-
Postojanje Borhesa
720 rsdKOLIBRI
Ustreptim sva na spomen kolibrija.
Takvo nešto malecno,
a stvoreno za podvige divovske.
Hoću li i ja da zasnujem svoj život na pevanju
mnogo većem od sebe?NE RAZUMEM
Ja ne mogu verovati da mi živimo na ovome
svetu, a da ne znamo kako smo nastali.
Veći me užas obuzima pred tim no pred smrću,
i kada god neko dete izađe iz utrobe tamne
pomislim kako to ništa ne znači za mene.
Moje oči nisu u toj utrobi
kao što nisu ni u meni.
Veći sam stranac sebi no što su mi strani drugi.
Kada vidim vevericu ili ježa, zanemim od
užasa.
Razumela bih da najgnusnije umrem,
ali ovo življenje,
ovo veranje, i puzanje,
ne pojmim,
ne razumem.REZ
Ovako je to bilo:
Ti si nokte moje nevine rezao,
da bi porasli u Sunce,
moju kosu punu bagrenja rezao,
da poraste do zemlje i upetlja se u
korenje sveta.
Ja sam se otimala rastu.
Mislila sam da će rasti sve samo ako se ne seče.
Svaki me je rez boleo više od reza jer sam mislila
da je rez kraj i ono što zovu smrt…
Vidi, ovu kajsiju režem da bi
sledeće godine narasla još više…
Vidi, ove tuje podrezane,
naredne godine biće bogomdane…
Dođi, da ti izrežem kosu i prepustim je
Vremenu…
Nisam se dala,
i uplela sam se u ono što bi izraslo do ambisa.
Zato, ako me iko odveže,
imaće od moga grbavoga tela
lijanu do
neba
da se
popne.POSTOJANJE BORHESA
Rodi se tako u jednoj zemlji čovek koji
nauči španski. U drugoj čovek koji
nauči bugarski.
U trećoj, turski.
Ne znam zašto to učine.
Nisu rođeni u Španiji, niti u Bugarskoj,
još manje u Turskoj.
Šta ih na to navede,
Kozji rog, tortilja, baklava, leblebije, serije,
ne znam.
Nemaju rođake po tim zemljama.
Nemaju ljubavi.
No, desi se.
Sila ih povuče.
Onda ti ljudi prevedu jednog Borhesa,
Gospodinova, Nazima Hikmeta.
Prevedu na svoj jezik.
Učine čudo za književnost.
Za čitaoce.
Rode se u nekim zemljama ljudi
plemeniti koji nam poklone Borhesa.
Borhes bi postojao i bez njih,
ali bi postojao manje,neuporedivo manje.
JA SAM LIST
Ja sam list,
pala sam.
Ne tražim opravdanje za sebe jer me sada gaze,
takav je život,
oni nekuda moraju prolaziti.
Na drvo me ne mogu opet postaviti.
Zato te gazimo, gazimo, gazimo.
Jedno dete veli:
Ja ću te sačuvati od tolikih smrti.
Onaj ko voli, skuplja život tvoj, ma kakav da je.
Stavlja me u Herbarijum.
Šta mari što si list,
i mi ljudi u grobove padamo,
i nas gaze dok nas dobro ne posade,
dok ne porastemo
kroz krv i suze. -
Stariji
900 rsdSipam sebi piće i pronađem na TV-u film „Goli pištolj“. Volim dobru komediju i volim da se izležavam, a možda su u pitanju i moje stare kosti.
Mrzim kad čujem interfon dok ležim. Nezadovoljno ustanem da vidim ko je u ovo doba.
– Stjuarte.
– Gospodine, ovde je gospođa Aleks Lines.
Moja plavuša.
– Pošalji je gore, i Stjuarte?
– Da?
– Nju nema potrebe da najavljuješ, ima slobodan pristup mom stanu.
– U redu.
Ovo nisam očekivao. Pre samo pola sata bila je sa mužem.
…
– Zdravo – pozdravlja me tiho.
– Zdravo.
– Prekidam li nešto? – pita me ljubazno.
– Samo „Goli pištolj“.
– Lesli Nilsen? – ozarila se.
– Da – potvrdim.
Prošla je pored mene i zaputila se ka TV-u.
– Dođavola! Dok stignem kući propustiću veći deo filma.
– Voliš ovo? – iznenadim se.
– Volim sve njegove filmove.
– Onda se smesti – predložim.
– Imaš li nešto za grickanje? – pita, ali ne sklanja pogled sa filma.
– Naravno.
Dok se Aleks smešta ispred televizora, ostavlja torbu i izuva štikle, ne primećuje ništa oko sebe.
– Volim ga – nasmejala se i okrenuo sam se ka TV-u. Scena sa kraljicom. Dobra je.
Pomaknem se i nazovem Stjuarta. Naručio sam grickalice i slatkiše.
– Nešto za piće? – pitam je.
– Aha.
– Šta?
– Aha.
Ma, je l’ mi ona to odgovara mehanički?
– Aleks! – proderem se.
– Molim? – cimnula se.
– Šta želiš da popiješ?
– Vodu – nastavlja da zuri u TV.
Stiže voda.
…
Ovo je smešna situacija. Doneli su nam grickalice, slatkiše, sipao sam nam vodu i dok se sve to dešavalo moja plavuša nije reagovala. Gledala je film i smejala se. Uživala je bez osećaja za ostale stvari oko sebe. Ili je ćaknuta, ili je od onih koji ne reaguju dok gledaju TV i čitaju. A ja? Ja sam gledao čas u TV, čas u nju.
– Reklame, šta imamo za hasanje? – okreće se ozbiljno ka meni.
– Posluži se.
– Lepo.
Otvorila je sve sto je bilo na stolu. Nikad nisam video da se neko toliko raduje hrani.
– Hrane li te kod kuće? – našalim se.
– Tvoje pošalice o hrani i meni me ne dotiču – izgovorila je nadmeno i nasmejao sam se.
– Imaš svu ovu hranu u kući? – šarala je pogledom.
– Ne, malopre su mi dostavili. Nisam znao šta voliš pa sam naručio od svega po malo.
– Volim sve. Ti?
– Očigledno manje volim hranu od tebe.
– Pa… – uvukla je noge ispod zadnjice.
– Dan mi je bio dug.
– Nisi večerala?
– Malo, pasta se ohladila dok sam pričala. Ne volim hladna jela.
– Ni ja.
– Ti i ja… – pogledala me značajno.
– Ne bismo uspeli?
– To me pitaš ili konstatuješ?
– Ne znam…Zašto si neoženjen u tim godinama?
– Nisam upoznao nikog koga sam želeo da zaprosim – priznam.
– Ali imao si veze?
– Naravno.
– Ozbiljne?
– Da, bio sam sa par žena u ozbiljnim vezama.
– Ali ne dovoljno ozbiljnim za brak?
– Ne. Šta je sa tobom?
– Pa…imala sam neozbiljne veze do Krisa, on mi je bio prva ozbiljna veza, venčali smo se i…
– Kad?
– Pre pet godina.
– Nemate dece?
– Ne.
– Zašto?
– Pa…komplikovano je.
– Shvatam.
– Ne tako…ja nisam sigurna da li želim decu – ugrizla se za usnu.
– To nije neuobičajeno – ni ja nisam siguran da ih želim.
– Hvala – nasmejala se.
– Samo mislim da nemam taj instinkt – slegnula je ramenima.
– Ima vremena, mlada si.
– Znam šta ne želim.
– Šta kaže Kris na to?
– Nisam mu rekla.
– Takva tema nije iskrsla u braku?
– Bili smo fokusirani na firmu.
– Zajedno ste je osnovali?
– Da.
– Zašto onda izgleda kao da si ti glavna? – prepoznao sam to.
– Ne, firma je Krisova, ja samo…
– Upravljaš njom. Nije teško zaključiti, ja sam veliki klijent, a ti radiš sa mnom. Oni tipovi na večeri…ti si vodila glavnu reč.
– Dobra sam u svom poslu. Kad smo kod posla imam dobre vesti. Pronašla sam dva naselja i već pregovaram sa ljudima oko preseljenja.
– To jesu dobre vesti.
– Jesu…o filmu.
I tek tako prestali smo da pričamo.
-
Svi eseji Momčila Nastasijevića
1.000 rsdБЕЛЕШКЕ ЗА СТВАРНУ МИСАО (I)
Одсудно почети. И плуг учини земљи насиље. И клица семену. Нема рођења ако се тиме није ма у чему умрло. Почетак је тада суштински што и крај, све буде у свему, и ни краја ни почетка. Од великог хоћу тада настане још веће морам. Тада и мисао из мозга суштински није друго до бризгање биљке из земље.
Те духовну јаву, као легитимно даљу стварност у себи, тек осетим одакле престаје обмана моје мисаоне слободе.
И назрем ту ванличну јаву духа: као геометрија је, али жива, али несамерљива. И за колико се усудим, ипак, у мерење, сигуран је знак, за толико још нисам изишао из себе.
У чему је критеријум мојих лутања и обмана? Са ове окуке или оне, наједном јасно ми се отвори сазнању: управо кроз та лутања и обмане, несхватљивом неком систематичношћу, нешто се у мени све даље и даље изаткива. Као ко је слеп, а ипак налази себи пута. И ето, у тој јави, која је са све већим остварењем све мање моја, тек у њој назрем себи оправдање.
Тиме што постојим у кретању, тиме што расуђујући одлучује мозак хоћу ли овуда или онуда, не претерам ли врло често у нецелисходност, крећући се само ради кретања, мислећи ради мисли. У томе је самообмана слободе (читај: произвољности) мисли. Као точак који је на зупце, а независно се окреће, не изазива собом никакав даљи покрет.
Јер има стварна мисао. Она је чудесно (а зар то није исто као кад бих рекао природно) продужење, као у даље некуд стање, целокупнога кроз човека оствареног постојања.
Али, понављам: зубац мозга врло често не хвата претешки точак стварности. Часовник се усцактао, и никад боље, али сказаљке не показују време. Зауставити тада мозак, безмало, па је исто тако немогуће као зауставити желудац или срце.
Јер чему ма и појам, ма и суд више преко телесне, преко животне неопходности. И назрем: само се кроз тај минимум достигне до максимума.
Тешкоћа коју обиђем у ствари ослаби ме, за колико бих ојачао да је савладах: никад ни у чему себе обманути. До самоуништења. До свесмислене чистине. До духа.
И, ако сам у току заиста, онда за чим било покренут, уложити се сав. (А зар у понечему и тотално мировање не значи то?) И ништа, буквално ништа, не сачувати за себе.
Јер се распада животна уштеда, таложи се, затвара излазе у чистину. И јер потрошити се ради другог, ради свачега што није своје ја, назрем, само је нужна припрема, олакшање себи страшног суда преласка у даље стање.
Шта бива са неутрошеним? Шта бива са чврстим кад му је тренутак само још остао да је гасовито, а још није било течно?
Кад највише, и од свачега, стрепим за себе, наједном, и као нехотице, неизрецима нека тишина завлада у мени. Зовем то, из агоније свог ја уструјати у биће. За драгоцени тада тренутак, све ми толико исто буде значајно колико до малочас самом себи ја. Страх ме је кочио, страх предодређивао моје кораке, страх од личног престанка. А гле, животиња и биљка и свака у Бога твар, јер су поштеђене од самообмане престанка, јер су својим постојањем истовремено и ја и не ја, само су оне у потпуности, само оне у лепоти бивања. А ја, коме је дужи пут досуђен, и патништво на том путу, све донде не докле кроз све завојице свога ја не измождим себе до ванличне свести.
Тек одатле све јесте и све је моје, јер ни ја више нисам свој. И тек одатле, пропевати, а то се дубље може ћутањем него гласом, једини је одзив на све призиве. И јасније но икад осетим, само сам смерна струна: затреперим под неким моћним гудалом.
Тако и звоно: не одаје звука, мукао му буде трептај, ако не лебди у простору.
Тако и Шекспир: мукао чвор себе (а то је свега страдалничког у човеку) раздрешује у Хамлета, у Лира, у Ричарда III. Отпевава кроз њих што би, затворено у тврде зидине Шекспира јединке, да затрује себе сумњичавом мисли; да је од доброте оболео, слепо себе у ништавило расточи; да силу Ероса изопачи у насладу убијања. Отпевава, а то значи ништа мање него: чега се год човек ослободи кроз дух, најдрагоценији је дар свима за бескрај појединачних ослобођења.
Порођајни бол тада је суштински што и радост стварања.
Живећи у сржи сам, па био или не био свестан ње. Ако иоле јесам, онда још и живећи ријем по животу за том сржи.
Што истинитије сазнајем, то дубље заборављам себе. И гле, дође тренутак кад при најчистијој свести човек се насмеши и оном, и тим дубље, што њега најличније погађа. Насмеши се од сазнања, од радости сазнања.
Исто тако, и бол још из материне утробе, зар би се икад преболео, да са чудном упорношћу тражећи се, не продре најзад израз: родни тај бол је, у свему наћи себе, свему се саопштити, до заборава свог извора, до расплинућа твари у истоветност бивања. А тек одатле настане феномен певања: родни бол се изокрене у радосног остваритеља надстварности.
Квари ме, домогнути се већег него што подноси сопствена снага. Јер обманув се да могу више него што ми је дано, оно недовољно моћи оде на изградњу привида надмоћи. Сигуран пут у наказност.
А напротив, необично порастем у моћи ако ми се мањи делокруг одреди него што заслужујем. Осетим се претекао. А од претека тек настане истинска делатност.
Исто тако, имати ван стварне потребе, опасност је да се скучим у грамжљивца, или распаднем у сладострасника. И делио бих људе према томе колико који без личне штете може поднети злата. А највећем броју дао бих за длаку мање од насушног.
На штакама појма и суда гегуцам кроз суру привидност спореднога. Полазећи у главно, са штакама нестане и сакатости: без иједног средства са крилатом лакоћом тамо се улеће.
Јер расуђивати, већ је почетак пораза пред суштином. Изразити суд, суштински је пораз.
(1932)
-
Ah, te oči konja
900 rsdDrljača
Tetka je debela, kod nje je prljavo, krevete niko ne namešta, prljav veš leži u gomilama, kuća se nikada ne provetrava. Toliko je mnogo slučajnosti, toliko je nezavršenih poslova i nezašniranih krajeva, usred pranja sudova ona sedne za trpezarijski sto u dnevnoj sobi i sređuje frizuru, sedi sa šnalom za kosu u jednoj ruci dok se sređuje drugom, a ipak ni to ne uspeva da dovrši.
Upalila je gasnu ringlu, tiganj je vreo, ona prži slaninu, razbije dva jajeta, uprkos svemu to je u stanju, zna da hrana treba da se iznese na sto kada muškarci dođu, ali i dalje nije završila pranje sudova, sedi u dnevnoj sobi, kači i poslednju šnalu za kosu i vraća se slanini, zagorelim jajima. Isključuje gas, baca nekoliko kriški hleba na sto, jetrenu paštetu, margarin, kutiju keksa, ona to gotovo sipa iz rukava, sada je i naprala toliko sudova da ima i čistih šolja i noževa i tanjira, ona reže još tačno dve dodatne komadine hleba i u istom tom pokretu lomi okrajak, trpa jednu polovinu usta, a drugu baca psu.
Muškarci ulaze, naradili su se, imaju onaj sjaj rabotnika u očima, razdrljenih košulja i velikih šaka, sedaju za sto i počnu da mažu margarin na hleb ali ona ne seda s njima, nikada, ona nema mira, pokupi samo dve mrtve muve iz toplog mleka u smočnici, nalije iz kofe u bokal, s debelim slojem žućkastog kajmaka, jedna utopljena muva pliva, stane zadnjicom priljubljenom uz šporet i jede keks, sipa vrelu vodu u lonac za čaj. Ona razgovara s muškarcima, pita za ovo ili ono, ali nikada se ne zadržava na temi, nju odgovor ne zanima, nikada se ne upušta u priču o onome o čemu oni razgovaraju, o tome kako se sve odvija u uobičajenim rutinama ili po nekom već zacrtanom planu.
Razgovara se o repi, raznim vrstama čičaka, ledenoj travi, zdravcu, o senu, treba li ga okrenuti, da li je dovoljno ležalo, mogu li računati da će ga sutra uneti ili tokom večeri, ima li šanse za oluju, štaviše za pljusak, koliko će tovara ostati. Ali ona se time uopšte ne bavi, time da im se mogu isprečiti sve moguće teškoće, da mogu iskrsnuti raznorazni problemi, ona ne vidi drugo do da je lep taj tamo tovar, sva ta roba, sama količina, da će je biti do krova, ona se vazda nalazi negde drugde, izvan konteksta, onog čisto praktičnog, kako će se to sve uneti u ambare i silose, ona ič ne ulazi u taj posao i te napore koji se ulažu da bi se do roda došlo.
Ona se uvek nalazi u istoj rasejanosti, u mirisu sena, tom vazduhu vrelom od sunca, gotovo kao od pekarske peći, u mirisu rose i kravlje balege, u vazduhu prepodneva, u mirisu pokreta, efikasnosti, ali ne svoje efikasnosti, već muškaraca, njihovog znoja, smrdljivih nogu, čekinjave brade i duvana. Ona ih pogladi po obrazu, i muža i devera i štalskog momka, razdvoji jaja na oko jedno od drugog, istrese svako ponaosob iz tiganja na njihove tanjire i odvrne radio da čuje vesti, da čuje glas Olea Emila Risejera. Ali njoj ne znači to šta on priča, već glas, taj dobro znani glas koji ispunjava kuhinju, ispunjava nju, i koji je jednako stvaran i živ kao ti muškarci, kao da joj je Ole Emil Risejer blizak prijatelj, rod rođeni, štaviše najbliži rod, kao i svi koji ulaze u taj krug, njen krug.
Ona maže jetrenu paštetu na hleb za kera, jednim uvetom sluša muža, pa devera, sluša o drljači, koju su već pre kafe okačili na dizalicu na traktoru i vratili se senu, na trenutak, dok se stoka hrani, sedi u ogradi kod teladi, a muškarci su opet isparili, nema ih u kuhinji. Ali ona ih prati, izađe na stepenište, odjednom ne može bez njih, već čezne za njima, ne smeju da idu, nedostaju joj, ona slèdi devera sve do traktora, sve dok ne zauzme mesto i startuje motor.
Njoj se čini da je sve to tako lepo, miris benzina, blok motora i vruće ulje i izduvni gasovi, ne može toga da se nagleda i namiriše, treba da ubije vreme, sve to vreme, dok se oni ne vrate, dok ponovo ne bude morala da postavi sto za njih, opere posuđe i pripremi hranu, dok opet ne bude nameštala krevete. To je čitav jedan beskraj vremena u koji je bačena, od čega je hvata strah, na trenutak, tako da joj šake utrnu, izgubi osećaj u njima.
Ali njoj ne uspeva, nema snage da ode s njima na polje, napolje s muškarcima, gde njeno telo samo smeta. Ona ne može da se znoji, ne može ništa da podigne, ne može da se natera na to, ne može da bude nigde drugde osim u kući ili u bašti ili u Šumici, ne može da bude u nekom drugom svetu osim u ovom svetu koji sama definiše, u širenju lepog raspoloženja, u toj priči čiji smo deo sve vreme dok sedimo s njom za stolom, posežući rukama da uzmemo mleko.
Ona uhvati poslednji nagoveštaj drljače preko ograde, zujeći zvuk zubaca, svega dobrog što drljača sadrži, oguljenu žutu farbu, snažan zamah u vazduhu dok visi na dizalici i toliko je puna sebe kao drljača, jedno dovršenje misli, svake predstave o tome šta jedna drljača može biti, i tako, s potvrdom onog dobrog, ona može da nastavi dalje.
Jer ničeg nema a da nije dobro, za to se neko pobrinuo, jer takvo je stvaranje, upravo kao dovršenje misli, svake predstave o stvari. Drljača jeste takva, i krošnja zlatne kiše je takva, a sada i senka ispod nje, i baštenska stolica u koju Tetka sedne i gde na trenutak misli da čuje đeram, spusti pogled na mrave, koji su tako užurbani. Sedi ona tu s novinama, fale joj naočare „za blizu“, guli krompire i već ide do sanduka u ledari da donese kolbase ili mleveno meso za faširane šnicle.
-
O izračunavanju zapremine II
900 rsd# 368
Pa šta sam ja zamišljala? Vreme kao ringišpil u koji možete da se popnete i da siđete s njega kako vam se ćefne? Godinu kao reku koja teče negde ispod mog osamnaestog novembra?
Sedim pored prozora u sobi broj 16 u „Hotelu di Lizon“. Sakupljam dane. Trista šezdeset pet novembarskih dana. Ali koja vajda od toga? Kao da gomila istovetnih jesenjih dana može da bude godina. I koja vajda od toga muvati se pri kraju takve jedne godine i spremati se za skok? Ili ronjenje? Godina dana čekancije i evo opet je došao osamnaesti novembar; mogla sam lako i bez ponavljanja na ovom mestu u koje sam upravo ušla. Da li sam to zamišljala: osamnaesti novembar s otvorenim vratima i slobodnim prolazima do nekog prepoznatljivog vremena? Možda. Ali nije tako kao što sam mislila.
Cunjam u svom osamnaestom novembru. Tražila sam gde ima neki izlaz, ali nema izlaza. Tragala sam za razlikama, ali nema razlika. To je jedan te isti dan, i sada ne znam kako sam mogla da mislim da je negde dole ispod svih ovih mojih dana ležala neka obična godina s jednim novim osamnaestim novembrom koji se polako približava. Kao da se istinitije računanje vremena nalazilo negde u dubini, kao da su sva moja ponavljanja bila samo površina, a da je prava godina gamizala ispod nizova osamnaestih novembara. Kao da će neki novi osamnaesti novembar da ustane pre kraja godine i povede me nazad. Ili će proći pored mene, pa da mogu da uskočim u njega u punoj brzini, iz mog vrtloga ponavljanja. Kao da će mi doplivati neki pojas za spasavanje, neki novi osamnaesti novembar koji će moći da me spase iz okeana ponavljanja, parče nekog plutajućeg debla za koje bih mogla čvrsto da se uhvatim dok ne dođem do nekog kopna, dok me voda ne izbaci u devetnaestom novembru, i jednom danu s friškim novinama uz moju kaficu, s novim recepcionerom iza pulta, u jednom jutru bez kiše. Ili možda s pljuskom, poplavom, grmljavinom, snegom, čim bilo, samo da je nešto drugo. Kao da je moj dan broj 365 bio neki magični završetak, ne samo brojka u beskonačnom nizu. Kao da je moj dan broj 366 bio neki novi početak, neki novi osamnaesti novembar. Sa hodnikom do devetnaestog. I dvadesetog. Kao da je postojao neki izlaz, ne samo dan, koji je nestao i ustupio mesto sledećem osamnaestom novembru pa opet sledećem danu, do dana broj 367 i dana broj 368 i jutra broj 369.
Ako se ništa ne bude desilo, niz će biti beskrajan. Ništa se nije desilo i niz jeste beskrajan. Nije mi došao neki novi i drugačiji osamnaesti novembar, iz dubine nije pokuljalo neko istinitije računanje vremena, nije mi doplovio čamac za spasavanje, nisam izbačena na obalu u devetnaesti novembar, i nije nastao nikakav dvadeseti. Ovo je onaj isti osamnaesti novembar, i ne može se videti nikakva promena.
Juče sam se rano probudila. Pala sam u dubok san posle dolaska u hotel, iscrpljena posle onih mojih dana u napetom iščekivanju novog i promenjenog novembarskog dana. Probudila sam se uz trzaj i odmah sam mogla da osetim kutiju s rimskim sestercijem koji mi je Filip Morel dao. Ležao je u svojoj kesi pored mog jastuka, i setila sam se šta se bilo dogodilo: da sam srela Filipa i zajedno s njim otišla u njegovu radnju. Da su mi Filip i Marija pokazali svoj novi stan. Setila sam se našeg lutanja kroz predmete ranijeg stanara. Ispričala sam im za sve: da se vreme raspalo, da se nadam da ću se vratiti u prepoznatljivo vreme. Oni su me doslovno isterali s rimskim sestercijem u kesi.
Smesta sam ustala iz kreveta, obukla se i sišla do recepcije. Nisam znala koliko je bilo sati, ali novine su bile donete i to su bile iste one novine. Od osamnaestog. Tek odštampane i netaknute. U trpezariji je kafa potekla iz onih aparata, stolovi su bili postavljeni, a osoblje je počelo da donosi hleb i kroasane na poslužavnike i u košare. Sela sam i ponadala se da će barem nešto biti drugačije nego za drugih novembarskih dana, ali nije bilo razlike, i uskoro sam videla kako se jutro ponavlja. Videla sam ona dobro poznata lica i pokrete. Videla sam krišku hleba kako pada na pod, lak i slabašno lelujavi pad s efeom. Bio je to onaj osamnaesti još jednom, naravno da je bilo to.
Čitav dan otkako sam se probudila pa sve dok uveče nisam legla na spavanje, u svemu, ama u svemu je bio tačno onakav kao svi drugi dani, jedan dan pun prepoznavanja, i kada sam se jutros probudila, opet je bio osamnaesti novembar. Nije bilo nikakve razlike.
Nesmetano sam prošla u godinu 2, ili bolje rečeno, stigla sam do osamnaestog novembra #368 u vremenu bez godina i bez godišnjih doba, vremenu bez sedmica i meseci, bez ičega drugog osim jednog jedinog dana koji se ponovo odigrava, i mogu samo pretpostaviti da će se tako i nastaviti. Ne mogu drugo da pretpostavim. To je neka greška koja se ne može ispraviti. To je postalo hronično. Jedino što se vraća jesu moja dvadeset četiri časa. Dolazi jutro, dolazi veče i dolazi noć, pa ponovo dolazi jutro, istog dana koji je „prošao“.
Sedim u sobi broj 16 „Hotela di Lizon“. Danas nisam doručkovala. Nisam stigla dalje od recepcije, gde sam bacila pogled na novine, a onda sam se okrenula nalevo krug u moju sobu. Ne želim da vidim kako se kriška hleba leluja prema podu.
-
Gramatika smrti Terra Suicida- antologija pesama pesnika samoubica
1.600 rsdСапфо (око 600. пре нове ере)
[55] Кад умреш…
Кад умреш, умрећеш скроз.
Без помена,
без права на живот,
јер међу ружама Пјераиде
ти место немаш. Него
кад једном одеш,
тумараћеш као сен
чак и у кући Хадовој,
међу мртвима.Жерар де Нервал (1808–1855)
El Desdichado
Ја сам мрачан,– самац, без утешна мира,
Принц аквитански кога кула крије:
Једина ми звезда мртва је, – а лира
Звездана са Црним сунцем Меланхолије.У гробној ноћи, ти што ми јад спира,
Врати ми Позилип, мора Италије,
Цвет који радошћу болно срце дира,
Чардак где се бршљан око руже вије.Личим ли на Љубав, Феба?… ил’ Бирона?
Краљичин ми пољуб још челом румени;
Пећином сирене сањало се мени…Двапут смело пређох преко Ахерона,
Смењујућ` на лири с Орфејева крила
Уздахе светица и гласове вила.Пејо Јаворов (1878–1914)
Нирвана
Спавају вечне воде, безбрижне воде – дубоке,
у њима се огледају небеске звезде,
ми пловимо, звезде нас боду кô жаоке,
и дрхтимо због дубина што под нама језде.Спавају вечне воде, дубоке воде -безбрижне,
над њима се нагињу хоризонти мрачни.
И шаљемо погледе безнадежне,
а страхови се показују тачни.
Те прастаре воде, вечне воде – кристалне,
дубоке и безбрижне, изазовно ледне…
Страх нас да пијемо – душе страдалне,
бесане, безнадежне, бескрајно жедне.Сара Тиздејл (1884–1933)
Није ме брига
Кад будем мртва и блистави травањ
из косе проспе на ме капи кише,
скршеног срца нагнеш ли се к мени,
није ме брига више..Смирена бит ћу ко лиснато стабло
ком гране свија киша која пада,
и њемија ћу бити, каменија срца,
него што ти си сада.Георг Тракл (1887–1914)
Јесен усамљеника
Обиљем плода тамна јесен трепти,
пожутео је сјај лепих летњих дана.
Из трошне љуске чиста плавет лети;
лет птица бруји од старих предања.
Помуљано је вино, тих одговор цепти
кроз загонетке овога благог ткања.И овде-онде крст врх пустог хума;
у рујну шуму једно стадо сврну.
Облак над водом језди попут чуна;
починуо је тèжак; звуци трну.
Вечери крило плаветно без шума
дотиче сламну стреху, земљу црну.Кроз веђе трудног сад ће да се јави
рој звезда; хладне собе спокој сколи,
Анђели тихо излазе из плавих
очију оних које љубав боли.
Шумори трска; кошчата језа дави
кад црна роса капље с врба голих.Алфонсина Сторни (1892–1938)
Улица
Отворени пролаз
између високих зидина.
Сваког тренутка
тамна уста врата,
цеви трема,
спроводне смицалице,
за људске катакомбе.
Нема ли језе
у предворјима?
Мало насиља
у узлазној белини
степеништа?
Корачам журно.
Свако око које ме мотри
множи се и расипа.
Шума ногу,
ковитлац летећих
кругова,
облак крикова и шумова,
одвајају ми главу од трупа,
шаке од руку,
срце од груди,
ноге од тела,
вољу од њеног споја.
Горе,
плаво небо
умирује своју прозрачну воду:
њим златни
градови броде.Марина Цветајева (1892–1941)
Андре Шеније се попео на стратиште…
Андре Шеније се попео на стратиште,
А ја живим, и то је страшан грех.
Има времена – железних – за све.
Није песник ко пева док барут мирише.И није отац ко са сина што иде на ратиште
Дрхтећ скида оружје, убојни плех.
Има времена када је сунце – грех.
Није човек ко у наше дане живи и дише.Сергеј Јесењин (1895–1925)
Не дозивам, не жалим, не плачем…
Не дозивам, не жалим, не плачем.
Ко с јабука белих цветни кад
Све ће проћи. Сувим златом начет,
Никад више нећу бити млад.Више нећеш трептати ко птица
Срце, зимом дотакнуто злом.
Ни земља ме брезинога цица
Не намами бос да лутам њом.Душе скитње! Све ме ређе пренеш,
Све ми ређе палиш уста пламна.
О свежино моја изгубљена,
Очи бујне, поплаво помамна!
На жељама шкрт сам ко на злату,
Мој животе, беше л` ми тек сан?
Ко на рујном да пројурих ату,
С прамалећа кад заруди дан.Лишћа бакар тихо капље с клена,
На том свету пролазно је све…
Нек је свака ствар благословена,
Све што дође да цвате и мре.Чезаре Павезе (1908–1950)
Земља јеси, и смрт јеси…
Земља јеси и смрт јеси.
Твоје годишње доба је мрак
и ћутање. Од тебе
ништа на свету није
даље од свитања.Када изгледа да се будиш
јеси сушта бол,
бол ти је у очима и крви,
али ти не осећаш. Живиш
као што живи камен
или тврда земља.
И облаче те сни,
кретње, јецаји
које не познајеш. Бол
попут воде језерске
дрхти и опасује те.
По води су кругови.
Пушташ их да ишчезну.
Земља си и смрт.Бранко Миљковић (1934–1961)
Горан
Ноћ сувише велика за моје звездано чело
у неким шумама црним непознатим
И дрво је рекло немој Јутро моје бело
име ти своје остављам кад не могу да се вратимПчеле слећу на леш кога нема
Звона одлазе у простор црним степеништем
Мој је завршен дан. Ал се на починак не спрема
сан мој иза брда где мртав себе иштем
Овде доле свако своју таму има
Мој мрак је сенка птице. О неима
пута којим би до мене могли доћиКо пролеће које заборави да цвета
сад лежим мртав на северу света
Смрти љубоморна највећа моја ноћи! -
Gramatika smrti – antologija pesama pesnika samoubica
1.600 rsdИвана Брлић Мажуранић (1874–1938)
Јутро
На истоку огањ свети
Рудећи свој диже плам,
Плахе сјене крајем бјеже
И расипа зора прам.Игра титра вода млада
И немиран дах је њен,
Видим: ријеком свјетло тече,
Уз обалу тоне сјен.Труне чамац. – Весло црно
Бије уза влажни крај –
Трза чамац: трулим рубом
Овија се златан сјај.
–– – – – –– – – – – –
Сиви дан се уздигнуо,
Изгорио свети плам,
И већ мирно струје воде
– – Труне чамац, црн и сам.Џек Лондон (1876–1916)
Свему је крај…
Свему је крај…
Лауте нек умукне звук!
Појања брзо мину
К`о сени трепераве што се вину
Кроз љубичасту детелину.Свему је крај…
Лауте нек умукне звук!
Негда ја певах к`о дрозд први што пева
Са жбуња росног грања
А сад ми душом влада мук.
И к`о посустала сам шева
Кад јој из грла пој више не одзвања;
Прош`о ме је час клика, прош`о час певања.Свему је крај…
Лауте нек умукне звук!Штефан Цвајг (1881–1942)
Јесења шетња
Свет миран као сан. Тек каткад врх сува жбуња
одјекне промукло неког гаврана крик.
Као тешко олово над сивом земљом куња
суморно небо, и самотне јесени лик
тихо се преко сивила и једноличности шуња.У ћутању препуном речи лутам преко њива,
напустив незадовољен светлости летње пир.
Последња гласна жеља тули се и почива.
Све приснија ми јесен. Осећам њезин мир.
У самовању ми срце богато и велико бива.Туга која струји кроз тамна села и шуме
од своје среће остави у мени богат траг,
благословена скрушеност ко молитва уђе у ме,
и живот ми изгледа звонак, чист и вечерње благ
откако јесењу суморну братску реч разуме.Сада ћу да почивам ко уморно мрко тле…
Идем кроз утихло време сањарски блажен и смеран,
а врела рука чежње постаје нежнија све.
Ко да на путу моме пријатељ срете ме веран,
одавно близак мени, а непознат пре.Јанко Купала (1882–1942)
Дођи ми
У пролеће дођи амо,
Као цветак буди.
Процветај лепотом са мном,
Мисао разбуди…Дођи ми у лето живо
Као класак млади.
Жетелачком песмом с њива
Мисао заслади…Дођи ми у белу зиму,
Ко сунце ме овиј.
Позлаћеном бајком дивном
Мисао дозови…Дођи ми у јесен свелу,
Попут звезда бледих.
У свет далек, шумор јела
Мисао поведи…И на гроб ми исто стани,
Као цветак падни.
Белом руком клен ми стамен
Од срца посади…Валтер Бенјамин (1892–1940)
Сонети, 17
Не брани харфа што на ветру виси сама
Да дах смрти твоје такне струне њене
Што на мору прави вале разведрене
И распири у срцу ватру силног пламаОтимаш у рани час јутарњи мене
И размишљаш још о сребрним галијама
Пламеног разговора пре но што ти тама
Приклони чело о влажне морске стенеМог`о би дах пуштен до тебе да се пење
Али ти поглед заклонише облаци
И ти још ослушкујеш жалобно знамењеШто се ка теби у ноћном ветру баци
Чујеш тај звук који замирући пада
С моје харфе сломљене сред последњег јада.Мисузу Канеко (1903–1930)
Када сам сама…
Када сам сама,
Ко други ће знати за то?
Када сам сама
Моји се пријатељи смеју.
Када сам сама
Иако је мајка увек са мном.
Када сам сама
И Буда је такође сам.Милан Симић (1905–1960)
Привидан мир
Начинићу лице спокојно
и око ће ми бити
мутно, нејасно, затворено
да ми никада нико
у душу не продре.
У себи свити,
као паукове нити,
танко, свилено гнездо
сновима својим
и чуваћу их тако
у души покопане
као светињу највећу.
И нико неће знати
да дубоко у мени
лежи покопан читав један свет.
И око ће ми бити мутно, нејасно,
и лице ће ми бити спокојно
да ми никада нико
у душу не продре.Бранко Ћопић (1915–1984)
Ведрина
Ведрином твојом, Бранко, сијају наши дани,
свака је слободна рука и ником није тијесно,
ево се јатимо бурно, ђачки, на свакој страни
у коло обијесно.Момак црноок језди и коњиц вришти врани,
као што некад бјеше у твојој пјесми првенцу,
драгани трепти срце и крчаг разбити неће
дјевојка на студенцу.Не тугуј, пјесме твоје ничија сирочад нису,
не буди сузан, Бранко, та нисмо на растанку,
ево их с нашом колоном – дјевојке распеване
ко путник на уранку.И нико код нас, Бранко, не вене тужно у мраку,
јесењом тугом сувом нису засути пути:
никада код нас пјесник више умријет неће,
нити му лисје жути.Виолета Пара (1917–1967)
Хвала животу
Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је две звезде захваљујући којима,
кад их отворим, савршено разликујем црно од белог,
на високом небу дубоки звездани зденац,
а у мноштву човека кога волим.Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је да чујем јасно
зрикавце и канаринце,
чекиће, турбине, лавеж, олује
и нежни глас онога кога волим.Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је звук и слова
речи које изговарам: мајка, пријатељ,
брат, заслепљујућа светлост,
пут душе онога кога волим.Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је пут за моје уморне ноге,
којима сам обишла градове и мочваре,
плаже и пустиње, планине и равнице
и твоју кућу, улицу и двориште.Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је срце које снажно куца
када гледам плодове људског ума,
када гледам добро које је тако далеко од зла,
када гледам дубину твојих светлих очију.Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је смех и дао ми је плач
да разликујем радост од жалости,
од којих се састоји моја песма
и песма других која је иста песма,
и песма других која је моја песма.Хвала животу који ми је толико дао.
Примо Леви (1919–1987)
Понедељак
Шта може бити тужније од воза?
Што полази кад мора,
Што нема до једног гласа,
Што нема до једног пута.
Ничега нема тужнијег од воза.Или можда од теглећег коња.
Затворен између две руде,
Не може чак ни да гледа у страну
Његов је живот за кораком корак.А човек? Зар није човек тужан?
Ако поживи дуго у самоћи,
Ако мисли навршило се време
Онда је и човек ствар једна тужна. -
Beli, norveški čovek
810 rsdškolski fotograf u prvom razredu
moli me da oči otvorim više
školski fotograf u drugom razredu
moli me da oči otvorim više
školski fotograf u trećem razredu
moli me da oči otvorim višenakon toga
kad neko hoće da me slika
otvaram oči
koliko god moguradim u nrk
i nedavno sam kupio stan u ulevol hagebiju
vratio sam se s posla
s novinama pod miškomprvi sused koga sam sreo
pita da li sam iznajmio stan od nekogdrugi sused kog srećem
pita da li sam novi raznosač novinamoje korejsko ime
suh, jung-su
dato mi je
jer niko nije znao
kako sam se zvao
moj datum rođenja
15.11.80.
dat mi je
jer niko nije znao
kada sam rođen
moje norveško ime
brinjulf jung tjen
dato mi je
jer je trebalo da postanem
naslednikizgubio sam svoje korejske roditelje
pa sam dobio norveške
sad stvaram svoju porodicukad sam dobio prvo dete
nisam više bio sam na svetu
po prvi put u životu
imao sam nekog ko liči na menegledati svoje prvenče
bilo je kao povratak kroz vreme
kao da posmatram sebe
kao novorođenče
kao da posmatram sebe
ležim uvijen
u ćebencegledam sebe gde ležim
u naručju
jedne bele ženeja i deda
zovemo se skoro isto
brinjulf tjen
brinjulf jung tjen
ali ta mala razlika
srednje ime
četiri mala slova
stvaraju čitav svet
između nas -
Zavetrina
720 rsdZavetina
Igramo da ne bi uginuli,
na putu
do bagremovih šuma
polažu se venci za stado,
za mladunčad šaka zobi
obolele kopita
i
ogrlica od lastavičijih zuba.
Grebemo po zori da ne bi urlikalaDogled
Pod mesečevim srpom,
Adamovom jabučicom,
moj narod spava.
Žmuri na jedno oko.
Baca novčić.
Po jedna glava za svaki strah koji poznaje.
Jer
Ispod glave ne pada
ništa
i
ne raste
ništa
samo
ponekad
razmišlja
kišaSveta
U zemlji divlje jaradi
i pitomih soli
iznikao je moj
sveže izbrijani otac.
Tog dana smo
zamesili četrdeset ptica
i pritisli ih kamenom
da ne bi nadošle.Na dan kada je umrla kraljica
ova kuća je opasno počela da liči na mene
U dnu vrata
gde
svako
miriše na sebe.Senka
Moja senka je umetnik.
Pucam joj u koleno
i ona mi mazi stopala
noću.
U naletima belih godina
I rasnih pasa
kalemim joj na koleno
srnu.
Polivam je hladnom vodom
Nežno
I ne po listovima
Jer ona tada spava
i u njoj besni majčino mleko.Legacy
Baba je bezubim ustima žvakala pesmu
i kostima podupirala nebo.
Uspavljivala se na senu
među smukovima
i
slušala tupi zveket svog drvenog pribora za jelo.
Kada je umrla,
te trice su pošle u brdo,
vešale nam se oko vrata
i
terale šumu iz kuće.
Kada je umrla za njom je ostao pas koji sanja lubenice -
Izbeglica ljubavi
1.000 rsdProlog
Bio je 11. jul 1995. godine.
Dan uoči Petrovdana…
Plamen je bio svuda oko mene.
Ne, nisu gorele lile.
Gorele su kuće.
Gorela je Bosna.
Umesto dečije cike, čuli su se udaljeni pucnji i leleci.
Gledala sam kako plamen liže i guta moj dom. Kako palaca jezikom kroz prozor da dohvati krov. Pucketala je vatra, pucketale su puške, a ja sam skamenjeno stajala.
Osećala sam nepodnošljivu vrelinu i spržen miris drveta. Strah me obavio kao plašt. Ledila sam se. Sve je mirisalo na smrt. I pored tolike toplote moja krv se sledila.
„Divna, kćeri, beži koliko te noge nose. Beži! Ovde više nema nikog! Gotovo je! Beži prema šumi! Idi, sine, prema Drini!“, povikala je stara komšinica Stanka pokazujući rukama kuda da krenem.
Skrenula sam pogled prema njoj. „A šta ću ako se pojave mama i tata? Kako će me naći?“, pitala sam nju dok sam se pitala isto.
Tata je nestao prošle godine. Mamu sam čekala već deset dana da se vrati kući iz susednog sela u koje je otišla po hranu. Kući koja sad gori, koje više neće biti. Gde li ćemo spavati?
„Beži Kćeri!!! Nema njih više! Nema!!! Beži odavde!!! Trči!“, proderala se i mlatila štapom kao da me tera.
Shvatila sam…
Krenula sam…
Trčala sam…
Plakala sam…
Nema mame…
Nema tate…
Nema kuće…
Lomile su se suve grančice pod mojim nogama. Mesečeva svetlost se probijala kroz krošnje drveća. Rukama sam razgrtala rastinje. Nogama sam zapinjala za ostrugu koja mi je gulila kožu. Borila sam se da idem, da hodam. Sati su prošli i bila sam daleko od svog doma. Žeđ i glad su me savladale.
Gde sam pošla sama, zapitah se? Kuda ću sama? Čemu ovaj život? U ratu već odavno živim. Ako već nema mame i tate, što bih i ja bila na ovoj zemlji bez njih.
Očaj je preplavio mojih petnaest godina. Nije više bilo straha, nije bilo nade, nije bilo želje. Bila je prisutna potreba da legnem na zemlju i molim je da me proguta. Da me primi u svoju utrobu i skrati moje muke.
Stala sam na malenoj čistini usred šume. Čučnula sam pored jednog panja. Htela sam da odustanem od Drine iako sam je u daljini čula kako huči. Onda se začuo tih jecaj…
Shvatih da nisam sama.
Ustala sam i krenula prema zvuku.
Našla sam malenog dečkića. Sedeo je na ćebencetu i jecao. Bio je sam.
„Oh, maleni, ko te je ovde ostavio?“, prišla sam mu i pogledala ga.
Umesto glasa, pružio je svoje malene ručice. Uzela sam ga u svoje naručje i zagledala se u male tužne oči pod plavetnim mesečevim svetlom.
Procenila sam da ima oko godinu dana. Skoro da je još bio beba. Nisam mogla tu da ga ostavim niti sam mogla da odustanem od sebe kako sam planirala. Morala sam da nastavim dalje.
Zora je bila na pomolu dok sam se bližila Drini. Videla sam konvoj ljudi, traktora i kamiona. I oni su bežali. Potrčala sam da ih stignem. Vikala sam i mahala jednom rukom dok sam drugom stezala malog dečkića.
Videli su me.
Pomislih kako ima nade za nas dvoje. Kako smo spašeni.
Videla sam Drinu!
Videla sam Srbiju. Zemlju kojoj zapravo po nacionalnosti i pripadam.
Još brže sam potrčala, i samo Bog bi znao kako sam izgubila ravnotežu i počela da padam. Jedino što sam mogla, a to je da poturim desnu ruku, jer sam u levoj držala detence. Ispružila sam dlan i na njega se dočekala. Odjeknuo je bol kroz plećku i rame. Kao da mi je neko duboko zabio nož. Zaječala sam.
„Dete polako, poginućeš!“, podizala me jedna žena.
„Neću, dobro sam“, drhtavim glasom sam rekla podižući se na noge.
„Hajde sine ovamo, ima mesta na traktorskoj prikolici za tebe i njega“, doviknuo je čovek.
„Kako se zoveš i ko ti je to?“, pitala me žena dok me vodila prema prevoznom sredstvu.
„Zovem se Divna. Ovo je moj brat Petar. Prezivamo se Vidić“, slagala sam je za detence.
Nisam želela da mi ga oduzmu. Spasao mi je život i zvaću ga Petar jer je Petrovdan. I slagaću da mu je danas rođendan. Reći ću kako su ga moji roditelji kasnije dobili i da je zato velika razlika između nas. Meni je petnaest godina, njemu nek bude godinu dana.
Pogledala sam u Petrove mile plave oči. Bio je miran, ćutao je i grlio me malenom ručicom. On mi je trenutno bio sve što imam na ovom svetu i neizmerno sam ga zavolela.
Nakon nekog vremena našli smo se u sigurnoj zemlji. U Srbiji. Daleko od rata, daleko od vatre, daleko od krvi.
Sunce je bilo visoko na nebu dok smo putovali. Spustila sam Petra pored sebe da malo odmorim ruke. Gledala sam ga kako spava na džaku punom nečije garderobe. Bila sam srećna što ga imam, što se i pored teške patnje pojavio razlog da živim dalje.
„Jao, Divna… Rame ti je spalo. Kuku meni, da nisi slomila?“, zakukala je žena do mene i počela da me pregleda.
Krckalo je nešto u predelu plećke.
Trpela sam bolove i ubeđivala je da mi nije ništa. Da sam dobro. I osećala sam se dobro. U Srbiji smo. Ali ona nije odustajala. Cepala je podsuknju i pravila mi utegu oko ramena i desne ruke, to je bilo bolno.
I bilo kako bilo, bar smo živi i imam plavookog malenog Petra.
-
Ponovno rođenje
1.000 rsdProlog
Stojim pored rešoa i čekam da provri voda. Nikad nisam volela da pijem kafu ovako kasno ali ove večeri mi baš treba. Obično popijem jednu kad dođem u noćnu smenu i to oko 19h, a kasnije pijem samo čaj. Zakuvavam kafu i sipam tri šoljice, za sebe, za Miru ‒ moju najbolju prijateljicu i za dr. Milana koji je sa nama dežuran. Sedam na dvosed u dežurnoj sobi i prislanjam šoljicu nosu udišući prelep miris kafe. Mmm… mmm… Ne znam zašto sam blago uznemirena ali večeras nešto treperi unutar mene. A nije posao u pitanju… Čujem Mirine korake, koja kao furija uleće u sobicu i sa vrata govori:
„Čoveče, trebalo je da odem u Norvešku kad sam mogla, ovo ovde je haos!“
Zatim baci pogled na mene, pa na šoljicu, pa pita:
„Srce, jesi li dobro? Odmori ti malo, digni noge, ja sam sad u spidu i pomoći ću Milanu šta god zatreba. Naporne su ove noćne a ti si bogami preterala!“
Grdi me moja drugarica. Možda sam preterala, ali to je moj život sada. Uglavnom posao. Nisam stigla ni da klimnem, kad čujemo Milana kako nas doziva:
„Devojke, pokret, javljaju stiže nam pacijent sa dve prostrelne rane!“
Mira već skače pa vuče i mene i u trku zakopčavamo uniforme, vezujemo kosu i navlačimo rukavice. Hitna je već na samom ulazu. Čoveče, pre samo minut sam ležala i mirisala kafu. Al’ to je cena urgentne službe, nikad nisi miran. Otvaraju se vrata od kombija i čujem Milana kako govori:
„Polako ljudi, pazite na njega, nemojte ga mnogo pomerati!“
Krajičkom oka vidim da je mladić u pitanju. U jebote, tako je mlad, a već je metak u njemu! Odmahujem glavom a Mira mi šapuće:
„Srce, zovi odmah salu da se spreme, mi mu ovde ne možemo mnogo pomoći.“
Kratko klimnem i čim ga prebacimo na pokretni sto krećemo prema liftu. Na sredini hodnika blizu pulta sa telefonom refleksno bacam još jedan pogled na mladića.
Ostajem bez daha… Gušim se… Gubim se…
„Srce, jesi li dobro?“
Čujem Miru kroz izmaglicu. Čujem je, ali ne mogu dalje.
„Saberi se odmah! Zovi salu, ovo smo videle već sto puta! MINA!!! Plašiš me srce, šta ti je pobogu?!“
Šapatom progovaram, još uvek ne verujući:
„Ovo je moj muž.“
Sada Mira ostaje bez teksta, oči joj se u šoku šire a zatim dodajem još tiše:
„Ali on je već mrtav!“
Nema me, padam u bezdan…
-
Materija
810 rsdOno što se svakodnevno događa među nama
Rečenice nas guraju.
Rečenice mudre kao životinjice.
Pokazujući nam prstom,
ostavljajući nas gole.
Rečenice koje gube visinu,
rečenice koje nas gaze.
Infiltriraju se maskirane,
rečenice koje žive od pozajmica.
Napadaju nas sa leđa,
prodaju nas kao trgovci.
Tapšu nas po ramenima,
pa nestanu kada se okrenemo.
Obilaze nas sa strane.
Udaraju.
Izvode trikove.
Započinju diplomatske karijere.
Beže nam kao vozovi.
Šakom i kapom.
Neprestano kopaju rovove, a onda,
nestaju.
Pokrivaju nas.
Postaju ćebe i topli čaj.
Praveći se da ništa ne znaju,
praveći se blesave.Dok se mi malo-pomalo požurujemo svakom rečenicom.
Pesma o morskom trgovcu
Moj otac je otišao na posao
i vratio se nakon trideset godina.
Vesla na njegovom satu
otplovila su u suprotnom smeru.Koliko minuta bi trajalo
destilovanje trgovačkog broda,
kap po kap?
Kako odbrojati kišu?
U koje vreme zvone talasi?U strahu da će zakasniti,
na sva mesta on dolazi juče.
Vrhovi njegove srebrnaste kose
golicaju ga tek sutradan.Zbog bojazni da će pozvoniti
na zvonce u zao čas,
oko njegovog zgloba visi
loto bubanj.Stomak mog oca ne vari dobro vreme.
Jednog dana je otišao na plovidbu,
trideset godina je proveo u povratku.Ledeni breg
Kako ponovo da gledam,
čak i kad protrljam oči
ponekad iz njih izlaze tvoje.Vilica horizonta puni se kao čaša.
Rasti je značilo ići za tobom
i kasnije doći po sebe.Tamna riba posećivala je našu kuću,
mi je nikada nismo videli.
Ti si je kuvao i jeo noću,
sledećeg dana su ostajali samo otpaci.
Sedefne harfe sa kojih smo čupali note.Naučio si me napamet
ako se izbacim iz sebe,
tvoja kuća je uvek otvorena.Tvoje usne mi se ne vide jer ih šminkam.
Ponekad ih ocrtam neobičnim bojama
da se sa njih ne mogu čuti iste stvari.
Sedam oktava, permafrost.
Ti si ja u gustoj tišini podzemlja.Baterijska lampa koja ka meni
osvetljava sve dolaske i odlaske.
I zato, kako osloniti stopala
ako se nevidljivo istopi?
Kako od konca koji kidam
da ispletem neku novu priču?Sedam oktava, permafrost, mama.
Moj dah je povezan sa tobom
kao što su ovaj glas i jezik.Kuća mojih roditelja
Neću braniti kuću mojih roditelja.
Ni od vukova, ni od suše, ni od zelenaša.
Rođena sam na proširenju gradskog potoka,
pa ta kuća i nije bila njihova,
sledila joj je prodaja.
Nikada nisam imala stoku, ni vrtove ni borove šume,
sva zemlja koju imam živi u plastičnoj saksiji.
Moraću da plaćam kirije, pozajmice i dažbine,
ali neću braniti kuću mojih roditelja.
Oscilovaće na milost i nemilost špekulantima,
Brojaće devet studenata
tamo gde nas je nekada bilo pet.
Skinuću sa sebe sidro koje nosi težinu
ideje o klanu, krvne omče i moć pripadanja,
i neću braniti kuću mojih roditelja,
pratiću njihove korake gde god budu plaćali kirije.
Ako postoji neka veza između
materice i porodice, trebalo bi je
razbiti o taj zid od cementa.
Razviće se poslovi nakon mog odlaska,
oduzeće nam kredit,
razbaštiniće nas od vazduha,
ali naša sećanja će ploviti ovim stranicama.
Neće se izgubiti veliki deo onoga
što je činilo nas, ali neću braniti kuću
u kojoj smo se rodili, istu onu čiji temelj
danas potcenjuje jedan parking
za evro i sedamdeset pet centi na sat.Neću doživeti
Neću doživeti da te držim za ruku
niti ćeš se ti držati za moju.
Neću ti razmaknuti zavese
nedeljom u podne.
Neće me trgnuti iz kreveta
nijedan hitni slučaj sa tvojim likom.
Nećeš stići da mi izboraš lice,
nikada nećeš zaustaviti moje putovanje.
Neću ti kupiti vrapca.
Niti će biti tvoji ovi zidovi
koje sam skupo platila.
Nikada neću saznati ko si.
Kako bi bilo voleti te.
Neću doći do spoznaje
da li bi bilo onako
kako su govorili da će biti.
Neću pogoditi šta,
ni kako, ni koliko, nikada.
Nećeš mi usisati vreme.
Niko me neće tražiti u tebi.
Neću biti niko drugi osim mene,
zauvek.
Neću te gledati kako radiš
ono što tako pokorno voliš.
Neću upoznati tvoju decu
okupanu suncem
nekad u avgustu.
Nećeš mi se pridržavati za vrat.
Nećeš mi ugasiti svetlo. -
Ima jedan veliki otvoreni trg u Bordou
1.000 rsdTaksi vozi duž velikog trga, skreće na trotoar. Ja sam u Bordou, treba da imam izložbu u ovdašnjoj umetničkoj galeriji. Videla sam galeriju preko interneta, proveli su me kroz nju u 3D animaciji, nalazi se u staroj magacinskoj zgradi iz kolonijalnog doba. Glavna sala izgleda kao crkva, s velikim stubovima i zasvođenim hodnicima i prozorčićima visoko gore na dužim zidovima. To nije crkva, a prostor je prazan.
Dolazim prva, danas, sama, sutra treba da dođe i Johanes. Uskoro će biti godinu dana otkako smo se sreli. Johanes nema dece. Ja sam bila udata, imam Sofiju od sedamnaest godina. On nikada nije duže bio s nekom ženom. Nikada nije bio u nekom odnosu. Bio je sam, uvek, samo on.
Gledam kroz prozor dok šofer završava posao s kreditnom karticom i računom. Trg je kao kvadrat, ima drveća duž tri strane, u duplim redovima, poput aleje. Četvrta strana je okrenuta prema reci. Na sredini nema ničega. Ima šljunka, finog šljunka, poput peska. Šofer mi vraća karticu, otvaram vrata, iznosim koferče. Ostanem u mestu i osvrćem se okolo. Grande Place de Bordeaux, čitala sam o njemu u vodiču tokom leta. Osećam se kao da sam ovde već bila. Sliku sam dobila u glavi posle završetka prethodne izložbe, pre skoro dve godine. Gledam je sada, to mesto na slici, to je ovde. Ali nikada u životu nisam bila ovde.
Na slici izlazim iz nekih kočija, saginjem se i silazim niz ona dva stepenika ispod vrata. Ne znam da li sam muškarac ili žena. Imam crnu odeću, pantalone, izgleda da samo to vidim, niz noge, i cipele, crne kožne. To je kočija s konjima. Na velikom je otvorenom trgu, s drvećem duž tri strane.
Slika mi se veoma nametala kad je došla. I snažno. Onespokojila me je. Nisam je kapirala, iako je u isto vreme bila veoma razgovetna. Htela je nešto da mi kaže, ali nisam mogla da vidim šta, i otad sam je tako nosila sve vreme. Bela svetlost – ili da li je to taj beli pesak – svetlo je oštro, a toplota je nekako nepoznata, nova. Duž jedne strane trga nalazi se duguljasto polje, nalazim ga pogledom, i o njemu je pisalo u onom vodiču, i na jednom kraju polja, nekada davno, smrtno su kažnjavali ljude. Odrubljivali su im glave, ili vešali. To je bilo gubilište.
Ne znam zašto je duguljasto to gubilište. Kao da je bilo potrebno marširanje, obeleženo rastojanje, s jednog kraja do drugog. To me navodi na pomisao na trku sve do crte za skok u dalj, u jamu s peskom iza crte. Ili na središnji prolaz u crkvi, na hodanje dok svi sa obe strane u svim klupama ustaju i staju pred vas i zure.
Slika odonda, iz nekog vremena, postoji unutar one koju sada vidim. Dok stojim tamo, odjednom mi pristiže još detalja. Izlazim iz kočija, i sada vidim da su pokrivene, ima sedišta na obe strane, s plišanom presvlakom, otvorim vrata, niska su, saginjem se i izlazim, gledam nadole, niz svoje noge, dole su cipele, crne pantalone.
-
Login i az
720 rsdДОШЛА САМ ИЗ ПРАВРЕМЕНА ДА БУДЕМ ЖИВО ТЕЛО СКЕЛЕТУ
Дошла сам из правремена да будем живо тело скелету. Мисли су кости душе. Душа је сасуд духа. Ја, Аз, нисам се опирала. Усадили су у мене глад. Сад живот и смрт трају у мени заједно. Пролазим, јер је то оно због чега сам обукла тело. Не пролазим, јер ме тиме напунио Дух. Онај који је у мене усадио семе љубави, посматра ме. Моје очи посматрају њега. То се зове Небо. Речено ми је: Све што изгубиш биће ти враћено.
ШТО МИЛУЈЕМ, ТО РАСТЕ
На рођењу су ми дали пет имена јер се видело да ми само једно неће бити довољно. Четири су тајна. Једно је знамен.
Кад ми је старешина по древној традицији гурнуо прст у уста да провери хоће ли бити слатких или горких речи, безубим деснима сам му одгризла прст све до корена. После је место њега носио протезу од корњачиног оклопа. За мене га више уопште није било брига јер је било јасно да ћу се свакако и сама врло добро сналазити и међу горким и међу слатким речима.
Одмах су приметили и да сам полутанка: да ми је једна, лева рука, увек врела, а друга, десна, ледена, тако да је моју мајку од загрљаја новорођенчета наизменце тресла врућица и ледена грозница, и она, пољубивши своје чедо, склопи очи и умре.
Људи мог рода су ме обвили у Ћутање док не одлуче шта ће са мном.
Пошто сам зачета у мајци од пресвисле Жеље, остала сам сироче. Три дана су већали шта да се ради са оном што има много имена и гризе прсте. За та три дана нису ми дали ни кап воде, ни кап млека. То мени није ни било потребно јер сам још у стомаку научила да се храним само ретким ваздухом и откуцајима срца.
Пошто се знало да ћу постати краљица бесмислених задатака који доносе бесконачну радост онима који их решавају а бескрај милости онима који успеју да их реше, дали су ми да једем само бобице четинара да очврснем, јер оне човеку дају снагу која је потребна да се уста не слепе и да зуби не трну.
Научила сам како се негују златне рибице што немају ни памћења ни сећања, како да их храним у правом, јединственом тренутку кад саме отворе уста да би им очи биле што буљавије, јер оне тако морају видети оно што се иначе не види и што је видљиво једино њима.
Научила сам како да ми се од животних сокова дланови загревају и црвене. Научила сам да пронађем живу воду која се невидљиво лије. Научила сам како да из природне несавршености направим потпуност. Научила сам да не говорим о себи, јер све што кажеш о себи ‒ нестане. Научила сам да не тресем ваздух својим мислима. Научила сам да замршеним путевима лако налазим свој пут. Бешумно.
Преко мојих уста никада није прешло оно што није моја природа. На кога положим руке тај оздрави. Што милујем, то расте. То је моје Значење. Кога обасјам смехом, тај се радује три дана. У светлости купам новорођенчад и разгоревам им срца.
ЗАЛЕПИЛИ СУ МИ СВИЦА НА ЧЕЛО
Кад сам напунила број дана да постанем жена, направили су светковину. Речи светковине су Предање. Од њих се подиже коса на глави. Нису се никад измениле. Ко их измени изгубиће му се и траг и сенка, и никад их више неће наћи.
Скинули су ми дугу белу кошуљу, одсекли шишке девојаштва и у три воде ме окупали. Прва је вода она која тече непрестано. Друга је она која стоји непокретно. Трећа је она која може да се смести у малу бочицу а да је има непрегледно. Тако ми се у душу уселила вода. Онда су дували у мене да ме осуше и предавали ми свако од свог даха. Дарована сам ветром да распознајем духове. Залепили су ми свица на чело. Да светли. То се зове Знак. У сумрак су ме закопали до грла да ми се у тело увуче сила земље по којој ћу ходати док је то по вољи Ономе који даје живот. Око мене, заривене у земљу, запалили су безбројне ватре и отишли.
Кад су ме ископали била сам нова. Старешина је одахнуо.
СА УНУТРАШЊЕ СТРАНЕ МОЈИХ КАПАКА БИО ЈЕ ИСПИСАН ЖИВОТ
Жене мог рода не сањају дању, само ноћу. Те ноћи су сањале речима. Речи снова носе Смисао. Скидале су своје наушнице, прстење, огрлице и стављале у једну торбу. Прилазиле су једна по једна, миловале ме, љубиле, прво у чело, па у срце, и давале благослове. Жене мог рода су добре жене.
Загрљене, певале су о путевима којима ћу ићи, о људима које ћу сретати, о сузама које ме чекају и Радости која је циљ. Неке су плакале. Неке су се смешиле. Оне које су плакале жалиле су мој бол. Оне које су се смејале радовале су се мојој храбрости. У зору су ми окачиле торбу на раме. Везале су ми очи, завртеле ме три пута и гурнуле у правцу у коме се окренуло моје тело.
Заједно са мном из места је отишло и јато врабаца.
Са унутрашње стране мојих капака био је исписан Живот.
НЕМАМ НИШТА, ДА БИХ ИМАЛА СВЕ
Сад сам Исцелитељка. Немам свој праг. Живим у духу. Ретко у телу. Не бежим од њега, али ми није господар. Немам ништа, да бих имала све. То се зове Слобода.
Где станем, ту заноћим. Људи ми долазе. Полажем руке на њих. Доносе ми храну. Пратим покрете Живота и идем за њим. То се зове Судбина.
И створена сам и рођена. Нек схвати ко како хоће.
Обилазим росу у пољу, облажем се првим сунцем. Несталне колебљиве сене ноћи стварају ми утваре. Најчешће утваре глади. Од њих се штитим паљеним ситним кристалним песком. Зову га Со. Путем између врата и затиљка струји крв. По мом лицу пролазе јутра, никакав траг не остављају.
Дишем, гледам на створено, очи ми се радују, наслађујем се. Раздајем све што имам. Ништа не остављам. Не треба ми. Утискујем себе у памћење света. Тркам се с ветровима, око не стиже да трепне. Изравнавам узвишења, разврћем рачвања, нигде се не саплићем. Смехом напајам брда. Она се тресу и узвраћају ми смехом. Берем камење и од њега правим огњиште под ведрим небом. Од неживог, буде живо. Мирне су моје ватре.
Стављам руке у топлу реку, додирује ме као вољени, приклања се мојим облицима. Кад милујем класје за дланове ми се лепи слатка свежина. Од тога ми телом пролазе пријатни трнци.
МАЛО ВОДЕ НА ДЛАНУ ЧИНИ РАЗЛИКУ ИЗМЕЂУ ЖИВОТА И СМРТИ
Они који изгубе Реку живота долазе код мене. Отварам људска срца. Руке су ми нежне. Људско срце је Светиња. Не сме се дирати без велике невоље. Кад отворим, оно што је нечисто сперем исопом. Тако се Реке опет крећу својом путањом. Нове линије на длановима се рађају и пониру.
Много очију пада на мене. Не прође ни час а да нечије зенице не заиграју по мени. Навикла сам.
Понекад само седимо под белим дрветом до дубоко у ноћ. Причамо, смејемо се, певамо. Деца спавају мајкама у крилу. Њихов дах напаја ваздух млеком. Мушкарци плећима подупиру жене. Ослоњене на њих, жене су спокојне.
Леђа ми греје бело дрво. Мало воде на длану чини разлику између живота и смрти.
Познајем уметност предаје. Тајне ми се откривају, жеље се испуњавају. И небеса и свет су ми пријатељи.
Светлост свитаца над полеглим травама постаје нектар за уморне стрпљиве носаче живота. То се зове Песма.
-
Taljige
720 rsdтихо тихо воз се креће
воз иде за Владимир
жене љускају семенке
жене иду у Владимир
крију зараду у кесе
даче промичу и реке,
шуме, доље и фабрике
повртњаци, повртњаци
Петушки су ускоро
воз се креће споро, споро
звече крилца полица
смену тражи спроводница
себи топли чај налива
а Кљазма се разлива
или Нерла рукавци
тип на горњој полици
новине је бацио
наочари скинуо,
ножице је обесио
и у шуму погледао
па сишао, и папуче натукао
негде тамо црква сину
преко реке, у даљину
воз се креће једва једва
вуче, тихо успорава
станица је Владимир
зар већ тако ‒ Владимир
да, личи на Владимир
цигарету гаси момче
с папучице вешто скаче
жене пипкају кесице
вуку торбе на излаз
напуштају стари воз
алмазно му око сјаји
у шиновоз иду људи
у Ковров, у Вјазникиу апсурдно широким прљавим плетеним дроњцима
кроз натопљену земљу, пробијам се по јаругама
по ведрим јагорчевинама, по отопљеном леду
свуда радосно марљива, певајући у ходунећу покварити, ни згужвати газећи ципелом
пролеће ћу пронаћи у малом створењу сваком
и бајат хлеб ћу јести, прострти у шуми постељу
нека на тело са грана капи сузно прокапљукад одахнем проверићу је ли сукња испрљана
седим крај старе јеле, дуго је ватра наложена
на распаднуто корење, на пањеве угљенисане
ја непрестано налажем мартовске дугачке данеа када потпуно пламен топле ватре згасне
стопићу се са неравном сенком око менеВода дубока и ледена,
Дружина ми је удаљена,
И песма лута усамљена –
Збогом, земљице рођена!Није касно да се сидро баци
И старо једро да се поправи,
Још ‒ за пријатеља по чашицу
И курс на мапи да се постави.Брину се, пате моји вољени,
И небо уништењем плаши,
Но бело једро на пучини
И мучи ме и привлачи.А ваљају се за мном таласи,
И да се осврнем немам сила,
Куда се то мој чамац заноси
Без једара и без кормила?Успаванка
нестаће бруј галаме, како би заспали на време
кад заврше игру и раздор – Прохорил и Платонорни за масу, ни висину, ни за меру, ни тежину,
сан нам дај, на част нек буде, не походи он све људешто је на свету најјачи, од дубине мора мрачнији
све у постељу обори хмељ на свету најпијанијидо ивице јагодица навукао је ћебенца
свет од јаве небрекао од себе је оградиоспавајте очи, нос и уста, плећа, и стомак нек спава
спавајте уши међу косом, спавај косо чупаване мале и не велике, две ноге и две руке
две равне и две криве, а посред средине живена све стране се раширили Платонор и Прохорил
стигао их тврди сан, а ко не спава нек иде вансвеже, еластично, сјајно
живим лишћем умотано
а творац, да дода блесак
умаче у зелен восакрјабина руди, лишће шарени
опали жиреви ко насликани
киша добује, ломи у светлу
провлачи кроз шему црно-белуасфалт је опран сапуницом
а преко, у сјају обилном,
цвасти ужади падобранских
у снежни брег прерастајућихна масно поквашеном тлу
пупољци се ослобађају
бучно буђење царстава
крик птица и цврчање трава -
Kartonski čovek
720 rsd* * *
вечерас су донели свежег картонског мужа
из фирме…
врцкала је куковима уз звуке кубанске музике
јер је прозор био отворен,
а ноћ је била врућа и јачала жељу
(може ли се желети танким уснама),
понела је мужа до средине собе
и заплесала с њим
најпре лагано,
а онда брже,
колико се може с болом у куку.
плесала је као да више никад неће
ни плесати ни плакати
(може ли се плакати ситним очима)
а онда је клекнула
пред његове ноге
и почела папирнa
стопала да љуби
(може ли се кајати малим срцем).* * *
јутрос сам спаковала кофере
са планом да одем у мароко,
у пулу, на дунав,
у лепу…
негде да одем
где нећу морати да се трудим
да престанеш
да ме игноришеш.
па распаковала,
јер нигде ја, драги, не идем
опрости ми
ево, сад ћу стварно
више да се трудим
да научим
како да те
раскартоним* * *
једном кад те раскартоним,
бљеснуће твој осмех,
а испод очију ће ти се
намрешкати оне
лепе борице
и појурићеш ме по соби
да ме грицнеш за образ
а ја ћу заврискати
нееемој
уз кикот,
и запеће ми сукња о ћошак
нашег сточића
у дневној соби.
па ћу пасти на под,
уз кикот
а ти се нећеш
љутити.
ти се тада нећеш љутити,
јер ти ја ништа нећу замерати* * *
слушај, слушај ову,
говорила му је, а он
је ћутао и гледао сенке:шта могу да ти
пружим ја
кад немам ништа,
имала сам једну
баш лепу кутијицу,
за ситнице,
алʼ без ситница,
онако на цветове,
алʼ сам неком дала,
имала сам једну половну
доста читану
танку збирку песама
алʼ ми је негде остала
можда на клупи
у малом парку,
имала сам топли
шал од кашмира
алʼ с малом рупом,
добро би те угрејао,
остаде у старом стану,
имала сам половно
чекање на прозору,
испало кроз прозор,
имала сам веру…
сад немам ништа
да ти дам* * *
деси се
понекад,
што је врло
ретко,
да се
кадар замрзне
и он се окрене
ка њој,
пa je погледа
директно у очи
својим дубоко плавим
широм отвореним,
нежно,
а некад и руку пружи
а она прогута све
што добије, и још
олиже тањир
да не
огладни брзо -
Sva ta raskršća
720 rsdЛЕТОВАЊЕ
Неко је на ливади
оставио олупину чамца.Деца трче кроз високу траву
и вичу: море, море, море!МАЛО МЕСТО
Преко беживотних брда и голих шума
уплакани ветрови силазе у мало место
слепих улица, тихих колевки убица.Ваздух који удишемо једе нас изнутра,
продужава живот клетви, греху дедова
и немирним сновима.Не престаје, не престаје врисак наших корака.
Овде, у малом месту сунчев зрак
никад не пада на лица умрлица –
деце нацртане на школским фасадама.Над нама у ноћима бди тамна страна месеца.
У свакој кући по један црни анђео
на врху стола седи и ћути.ПРОСТА ПЕСМА О ПРОСТОЈ ТАЈНИ
Може ли бити самоће игде ако
након сваког растанка на улици
сретнеш дрво и очи животиња.Има ли патње у вечности ако је
онај слепи живео у свету
који ми видни не познајемо.Знаш ли једну просту тајну
што не умире над нашим тлом –облак се са облаком растаје
и одмах од другог бива прихваћен
зарад постојаности неба целог.СВА ТА РАСКРШЋА
Сва та раскршћа – састајалишта лица
самоубица, немих корака, закључаних
срца, и громогласних клетви.Сва та раскршћа на којима чучи
мачак што је сутра пас а прекосутра врана,
вражији љубимац поноћника.Тамо живе и анђели који смртнике
нису сачували, под крилима им
змијска јаја, у очима грозд отровни.ПОУКА
Бог те чека да му се вратиш
оног дана када останеш сасвим сам
ожалошћеног срца и мутног погледа.Чека те Бог, лебди на хладном зиду
његове куће, гледа те, не трепуће.
Пије твоје сузе и шапуће:Да си од рођења у углу своје собе
без људи тиховао анђеоски лик би придобио –
онај строги, што јуриша ветровима. -
Zverka
900 rsdPROLOG
– Klubovi „Luks“, braća Belov.
Moj otac je bacio debelu fasciklu na moj sto, zatim se mirno smestio u stolici preko puta mene. Džejson Lorens, moj šef, moj otac, moja podrška u životu i kreten za ostatak svetske populacije.
– Dobro jutro i tebi oče – pozdravim ga.
– I dalje sam ljut na tebe, Adriana.
– Oboje znamo da to ne traje dugo – nasmešim se osmehom koji čuvam samo za njega.
– Poštujem tvoj život, ali Danilo je bio čovek na mestu.
– Daniel, tata, Daniel, ni ime mu nisi zapamtio.
– Ime nije bitno, važno je da te trpi – ističe, po njemu, ozbiljan problem.
– Ne želim tipa koji će umeti da me trpi.
– Nego?
– Pa za početak, bilo bi dobro da se ne boji mog oca.
– Dušo, svaki tvoj dečko mora znati jednu stvar. Nestaće sa lica zemlje ukoliko te povredi, zato i treba da me se boji.
Moj otac smatra da je vreme da se udam, ali isto tako smatra da se moram udati za mlakonju kome ću šefovati. Bolje ja njega da kecam nego od mene. Ah, živote.
– Prestani da se petljaš u moj ljubavni život, mene ne interesuju tvoje ljubavnice – kažem mu po ko zna koji put.
– Aha.
– Nema veze, preskočimo to. Vratimo se na posao. Šta sa ovim klubovima?
– Braća Belov su nam jako važni klijenti. Gomila tužbi, gomila para. Oni su vlasnici šezdeset noćnih klubova pod imenom „Luks“.
– Šezdeset? – izbuljim oči.
– Tako je, uglavnom su sarađivali sa Maksimom ili Aleksom, ali kao što znaš Maksim neće raditi godinu dana a Aleksa mora na operaciju.
– Znači, sada su oni moj problem?
– Tako je. Oni su veoma važni klijenti i koliko god njihovi zahtevi bili čudni trudićeš se da ih ispuniš – kaže mi ozbiljno.
– Šta to znači?
– Imaćeš pune ruke posla sa ovim klubovima.
– Obično ne radim ovu vrstu posla.
– Adriana, jednog dana ćeš me naslediti, vreme je da saznaš kako zapravo funkcioniše firma. Ne možeš uvek da biraš šta ćeš da radiš.
– Znam kako funkcioniše firma.
– Znaš li? Nisam opstao tolike godine zato što sam jahao „Pravdu“, braća Belov donose novac.
– Da li su oni kriminalci? – namrštim se. Moj otac brani kriminalce?
– Naravno da nisu – brecnuo se.
– Samo sam pitala.
– Ostaviću te da se informišeš. Imaš sastanak sa najstarijim bratom ponedeljkom u devet i po potrebi.
– U redu, biću spremna.
– Ne sumnjam u tebe, vidimo se kasnije, dušo.
– Ćao, tata.
Belov, a? Pa da vidimo ko su oni.
-
Persefonin dušebol
900 rsdTvrđava
Majka zemlja krvari ispod kamena.
Nema ko da liže njene rane.Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Ništa“ unutar.
„Ništa“ od „Šta ti je?“Nebo plače nad kamenom.
Nema ko da rastera oblake.Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Dobro“ unutra.
„Dobro“ od „Kako si?“Vazduh umire u sivilu. Lepi se za kamen.
Više nije nevidljiv.Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Da“ unutra.
„Da“ od „Držiš li se?“Žena plače nad tvrđavom.
Ništa joj ne može vratiti suze koje tope kamen.Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Uvek“ unutra.
„Uvek“ od „Da li ćeš ostati?“Tvrđava štiti kamen na kamenu, dok u njoj lutaju nemani reči koje prete da progutaju.
Jel‘ tvrđava štiti njih ili oni nju?Zašto bi iko želeo da bude ja?!
Mala sam i poludivlja,
Skrivam se uplašeno ispod opalog jesenjeg lišća,
Nadajući se da me kapljice jesenje tuge tamo neće pronaći.Uplašena sam i nepoverljiva,
Širom otvorenih zenica svaki put kad košava donese nova osećanja,
Ljude i mladosti.Krhka sam i lomljiva.
Moj odraz u ogledalu slomi se u paramparčad,
Svaki put kad mi neko da svoje naočare da se pogledam.Rođena sam stara i nikada se nisam igrala sa svojom devojčicom,
Jer to nije bilo za mene, nego za neke druge, srećnije ljude.Ćerka sam svoje majke i sin svoga oca,
Svakome ono što mu je potrebno, a sebi teška crna zemlja koja treperi.Pesak sam, more i sunce na platnu, pod četkicom slikara,
Sjedinjena i razjedinjena akvarelom koji prodire u pore duše.Da li bih odabrala da budem ja kada bih mogla da biram…
Zašto bih ja uopšte želela da budem ja?!Putuju ljubavi moje
Putuju ljubavi moje vozovima večnosti.
Putuju krivudavim merdevinama nevinosti,
Putuju ostavljajući ožiljke metalnog ukusa,
Putuju putevima duše satkane od šećerne vune.Putuju bezvremenski, kotrljajući se na stranicama beskrajne bajke.
Putuju put srca koje atomskom snagom stvara ljubavne napitke koji daju život.Putuju ljubavi moje do novih avantura,
Putuju. Puštam ih, jer znam tajnu…Nikada ne stižu.
Nigde ne idu…
Samo imaju slabo pamćenje,
Pa im se svaki put čini da je putovanje novo…
Perpetuum mobile…Buket…
Svaki cvet – jedno sećanje,
Boje koje polako blede.Sve što je moje u tebi,
Tvoje u meni.Ulice za hodanje u crvenim štiklama,
Sećanje na drhtave jagodice u čežnji.Žal zbog nedostatka hrabrosti,
Ubistvo ljubavi, koja je mogla da živi.Pričaš o krivici dok slušam bluz,
„Ništa te neće povrediti, dušo…“Ne čujem te. Daleko si.
Ja ostajem u svojoj kuli.
Neću odseći zlatnu kosu,
Napraviću merdevine za princa…Razumem zašto se neko plaši (sreće),
Ne umem da se ne plašim (sreće).Tražim u tebi nešto čega nema, ponovo.
Luckasto, zar ne? Znam, ali tako je.Strah. Samoća. Bol.
Rast. Zagrljaj. Ljubav.Dok nisi smeo, mislila sam da nisi hteo.
To što ćeš sanjati mogao si da živiš.Šteta, divan je bio buket.
Bacam ga…Zima i cvet
Ušunjala se smrtna zima u moje disanje,
Dahće, preti, urlajući ruši moje stene.
Krećem iznova da vratim svoje pisanje,
Dok ona ledi, gazi, pritiska i guši mene.Ne razaznajem da li je Kosač došao po moje,
Ili strah boji doživljaje crnom dok traje.
Ono što znam jeste da ne dam ono što je Tvoje,
Po cenu života koji dah mi daje.Onda mi neko uzme i to malo, jer nema svoje,
Ne umem da branim damare koji se muče.
I dok se pitam u grudima šta je i ko je,
Taj neko uzme, otme, pregazi i razvuče.Avaj, zima ne traje večno,
Čak ni kad se u grudi zavuče.
Sve što guši postaće tečno,
Porašće cvet ponovo za mene poručen.Pomozi mi, Svemogući, da čujem tugu,
Da isplačem suze kojih mislila sam nema.
Pomozi, najdraži Oče, da vidim dugu,
Da ona oboji ponovo ove pesme boema.Predajem se volji tvojoj, a uzdam se u svoju snagu,
Jer besmisao vreba kad nam nestane dodira i mira.
Stavi sve moje grehove na svoju nebesku vagu,
I pusti da mi spokoj i blagostanje dušu dira. -
Soba
720 rsdXII
Reflektor obasjava crni automobil u prostoriji. Točkovi se okreću ali automobil stoji u mestu. Za volanom sedi žena i do nje na sedištu je muškarac. Prozori su otvoreni. Čuje se muzika (elektro-dens) na radiju. Muškarac zviždi u ritmu melodije. Žena smanjuje radio. (Tišina.) Čuje se zvuk auto-puta iz daljine.
Ona
Uhvatiću sebe u krugu kako se po njemu vozim. (Menja brzinu na menjaču.) Uhvatiću sebe kako se vraćam tamo gde je sve počelo.
(Muškarac je pogleda.)
Uvek se mogu vratiti i osetiti sve ponovo. (Pogleda u retrovizor pa vrati pogled napred) Ali ne počinje se ponovo.
(Tišina.)
On
Nisi više emotivna kao na početku.
Ona
(Gledajući pred sobom.)
Tada sam bila sirotinja. (Kratka tišina.) Tada sam bila u dertu. Sada me ne dodiruje tvoje prisustvo.
On
Sada si čudna i bahata.
(Žena se nasmeje, pomalo setno.)
Ona
Dug i mračan je bio moj put do kuće. (Menja brzinu.) A svaki put kada sam uspela da se vratim, tvoj lik mi je bio kucanj na vrata usred same noći…
(Muškarac je pogleda, pomalo začuđeno.)
…a tamo su se moji sopstveni zidovi sužavali i stezali me.
(Dodiruje sebi grudi)
Bacao si moju žeđ u vodu. Moja usta su ostala žedna.
(Tišina.)
(Muškarac stavlja levu ruku na njeno rame dok žena pomera glavu u levo i sklanja pogled na tren, gleda kroz prozor.)
Ona
A ja sam se molila za tebe grešnika da nas bar pakao sastavi. Tražila sam takvu molitvu u psalmima… (Vraća pogled napred.) ali je nisam našla. Umesto nje samo sam dobila svoju pokoru.
(Sa radija dopire tiha melodija. Muškarac zviždi. Žena diše glasnije i steže volan šakom.)
Bili smo gosti jedno drugom. Sve naše tajne večere…
(Kratka tišina.)
Sve tvoje izdaje, Judini poljupci.
(Muškarac pomera svoju ruku sa njenog ramena, oboje gledaju pred sobom.)
…sve naše tajne večere nikada verne, samo bedne jer si uvek tuđeg bio gladan. Sada si ništa.
Točkovi prestaju da se okreću. Radio ostaje uključen. Oboje izlaze iz automobila i prelaze na zadnje sedište. Svetlo se gasi.
Mrak.
-
Živi i dalje, stvore – Antologija sovjetske i ruske socijalne i angažovane poezije
1.360 rsdОсип Мандељштам (1891–1938)
[ПУСТИ МЕ, ВОРОЊЕЖУ]
Пусти ме Вороњежу, и слободан ћу бити:
Спустићеш ме, ил’ ћеш ме сломити,
Испустићеш ме, ил’ повратити скроз,
Вороњеж – настраност – Вороњеж, врана, нож.Април 1935.
Николај Мајоров (1919–1942)
[БЕШЕ ПРОЛЕЋЕ ТАДА]
Беше пролеће тада. И поред
Јаме за смеће, на дворишту,
У простом строју, ко кућа ред,
Постројавала се деца, ко на бојишту
И тукла се часно. Руке су знале
Тући у груди, леђа или бокове,
Ал’ лица се нису дотицале
Те мршаве руке њихове.
А иза реке предели зијали.
Тамо су се збијени војници прости,
Жестоко у рововима тукли. И убијали
Људе исте као они, без милости.
А ми смо расли не схватајући,
Зашто су се пукови нашли тамо:
Зар се и одрасли тако играјући
Туку међусобно, песницама само.
Прошао рат. Ал је нама остала
Истина проста, коју смо сазнали:
Да су деца више жалости имала,
Него што су их одрасли имали.
И сада опет рат препун зала.
Већ су и велики градови пали.
И права крв је сада капала,
Које смо се некада бојали.Борис Смоленски (1921–1941)
[ЈА ЋУ СЕ ВЕЧЕРАС ГУШИТИ У ДИМУ]
Ја ћу се вечерас гушити у диму
Оштром, дуванском, што кади,
И мислићу о непознатим људима
Који су умрли одвећ млади.Који ће јутрос ил’ ноћи ове
Неочекивано или несрећно павши,
Умрети, не дописавши неравне редове,
Не волевши, не доказавши, не дочекавши.1939.
Александар Ривин (1915–1942)
[ЕВО]
Ево, и рат ће велики наступити.
У подруму наћи ћемо места.
Тишина ће се са душом слити
И на под ћемо лећи сместа.Мени, безруком, суђено биће
Да са дечацима останем сам,
Да под бомбама крадомице
Јурим безглаво на кино журнал.Ко листић неки године лете
А смрт се поново са дна диже.
Ти си, ко и ја, природе дете,
Лепа као она, и још више.Топола, у чистом пољу висока дама.
Шта она о рату може знати?
Крвљу је заједничком заливана,
Сад ће је до земље одрезати.И мене ће у чистом пољу
Тане у чело пољубити. Великодушни
Ветар поменуће порочност моју,
А опело ће одржати поп ваздушни.Већ су за тебе и гроб нашли.
Ох, мртве будити никако нећу.
Само, у подруму све ме плаши,
Док, још жив, седим уз свећу.О, Сева, Сева, мили Сева,
Плавошапа ти си свиња.
Лешеви с десна, лешеви с лева,
Одозго врана, са стране ја.Јан Сатуновски (1913–1982)
[МАМА, МАМА]
Мама, мама,
кад ћемо стићи својим
кућама,
кад ћемо видети
дворишта у крају
и слушати
како суседи разговарају:– Боже, тако смо се бојали,
тако смо бежали,
а ви?
– Ми смо живели у Андижали,
а ви?
– Ми смо у Сибиру били,
а ви?
– А нас су убили.Мама,
тако бих већ кући хтео,
и да све што је било прође
и да све што је добро дође.Владимир Бурич (1932–1994)
ХАРКОВ. ПРОЛЕЋЕ 1940.
Моја школска другарица и ја
седимо на ивици провалијеОна ме задиркује
показујући ми језик
на коме је
прилепљена чаура малокалибарског меткаГледамо удаљени дим фабрика
бело окречене кућице
цркву
пијачни трг
сељанку која је зашла у шталу из ограде
и мокри стојећи
малене фигуре студената
што леже на стрелиштуВлажни ветар
доноси
мирис барута и свежег хлебаГеоргиј Иванов (1894–1958)
[РУСИЈА-СРЕЋА]
Русија-срећа. Русија, светлост која сија.
А можда, уопште, не постоји Русија.
И над Невом залазак горети престао,
И Пушкин на снегу није умирао.
И нема Петербурга и Кремља нема –
Само снег, снег, снег и поља снена.
Снег, снег, снег. А ноћ ће дуга бити
И снегови се никад неће истопити.
Снег, снег, снег. И тамне су ноћи
И оне такве никад неће проћи.
Русија-тишина. Русија је прах.
А можда је Русија само – страх.
Конопац, метак и хладна шума
И музика од које силазиш са ума.
Конопац, метак и затворске зидине,
Над оним што на свету нема име.Јевгениј Кропивницки (1893–1979)
[У КРАЈУ]
У крају кога кућице
Бедне красе,
Двојица просјака, на крају улице,
Потукла се.Тукли штакама, са пуно воље,
Један другог по носу.
Онда су мирно отишли пољем
Кроз свежу росу.Ишли су, ишли, убоги безмерно,
И зауставили се пред храмом,
На прагу светилишта, смерно.
Стајали дуго тамо.Николај Глазков (1919–1979)
[УХВАТИЛИ КРАДЉИВИЦУ]
Ухватили крадљивицу
Што је украла узицу.
Кривични органи, радознали
На суду је упитали:„Кажи нам крадљивице
што ти је стало до те узице?“
Одговорила је, зашто крити:
„Хтела сам се обесити.“Игор Хољин (1920–1999)
[ОГРАДЕ]
Ограде. Плакати.
Рекламе. Вешернице.
Шупе – разног отпада
гробнице.
Светли небеска плава дубина.
Бараке. У њима пријатно. Тишина.
Огледала. Комоде. Понеко канабе.
У тапетама стенице. На столу бубашвабе.
Висе абажури. Таванице замагљене.
У предсобљу леже лењиве жене.
Мужеви на послу. У кухињи старице суве.
Свуда наоколо врте се досадне муве. -
Jednostavna Marija
900 rsdVeć godinu dana radim u Maksiju. Posao je naporan, ali žena mora od nečeg da živi.
– Marija, otvori kasu br. tri – naređuje mi šef.
– Evo – krenem poslušno ka kasi.
Moj šef i šef svih zaposlenih u Maksiju je Goran. On je… pa uvek nadrndan. Niko ga ne voli jer je umislio da je neka faca.
Alo bre, radiš u Maksiju!
Ali za nas smrtnike, on je Bog jer naređuje. Veći deo radnog vremena provedem za kasom, a danas je baš bila gužva.
Nakon što se raščistila gužva, vratila sam se ređanju robe. Ređam hiljadu i jednu vrstu jogurta i hladim se pored otvorenog frižidera.
– Izvinite?
– Izvolite – okrenem se ka starijem gospodinu.
– Recite mi, molim Vas, koji jogurt ne goji?
Ne goji? Sve goji prijatelju.
– Uzmite ovaj sa jedan posto mlečne masti – predložim.
– A nemate sa nula?
– Trenutno ne.
– Ne želim, taj goji – promucao je i otišao dalje.
– Recite mi, molim Vas, koji jogurt ne goji? – imitiram dekicu.
– Aman čoveče, nije kao da će se žene otimati oko tebe – izvadim jogurt i stavim ga u frižider. Tada začujem kratak smeh.
Okrenem se i ugledam nalickanog tipa mojih godina. Moram priznati, lepo izgleda.
– Izvini, zabavna si – obratio mi se.
– Hvala – ja zabavna?
– Dakle, nemaš jogurt bez mlečne masti?
– Izgleda da ne – nasmešim se.
– Filip – pružio mi je ruku.
– Marija.
– Pa, Marija, šta radiš večeras?
– Am… gledam seriju?
– Pogrešno. Izlaziš sa mnom – rekao je previše samouvereno za moj ukus.
– Razmenili smo samo dve rečenice – suzim obrve. Pobogu možda je ubica?
– Ponekad je samo toliko dovoljno.
– Am …
Gde pronaći tipa za izlazak? Pa u Maksiju.
– Večeras u osam? – predloži.
– Zašto da ne? – nije kao da imam pametnija posla.
– Restoran „Prestiž“. Prijatelj mi radi tamo. Rezervisaću sto.
– Znam taj restoran, doći ću.
– Čekam te.
Hm, izgleda da imam sastanak.
***
– Izlaziš? – pita me moja ćerka.
– Da, dušo.
– Ko je tip?
– Filip. Upoznala sam ga u Maksiju – dok jednom rukom telefoniram, drugom pokušavam da nanesem maskaru a da sebi ne iskopam oko.
– Imaš li neki savet? – pitam je. Hej, pitam ćerku.
– Ti mi uvek govoriš da budem ono što jesam.
– U pravu si – bacim maskaru.
– Lepo se provedi, mama.
– Hvala, dušo.
– Čujemo se sutra.
– Čujemo se.
Svi žele da ostave dobar prvi utisak pa tako i ja. Ali ja ne želim da ostavim lažan utisak, želim ja da budem ja. Ne želim da predstavim sebe kao neku drugu osobu. Sredim se pristojno. Doduše, malo utegnuto, ako se prejedem biće problema, zato odlučim da večeram salatu kao ove „in“ žene.
***
Slušam Filipa i ispijam treću čašu vina. Nisam izašla sa muškarcem dvadeset godina, pa se pitam, da li su sastanci uvek bili ovako dosadni? I gladna sam. Mrvim ovu salatu kao da sam robot. Želim bre, meso. Pljeskavicu, po mogućstvu, punjenu.
–… i naravno to je odskočna daska za dalje – Filip mi se smeši.
– Naravno – čovek melje o karijeri već sat vremena.
– Moja bivša supruga nije imala razumevanja za moja česta odsustvovanja, ali posao je to zahtevao od mene.
– Razumem – đavola razumem.
– Naravno to je trenutna situacija… .
Filip nastavlja da melje, a ja gledam iza njega u prelepog tipa. Verujem da je stariji od mene ili je mojih godina, ali to nije toliko zanimljivo kao činjenica kako slatko koluta očima. Večera sa nekom plavušom. Ne vidim joj lice jer mi je okrenuta leđima. U nekom trenutku počeo je da šara viljuškom po stolu. Nasmejem se na ovo i on me primeti.
Vratim se na Filipa da ne ispadne kako buljim u čoveka. Stavim lakat na sto i bradu na dlan. Nesvesno udaram prstima o sto. Čudno, primetim da to radi i onaj tip. Naravno da je i on primetio da radimo istu stvar i nasmešio mi se. Odmerim ga lepo. Čovek izgleda za medalju. Tako sam zamišljala Dragana jednog dana. Gusta crna kosa, lepo uređena brada, mističan pogled, lep osmeh, odelo …
– Moram do toaleta – Filip ustaje, a ja odahnem i zavalim se u stolicu. Vidim da me tip i dalje gleda.
Izvadim olovku iz torbe i napišem na salveti dve reči, a onda podignem salvetu da je on vidi.
Loš sastanak?
Klimnuo mi je glavom i počešao se za bradu. Nasmešim se na ovo.
Napišem odgovor na osmeh.
Znam kako ti je.
On se ponovo nasmeši i ja sklonim salvetu u torbu jer ugledam Filipa.
– Izvini, gde sam ono stao? A da.
Podignem ruku i naručim još jednu čašu vina. Ma dve pljeskavice ću kasnije da pojedem, i to sa svim prilozima, bar da uživa Kasandra ako već ne mogu ja.
***
Dok Filip i dalje govori o poslu (počinjem da shvatam njegovu bivšu ženu), primetim da plavuša, koja je na sastanku sa onim tipom, ustaje i kreće u pravcu toaleta. Odmah je pozvao konobara koji mu je dao svoju olovku. Šta li piše?
Šta kažeš na to da te spasim lošeg sastanka?
Nasmešim mu se jer ne mogu vrisnuti Da.
On ponovo nešto piše. Spor je.
Ukoliko je to DA baci viljušku na pod.
Uzmem viljušku i kao nonšalantno je ispustim. Tip se nasmešio, a ja sam podigla viljušku sa poda.
Hej, kuda je nestao?
Nedugo zatim oglasio se alarm za požar i Filip je prvi ustao.
– Šta se događa? – pita panično.
– Treba da krenemo – kaže mi odmah zatim.
Vidim da je onaj tip otišao sa plavušom i snuždila sam se.
– Kolima sam – obavestim Filipa.
– U redu – izvadio je novac i ostavio na sto.
– Izlaziš? – pita me.
– Da, samo da se gužva raziđe – svi su se uputili ka izlazu, ne mogu da prođem.
Filip se promuvao između dve žene i krenuo sa njima. Ja se vratim na svoje mesto i ispijem onu čašu vina. Nekako mi se čini da onaj tip ima veze sa ovim alarmom.
Alarm prestaje da pišti, a konobar obaveštava nas nekoliko da je sve u redu.
Podignem ruku i naručim tursku kafu. Mladić je počistio sto i izneo novac koji je Filip ostavio.
Pa… ovo je bio loš sastanak. Em je tip idiot, em sam gladna, um ne mogu lepo da dišem.
– Da li smem da ti se pridružim?
Podignem glavu i ugledam onog tipa.
-
Sve drame Momčila Nastasijevića
1.090 rsdI ЧИН
Николина соба за рад. Завесе спуштене, јер је напољу сунчан дан. Бранкица нешто преписује за столом. Неко време тако.
СТАНОЈКА (уђе опрезно): Ама, један овамо наврзô се. Ја му кажем, нема никог, отишли!… А он, ако су, каже, добро је мени и овде, док је јабука!… Брз неки, ено га шетка по башти!
БРАНКИЦА: О, брате, па како ћемо сад?
СТАНОЈКА: Баш те брига! Гледај ти ту лепо своја посла, а њега нека!… Будала где се залепи, шале га не отера!… Мањ да зовем жандара!…
БРАНКИЦА: Ех ти, одмах жандара!… Незгодно је то, оставити напољу човека, ко зна ко је!… Ништа, зови га нек уђе. Реци, госпојица је ту, само је нисам приметила!
СТАНОЈКА: Кô да си плетића игла, па да те не приметим!
БРАНКИЦА: Не, не, пусти га да уђе!… Незгодно је!…
СТАНОЈКА: Добро де, кад теби подноси, ја могу и то! (Оде.)
БРАНКИЦА (доводи у ред хартије по столу, мада је све у реду).
МАЗУЛИНО (упадне, тргне се изненађен): Е!… Ти ли си та госпођица! Пази ти ње колика је порасла, ко би се надао!… Не познајеш ме, Бранкице?
БРАНКИЦА (збуњена): Опростите, тако глупа!…
МАЗУЈШНО (слика по ваздуху): А сад?
БРАНКИЦА (слеже раменима).
МАЗУЛИНО: А сад? (Учини покрет као да би да пође на рукама.)
БРАНКИЦА: Мазулино!… Тако ми је мило!… Али… (Збуни се.)
МАЗУЛИНО: Шта, кус ти овако изгледам?
БРАНКИЦА: А не!… Па да, збиља!… Камо коса, камо брада, Мазулино?
МАЗУЛИНО (тобож снужден): Тужно је, не питај!… Из Европе идем, празни ми џепови очевине, такви се ми враћамо. Поткуси нас матора, очерупа, повише узме, помање да. И што да, тек ту нам узме… Хајд’ сад!… А ми, добри синови мајци, толико нам још претекне крила да долетимо… Тај сам, Бранкице!
БРАНКИЦА (весело): А мачкама још правите чизме?
МАЗУЛИНО: Још, Бранкице.
БРАНКИЦА: И прекидате петла?…
МАЗУЛИНО: И петла, Бранкице, кад запева. И котрљам се с ногу на руке, и зеца правим од марамчета, и… Све још умем! (У поверењу.) Само још не умем сликати!…
БРАНКИЦА (запљеска рукама): Дивно, дивно! По ту цену вреди бити сликар!… Златни сте, Мазулино!
МАЗУЛИНО: Теби још и мојој мајци, колико да се и ви разочарате… Беше му моје злато!… (Гледа је испитујући.) А ти, а ти, знаш ли ти да си дивна?
БРАНКИЦА (збуни се): Исмевате простоту!… Зар је то лепо!…
МАЗУЛИНО: Ето видиш да си дивна!… Како то, на пример, слушкиња не примети госпођицу код куће, а?
БРАНКИЦА: Немојте то!… Неспоразум, у послу сам била!…
МАЗУЛИНО: А, у послу!… Да видимо ми тај посао! (Пође столу.)
БРАНКИЦА: Немојте, забога! Не воле они да им се дира!
МАЗУЛИНО: А, не воле! (Стане превртати листове по столу.) Е, кад је нешто глупо, чисто ме срамота што сам жив!
БРАНКИЦА: Па, брате, шта сам ја ту крива?
МАЗУЛИНО: Крива си!… И они нашли твоју доброту!… Дакле тако, је ли? Госпа Мирјана, како ли је крстише, навија сад овако, сад онако; а венчани муж, Никола, мамлаз, пева на њен глас; а сирота Бранкица…
БРАНКИЦА (прекине га): Нећу, забога, најбољем другу, па такве речи!… Зар је то лепо!
МАЗУЛИНО: Дабогме да није лепо! Камо среће да је лепо!
БРАНКИЦА: Кад ви слушате свет!
МАЗУЛИНО: КО, ја да слушам свет, код овако красног мозга?… Ама, до словца знам све како је било, а нико ми не каза, а лепо би се и провео!… Слушај само!
БРАНКИЦА: Нећу, не слушам те!
МАЗУЛИНО: Рецимо, живи такав и такав Никола, завезана врећа, трунтов…
БРАНКИЦА: Мазулино, наљутићу се!
МАЗУЛИНО: Како те Бог учи!… (Настави причати.) И, рецимо, Мирјана девојка. А већ, све су Мирјане паљевине и полетуше. Али ова твоја снаха, Бранкице, кожа ми се унапред јежи, кад се од ње и завезана врећа одрешила, и још пропева из ње, и да се бар на песми свршило, и лудост младост, него тај мамлаз Никола још узе чудо за руку, и паки паки приведе попу на венчање!…
БРАНКИЦА (одахне): Страшан си, Мазулино!
МАЗУЛИНО (наједном унесе се погледом у њу): А ти, Бранкице, а ти, зар збиља не увиђаш колико си дивна?… И ја, будала, ломим се којекуда, Бог би ме знао за чим; могао сам негде забасати, врат сломити; а ти, ето, живела ту и расла, милина погледати…
БРАНКИЦА (док је говорио, нашла се код отвореног прозора, збуњена, оборене главе, у предвечерњој светлости. Тајац. Хтеде се склонити).
МАЗУЛИНО: Не! Не мичи се! Писано је да овако буде, сад се испуњава! За живу главу, Бранкице; иначе, пропала ствар, и могу ме бацити у старо гвожђе!… Тако ми Бога, имам талента!
БРАНКИЦА (у чуду): Па зар си сумњао?
МАЗУЛИНО: НИ речи!… Знаш ли шта је дављеник, шта је сламка! Ако ме и ово мимоиђе, онда свршено, и нема ништа од мене!… (Гледа је усхићен.) Насликаћу, ето тако, смеђокоса, оборила очи, и да не знаш је ли сетна, или се смеши моја Мадоница… (Промени глас.) А седећеш ми док не сазри ствар, месец, два, годину… Довека ја могу!
БРАНКИЦА: А ТИ не питаш, могу ли ја?
МАЗУЛИНО: Не пита се кад мораш!
БРАНКИЦА: Толики посао што је на мени овде, главе не дижем…
МАЗУЛИНО: А зар ово није посао?… Видиш ти ње, преписује тамо неке шкработине, па мисли… Не, не, свршена ствар!
БРАНКИЦА: Ма, брате, важније ту има!
МАЗУЛИНО: А, важније! Да чујем?
БРАНКИЦА: Не могу, смејаћеш ми се.
МАЗУЛИНО: Дабогме да ћу се смејати ако је смешно. Дакле? Дакле?
БРАНКИЦА: О, брате, зар све морам?… (Преломи се казати.) Па ето, он ту пише, а ја тамо свирам му на клавиру, он друкше не може.
МАЗУЛИНО: Шта, наопако!… Зар и то?… Још само да те место јастучета потури, да га не жуљи столица!
БРАНКИЦА (увређена): С тобом се не може говорити!… (Окрене му леђа. Оде прозору.)
МАЗУЛИНО (приђе јој): Бранкице, тржем реч. И што сам рекао, дабогда се на мени самом испунило!
БРАНКИЦА (насмеје се): О, брате, па како ћу ја с тобом?
МАЗУЛИНО: Врло лако, врло лако!… Ево, пристајем, свирај коме хоћеш и како умеш, мада ја лично зазирем од свирке горе но који било пас. Али то је чисто моја брига, како ћу се снаћи!… И пристајем, нека се ствар зове Музикална Мадоница. А могу и клавир насликати!…
БРАНКИЦА (смешећи се): А могло би, и да ме не сликаш.
МАЗУЛИНО: Па дабогме, па дабогме, нека смо ми живи и здрави мајци!…
БРАНКИЦА: Е, онда ћеш ме сликати!
МАЗУЛИНО (усхићено): Ето видиш да си дивна!
БРАНКИЦА: Само, мораш ми обећати… Лепо да се владаш кад они дођу… Према Мири нарочито… Бојим се…
МАЗУЛИНО: Шта, према Мири!… Нема од тог посла ништа! Главу бих дао, трипут је гора него што је замишљам! У том случају, знаш, место једног, два ми ђавола уђу под кожу!
БРАНКИЦА (снужди се): Онда боље да ниси ни долазио.
МАЗУЛИНО: Ко, ја да не дођем?… Па у томе и јесте сва сласт Мазулину, баш да дођем кад не треба!… Чекај, чекај, растурићу ја ту бруку!
БРАНКИЦА (препадне се): Нећеш ти то, је л’ да нећеш, за моју љубав!
МАЗУЛИНО: За твоју љубав!… Понови, понови!
БРАНКИЦА (збуњена): Ти све изокренеш!… (Повлачи се прозору.)
МАЗУЛИНО (за њом): Кунем ти се, Бранкице, све ћу ја за твоју љубав! Одавде до неба, од неба довде!
-
-
-
-
Nasleđe
900 rsdProlog
Antonina
Švajcarska, Bodensko jezero
2016. godina
Kad god se osećam nelagodno, usamljeno ili uznemireno dođem ovde. Pokupim mog maltezera Vilija, sednem u auto i dođem na ovu čistinu. Volim ovo jezero i videla sam ga iz svih uglova. A najviše volim ovaj kada iz mog St. Galena dođem i sednem u sred ničega. Da, volim ovo jezero i iz Nemačke, iz Austrije i ovde iz moje zemlje. Volim i Konstanc, gradić u kom odsedam kad želim biti među svetom.
A sada to ne želim.
Sedim na kamenu dok Vili spava pored mojih nogu. Gledam u plavu vodu jezera i pokušavam da odagnam osećaj koji mi se vuče u grudima. Taj me osećaj progoni već danima. Da nisam doktor već bih pomislila da će me drmnuti infarkt.
„Šta je bilo Vilijame? Šta tebe muči dušice?“
Vili se probudio i skočio u moje krilo. Pomazila sam ga i po glavi i po vratu gde najviše voli.
„Ne znam, Vili…“
Živim običan život. Kao mala došla sam u Švajcarsku iz Srbije. Iako sam ovde završila sve škole i fakultet, naš se jezik govorio u kući. Nikad više nisam otišla u Srbiju, ali eto jezik sam znala. Otac Zoran i Ljiljana ili Lili, kako je tražila da je kasnije zovem, pružili su mi sve dok nisam odrasla i sazrela. Sada imam svoju kućicu u St. Galenu, doktor sam i imam momka čiji prsten nosim na ruci. Imam sve, zar ne? Zašto se onda osećam kao da glava nije moja, kao da sam zarobljena u svom telu? Dok sam mazila Vilija i tražila odgovore od vode, čula sam vibraciju na telefonu. Svi znaju da kada ovde dođem ne volim uznemiravanje. Kad uzmem mobilni uočim ogroman nepoznat broj.
„Halo?“
„Dobar dan, da li je to Antonina Petrović?“
Odjednom se zaledim. Tako me niko nije nazvao godinama. Ovde sam postala neko drugi.
„Nina Vizer. Izvolite?“
Dubok, muški, melodičan glas progovorio je sa druge strane.
„Antonina, neću okolišati, vaša majka je preminula.“
„Lili? Kako? Kad? Ko ste vi?“
„Ne, vaša prava majka Sofija je juče umrla.“
Ne. Ne. Ne.
„Ne, moja majka Sofija umrla je kad sam bila jako mala. Lažete! Kako vas nije sramota!“
„Antonina, ja sam njen prijatelj. Sofija Petrović je umrla juče u 6h popodne na imanju a vi ste jedina naslednica. Koliko vam treba da dođete?“
Nisam ni disala, nisam mislila…
„Gde da dođem?“
„U Srbiju.“
Skočila sam, zbacivši Vilija koji je zacvileo i počela da šetam tamo-vamo.
„Ne znam… Ne znam…“
„Slušajte me, poslaću vam kartu na viber. To su dve karte, u stvari, ako ne stignete na prvi let. Jako je bitno da dođete.“
„Ne mogu…“
„Verujte mi, dobićete mnogo.“
„Šta ću dobiti?“
„Dobićete odgovore. Šaljem i očekujem vas. Iskreno se nadam da ćete mi potvrditi dolazak. Doviđenja.“
Moja majka me je napustila i umrla kada sam bila takoreći beba. Nikad me nije želela. Odrasla sam sa tom mišlju. Sada se zaista držim za grudi i znala sam da me osećaj opet nije prevario. Dugo vučem loše predosećanje i evo obistinilo se. Kad začujem ponovo vibraciju, otvorim poruke na viberu i ispod karte poruka:
Pošto niste znali da vam je majka živa, pokušajte da tako i ostane. Ukoliko možete nemojte reći gde idete, da izbegnemo komplikacije.
Nikad nisam bila osoba koja se premišlja. Nikad nisam bila osoba koja između dva izbora dugo odlučuje. Tako i sada…čim sam ušla u auto znala sam.
Dobićete odgovore.
Više od svega želela sam to. Zašto je moja majka bila živa, a ja ne znam to? Zašto sam Lili zvala majkom? Zašto me je Sofija odbacila?
Dobićete odgovore.
Mislila sam da imam dobar i lep život. Učena sam pravim, životnim vrednostima. A ceo moj život se temeljio na lažima.
Na brzinu sam se spakovala i pozvala Markusa. S obzirom da je i on doktor i to mnogo uspešniji od mene, samim tim i zauzetiji, nije se mnogo bunio. On zna odakle potičem, planirali smo nekad i zajedno da idemo u Srbiju. A sada, planovi se menjaju.
„Ako te tata bude zvao, reci da sam kod Štefi u Frajburgu.“
„Nina, jesi li dobro?“
„Jesam, jesam… Neću dugo, samo par dana…“
„Ok. Zovi me.“
„Hoću.“
Nikad se brže nisam spakovala. Nikad brže nešto odlučila. Pustila sam srce da me vodi. U otadžbinu. U postojbinu.
Tamo gde sam se rodila.
Vozila sam za Cirih, stalno ponavljajući reči Dobićete odgovore.
Kada sam konačno stigla na aerodrom i smestila se u avion, prvi put osećala sam se spokojno.
-
Poslednji sati samoubice
990 rsd1. Kloaka
Trinaesti maj dve hiljade sedme. Dva časa posle podne. Naš patrijarhalni komšiluk odnedavno je postao bogatiji za još jednog malog delinkventa, a verovatno i budućeg narkomana, silovatelja, ludaka i serijskog ubicu. Bože me prosti što te spominjem, ali ja antipatičnije, razmaženije i nevaspitanije derište u životu nisam sreo. Ne bih, doduše, smeo da ustvrdim da do srži prezirem baš svu šestogodišnju srpsku balavurdiju, ali to naprosto postaje nepodnošljivo. Juče sam, sa bezbedne distance voajera, imao priliku da prisustvujem jednom užasavajuće morbidnom obredu: Đurađ je u blizini kontejnera pronašao leš pregažene mačke (kojoj su kerovi već stigli da raščerupaju utrobu), a zatim ga preneo i stavio nasred naše ulice, da bi potom i sâm prilegao na asfalt, u njegovoj neposrednoj blizini, zažmurio i odjednom postao nepomičan. Naša ulica je malo uvučena i ne previše prometna, s obzirom da je jednosmerna, i da se njome pešice bez problema može ući u veliki gradski park. Znajući da majka više ne naseda na njegove otrcane marifetluke, palo mu je na um da se, umesto dotadašnjih jalovih nastojanja da istraumira svoje najmilije (izležavajući se beživotno u travi svoje okućnice), sada nasred ulice počne praviti mrtav; ne bi li, možda, neki slučajni prolaznik pomislio da su kola, pregazivši mačku, istom prilikom udarila i dete, koje se – gle čuda! – sa svojom sirotom macom sve dotad bezbrižno igralo van ograđenog prostora dvorišta, nasred proklete ulice, maltene u strogom centru grada od sto hiljada stanovnika! Po svemu sudeći, još jedan u perverzno dugom nizu dokaza da glupost ne poznaje granice. Ipak, nećete verovati, jedan dobroćudni omaleni starčić, duge sede brade i smežuranih obraza, u lakom platnenom kaputu sa širokim reverima boje trule višnje, upravo je toga jutra pošao u šetnju ka parku, da malo uhvati jutarnje svežine; i to baš našom sporednom uličicom. Kad ga ugleda gde leži, onako mršav i, usled anemije, bled kao utvara, jadni čovek samo što u nesvest nije pao. Sine! Jesi li dobro?! Sine! Kuku, majko, ne odaziva se! Dete! ‘Alo, dete! Ljudi, iz koje je kuće ovo dete?! Nije mu dobro. Zovite hitnu pomoć! Čujete li?! Upomoć! Upomoć, ljudi, upomoć! Kukao je starac, zapomagao, u tri se vode bio preznojio – nigde žive duše. Za sve to vreme, mali antihrist nije se ni mrdnuo. Potresnu scenu posmatrao sam kroz zatvoreni prozor terase, dezerterski pritajen iza zavese od ljubičastog tila, zato što nisam imao želudac da se u sve to opet uplićem. Nije prvi put da se ovako iživljava nad nedužnim starcima; jednog sam već spasao iz slične situacije, otkrivši mu da mali nitkov blefira samo da bi privukao pažnju. U zlo doba, pošto se starčeve vika i kuknjava neko vreme nisu stišavale, Đurađeva majka, očito razdražena bojom tog promuklog staračkog glasa, napokon nađe za shodno da izađe, u brzini greškom nazuvši muževljeve kaljače. Međutim, Đurađ, čim to vide, od početka sve vreme lukavo čkiljeći na jedno oko, ustade i brzinom vetra utrča u dvorište, pa stade ispod ragastova ulaznih vrata, i odatle nastavi da pomno prati dalji razvoj zbivanja, uvijajući telo i nesvesno opisujući krugove desnim kolenom, gledajući starinu ispod oka, podsmešljivo, izazivački. Majka se najpre izvinila starcu, u svoje ali i u sinovljevo ime, a potom je i malu ništariju nekako privolela da priđe da se i lično izvini, što ovaj, naposletku, teška srca i učini. Sine mili, tako si me uplašio. Opasno je tako da ležiš nasred ulice; neki auto je stvarno mogao da naiđe. Sa tim stvarima nije se šaliti. Nekada vozač, iako te vidi, možda neće moći na vreme da prikoči. Nemoj više tako, dušo dedina. Vidim ja da si ti dobar dečak, poslušan. Hajde, živ mi bio, sokole, i zdravo mi ostao!
DOBAR DEČAK! Izlapeli starče, gde su ti oči? Drtino matora, šta to govoriš? Taj isti dobri dečak, kako ga tada nazva ovaj smeteni starac, je, u danima koji su usledili, počeo da seje užas kakav do tada nije viđen u našem susedstvu. Sklon sam tome da pomislim da će, bude li se ovako nastavilo, Đurađ jednoga dana završiti kao ljudožder.
-
Kralj Podzemlja
900 rsd1.
Bojana
Generalno nije dobra ideja držati u kući tipa kojeg je neko očigledno pokušao da ubije. Još gore je ako taj tip ima tetovaže. Dok sam ga skidala i prala skorelu krv sa njegovog tela, uočila sam niz nepovezanih brojeva i neke znakove. Ne znam, možda su zatvorske tetovaže. Samo zatvorenici imaju ovoliko tetovaža i ovakvo telo jer imaju puno vremena za vežbanje. A tu su i ožiljci. Zbog njih sam umalo zaplakala.
Doktor sam od skoro i uskoro počinjem zvanično da radim, ali umem da prepoznam ožiljke koji su nastali u detinjstvu. Neko je ovog čoveka mlatio na mrtvo ime kad je bio dete i nisu samo ožiljci u pitanju, već i neki loše zarasli prelomi. Bože… šta su mu radili?
Izvadila sam mu metak iz levog ramena, ušila povredu koju je dobio na čelu, očistila manje povrede od stakla jer je izleteo kroz vetrobran i pregledala ga ručno koliko sam mogla. Verujem da nema unutrašnje krvarenje i molim se da se probudi jer mu drugačije više ne mogu pomoći. Pokrijem ga i izađem iz sobe.
– Je li budan? – pita me mama.
– Ne, ne znam kada će se probuditi – priznam.
– Učinila si sve što si mogla, dušo – tata mi kaže utešno.
– Jesam.
– To je bila užasna nesreća. Kako nisu videli koliko je put klizav? Potrajaće dok službe ne raščiste puteve, sigurno dva-tri dana – tata se mršti.
– Nadam se da neće navući neku infekciju, iskreno, bez antibiotika ne piše mu se dobro – kažem.
– Sva sreća što ste ga pronašli – mama kaže.
– Zahvali se tatinoj ideji da me vodi u lov na ovoj mećavi – namrštim se.
– Onaj tip u tvojoj sobi se sigurno ne žali, jer da ga nismo pronašli, niko ne bi ni znao da je sleteo s puta. Bio bi mrtav.
– Tačno, šteta što je onaj drugi mrtav. Jesi li obavestio policiju? – pitam ga.
– Jesam, ali ne mogu doći dok se putevi ne raščiste. Previše je napadao sneg u ova tri sata, a kao što vidiš, i dalje pada. Zarobljeni smo ovde.
– Sledeći put kad poželiš da idemo nekud na odmor, neka to bude neko naseljeno mesto – mama kaže.
– Ali tamo ne mogu da lovim – tata pametuje.
– A ovde smo zaglavljeni. Bojana počinje da radi od ponedeljka.
– Dotad će raščistiti puteve, ne brini – tata teši mamu.
– Aha.
– Idem ja do ranjenika – rešim da ih ostavim da se sami raspravljaju.
– Ja ću da dremnem, zovi ako ti treba pomoć.
– Hoću, tata.
* * *
Nisam rekla roditeljima da sam izvadila metak iz nepoznatog tipa. Ne znam kako bi reagovali. To nije mala stvar i sigurno im se ne bi dopalo, ali ja sam doktor, zavetovala sam se da ću spasti apsolutno svaku osobu koju sretnem kroz karijeru. Oprala sam njegovu odeću, ali, nažalost, nisam pronašla nijedan dokument, tako da nisam uspela da otkrijem njegov identitet.
Umorno sednem pored njega na krevet i pogledam ga. Ne znam da li je lep, ali da je upečatljiv, jeste. Ima izražene arkade, snažnu vilicu, skoro je ćelav, što mu daje neki zao izgled, i ima telo za desetku. Koliko moraš vežbati da bi bio u ovakvoj formi? Da, to i mislim, zatvorenik.
Dodirnem nežno njegovo lice i spustim se do njegovih usana…
Ma šta ja to radim?! Povučem ruku i pokrijem se ćebetom. Ovaj odmor definitivno nije dosadan. Ko bi rekao da ću spavati pored onesvešćenog tipa koji je možda zatvorenik? Ah, Hipokrate! Ti i tvoja zakletva…
-
Hvatač Sunca
810 rsdDAROVI NAŠIH ROĐAKA
Rodila sam se 29. decembra. Mom rođenju umnogome je pomogla vozačka bravura majstora koji nas je kroz tunel od po metar i po snega sa svake strane i zaleđenim džombama na drumu dovezao iz bioskopa u porodilište. Moja majka je „ceo taj cirkus“ opisala sledećim rečima:
– Strrrašnooo! Sneg i led na sve strane, jedva smo stigli do bolnice! A tamo – kupleraj! Svi pijani! Oni već uveliko počeli da slave! Doktori loču, drpaju sestre za dupe, mene stavili na neki sto, tobože nema slobodnih kreveta. Samo što mi ne kažu u facu – Gde si, bre, našla da se porađaš na Novu godinu! Kad sam to preživela…
Ipak, preživela je i slavili smo moje rođendane. Ja nikada nisam bila meritorna da ocenim da li je nešto luksuzno ili skromno – takva sam rođena. Meni je bilo mnogo lepo! Volela sam kad je kuća puna ljudi, kad deca jurcaju na sve strane. Volela sam mamine pite, rusku salatu i tortu sa piškotama. Takođe i novogodišnje ukrase koji su toga dana već uveliko krasili gotovo sve naše domove. Za razliku od moje majke koja bi svaki dolazak gostiju ispratila gunđanjem – „Sramota da ljudi gledaju oljušteni nameštaj, tepih koji su ’krojili’ moljci, da propadaju kroz ove kauče jer federi više ne postoje…“ – ja sam bila selektivna samo u povodu poklona, budući da oni ostaju. I pošto na mom licu oduvek sve „piše“, en puta sam izblamirala roditelje na taj datum. „Uh, opet knjiga…“ – svi su čuli, mada nisam izgovorila.
Moji roditelji su još u onoj bolnici shvatili da sa mnom neće biti jednostavno. Lepo kao proslava praznika, da. Ali ne i lako! Stoga su me otkako sam progovorila mudro pitali šta želim za rođendan. I glasno se čudili tome kako sam još kao sasvim mala imala spreman i tačan odgovor u koji su bile ispravno ukalkulisane i njihove ograničene novčane moći. Hoću medu srednje veličine. Hoću sanke bilo koje samo da se klizaju. Hoću ploču od te grupe i ta pesma da bude obavezno, farmerke broj taj, duks u jednoj od ove tri boje, ranac i za školu i za izlaske i za putovanja. I negde u to vreme je okončano proslavljanje mog rođendana – u doba ruksaka. „U skladu sa okolnostima.“ Tu i tamo bih iskamčila još neku knjigu – što sam slavila, slavila sam.
No, pre nego što će nas snaći „okolnosti“ i u naš dom su, kao gotovo i u svaki drugi, dolazili ljudi, prevashodno rodbina. Mamini grčki rođaci su nailazili u gastarbajterskom tranzitu. Švajcarske čokolade bile su neotuđive! Konstantno sam imala kolekciju. Tata je svoju rodbinu u Crnoj Gori upoznao tek pošto je upoznao mene i moju nezajažljivu čežnju za morem. Petrovac na moru? Sjajno! Skadar isto tako, kao jedno nadmore za koje sam vezana nikad presečenom pupčanom vrpcom. Uglavnom, naši crnogorski rođaci su dolazili čoporativno i svi od reda donosili bombonjere i vaze iz samoposluge. S pravom su smatrali da su to nebitni dekorativni momenti uz pršut, sir, vino…
Mama je bila strogo zabranila da se skida beli (tada ukrasni) papir sa bombonjera. Odlagala ih je na vrh regala. Mene su, pak, te tanke kutije mamile više od svega. Gledam tako jednoga dana tužno u štek koji se uveliko približio plafonu, i odvažim se! Slistim pola. Kad, evo je mama, došla ranije s posla:
– Da li si ti normalna?! Hoćeš da zaglaviš u bolnicu?!
– Nisam baš tako mnogo pojela, zašto u bolnicu?
– Bog sveti zna koliko su stare te bombonjere i koliki su put prevalile od rođaka do rođaka! Pa, ako ti nisam sto puta rekla da one služe za poklon, da se šalju dalje, a ne za jelo!
– Ali neko će da ih jede.
– Neće ako ima imalo mozga u glavi! To ide iz ruke u ruku, sa regala na regal! Pogledaj samo papir, i on je već otrovan! Ali tebi zinulo dupe…
Uistinu, desilo se da sam se jednom otrovala čokoladom. Parčencetom! Usud je hteo da je čokolada bila „mamina“, tj. za kuvanje. Moja grčka baka i ja smo se našle same u stanu, ja sam počela da vapim za čokoladom, baka je sve prevrnula i jedva izbunarila u špajzu tu verziju – za kuvanje – tri-četiri preostale kockice. Uzela ona jednu, ali njoj ništa. A mene su vodili u bolnicu na ispiranje stomaka. Baka je bila mesecima uvređena do koske jer je doktor, čuvši da je i baka jela otrovnu čokoladu, rekao: – Ma, manite, ona je stara, ona može i makaze da pojede!
Bake nema već dve decenije. Mama je otišla pre četiri godine. Aparat za merenje pritiska – dar grčkog rođaka – pokvario se još za bakinog mandata. Ljudi sve ređe dolaze u ovu kuću. Kažu da su nastupila takva vremena. Tata i ja se trudimo da budemo zdravi, ili makar da se tako osećamo.
Tu i tamo odem na neku slavu, ponesem bocu vina (nikad bombonjeru!), osetim se čudno gledajući skupe cvetne aranžmane, umetničke slike, tepsije od naročitih materijala, čak i mobilne telefone u svojstvu poklona. Pomislim – dobro je, bar nije za jelo. Osim cveća, sve može slobodno da se šalje dalje.
-
Poslovni aranžman
1.000 rsdMožda je sve moglo biti drugačije, ali u nekom drugom životu, pomislio je zagledan u hrpu poslovnih pisama koja su ležala na stolu, spremna za potpis. Sem njih, imao je još gomilu obaveza za taj dan, ali nakon novog poziva od kuće, više nije mogao da se koncentriše na posao.
Ustao je od stola i stao pored prozora. Sipila je kiša. Prohladna magla širila se nad gradom. Po takvom vremenu, nije mu se napuštala kancelarija, uprkos činjenici da ne može otkazati poslovni sastanak, no nije mu se ni ostajalo u njoj zbog razgovora koji je, takođe, morao da obavi tog jutra. Iako je važio za čoveka sa taktom, plašio se da u takvom raspoloženju, odnosno neraspoloženju, neće imati dovoljno strpljenja i hladnokrvnosti da sprovede u delo ono što je naumio. Vratio se do stola i uzeo mobilni telefon nadajući se da je Fernando još u zgradi. Prepustiće izbor njemu.
− Fer, još si u kancelariji? – upitao je čim mu se javio.
− Upravo krećem. Nešto si zaboravio da mi kažeš?
− Ne. Molim te, dođi u moju kancelariju! Odlučio sam da, ipak, ti razgovaraš sa kandidatima… kako bih mogao još malo da prostudiram ponudu pre sastanaka. Površno sam to sinoć pročitao.
− Ne veruješ u moju procenu? − upita Fernando, iako to stvarno nije mislio.
− Ma, daj, ne zezaj! Nisam baš raspoložen… Bojim se da bi mogle pobeći čim me ugledaju − reče skoro nestrpljivo, najednom želeći da napusti kancelariju što pre. − Ako se uopšte neko javio na oglas.
− Stefanija reče: nekoliko njih. Razumem te, ali… možda bi, ipak, bilo bolje da lično odabereš.
− Verovaću u tvoj izbor. Molim te, tu koju budeš odabrao, dobro proveri. Znaš već…
− Naravno. Treba li prilikom odabira da se vodim nekim posebnim kriterijumom?
− Ne znam na šta tačno misliš…
− Pa na izgled, prvenstveno!
− Da. Bitno je da izgleda pristojno, radi uverljivosti, ali je bitnije da je dovoljno zrela: da zna kada treba da govori, a kada da ćuti.
− Nadao sam se da bi to mogla biti Stela. Vi…
− Nema nas! − prekinuo je Fernandovu započetu misao jer nije imao nameru da sada razgovara i o svojoj bivšoj vezi. − Stela ima svoj put, ja svoj… U jednom trenutku su se ukrstili i to je sve.
− Dobro, dogovoreno! Lepo je to što mi toliko veruješ, ali bacaš me u vatru. Pomozi mi, bar malo… Crnu ili plavu? − Fernando je pokušao da se našali, osećajući nervozu svog sagovornika. Voleo ga je kao brata i zato je uvek bio uz njega, u svakoj situaciji, biće i sada. Mnogo puta je i on stajao uz njegove skute. Obojica su negovali taj bratski odnos, uspostavljen pre mnogo godina.
− Potpuno mi je svejedno. Možeš i za sebe izabrati jednu… Častim! − odgovorio je britko gospodin Sandal i prekinuo vezu. Odložio je telefon na sto i ponovo pogledao u pravcu prozora. Namrštio se prateći trag kišnih kapi na staklu. Njegovo raspoloženje bilo je gore od trenutnog vremena u Londonu, a i jedno i drugo gušili su ga, podjednako, već danima. Čeznuo je za Las Palmasom i trenutkom kada će poleteti tamo iako svestan da mu ovog puta odlazak kući neće biti nimalo prijatan, čak naprotiv.
Valerijano je bio najznačajnija osoba u njegovom životu. Među njima nikada nije bilo laži. Iz tog razloga se osećao tako bedno, ma koliko u tom trenutku njegov postupak bio opravdan − želeo je da udovolji starcu na samrti. On ga je podigao, školovao i naučio svemu. Sav svoj život podredio je njemu i bio mu podrška u svakoj prilici i situaciji, bez suvišnih pitanja, prekora i prebacivanja. I verovao mu je bezgranično − čim je stasao, prepustio mu je kompletno poslovanje dok je on ostao u senci velikog imena. Trudio se da opravda dato poverenje, vodeći firmu skoro besprekorno (i u Španiji i u Engleskoj), vodeći se principima koje je u njega usadio njegov deda, gospodin Valerijano Sandal.
Radio je predano i, iz dana u dan, iz godine u godinu, raslo je bogatstvo i moć Sandalovih. Ispunio je sva dedina očekivanja, sem jednog − da obezbedi nastavak loze, da Sandalovi imaju naslednika. Do ulaska u četrdesete, prećutno mu je to prebacivao, a onda je počeo otvoreno da negoduje govoreći da je Bog stvorio čoveka i kao obavezu mu dao samo jedno − da se umnoži. Ako jedan čovek ne ispuni svoju praiskonsku obavezu, bit postojanja, onda je njegov život ništavan, kao da ga nije ni živeo, jer iza nas ostaju samo naša deca kroz koju nastavljamo da živimo i nakon što nas prekrije prašina. Valerijano je bio neumoljiv u svojim nastojanjima da njegov unuk formira porodicu za njegova života.
Bio je više umoran od dedinih pritisaka s obzirom na to da nije imao ni najmanju želju da se vezuje za bilo koga, posebno ne emotivno. Nijedna od žena sa kojima je bio, a bilo ih je, nije u njemu probudila tu želju. Veze u kojima je bio uglavnom su se svodile samo na fizičku privlačnost, brzo bi planule i brzo se ugasile, ne ostavljajući za sobom neki poseban trag pošto se, u krugovima u kojima se kretao, nekako sve svodilo na novac, prestiž, dokazivanje, a on je želeo nešto drugo − njegovo poimanje emotivnog odnosa bilo je ispunjenost srca i duše onim što se novcem ne kupuje i drugima ne pokazuje radi reklame. U raskoraku između željenog, onoga o čemu je maštao samo u ranoj mladosti, i činjeničnog, predao se poslu verujući da je negde u zvezdama zacrtana sudbina svakog čoveka i da treba da bude zadovoljan onim što ima. Organizovao je svoj život onako kako je mogao i bio je zadovoljan njime. Valerijanova bolest, koju je izgleda dugo skrivao, poremetila mu je ustaljeni tok s obzirom na to da je on bio noseći stub njegovog života, neko koga je mnogo voleo i kome je mnogo dugovao.
-
Ljubav na lepom mestu
1.000 rsdPROLOG
Dejana…
Najlepši osećaj na svetu je kada se nađete na mestu gde želite da budete. Mestu kome pripadate dušom i srcem. Gradu u kome ste se rodili.
Iako nisam dugo živela u rodnom mestu, jer su se moji roditelji odselili u Hjuston, rado sam svakog leta dolazila u Srbiju. Tačnije, u svoj rodni grad. Nije da mi je jasno šta me je vuklo praznoj roditeljskoj kući, ali znam da je se nikada neću odreći. Zapravo, to je bila kuća očevih roditelja, a onda je došla meni u nasleđe. Nije to bila velika kuća, već ona starogradska prizemna, sa dušom mojih predaka. Nalazila se u centru, a opet je zidanom ogradom i živopisnim rastinjem to bila ušuškana oaza mira.
Za razliku od Hjustona, ovaj grad je disao punim plućima i sunce nisu zaklanjali neboderi. Saobraćaj je bio smešnog intenziteta, barem je meni tako izgledalo. Ovde je zapravo bilo suvišno koristiti automobil, sve je bilo nadohvat ruke. Za ovaj grad su govorili da je osrednji ali za mene je bio savršen.
Kako sam svake godine ovde provodila bar mesec dana, imala sam nekoliko dragih poznanika, kao i familiju. Ove godine je jedna poznanica bila odsutna sa sinoćne večere prijateljstva, a razlog je bio divan. Primljena je u bolnicu, prekjuče, pošto očekuje svoju prvu bebu.
Nakon brzog tuširanja, i još bržeg oblačenja, napustila sam kuću i krenula da je obiđem. Tačno sam stigla kada su posete puštene i ušla sam na odeljenje patologije trudnoće. U prvi mah sam bila neprijatno iznenađenja. Klime nisu radile u avgustu 6LJUBAV NA LEPOM MESTU mesecu. Kada sam malo bolje pogledala, klime nisu ni imali već prastari sistem ventilacije.
Zar je moguće?
Sledeće što sam primetila su bili zidovi zreli za krečenje, a zatim sam videla da im trpezarija služi i za posete… Da i sama nisam medicinski radnik možda ne bih osetila neprijatnu jezu duž cele kičme, ali iz moje perspektive ovo nisu humani uslovi ni za jednu stranu.
Na sve to, trpezarija je bila puna posetilaca i trudnica, par otvorenih prozora nije bilo dovoljno a svežeg vazduha nije ni bilo, već onog vrelog i sparnog.
„Dejana!“, glas moje drugarice me trgže iz razmišljanja i pogledah u desno.
„Biljo…“, u trenu se nasmejem kada je vidim i brzo joj priđem, pa je jako zagrlim. „Kako si?“, prvo je što pitam.
„Dobro sam. Imam bolove na deset minuta ali se sporo otvaram“, uprkos svemu široko se osmehne. „Kako si putovala?“, preusmeri se na mene.
„Super sam prošla, letovi nisu kasnili, ali pusti sada mene“, dlanom joj pomazim obli stomak i osmehnem se. „Kako ti je ovde?“, ne mogu da ne pitam. Nisam smela ni da pomislim da uporedim američka porodilišta sa ovima kojim sam u Srbiji videla.
„Dobro je. Vode računa o nama, redovno nas obilaze i pregledaju. Doktor je rekao da očekuje u toku večeri da se porodim… Uhhhh!“, namršti se i protrlja stomak.
A ja kao po komandi gledam u ručni sat i brojim sekunde i kad odahne, kažem: „Ravno trideset sekundi.“
„I šta kaže tvoja prognoza? Možda se ranije porodim?“, nasmeje se Bilja i obriše znoj sa čela.
„Nisam ginekolog i stvarno ne znam tajming. Sad mi je žao što tu oblast nisam malo bolje proučila.“
„Ma, ko je to nama doleteo?“, iza leđa začujem muški brundav glas i naglo se okrenem ka Biljinom suprugu.
Najpre se zagrlim sa njim, a zatim malo popričamo i kada čujem da je uzeo izlaznicu sa posla da bi došao ženi u posetu, zabezeknem se. Zar, zaboga, nije mogao dobiti slobodne dane? Kako mi je to pitanje palo na pamet tako sam ga i izgovorila, a onda dobila i odgovor. Kada mu se supruga porodi uzeće odmor i par dana koji mu sleduju kako bi spojio dve nedelje odsustva da joj pomogne.
Kroz dalju priču shvatim da žene nemaju svoje sobe, već njih šest ili tri dele jednu sobu, dok su im dva kupatila zajednička. Progutam sa teškom mukom knedlu od novostečenih informacija. Onda osluškujem druge žene. Jedne su bile mrzovoljne i žalile se na bolničke uslove. Druge su bile zadovoljne jer bolje od ovoga ne može. Treće su ćutale… Zapravo te treće su bile na održavanju trudnoća ili sa problemima u trudnoći. I dođavola, sve su delile jedno odeljenje. I one što očekuju bebu i one što očekuju pobačaj.
Da bih se uverila u istinitost onoga što vidim, upitam Bilju da li mi je zapažanje tačno? I moje zapažanje je dobilo dopunsku informaciju da nisu samo delile odeljenje već i istu sobu. Do nje je bila trudnica kojoj je plod uginuo i kojoj će kasnije uraditi kiretažu.
Nisam imala reči, niti sam mogla da pojmim da je ovo moguće. Nisam ni mogla da zamislim u kojim uslovima ovi lekari rade i kako uopšte uspevaju da rade?
Ostala sam do kraja posete i poslednja napustila trpezariju. Kako sam zakoračila u hodnik tako sam se ukopala u mestu jer sam videla doktora kako trči sa telefonom na uhu, a onda je zastao.
„Samo mi reci da je električar uspeo da osposobi transportnu izoletu?“, namrštio se slušajući sagovornika. „Ne znam da li 8LJUBAV NA LEPOM MESTU će blizanci morati na Institut za neonatologiju… Morala je na hitan carski“, par trenutaka je ćutao, prekinuo vezu i pogledao me.
„Nemate transportnu izoletu?“, u šoku sam pitala čoveka smeđe kose i zabrinutih plavih očiju.
„Imamo jednu i moraće da izdrži ako nam zatreba“, odlučno je rekao.
„Kako znate da će izdržati?“, nisam mogla da se zaustavim.
„Izvinite, ali ko ste Vi?“, ljubazno je pitao. „Posete su završene i…“
„Izvinite Vi“, posramila sam se zbog pitanja koja sam postavljala. „Medicinski sam radnik ali nismo kolege“, jedva sam prevalila preko usana.
„I po naglasku bih rekao da niste odavde“, dodao je.
Samo sam klimnula glavom da je to tačno ali nisam rekla odakle dolazim. Jer, naši uslovi rada se nisu mogli porediti sa njihovim uslovima i bilo šta da kažem bilo bi suvišno u ovom trenutku.
„Doktore!“, ženski glas sa pola hodnika nas je oboje naterao da se okrenemo prema sestri koja je prstom pokazala na jednu sobu i utrčala u nju.
„Nemoj to sad da nam radiš, pregurali smo noć, zaboga“, doktor je tiho zarežao i otrčao.
Ostala sam još jedan tren i čula kako nabraja koje medikamente da daju pacijentkinji, a onda vidim besnu trudnicu kako lupa vratima od kupatila i psuje jer joj se ono ne dopada.
Moja sledeća misao je bila – pa i ja sam se rodila na ovom mestu pre trideset i pet godina.
Tuga me momentalno savladala. Razočaranje me je udarilo kao brzi voz. Progutala sam otrovnu gorčinu i napustila bolnicu.