Kurva

Bilo je to vreme najave proleća, dani kada je toplije u odnosu na zimski period, ali kada je sunce skriveno iza oblaka; kada pada kiša, pa je zemlja natopljena, a drumovi i ulice umazane blatom. U to doba granje na drveću i dalje je golo, samo iz zimskog oranja vidi se tek proključala pšenica. Sve ostalo u tonu je s prljavosmeđim oranicama, istim takvim nebom, rekom, barama i virovima. Mi, deca, nismo voleli to pretprolećno vreme, jer smo ga uglavnom provodili u kući. Nije bilo ni snega za zimske igre, a livade su bile bez maslačaka i ljubičica, bez opojnog mirisa. Voćke koje su provirivale iz dvorišta na ulicu bile su bez sočnih plodova.

S prvim naznakama lepšeg vremena, na zvižduk nekog od nas izlazili bismo gotovo istovremeno iz svojih kuća i kretali ka starom mlinu koji se nalazio u lugu. Kako smo tada rasli i bili nošeni maštom, obično smo mesta za igru birali po tome da li su u nama pomalo izazivala strah. Takav je bio stari nemački bunker pokraj pruge ili vodenice koja se nalazila na nekadašnjem toku reke.

Stara vodenica svojom spoljašnjošću u nama je izazivala nelagodu – davno napuštena, razrušena, zarasla u korov i trsku i spolja i iznutra. Kiše, snegovi i vetrovi naudili su i gvozdenim prečagama na prozoru, koje su počele da se krune. Unutra polutama, u uglovima potpuni mrak. Vazduh je bio gust i vlažan. Kako bismo zakoračili u unutrašnjost starog mlina u čijem dnu su se nalazila dva točka od belog kamena, obuzeo bi nas strah, toliki da ne bismo mogli reč da izgovorimo. Samo bi nam srce brže zalupalo, što bi nam otežavalo disanje.

U trenucima kada bi nam mladost nadvladala strah, ukazao bi se on, deda Žarko. Sama njegova pojava u nama je samo produbljivala bojazan. Iako u poodmaklim godinama, i pogrbljen, zadržao je golem stas. Na sebi je imao odelo koje nije bilo za njega krojeno. Nogavice i rukavi bili su mu kraći za čitav pedalj. Bio je pocepan i prljav, zarastao u bradu i masnu kosu. Levo oko bilo mu je ugašeno, a desno zdravo. Pretilo je uvek oštrim pogledom koji ispituje. Niko od nas nije imao dovoljno hrabrosti da se s tim pogledom suoči duže. Samo bismo se hitro okrenuli i kao jedan otrčali tamo odakle smo došli.

Ljudi su govorili da je Žarko došao u naš kraj 1937. godine, tiho i neprimetno. Sam. Bio je tada dečak naših godina. Nasledio je staru trošnu kuću od strica koji je malo pre njegovog dolaska preminuo. Usamljenost i glad terali su ga na rad. Obavljao je različite poslove. Prvo je mnogo radio zbog puke gladi i preživljavanja, znajući da će mu to doneti parče hleba za sledeći dan. Radio je i kako bi se što više umorio, jer mu je to omogućavalo da uveče zaspi čim stavi glavu na jastuk od slame i tako ne misli na svoj život. Tek posle nekog vremena shvatio je da mu svi ti poslovi donose i radost, jer je u njima našao svoju svrhu. Među tim svakodnevnim aktivnostima najprivlačniji mu je bio rad u mlinu, gde je bio zadužen da za meštane melje žito. Žarko je voleo da vreme provodi kod vodenice jer se nalazila na reci u lugu, a priroda mu je pružala mir. U njemu se s vremenom nastanilo osećanje da čini plemenitu stvar, jer je on bio taj koji bi omogućio porodicama iz kraja da imaju hleb na stolu. I kada nije bilo nikoga kome bi trebalo samleti žito, Žarko bi ostajao i radio na mlinu. Uvek bi obavljao neke popravke, poput zamene dotrajalog crepa na krovu, prepravljao bi stare daske, a one potpuno trule menjao bi novim koje bi ručno pravio od drveta nađenog u lugu. Prilazni put mlinu bio je zemljan, neravan i poprilično uzan, jer ga je takvim učinilo golemo šiblje koje je raslo sa obe strane puta. Svojim rukama Žarko je uspeo da ga poravna i proširi kako bi ljudi zaprežnim kolima mogli lakše da pristupe mlinu i obave svoj posao. Meštani su počeli češće dolaziti da melju žito, i tako bi započinjali neobavezni razgovori između njih i Žarka. U početku je bio nemušt i nevešt u pričanju, ali je uspeo da s vremenom pronađe reči. Tako je Žarko našao razlog da se ujutru ponovo probudi i radi sve iznova. Našao je svoje mesto u kojem je bio daleko od jame svojih sećanja. No, dve godine kasnije desilo se nešto što će Žarkov život svesti na stihijski instinkt za preživljavanjem.

Pričali su stariji meštani da takvu kišu nisu pamtili, da je nebo nestalo na više od nedelju dana. I oblaci i zemlja bili su sivi, kiša je padala u jednoličnom ritmu sve do trenutka kada su reke probile svoje prirodne brane i pogurale podzemne vode, kada je i siva zemlja nestala. Među meštane su se uvukle neverica i strepnja. Za tu nedaću okrivili su pridošlicu. Govorili su da ga prati prokletstvo. Naime, pričali su da mu se otac ugušio dok je čistio septičku jamu. Žena, koja je uvidela da joj se muž guši, spustila se takođe u jamu i tu ih je smrt zajedno uzela. Dok se to događalo, Žarko je sa drugovima bio na reci; kada se vratio, zatekao je stravičan prizor. Živeo je još neko vreme u rodnom mestu, a onda se doselio u naš kraj. Svi su se pitali zašto je baš tu došao i o tome su pričali razne priče.

Kada se voda povukla, seljani su zasukali rukave i pokušali da spasu što se spasti može, da obave još jednu setvu, okasnelu. Ostalo im je da se nadaju da će leto biti dugo, toplo i kišovito. Međutim, lug nikada više neće živeti kao pre poplave. Kako bi se izbeglo buduće plavljenje zemlje i nemili događaji, tadašnja lokalna vlast donela je odluku da se skrene tok reke. Promena toka obuhvatala je i onaj deo reke na kome se nalazila vodenica u kojoj se mlelo žito za ceo kraj. To je uticalo da Žarko ostane bez posla koji je toliko voleo, jer mu je rečeno da mlin više neće raditi i da će seljani ubuduće morati da melju žito u susednom mestu. Na vodenicu je Žarko stavio katanac. Zauvek. Za njega više ništa nije imalo smisla. Pre nego što je otišao odatle, na zid drvene vodenice urezao je najpre jednu liniju, a potom i reči: Bi voda 1939. Od tada, bio je primoran da radi najteže i najprljavije fizičke poslove. Kako je to pre svega bio poljoprivredni kraj, poslovi koje je obavljao bili su mahom vezani za ratarske radove. Često je svojim žuljevitim šakama čvrsto stezao ralo i tupim pogledom gledao u sapi volova koji su se gegali ispred njega vukući plug. No najteže mu je bilo kada je morao da kopa kanale i radi na izgradnji nasipa za novi tok reke. Ne zbog velikog fizičkog napora, jer se na njega bio navikao, već zato što ga je to navodilo da iznova misli o vodenici. U mislima se stalno vraćao na pređašnje vreme i osećaj svrsishodnosti koji je mukotrpno gradio radeći u mlinu. Osećao je da mu izmiče tlo pod nogama, a znao je da mora ponovo pokušati da nađe svoje mesto. Međutim, nije uspevao da pronađe volju da povrati žar života koji bi mu osvetlio put. Ugasila se nada u njemu i izgledalo je da i na svoju dušu stavlja katanac. Odlazio bi rano, s prvim suncem, a vraćao bi se u sumrak. Zbog teških poslova koje je radio, sazrevao je brže od svojih vršnjaka, a pogled satkan od jada, patnje i nelagode nikad se nije promenio.

Kao već odrastao čovek prodao je deo imanja koje je nasledio. Zadržao je samo trošnu kuću u kojoj je živeo. Od para koje je tada dobio od kupca i malo novca koje je uspeo da uštedi od napornog rada, kupio je staru vodenicu. Nakon posla dolazio bi do nje i sedeo tu dugo u noć. Sam i ogorčen. Pogled bi mu se obično povlačio po zemlji, kao da je tražio nešto čega nije bilo. Mnogih letnjih noći spavao bi u mlinu. Sve više boravio je tu i – ćutao.

* * *

Došlo je i proleće. Iako smo lagano prelazili iz detinjstva u dečaštvo, i dalje su nam oči bile velike, radoznale i iskrene, pune želja. Mislili smo tada da te želje možemo ostvariti snagom koja je sa svakim danom nadolazila, a čiju prirodu do kraja nismo spoznavali.

Nakon dana provedenog na reci spustili smo se do starog mlina. Dok smo po prašnjavom drumu hodali bosi, čule su se samo zatalasane ozelenele breze. Sve vreme pratio nas je drvored topola koje su na sve strane rasipale svoje pahuljasto seme i predavale ga vetru. Konačno smo stigli. Kroz razvaljena vrata kročili smo u unutrašnjost prostorije i naših strepnji. Sumrak je bio vlažan. Zemlja je bila hladna. Bilo je veoma tiho. Potom se začulo kako puca grana. Dok smo upitno i s neizvesnošću gledali jedni u druge, na vratima se pojavio deda Žarko. Njegovo lice bilo je neobrijano i ustajalo od nesna i rakije. Dok nas je posmatrao, najednom mu se otvorilo i drugo oko. To je u nama izazvalo jezu. Deda Žarku su usne zaigrale kao da je hteo nešto da kaže. Moje disanje postajalo je teže i glasnije. Onda je odsečno progovorio:

– Ja nisam želeo buru od života, ali ipak je tako bilo.

Čuvši njegov glas, prestao sam da dišem. Preplavio me je strah. Nastavio je:

– Nisam želeo ni da život provedem u samoći i tišini, odbačen od svih. Hteo sam da budem dete kao što ste vi. Hteo sam da volim svoga oca. Svoju majku. Da ih volim! Hteo sam i da oni mene vole. A oni su se udavili u govnima, sopstvenim govnima! Život je kurva, deco moja.

Potom se sklonio sa vrata, izvukao flašu rakije iz rita i seo na klupu. Izašli smo i oborenog pogleda krenuli napred. Dok smo odlazili, okrenuo sam se da ga vidim još jednom. Sedeo je zanesen i pognute glave, zagledan u flašu koju je čvrsto držao krupnim šakama. Izgledao je poput čoveka kojeg je život umorio. Najzad, ponovo se prepustio tišini koja je za njega nosila previše bola, a s kojim se svikao da živi. Gledao je za nama očima koje plaču iznutra. Koje su to čitavog života činile i – nikada nisu prestale.