa elementima horora koji mi je zapao prošle nedelje, te sam par puta ustajala da proverim vrata i prozore po stanu, ustajem jedva spremna za novi ponedeljak, da čujem koji su mi izbori ovog puta zapali. Ponedeljkom je sastanak na kojem se definišu zadaci i ciljevi za predstojeću nedelju. Rebeka ih definiše.
Međutim, na iznenađenje svih iz tima, sastanku se ovog ponedeljka pridružio i gospodin Ričard Džonson, direktor i vlasnik lično. Ne sluti na dobro, je naravno moja prva misao.
„Dobro jutro svima, nadam se da ste se lepo odmorili za vikend i spremni ste za nove avanture.“
Mhm, da baaaš. Odmorna, čila, vesela i ni malo paranoična. Moje misli nastavljaju dalje nekontrolisano da divljaju u pravcu otkrića razloga njegovog prisustva. Lakše bi i brže bilo da sam samo slušala šta je čovek imao da kaže, ali izgleda da je moja koncentracija još na nivou hrčka koji mota točak. Samim tim sam uspela da propustim njegov govor i prenem se iz misli kada čujem njegov glas.
„Gospođice Hil?! Da li je to u redu?“
O, Bože šta ću sada? U bunilu sam kao da sam upravo sletela kroz dimnjak. Bezmalo verovatno tako i izgledam. Ali ono što mi još više privlači pažnju je kako Rebeka izgleda, jer je crvena toliko da izgleda kao da će pući svakog trenutka. Na njenom je licu ispisan bes i zavist. Zavist? Usmerena ka meni? Zašto bi pobogu ona meni imala da zavidi?!
„Oprostite?“, kažem posramljeno pokušavajući da se priberem, smislim opravdanje za svoju mentalnu neprisutnost i način da saznam o čemu se, dođavola, ovde radi?
„Nadam se da će Vaša pažnja biti u boljoj formi ako prihvatite ovaj predlog gospođice Hil!“, reče Ričard zajedljivim tonom.
„Samo me je na tren prekinuo email sa naznakom „hitno“, ali se ispostavilo da i nije toliko bilo, izvinjavam se, imate moju punu pažnju!“ Sranje, nadam se da nisam još više uprskala.
„Pitao sam se da li bi Vi mogli biti dobar izbor za istraživanje španske obale, a s obzirom da sam čitao dosta recenzija na Vašem blogu verujem da bi to i te kako umeli da predstavite tako da svako poželi da bude na tom „rajskom“ mestu.“
„Oh, hvala Vam. Zaista sam zatečena…ali kada kažete „istraživanje španske obale“, je li reč o nekom novom romanu?“
„Pa, jedino ako sami ne napišete jedan dok ste tamo!“, reče Ričard smejući se.
„Nisam sigurna da sam Vas najbolje razumela?!“, pitam krajnje sramežljivo jer se bojim da moj hrčak i dalje mota i da mi je nešto jako bitno ovde promaklo.
„Sada ću objasniti!“, reče Ričard odlučno, a meni je pao kamen sa leđa, jer nije moj propust. Usredotoči se sada Daria, govorim sebi i stavljam se u mod apsolutne koncentracije.
„U svetlu sve češćih akvizicija i različitih poslovnih sporazuma…došli smo i mi do nove ideje za saradnju i proširenje posla. Došlo je do dogovora da se kroz naš časopis vrši reklama i prodaja aranžmana za Španiju, gde imaju jednu od svojih vila za smeštaj. Ispostavilo se da većinu Britanaca privlači španska obala. A Vaš zadatak, gospođice Hil, će biti da svojim pisanjem taj broj interesenata udvostručite, minimum. Kako biste imali kompletan uvid u područje i istražili sve lepote koje ima da ponudi bićete tamo mesec dana! Put i boravak u navedenoj vili su Vam naravno pokriveni. Uz to, možete povesti i svoju plus jedan osobu. Ovo istraživanje je zaista važno i trebalo je da ga obavimo Rebeka i kasnije bih se i ja pridružio, ali iz nekih ličnih razloga to neće biti moguće. U svakom slučaju boravak je plaćen i predviđen za dve osobe, pa ako će Vam biti lakše da lutate u društvu, samo izvolite. Šta god…samo donesite priču koja će kupiti, ovo je jako važno! Je li to u redu? Mislite da ćete moći?“
Srce mi lupa ubrzano, crvena sam i zbunjena, ne znam šta da kažem. Ali mi se vraća prekor s početka na moju koncentraciju pa kako ne bih ponovo pokvarila utisak uzbuđeno kažem – „Naravno, možete računati na to!“
„Odlično! Krećete narednog ponedeljka. Rebeka će Vam preneti sve detalje. Srećan put na Kosta Bravu, gospođice Hil!“
Sa tim rečima je napustio sastanak, a ja sam ostala zureći u tačku na zidu prekoputa raširenih usta.
-
Muškarci
810 rsdČIKAGO
Dobila sam pismo od alternativnog pozorišta u Čikagu. Pravo pismo, koje je stiglo poštom na adresu mojih roditelja. Madam Kovasch, stajalo je između ostalog, naše pozorište je prihvatilo Vašu dramu, bićemo počastvovani da budete gost na premijeri. I dalje, traže broj računa za uplatu honorara.
Sa ovim pismom odjurila sam kod Zelenog.
– Idemo u Čikago! – vikala sam. – Bićemo slavni, ti i ja, dušo!
Ali Zeleni je našao je izdavača koji je samo jedno od njega očekivao: da završi roman i da mu rukopis dostavi u određenom roku. Zato je dao otkaz u „Bludnom sinu“, taj posao mu je oduzimao previše vremena.
– Ne mogu – rekao je. – Ovaj roman mi je važan. – I dodao setno: – Ti i ja smo uvek u raskoraku. Nikada se nećemo sresti.
Kakva jednostavna istina. Bila sam tužna danima. Protok vremena je nezgodna stvar na koju ne obraćamo pažnju, već ga se tek ponekad setimo, obično kada bude kasno i kada se događaji više ne mogu preokrenuti i vratiti unazad. Možda bih uradila drugačije da mogu vratiti vreme? Možda bi i Zeleni otišao drugačijim putem?
Uglavnom, sada smo tu gde smo: on vreme cedi i računa od obroka do obroka, gledajući kako se zalihe novčanica tope baš u fioci u kojoj bi trebalo da rastu gomile tekstova koje piše. To je proces koji podseća na peščani sat, jer ako vreme troši na razmišljanje o poslu, uostalom i na sâm rad, za pisanje će mu ostati malo vremena. Sa druge strane, ako prilježno radi na stvranju zaliha novca rukopisi će ostati tamo gde su i bili, u njegovoj glavi, neotisnuti na papir, na kome treba da se nalaze ako želi da živi kao pisac. A ja se spremam da odem u Ameriku, ostavljajući ga siromašnog i samog.
Nevolja je što ni pristojnog izvora zarade, niti bilo kakvog drugog posla za njega nije bilo. Zato je oberučke prihvatio ponudu da postane portir na dve noći nedeljno u fabrici nameštaja. Meni, budući zaposlenoj u gradskoj ustanovi kulture i sa dobrom platom, ovo nije izgledalo kao dobro rešenje. „Zarađujem dovoljno novca za oboje, ne moraš da radiš te glupe poslove ako ne želiš“, govorila je iz mene moja savest, nesvesna da time buši ionako mekani mehur njegovog samopouzdanja.
Intenzivno sam se družila i sa Feđom, u čijem prisustvu me nisu hvatale seksualne bubice. Zeleni i Feđa se nisu poznavali. Pričala sam jednome o drugome i obratno ali se nisu sretali. U principu, žalila sam što nisu bili dva u jedan, odnosno jedan frajer sa dva lica. Zašto ne postoji tip Feđine otmenosti i manira, a da u sebi poseduje i ludilo Zelenog?
Feđa je voleo da cuga a ni ja nisam bila bolja. Pijančili smo po kafanama oko Save i Dunava, od Zemuna pa do Ade. Reke su moja parohija, govorio je. Na njihovim obalama propovedao je čitajući mi poeziju Bukovskog i govoreći vatreno o Karveru i Fanteu, a ja sam slušala širom otvorenih usta, očiju i srca, gledajući ga zaljubljeno poput kokoši. Bilo je nečega u njemu što je odavalo muškarca starog kova, kakvih sve manje ima na zapadnoj hemisferi. Mogla sam da budem s njim i na pustom ostrvu, mogli smo da budemo poslednji ljudi na svetu, opet bi sve bilo isto.
A tek Zeleni. Svoj najveći talenat, socijalnu inteligenciju kojoj bi lisice pozavidele, pretakao je u sopstvenu književnu poetiku, posmatrajući međuljudske odnose kao umetnost i nadahnuće. Delovao je, šireći oko sebe atmosferu na koju se kao muve za govna lepio polusvet iz Savamale. Na njegovim čitanjima poezije su uz pesnike i kritičare bili prisutni i ribolovci, čamdžije, portiri, policajci. I svi oni su ga obožavali.
-
Mesečev kamen
1.090 rsdPRVO POGLAVLJE
„Gospođice, stigli smo u Bari. Probudite se.“
Čula sam nežan glas, fine gospođe koja je sedela do mene.
„Hvala Vam najlepše…“, pospano sam odgovorila dok sam ustajala iz sedišta.
Mahnula sam joj dok je autobus lagano odlazio.
Na momenat sam zatvorila oči kada me ogrejalo popodnevno junsko sunce. Slan povetarac je nosio kroz vazduh miris Jadranskog mora.
Vratila sam se nedelju dana ranije iz posete porodici. Iskoristila sam odmor za ovu godinu i uzaludno ga potrošila.
Uputila sam se prema svom skromnom domu.
Otvorila sam vrata garsonjere, kada je sa kulinarskom kapom ispred mene iskočio cimer.
„Luna Amadora Marsali, dobro došla u svoj topli dom!“, široko se osmehnuo Enco i jako me zagrlio.
„Hvala. Tako mi je drago što te vidim. Gde je Mimi?“, toplina mi se razlila grudima. Nedostajali su mi moji cimeri i ova mala garsonjera u kojoj smo skromno živeli.
„Mimi je na putu do stana. Pogledaj“, pokazao je rukom na naš mali sto sa četiri stolice. „Špagete u čast tvog povratka.“
„Hvala, Enco“, zagrlili smo se još jednom.
„Ooo, tri nedelje bez tebe su bile dosadne. Dobro nam došla!“, radosno je govorila Mimi dok mi je prilazila u uniformi policajke i jako me zagrlila.
Seli smo da jedemo.
Dok su mi Mimi i Enco pričali šta sam propustila za ove tri nedelje, koliko sam bila odsutna, ja sam ih posmatrala kao da se nismo videli godinu dana.
Mimi, kestenjaste kose i korpulentne građe tela. Izuzetno lepa dama kojoj pristaje službena uniforma. Za razliku od nje, Enco je visok i mršav slikar, plave kose vezane u rep. Zajednička nam je godina rođenja i životi. Svi imamo po dvadeset osam godina i svi smo nesrećni i odbačeni od porodica. Tako da smo zajedno bili veoma srećni. Njih dvoje su bili deca iz doma. Slagali su se kao brat i sestra, i odavno su živeli zajedno. Onda sam im se i ja pridružila pre pet godina kada sam se našla u Bariju bez igde ikoga. Oni su tražili cimera zbog troškova stanarine a ja sam im došla kao poručena.
Pogledala sam u naše krevete. To su bile tri fotelje na razvlačenje. Stan nam je bio mali ali uredan. Živeli smo u četrdeset kvadrata. Jedna prostorija nam je bila sve. Ionako nam je služila da samo prespavamo. Enco je radio kako slikar na doku i skupljao novac da ode u Pariz. Mimi je često radila prekovremeno i štedela novac sa svojom dečkom da zajedno kupe stan i zasnuju porodicu u Veroni. Ja sam radila u veoma lepom butiku i pomagala sam knjigovodstvenoj agenciji. Skupljala sam novac da se vratim mom imanju na Siciliji. U stvari to više nije bilo moje. To je na prodaju već duže vreme, a ja sam sanjarka koja se zanosi da će to uspeti da kupi jednog dana…
Pošto su mi cimeri lepo ispričali kako je ovde bilo bez mene, došao je red da ja njima ispričam kako je protekla poseta mojoj porodici. Kako je bilo pre dve godine kada sam otišla u Milano da ih posetim, tako je bilo i sada. Jednostavno su me odbili uz napomenu da više nisam njihova i da su me se odrekli. Sramotu koju sam im priredila nikada mi neće oprostiti. Posle nedelju dana boravka u Milanu i uzaludno potrošenog novca u jeftinom hotelu, otišla sam kod sestre po ocu u Napulj. Bila sam lepo dočekana od zeta i njegove porodice. Provela sam dve lepe nedelje kod njih i zaboravila na svoju mamu, tatu, dva brata, njihove žene i decu.
U mojoj porodici ja sam treće dete koje nije trebalo da bude žensko, a verujem da im nije trebalo ni treće muško. Zapravo nikom nisam trebala osim babi i dedi dok su bili živi, a prerano su me napustili. Da je deda samo još godinu dana poživeo sve bi bilo drugačije.
Rekla sam mojim cimerima da sam stavila tačku na svoju porodicu. Ovo mi je bio treći neuspeli pokušaj pomirenja. Pet godina je prošlo od kako nisam sa njima. Nisam ni želela da živim sa njima u bogatom i okrutnom svetu bez emocija. Samo sam želela da imamo skladne normalne međuljudske odnose koji očigledno nisu bili mogući. Sad Ja kažem da je tome došao kraj. Imala sam mnogo razloga da ih zaboravim. Trebalo je ja njih da se odreknem, a ne oni mene. To bi bilo pravedno nakon svega.
Iz svoje male putne torbe sam izvadila svojim cimerima po skromnu pamučnu majicu kao poklon. Ipak sam bila na putu. Svom dečku sam kupila fin sat. Poželela sam ga, trebao mi je njegov zagrljaj i njegove utešne reči.
Pošto sam sa Mimi i Encom lepo ručala, oni su otišli svojim poslom. Raspakovala sam stvari istuširala se i sušila svoju sivu dugu kosu, prošaranu po kojim svetlim blanširanim pramenom. Zahvalna sam Bogu što mi je kosa prirodno prava i svilena, dovoljno je bilo da je osušim i da izgleda savršeno kao da sam bila kod frizera.
Zagledala sam se u sebe… Sviđale su mi se moje svetlo sive oči. Duguljasto ovalno lice su krasile moje ružičaste napućene usne koje su skrivale bele zube. Imala sam nos kao i moja baka, prav i pravilan. Zahvalna sam dedi što se oženio lepoticom na koju ličim. Jedino nisam zahvalna na bolu koji osećam kad ih se prisetim. Nedostaju mi… i to mnogo.
-
Džesi i ja
900 rsdЏеси ме је звао када нисам био ту. Односно кад нисам био на мрежи, можда читава два дана телефон нисам повезивао на интернет, а он ме је звао преко видео позива на вотсапу. Ништа посебно нисам радио та два дана, просто ме је мрзело да проверавам мобилни, лаптоп ми је ионако био стално укључен и нисам био одсечен од света. Али од Џесијевог, бар за та два дана, јесам.
Јер Џеси за мене као да је живео на сликама и екранима, на мрежама, у једном потпуно другачијем свету од мог, од овог нашег – телесног. Ако би нестало струје и свих тих сигнала који премрежавају свет, мислио сам, и он би просто нестао, као да га никад није ни било, осим у нашим сећањима, мислима или сновима… али зар и сад има разлике?
Његова удаљеност није била само физичка, као некога ко живи у Америци и због посла често путује, већ пре као некога ко живи у некаквом потпуно другачијем свету, другачијој реалности, толико другачијој да можда и не постоји.
Али знао сам да су све то мистификације, залудни снови усамљеника који друштво тражи међу утварама, сенима, у које често, у својим мислима и жељама, претвара и реалне људе.
А Џеси – Џеси Палиостро се звао – био је и те како реалан. Његову слику ми је послао мој пријатељ из Тексаса, Камден Смит, са којим сам се само једном у животу видео, у Равени, а после смо се годинама прилично редовно дописивали и гледали и слушали преко видео-позива. Џеси се, кад је имао седамнаест, пријавио на аудицију на Камденов алтернативни кратки филм, који је снимао у Даласу, са неком блесавом идејом о духовима америчких староседелаца који се окупљају на месту Кенедијевог убиства, певају и плешу обредне песме.
Чим га је видео, Камден је хтео да му да улогу, али Џеси је после аудиције једноставно нестао, број телефона који је оставио био је непостојећи и Камден је почео озбиљно да сумња да ли је икада заиста видео тог високог и витког, чупавог и смеђег младића сањивих очију. Или му је само личио на некога, конкретно на његовог школског друга Алертона, којег је већ одавно изгубио из вида, а са којим је неко време, током раних разреда средње школе, био блиска душа.
Тај филм, стицајем разних околности, Камден никада није снимио, уместо тога је урадио један сасвим солидан документарац о хришћанским панкерима у Хјустону, а онда је, неке две године касније, сасвим случајно налетео на Џесија, на забави код неког филмског продуцента, а која је укључивала у модну ревију костима инспирисаних америчким андерграундом. Џеси се појавио међу манекенима, одевен у стилу Џоа Далесандра из филма Флеш, и изазвао је општу помаму међу окупљенима, и мушкима и женскима, који су код домаћина одмах почели да се распитују ко је „слатки и тужни Џо“, и да ли му је потребан неко да га утеши. Продуцент је објаснио како не зна ништа, да је моделе изабрала агенција и да могу да питају самог „Џоа“, пошто су модели позвани да се после ревије придруже забави.
И наравно, не треба ни да кажем да је, бар по Камденовој причи, Џеси опет нестао, а да нико није зна када и где. А онда га је, трећи пут, срео поново у Хјустону, у продавници плоча, загледаног у плочу Флитвуд Мека и наизглед потпуно одсутног. Камден није хтео да му се јавља, мислећи да га овај не би ни препознао, али момак је, као нечим привучен, подигао поглед и широко му се осмехнуо, а онда му пришао и загрлио га. Рекао је како му је жао што није глумио у његовом филму и како му много свидео документарац о панкерима. И даље је шушкао док прича и деловао исто онако љупко, као сасвим мало дете, са неким бескрајним поверењем које је разоружавало.
Овај пут Џеси није нестао, отишли су заједно на кафу и сендвич и договорили се да он свакако глуми у Камденовом новом филму, посвећеном његовом изгубљеном другу из младости Алертону и њиховом кратком, али, како га је Камден видео, духом прожетом пријатељству.
Тај филм још није снимљен и у овом тренутку не знам да ли ће бити, али Камден је остао у контакту са Џесијем Палиостром, који је у међувремену постао изузетно успешан модел, између осталог главна муза чувеног модног и уметничког фотографа Леа Фалучија.
Камден ми је причао о њему и ја сам ускоро почео да га пратим преко мрежа, његове фотографије, модне спотове, али и спотове за неколико меланхоличних песама које је у међувремену снимио у стилу софт-рока седамдесетих, у којима никада не отвара уста, него само тако хода плажама или празним и широким улицама и повремено гледа у камеру својим погледом сањивог детета, веселог и бескрајно тужног у исти мах, увек са златним привеском у облику срца око врата.
Испоставило се, међутим, и да је Камден Џесију причао о мени и овај је пожелео да ми се јави. Рекао је да ће ми се јавити преко вотсапа или већ некако, и ја сам био сав устрептао, неколико дана сам непрестано држао мобилни у приправности. Али неколико месеци је прошло од тада и ја сам већ престао да се надам, мада никад нисам заборавио на то обећање да ћу макар на кратко изаћи из свог скученог света и удахнути мало свежег ваздуха, за који сам из неког разлога мислио да ће ми га донети контакт са Џесијем Палиостром.
Деловало је као да ће то бити још једна од мојих неуспелих жудњи за дубоким и испуњеним пријатељствима, сновима о прожимању које укида наше свакодневне окове, о тим светлосним нитима између људи, које превазилазе границе времена и простора. И који су често биле окидач за моје писање, још давно док сам писао још нешто осим збрзаних чланака за сајтове у распону политичких до религијских, тезгарошког писања дијалога за сапунице и канцеларијских извештаја писаних окошталим бирократским језиком, који ми је неповратно покварио стил, а можда и читав живот. Док сам писао нешто што ме је грејало и за шта сам веровао да може да греје и друге.
А онда се Џеси ипак јавио, али ја нисам био ту. Узвратио сам му позив, више пута током наредна два дана, али овај пут он није одговарао.
Трећег дана је његов осмехнути лик ипак засијао на екрану мог мобилног телефона, са сунцем, пешчаном плажом и мирним морем у позадини, и ја сам се понадао да од тада за мене све ипак може бити потпуно другачије…
-
Latinski špijun: velika antologija humoristično satiričnih priča
4.500 rsdAnton Pavlovič Čehov
KAMELEON
Preko pijace ide policijski nadzornik Očumelov u novom šinjelu i s malim zavežljajem u ruci. Za njim korača riđi policajac i nosi rešeto puno zaplenjenog ogrozda. Naokolo tišina… Na pijaci ni žive duše… Otvorena vrata radnji i krčmi zure na ovaj božji svet tužno, kao gladne čeljusti. Oko njih nema čak ni prosjaka.
‒ A, ti ’oćeš da jedeš, prokletinjo jedna! ‒ začu odjednom Očumelov. ‒ Drž’te ga, ljudi! U današnje vreme ujedanje je zabranjeno! Drž’ ga! Uaa!
Čuje se pseće skičanje. Očumelov se osvrne i ugleda: iz drvare trgovca Pičugina, podskakujući na tri noge i osvrćući se, beži pseto. Za njim juri čovek u uštirkanoj platnenoj košulji i raskopčanom prsluku. On trči za njim i, sav povijen napred, pada na zemlju i hvata psa za zadnje noge. Opet se čuje pseće skičanje i povik: „Drž’te ga.“ Iz radnji se pomaljaju sanjiva lica i ubrzo se kod drvare, skuplja gomila sveta kao da je iz zemlje izrasla.
‒ Izgleda neki nered, vaše blagorodstvo!… ‒ reče policajac.
Očumelov se okrenu polulevo i pođe gomili. Kraj samih vrata drvare vide da stoji pomenuti čovek, u raskopčanom prsluku i, podigavši uvis desnu ruku, pokazuje gomili okrvavljeni prst. Na njegovom polupijanom licu kao da je napisano:
„Platićeš ti meni, huljo!“ ‒ a i sam prst izgleda kao znamenje pobede. U tom čoveku Očumelov poznade juvelira Hrjukina. A u sredini gomile, drhteći celim telom, čuči raskrečenih prednjih nogu i vinovnik skandala ‒ beo, mlad hrt, šiljate njuške i sa žutom pegom na leđima. U njegovim suznim očima vidi se izraz tuge i smrtnog straha.
‒ Šta je to ovde? ‒ upita Očumelov upadajući u gomilu. ‒ Zašto je ovde? Zašto si ti taj prst?… Ko je vikao?
‒ Idem ja, vaše blagorodstvo, i nikog ne diram… ‒ počinje Hrjukin, iskašljavajući se u pesnicu ‒ zbog drva, znate, sa Mitričem, kad odjednom ovaj gad, ni pet ni šest, pa mene za prst!… Vi izvinite, ali ja sam čovek radnik… Radim sitne stvari. Neka mi se plati, jer ja ovim prstom možda neću moći nedelju dana ni da maknem… Toga, vaše blagorodstvo, nema u zakonu da čovek od svakog živinčeta strada… Ako svako počne da ujeda, onda je bolje da čovek ne živi na ovom svetu…
‒ Hm!… Dobro, de… ‒ veli strogo Očumelov, nakašljavajući se i mršteći obrve. ‒ Dobro… Čije je to pseto? Ja to neću tako ostaviti! Pokazaću ja vama za to puštanje pasa! Vreme je već da obratimo pažnju na tu gospodu koja ne žele da se pokoravaju propisima! Kad ga rebnem novčanom kaznom, nitkova, upamtiće on meni šta znači pseto i ostale životinje skitnice! Naučiću ja njega pameti! Jeldirine ‒ obrati se nadzornik policajcu ‒ odmah da doznaš čije je pseto i sačiniš zapisnik! A pseto treba ubiti! I to odmah! Sigurno je besno… Čije je ovo pseto, pitam ja vas?
‒ To je, izgleda, generala Žigalova ‒ reče neko iz gomile.
‒ Generala Žigalova? Hm… skini mi, Jeldirine, šinjel… Strašno je vrućina! Mora biti pred kišu… Samo jedno ne mogu da razumem… kako je moglo da te ujede? ‒ obraća se Očumelov Hrjukinu. ‒ Otkud će ono da dosegne do tvog prsta? Ovo je malo kuče, a ti, gle, kakva si ljudina! Mora da si prst ogrebao, a onda ti je palo na um da nas lažeš. Jer ti si poznata sorta! Znam ja vas, sotone jedne!
‒ On mu je, vaše blagorodstvo, cigaretom njušku opekao, radi smejurije, a ono, ne budi lenjo, nego ćap za prst… Glup i svadljiv čovek, vaše blagorodstvo!
‒ Lažeš, Ćoro! Kad nisi video, što onda lažeš? Njihovo blagorodstvo je pametan gospodin i zna ko laže, a ko istinu govori, kao na ispovesti… On ima u zakonu napisano… Sada smo svi jednaki… I ja imam brata u žandarmeriji… ako želite da znate.
‒ Bez priče!
‒ Ne, ovo nije generalovo… ‒ reče mudro policajac. ‒ Ne drži general ovakve. On drži većinom ptičare…
‒ Znaš li sigurno?
‒ Sigurno, vaše blagorodstvo…
‒ I ja to znam. General ima pse skupocene rase, a ovo… đavo bi ga znao šta je! Nit’ mu je dlaka lepa, nit’ njuška… jednom rečju ne vredi ni lule duvana… Zar takve pse da on drži? Gde vam je pamet? Da se nađe u Petrogradu ili Moskvi ovakvo pseto, znate li šta bi bilo? Tamo ne bi ni pogledali u zakon, nego trenutno… kamen o vrat! Ti si, Hrjukine, stradao, pa nemoj tu stvar tako da ostavljaš… Treba ih naučiti pameti! Vreme je…
‒ A možda je generalovo… ‒ glasno razmišlja policajac. ‒ Na čelu mu ništa ne piše… Onomad sam u njegovom dvorištu video ovakvo jedno.
‒ Pa naravno da je generalsko! ‒ reče glas iz gomile.
‒ Hm!… Ogrni mi, brate Jeldirine šinjel… Nešto je zahladnelo… Ježim se… Odvešćeš psa generalu i tamo ćeš pitati. Kazaćeš da sam ga ja našao i poslao… I reci da ga ne pušta na ulicu… Pseto je možda skupo, a ako mu svaka svinja bude pekla cigaretom njušku, može pas da krepa. Jer pas ti je živinče nežno… A ti, budalo, spusti tu ruku! Nemoj da nam pokazuješ… taj svoj glupački prst! Sam si kriv!…
‒ Evo ide generalov kuvar, njega ćemo pitati… Ej, Prohore! Dođi, brate, ovamo! Pogledaj ovo pseto… Je li vaše?
‒ Baš si pogodio! Ovakvih nikada nismo imali!
‒ Ama ne treba ni pitati ‒ reče Očumelov. ‒ To je, očevidno, neko pseto lutalica! Šta ima tu da se priča… Kad vam ja kažem da je lutalica. Treba ga ubiti i tačka!
‒ To nije naše ‒ nastavlja Prohor ‒ nego generalovog brata što je onomad doputovao. Naš gospodin ne voli hrtove. To njihov brat voli…
‒ A zar je njihov brat doputovao? Vladimir Ivanič? ‒ pita Očumelov, a lice mu ozari ushićen osmeh. ‒ Gle ti, molim te! A ja nisam ni znao. Doputovali u goste? A!
‒ U goste…
‒ Vidi ti, molim te… Zaželeli se brata… A ja nisam ni znao! Dakle, ovo je njihovo psetance? Baš mi je milo… Uzmi ga… Lepo psetance… Živahno… Pa ovoga ham za prst! Ha-ha-ha… De, šta ti je, šta drhtiš! Rrr… Rrr… ljuti se, obešenjak… kuca mala…
Prohor vabi psa i odlazi s njim sa drvare… Svet se smeje Hrjukinu.
‒ Pašćeš ti meni šaka! ‒ preti mu Očumelov, uvija se u šinjel i nastavlja svoj put po pijaci.
-
Kako se mame igraju žmurke
720 rsdKAKO SE MAME IGRAJU ŽMURKE
Evo se vako igraju vako
Jedna se iza
sisinog mlijeka nekako
smjestilaDruga iza usrane tute
poput se potrošene krpe
skupilaTreća iza školske klupe
ko kakvo se klupko
sklupčalaČetvrta iza šporeta na drva
u slankastom znoju se
skuhalaPeta iza praznogpunog
gnijezda stisnula se
svisnulaKoju nađeš upitaj je: gdje si
MAJČINSTVO ONCE AGAIN
Površina glatka kao voda
Kad udariš rukom to je staklo
U hiljadu komada krvi
zaroniš oprezno
Pod površinom se komeša
Skupljaš sastavljaš
pačvork
nikad savršen
Zavrištiš
Završiš
Izroniš
Površina
glatka kao voda
Zaveži i nasmiješi seMELISA IZ AHMIĆA
Neću ići čekam da se
probudi majka
Obećala je peći kolač
za mene
od jabuka u našoj bašti
Mama nikad ne lažeNeću ići čekam da se
probudi otac
Obećao je praviti kuću
za ptice
od drveta u našoj bašti
Otac nikad ne lažeNeću ići čekam da se
probudi sestra
Obećala je sašiti suknju
za lutku
na klupi u našoj bašti
Sestra nikad ne lažeNeću ići čekam da se
vrati brat
Obećo je malog zeca
za sestru i mene
donijeti u našu baštu
Brat nikad ne lažeNeću ići nemojte me molim
Ako odem ako odem
zaplakaće bašta
neće imat ko da je zagrliJESI LI TATA?
Kupio si mi čizme od sedam milja
kad sam imala sedam
da prekoračam sedam planeta
s kamena na kamen na kamen
Mars Jupiter Saturn Uran Neptun Pluton Venera
hop da stignem
do duge do negdje iznad dugeZajedno smo gledali Muzičku kutiju sa Jessicom Lang
kad sam imala sedamnaest
i ja sam bila savršeno sretna
Moj tata nikad ne bi tako nikad moj ne bi tata
tata moj je herojSad imam trideset sedam a ti sedamdeset sedam i pričaš
mi
o muhama i slonovima a ja
odavno već ne skupljam sličice Životinjsko carstvo
skupljam kosti što si ih ti
kažu
pod zemlju pod zemlju njih sedam sedam njih jesi liJesi li tata?
KAD SAM JE ZADNJI PUT SRELA
Imala je plavu haljinu
na podgojenom tijelu
i čvrsto me poljubila u oba vruća obraza
Potiho je rekla da se razvelaGrad je šetao oko nas s rukama u džepovima
Golubovi su se ogledali u lokvama kao tašte Snjeguljice
S listopadskog neba je kapala krv
po bregovima nalik na zrele ženske grudiU njenoj šaci sam pronašla sakupljen bijes
i htjela ga preuzeti podijeliti sa sobom
nije ga dalaTo je moje
rekla jeNas dvije
nismo -
Postojanje Borhesa
720 rsdKOLIBRI
Ustreptim sva na spomen kolibrija.
Takvo nešto malecno,
a stvoreno za podvige divovske.
Hoću li i ja da zasnujem svoj život na pevanju
mnogo većem od sebe?NE RAZUMEM
Ja ne mogu verovati da mi živimo na ovome
svetu, a da ne znamo kako smo nastali.
Veći me užas obuzima pred tim no pred smrću,
i kada god neko dete izađe iz utrobe tamne
pomislim kako to ništa ne znači za mene.
Moje oči nisu u toj utrobi
kao što nisu ni u meni.
Veći sam stranac sebi no što su mi strani drugi.
Kada vidim vevericu ili ježa, zanemim od
užasa.
Razumela bih da najgnusnije umrem,
ali ovo življenje,
ovo veranje, i puzanje,
ne pojmim,
ne razumem.REZ
Ovako je to bilo:
Ti si nokte moje nevine rezao,
da bi porasli u Sunce,
moju kosu punu bagrenja rezao,
da poraste do zemlje i upetlja se u
korenje sveta.
Ja sam se otimala rastu.
Mislila sam da će rasti sve samo ako se ne seče.
Svaki me je rez boleo više od reza jer sam mislila
da je rez kraj i ono što zovu smrt…
Vidi, ovu kajsiju režem da bi
sledeće godine narasla još više…
Vidi, ove tuje podrezane,
naredne godine biće bogomdane…
Dođi, da ti izrežem kosu i prepustim je
Vremenu…
Nisam se dala,
i uplela sam se u ono što bi izraslo do ambisa.
Zato, ako me iko odveže,
imaće od moga grbavoga tela
lijanu do
neba
da se
popne.POSTOJANJE BORHESA
Rodi se tako u jednoj zemlji čovek koji
nauči španski. U drugoj čovek koji
nauči bugarski.
U trećoj, turski.
Ne znam zašto to učine.
Nisu rođeni u Španiji, niti u Bugarskoj,
još manje u Turskoj.
Šta ih na to navede,
Kozji rog, tortilja, baklava, leblebije, serije,
ne znam.
Nemaju rođake po tim zemljama.
Nemaju ljubavi.
No, desi se.
Sila ih povuče.
Onda ti ljudi prevedu jednog Borhesa,
Gospodinova, Nazima Hikmeta.
Prevedu na svoj jezik.
Učine čudo za književnost.
Za čitaoce.
Rode se u nekim zemljama ljudi
plemeniti koji nam poklone Borhesa.
Borhes bi postojao i bez njih,
ali bi postojao manje,neuporedivo manje.
JA SAM LIST
Ja sam list,
pala sam.
Ne tražim opravdanje za sebe jer me sada gaze,
takav je život,
oni nekuda moraju prolaziti.
Na drvo me ne mogu opet postaviti.
Zato te gazimo, gazimo, gazimo.
Jedno dete veli:
Ja ću te sačuvati od tolikih smrti.
Onaj ko voli, skuplja život tvoj, ma kakav da je.
Stavlja me u Herbarijum.
Šta mari što si list,
i mi ljudi u grobove padamo,
i nas gaze dok nas dobro ne posade,
dok ne porastemo
kroz krv i suze. -
Stariji
900 rsdSipam sebi piće i pronađem na TV-u film „Goli pištolj“. Volim dobru komediju i volim da se izležavam, a možda su u pitanju i moje stare kosti.
Mrzim kad čujem interfon dok ležim. Nezadovoljno ustanem da vidim ko je u ovo doba.
– Stjuarte.
– Gospodine, ovde je gospođa Aleks Lines.
Moja plavuša.
– Pošalji je gore, i Stjuarte?
– Da?
– Nju nema potrebe da najavljuješ, ima slobodan pristup mom stanu.
– U redu.
Ovo nisam očekivao. Pre samo pola sata bila je sa mužem.
…
– Zdravo – pozdravlja me tiho.
– Zdravo.
– Prekidam li nešto? – pita me ljubazno.
– Samo „Goli pištolj“.
– Lesli Nilsen? – ozarila se.
– Da – potvrdim.
Prošla je pored mene i zaputila se ka TV-u.
– Dođavola! Dok stignem kući propustiću veći deo filma.
– Voliš ovo? – iznenadim se.
– Volim sve njegove filmove.
– Onda se smesti – predložim.
– Imaš li nešto za grickanje? – pita, ali ne sklanja pogled sa filma.
– Naravno.
Dok se Aleks smešta ispred televizora, ostavlja torbu i izuva štikle, ne primećuje ništa oko sebe.
– Volim ga – nasmejala se i okrenuo sam se ka TV-u. Scena sa kraljicom. Dobra je.
Pomaknem se i nazovem Stjuarta. Naručio sam grickalice i slatkiše.
– Nešto za piće? – pitam je.
– Aha.
– Šta?
– Aha.
Ma, je l’ mi ona to odgovara mehanički?
– Aleks! – proderem se.
– Molim? – cimnula se.
– Šta želiš da popiješ?
– Vodu – nastavlja da zuri u TV.
Stiže voda.
…
Ovo je smešna situacija. Doneli su nam grickalice, slatkiše, sipao sam nam vodu i dok se sve to dešavalo moja plavuša nije reagovala. Gledala je film i smejala se. Uživala je bez osećaja za ostale stvari oko sebe. Ili je ćaknuta, ili je od onih koji ne reaguju dok gledaju TV i čitaju. A ja? Ja sam gledao čas u TV, čas u nju.
– Reklame, šta imamo za hasanje? – okreće se ozbiljno ka meni.
– Posluži se.
– Lepo.
Otvorila je sve sto je bilo na stolu. Nikad nisam video da se neko toliko raduje hrani.
– Hrane li te kod kuće? – našalim se.
– Tvoje pošalice o hrani i meni me ne dotiču – izgovorila je nadmeno i nasmejao sam se.
– Imaš svu ovu hranu u kući? – šarala je pogledom.
– Ne, malopre su mi dostavili. Nisam znao šta voliš pa sam naručio od svega po malo.
– Volim sve. Ti?
– Očigledno manje volim hranu od tebe.
– Pa… – uvukla je noge ispod zadnjice.
– Dan mi je bio dug.
– Nisi večerala?
– Malo, pasta se ohladila dok sam pričala. Ne volim hladna jela.
– Ni ja.
– Ti i ja… – pogledala me značajno.
– Ne bismo uspeli?
– To me pitaš ili konstatuješ?
– Ne znam…Zašto si neoženjen u tim godinama?
– Nisam upoznao nikog koga sam želeo da zaprosim – priznam.
– Ali imao si veze?
– Naravno.
– Ozbiljne?
– Da, bio sam sa par žena u ozbiljnim vezama.
– Ali ne dovoljno ozbiljnim za brak?
– Ne. Šta je sa tobom?
– Pa…imala sam neozbiljne veze do Krisa, on mi je bio prva ozbiljna veza, venčali smo se i…
– Kad?
– Pre pet godina.
– Nemate dece?
– Ne.
– Zašto?
– Pa…komplikovano je.
– Shvatam.
– Ne tako…ja nisam sigurna da li želim decu – ugrizla se za usnu.
– To nije neuobičajeno – ni ja nisam siguran da ih želim.
– Hvala – nasmejala se.
– Samo mislim da nemam taj instinkt – slegnula je ramenima.
– Ima vremena, mlada si.
– Znam šta ne želim.
– Šta kaže Kris na to?
– Nisam mu rekla.
– Takva tema nije iskrsla u braku?
– Bili smo fokusirani na firmu.
– Zajedno ste je osnovali?
– Da.
– Zašto onda izgleda kao da si ti glavna? – prepoznao sam to.
– Ne, firma je Krisova, ja samo…
– Upravljaš njom. Nije teško zaključiti, ja sam veliki klijent, a ti radiš sa mnom. Oni tipovi na večeri…ti si vodila glavnu reč.
– Dobra sam u svom poslu. Kad smo kod posla imam dobre vesti. Pronašla sam dva naselja i već pregovaram sa ljudima oko preseljenja.
– To jesu dobre vesti.
– Jesu…o filmu.
I tek tako prestali smo da pričamo.
-
Svi eseji Momčila Nastasijevića
1.000 rsdБЕЛЕШКЕ ЗА СТВАРНУ МИСАО (I)
Одсудно почети. И плуг учини земљи насиље. И клица семену. Нема рођења ако се тиме није ма у чему умрло. Почетак је тада суштински што и крај, све буде у свему, и ни краја ни почетка. Од великог хоћу тада настане још веће морам. Тада и мисао из мозга суштински није друго до бризгање биљке из земље.
Те духовну јаву, као легитимно даљу стварност у себи, тек осетим одакле престаје обмана моје мисаоне слободе.
И назрем ту ванличну јаву духа: као геометрија је, али жива, али несамерљива. И за колико се усудим, ипак, у мерење, сигуран је знак, за толико још нисам изишао из себе.
У чему је критеријум мојих лутања и обмана? Са ове окуке или оне, наједном јасно ми се отвори сазнању: управо кроз та лутања и обмане, несхватљивом неком систематичношћу, нешто се у мени све даље и даље изаткива. Као ко је слеп, а ипак налази себи пута. И ето, у тој јави, која је са све већим остварењем све мање моја, тек у њој назрем себи оправдање.
Тиме што постојим у кретању, тиме што расуђујући одлучује мозак хоћу ли овуда или онуда, не претерам ли врло често у нецелисходност, крећући се само ради кретања, мислећи ради мисли. У томе је самообмана слободе (читај: произвољности) мисли. Као точак који је на зупце, а независно се окреће, не изазива собом никакав даљи покрет.
Јер има стварна мисао. Она је чудесно (а зар то није исто као кад бих рекао природно) продужење, као у даље некуд стање, целокупнога кроз човека оствареног постојања.
Али, понављам: зубац мозга врло често не хвата претешки точак стварности. Часовник се усцактао, и никад боље, али сказаљке не показују време. Зауставити тада мозак, безмало, па је исто тако немогуће као зауставити желудац или срце.
Јер чему ма и појам, ма и суд више преко телесне, преко животне неопходности. И назрем: само се кроз тај минимум достигне до максимума.
Тешкоћа коју обиђем у ствари ослаби ме, за колико бих ојачао да је савладах: никад ни у чему себе обманути. До самоуништења. До свесмислене чистине. До духа.
И, ако сам у току заиста, онда за чим било покренут, уложити се сав. (А зар у понечему и тотално мировање не значи то?) И ништа, буквално ништа, не сачувати за себе.
Јер се распада животна уштеда, таложи се, затвара излазе у чистину. И јер потрошити се ради другог, ради свачега што није своје ја, назрем, само је нужна припрема, олакшање себи страшног суда преласка у даље стање.
Шта бива са неутрошеним? Шта бива са чврстим кад му је тренутак само још остао да је гасовито, а још није било течно?
Кад највише, и од свачега, стрепим за себе, наједном, и као нехотице, неизрецима нека тишина завлада у мени. Зовем то, из агоније свог ја уструјати у биће. За драгоцени тада тренутак, све ми толико исто буде значајно колико до малочас самом себи ја. Страх ме је кочио, страх предодређивао моје кораке, страх од личног престанка. А гле, животиња и биљка и свака у Бога твар, јер су поштеђене од самообмане престанка, јер су својим постојањем истовремено и ја и не ја, само су оне у потпуности, само оне у лепоти бивања. А ја, коме је дужи пут досуђен, и патништво на том путу, све донде не докле кроз све завојице свога ја не измождим себе до ванличне свести.
Тек одатле све јесте и све је моје, јер ни ја више нисам свој. И тек одатле, пропевати, а то се дубље може ћутањем него гласом, једини је одзив на све призиве. И јасније но икад осетим, само сам смерна струна: затреперим под неким моћним гудалом.
Тако и звоно: не одаје звука, мукао му буде трептај, ако не лебди у простору.
Тако и Шекспир: мукао чвор себе (а то је свега страдалничког у човеку) раздрешује у Хамлета, у Лира, у Ричарда III. Отпевава кроз њих што би, затворено у тврде зидине Шекспира јединке, да затрује себе сумњичавом мисли; да је од доброте оболео, слепо себе у ништавило расточи; да силу Ероса изопачи у насладу убијања. Отпевава, а то значи ништа мање него: чега се год човек ослободи кроз дух, најдрагоценији је дар свима за бескрај појединачних ослобођења.
Порођајни бол тада је суштински што и радост стварања.
Живећи у сржи сам, па био или не био свестан ње. Ако иоле јесам, онда још и живећи ријем по животу за том сржи.
Што истинитије сазнајем, то дубље заборављам себе. И гле, дође тренутак кад при најчистијој свести човек се насмеши и оном, и тим дубље, што њега најличније погађа. Насмеши се од сазнања, од радости сазнања.
Исто тако, и бол још из материне утробе, зар би се икад преболео, да са чудном упорношћу тражећи се, не продре најзад израз: родни тај бол је, у свему наћи себе, свему се саопштити, до заборава свог извора, до расплинућа твари у истоветност бивања. А тек одатле настане феномен певања: родни бол се изокрене у радосног остваритеља надстварности.
Квари ме, домогнути се већег него што подноси сопствена снага. Јер обманув се да могу више него што ми је дано, оно недовољно моћи оде на изградњу привида надмоћи. Сигуран пут у наказност.
А напротив, необично порастем у моћи ако ми се мањи делокруг одреди него што заслужујем. Осетим се претекао. А од претека тек настане истинска делатност.
Исто тако, имати ван стварне потребе, опасност је да се скучим у грамжљивца, или распаднем у сладострасника. И делио бих људе према томе колико који без личне штете може поднети злата. А највећем броју дао бих за длаку мање од насушног.
На штакама појма и суда гегуцам кроз суру привидност спореднога. Полазећи у главно, са штакама нестане и сакатости: без иједног средства са крилатом лакоћом тамо се улеће.
Јер расуђивати, већ је почетак пораза пред суштином. Изразити суд, суштински је пораз.
(1932)
-
Ah, te oči konja
900 rsdDrljača
Tetka je debela, kod nje je prljavo, krevete niko ne namešta, prljav veš leži u gomilama, kuća se nikada ne provetrava. Toliko je mnogo slučajnosti, toliko je nezavršenih poslova i nezašniranih krajeva, usred pranja sudova ona sedne za trpezarijski sto u dnevnoj sobi i sređuje frizuru, sedi sa šnalom za kosu u jednoj ruci dok se sređuje drugom, a ipak ni to ne uspeva da dovrši.
Upalila je gasnu ringlu, tiganj je vreo, ona prži slaninu, razbije dva jajeta, uprkos svemu to je u stanju, zna da hrana treba da se iznese na sto kada muškarci dođu, ali i dalje nije završila pranje sudova, sedi u dnevnoj sobi, kači i poslednju šnalu za kosu i vraća se slanini, zagorelim jajima. Isključuje gas, baca nekoliko kriški hleba na sto, jetrenu paštetu, margarin, kutiju keksa, ona to gotovo sipa iz rukava, sada je i naprala toliko sudova da ima i čistih šolja i noževa i tanjira, ona reže još tačno dve dodatne komadine hleba i u istom tom pokretu lomi okrajak, trpa jednu polovinu usta, a drugu baca psu.
Muškarci ulaze, naradili su se, imaju onaj sjaj rabotnika u očima, razdrljenih košulja i velikih šaka, sedaju za sto i počnu da mažu margarin na hleb ali ona ne seda s njima, nikada, ona nema mira, pokupi samo dve mrtve muve iz toplog mleka u smočnici, nalije iz kofe u bokal, s debelim slojem žućkastog kajmaka, jedna utopljena muva pliva, stane zadnjicom priljubljenom uz šporet i jede keks, sipa vrelu vodu u lonac za čaj. Ona razgovara s muškarcima, pita za ovo ili ono, ali nikada se ne zadržava na temi, nju odgovor ne zanima, nikada se ne upušta u priču o onome o čemu oni razgovaraju, o tome kako se sve odvija u uobičajenim rutinama ili po nekom već zacrtanom planu.
Razgovara se o repi, raznim vrstama čičaka, ledenoj travi, zdravcu, o senu, treba li ga okrenuti, da li je dovoljno ležalo, mogu li računati da će ga sutra uneti ili tokom večeri, ima li šanse za oluju, štaviše za pljusak, koliko će tovara ostati. Ali ona se time uopšte ne bavi, time da im se mogu isprečiti sve moguće teškoće, da mogu iskrsnuti raznorazni problemi, ona ne vidi drugo do da je lep taj tamo tovar, sva ta roba, sama količina, da će je biti do krova, ona se vazda nalazi negde drugde, izvan konteksta, onog čisto praktičnog, kako će se to sve uneti u ambare i silose, ona ič ne ulazi u taj posao i te napore koji se ulažu da bi se do roda došlo.
Ona se uvek nalazi u istoj rasejanosti, u mirisu sena, tom vazduhu vrelom od sunca, gotovo kao od pekarske peći, u mirisu rose i kravlje balege, u vazduhu prepodneva, u mirisu pokreta, efikasnosti, ali ne svoje efikasnosti, već muškaraca, njihovog znoja, smrdljivih nogu, čekinjave brade i duvana. Ona ih pogladi po obrazu, i muža i devera i štalskog momka, razdvoji jaja na oko jedno od drugog, istrese svako ponaosob iz tiganja na njihove tanjire i odvrne radio da čuje vesti, da čuje glas Olea Emila Risejera. Ali njoj ne znači to šta on priča, već glas, taj dobro znani glas koji ispunjava kuhinju, ispunjava nju, i koji je jednako stvaran i živ kao ti muškarci, kao da joj je Ole Emil Risejer blizak prijatelj, rod rođeni, štaviše najbliži rod, kao i svi koji ulaze u taj krug, njen krug.
Ona maže jetrenu paštetu na hleb za kera, jednim uvetom sluša muža, pa devera, sluša o drljači, koju su već pre kafe okačili na dizalicu na traktoru i vratili se senu, na trenutak, dok se stoka hrani, sedi u ogradi kod teladi, a muškarci su opet isparili, nema ih u kuhinji. Ali ona ih prati, izađe na stepenište, odjednom ne može bez njih, već čezne za njima, ne smeju da idu, nedostaju joj, ona slèdi devera sve do traktora, sve dok ne zauzme mesto i startuje motor.
Njoj se čini da je sve to tako lepo, miris benzina, blok motora i vruće ulje i izduvni gasovi, ne može toga da se nagleda i namiriše, treba da ubije vreme, sve to vreme, dok se oni ne vrate, dok ponovo ne bude morala da postavi sto za njih, opere posuđe i pripremi hranu, dok opet ne bude nameštala krevete. To je čitav jedan beskraj vremena u koji je bačena, od čega je hvata strah, na trenutak, tako da joj šake utrnu, izgubi osećaj u njima.
Ali njoj ne uspeva, nema snage da ode s njima na polje, napolje s muškarcima, gde njeno telo samo smeta. Ona ne može da se znoji, ne može ništa da podigne, ne može da se natera na to, ne može da bude nigde drugde osim u kući ili u bašti ili u Šumici, ne može da bude u nekom drugom svetu osim u ovom svetu koji sama definiše, u širenju lepog raspoloženja, u toj priči čiji smo deo sve vreme dok sedimo s njom za stolom, posežući rukama da uzmemo mleko.
Ona uhvati poslednji nagoveštaj drljače preko ograde, zujeći zvuk zubaca, svega dobrog što drljača sadrži, oguljenu žutu farbu, snažan zamah u vazduhu dok visi na dizalici i toliko je puna sebe kao drljača, jedno dovršenje misli, svake predstave o tome šta jedna drljača može biti, i tako, s potvrdom onog dobrog, ona može da nastavi dalje.
Jer ničeg nema a da nije dobro, za to se neko pobrinuo, jer takvo je stvaranje, upravo kao dovršenje misli, svake predstave o stvari. Drljača jeste takva, i krošnja zlatne kiše je takva, a sada i senka ispod nje, i baštenska stolica u koju Tetka sedne i gde na trenutak misli da čuje đeram, spusti pogled na mrave, koji su tako užurbani. Sedi ona tu s novinama, fale joj naočare „za blizu“, guli krompire i već ide do sanduka u ledari da donese kolbase ili mleveno meso za faširane šnicle.
-
O izračunavanju zapremine II
900 rsd# 368
Pa šta sam ja zamišljala? Vreme kao ringišpil u koji možete da se popnete i da siđete s njega kako vam se ćefne? Godinu kao reku koja teče negde ispod mog osamnaestog novembra?
Sedim pored prozora u sobi broj 16 u „Hotelu di Lizon“. Sakupljam dane. Trista šezdeset pet novembarskih dana. Ali koja vajda od toga? Kao da gomila istovetnih jesenjih dana može da bude godina. I koja vajda od toga muvati se pri kraju takve jedne godine i spremati se za skok? Ili ronjenje? Godina dana čekancije i evo opet je došao osamnaesti novembar; mogla sam lako i bez ponavljanja na ovom mestu u koje sam upravo ušla. Da li sam to zamišljala: osamnaesti novembar s otvorenim vratima i slobodnim prolazima do nekog prepoznatljivog vremena? Možda. Ali nije tako kao što sam mislila.
Cunjam u svom osamnaestom novembru. Tražila sam gde ima neki izlaz, ali nema izlaza. Tragala sam za razlikama, ali nema razlika. To je jedan te isti dan, i sada ne znam kako sam mogla da mislim da je negde dole ispod svih ovih mojih dana ležala neka obična godina s jednim novim osamnaestim novembrom koji se polako približava. Kao da se istinitije računanje vremena nalazilo negde u dubini, kao da su sva moja ponavljanja bila samo površina, a da je prava godina gamizala ispod nizova osamnaestih novembara. Kao da će neki novi osamnaesti novembar da ustane pre kraja godine i povede me nazad. Ili će proći pored mene, pa da mogu da uskočim u njega u punoj brzini, iz mog vrtloga ponavljanja. Kao da će mi doplivati neki pojas za spasavanje, neki novi osamnaesti novembar koji će moći da me spase iz okeana ponavljanja, parče nekog plutajućeg debla za koje bih mogla čvrsto da se uhvatim dok ne dođem do nekog kopna, dok me voda ne izbaci u devetnaestom novembru, i jednom danu s friškim novinama uz moju kaficu, s novim recepcionerom iza pulta, u jednom jutru bez kiše. Ili možda s pljuskom, poplavom, grmljavinom, snegom, čim bilo, samo da je nešto drugo. Kao da je moj dan broj 365 bio neki magični završetak, ne samo brojka u beskonačnom nizu. Kao da je moj dan broj 366 bio neki novi početak, neki novi osamnaesti novembar. Sa hodnikom do devetnaestog. I dvadesetog. Kao da je postojao neki izlaz, ne samo dan, koji je nestao i ustupio mesto sledećem osamnaestom novembru pa opet sledećem danu, do dana broj 367 i dana broj 368 i jutra broj 369.
Ako se ništa ne bude desilo, niz će biti beskrajan. Ništa se nije desilo i niz jeste beskrajan. Nije mi došao neki novi i drugačiji osamnaesti novembar, iz dubine nije pokuljalo neko istinitije računanje vremena, nije mi doplovio čamac za spasavanje, nisam izbačena na obalu u devetnaesti novembar, i nije nastao nikakav dvadeseti. Ovo je onaj isti osamnaesti novembar, i ne može se videti nikakva promena.
Juče sam se rano probudila. Pala sam u dubok san posle dolaska u hotel, iscrpljena posle onih mojih dana u napetom iščekivanju novog i promenjenog novembarskog dana. Probudila sam se uz trzaj i odmah sam mogla da osetim kutiju s rimskim sestercijem koji mi je Filip Morel dao. Ležao je u svojoj kesi pored mog jastuka, i setila sam se šta se bilo dogodilo: da sam srela Filipa i zajedno s njim otišla u njegovu radnju. Da su mi Filip i Marija pokazali svoj novi stan. Setila sam se našeg lutanja kroz predmete ranijeg stanara. Ispričala sam im za sve: da se vreme raspalo, da se nadam da ću se vratiti u prepoznatljivo vreme. Oni su me doslovno isterali s rimskim sestercijem u kesi.
Smesta sam ustala iz kreveta, obukla se i sišla do recepcije. Nisam znala koliko je bilo sati, ali novine su bile donete i to su bile iste one novine. Od osamnaestog. Tek odštampane i netaknute. U trpezariji je kafa potekla iz onih aparata, stolovi su bili postavljeni, a osoblje je počelo da donosi hleb i kroasane na poslužavnike i u košare. Sela sam i ponadala se da će barem nešto biti drugačije nego za drugih novembarskih dana, ali nije bilo razlike, i uskoro sam videla kako se jutro ponavlja. Videla sam ona dobro poznata lica i pokrete. Videla sam krišku hleba kako pada na pod, lak i slabašno lelujavi pad s efeom. Bio je to onaj osamnaesti još jednom, naravno da je bilo to.
Čitav dan otkako sam se probudila pa sve dok uveče nisam legla na spavanje, u svemu, ama u svemu je bio tačno onakav kao svi drugi dani, jedan dan pun prepoznavanja, i kada sam se jutros probudila, opet je bio osamnaesti novembar. Nije bilo nikakve razlike.
Nesmetano sam prošla u godinu 2, ili bolje rečeno, stigla sam do osamnaestog novembra #368 u vremenu bez godina i bez godišnjih doba, vremenu bez sedmica i meseci, bez ičega drugog osim jednog jedinog dana koji se ponovo odigrava, i mogu samo pretpostaviti da će se tako i nastaviti. Ne mogu drugo da pretpostavim. To je neka greška koja se ne može ispraviti. To je postalo hronično. Jedino što se vraća jesu moja dvadeset četiri časa. Dolazi jutro, dolazi veče i dolazi noć, pa ponovo dolazi jutro, istog dana koji je „prošao“.
Sedim u sobi broj 16 „Hotela di Lizon“. Danas nisam doručkovala. Nisam stigla dalje od recepcije, gde sam bacila pogled na novine, a onda sam se okrenula nalevo krug u moju sobu. Ne želim da vidim kako se kriška hleba leluja prema podu.
-
Gramatika smrti Terra Suicida- antologija pesama pesnika samoubica
1.600 rsdСапфо (око 600. пре нове ере)
[55] Кад умреш…
Кад умреш, умрећеш скроз.
Без помена,
без права на живот,
јер међу ружама Пјераиде
ти место немаш. Него
кад једном одеш,
тумараћеш као сен
чак и у кући Хадовој,
међу мртвима.Жерар де Нервал (1808–1855)
El Desdichado
Ја сам мрачан,– самац, без утешна мира,
Принц аквитански кога кула крије:
Једина ми звезда мртва је, – а лира
Звездана са Црним сунцем Меланхолије.У гробној ноћи, ти што ми јад спира,
Врати ми Позилип, мора Италије,
Цвет који радошћу болно срце дира,
Чардак где се бршљан око руже вије.Личим ли на Љубав, Феба?… ил’ Бирона?
Краљичин ми пољуб још челом румени;
Пећином сирене сањало се мени…Двапут смело пређох преко Ахерона,
Смењујућ` на лири с Орфејева крила
Уздахе светица и гласове вила.Пејо Јаворов (1878–1914)
Нирвана
Спавају вечне воде, безбрижне воде – дубоке,
у њима се огледају небеске звезде,
ми пловимо, звезде нас боду кô жаоке,
и дрхтимо због дубина што под нама језде.Спавају вечне воде, дубоке воде -безбрижне,
над њима се нагињу хоризонти мрачни.
И шаљемо погледе безнадежне,
а страхови се показују тачни.
Те прастаре воде, вечне воде – кристалне,
дубоке и безбрижне, изазовно ледне…
Страх нас да пијемо – душе страдалне,
бесане, безнадежне, бескрајно жедне.Сара Тиздејл (1884–1933)
Није ме брига
Кад будем мртва и блистави травањ
из косе проспе на ме капи кише,
скршеног срца нагнеш ли се к мени,
није ме брига више..Смирена бит ћу ко лиснато стабло
ком гране свија киша која пада,
и њемија ћу бити, каменија срца,
него што ти си сада.Георг Тракл (1887–1914)
Јесен усамљеника
Обиљем плода тамна јесен трепти,
пожутео је сјај лепих летњих дана.
Из трошне љуске чиста плавет лети;
лет птица бруји од старих предања.
Помуљано је вино, тих одговор цепти
кроз загонетке овога благог ткања.И овде-онде крст врх пустог хума;
у рујну шуму једно стадо сврну.
Облак над водом језди попут чуна;
починуо је тèжак; звуци трну.
Вечери крило плаветно без шума
дотиче сламну стреху, земљу црну.Кроз веђе трудног сад ће да се јави
рој звезда; хладне собе спокој сколи,
Анђели тихо излазе из плавих
очију оних које љубав боли.
Шумори трска; кошчата језа дави
кад црна роса капље с врба голих.Алфонсина Сторни (1892–1938)
Улица
Отворени пролаз
између високих зидина.
Сваког тренутка
тамна уста врата,
цеви трема,
спроводне смицалице,
за људске катакомбе.
Нема ли језе
у предворјима?
Мало насиља
у узлазној белини
степеништа?
Корачам журно.
Свако око које ме мотри
множи се и расипа.
Шума ногу,
ковитлац летећих
кругова,
облак крикова и шумова,
одвајају ми главу од трупа,
шаке од руку,
срце од груди,
ноге од тела,
вољу од њеног споја.
Горе,
плаво небо
умирује своју прозрачну воду:
њим златни
градови броде.Марина Цветајева (1892–1941)
Андре Шеније се попео на стратиште…
Андре Шеније се попео на стратиште,
А ја живим, и то је страшан грех.
Има времена – железних – за све.
Није песник ко пева док барут мирише.И није отац ко са сина што иде на ратиште
Дрхтећ скида оружје, убојни плех.
Има времена када је сунце – грех.
Није човек ко у наше дане живи и дише.Сергеј Јесењин (1895–1925)
Не дозивам, не жалим, не плачем…
Не дозивам, не жалим, не плачем.
Ко с јабука белих цветни кад
Све ће проћи. Сувим златом начет,
Никад више нећу бити млад.Више нећеш трептати ко птица
Срце, зимом дотакнуто злом.
Ни земља ме брезинога цица
Не намами бос да лутам њом.Душе скитње! Све ме ређе пренеш,
Све ми ређе палиш уста пламна.
О свежино моја изгубљена,
Очи бујне, поплаво помамна!
На жељама шкрт сам ко на злату,
Мој животе, беше л` ми тек сан?
Ко на рујном да пројурих ату,
С прамалећа кад заруди дан.Лишћа бакар тихо капље с клена,
На том свету пролазно је све…
Нек је свака ствар благословена,
Све што дође да цвате и мре.Чезаре Павезе (1908–1950)
Земља јеси, и смрт јеси…
Земља јеси и смрт јеси.
Твоје годишње доба је мрак
и ћутање. Од тебе
ништа на свету није
даље од свитања.Када изгледа да се будиш
јеси сушта бол,
бол ти је у очима и крви,
али ти не осећаш. Живиш
као што живи камен
или тврда земља.
И облаче те сни,
кретње, јецаји
које не познајеш. Бол
попут воде језерске
дрхти и опасује те.
По води су кругови.
Пушташ их да ишчезну.
Земља си и смрт.Бранко Миљковић (1934–1961)
Горан
Ноћ сувише велика за моје звездано чело
у неким шумама црним непознатим
И дрво је рекло немој Јутро моје бело
име ти своје остављам кад не могу да се вратимПчеле слећу на леш кога нема
Звона одлазе у простор црним степеништем
Мој је завршен дан. Ал се на починак не спрема
сан мој иза брда где мртав себе иштем
Овде доле свако своју таму има
Мој мрак је сенка птице. О неима
пута којим би до мене могли доћиКо пролеће које заборави да цвета
сад лежим мртав на северу света
Смрти љубоморна највећа моја ноћи! -
Gramatika smrti – antologija pesama pesnika samoubica
1.600 rsdИвана Брлић Мажуранић (1874–1938)
Јутро
На истоку огањ свети
Рудећи свој диже плам,
Плахе сјене крајем бјеже
И расипа зора прам.Игра титра вода млада
И немиран дах је њен,
Видим: ријеком свјетло тече,
Уз обалу тоне сјен.Труне чамац. – Весло црно
Бије уза влажни крај –
Трза чамац: трулим рубом
Овија се златан сјај.
–– – – – –– – – – – –
Сиви дан се уздигнуо,
Изгорио свети плам,
И већ мирно струје воде
– – Труне чамац, црн и сам.Џек Лондон (1876–1916)
Свему је крај…
Свему је крај…
Лауте нек умукне звук!
Појања брзо мину
К`о сени трепераве што се вину
Кроз љубичасту детелину.Свему је крај…
Лауте нек умукне звук!
Негда ја певах к`о дрозд први што пева
Са жбуња росног грања
А сад ми душом влада мук.
И к`о посустала сам шева
Кад јој из грла пој више не одзвања;
Прош`о ме је час клика, прош`о час певања.Свему је крај…
Лауте нек умукне звук!Штефан Цвајг (1881–1942)
Јесења шетња
Свет миран као сан. Тек каткад врх сува жбуња
одјекне промукло неког гаврана крик.
Као тешко олово над сивом земљом куња
суморно небо, и самотне јесени лик
тихо се преко сивила и једноличности шуња.У ћутању препуном речи лутам преко њива,
напустив незадовољен светлости летње пир.
Последња гласна жеља тули се и почива.
Све приснија ми јесен. Осећам њезин мир.
У самовању ми срце богато и велико бива.Туга која струји кроз тамна села и шуме
од своје среће остави у мени богат траг,
благословена скрушеност ко молитва уђе у ме,
и живот ми изгледа звонак, чист и вечерње благ
откако јесењу суморну братску реч разуме.Сада ћу да почивам ко уморно мрко тле…
Идем кроз утихло време сањарски блажен и смеран,
а врела рука чежње постаје нежнија све.
Ко да на путу моме пријатељ срете ме веран,
одавно близак мени, а непознат пре.Јанко Купала (1882–1942)
Дођи ми
У пролеће дођи амо,
Као цветак буди.
Процветај лепотом са мном,
Мисао разбуди…Дођи ми у лето живо
Као класак млади.
Жетелачком песмом с њива
Мисао заслади…Дођи ми у белу зиму,
Ко сунце ме овиј.
Позлаћеном бајком дивном
Мисао дозови…Дођи ми у јесен свелу,
Попут звезда бледих.
У свет далек, шумор јела
Мисао поведи…И на гроб ми исто стани,
Као цветак падни.
Белом руком клен ми стамен
Од срца посади…Валтер Бенјамин (1892–1940)
Сонети, 17
Не брани харфа што на ветру виси сама
Да дах смрти твоје такне струне њене
Што на мору прави вале разведрене
И распири у срцу ватру силног пламаОтимаш у рани час јутарњи мене
И размишљаш још о сребрним галијама
Пламеног разговора пре но што ти тама
Приклони чело о влажне морске стенеМог`о би дах пуштен до тебе да се пење
Али ти поглед заклонише облаци
И ти још ослушкујеш жалобно знамењеШто се ка теби у ноћном ветру баци
Чујеш тај звук који замирући пада
С моје харфе сломљене сред последњег јада.Мисузу Канеко (1903–1930)
Када сам сама…
Када сам сама,
Ко други ће знати за то?
Када сам сама
Моји се пријатељи смеју.
Када сам сама
Иако је мајка увек са мном.
Када сам сама
И Буда је такође сам.Милан Симић (1905–1960)
Привидан мир
Начинићу лице спокојно
и око ће ми бити
мутно, нејасно, затворено
да ми никада нико
у душу не продре.
У себи свити,
као паукове нити,
танко, свилено гнездо
сновима својим
и чуваћу их тако
у души покопане
као светињу највећу.
И нико неће знати
да дубоко у мени
лежи покопан читав један свет.
И око ће ми бити мутно, нејасно,
и лице ће ми бити спокојно
да ми никада нико
у душу не продре.Бранко Ћопић (1915–1984)
Ведрина
Ведрином твојом, Бранко, сијају наши дани,
свака је слободна рука и ником није тијесно,
ево се јатимо бурно, ђачки, на свакој страни
у коло обијесно.Момак црноок језди и коњиц вришти врани,
као што некад бјеше у твојој пјесми првенцу,
драгани трепти срце и крчаг разбити неће
дјевојка на студенцу.Не тугуј, пјесме твоје ничија сирочад нису,
не буди сузан, Бранко, та нисмо на растанку,
ево их с нашом колоном – дјевојке распеване
ко путник на уранку.И нико код нас, Бранко, не вене тужно у мраку,
јесењом тугом сувом нису засути пути:
никада код нас пјесник више умријет неће,
нити му лисје жути.Виолета Пара (1917–1967)
Хвала животу
Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је две звезде захваљујући којима,
кад их отворим, савршено разликујем црно од белог,
на високом небу дубоки звездани зденац,
а у мноштву човека кога волим.Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је да чујем јасно
зрикавце и канаринце,
чекиће, турбине, лавеж, олује
и нежни глас онога кога волим.Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је звук и слова
речи које изговарам: мајка, пријатељ,
брат, заслепљујућа светлост,
пут душе онога кога волим.Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је пут за моје уморне ноге,
којима сам обишла градове и мочваре,
плаже и пустиње, планине и равнице
и твоју кућу, улицу и двориште.Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је срце које снажно куца
када гледам плодове људског ума,
када гледам добро које је тако далеко од зла,
када гледам дубину твојих светлих очију.Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је смех и дао ми је плач
да разликујем радост од жалости,
од којих се састоји моја песма
и песма других која је иста песма,
и песма других која је моја песма.Хвала животу који ми је толико дао.
Примо Леви (1919–1987)
Понедељак
Шта може бити тужније од воза?
Што полази кад мора,
Што нема до једног гласа,
Што нема до једног пута.
Ничега нема тужнијег од воза.Или можда од теглећег коња.
Затворен између две руде,
Не може чак ни да гледа у страну
Његов је живот за кораком корак.А човек? Зар није човек тужан?
Ако поживи дуго у самоћи,
Ако мисли навршило се време
Онда је и човек ствар једна тужна. -
Beli, norveški čovek
810 rsdškolski fotograf u prvom razredu
moli me da oči otvorim više
školski fotograf u drugom razredu
moli me da oči otvorim više
školski fotograf u trećem razredu
moli me da oči otvorim višenakon toga
kad neko hoće da me slika
otvaram oči
koliko god moguradim u nrk
i nedavno sam kupio stan u ulevol hagebiju
vratio sam se s posla
s novinama pod miškomprvi sused koga sam sreo
pita da li sam iznajmio stan od nekogdrugi sused kog srećem
pita da li sam novi raznosač novinamoje korejsko ime
suh, jung-su
dato mi je
jer niko nije znao
kako sam se zvao
moj datum rođenja
15.11.80.
dat mi je
jer niko nije znao
kada sam rođen
moje norveško ime
brinjulf jung tjen
dato mi je
jer je trebalo da postanem
naslednikizgubio sam svoje korejske roditelje
pa sam dobio norveške
sad stvaram svoju porodicukad sam dobio prvo dete
nisam više bio sam na svetu
po prvi put u životu
imao sam nekog ko liči na menegledati svoje prvenče
bilo je kao povratak kroz vreme
kao da posmatram sebe
kao novorođenče
kao da posmatram sebe
ležim uvijen
u ćebencegledam sebe gde ležim
u naručju
jedne bele ženeja i deda
zovemo se skoro isto
brinjulf tjen
brinjulf jung tjen
ali ta mala razlika
srednje ime
četiri mala slova
stvaraju čitav svet
između nas -
Zavetrina
720 rsdZavetina
Igramo da ne bi uginuli,
na putu
do bagremovih šuma
polažu se venci za stado,
za mladunčad šaka zobi
obolele kopita
i
ogrlica od lastavičijih zuba.
Grebemo po zori da ne bi urlikalaDogled
Pod mesečevim srpom,
Adamovom jabučicom,
moj narod spava.
Žmuri na jedno oko.
Baca novčić.
Po jedna glava za svaki strah koji poznaje.
Jer
Ispod glave ne pada
ništa
i
ne raste
ništa
samo
ponekad
razmišlja
kišaSveta
U zemlji divlje jaradi
i pitomih soli
iznikao je moj
sveže izbrijani otac.
Tog dana smo
zamesili četrdeset ptica
i pritisli ih kamenom
da ne bi nadošle.Na dan kada je umrla kraljica
ova kuća je opasno počela da liči na mene
U dnu vrata
gde
svako
miriše na sebe.Senka
Moja senka je umetnik.
Pucam joj u koleno
i ona mi mazi stopala
noću.
U naletima belih godina
I rasnih pasa
kalemim joj na koleno
srnu.
Polivam je hladnom vodom
Nežno
I ne po listovima
Jer ona tada spava
i u njoj besni majčino mleko.Legacy
Baba je bezubim ustima žvakala pesmu
i kostima podupirala nebo.
Uspavljivala se na senu
među smukovima
i
slušala tupi zveket svog drvenog pribora za jelo.
Kada je umrla,
te trice su pošle u brdo,
vešale nam se oko vrata
i
terale šumu iz kuće.
Kada je umrla za njom je ostao pas koji sanja lubenice -
Izbeglica ljubavi
1.000 rsdProlog
Bio je 11. jul 1995. godine.
Dan uoči Petrovdana…
Plamen je bio svuda oko mene.
Ne, nisu gorele lile.
Gorele su kuće.
Gorela je Bosna.
Umesto dečije cike, čuli su se udaljeni pucnji i leleci.
Gledala sam kako plamen liže i guta moj dom. Kako palaca jezikom kroz prozor da dohvati krov. Pucketala je vatra, pucketale su puške, a ja sam skamenjeno stajala.
Osećala sam nepodnošljivu vrelinu i spržen miris drveta. Strah me obavio kao plašt. Ledila sam se. Sve je mirisalo na smrt. I pored tolike toplote moja krv se sledila.
„Divna, kćeri, beži koliko te noge nose. Beži! Ovde više nema nikog! Gotovo je! Beži prema šumi! Idi, sine, prema Drini!“, povikala je stara komšinica Stanka pokazujući rukama kuda da krenem.
Skrenula sam pogled prema njoj. „A šta ću ako se pojave mama i tata? Kako će me naći?“, pitala sam nju dok sam se pitala isto.
Tata je nestao prošle godine. Mamu sam čekala već deset dana da se vrati kući iz susednog sela u koje je otišla po hranu. Kući koja sad gori, koje više neće biti. Gde li ćemo spavati?
„Beži Kćeri!!! Nema njih više! Nema!!! Beži odavde!!! Trči!“, proderala se i mlatila štapom kao da me tera.
Shvatila sam…
Krenula sam…
Trčala sam…
Plakala sam…
Nema mame…
Nema tate…
Nema kuće…
Lomile su se suve grančice pod mojim nogama. Mesečeva svetlost se probijala kroz krošnje drveća. Rukama sam razgrtala rastinje. Nogama sam zapinjala za ostrugu koja mi je gulila kožu. Borila sam se da idem, da hodam. Sati su prošli i bila sam daleko od svog doma. Žeđ i glad su me savladale.
Gde sam pošla sama, zapitah se? Kuda ću sama? Čemu ovaj život? U ratu već odavno živim. Ako već nema mame i tate, što bih i ja bila na ovoj zemlji bez njih.
Očaj je preplavio mojih petnaest godina. Nije više bilo straha, nije bilo nade, nije bilo želje. Bila je prisutna potreba da legnem na zemlju i molim je da me proguta. Da me primi u svoju utrobu i skrati moje muke.
Stala sam na malenoj čistini usred šume. Čučnula sam pored jednog panja. Htela sam da odustanem od Drine iako sam je u daljini čula kako huči. Onda se začuo tih jecaj…
Shvatih da nisam sama.
Ustala sam i krenula prema zvuku.
Našla sam malenog dečkića. Sedeo je na ćebencetu i jecao. Bio je sam.
„Oh, maleni, ko te je ovde ostavio?“, prišla sam mu i pogledala ga.
Umesto glasa, pružio je svoje malene ručice. Uzela sam ga u svoje naručje i zagledala se u male tužne oči pod plavetnim mesečevim svetlom.
Procenila sam da ima oko godinu dana. Skoro da je još bio beba. Nisam mogla tu da ga ostavim niti sam mogla da odustanem od sebe kako sam planirala. Morala sam da nastavim dalje.
Zora je bila na pomolu dok sam se bližila Drini. Videla sam konvoj ljudi, traktora i kamiona. I oni su bežali. Potrčala sam da ih stignem. Vikala sam i mahala jednom rukom dok sam drugom stezala malog dečkića.
Videli su me.
Pomislih kako ima nade za nas dvoje. Kako smo spašeni.
Videla sam Drinu!
Videla sam Srbiju. Zemlju kojoj zapravo po nacionalnosti i pripadam.
Još brže sam potrčala, i samo Bog bi znao kako sam izgubila ravnotežu i počela da padam. Jedino što sam mogla, a to je da poturim desnu ruku, jer sam u levoj držala detence. Ispružila sam dlan i na njega se dočekala. Odjeknuo je bol kroz plećku i rame. Kao da mi je neko duboko zabio nož. Zaječala sam.
„Dete polako, poginućeš!“, podizala me jedna žena.
„Neću, dobro sam“, drhtavim glasom sam rekla podižući se na noge.
„Hajde sine ovamo, ima mesta na traktorskoj prikolici za tebe i njega“, doviknuo je čovek.
„Kako se zoveš i ko ti je to?“, pitala me žena dok me vodila prema prevoznom sredstvu.
„Zovem se Divna. Ovo je moj brat Petar. Prezivamo se Vidić“, slagala sam je za detence.
Nisam želela da mi ga oduzmu. Spasao mi je život i zvaću ga Petar jer je Petrovdan. I slagaću da mu je danas rođendan. Reći ću kako su ga moji roditelji kasnije dobili i da je zato velika razlika između nas. Meni je petnaest godina, njemu nek bude godinu dana.
Pogledala sam u Petrove mile plave oči. Bio je miran, ćutao je i grlio me malenom ručicom. On mi je trenutno bio sve što imam na ovom svetu i neizmerno sam ga zavolela.
Nakon nekog vremena našli smo se u sigurnoj zemlji. U Srbiji. Daleko od rata, daleko od vatre, daleko od krvi.
Sunce je bilo visoko na nebu dok smo putovali. Spustila sam Petra pored sebe da malo odmorim ruke. Gledala sam ga kako spava na džaku punom nečije garderobe. Bila sam srećna što ga imam, što se i pored teške patnje pojavio razlog da živim dalje.
„Jao, Divna… Rame ti je spalo. Kuku meni, da nisi slomila?“, zakukala je žena do mene i počela da me pregleda.
Krckalo je nešto u predelu plećke.
Trpela sam bolove i ubeđivala je da mi nije ništa. Da sam dobro. I osećala sam se dobro. U Srbiji smo. Ali ona nije odustajala. Cepala je podsuknju i pravila mi utegu oko ramena i desne ruke, to je bilo bolno.
I bilo kako bilo, bar smo živi i imam plavookog malenog Petra.
-
Ponovno rođenje
1.000 rsdProlog
Stojim pored rešoa i čekam da provri voda. Nikad nisam volela da pijem kafu ovako kasno ali ove večeri mi baš treba. Obično popijem jednu kad dođem u noćnu smenu i to oko 19h, a kasnije pijem samo čaj. Zakuvavam kafu i sipam tri šoljice, za sebe, za Miru ‒ moju najbolju prijateljicu i za dr. Milana koji je sa nama dežuran. Sedam na dvosed u dežurnoj sobi i prislanjam šoljicu nosu udišući prelep miris kafe. Mmm… mmm… Ne znam zašto sam blago uznemirena ali večeras nešto treperi unutar mene. A nije posao u pitanju… Čujem Mirine korake, koja kao furija uleće u sobicu i sa vrata govori:
„Čoveče, trebalo je da odem u Norvešku kad sam mogla, ovo ovde je haos!“
Zatim baci pogled na mene, pa na šoljicu, pa pita:
„Srce, jesi li dobro? Odmori ti malo, digni noge, ja sam sad u spidu i pomoći ću Milanu šta god zatreba. Naporne su ove noćne a ti si bogami preterala!“
Grdi me moja drugarica. Možda sam preterala, ali to je moj život sada. Uglavnom posao. Nisam stigla ni da klimnem, kad čujemo Milana kako nas doziva:
„Devojke, pokret, javljaju stiže nam pacijent sa dve prostrelne rane!“
Mira već skače pa vuče i mene i u trku zakopčavamo uniforme, vezujemo kosu i navlačimo rukavice. Hitna je već na samom ulazu. Čoveče, pre samo minut sam ležala i mirisala kafu. Al’ to je cena urgentne službe, nikad nisi miran. Otvaraju se vrata od kombija i čujem Milana kako govori:
„Polako ljudi, pazite na njega, nemojte ga mnogo pomerati!“
Krajičkom oka vidim da je mladić u pitanju. U jebote, tako je mlad, a već je metak u njemu! Odmahujem glavom a Mira mi šapuće:
„Srce, zovi odmah salu da se spreme, mi mu ovde ne možemo mnogo pomoći.“
Kratko klimnem i čim ga prebacimo na pokretni sto krećemo prema liftu. Na sredini hodnika blizu pulta sa telefonom refleksno bacam još jedan pogled na mladića.
Ostajem bez daha… Gušim se… Gubim se…
„Srce, jesi li dobro?“
Čujem Miru kroz izmaglicu. Čujem je, ali ne mogu dalje.
„Saberi se odmah! Zovi salu, ovo smo videle već sto puta! MINA!!! Plašiš me srce, šta ti je pobogu?!“
Šapatom progovaram, još uvek ne verujući:
„Ovo je moj muž.“
Sada Mira ostaje bez teksta, oči joj se u šoku šire a zatim dodajem još tiše:
„Ali on je već mrtav!“
Nema me, padam u bezdan…
-
Materija
810 rsdOno što se svakodnevno događa među nama
Rečenice nas guraju.
Rečenice mudre kao životinjice.
Pokazujući nam prstom,
ostavljajući nas gole.
Rečenice koje gube visinu,
rečenice koje nas gaze.
Infiltriraju se maskirane,
rečenice koje žive od pozajmica.
Napadaju nas sa leđa,
prodaju nas kao trgovci.
Tapšu nas po ramenima,
pa nestanu kada se okrenemo.
Obilaze nas sa strane.
Udaraju.
Izvode trikove.
Započinju diplomatske karijere.
Beže nam kao vozovi.
Šakom i kapom.
Neprestano kopaju rovove, a onda,
nestaju.
Pokrivaju nas.
Postaju ćebe i topli čaj.
Praveći se da ništa ne znaju,
praveći se blesave.Dok se mi malo-pomalo požurujemo svakom rečenicom.
Pesma o morskom trgovcu
Moj otac je otišao na posao
i vratio se nakon trideset godina.
Vesla na njegovom satu
otplovila su u suprotnom smeru.Koliko minuta bi trajalo
destilovanje trgovačkog broda,
kap po kap?
Kako odbrojati kišu?
U koje vreme zvone talasi?U strahu da će zakasniti,
na sva mesta on dolazi juče.
Vrhovi njegove srebrnaste kose
golicaju ga tek sutradan.Zbog bojazni da će pozvoniti
na zvonce u zao čas,
oko njegovog zgloba visi
loto bubanj.Stomak mog oca ne vari dobro vreme.
Jednog dana je otišao na plovidbu,
trideset godina je proveo u povratku.Ledeni breg
Kako ponovo da gledam,
čak i kad protrljam oči
ponekad iz njih izlaze tvoje.Vilica horizonta puni se kao čaša.
Rasti je značilo ići za tobom
i kasnije doći po sebe.Tamna riba posećivala je našu kuću,
mi je nikada nismo videli.
Ti si je kuvao i jeo noću,
sledećeg dana su ostajali samo otpaci.
Sedefne harfe sa kojih smo čupali note.Naučio si me napamet
ako se izbacim iz sebe,
tvoja kuća je uvek otvorena.Tvoje usne mi se ne vide jer ih šminkam.
Ponekad ih ocrtam neobičnim bojama
da se sa njih ne mogu čuti iste stvari.
Sedam oktava, permafrost.
Ti si ja u gustoj tišini podzemlja.Baterijska lampa koja ka meni
osvetljava sve dolaske i odlaske.
I zato, kako osloniti stopala
ako se nevidljivo istopi?
Kako od konca koji kidam
da ispletem neku novu priču?Sedam oktava, permafrost, mama.
Moj dah je povezan sa tobom
kao što su ovaj glas i jezik.Kuća mojih roditelja
Neću braniti kuću mojih roditelja.
Ni od vukova, ni od suše, ni od zelenaša.
Rođena sam na proširenju gradskog potoka,
pa ta kuća i nije bila njihova,
sledila joj je prodaja.
Nikada nisam imala stoku, ni vrtove ni borove šume,
sva zemlja koju imam živi u plastičnoj saksiji.
Moraću da plaćam kirije, pozajmice i dažbine,
ali neću braniti kuću mojih roditelja.
Oscilovaće na milost i nemilost špekulantima,
Brojaće devet studenata
tamo gde nas je nekada bilo pet.
Skinuću sa sebe sidro koje nosi težinu
ideje o klanu, krvne omče i moć pripadanja,
i neću braniti kuću mojih roditelja,
pratiću njihove korake gde god budu plaćali kirije.
Ako postoji neka veza između
materice i porodice, trebalo bi je
razbiti o taj zid od cementa.
Razviće se poslovi nakon mog odlaska,
oduzeće nam kredit,
razbaštiniće nas od vazduha,
ali naša sećanja će ploviti ovim stranicama.
Neće se izgubiti veliki deo onoga
što je činilo nas, ali neću braniti kuću
u kojoj smo se rodili, istu onu čiji temelj
danas potcenjuje jedan parking
za evro i sedamdeset pet centi na sat.Neću doživeti
Neću doživeti da te držim za ruku
niti ćeš se ti držati za moju.
Neću ti razmaknuti zavese
nedeljom u podne.
Neće me trgnuti iz kreveta
nijedan hitni slučaj sa tvojim likom.
Nećeš stići da mi izboraš lice,
nikada nećeš zaustaviti moje putovanje.
Neću ti kupiti vrapca.
Niti će biti tvoji ovi zidovi
koje sam skupo platila.
Nikada neću saznati ko si.
Kako bi bilo voleti te.
Neću doći do spoznaje
da li bi bilo onako
kako su govorili da će biti.
Neću pogoditi šta,
ni kako, ni koliko, nikada.
Nećeš mi usisati vreme.
Niko me neće tražiti u tebi.
Neću biti niko drugi osim mene,
zauvek.
Neću te gledati kako radiš
ono što tako pokorno voliš.
Neću upoznati tvoju decu
okupanu suncem
nekad u avgustu.
Nećeš mi se pridržavati za vrat.
Nećeš mi ugasiti svetlo. -
Ima jedan veliki otvoreni trg u Bordou
1.000 rsdTaksi vozi duž velikog trga, skreće na trotoar. Ja sam u Bordou, treba da imam izložbu u ovdašnjoj umetničkoj galeriji. Videla sam galeriju preko interneta, proveli su me kroz nju u 3D animaciji, nalazi se u staroj magacinskoj zgradi iz kolonijalnog doba. Glavna sala izgleda kao crkva, s velikim stubovima i zasvođenim hodnicima i prozorčićima visoko gore na dužim zidovima. To nije crkva, a prostor je prazan.
Dolazim prva, danas, sama, sutra treba da dođe i Johanes. Uskoro će biti godinu dana otkako smo se sreli. Johanes nema dece. Ja sam bila udata, imam Sofiju od sedamnaest godina. On nikada nije duže bio s nekom ženom. Nikada nije bio u nekom odnosu. Bio je sam, uvek, samo on.
Gledam kroz prozor dok šofer završava posao s kreditnom karticom i računom. Trg je kao kvadrat, ima drveća duž tri strane, u duplim redovima, poput aleje. Četvrta strana je okrenuta prema reci. Na sredini nema ničega. Ima šljunka, finog šljunka, poput peska. Šofer mi vraća karticu, otvaram vrata, iznosim koferče. Ostanem u mestu i osvrćem se okolo. Grande Place de Bordeaux, čitala sam o njemu u vodiču tokom leta. Osećam se kao da sam ovde već bila. Sliku sam dobila u glavi posle završetka prethodne izložbe, pre skoro dve godine. Gledam je sada, to mesto na slici, to je ovde. Ali nikada u životu nisam bila ovde.
Na slici izlazim iz nekih kočija, saginjem se i silazim niz ona dva stepenika ispod vrata. Ne znam da li sam muškarac ili žena. Imam crnu odeću, pantalone, izgleda da samo to vidim, niz noge, i cipele, crne kožne. To je kočija s konjima. Na velikom je otvorenom trgu, s drvećem duž tri strane.
Slika mi se veoma nametala kad je došla. I snažno. Onespokojila me je. Nisam je kapirala, iako je u isto vreme bila veoma razgovetna. Htela je nešto da mi kaže, ali nisam mogla da vidim šta, i otad sam je tako nosila sve vreme. Bela svetlost – ili da li je to taj beli pesak – svetlo je oštro, a toplota je nekako nepoznata, nova. Duž jedne strane trga nalazi se duguljasto polje, nalazim ga pogledom, i o njemu je pisalo u onom vodiču, i na jednom kraju polja, nekada davno, smrtno su kažnjavali ljude. Odrubljivali su im glave, ili vešali. To je bilo gubilište.
Ne znam zašto je duguljasto to gubilište. Kao da je bilo potrebno marširanje, obeleženo rastojanje, s jednog kraja do drugog. To me navodi na pomisao na trku sve do crte za skok u dalj, u jamu s peskom iza crte. Ili na središnji prolaz u crkvi, na hodanje dok svi sa obe strane u svim klupama ustaju i staju pred vas i zure.
Slika odonda, iz nekog vremena, postoji unutar one koju sada vidim. Dok stojim tamo, odjednom mi pristiže još detalja. Izlazim iz kočija, i sada vidim da su pokrivene, ima sedišta na obe strane, s plišanom presvlakom, otvorim vrata, niska su, saginjem se i izlazim, gledam nadole, niz svoje noge, dole su cipele, crne pantalone.
-
Login i az
720 rsdДОШЛА САМ ИЗ ПРАВРЕМЕНА ДА БУДЕМ ЖИВО ТЕЛО СКЕЛЕТУ
Дошла сам из правремена да будем живо тело скелету. Мисли су кости душе. Душа је сасуд духа. Ја, Аз, нисам се опирала. Усадили су у мене глад. Сад живот и смрт трају у мени заједно. Пролазим, јер је то оно због чега сам обукла тело. Не пролазим, јер ме тиме напунио Дух. Онај који је у мене усадио семе љубави, посматра ме. Моје очи посматрају њега. То се зове Небо. Речено ми је: Све што изгубиш биће ти враћено.
ШТО МИЛУЈЕМ, ТО РАСТЕ
На рођењу су ми дали пет имена јер се видело да ми само једно неће бити довољно. Четири су тајна. Једно је знамен.
Кад ми је старешина по древној традицији гурнуо прст у уста да провери хоће ли бити слатких или горких речи, безубим деснима сам му одгризла прст све до корена. После је место њега носио протезу од корњачиног оклопа. За мене га више уопште није било брига јер је било јасно да ћу се свакако и сама врло добро сналазити и међу горким и међу слатким речима.
Одмах су приметили и да сам полутанка: да ми је једна, лева рука, увек врела, а друга, десна, ледена, тако да је моју мајку од загрљаја новорођенчета наизменце тресла врућица и ледена грозница, и она, пољубивши своје чедо, склопи очи и умре.
Људи мог рода су ме обвили у Ћутање док не одлуче шта ће са мном.
Пошто сам зачета у мајци од пресвисле Жеље, остала сам сироче. Три дана су већали шта да се ради са оном што има много имена и гризе прсте. За та три дана нису ми дали ни кап воде, ни кап млека. То мени није ни било потребно јер сам још у стомаку научила да се храним само ретким ваздухом и откуцајима срца.
Пошто се знало да ћу постати краљица бесмислених задатака који доносе бесконачну радост онима који их решавају а бескрај милости онима који успеју да их реше, дали су ми да једем само бобице четинара да очврснем, јер оне човеку дају снагу која је потребна да се уста не слепе и да зуби не трну.
Научила сам како се негују златне рибице што немају ни памћења ни сећања, како да их храним у правом, јединственом тренутку кад саме отворе уста да би им очи биле што буљавије, јер оне тако морају видети оно што се иначе не види и што је видљиво једино њима.
Научила сам како да ми се од животних сокова дланови загревају и црвене. Научила сам да пронађем живу воду која се невидљиво лије. Научила сам како да из природне несавршености направим потпуност. Научила сам да не говорим о себи, јер све што кажеш о себи ‒ нестане. Научила сам да не тресем ваздух својим мислима. Научила сам да замршеним путевима лако налазим свој пут. Бешумно.
Преко мојих уста никада није прешло оно што није моја природа. На кога положим руке тај оздрави. Што милујем, то расте. То је моје Значење. Кога обасјам смехом, тај се радује три дана. У светлости купам новорођенчад и разгоревам им срца.
ЗАЛЕПИЛИ СУ МИ СВИЦА НА ЧЕЛО
Кад сам напунила број дана да постанем жена, направили су светковину. Речи светковине су Предање. Од њих се подиже коса на глави. Нису се никад измениле. Ко их измени изгубиће му се и траг и сенка, и никад их више неће наћи.
Скинули су ми дугу белу кошуљу, одсекли шишке девојаштва и у три воде ме окупали. Прва је вода она која тече непрестано. Друга је она која стоји непокретно. Трећа је она која може да се смести у малу бочицу а да је има непрегледно. Тако ми се у душу уселила вода. Онда су дували у мене да ме осуше и предавали ми свако од свог даха. Дарована сам ветром да распознајем духове. Залепили су ми свица на чело. Да светли. То се зове Знак. У сумрак су ме закопали до грла да ми се у тело увуче сила земље по којој ћу ходати док је то по вољи Ономе који даје живот. Око мене, заривене у земљу, запалили су безбројне ватре и отишли.
Кад су ме ископали била сам нова. Старешина је одахнуо.
СА УНУТРАШЊЕ СТРАНЕ МОЈИХ КАПАКА БИО ЈЕ ИСПИСАН ЖИВОТ
Жене мог рода не сањају дању, само ноћу. Те ноћи су сањале речима. Речи снова носе Смисао. Скидале су своје наушнице, прстење, огрлице и стављале у једну торбу. Прилазиле су једна по једна, миловале ме, љубиле, прво у чело, па у срце, и давале благослове. Жене мог рода су добре жене.
Загрљене, певале су о путевима којима ћу ићи, о људима које ћу сретати, о сузама које ме чекају и Радости која је циљ. Неке су плакале. Неке су се смешиле. Оне које су плакале жалиле су мој бол. Оне које су се смејале радовале су се мојој храбрости. У зору су ми окачиле торбу на раме. Везале су ми очи, завртеле ме три пута и гурнуле у правцу у коме се окренуло моје тело.
Заједно са мном из места је отишло и јато врабаца.
Са унутрашње стране мојих капака био је исписан Живот.
НЕМАМ НИШТА, ДА БИХ ИМАЛА СВЕ
Сад сам Исцелитељка. Немам свој праг. Живим у духу. Ретко у телу. Не бежим од њега, али ми није господар. Немам ништа, да бих имала све. То се зове Слобода.
Где станем, ту заноћим. Људи ми долазе. Полажем руке на њих. Доносе ми храну. Пратим покрете Живота и идем за њим. То се зове Судбина.
И створена сам и рођена. Нек схвати ко како хоће.
Обилазим росу у пољу, облажем се првим сунцем. Несталне колебљиве сене ноћи стварају ми утваре. Најчешће утваре глади. Од њих се штитим паљеним ситним кристалним песком. Зову га Со. Путем између врата и затиљка струји крв. По мом лицу пролазе јутра, никакав траг не остављају.
Дишем, гледам на створено, очи ми се радују, наслађујем се. Раздајем све што имам. Ништа не остављам. Не треба ми. Утискујем себе у памћење света. Тркам се с ветровима, око не стиже да трепне. Изравнавам узвишења, разврћем рачвања, нигде се не саплићем. Смехом напајам брда. Она се тресу и узвраћају ми смехом. Берем камење и од њега правим огњиште под ведрим небом. Од неживог, буде живо. Мирне су моје ватре.
Стављам руке у топлу реку, додирује ме као вољени, приклања се мојим облицима. Кад милујем класје за дланове ми се лепи слатка свежина. Од тога ми телом пролазе пријатни трнци.
МАЛО ВОДЕ НА ДЛАНУ ЧИНИ РАЗЛИКУ ИЗМЕЂУ ЖИВОТА И СМРТИ
Они који изгубе Реку живота долазе код мене. Отварам људска срца. Руке су ми нежне. Људско срце је Светиња. Не сме се дирати без велике невоље. Кад отворим, оно што је нечисто сперем исопом. Тако се Реке опет крећу својом путањом. Нове линије на длановима се рађају и пониру.
Много очију пада на мене. Не прође ни час а да нечије зенице не заиграју по мени. Навикла сам.
Понекад само седимо под белим дрветом до дубоко у ноћ. Причамо, смејемо се, певамо. Деца спавају мајкама у крилу. Њихов дах напаја ваздух млеком. Мушкарци плећима подупиру жене. Ослоњене на њих, жене су спокојне.
Леђа ми греје бело дрво. Мало воде на длану чини разлику између живота и смрти.
Познајем уметност предаје. Тајне ми се откривају, жеље се испуњавају. И небеса и свет су ми пријатељи.
Светлост свитаца над полеглим травама постаје нектар за уморне стрпљиве носаче живота. То се зове Песма.
-
Taljige
720 rsdтихо тихо воз се креће
воз иде за Владимир
жене љускају семенке
жене иду у Владимир
крију зараду у кесе
даче промичу и реке,
шуме, доље и фабрике
повртњаци, повртњаци
Петушки су ускоро
воз се креће споро, споро
звече крилца полица
смену тражи спроводница
себи топли чај налива
а Кљазма се разлива
или Нерла рукавци
тип на горњој полици
новине је бацио
наочари скинуо,
ножице је обесио
и у шуму погледао
па сишао, и папуче натукао
негде тамо црква сину
преко реке, у даљину
воз се креће једва једва
вуче, тихо успорава
станица је Владимир
зар већ тако ‒ Владимир
да, личи на Владимир
цигарету гаси момче
с папучице вешто скаче
жене пипкају кесице
вуку торбе на излаз
напуштају стари воз
алмазно му око сјаји
у шиновоз иду људи
у Ковров, у Вјазникиу апсурдно широким прљавим плетеним дроњцима
кроз натопљену земљу, пробијам се по јаругама
по ведрим јагорчевинама, по отопљеном леду
свуда радосно марљива, певајући у ходунећу покварити, ни згужвати газећи ципелом
пролеће ћу пронаћи у малом створењу сваком
и бајат хлеб ћу јести, прострти у шуми постељу
нека на тело са грана капи сузно прокапљукад одахнем проверићу је ли сукња испрљана
седим крај старе јеле, дуго је ватра наложена
на распаднуто корење, на пањеве угљенисане
ја непрестано налажем мартовске дугачке данеа када потпуно пламен топле ватре згасне
стопићу се са неравном сенком око менеВода дубока и ледена,
Дружина ми је удаљена,
И песма лута усамљена –
Збогом, земљице рођена!Није касно да се сидро баци
И старо једро да се поправи,
Још ‒ за пријатеља по чашицу
И курс на мапи да се постави.Брину се, пате моји вољени,
И небо уништењем плаши,
Но бело једро на пучини
И мучи ме и привлачи.А ваљају се за мном таласи,
И да се осврнем немам сила,
Куда се то мој чамац заноси
Без једара и без кормила?Успаванка
нестаће бруј галаме, како би заспали на време
кад заврше игру и раздор – Прохорил и Платонорни за масу, ни висину, ни за меру, ни тежину,
сан нам дај, на част нек буде, не походи он све људешто је на свету најјачи, од дубине мора мрачнији
све у постељу обори хмељ на свету најпијанијидо ивице јагодица навукао је ћебенца
свет од јаве небрекао од себе је оградиоспавајте очи, нос и уста, плећа, и стомак нек спава
спавајте уши међу косом, спавај косо чупаване мале и не велике, две ноге и две руке
две равне и две криве, а посред средине живена све стране се раширили Платонор и Прохорил
стигао их тврди сан, а ко не спава нек иде вансвеже, еластично, сјајно
живим лишћем умотано
а творац, да дода блесак
умаче у зелен восакрјабина руди, лишће шарени
опали жиреви ко насликани
киша добује, ломи у светлу
провлачи кроз шему црно-белуасфалт је опран сапуницом
а преко, у сјају обилном,
цвасти ужади падобранских
у снежни брег прерастајућихна масно поквашеном тлу
пупољци се ослобађају
бучно буђење царстава
крик птица и цврчање трава -
Kartonski čovek
720 rsd* * *
вечерас су донели свежег картонског мужа
из фирме…
врцкала је куковима уз звуке кубанске музике
јер је прозор био отворен,
а ноћ је била врућа и јачала жељу
(може ли се желети танким уснама),
понела је мужа до средине собе
и заплесала с њим
најпре лагано,
а онда брже,
колико се може с болом у куку.
плесала је као да више никад неће
ни плесати ни плакати
(може ли се плакати ситним очима)
а онда је клекнула
пред његове ноге
и почела папирнa
стопала да љуби
(може ли се кајати малим срцем).* * *
јутрос сам спаковала кофере
са планом да одем у мароко,
у пулу, на дунав,
у лепу…
негде да одем
где нећу морати да се трудим
да престанеш
да ме игноришеш.
па распаковала,
јер нигде ја, драги, не идем
опрости ми
ево, сад ћу стварно
више да се трудим
да научим
како да те
раскартоним* * *
једном кад те раскартоним,
бљеснуће твој осмех,
а испод очију ће ти се
намрешкати оне
лепе борице
и појурићеш ме по соби
да ме грицнеш за образ
а ја ћу заврискати
нееемој
уз кикот,
и запеће ми сукња о ћошак
нашег сточића
у дневној соби.
па ћу пасти на под,
уз кикот
а ти се нећеш
љутити.
ти се тада нећеш љутити,
јер ти ја ништа нећу замерати* * *
слушај, слушај ову,
говорила му је, а он
је ћутао и гледао сенке:шта могу да ти
пружим ја
кад немам ништа,
имала сам једну
баш лепу кутијицу,
за ситнице,
алʼ без ситница,
онако на цветове,
алʼ сам неком дала,
имала сам једну половну
доста читану
танку збирку песама
алʼ ми је негде остала
можда на клупи
у малом парку,
имала сам топли
шал од кашмира
алʼ с малом рупом,
добро би те угрејао,
остаде у старом стану,
имала сам половно
чекање на прозору,
испало кроз прозор,
имала сам веру…
сад немам ништа
да ти дам* * *
деси се
понекад,
што је врло
ретко,
да се
кадар замрзне
и он се окрене
ка њој,
пa je погледа
директно у очи
својим дубоко плавим
широм отвореним,
нежно,
а некад и руку пружи
а она прогута све
што добије, и још
олиже тањир
да не
огладни брзо -
Sva ta raskršća
720 rsdЛЕТОВАЊЕ
Неко је на ливади
оставио олупину чамца.Деца трче кроз високу траву
и вичу: море, море, море!МАЛО МЕСТО
Преко беживотних брда и голих шума
уплакани ветрови силазе у мало место
слепих улица, тихих колевки убица.Ваздух који удишемо једе нас изнутра,
продужава живот клетви, греху дедова
и немирним сновима.Не престаје, не престаје врисак наших корака.
Овде, у малом месту сунчев зрак
никад не пада на лица умрлица –
деце нацртане на школским фасадама.Над нама у ноћима бди тамна страна месеца.
У свакој кући по један црни анђео
на врху стола седи и ћути.ПРОСТА ПЕСМА О ПРОСТОЈ ТАЈНИ
Може ли бити самоће игде ако
након сваког растанка на улици
сретнеш дрво и очи животиња.Има ли патње у вечности ако је
онај слепи живео у свету
који ми видни не познајемо.Знаш ли једну просту тајну
што не умире над нашим тлом –облак се са облаком растаје
и одмах од другог бива прихваћен
зарад постојаности неба целог.СВА ТА РАСКРШЋА
Сва та раскршћа – састајалишта лица
самоубица, немих корака, закључаних
срца, и громогласних клетви.Сва та раскршћа на којима чучи
мачак што је сутра пас а прекосутра врана,
вражији љубимац поноћника.Тамо живе и анђели који смртнике
нису сачували, под крилима им
змијска јаја, у очима грозд отровни.ПОУКА
Бог те чека да му се вратиш
оног дана када останеш сасвим сам
ожалошћеног срца и мутног погледа.Чека те Бог, лебди на хладном зиду
његове куће, гледа те, не трепуће.
Пије твоје сузе и шапуће:Да си од рођења у углу своје собе
без људи тиховао анђеоски лик би придобио –
онај строги, што јуриша ветровима. -
Zverka
900 rsdPROLOG
– Klubovi „Luks“, braća Belov.
Moj otac je bacio debelu fasciklu na moj sto, zatim se mirno smestio u stolici preko puta mene. Džejson Lorens, moj šef, moj otac, moja podrška u životu i kreten za ostatak svetske populacije.
– Dobro jutro i tebi oče – pozdravim ga.
– I dalje sam ljut na tebe, Adriana.
– Oboje znamo da to ne traje dugo – nasmešim se osmehom koji čuvam samo za njega.
– Poštujem tvoj život, ali Danilo je bio čovek na mestu.
– Daniel, tata, Daniel, ni ime mu nisi zapamtio.
– Ime nije bitno, važno je da te trpi – ističe, po njemu, ozbiljan problem.
– Ne želim tipa koji će umeti da me trpi.
– Nego?
– Pa za početak, bilo bi dobro da se ne boji mog oca.
– Dušo, svaki tvoj dečko mora znati jednu stvar. Nestaće sa lica zemlje ukoliko te povredi, zato i treba da me se boji.
Moj otac smatra da je vreme da se udam, ali isto tako smatra da se moram udati za mlakonju kome ću šefovati. Bolje ja njega da kecam nego od mene. Ah, živote.
– Prestani da se petljaš u moj ljubavni život, mene ne interesuju tvoje ljubavnice – kažem mu po ko zna koji put.
– Aha.
– Nema veze, preskočimo to. Vratimo se na posao. Šta sa ovim klubovima?
– Braća Belov su nam jako važni klijenti. Gomila tužbi, gomila para. Oni su vlasnici šezdeset noćnih klubova pod imenom „Luks“.
– Šezdeset? – izbuljim oči.
– Tako je, uglavnom su sarađivali sa Maksimom ili Aleksom, ali kao što znaš Maksim neće raditi godinu dana a Aleksa mora na operaciju.
– Znači, sada su oni moj problem?
– Tako je. Oni su veoma važni klijenti i koliko god njihovi zahtevi bili čudni trudićeš se da ih ispuniš – kaže mi ozbiljno.
– Šta to znači?
– Imaćeš pune ruke posla sa ovim klubovima.
– Obično ne radim ovu vrstu posla.
– Adriana, jednog dana ćeš me naslediti, vreme je da saznaš kako zapravo funkcioniše firma. Ne možeš uvek da biraš šta ćeš da radiš.
– Znam kako funkcioniše firma.
– Znaš li? Nisam opstao tolike godine zato što sam jahao „Pravdu“, braća Belov donose novac.
– Da li su oni kriminalci? – namrštim se. Moj otac brani kriminalce?
– Naravno da nisu – brecnuo se.
– Samo sam pitala.
– Ostaviću te da se informišeš. Imaš sastanak sa najstarijim bratom ponedeljkom u devet i po potrebi.
– U redu, biću spremna.
– Ne sumnjam u tebe, vidimo se kasnije, dušo.
– Ćao, tata.
Belov, a? Pa da vidimo ko su oni.
-
Persefonin dušebol
900 rsdTvrđava
Majka zemlja krvari ispod kamena.
Nema ko da liže njene rane.Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Ništa“ unutar.
„Ništa“ od „Šta ti je?“Nebo plače nad kamenom.
Nema ko da rastera oblake.Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Dobro“ unutra.
„Dobro“ od „Kako si?“Vazduh umire u sivilu. Lepi se za kamen.
Više nije nevidljiv.Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Da“ unutra.
„Da“ od „Držiš li se?“Žena plače nad tvrđavom.
Ništa joj ne može vratiti suze koje tope kamen.Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Uvek“ unutra.
„Uvek“ od „Da li ćeš ostati?“Tvrđava štiti kamen na kamenu, dok u njoj lutaju nemani reči koje prete da progutaju.
Jel‘ tvrđava štiti njih ili oni nju?Zašto bi iko želeo da bude ja?!
Mala sam i poludivlja,
Skrivam se uplašeno ispod opalog jesenjeg lišća,
Nadajući se da me kapljice jesenje tuge tamo neće pronaći.Uplašena sam i nepoverljiva,
Širom otvorenih zenica svaki put kad košava donese nova osećanja,
Ljude i mladosti.Krhka sam i lomljiva.
Moj odraz u ogledalu slomi se u paramparčad,
Svaki put kad mi neko da svoje naočare da se pogledam.Rođena sam stara i nikada se nisam igrala sa svojom devojčicom,
Jer to nije bilo za mene, nego za neke druge, srećnije ljude.Ćerka sam svoje majke i sin svoga oca,
Svakome ono što mu je potrebno, a sebi teška crna zemlja koja treperi.Pesak sam, more i sunce na platnu, pod četkicom slikara,
Sjedinjena i razjedinjena akvarelom koji prodire u pore duše.Da li bih odabrala da budem ja kada bih mogla da biram…
Zašto bih ja uopšte želela da budem ja?!Putuju ljubavi moje
Putuju ljubavi moje vozovima večnosti.
Putuju krivudavim merdevinama nevinosti,
Putuju ostavljajući ožiljke metalnog ukusa,
Putuju putevima duše satkane od šećerne vune.Putuju bezvremenski, kotrljajući se na stranicama beskrajne bajke.
Putuju put srca koje atomskom snagom stvara ljubavne napitke koji daju život.Putuju ljubavi moje do novih avantura,
Putuju. Puštam ih, jer znam tajnu…Nikada ne stižu.
Nigde ne idu…
Samo imaju slabo pamćenje,
Pa im se svaki put čini da je putovanje novo…
Perpetuum mobile…Buket…
Svaki cvet – jedno sećanje,
Boje koje polako blede.Sve što je moje u tebi,
Tvoje u meni.Ulice za hodanje u crvenim štiklama,
Sećanje na drhtave jagodice u čežnji.Žal zbog nedostatka hrabrosti,
Ubistvo ljubavi, koja je mogla da živi.Pričaš o krivici dok slušam bluz,
„Ništa te neće povrediti, dušo…“Ne čujem te. Daleko si.
Ja ostajem u svojoj kuli.
Neću odseći zlatnu kosu,
Napraviću merdevine za princa…Razumem zašto se neko plaši (sreće),
Ne umem da se ne plašim (sreće).Tražim u tebi nešto čega nema, ponovo.
Luckasto, zar ne? Znam, ali tako je.Strah. Samoća. Bol.
Rast. Zagrljaj. Ljubav.Dok nisi smeo, mislila sam da nisi hteo.
To što ćeš sanjati mogao si da živiš.Šteta, divan je bio buket.
Bacam ga…Zima i cvet
Ušunjala se smrtna zima u moje disanje,
Dahće, preti, urlajući ruši moje stene.
Krećem iznova da vratim svoje pisanje,
Dok ona ledi, gazi, pritiska i guši mene.Ne razaznajem da li je Kosač došao po moje,
Ili strah boji doživljaje crnom dok traje.
Ono što znam jeste da ne dam ono što je Tvoje,
Po cenu života koji dah mi daje.Onda mi neko uzme i to malo, jer nema svoje,
Ne umem da branim damare koji se muče.
I dok se pitam u grudima šta je i ko je,
Taj neko uzme, otme, pregazi i razvuče.Avaj, zima ne traje večno,
Čak ni kad se u grudi zavuče.
Sve što guši postaće tečno,
Porašće cvet ponovo za mene poručen.Pomozi mi, Svemogući, da čujem tugu,
Da isplačem suze kojih mislila sam nema.
Pomozi, najdraži Oče, da vidim dugu,
Da ona oboji ponovo ove pesme boema.Predajem se volji tvojoj, a uzdam se u svoju snagu,
Jer besmisao vreba kad nam nestane dodira i mira.
Stavi sve moje grehove na svoju nebesku vagu,
I pusti da mi spokoj i blagostanje dušu dira. -
Soba
720 rsdXII
Reflektor obasjava crni automobil u prostoriji. Točkovi se okreću ali automobil stoji u mestu. Za volanom sedi žena i do nje na sedištu je muškarac. Prozori su otvoreni. Čuje se muzika (elektro-dens) na radiju. Muškarac zviždi u ritmu melodije. Žena smanjuje radio. (Tišina.) Čuje se zvuk auto-puta iz daljine.
Ona
Uhvatiću sebe u krugu kako se po njemu vozim. (Menja brzinu na menjaču.) Uhvatiću sebe kako se vraćam tamo gde je sve počelo.
(Muškarac je pogleda.)
Uvek se mogu vratiti i osetiti sve ponovo. (Pogleda u retrovizor pa vrati pogled napred) Ali ne počinje se ponovo.
(Tišina.)
On
Nisi više emotivna kao na početku.
Ona
(Gledajući pred sobom.)
Tada sam bila sirotinja. (Kratka tišina.) Tada sam bila u dertu. Sada me ne dodiruje tvoje prisustvo.
On
Sada si čudna i bahata.
(Žena se nasmeje, pomalo setno.)
Ona
Dug i mračan je bio moj put do kuće. (Menja brzinu.) A svaki put kada sam uspela da se vratim, tvoj lik mi je bio kucanj na vrata usred same noći…
(Muškarac je pogleda, pomalo začuđeno.)
…a tamo su se moji sopstveni zidovi sužavali i stezali me.
(Dodiruje sebi grudi)
Bacao si moju žeđ u vodu. Moja usta su ostala žedna.
(Tišina.)
(Muškarac stavlja levu ruku na njeno rame dok žena pomera glavu u levo i sklanja pogled na tren, gleda kroz prozor.)
Ona
A ja sam se molila za tebe grešnika da nas bar pakao sastavi. Tražila sam takvu molitvu u psalmima… (Vraća pogled napred.) ali je nisam našla. Umesto nje samo sam dobila svoju pokoru.
(Sa radija dopire tiha melodija. Muškarac zviždi. Žena diše glasnije i steže volan šakom.)
Bili smo gosti jedno drugom. Sve naše tajne večere…
(Kratka tišina.)
Sve tvoje izdaje, Judini poljupci.
(Muškarac pomera svoju ruku sa njenog ramena, oboje gledaju pred sobom.)
…sve naše tajne večere nikada verne, samo bedne jer si uvek tuđeg bio gladan. Sada si ništa.
Točkovi prestaju da se okreću. Radio ostaje uključen. Oboje izlaze iz automobila i prelaze na zadnje sedište. Svetlo se gasi.
Mrak.
-
Živi i dalje, stvore – Antologija sovjetske i ruske socijalne i angažovane poezije
1.360 rsdОсип Мандељштам (1891–1938)
[ПУСТИ МЕ, ВОРОЊЕЖУ]
Пусти ме Вороњежу, и слободан ћу бити:
Спустићеш ме, ил’ ћеш ме сломити,
Испустићеш ме, ил’ повратити скроз,
Вороњеж – настраност – Вороњеж, врана, нож.Април 1935.
Николај Мајоров (1919–1942)
[БЕШЕ ПРОЛЕЋЕ ТАДА]
Беше пролеће тада. И поред
Јаме за смеће, на дворишту,
У простом строју, ко кућа ред,
Постројавала се деца, ко на бојишту
И тукла се часно. Руке су знале
Тући у груди, леђа или бокове,
Ал’ лица се нису дотицале
Те мршаве руке њихове.
А иза реке предели зијали.
Тамо су се збијени војници прости,
Жестоко у рововима тукли. И убијали
Људе исте као они, без милости.
А ми смо расли не схватајући,
Зашто су се пукови нашли тамо:
Зар се и одрасли тако играјући
Туку међусобно, песницама само.
Прошао рат. Ал је нама остала
Истина проста, коју смо сазнали:
Да су деца више жалости имала,
Него што су их одрасли имали.
И сада опет рат препун зала.
Већ су и велики градови пали.
И права крв је сада капала,
Које смо се некада бојали.Борис Смоленски (1921–1941)
[ЈА ЋУ СЕ ВЕЧЕРАС ГУШИТИ У ДИМУ]
Ја ћу се вечерас гушити у диму
Оштром, дуванском, што кади,
И мислићу о непознатим људима
Који су умрли одвећ млади.Који ће јутрос ил’ ноћи ове
Неочекивано или несрећно павши,
Умрети, не дописавши неравне редове,
Не волевши, не доказавши, не дочекавши.1939.
Александар Ривин (1915–1942)
[ЕВО]
Ево, и рат ће велики наступити.
У подруму наћи ћемо места.
Тишина ће се са душом слити
И на под ћемо лећи сместа.Мени, безруком, суђено биће
Да са дечацима останем сам,
Да под бомбама крадомице
Јурим безглаво на кино журнал.Ко листић неки године лете
А смрт се поново са дна диже.
Ти си, ко и ја, природе дете,
Лепа као она, и још више.Топола, у чистом пољу висока дама.
Шта она о рату може знати?
Крвљу је заједничком заливана,
Сад ће је до земље одрезати.И мене ће у чистом пољу
Тане у чело пољубити. Великодушни
Ветар поменуће порочност моју,
А опело ће одржати поп ваздушни.Већ су за тебе и гроб нашли.
Ох, мртве будити никако нећу.
Само, у подруму све ме плаши,
Док, још жив, седим уз свећу.О, Сева, Сева, мили Сева,
Плавошапа ти си свиња.
Лешеви с десна, лешеви с лева,
Одозго врана, са стране ја.Јан Сатуновски (1913–1982)
[МАМА, МАМА]
Мама, мама,
кад ћемо стићи својим
кућама,
кад ћемо видети
дворишта у крају
и слушати
како суседи разговарају:– Боже, тако смо се бојали,
тако смо бежали,
а ви?
– Ми смо живели у Андижали,
а ви?
– Ми смо у Сибиру били,
а ви?
– А нас су убили.Мама,
тако бих већ кући хтео,
и да све што је било прође
и да све што је добро дође.Владимир Бурич (1932–1994)
ХАРКОВ. ПРОЛЕЋЕ 1940.
Моја школска другарица и ја
седимо на ивици провалијеОна ме задиркује
показујући ми језик
на коме је
прилепљена чаура малокалибарског меткаГледамо удаљени дим фабрика
бело окречене кућице
цркву
пијачни трг
сељанку која је зашла у шталу из ограде
и мокри стојећи
малене фигуре студената
што леже на стрелиштуВлажни ветар
доноси
мирис барута и свежег хлебаГеоргиј Иванов (1894–1958)
[РУСИЈА-СРЕЋА]
Русија-срећа. Русија, светлост која сија.
А можда, уопште, не постоји Русија.
И над Невом залазак горети престао,
И Пушкин на снегу није умирао.
И нема Петербурга и Кремља нема –
Само снег, снег, снег и поља снена.
Снег, снег, снег. А ноћ ће дуга бити
И снегови се никад неће истопити.
Снег, снег, снег. И тамне су ноћи
И оне такве никад неће проћи.
Русија-тишина. Русија је прах.
А можда је Русија само – страх.
Конопац, метак и хладна шума
И музика од које силазиш са ума.
Конопац, метак и затворске зидине,
Над оним што на свету нема име.Јевгениј Кропивницки (1893–1979)
[У КРАЈУ]
У крају кога кућице
Бедне красе,
Двојица просјака, на крају улице,
Потукла се.Тукли штакама, са пуно воље,
Један другог по носу.
Онда су мирно отишли пољем
Кроз свежу росу.Ишли су, ишли, убоги безмерно,
И зауставили се пред храмом,
На прагу светилишта, смерно.
Стајали дуго тамо.Николај Глазков (1919–1979)
[УХВАТИЛИ КРАДЉИВИЦУ]
Ухватили крадљивицу
Што је украла узицу.
Кривични органи, радознали
На суду је упитали:„Кажи нам крадљивице
што ти је стало до те узице?“
Одговорила је, зашто крити:
„Хтела сам се обесити.“Игор Хољин (1920–1999)
[ОГРАДЕ]
Ограде. Плакати.
Рекламе. Вешернице.
Шупе – разног отпада
гробнице.
Светли небеска плава дубина.
Бараке. У њима пријатно. Тишина.
Огледала. Комоде. Понеко канабе.
У тапетама стенице. На столу бубашвабе.
Висе абажури. Таванице замагљене.
У предсобљу леже лењиве жене.
Мужеви на послу. У кухињи старице суве.
Свуда наоколо врте се досадне муве. -
Jednostavna Marija
900 rsdVeć godinu dana radim u Maksiju. Posao je naporan, ali žena mora od nečeg da živi.
– Marija, otvori kasu br. tri – naređuje mi šef.
– Evo – krenem poslušno ka kasi.
Moj šef i šef svih zaposlenih u Maksiju je Goran. On je… pa uvek nadrndan. Niko ga ne voli jer je umislio da je neka faca.
Alo bre, radiš u Maksiju!
Ali za nas smrtnike, on je Bog jer naređuje. Veći deo radnog vremena provedem za kasom, a danas je baš bila gužva.
Nakon što se raščistila gužva, vratila sam se ređanju robe. Ređam hiljadu i jednu vrstu jogurta i hladim se pored otvorenog frižidera.
– Izvinite?
– Izvolite – okrenem se ka starijem gospodinu.
– Recite mi, molim Vas, koji jogurt ne goji?
Ne goji? Sve goji prijatelju.
– Uzmite ovaj sa jedan posto mlečne masti – predložim.
– A nemate sa nula?
– Trenutno ne.
– Ne želim, taj goji – promucao je i otišao dalje.
– Recite mi, molim Vas, koji jogurt ne goji? – imitiram dekicu.
– Aman čoveče, nije kao da će se žene otimati oko tebe – izvadim jogurt i stavim ga u frižider. Tada začujem kratak smeh.
Okrenem se i ugledam nalickanog tipa mojih godina. Moram priznati, lepo izgleda.
– Izvini, zabavna si – obratio mi se.
– Hvala – ja zabavna?
– Dakle, nemaš jogurt bez mlečne masti?
– Izgleda da ne – nasmešim se.
– Filip – pružio mi je ruku.
– Marija.
– Pa, Marija, šta radiš večeras?
– Am… gledam seriju?
– Pogrešno. Izlaziš sa mnom – rekao je previše samouvereno za moj ukus.
– Razmenili smo samo dve rečenice – suzim obrve. Pobogu možda je ubica?
– Ponekad je samo toliko dovoljno.
– Am …
Gde pronaći tipa za izlazak? Pa u Maksiju.
– Večeras u osam? – predloži.
– Zašto da ne? – nije kao da imam pametnija posla.
– Restoran „Prestiž“. Prijatelj mi radi tamo. Rezervisaću sto.
– Znam taj restoran, doći ću.
– Čekam te.
Hm, izgleda da imam sastanak.
***
– Izlaziš? – pita me moja ćerka.
– Da, dušo.
– Ko je tip?
– Filip. Upoznala sam ga u Maksiju – dok jednom rukom telefoniram, drugom pokušavam da nanesem maskaru a da sebi ne iskopam oko.
– Imaš li neki savet? – pitam je. Hej, pitam ćerku.
– Ti mi uvek govoriš da budem ono što jesam.
– U pravu si – bacim maskaru.
– Lepo se provedi, mama.
– Hvala, dušo.
– Čujemo se sutra.
– Čujemo se.
Svi žele da ostave dobar prvi utisak pa tako i ja. Ali ja ne želim da ostavim lažan utisak, želim ja da budem ja. Ne želim da predstavim sebe kao neku drugu osobu. Sredim se pristojno. Doduše, malo utegnuto, ako se prejedem biće problema, zato odlučim da večeram salatu kao ove „in“ žene.
***
Slušam Filipa i ispijam treću čašu vina. Nisam izašla sa muškarcem dvadeset godina, pa se pitam, da li su sastanci uvek bili ovako dosadni? I gladna sam. Mrvim ovu salatu kao da sam robot. Želim bre, meso. Pljeskavicu, po mogućstvu, punjenu.
–… i naravno to je odskočna daska za dalje – Filip mi se smeši.
– Naravno – čovek melje o karijeri već sat vremena.
– Moja bivša supruga nije imala razumevanja za moja česta odsustvovanja, ali posao je to zahtevao od mene.
– Razumem – đavola razumem.
– Naravno to je trenutna situacija… .
Filip nastavlja da melje, a ja gledam iza njega u prelepog tipa. Verujem da je stariji od mene ili je mojih godina, ali to nije toliko zanimljivo kao činjenica kako slatko koluta očima. Večera sa nekom plavušom. Ne vidim joj lice jer mi je okrenuta leđima. U nekom trenutku počeo je da šara viljuškom po stolu. Nasmejem se na ovo i on me primeti.
Vratim se na Filipa da ne ispadne kako buljim u čoveka. Stavim lakat na sto i bradu na dlan. Nesvesno udaram prstima o sto. Čudno, primetim da to radi i onaj tip. Naravno da je i on primetio da radimo istu stvar i nasmešio mi se. Odmerim ga lepo. Čovek izgleda za medalju. Tako sam zamišljala Dragana jednog dana. Gusta crna kosa, lepo uređena brada, mističan pogled, lep osmeh, odelo …
– Moram do toaleta – Filip ustaje, a ja odahnem i zavalim se u stolicu. Vidim da me tip i dalje gleda.
Izvadim olovku iz torbe i napišem na salveti dve reči, a onda podignem salvetu da je on vidi.
Loš sastanak?
Klimnuo mi je glavom i počešao se za bradu. Nasmešim se na ovo.
Napišem odgovor na osmeh.
Znam kako ti je.
On se ponovo nasmeši i ja sklonim salvetu u torbu jer ugledam Filipa.
– Izvini, gde sam ono stao? A da.
Podignem ruku i naručim još jednu čašu vina. Ma dve pljeskavice ću kasnije da pojedem, i to sa svim prilozima, bar da uživa Kasandra ako već ne mogu ja.
***
Dok Filip i dalje govori o poslu (počinjem da shvatam njegovu bivšu ženu), primetim da plavuša, koja je na sastanku sa onim tipom, ustaje i kreće u pravcu toaleta. Odmah je pozvao konobara koji mu je dao svoju olovku. Šta li piše?
Šta kažeš na to da te spasim lošeg sastanka?
Nasmešim mu se jer ne mogu vrisnuti Da.
On ponovo nešto piše. Spor je.
Ukoliko je to DA baci viljušku na pod.
Uzmem viljušku i kao nonšalantno je ispustim. Tip se nasmešio, a ja sam podigla viljušku sa poda.
Hej, kuda je nestao?
Nedugo zatim oglasio se alarm za požar i Filip je prvi ustao.
– Šta se događa? – pita panično.
– Treba da krenemo – kaže mi odmah zatim.
Vidim da je onaj tip otišao sa plavušom i snuždila sam se.
– Kolima sam – obavestim Filipa.
– U redu – izvadio je novac i ostavio na sto.
– Izlaziš? – pita me.
– Da, samo da se gužva raziđe – svi su se uputili ka izlazu, ne mogu da prođem.
Filip se promuvao između dve žene i krenuo sa njima. Ja se vratim na svoje mesto i ispijem onu čašu vina. Nekako mi se čini da onaj tip ima veze sa ovim alarmom.
Alarm prestaje da pišti, a konobar obaveštava nas nekoliko da je sve u redu.
Podignem ruku i naručim tursku kafu. Mladić je počistio sto i izneo novac koji je Filip ostavio.
Pa… ovo je bio loš sastanak. Em je tip idiot, em sam gladna, um ne mogu lepo da dišem.
– Da li smem da ti se pridružim?
Podignem glavu i ugledam onog tipa.