Poezija

Default sorting
Prikaži
16
  • Quick View
    (0)
    Od : Moma Dimić

    Sve pesme Mome Dimića

    ДАРИВАТИ КАТЕ

    Идемо даривати Кате
    Идемо је даривати жиревима
    и идемо је даривати плавим ветровима
    с мора
    Идемо се попети
    на брег
    утихлом музиком дана и ноћи
    Идемо се попети
    уз брег
    и даривати

    Идемо даривати
    Идемо се попети уз степенике
    жица златних и ваздуха
    Идемо се отргнути из даљина
    мало затамњених
    Идемо даривати

    Али ми идемо даривати
    прелепу Кате
    што је чекала путујући
    Идемо брзо даривати Кате
    док нам боје наше
    трају по огртачима и по прстима
    и док нам ушне шкољке усправно стоје
    крај сувих маски
    далеких дародаваца

    Идемо даривати Кате
    Идемо је даривати златним жиревима
    Идемо је даривати плавим ветровима
    нашег мора

    САН

    Чуј како човек један
    далеко у шуми спава

    Не греби му очи
    сад кад их је склопио
    Не труби му у уво
    сад кад га је отклонио

    Не веј му прах зелени под косом
    сад зида рођење своје тај дан
    Грудве земље испод леђа му не кради
    на прагу непознатог века опет је он

    Чуј чуј како човек један
    далеко у шуми спава

    СРЕЋА

    Тражићу жену
    црну као воз.
    Тражићу жену,
    жену Циганку.

    Тражићу жену
    да јој се тресу минђуше
    док будемо пролазили путевима.
    Јој, тражићу такву жену.

    Тражићу жену
    да ми из пуне гуше пева
    док будемо пролазили путевима.
    Тражићу такву жену.

    Тражићу жену –
    да не буде мирна
    док будемо пролазили путевима.
    Тражићу жену, бре!

    Тражићу ту жену
    црну као црни воз гланц.
    Тражићу жену, црну жену Циганку.

    ДВА ВРАПЦА

    Два врапца ухватих ноћас
    кад пружих руке
    Првом очи избијене
    други беше мајка

    Руком којом држах слепо врапче
    у слепо врапче
    ми се створи
    Приближих ону с мајком
    кљуном њеним кљун моје
    руке љубећи

    Ноћ целу хранила ме
    ситним ловом
    својим ноћним

    КАМЕН

    У камену овом само ја дишем
    само окце моје трепери
    и не да ове воде
    само окце моје трепери
    и не да овај цвет
    У камену овом само ја дишем

    Гле камен цео је око мене
    ни путника неког
    ни звезде јасне
    само окце моје трепери
    ни пута за ме
    Гле камен цео је око мене

    У камену овом само ја
    само цвет мој ка мени се свија
    овај плави зумбул ово небо
    само окце моје трепери
    цвет плави у дубокој води
    У камену овом само ја

    1.000 rsd
  • Dvadeset prvi dan na svetlosti
    Quick View
    (0)
    Od : Marko Jović

    Dvadeset prvi dan na svetlosti

    THE PURPLE PLUM

    Kad odeš, ja više neću biti isti čovek. Ti zidovi koje sam voleo, koje sam zamišljao dok nam je razredna pričala o Mikeni, sada bacaju senke po krvavim golubovima. Tvoja mačka posmatra te nepomične ptice. Uvek je gladna, ali se ponaša kao da ih ne konstatuje. Među tim zidovima sam video božansko more i nebo tirkizne boje koja nije napadna i izveštačena. Kad bi spustio jagodice na moj vrat, podsetio bih se da je dom mesto iz kog, pre svega, niko ne može da te istera. Da čak i ako to uspe, boje sa zidova nastavljaju da smenjuju nijanse u tebi. Koža tvojih šaka miriše na kokos, na parfem od vanile i na ambasadu iz omiljenog istorijskog filma. Ta ambasada je omogućila jednoj ženi da poslednji put razgovara s roditeljima pre nego što su umrli. I da se sastane sa mužem na njegovoj samrti. The Purple Plum. Boja krvi koja teče kad te mačak ogrebe po rukama. The Purple Plum je boja što simbolizuje vatru, ponovno rođenje, transformaciju. The Purple Plum. Boja senke kojom će zid ugušiti more. Boja kojom mi se napune uši kad pomislim da ti zaboravljam glas. The Purple Plum. Ti si me naučio da nam je kišobran potreban jedino onda kada pada kiša. I da volim vodu kad je popijem žedan. Meni ne treba ovo bogatstvo. Ni prijatelji koji me tretiraju brižljivo. The Purple Plum. Ti si mi dokazao da čovek kroz život može da udahne samo jednom. Isključivo onda kada je smrt najbliža.

    AMBASADA ZA STANOVNIKE NOĆI

    Možda i nije slučajnost što sam svoj omiljeni crni džemper iz „Zare“ izgubio u tvom ormanu. Što je komad tog mraka odlučio da ostane u utrobi tvog mikrokosmosa. To crno parče mog mesa u kom sam izgledao toliko neizveštačeno da se čak i moja vlastita koža osećala neprirodno pored tog džempera. Otvaram prozor i vetar počinje da svira kroz flautu koju ne mogu da vidim. Taj zvuk je razređen i jeziv, a u mojoj glavi i dalje raste strah od horor filma. Čini mi se da su svi moji strahovi strah od jednog istog horora koji sam gledao od šeste godine. Te jezive ideje me užasavaju. Užasom policajca koji je shvatio da je otmičar nekoliko sekundi brže izvadio pištolj. I onda pouzdano znam, moj omiljeni crni džemper iz „Zare“ je odlučio da prisvoji tebe. Mislim o tome i nečija ruka izvaja osmeh u toj noći straha. U toj noći za koju sam znao da će doći. I obećao sam sebi da ću videti – tvoj dah i tvoje rođenje – baš tada. Kad prve sunčeve zrake stvaram među svojim prstima. I noć je nestala. Moje ćebe ju je uhvatilo u zamku i ugušilo, dok su se njene poslednje zvezde ritale i koprcale poput ribe na udici. Ribi koja možda viče na svom nepoznatom, ribolikom jeziku: „Ti nisi starac i ovo nije more, ali ja jesam riba. Pusti me“. Ujutru kad sam se probudio, video sam svoju senku kako visi obešena na štapu za pecanje. A moja je majka prethodne večeri rekla: „Ako se opet uplašiš onog filma, samo pogledaj kroz prozor i reci – neka odu svi ružni snovi“.

    LETARGIJA NAD VASKRSLIM PODZEMLJEM

    Moj želudac je hartija koju izvrnem iz sebe kada pišem. Sebi o tebi i tebi o sebi. Gledam te papire, otkidam njihovu prazninu halapljivo kao prosjak komade tek bačenog hleba. Taložim tu smesu u utrobi da ugušim, da potisnem prazninu. Tvoji saputnici su deca mojih okeana. Pritoke Sunca čiji se zraci slivaju u naše oči. Prizivam vid koji ne dolazi iz beonjače, ali se bez sumnje kreće u njenom pravcu. Jer taj vid vidi pravog mene. Vidi me golog u kadi dok prepravljam i uništavam sopstvenu kožu u nadi da će zamirisati poput sapuna u stanu gde odavno ne živiš. I zaboraviti. Da li voleti znači živeti u saglasju s trenutkom ili dopustiti čulima da se vrate u prošlost? Da je rekonstruišu? Da je opišu kao nostalgični slikar kišu u svom zavičaju? Moram da pustim erkondišn pre nego što zaspim. Stići će veliki račun za struju kada me san odnese u zemlju koju nikada nećemo videti da se tamo upoznamo iznova. Da se uverim kako pišeš neku novu poeziju o nekim novim ljudima, a ja uporno pokušavam da oživim neoromantizam. Da proverim da li su ti šake i dalje bele kao dok si pisao o crnim ljudima crnih očiju i radio za crkavicu. Da li ti je bilo žao kad si propustio poslednji dnevni autobus da bi mi kupio večeru koju ti nisam tražio? Šta znači otići? Ljudi koji odlaze ne sećaju se zvuka kajgane kako pršti u tiganju. Mojih groznih, nezahvalnih reči. I sebičnost narasta na jeziku nalik mački kojoj ostave mleko pošto oni pojedu pastrmku. Otići znači videti duhove živih ljudi. Čuti delfine kako pevaju, kako arlauču iz mog stomaka i reći „nije trebalo da pojedem onu krofnu.“ I na kraju zaspati pod senkom čoveka koji ti je spasao ličnost, a više ga ne poznaješ.

    DRUGI SAN O VLADANU

    Sinoć sam sanjao kako dve bele šake prekrivaju moje prste. Moji prsti su majušni, ne vide se pod nesagledivom belom površinom tih šaka. Stavljaš mi ruke između svojih kolena i kažeš „sve će biti u redu“. Gledaš me u oči poput mog mrtvog psa – ozbiljno i s ljubavlju. Pričaš mi o tome kako je bol prošla. Pričaš o oproštaju i železničkim stanicama. O ukusu mleka i neposoljenog hleba. Ja te posmatram i uveren sam – to su tvoje oči. I to razvučeno meso što ti skriva lobanju mora biti tvoja izistinska koža. Oko nas je sneg, ti si zaboravio svoj kaput. Znam da ti nije hladno. Voz će stići svakog časa. Poželim da ti kažem „srećan put“ i „javi se ponekad“. Ali ti nestaješ. Tvoj se put stapa sa belilom snega i čim zinem osetim se besmisleno, poput ludaka što razgovara sa bolničkim zidom. Otvaram oči i zatičem se u svojoj sobi. U njoj ima svih boja. Osim bele. Na mom stolu se nalazi prazna činija iz koje sam sinoć jeo kompot od dunja i šolja puna tek skuvane kafe. Da li tamo gde si otišao uopšte spremaju kompot od dunja? I da li znaš da bih prethodne noći zaspao u gladi i sreći da mogu da te dovedem u tu sobu, u taj stan u koji si me toliko molio da dođeš? I da me ne bi bilo briga ako će me nakon tvoje posete isterati na ulicu.

    MRAK ISPOD ODEĆE

    Od tvojih dodira pletem svoju utrobu. Ona je plašt u kom čuvam, u kom grejem vasionu. A vasiona je samo nusprodukt između dodira i pogleda. Taština u koju sam urezao svoj strah i dane u kojima ću te poništiti. Da li čuješ muziku kako razbija prozore tvoje mračne sobe? Čuješ muziku i ne vidiš instrument. Ni svirača. To je dobro. Ni ne treba da ih vidiš. Klavir i pijanista su samo kabl koji sprovodi ono što jesmo. Kapi kiše na verandi što pokušavamo da prebrojimo i tako sačinimo kolekciju uspomena koja će nam dokazati, koja će nam potvrditi da ovo prisustvo, da ovo istrajavanje pripada meni. Mom mesu. Mom oku. Dok te odlažem u saksiju i zatrpavam zemljom koja miriše na moje kosti. Tolike sahrane na čijim će povorkama izniknuti živ čovek. Krv. Melanholija. I Mesec je ponovo beo, a nebesa tamnija od tvog pogleda. Pogleda koji objedinjuje kamen i oblak.

    720 rsd
  • Nasumce
    Quick View
    (0)
    Od : Draško Miletić

    Nasumce

    NULTA PESMA

    Ova tuga plamen
    diže
    koji je posustao.
    Prevrće gde se
    traži mir.
    Dodaje,
    dodaje.
    Tišti gde bola
    već jeste.
    Napada gde je
    čovek nejačan.
    Mrvi već
    samleveno.
    Traži Roba gde je
    Rob već prisutan.
    Hodi kuda bi se
    valjalo zaustaviti.
    A odgovora na
    vopros ne imam.

    VRH KURSULINE

    Običan čovek
    šta god da to značilo
    u običnom automobilu
    točkovima je koračao
    običnom ulicom
    kada je nimalo običan čovek
    šta god opet da to značilo
    sa svog auta, nimalo obične boje
    mirisa i oblika
    u treptaju oka smakao
    komad trotoara u koji
    čitave noći točkovi behu
    umotani.

    Nije ovaj drugi
    (misli se na auto)
    ni trepnuo kada je
    onog prvog lupio
    (ovde se misli na čoveka)
    kao jaja uskršnja kad se lupaju
    pa jedno strada
    a onom drugom
    – ništa.

    Ljuske na ulici: krhotine stop-svetla
    nekoliko žutih pikavaca i gomilicu
    čađi metlom je nešto pre osam izjutra
    pokupio Ciganin čiji se fluorescentni
    prsluk već uveliko iskrzao pod levom miškom.

    RASPRODAJA

    Trebalo bi neke sumnje
    odagnati. Recimo, skotna kuja
    (čije su mladunce dripci malopre prodali!)
    izbezumljeno tumara obližnjom šumom
    i posle debele kiše sva lipsala
    strovali se preko gljiva.

    Ako su otrovne, pitam se,
    kakvo će joj mleko biti?
    Može li kap, a kap će tokom sna
    sigurno briznuti, može li
    kap mleka otrov obuzdati?

    Ili ćemo morati po starom:
    gljive, čim ih ljudsko oko
    ugleda,
    prestaju da rastu.

    KORAK

    za N. M.

    Nogu pred nogu, stigneš i do obale,
    ali tu nisi da bi se ugledao na onog
    čudesima obasutog, pa da u jednom trenutku
    korakneš površinom.

    Negde pod mostom naiđeš na
    velike limene kante trouglo poređane,
    kao pod vašarskom šatrom
    i spremne na sopstveni krah.

    Staneš međ njih, ćutite skupa. Čekaš da
    vas neko razbuca;
    ne vidiš da si već razbucan.
    Oko tebe cangrču otpali šrafovi
    i matice, škripi ustajalo motorno ulje.

    Poviše mosta buka, ali niko u obalskoj
    drami ne učestvuje, niti je iko svestan nje.
    Prolaze kroz tuđ život, kao da nije njihov,
    kao da se njima tako nešto nikad ne može desiti.
    Makar šta.

    Tvoja žena danima ulazi u radnje
    u Knez Mihailovoj, ruka joj kleca,
    kažiprstom pokazuje ono čega u
    tim radnjama nema.
    Niti u radnjama u bilo kojoj drugoj ulici.

    Iz poslednje radnje izlazi van
    ogromnih leđa.

    A ti prolaziš banderu,
    vidiš na obližnjoj kući,
    na spoljašnjoj okapnici,
    ledeni zub,
    lomiš ga i odmah na topao jezik
    mećeš, ljuštiš ga kap po kap
    sve dok žeđ ne umine.
    Potom širom otvaraš usta,
    jer zvezde su tako nisko,
    a ti si tako gladan.

    ALA

    Mojoj dragoj kerberki, Nadeždi

    Naslonjen na krov solitera
    broj jedanaest, tačnije na
    trometarsku plastičnu crvenu
    crtu iz reklamnog panoa na
    krovu solitera, i još tačnije na poslednje
    slovo imena trgovinskog lanca,
    latinično slovo I, pa kao da je iz njega nastao,
    na zapadnom nebu jasno se video oblak
    u obliku ale:
    romboidna glava sa krestom,
    smežuran stomak, uzdignut rep.

    Bilo je sedam i četrdeset devet
    uveče i jednako su zamirali
    petak i mart. Tekao je šesti dan
    letnjeg računanja vremena i
    više ništa nije bilo po starom.

    Lepo se mogla čuti škripa
    ljudskih tela gurnutih u
    novo vreme: sat ranijeg ustajanja,
    ručak i večera posluženi pre gladi i
    ko zna šta još sve ne.

    U visini rečene ale, ni levo ni desno već naspram nje,
    nebo je bilo omalano slojem prvog mraka
    pa pomislih da ale mogu i tminu bljuvati,
    da njih na ovom svetu nije isključivo
    radi vatre i svetlosti i da se,
    uistinu, treba čuvati zacrtanog.

    Dabome, taj nabljuvani mrak,
    kojeg je svakim trenom bivalo sve
    više,
    ljude je nemilice gutao,
    kao gladno dete kad smaže krišku
    leba i masti, onako u jednom zalogaju;
    bez žvakanja, gotovo u komadu.

    I šta sad?
    Bogami, čekati. Da, nakon islužene
    noći, nebesna ala svetlost bljune,
    pa da vidimo je li varenje bilo u
    bolje ljude ili u još goreg
    čoveka?

    630 rsd
  • Živeti se može samo bez ljudi
    Quick View
    (0)
    Od : Zoran Antonijević

    Živeti se može samo bez ljudi

    Odmetnik

    Grliš bistre zore,
    divlja jutra nevinog sunca.

    Mladi hrast grane savija,
    radosnicom rosnom ti oči
    umiva.

    Pod senom tvojom,
    divlje ruže otvaraju srca
    za rojeve svetih pčela.

    Ptice ti šapuću tajne
    koje su od neba ukrale.

    Na tvojoj stopi, u klupku
    zmija sneva mlečnu reku.

    U žuboru vodopada
    slušaš reči od anđela
    koji sudi:
    Živeti se može samo bez ljudi.

    Velika subota

    Trče senke neživih i
    nepokretnih stvari.

    Noćna žega grize vazduh.
    Crno sunce vezalo na krovove
    marame od pare.

    Mrak se rascvetao,
    lije mi pod uzglavlje toplu tminu.

    Taj jastuk dubok je san u kojem se
    zdravim sa ljudima bez lica.

    Uzalud mi neko šapnu:
    ne idi za njima.

    Ljudi koji nemaju nikoga

    Ljudi koji nemaju nikoga
    prodaju polovne igračke
    na betonskim ostrvcima
    među barama
    ilegalnih buvljaka.

    Ljudi koji nemaju nikoga
    vrte prazne kese
    u džepovima ukiseljenih kaputa.

    Ljudi koji nemaju nikoga
    spavaju u liftovima.

    Ljudi koji nemaju nikoga
    rodili su se na stepenicama
    samačkog hotela,
    povijeni krilima
    mrtvih golubova.

    Ljudi koji nemaju nikoga
    hladni su odrazi
    mrcina raspetih u ružičnjacima.

    Ljudi koji nemaju nikoga
    trepere na ulicama
    kao ekrani televizora
    bez programa.

    Ljudi koji nemaju nikoga
    pljuju kada prolaze pored crkve.

    Ljudi koji nemaju nikoga
    slave Zadušnice,
    ispijaju žestinu i kafu
    ostavljenu na grobovima.

    Ljudi koji nemaju nikoga
    nisu zaplakali nikada.

    Rosa

    U rosi mlade deteline
    jedan oblak cveta.

    U rosi mlade deteline
    šarene se odrazi livade
    dok zvuk frule nemuštima
    prepričava snove pastira.

    U toj kapi spava Mesec i
    zvezdana duša
    noćnog leptira
    nemog svedoka bratimljenja
    između vuka i jelena.

    U drhtavoj suzi
    nebo ljubi zemlju
    kada zver u čoveku zaplače.

    Kolevka

    To nebo je drugačije,
    poduprto je ekstazom tišine.
    Taj mir; san usnulog
    ispod drvenog poklopca,
    dah grumena zemlje
    u šaci kosača oblaka.

    540 rsd
  • Vitki plamen
    Quick View
    (0)
    Od : Gordana Simeunović

    Vitki plamen

    Ђурђевдан 1999.

    Кућа је дисала врховима плућа.
    Отац је упалио славску свећу.
    Дрхтала је.

    Са зидова су сишли
    наши бркати преци,
    изљубили нас,
    вратили се на зидове.

    Дошли су тихи гости.
    Прекрстили се,
    узели жито и вино.
    Ручали смо.
    Кашике су се освртале
    лево, десно.

    У близини
    одјекнула је експлозија.
    Ујак је пролио црно вино.

    Из аждаје са иконе
    крв се пролила
    по уштирканом столњаку.
    Под кућним прагом
    стегла се змија.

    Од те славе
    сви дишемо врховима плућа.

    Жене које су чекале

    Чекале смо
    да нам се вратите,
    ратници.
    Без руке, ноге, срца,
    како који.

    Дању вукле за собом
    оно мало земље
    што нисте повели у рат,
    ноћу танка тела
    свијале у круг.

    Куће смо
    носиле на обрамницама.

    Одлагале их пажљиво,
    као крчаге,
    под стабла дебелих дудова,
    крај тек рођених синова.

    Рађале смо их,
    за нове игре ратова.

    Минибус

    На релацији
    Степојевац – Београд
    пензионисани возач
    вози из петних жила.

    У минибусу
    седе поспане жене.
    Ко женке кенгура
    чврсто држе своје торбе,
    и у њима
    оно мало
    што им је остало од живота.
    Парче сна између куће и фабрике.

    Песник

    Да га загрлиш
    могао би
    три дана и три ноћи
    да ти у наручју плаче.

    Зато пише
    песме
    пуне као нар,
    крцате ко трговачке лађе,
    тешко разумљиве.

    Јер
    не можеш море
    у чашу да улијеш.

    Једна суза могла би
    да направи потоп.

    Ватра

    Кад изгори песник
    остаје ватра
    и њен витки пламен.

    До новог песника.

    630 rsd
  • Svakodnevni pokušaji apokalipse
    Quick View
    (0)
    Od : Saša Skalušević Skala

    Svakodnevni pokušaji apokalipse

    DO KRAJA SVETA

    još malo o kraju Sveta
    kraju svega
    što nas ovako
    ili onako već čeka.
    zborimo danas
    kao da već kroz
    razne jauke nije već
    sve rečeno.

    osobeni pečat
    jedinstveni ton
    i aromu apokalipsi
    daju upravo znakovi
    koji usput mame prolaznike.
    srećemo ih kako se potucaju
    od jedne do druge ekstaze
    skliznuli sa kalendara
    Inka i Maja.

    ohrabreni izlaze
    iz sokaka
    koji uvek puca
    pravo na more ili groblje.

    TUŽNI I JADNI

    mislim da sam samo jedanput
    u svom životu video magarca
    kako tegli nekog mrkog i starog čoveka.
    ne, to nije bilo na moru,
    vrtiću, školskom izletu.
    bilo je to negde u Bugarskoj
    vrlo blizu Vidina.
    beše mi žao te malene i mudre životinje.

    više puta sam video kako čovek
    tegli drugog čoveka
    na svojim pogurenim, išibanim leđima.
    ne to nije bilo u ratu
    niti su oni bili drugovi, neki kamaradi
    braća po majci, ocu, nožu….

    jedan je umišljao da je gospodar
    drugi sluga i da mu pripada.

    ne beše mi žao
    ni jednog ni drugog.

    PESNICI

    svi pesnici su nevaspitani;
    trude se da svoje reči
    približe istini a istinu svetu.

    svi pesnici imaju dušu klovna;
    uprskaju svaki zicer
    za izbavljenje svoje duše.

    svi pesnici su psi;
    vape za ljubavlju svog gospodara
    bio on žena, vlast ili puka svetina.

    JEZIK CRNE ZEMLJE

    uz mirise tamjana
    dostojanstvenog
    ali pretežno tužnog skupa
    ispred trulih stabala lipe
    čuje se glas parohijskog popa
    koji ohrabruje pokojnika
    ma gde se on nalazio sada.

    dok u krošnji iznad
    jato sova
    spava li spava

    MERA I METAR

    ne olakšavaj se rečima
    reči ostavi za oporuku
    za one koji će doći.

    ne rugaj se simbolima
    oni su tu pre tebe
    i tu će i ostati.

    ne umači prst u glagole
    ukoliko misliš da će zauvek
    biti slatki.

    ne odevaj se prečesto metaforama
    zaraziće te glib politike
    pre nego što uspeš da ih odbaciš.

    u svemu imaj meru.
    ne dopusti da fizika
    nadvlada metafiziku u tebi.

    imaj svoj pravac
    ma kakav prezir
    padao ispred tebe.

    400 rsd
  • Mali opis ljubavi
    Quick View
    (0)
    Od : Slobodan Martinović

    Mali opis ljubavi

    КАД…

    Кад се насмешиш,
    Мрак узима шешир
    И капут,
    И излази унатрашке,
    Као из цркве.

    Кад мојим сном ходаш,
    За тобом остају
    Мирис пролећа
    И вратови трешања
    Што смо појели.

    Када си тужна,
    Туга умире
    Од лепоте
    И брже-боље пушта
    Твој осмех.

    А кад се наљутиш,
    Мрак ми се,
    Го и гологлав
    Враћа.

    МАЛИ ОПИС ЉУБАВИ

    Наслањамо се једно на друго,
    Наслањамо се…
    Грле нам се и речи и смех.
    Толико чисте љубави нико
    Није описао,
    Њен крај био би библијски грех.

    Ми смо тек једно с другим
    Продисали;
    И помахнитале дане
    Што су кидисали
    Заједно смо укротили.
    Све добро, све лепо
    Скупа смо оваплотили
    У свет који припада нама
    До самог краја света.

    Наслањамо се једно на друго,
    Наслањамо се…
    Грле нам се и речи и смех.
    Толико чисте љубави није
    Никада бивало…
    Без ње би све мирисало на грех.

    НЕЗНАЊЕ

    Не знам где се
    Завршавам ја,
    А почињеш ти.
    Не знам
    Шта је твоје,
    Шта моје.
    Не знам,
    У ствари,
    Ни да ли нас је двоје
    Или ја то сањам
    Две љубави.

    ИСТОК

    Ти си моја
    Аладинова лампа:
    Погладим твоју слику,
    У својој глави,
    И бирам жељу.

    (Дуго и пажљиво бирам,
    Да духа услужног
    Не изнервирам.)

    Ти си тајна
    Прича са Истока:
    Хиљаду и једна ноћ
    У мојој глави.
    И бирам причу.

    (Дуго и пажљиво бирам,
    Да неког демона
    Не изнервирам.)

    Ти си нешто
    Што знам и не знам:
    Осећам твоју душу
    У својој души.
    И бирам срце.

    (Дуго и пажљиво бирам,
    Да своју истину
    Не изнервирам.)

    МОРА СЕ НАЋИ ГРАДИНАР

    Мора се наћи градинар
    За ружичњак
    У твојој души, на лицу…
    Нека те спази док сањаш,
    Прелазиш улицу
    Или некуд летиш.
    И мора тај бити нежан а смео;
    Природа спретна и спремна
    На бол и ране од трна;
    И на изгледан неуспех;
    И на досуђен пораз;
    И на препреке, и на пех.

    (Али ако успе,
    Ако те освоји,
    Живеће у ружином
    Мирису и боји!)

    720 rsd
  • Oblak iznad šanka
    Quick View
    (0)
    Od : Aleksandar Marković

    Oblak iznad šanka

    BEOGRAD

    Rukovanje sa tvojim vratom
    šamar je vremenu
    za busanje u silikonske grudi smrtima
    a smrtima si ovde

    metronomski smo podelili aritmiju
    jedan takt tvog srca dva su moja
    između tvoje i naše
    je to što modri reku od pretučene noći

    samo sam glup
    kad sam srećan sa tobom
    ali tvoje je da promeniš pol
    i iz mene se nećeš iseliti

    unapred ti doniram kosti
    za građevinski materijal
    neka popločaju podočnjake
    svakoj zori kojoj sam ostao dužan

    a mene, kad zažmurim
    neka ostave ispod tvoje suknje
    i kunem ti se
    više neću gviriti.

    BIVŠE SIDRO

    Sedim na splavu
    sa nekim strancima
    pijemo vino
    i tupimo o poslu.

    U jednom trenutku
    pored splava
    pojavi se ogromna
    gvozdena barža
    koju gura brod
    bar pet puta manji od nje

    jedna od onih
    koju je moj otac
    istovarao noću.

    Njegov otkaz
    nastavio je jednu reku.

    Barža je prošla
    u dva gutljaja.

    O POSTANKU ČOVEKA

    Radio sam dugo kao čuvar
    zatvora u raju
    pazio da najgori nebeski šljam
    ne pobegne odatle.

    Nekoliko anđela
    iskopalo je tunel kroz nebo
    i dokopalo se kiše.

    Za kopanje tunela koristili
    su molitve.

    Nikad ih nismo pronašli.

    ČETVRTA KAZALJKA

    Želudac ove planete
    zapaljena je kiselina
    koja gori progutane strane
    kosmičke autobiografije.

    Iz ugla jedne zvezde
    mi smo atomski deo uspomene
    do koje buduća i prošla sećanja
    neće nikada dopreti.

    Sećanje je privilegija postojanja
    nakon što oseka poslednji put
    otkrije nečije lice i miris
    i do nas dopliva zaborav.

    Da li zvezde umeju i žele
    da nas rekonstruišu za nevidljivi origami sila
    hemikalija je večnosti
    i pitanje matematike i ljubavi.

    Ljubav je gramatika
    koju smo nasledili
    od nepismenih životinja.

    Opovrgnuti ljubav znači
    zanemeti na ljudskom.

    To znači biti sam.

    PRAVOPIS ĆUTANJA

    Subjekat i predikat su ispijali kafu
    „Kod Zareza“
    usred jedne rečenice
    čekajući objekat koji je kasnio.

    Zarez je oprao čaše
    i promenio pikslu
    predlogu za šankom.

    Dve su zagrade sedele
    u separeu sintagme
    a između njih
    nekakvo objašnjenje svega ovoga
    zurilo je kroz pravopis i gramatiku
    u prazno.

    Tačke nema.

    630 rsd
  • Gledaj, vraćaju se
    Quick View
    (0)
    Od : Jelica Kiso

    Gledaj, vraćaju se

    IZVOR

    Čovek je kleknuo
    da popije vodu sa izvora
    Nagnuo je ultraživo lice
    prema spomeniku kraj puta
    prosute ugažene trstike
    u nemiru zmijolikih kaiševa
    u prijatnosti svetlog pogleda
    slap preko brade
    Odraz nečijeg kačketa
    na površini samoniklog žubora
    Nizak čovek se uspravio
    sa prelivenim rukama u džepovima
    prepuštenim
    upornim naletima propadanja
    za čijim je krštenicama tragao
    i čiji datumi su bili uvek stariji
    od njegovih godina
    Krenuo je blatnjavim putem
    naspram sunčane tihe kose
    i mladih bora na nebu

    TU JE

    Ušla je u hodnik
    Bio je mrkli mrak
    Napipala je zid, pa vrata
    Vrata su se nečujno otvorila
    Prešla je preko praga
    i stala
    Zamirućim šapatom opreznog hoda
    nešto je naslutila
    Zavrtela se zatim i spustila na klupu
    Stigla je
    Tu je očiju užarenih
    od gledanja

    GRAMOFON

    Gramofon je svirao u kući
    Ostali smo u kolima
    Trebalo je krenuti
    Malo muzike je nešto najlepše
    što čovek može imati
    Gramofoni su pravljeni u malim koferima
    tako da ih čovek može nositi
    sa sobom svuga kud želi
    Zacelo to smo bili mi
    zatvoreni i lepi kao slika
    Nova naručena ploča
    kad stigne
    mi je otvaramo i slušamo
    lepljivim srcem

    RIBAR

    Baca pogled preko okolnih polja
    trlja kolena dole kod mosta
    iznad reke prevrće ribu
    Velika je
    ne osvrće se
    Uzima ribu sa zemlje
    čisti je
    donja strana je oblepljena prašinom
    tamo gde je vlažna
    oko joj je prljavo, grba pod blatom
    klizava je razjapljenih usta
    rep joj se trese s jedne strane
    njegove mišićave ruke
    Đavolski je velika
    Nosi je u rukama kao naramak drva
    Očima gleda preko polja
    komadićima ugašenog uglja
    usađenog u lice

    CRNI KOLUT

    Pijemo slatku vodu
    iz vedra od kedra
    Pijemo mlaku i svežu
    sa mirisom julskog vetra
    Pijemo iz tikve
    bar šest časova stoji
    ne valja piti iz metala
    Cik vode je njen mišić
    iz čije ruke pijemo
    crni krug vode
    tamni sprud
    Mirna površina vode
    kao okrugao otvor u ništavilo
    pre nego što smo je razbudili
    i posudom zahvatili
    ugledali smo jednu zvezdu u vedru
    ili u tikvi
    pre nego što smo je pili
    osetili smo prohladnu tišinu
    kako duva preko naših golih stomaka

    720 rsd
  • Otići vodom
    Quick View
    (0)
    Od : Roberto Vodanović Čopor

    Otići vodom

    putopis ostanka, dan drugi

    elegantna nesanica prve noći koju provodim sam nakon tvog
    odlaska podsjeća me na duge bezbrižne šutnje i duge besciljne
    šetnje.
    nestrpljivi smo kao miris jorgovana u zraku.
    nous voilà dépourvus, solitaires, comme nus tour du monde.
    danas se kiša na trenutak provukla kroz suštinski osakaćeno
    nebo. previja se u podnožju svemira svedena na kruh, sol i
    bijelu buku.
    ova jabuka ima koru premazanu voskom. vidim lice, moje je ali
    kao da nije.
    svako jutro na balkonu me dočeka golub. pogleda me. ja
    pogledam njega. on odleti. ja skuham kavu.

    putopis ostanka, dan peti

    ovo je trenutak koji prethodi zaboravu.
    izolirana riječ.
    notre amour est éternel.
    umoriv.
    iz te noći.
    otvori prolaz.
    dah.
    ravnoteža je prepreka.
    čisti eter
    i
    pasolinijev epilog.
    ovaj trenutak odsutnosti je tajna lozinka.

    * * *

    ugasim svjetlo i bude mrak. onda se mrak usidri u očnim
    dupljama, ugmiže u nosnice, bude crno pod noktom.
    južnije od juga je samo grad od soli i obale rasjeckane oštrim
    kamenom. ako se ikada tamo vratim, vratit ću se kao bosonogi
    dječak. skrivat ću malu kutijicu u džepu punu šarenog
    dječačkog blaga. zakopat ću je ispod stabla mandarine.
    ako se ikada vratim, pažljivije ću slušati vjetar koji se savija u
    granama palmi, svaki ručak pojesti do kraja i skakati sa rive u
    more na glavu. ako se ikada vratim, otvorit ću um kao cestu,
    bez otpora i bola, i natopiti zemlju kamenom,
    ružmarinom i
    tobom.

    * * *

    tražim sjever od
    srebra
    i nebo markirano
    pticama selicama
    raznobojne teglice sa cvijećem na prozorima lebde kao
    lampioni
    grad se izvija prema moru
    i ja postajem ljeto
    u koštici breskve
    dan se urušava u korake i kalendare i rastvorene zavjese iza
    kojih ne vidim nikoga
    nešto će se dogoditi
    nečujno i zauvijek

    * * *

    postoji bijela tišina i neuzvraćene ruke požutjelih noktiju.
    moram govoriti
    tiho. moram
    postojati tiho.
    okrećem leđa svojoj sjeni i sjena okreće leđa meni.
    pogledaj, treba othodati ovu težinu boja.

    400 rsd
  • Voronjež, vrana, nož
    Quick View
    (0)
    Od : Osip Mandeljštam

    Voronjež, vrana, nož

    CRNICA

    Preuvažena, nanovo crna, svu je na pažnju svode,
    Sva u malenim grebenima, sva vazduh i bez nadzora,
    Sva u raspadanju, sva u formiranju hora, –
    Vlažne grudvice zemlje moje i slobode.

    U dane ranog oranja crna, do plavetnila sine,
    I bespomoćni će se rad na njoj da zasniva, –
    Hiljadugorje uzorane glasine:
    Nezaokruženo u krugu, nešto važno biva.

    Pa ipak, zemlja – zagonetka je u stvari.
    I kad joj padneš pred noge, ona se ne umiljava:
    Trulom flautom nad sluhom stražari,
    Jutarnjim klarinetom uho zamrzava…

    Kako je na raoniku prijatna masna naslaga,
    Kako stepa ćuti u aprilskoj spretnosti vidnoj!
    Pa, zdravo, crnice, budi srčana, okata i blaga…
    Crnorečito ćutanje u radu neprekidnom.

    April 1935.

    * * *

    Pusti me Voronježu, i slobodan ću biti:
    Spustićeš me, il’ ćeš me slomiti,
    Ispustićeš me, il’ povratiti skroz,
    Voronjež – nastranost – Voronjež, vrana, nož.

    April 1935.

    * * *

    Dečija usta žvaću plevu,
    Smešeći se, žvaću,
    Kao kicoš ću dići glavu
    I štiglića ugledaću.

    Crno žuto perje, kao čamac repić,
    Više kljuna u boju saliven.
    Shvataš li koliko si štiglić,
    Koliko si kicoš gizdav i umiven.

    Diviću se svemu, još koji put,
    Deci i snegu u oči dok bije,
    Ali je osmeh nedeljiv, kao put,
    Neposlušan je, sluga nije.

    9–13 decembar 1936.

    * * *

    Borove šumice to je zakon:
    Viole i harfe porodični zvon.
    Stabla krivudava i grane gole,
    Pa, ipak, harfe su to i viole.
    Rastu kao da je stablo svako
    Za harfu Eol povijao polako,
    Pa ostavio, žaleći korenje što ječi,
    I žaleći stablo, žaleći snagu,
    Violu probudio i harfu dragu
    Da zvuče u kori, crneći.

    16–18. decembar 1936.

    * * *

    Kao dar zakasneli po svemu,
    Osećam zime svežinu.
    Ispočetka volim njenu
    Neuverljivu širinu.

    Lepa je kad plaši se i strepi
    Kao pred početak poduhvata,
    Pred ovim krugom golim, slepim,
    Strah neki čak i vranu hvata.

    Al jača od svega što vide oči, –
    Plavetnila je ispupčenost ta!
    Poluokrugli led slepoočnih
    Rečica, što romore bez sna.

    29–30 decembar 1936.

    600 rsd
  • Cruor
    Quick View
    (0)
    Od : Bojana Bumbić

    Cruor

    TAMNIK

    Alav,
    u nejestiv krvotok vanvremena…
    Dok puca zled u caklu.
    Dok vrevom nepca bolim.

    Smoždismo tvoraca blagost,
    demona – strv.

    Zar voljah te čudima
    u koja
    nisam verovao?

    UTINA

    Noćom,
    dronjav beg
    zavrljačih u ljulj.

    Tvorevino vatre!
    Preobraženja tvari!

    I dažd
    i čopor
    i žreci
    niz pra-stih!

    Međ kostima klanaca,
    odjek sam.

    KALDRMA

    Raspori oprost…

    Bogovi su zbačeni,
    carevi obljubili krstove,
    a Alisa ponovo raskida s knjigama bez slika.

    Pretrnem.

    I neću aminovati krah.

    Molitva je himna u grlu neprijatelja.

    ČEMPRES

    Grcaš na mestu s kojeg sanjaš?

    Želja jest nevreme.

    Plaviš sunca, pa tinjam proštepan mrakom.

    Ja,
    Hamletov prestolonaslednik,
    Samsonov alem…

    Presahnut ti, vavek, bivam.

    PLAMEN

    Odazvao sam se.
    Nisu me tražili.

    Goropad skrih u jame izbodene trskom.

    Premda Trojan bejaše uvređen,
    ja sam nastavio da sviram.

    400 rsd
  • Ljiljana, molim te
    Quick View
    (0)
    Od : Liljana Đurđević Stojković

    Ljiljana, molim te

    BEZGLASJE

    Sahranili smo reči,
    bez obeležja,
    bez podušja,
    bez suza i crnine.
    Zašili smo usne
    koncima duginih boja.
    Ispijali smo kafe očima,
    ljubili se čvorovima,
    slušali smo ptice
    kako razvlače lešine
    pokopanih rečenica.
    Ionako nisu učile
    jezike ljudi…

    LETOVANJE U NJUJORKU

    Lustracija sivih dana
    posrtala je
    na paučinastim konopcima
    dok sam učila neme mape
    da mucaju,
    milovala ispucale pete
    precrtanim datumima,
    rasparenim listovima
    odavnih kalendara,
    belim štapom
    sam dodirivala reči „neka malo“.
    I dobro su platili
    moj prekovremeni rad:
    imala sam tek toliko
    da se sunčam
    na zenici Kipa slobode
    i da glumim
    kako zaslepljujem
    njegove škrinje
    pune svetova.

    U TOM GRADU

    U tom gradu,
    koji nema podruma,
    koji nema tavana,
    našla sam tvoje žmurke
    i brzalice i brojalice.
    Do njih su me dovele
    mrvice moga tela
    što ih netom pojedoše ptice
    bez krila, glasa i nebesa.

    BESMISLICE

    Lenjim duhom
    dragoga lemura
    zalivam suncokrete
    u Van Gogovom uhu.
    Tako ću, valjda,
    pronaći mladosti
    mrtvim morima.

    TESKOBA

    Približili su zidove,
    ugojili zavese,
    podbulim lampama
    progutali svetla.
    Zbog njih ramovima slika
    rastu podočnjaci.
    Ostavili su punjene stvari,
    site događaje,
    kazaljke sa proširenim venama
    i prašinu,
    natopljenu znojem njihove dosade.

    720 rsd
  • Putopisi
    Quick View
    (0)
    Od : Katarina Fiamengo Alispahić

    Putopisi

    RASPORED

    Ponedeljkom i petkom
    sam na liniji
    koja spaja dva groblja
    Tup-tup
    Zveckaju nove
    čizmice
    kesa netbuk knjige
    Tup-tup
    Na prozorima
    žive mačke
    na trafici
    voda i čokolada
    Tup-tup
    Zvono za odmor
    razliva glasove
    niz ulice uglove
    Paralelno sa
    ovim je
    smrtna tišina
    to me zabavlja
    Tup-tup
    Napred i nazad
    od jednog do
    drugog groblja
    nikada preblizu
    ponedeljkom i petkom

    MADAGASKAR

    Baobabi su svašta videli
    što ne mogu ni da zamislim
    sa svojih džinovskih stražarnica
    punih vode
    Bilo bi zaista dobro
    da nas baobabi nadžive
    kao i ova plava loptica
    u kosmičkoj igri klikera
    Luka je još mali da se igramo
    sa staklencima i džombama
    ali naučiće dok poraste
    (baobabi već znaju)
    šta se sme a šta ne sme
    sa našom jedinom kućom
    zasada

    * * *

    Atol Kiribati je raj na zemlji
    i veoma tužno mesto
    svaki raj valjda jednom
    nestane
    ali Kiribati tone prebrzo
    šibaju ga tropske oluje
    a kamena nema dovoljno
    za zidove
    Kome i treba tropski raj
    okružen zidovima
    legitimno je pitanje
    ali treba stanovnicima Kiribatija
    koji ne mare mnogo
    za naše ideje o
    večnom miru
    na beskrajnim peščanim plažama
    kao što ni mi
    ne marimo
    za našu odgovornost što
    njihove kuće
    postaju kontaminirani akvarijumi
    Baba i unuka gledaju slike
    ispod šupljeg krova
    na malom parčetu zemlje
    nakratko ukradenom
    od mora
    Ovde su nekada bile šume
    kažu
    Unuka razume i ne krivi
    zapadni svet i globalno zagrevanje
    ona želi sav komfor
    koji mi uzimamo
    zdravo za gotovo
    Baba se ne slaže
    sa njom
    nimalo
    ona se ipak seća šume
    malo bolje

    * * *

    U Komiži noću
    možeš da vidiš Mlečni put
    ne samo zvezde

    A zvezda možeš da vidiš
    toliko da se pitaš
    da li si do tada znao
    šta je noć
    šta je nebo

    Znam da ćeš ti znati to da ceniš
    da će ti biti lepo

    Ako se i dalje bude
    videlo

    I ja ću ti pričati o Andromedi
    i kako ne treba da se plašiš
    stvari koje su daleko
    i koje su neminovne

    Treba se plašiti samo stvari
    koje možeš da promeniš
    ali nećeš

    ŽAL

    U bunilu septembarskih
    vrućina
    nedostaju ti ćilibarski
    odrazi na stenama
    (nisi znao da ih ceniš tada)
    Osećaš da ti identitet
    curi
    kroz prste
    kroz pore
    kroz dokumenta
    Svet je možda igralište
    ali ti ne želiš
    da se igraš
    Uljuljkuje te popodnevno
    sunce
    i besmisao te čini
    lakom metom
    za samosažaljenje
    Dani su otegnuti
    i treba ti razlog
    i način
    da ih vratiš
    na normalnu brzinu

    630 rsd
  • Razglednice u boci
    Quick View
    (0)
    Od : Denis Novikov

    Razglednice u boci

    * * *

    Све је сложено, а ехо просто понавља,
    Просто као да креја песму слаже.
    Одговара, из шумице се јавља,
    То је ехо, а ехо не лаже.

    Туђи животи и смрти само су речи,
    Није ли време сузе обрисати.
    Шта – Русија? Ми сами смо већи,
    Нама самима престоји умирати.

    РУСИЈА

    Ти си своје беле руке прекрстила
    лицем до обрва у зеленом грму била,
    ни хаљине на теби, ни мараме,
    тек бејзбол капа без поставе.
    Кад износиш капу – фереџу ће ти послати,
    онако, за по кући. И шта ћу ја казати
    као син, од стида и срама:
    „Па, ево, стигли смо, мама.“

    Ми смо марширали, у бој јуришали,
    ми смо пола света у зубима држали,
    ми, без стила и мастила, и богу и врагу,
    писали своје по Рајхстагу.
    Своје – то су грех, немаштина и друга зала.
    Но шта си ти била и шта си остала,
    шести део наше планете,
    све су то забележиле књиге свете.

    Последњи разум првенац је помрачио.
    Свако те псовао, по докторима развлачио,
    ал’ ти си прегризла торпедо
    и опет се опила победом.

    Дозволи и мени да испијем до дна,
    сада ниси шеста, већ просто једна.
    Што значи без громког тоста
    и без иста, без веста, без оста.

    Седимо на камен, да плашимо вране.
    Врана за враном, без броја, губитке саме
    својим ћемо државним скандалом знати
    нанети – и завештати.

    Размислимо о нашим пословима боље:
    лево и десно од нас Мамон и Алах стоје.
    Нас почивши у миру дозива
    и девојке се кикоћу у колима.
    Пођеш ли лево – умрећеш од огња.
    Кренеш ли десно – утопићеш коња.
    Магла се простире право пред нама.
    Кренимо по небу, мама.

    САМО ЗА ВЕВЕРИЦЕ

    опростите веверици црвено-сивој
    што је да једе с небеса стрчала живо
    што час верујем час не верујем
    да ви и ја на свету постојимо
    на обали финског залива немо
    стојимо у шуми колико нас има
    а можда то само истински верујемо
    као и веверица – својим очима

    ЖИВОТ

    Присније, и једноставније, и строже
    мушкарци се друже са њим.
    Као са женом, Господе Боже!
    А ја присније не желим.
    Мени изгледа да присно и строго
    и тако већ у дому мом траје,
    као да се пред Господом Богом
    део здања у најам издаје.
    И живот је за мене – парохијанка
    Марија, и грешна прошлост њена,
    а данас – тврђава, грађанка,
    као комад челика, туђа жена.

    ЗВЕЗДА

    Звездо, хвала ти за твоје дело.
    Какво бескорисно сијање.
    На небеском телу без топлине тело,
    Какав кљунић, какво перјање.

    А глас твој анђеоском наликује,
    Вероватно, ја не чујем и не знам, мила,
    Као што ни ти моју лаж и ласкање не чујеш,
    Мада се залуд упињем из петних жила.

    600 rsd
  • Pretpostavljeni kraj sveta
    Quick View
    (0)
    Od : Svetislav Travica

    Pretpostavljeni kraj sveta

    USAMLJENOST

    Ulicom kojom se nikuda ne stiže,
    preko sablasnog trga, u sve dublju
    tišinu bez značenja, ka jedva
    naslućenoj sumnji u događaje
    koji bi nas mogli izmeniti.

    Prate me ukočena stabla
    podrugljivog sjaja u krošnjama,
    deceniju neosvetljena apoteka,
    krovovi uspavani snegom
    i zadah praznine sa napuštenih
    izloga na kojima se ogledaju
    godišnja doba.

    U dnu mračnih aleja odmara se
    bleda prijateljica zima,
    ispitujući čvrstinu načela.

    Zaklonjen slepom tamom
    u kojoj se mešaju oblici
    mimoilazim retke prolaznike
    ostavljajući za sobom ledeni
    dah studeni.

    Ne znajući kuda bih sa sobom
    u sobu unosim nebo
    sa četvrtinom meseca
    i gorku paniku noći
    koju niko nije ispratio.

    NOKTURNO

    Katkad ćutanje, katkad nemi glasovi
    traju u tebi, sve dok se ne izgube
    preko udaljenih zidova domova,
    iznad zatamnjenih prozora
    iza kojih se kriju životi bez pravila,
    pristrasnost i mračna ubeđenja.
    I pitaš se kako se skriti iza
    drugačijih slika, sačuvati razum
    i ravnotežu, izbeći lica na kojima
    su ispisana osećanja poraza
    i izgubljene bliskosti.
    Sa crnih grana praskozorja već
    uzleću zalutale ptice. Istrošen je
    i vazduh spasenja, i krv se ledi u
    žilama, a nervozno strpljenje
    više ne vreba večernje kapi kiše
    sa ukusom vlage i neprospavanih noći.

    RAZGLEDNICA

    grad iznad gole i nepokorne ravnice
    začet u drvenom srcu hrasta
    na bezličnoj razmetljivosti peska
    na živim datumima dalekih vremena
    u zamislima od kojih zastaje dah
    rastao sa grmljavinom transporta
    na pregršti najčistije svetlosti
    iz snova utkanih po krovovima kuća
    izdignut na plavom somotu metala
    stvaran u znoju magle i nesanice
    iz ljubavi ranjene na stepeništu
    iz mešavine zanosa i betona.

    SUMRAK

    otimajući se
    svetlosti

    polusenkama
    i lepljivim udasima
    baršunaste prašine

    torbari sumrak
    kroz vedru
    agoniju dana

    obećavajući zaklon
    i saučesništvo

    nesavladivim
    željama ljubavnika.

    NEMIR

    bleda kao priviđenje
    noć se njihala na vetru.

    sa trga u jamu mraka zuri
    preplašeno lice spomenika.

    preko probuđene tišine
    zvona raznose vest.

    od bezvremenosti i snova
    nije ostalo ni traga.

    630 rsd
  • Čađavi vlak u smehu
    Quick View
    (0)
    Od : Jelena Vukanović

    Čađavi vlak u smehu

    KINTSUGI

    Prodala sam život svoj ogavnim
    pejzažima.
    Najlepši umetak bejah na deponiji.
    Sada, kada skončavam,
    a bez doma hodila sam
    i nigde mi ugodno bilo nije,
    pitam se, je li iko video potpuno i lepo mene –
    tražeći delove za sopstvene kintsugije.

    VIŠNJE U KOTLU

    Kao Višnje u Kotlu
    kuvaju se reči u mome stomaku
    donjem.
    Zrnce nara ili kap ruma
    dovoljno je da opet nešto kažem bitno:

    Meni ne treba niko i ništa da bih pisala.

    Kao otrov što darovala sam psima,
    grči se azbuka u mojim ustima,
    ne znam da govorim,
    ali da prepiske večite vodim,
    e to bogami, znam.
    Pišem ljudima:
    Ne možemo se videti sutra,
    raste mi Umnjak,
    Plavi je Mesec,
    zbivaju se u meni čuda.
    Ne smete ih videti,
    možete oslepeti,
    jeste to za Oko,
    ali unutarnje, gutajuće.

    KOSIDBA

    Kosim, kosim, kosim,
    po cijele dane kosim,
    iz krvi trave pokošene
    izlaze furije
    i familiju gone mi.
    Ništa im za to ne skrivih,
    zaustavila bih da mogu,
    ali štite one mene – od familije uklete –
    što umjesto da živuje, smrtuje
    i objeduje kada hrane nema –
    džigericu moju –
    Kosim, kosim, kosim,
    bez svijesti sada kosim,
    ako stvaralački ud pogine,
    opet biće mene –
    da pokosim uškopljene.

    ČARDAK

    Moja kuća nema zidove,
    u mojoj praznoj kući su Svi.
    Slobodno se šetaju pored,
    preko i ispod – mene,

    ja sam njima samo Prostor.

    BIBLIOTEKAR

    Jedno izvinjenje…

    Sukobila sam se sa mnogim –
    Bibliotekarima.
    No, jedan je sukob poseban.
    Nisam želela vraćati knjige i
    gubila sam ih.
    Glasno govorila dok bi drugi kao u hramu
    ćutke čitali.
    Lažno se predstavljala ne bih li dobila više kartona.
    Uzimala više no što mogu da pročitam,
    kičmu teretila.

    N. je kazao da se u njegovo vreme uzimalo malo,
    dve-tri, i da ne shvata zašto sam tako alava.
    Lepo kazah, da frižideru nisu dovoljna dva-tri jajeta,
    pa sam i neku uvredu izustila.
    Nikome se ne izvinjavam, ali…

    Dok sam u Italiji gledala vozove iz vode, pade mi na um
    da je N. možda bio pijan, kao i ja dok ovo pišem,
    i da se čim pre moram izviniti čoveku čije su ruke
    presipale
    knjige u moje,
    praveći od njih svetlosne kule.

    630 rsd
  • Drugi zvuk
    Quick View
    (0)
    Od : Đorđe Matić

    Drugi zvuk

    INCIDENT

    (parafraza, po C. Cullenu)

    Jednom, davno, dok krih se u starom Rimu
    Srca puna, mada bježah od rata sjene
    Vidjeh Rimljanina
    Kako gleda pravo u mene.

    A bio sam mlad
    i sâm gledao u ljude pravo
    Nasmiješih mu se, ali on ispruži prst
    ka meni, i vikne mi: sciavo.

    Vidio sam poslije cijeli Rim
    Od rujna pa do siječnja
    Od svih stvari što su mi se desile tamo
    To je jedino čega se sjećam.

    KOST I SRŽ

    Vasku

    U meni je to
    slabo uglavnom
    i ljulja se kao mliječni zub

    Ali nekad se zacrni
    avet trulog kutnjaka
    iz krnjave žute kosti i crnog mesa
    čekíćâ davni otrov i gadi braću do sebe
    potop bi napravio

    Samo rijetko
    bljesne mlad očnjak
    zašiljen, oštar i zdrav

    kad bi ugrizao, otkida živo meso

    DOM

    Živi u prašnjavoj kući
    punoj knjiga i uspomena,
    muška Miss Havisham
    nije ostavljena,
    sama pobjegla s vjenčanja

    Vrata od starudije, jedna za drugima
    na taktičkim mjestima, na skrivenim čukama stana
    prašnjave šlape, uzorci šampona,
    stare torbe, osušeni sapuni
    lijekovi isteklog roka trajanja
    plastične nanule
    vaga
    i polomljeno staklo
    za vratima sobička u koji rijetko ulazi
    na podu uz bijele police, prislonjene
    krhotine u velikim komadima
    iz okvira za sliku koji je pao ne za više kad
    opasni oštri vrhovi
    kao prozirni uspravni glečeri.
    Nikako da to staklo baci; zaboravlja ili
    ostavlja ga tamo
    kao upozorenje
    možda kao kockanje

    Da se jednom tako spotakne
    i padne pravo na oštricu
    ne bi ga pronašli danima
    dok leži u jezeru krvavog sirupa,
    misli, i zatvara vrata za sobom

    O/VIDU

    (napisano na obali holandskog Sjevernog mora)

    Žao mi je da nisam stariji bio
    kad sam otišao
    da se već ranije napravim na pjesnika
    što piše o herojima, o umjetnosti i ljubavi
    da i mene protjera kao burevjesnika
    neki August, do Crnog mora
    i dalje,
    pa da i ja ex-ponto
    sačuvam ovaj jezik ubavi
    i pišem što se ne sm‘je
    ode i pisma domovini
    i ljuvene i tužne pjesme

    Ja nemam imperatora
    koji će držati me u egzilu uvrijeđen versima,
    danas nema vođa koje straši poezija,
    a svojim ljubavnim stihovima
    ne vjerujem više uvijek ni ja

    Ja sam stigao ovamo,
    gdje je na obali samo praznina,
    i siv taman pijesak.
    Preda mnom silna nedostižna daljina
    nizak val u trenu u pijesku izbriše otisak
    stopala, dok u visini cikne vjetra strašni pisak.

    Na smrznute valove tvrdog mora
    hvata se crna ledena kora

    LINGUA IGNOTA

    Tanka latinska knjižica
    četiristo godina stara
    svijetu je pokazala nebo
    prekriveno zvijezdama oku nevidljivim,
    Mjesec što nije gladak savršen krug
    nego izboran i hrapav kao lice starca,
    Mjesec što nije čak ni jedini na nebu

    Sidereus Nuncius (1610) ili:
    Mjesečev glasnik
    napisan na jeziku univerza
    čitala je sva učena Europa.

    Pa ipak je Galileo Galilej
    sve ostalo napisao
    na svom toskanskom

    da ga njegovi Fiorentinci ne zaborave

    400 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Neprekidna nesanica poezije – antologija poezije francuskog nadrealizma

    Герасим Лука (1913–1994)

    ГИЉОТИНИРАНИ У ЧЕТИРИ ОКА

    Гиљотинирани у четири ока
    без главе и суђења
    побуњена глава без главе
    и вођа неке побуне без вође
    размењују међусобно своју судбину
    (против хаоса)

    Двоглавац без главе
    на телу с телом једноглавца без тела

    (1976)

    Клемент Маглиор-Сент-Од (1912–1971)

    НАПИСАНО НА МОМ УПИЈАЧУ

    Клинови лудови
    На немилосрдним гвозденим видицима.

    Мермер у изобиљу сладуњаве вечери.

    Уље снова
    Веђе на мом столу.

    Туарег овде у мојој песми,
    Без осмеха, без косе.

    (1941)

    Рене Магрит (1898–1967)

    НОГЕ НЕБА

    Патос месечином осветљен, за који се знало да је иза њега, није био окружен зидовима; скривао је, са далеким дрвећем, парче неба. Но, парче патоса се само скрило под ногама неба које су се ту сместиле и које нису имале прилику да мисле непотребно.

    Жеан Маиу (1904–1985)

    СУНЧЕВ ОРМАР

    Усне скривене
    У дубокој води
    Најлепши град на свету
    На врховима прстију
    Као морски јеж на бодљама светлости

    Љубав и пријатељство
    Однео сам им погледе

    Сан инсеката
    Прождрљивим рукама
    Гради предео
    Као лампу или осмех

    Море се смејало као наковањ
    Дрво се ка шуми нагло

    (1948)

    Бона де Мандијарг (1926–2000)

    СЕБИ САМОЈ

    Твоје тело у бледилу зоре
    Твој неспокојан поглед скрива се
    Под латицом твога капка
    Усна ти је прозрачна
    Времена за тебе нема
    Окончана су твоја брбљања
    Твоја веселост твоја изазивања

    Која су ме дражила
    Све је свршено за тебе
    И заувек
    То стога је што те волим
    О, близнакињо моја…

    (1959)

    Жојс Мансур (1928–1986)

    ПОЗОВИТЕ МЕ…

    Позовите ме да проведем ноћ у вашим устима
    Испричајте ми младост река
    Притисните мој језик на ваше стаклено око
    Дајте ми вашу ногу као дадиљу
    И спавајмо потом брате мога брата
    Пошто нам пољупци умиру од ноћи брже

    (1955)

    Марсел Мариен (1920–1993)

    ЦРНИ УТЕШИТЕЉ

    Вриштати као глуви бесомучник.

    ***

    Знао сам једну мачку која беше рођена у знаку бика, хрчка који беше јарац и, ако су моје процене тачне, муве које сам видео како летуцкају око мене, у тренутку када пишем, вероватно су рибе.

    (1968)

    Е. Л. Т. Месенс (1903–1971)

    „CROSS-COUNTRY“

    Тркач се зауставља да би размислио

    Земља је округла по изгледу
    А равна стварно
    Огругла је за трчање
    А равна за спавање

    Тркач заспа.

    (1933)

    Пјер Мине (1909–1975)

    И ГЛАВА СЕ СВИЈА…

    И глава се свија,
    А органи се искључују.

    Сан

    И сам сам –
    Као птица –
    На ободу покрова –
    Са рупом у јастучету.

    (1928)

    Анри Мишо (1899–1984)

    ЈА САМ ГОНГ

    Јаје је у песми мога беса,
    А у том јајету су моја мајка, мој отац и моја деца,
    И у сваком од њих су и радост и туга, смешане и живе,
    Велике олује које ми помажу,
    Сјајно сунце које ме осујећује,
    Мржња је у мени, снажна и давнашња,
    А лепота ће доцкан стићи.
    Очврснуо сам само у љуштури:
    Када би се само знало како сам остао у сржи мекан.
    Гонг сам и памук и снежна песма,
    Кажем то и у то сам убеђен.

    (1929)

    2.400 rsd
  • Sečivo u izlogu
    Quick View
    (0)
    Od : Radojka Plavšić

    Sečivo u izlogu

    БУЂЕЊЕ

    Изгледа заспах
    баш кад опште буђење поче
    Ко зна шта ми је с неба упало у чашу
    Справљам тинктуре
    Повијам мелеме
    Ишчашени зглоб
    поправљам
    Тешко је наћи право време
    Тешко је наћи било какво време
    Некадашњи доживљаји
    оживљавају
    Звезда репатица
    разбила ми чашу
    Ах, допола пуну

    НОЖ У РУЦИ

    Није ти ово сан
    да се пробудиш набрекла, задовољна, сита.
    Није ти ово домовина
    из које одлазиш на одморе
    и враћаш се препланула с наранџом у устима.
    Није ти ово мушкарац
    ком ћеш с поверењем
    окренути леђа, спустити нож у руку.
    Није ти ово лице
    умивено, шарено, лепо уоквирено.
    Није ти ово тело
    о које се сликари отимају
    (можда само они апстрактни).
    Није ти ово осмех
    ког се вук не би уплашио
    да се нешто сами у шуми сретнете.
    Ниси ни ти жена
    којој можеш пружити длан
    да нешто из њега прочита,
    а да одмах потом
    и сама штошта не допише

    У НАРЕДНОЈ ЕПИЗОДИ

    Једна девојка пише
    и само пише
    не мора на други посао уз то
    неке супер песме неки солидан живот
    савремен испуњен пун
    лепих фотографија са бројних путовања
    свака фризура јој добро стоји
    и има духа
    и није глупа
    воли са срећним завршетком
    или добрим новим почетком
    и кад падне, иде даље
    и док пада, зло не мисли
    има времена за све
    и срце јој је овоолииико
    не виче не разбија ствари
    прати моду
    и има разумевања за друге
    и зове се мојим именом
    у следећем животу
    сигурно се зове мојим именом

    ПИСМО ИЗ ОЗА

    Издају ме обе хемисфере
    Балкони не рачунајте на мене
    Цвеће заливај се само
    Живот је на тамној страни Месеца
    У овом животу прашина је космичка
    И не прекрива него открива
    Ушла сам а да нисам закорачила
    Рупе на путевима играју се
    Са мном и са тобом
    Навикнути на неудобност
    Настављамо право

    У овом граду изумиру
    Животиње и људи
    То би било све
    Што ТИ треба да знаш

    КЛУПКО

    Ноћ се склупчала
    У врећи за спавање
    Величанствена ноћ
    Победнички поход
    Крвави пир над ноћним мишем
    Ни сова више није сигурна
    Ко то краде ноћ из њених
    Ситних џепова
    Канџи џепароша
    Очију кладионичара
    Као да свет овај у
    Сваком тренутку може
    Одиграти празан тикет
    Дрвосече не занима
    Постојање ветра
    Све се врти
    Око круга стабла
    Као око „круга двојке’’
    Мислим на читав један свет
    Ноћ се склупчала у врећу
    За спавање
    Једино јој ноге зебу

    540 rsd
  • Pesme za veštačku inteligenciju
    Quick View
    (0)
    Od : Borivoje Petković

    Pesme za veštačku inteligenciju

    NEMA ZEMLJE ZA STARCE

    Nema zemlje za starce,
    a moji heroji su stari.

    Nikad više neću se osetiti
    kao čovek prvog dana,
    kao Adam pre Eve,
    kao duh koji ulazi
    kroz rupu na zidu.

    Izgleda
    da više nikad neće biti:
    široko otvorenih očiju,
    široko raširenih ruku,
    široko načuljenih ušiju.

    Izgleda,
    nema zemlje za starce.

    Ni za mene.

    USAMLJENOST

    Usamljenost
    je druga reč
    za sporu smrt,
    hronično stanje,
    placebo.
    Svaki pokušaj
    da se upali vatra
    i zagreje
    usamljenost,
    siguran je put
    u požar.
    A onda ćeš moliti
    brzu smrt
    ali
    usamljenost
    će biti još
    sporija.

    MOJ TAJNI ŽIVOT

    Iz mog tajnog života izlazim po kazni,
    svakodnevno,
    nekad duže, retko kraće,
    ali se uvek vraćam.
    U mom tajnom životu
    i mlad sam i star sam – isto.
    I vreme ne postoji.
    Lep sam kao dečak.
    U mom tajnom životu
    zla nema, ni suza nema,
    samo sreća i Mediteran, dugi letnji dan.
    U mom tajnom životu,
    ja sam sve ono što sam mogao da budem
    i sve što su bili oni koje volim.
    U mom tajnom životu
    moj bend svira na krovu,
    a sloboda nije samo izlizana reč,
    već istinita bajka,
    bez završetka.

    POSTOJE LJUDI KOJI NIKAD NE POLUDE

    Postoje ljudi koji nikad ne polude
    nikad ne šutnu psa,
    slome flašu o beton,
    nikad ne viču na prodavačicu,
    decu, ženu, komšiju,
    nikad ne daju gas do daske,
    ne puše, ne piju i ne biju.
    Retko kad se bune protiv,
    još su ređe za.
    Nikad ne misle o drugim ženama,
    niti se okreću za tuđim srećama,
    nikad, ali nikad, ne udare ženu
    čak ni iz šale, po dupetu.

    Samo neki od njih,
    ponekad,
    pojave se na naslovnim stranama novina
    uz komentar zgroženih ljudi:
    „Bio je dobar komšija, svima se javljao.“

    PUTOVANJA

    Putujemo u strane zemlje,
    a zapravo smo mi strani.
    Bolji smo u poznavanju
    istorije zemlje u kojoj smo,
    nego zemlje odakle smo.
    Učimo potomke o drugima,
    a sebe još upoznali nismo.
    Divimo se šarenim selima
    a u našim, kuće se ruše same od sebe,
    nikom potrebne.
    Vaspitavamo se u tuđim gradovima,
    dok u svom sadimo deponije.
    Hvalimo tuđe, ne poštujemo naše.
    Deca nam govore jezike,
    što je lepo…
    Ali, još nisu naučila maternji.
    A maternji polako
    prestaju da govore i majke.
    Divota je što smo svetski,
    ali je sramota što više nismo svoji.

    500 rsd
  • Ninočka Vasiljevna
    Quick View
    (0)
    Od : Sven Adam Ewin

    Ninočka Vasiljevna

    NINOČKA VASILJEVNA

    Brezova šuma. Gljive. Krajolik pitom.
    Rekoh: – Ja Sven sam. Ona odvrati: – Nina.
    Djevuška bješe punjena dinamitom.
    Bila je bomba. Protupješačka mina.

    Sve dalje s Ninom bilo je neizbježno.
    Iz nje su u me gledale ženske ale.
    Kad sam ih rukom pomilovao nježno,
    Poput ptica, sve su se rascvrkutale.

    Mada su njene usnice bile slatke,
    Rusku je tugu skrivala u dnu oka.
    Bila je Volga. I vatra sa Kamčatke.
    Ko Sibir hladna, a ko Bajkal duboka.

    Bila je bajka. Bila je skaska drevna.
    Bila je moja Ninočka Vasiljevna.

    OČI NINOČKE VASILJEVNE

    pitao sam mužika
    gdje živi ninočka vasiljevna?

    on je izvukao nož
    bacio ga uz fijuk tri vrste dalje
    i zabio ga u priprostu brvnaru od ariša
    tamo stupaj rekao je

    otvorio sam vrata od brezovih oblica
    spavala si obnažena
    s leptirom na trepavicama

    kakvu boju očiju imaš?
    bilo bi lijepo da su modre
    pomislio sam

    nisam čekao da se probudiš
    uzeo sam kist i naizmjenično umakao u Jenisej
    pa u nebo
    pa u potočnicu pa u lan

    i obojio šume i livade u plavo
    i tvoju kolibu u akvamarin
    i sve ptice u modro

    i tvoje oči više nisu imale izbora

    BUĐENJE NINOČKE VASILJEVNE

    Spavaš u ledu. Pauk ti mrežu prede.
    Blistaju rese na zaleđenoj lijeski.
    Tebi do nogu dva divna sužnja sjede:
    Rab Solženjicin i Fjodor Dostojevski.

    Što rade oni? Sve na proljeće sluti.
    Jedan u zemlju, drugi u nebo gleda.
    Ti se protežeš. Udovi su ti kruti.
    Jenisej puca uz grmljavinu leda.

    A oni?… Kao na obalama Neve,
    Iz torbe vade knjige. Pjesme ti poju.
    U oku njinom cvrkuću prve ševe.
    To bardi nježno bude Ninočku moju.

    Ti bi spavala. Ti si još uvijek dijete.
    Nema spavanja, Nina! Ždralovi lete.

    ZVIJEZDE U OKU

    Zašto ću ovo reći? Što mi to treba?
    No ako kažem, neka bude u sroku:
    Najljepša zviježđa našeg sjevernog neba,
    Smjestila su se trajno u njenom oku.

    I tijesno im je. I prostora im fali.
    I guraju se sprijeda, ali i s boka.
    I dogodi se, poneki komet mali,
    Da iznenada izleti joj iz oka.

    Pa sleti u moje oko. Ja ga zatim
    Prekrijem dlanom i uhvatim u šaku.
    – Kamo ćeš s njime? (Ne želi da joj vratim.)
    – Neka ti sija, kad si u mrklom mraku.

    Sad jedva čekam da mi u tami sijevne
    Svjetlo iz oka Ninočke Vasiljevne.

    U MOJOJ PJESMI

    U mojoj pjesmi često caruje rima;
    I redak svaki u ritmu mora teći;
    Soneti moji su puni. I svega ima;
    A o pjesmama? Što bih mogao reći?

    Neke su moje pjesme na laku dobu;
    Neke tutnje ko UNRRA lokomotiva;
    Poneka crna pjesma teži ka grobu;
    Neka u sebi dublji smisao skriva.

    Ima opakih što traže samo svađu.
    U njima zna se zaleć svakakva uštva;
    Đavo, anđeli, sveci. Svi se tu nađu;
    Ko iščašeni likovi s ruba društva.

    No ja najvolim da mi je pjesma pjevna,
    I da je u njoj… Ninočka Vasiljevna.

    630 rsd
  • Dve pesme za jednu ženu
    Quick View
    (0)
    Od : Bane Dimitrijević

    Dve pesme za jednu ženu

    TRAGOVI

    Dugo smo hodali
    Pustom zemljom
    Ne videsmo kuće ni čoveka
    Kada već gotovo izgubismo
    Svaku nadu
    Ugledasmo
    Otiske ljudskih stopala
    I odvažno krenusmo za njima
    Tek smo na kraju shvatili
    Da su to bili
    Naši tragovi
    Sa početka putovanja

    U AUTOBUSU

    Krenuli smo te godine na ekskurziju
    I mama mi je spakovala sendviče
    Narandže, grickalice i slatkiše
    A bombone, pitao sam
    Jer razredna je rekla da obavezno
    Ponesemo i neke bombone
    Jer lepo osvežavaju
    I brzo utole glad
    A ja sam verovao razrednoj
    Bila je to najpametnija žena na svetu
    I mama mi je kupila
    Najveću kesu koju je našla
    Kilo raznobojnih bombona
    Crvenih, zelenih, plavih
    Šarenih, žutih i zlatnih
    Ponudi drugove, rekla je mama
    Nemoj da budeš cicija
    Kad otvoriš kesu
    Pođi od prvog sedišta
    I svakome daj
    I već posle pola sata
    Ja krenem tako
    O kolika je kesa auuu
    Daj mi pola
    Nemoj si stipsa
    I sledeći isto
    Daj i meni pola od pola
    Njemu si dao
    Za ostale je bila po jedna
    Kad sam došao do tebe
    Rekla si hvala ali
    Ostala ti je još samo ta
    Neće biti za tebe
    Ma uzmi
    Ja ionako ne volim bombone
    O, zlatna, rekla si
    I stavila je u usta
    Te najviše volim
    I ja sam se vratio
    Na svoje mesto
    Zgužvao onu šuškavu kesu
    I stavio je u džep
    Da je bacim kad izađemo
    I sedeo sam tako i ćutao
    I osećao se malo
    Baš kao ta kesa
    Prazno i zgužvano i nepotrebno
    Ali još više
    O, mnogo mnogo više
    Kao ona bombona
    U tvojim ustima
    Na zadnjem sedištu autobusa
    Koji je jurio za Kadinjaču

    SREĆA

    Stojimo pod kišobranom
    Dišemo
    Sopstveno parče neba
    I to je sve što nam treba
    Sredinom ulice
    Trči Cigančić
    Polugo
    Njemu ne treba
    Čak ni to
    Smeje se srećno
    Dok mu kiša pada
    Na garavo lice

    UMRLO CVEĆE

    Lale su visnule preko ivice vaze
    I mislili smo da neće biti ništa od njih
    Kupio sam ih nešto ranije
    Od cvećarke koja donosi na pijacu
    Samo ono što izraste
    U njenoj bašti
    I delovalo je kao da će trajati dugo
    Mada su već tamo bile blago opuštene
    Ubio ih je malo vetar i ova hladnoća
    Rekla je ona
    Ali oživeće u vodi i u toplom
    Kao da ih ona sama već nije bila zaklala
    Toga jutra
    Kao da je moguće vraćati mrtve u život
    Cveće ili ljude, svejedno
    Isto je to
    Ali svejedno sam ih odneo kući
    Jer mi ih je bilo žao
    Onako malih i neotvorenih glava
    Pognutih kao da plaču
    I nadao sam se da se ipak tu nešto da učiniti
    Potkresao im drške i stavio
    Malo soli u mlaku vodu
    Malo odstajalu da izvetri hlor
    Postavio blizu prozora
    I gledao sa tugom kako vise
    Da ih bacimo, rekla je žena
    Ali smo ih ipak ostavili
    Ujutru su nas sačekale uzdignutih glava
    Raširenih lati
    Vesele u svojoj smrti
    Kao žena koja se smeši sa plakate
    Trideset godina mlađa
    Sveže nameštene frizure
    Misleći valjda na nekog koga je volela
    Jednom

    SAVRŠENSTVO

    Jednom davno
    Posadio sam drvo ispod prozora
    Gledao ga i zalivao
    Željno čekao da poraste
    Da nam pravi hlad
    Da nas zaklanja od pogleda
    Da bude veliko i lepo
    Da bude Drvo

    Činilo se da je uvek isto
    A znao sam
    Dobro sam znao
    Svakim je danom bivalo sve veće i veće
    Meni nikad dovoljno
    Tu skoro sam shvatio da je preveliko i da mi smeta
    Senka mu je prejaka
    Pogled mi zaklanja sa prozora kad se nalaktim
    Preraslo
    Preširilo
    Preteralo

    Takav je život
    Nikada ne primetiš onaj treptaj savršenstva
    Dok traje
    Tek kasnije shvatiš da je bio tu
    I da je prošao
    Pokušavaš da ga dozoveš u sećanju
    Ponekad
    Trudeći se da ne trepćeš

    630 rsd
  • Arhivoće
    Quick View
    (0)
    Od : Nadežda Purić Jovanović

    Arhivoće

    Mi smo potop

    Naš prostor i vreme zaposeli su pesnici
    zapušili nam usta, ćušnuli po potiljku
    Opevaju sve više i više
    U pesme ulaze prodavačice slabog opšteg
    stila izražavanja, uključujući i dezene i napunjene
    usne, one vređaju pesničke obline,
    prodavačice sa sumnjivim ukusom zlokvare dok
    pesnikinje odumiru polako sa svakim njihovim
    postupkom, iz stiha u stih
    Još i muževi drže ih u kavezima, u donjim
    odajama bace im poneku
    koščicu svoga nenadmašnog bogovstva

    Od predaka imamo samo materijalne dokaze –
    ne pričaju o svojim bolovima, samo o
    državotvorstvu, o savršenoj i ispunjenoj
    egzistenciji, sveuspehu,svepobedi

    Nervira nas muževljev kofer sa
    matrjoškama do sedamnaestog kolena
    a našu sandučinu sa praroditeljima
    otvaramo kao laptop:
    palimo kandilo, metanišemo
    Ostaju nam nemušti
    Ne haju
    Posle njih neka bude potop

    Nasmejani kipovi

    Mi smo starčići što guraju pred sobom
    postamente na točkićima, a na njima su
    kora i kuros, mladić i devojka u punoj snazi
    i prirodnoj veličini
    Vozimo ih kao kolica za pazarenje:
    iza njih zgureni sve manje se vidimo
    zato što više verujemo drevnoj bronzi
    mermeru i glini, i drvetu čak nego
    današnjim materijalima, krovu nad glavom
    računima i odmorima plaćenim unapred
    Okamenjeni u sreći uvek idu ispred nas
    naši odlivci

    Kome je prarečeno

    Naše majke veruju u pravilan
    poredak stvari: da sve biće
    ispravno ako se spakuju
    na pravu stranu majice jastučnice
    peškiri. Ima još verovanja
    u kućne duhove (iz ukrštenice – Lari)
    Leptirice čukunbabe došaptavaju mi
    besanoj da čuvaju sve nas
    krilima sa kojih sipi prašina
    Pamtim sve u komadu:
    Svetliš moj lampionu
    Zelena jabuko sa užarenom jezgrom
    tik pred erupciju
    Bresko šeptelijo pradede moga jedna jedina
    Kruško petrovačo kakve nigde nema
    Zrno u grozdu pobunjeno
    Nikada nisam izašla iz
    voćnog lavirinta. Šta god da bude
    sa nama. Biće to ceo život

    Letina

    Nigde nikoga sredina jula
    nema leptirića i lopti
    na naduvavanje
    nema papuča i šorceva
    sladoleda niz lakat

    Samo Dubravka
    Srđan i ja na keju
    Sava mirna
    sunce mirno

    Ima na Karibima jedna
    turistička atrakcija
    kaže Dubravka
    kad ideš kruzerom
    obučeš podvodno odelo
    a zatim u pratnji ronioca
    istražuješ davno potonuli brod

    Kakav davno potonuli brod
    kaže Dubravka
    to su oni montirali tako

    Nema davno potonulog broda

    Pre nas ničega nije bilo

    Disanje u mlečićima

    Dišemo ona i ja
    i to disanje
    jedino je
    u sobi
    dok sviće

    Leži i diše
    i gleda kroz prozor
    u Bošovo nebo

    Kasnije će se čuti
    mlaz vode
    iz bokala
    šušnuće papir
    od medecine

    Koraci će joj biti meki

    Sada samo diše

    Voda zapljuskuje podrume

    720 rsd
  • Đulići i uveoci
    Quick View
    (0)
    Od : Nikola Živanović

    Đulići i uveoci

    Đulići – 1.

    Živela sam u ulici u kojoj i Zmaj.
    On je bio broj 68 Porzellangasse.
    Ulaz pored njega je bio pokojni Vlada Divljan
    Sa svojom suprugom.
    Ja sam bila broj 22.

    Tuberkulotičan vazduh u ulici.
    Hochnebel se spustio.
    Zmaj nas sušičave lečio po Beču
    Wiener Zucker-om.

    Svi smo mi na nemačkom šećeru.
    Baba Gorika sa Galambošima sredila.
    Deda bio na zadatku.
    Žene sa Nemcima sedele.
    Donosili nam Wiener Zucker.

    Đulići – 3.

    Jovan, osnivač naše kuće otišao u Ameriku.
    Nikad se nije vratio.
    Samo slao pakete.
    Nije pisao ni pisma ni pesme.

    Siroma’ knez Mihailo zvao ga da se vrati.
    Nije imao dece.
    Ko u onoj bedi da izdržava decu?
    A tek prinčeve?

    Noćne more – 1.

    Vraćam se u rodni grad.
    Na stanici nalećem na bandu nasilnika
    Iz osnovne.
    Počinju da viču:
    „To je on. To je on,
    Vidi kako se ugojio.“
    Skupljaju se oko mene
    I udaraju me,
    Udaraju me
    Svojim dečjim ručicama.

    Noćne more – 6.

    Baba je napravila kokošinjac na ulici
    Da obnovi tradiciju držanja životinja.
    A komšijini lavovi i jeleni svi su postali ljudi
    I sad već na fakultet polaze.
    Pravili smo oproštajno veče na kom je
    Moj drug iz klupe smuvao jednu lamu.

    Noćne more – 7.

    Dolaze mi nepoznati ljudi u kuću.
    Svaki odnosi knjigu iz moje biblioteke
    I za to mi daje jednu baterijsku lampu.

    630 rsd
  • Preko kolena
    Quick View
    (0)
    Od : Jadranka Milenković

    Preko kolena

    NAKRATKO

    Sebe privremeni vlasnik
    Kroz kal zimsku tugu prtim
    Na bojištu zaplenjenu
    Onkraj grma zapaljenog
    Bez prava na ogorčenje

    Na putu se ne sme stati
    Možda se i u krug vrtim
    Jer pogledu zapanjenu
    Ni od sunca rastaljenog
    Ne dotiče osnaženje

    Zimsku tugu nosim tešku
    Ukrug vrtim iste grehe
    Greh je tuga
    Greh je korak
    Bez cilja i dubljeg sklada
    Bez nade u razrešenje

    Ne pritiče ni reč moćna
    Ne dolazi pravi glasnik
    Zemlja tvrdne
    Hleb je gorak
    Crno nebo na me pada
    Ja klizim u ogrešenje

    Vlasnik sebe privremeni

    PONETO

    moji otisci na tuđim knjigama
    i kišobrani u tuđim kišama
    uporna vlas u džemper upredena
    dugačka priča na izreku svedena
    i poneta u tuđim ustima

    poklonjen sat sa ruke skinut
    doručak spremljen namerniku
    plava košulja u drugom gradu
    nekome vraćeno pravo na nadu
    odnetu u tuđim prsima

    trovanje tuđim duševnim bolom
    beskrajne priče za istim stolom
    trag moga tela na tuđim telima
    i tuđa dela u mojim delima
    išaran papir pod prstima

    jer samo je tuđe moje

    NEVINOST

    kratko stanje blaženosti
    opijenost ekstatična
    zaklali smo belo jagnje
    nevinost vaspostavljena

    belo jagnje lagalo si
    i tuđe si hrane htelo
    belo jagnje nezahvalno
    ubili smo tvoje telo

    belo jagnje ti kralo si
    i blejalo praznog glasa
    boga pravog odreklo si
    biće nedostojno spasa

    jagnje belo lutalo si
    rascvetalim obroncima
    zastajalo skakutalo
    i zveckalo praporcima

    ništa znalo ništa smelo
    mnogo htelo sudbu klelo
    blejalo si praznog glasa
    ubili smo tvoje telo

    nevinost vaspostavljena
    zaklali smo jagnje belo
    dižemo čelo kročimo smelo
    i čvrsto mi stiskamo pest

    SNEG

    Trinaest prvih godina
    nisam videla sneg,
    osim na idiličnim čestitkama
    s natpisom „Srećna Nova godina“,
    kočijama, kućicama
    i Sneškom Belićem pred vratima.

    Čestitke su slali bivši vojnici
    mom tati, „najdražem kapetanu“,
    čije su savete poneli
    zajedno sa mirisom mora,
    sećanjem na zimske vetrove u primorju
    i prve utegnute maslinaste izlaske.

    Trinaest godina nisam videla
    ni jednu jedinu belu pahulju,
    osim u starim filmovima,
    gde vejavica napravi vrtlog,
    glavnom se junaku zaledi brada
    i nestanu tragovi kopita na stazi.

    Mislila sam da je sneg beskraj kristala,
    nebeski šampanjac što bogu se preliva,
    Biljanino platno što svet prekriva,
    oblačast pokrivač preko svih tajni,
    način da sve postane praznično,
    nevino, meko, ublaženih ivica.

    Mislila sam da je sneg pucketavi mir,
    posmatranje borova sa prozora,
    svest da će u proleće osvanuti zeleni,
    kao da ih je beli pokrivač čuvao.
    Mislila sam da je sneg vrh planine,
    način da se nebo prostre po zemlji.

    Trinaest beskrajno dugih zima
    nisam znala šta je sneg,
    osim u mašti, osim u želji.
    Četrnaeste zime preselili smo se:
    kapetan, žena, deca, razglednice,
    televizor, junaci i njihove brade.

    Mislila sam da je sneg belina zida
    pećine na kojoj se crta priča,
    bela vuna jagnjeta što se prinosi na žrtvu,
    venčanica, pelena, pokrov, spomenik,
    jastuk, svetlost, brašno, zavoj.
    Mislila sam da će nebo poslati mi neki znak.

    I onda je pao, a ja sam stajala,
    i on je padao i više nije prestajao;
    prekrio je kuće, bilje, puteve, tragove,
    planine, ljude, razglednice, kapetana,
    misli, želje, drveće, zvezde,
    sve je postalo belo, kristalno, čisto i hladno.

    KATANAC

    Pitam je o umetnosti, kaže –
    sve treba ponovo, surovije hteti,
    ali ne i reći,
    treba sipati laži,
    ćutati o glavnom,
    sići s pozornice pre kraja trećeg čina,
    razobručen, preobražen,
    s katancem na kapiji prave drame.

    Jednom sam htela, govori mi,
    opevati slast pred tom kožom,
    nadlakticama,
    kad ugledam te kapke,
    pomeranja utrobe
    pri svakom odbeglom osmehu,
    mraz u snovima gde vidim leđa
    čoveka koji odlazi.

    Ali znala sam da pesma služi
    tek da se muzika pretoči,
    da se poriv obesnaži,
    da se raščara uspavani zamak.
    Htenja je premašuju, kaže mi,
    žudnja se istače iz kalupa.
    Treba ćutati o glavnom,
    sve treba razorno, surovije hteti.

    720 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Rastko Petrović

    Sve pesme Rastka Petrovića

    Једини сан

    Бахћем се и дахћем, гле, у кошмару и сви снисмо
    Освајање простора нечим што је без мере
    Савладасмо понижење… и убисмо! и убисмо!
    Као да то и ми нисмо!
    Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте
    Недирнуто?
    За њега бар знам да сања тај сан
    У трбуху своје матере.

    Тако тесно обвијен као да сања о простору,
    О дубинама: о, да сна кошмарске размере
    И дрхтања!
    Његов мозак тек утиче у лобању:
    Тако му око свег тела кружи чудна мисао;
    О величанствено је да се у давном оваквом мору
    И чекању, не утапа ни једна визија стварности,
    Очи му се још никада нису обнажиле на светлости.

    Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају?
    Ил’ један рефлекс миловања и стварности
    Помиловати знале су
    Још пре но што се родише!
    Пробијајући се кроз сан и љубави
    Како ћеш утонути у немогућности
    (Где неће више лећи трбуси и сни,
    И којим као да владају неки други закони
    Који већ и нису закони
    Но изненадне неке радости и неподношљиви болови):
    Кад је за тебе и то настањено фантомама,
    Које не уливају наде већ обесхрабрења;
    Да л’ с тобом, или оне саме,
    Нађоше пут овуда за бескрај?
    Сањао, не сањао; псовао ти по друмовима;
    Очи ће ти заувек остати заражене
    Ужасним збиљама које си негде живео,
    И којима ћеш опет пошумити
    Све провалије сна,
    Још пре рођења – залуд за спас твој – од бескраја обнажене.

    Па ниједан живота сан
    Није тако чист
    И од свега чедан, као да је у трбуху неке матере;
    Проходим кроз онај тмури простор где сваки лист,
    У сањању, пориче да има један свет
    Који је ван овог: слободан, и без мере;
    И опет кроз исте сале сна
    Закуцам престрављен на мишићна врата овог живота:
    Ах, један два! ах, један два!

    У Београду, XII 1921.
    Прва песма Откровења

    Двадесет неприкосновених стихова

    У устима још гадно од великих имена,
    И прошлост мирише на хартију и неопрано рубље:
    Ево ја жваћем врући хлеб у друштву смелих створења;
    О, тај врући котур, како ме одвлачи све дубље
    У тајанствени живот тела!
    Ево: отисци последњих руковања
    Новога Завета;
    Ево сва тела смеђа, дебела и бела;
    Ево њина друга (и сва редом до милијардитих) стања!
    Скоро ме страши силна мудрост ове руке
    Мој мозак је немоћан да буде господар свих њених покрета
    (Не, духовност мојој пустоловини мишићној само смета!).
    И та ребра савијена у луке;
    Тајанствено учешће једног бедра;
    Дрхтај! Пуна сала и звезда је ноћас ова ноћ ведра,
    Ноћ руковања!
    Те руке савијене заставе, ноге: стоваришта друмова.
    Једном вишом вољом ја стављам ова слова:
    Ноћ новога завета:
    Зато те ноћас ја обзнањујем толико и за Сведочанство Света!

    Мојим пријатељима
    морнарима на Корчули,
    Мати Јурковићу поглавито.

    Југовић

    И залете се оклопник у жару,
    На љутом белцу и са копљем плама,
    Јури и бије и под собом слама,
    Док песму кликће убојну и стару.

    Песма се бесна заковитла тада,
    Са вриском коња и дрхтајем пути,
    Ка небу врелом откле зраци жути
    Сипају огањ и бол вечни пада.

    Јури, а с копља крв црвена капа;
    Давно је сусто и усклик се стапа
    С последњим дахом и грчем што мрви

    А кад му мати диже калпак с главе
    Бескрајно добре виде очи плаве
    И горак осмех и млаз црне крви.

    Косовка

    Свршила се битка. Изгинули леже
    Витези старински. Сломљени панцири
    И секире тешке. Јата птица беже.
    Ноћ је летња, врела. Свуд се самрт шири.

    Из гроба слободе букнула је слава.
    Сред шуме копаља, јунак снажних груди,
    Отвореног ока, са челенком спава;
    Нем почива Милош украј својих људи.

    Крај њега је локва проливене крви
    Истекле из срца уморног, кад смрви
    По хордије турске, и цара јој узе.

    А Косовка млада виде где се гасе
    У њој жарке наде и будућност расе;
    Са њенога лица капале су сузе.

    Сета

    У ничанском парку, сред лета
    Докле са грања капље сета
    По мутној бари плови лабуд;
    По тамној бари плови лабуд;

    Али његово перје блиста,
    И његова су прса чиста,
    О! јадна, тужна, бела птицо;
    О! усамљена, бела птицо,

    Што стрпељиво кружиш по води,
    Да л’ сниваш извор у слободи,
    Крај ког богови беху млади,
    Крај ког љубавни беху јади?

    Али богови већ су стари
    А лабуд кружећ, сам, по бари,
    Вај, ћути, ко ја у животу,
    И плови, ко ја по животу:

    Не огледајућ се сред лета,
    Докле са палми капље сета.
    Али кад једног сванућа,
    Крикне пун врелог надахнућа,

    Умреће. А крик ког из груди,
    Тргнуће мржња наспрам људи,
    Одјекнуће у мојој души,
    Зазвониће у мојој души.

    900 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Modrice vazduha – antologija poezije srpske emigracije

    Силуан (XIV век)

    СЛАВИ ОТБЕГНУВ, СЛАВУ ОБРЕТЕ, САВО

    Слави отбегнув, славу обрете, Саво
    Тамо отјуду слава јави се роду.

    Рода светлост вери светлост презре,
    Тем же роду светило јави се всему.

    Ума висота сана висоту сврже,
    Тем убо ума више доброту стиже.

    Слово слави Саве сплете Силуан.

    Гаврил Стефановић Венцловић (1690–1749)

    БРЗИ КОЊАНИК

    А наши зли и добри данци
    уједно ка и сенка
    споро промичу и пролазе нам.
    Наш живот, кано брзи коњик
    хитро иде
    да нас стера и скупи
    на крај света,
    концу нам житка овога

    Доситеј Обрадовић (1739. или 1742–1811)

    СВЕ ШТО МЕНЕ ОКРУЖАВА…

    Све што мене окружава све то са мном тужи!
    Нити птица птици поје нит` се с другом дружи!
    Одзив мени из горице с плачем одговара,
    Зефир ми се међу лишћем на жалост претвара!
    И потоци с ладном водом сви са мном уздишу.
    Проливајте, очи моје, горки суза кишу.

    Јован Пачић (1771–1849)

    СНУ

    Сне, о мирне, влажне, тавно-мрачне ноћи,
    Болним снагодавни, блажајши сине!
    Твоја сласт нам чини све да зло нас мине,
    Хоћеш ли ми кадгод јадном ти помоћи?

    Живот опор без тебе је у тесноћи;
    Срце не мож` тужно ни да одумине
    Словом једним, надежда му не просине:
    Без тебе сам јадан, скробан у бесноћи.

    Слети, растри тавна сврху мене крила;
    Дај ми покој, снит од драге ми поклони:
    Сновиђења теб` у руку слатка јесу.

    Тек у сну ми љуба наклоњена била.
    Сне! Противно теби, молим, све уклони,
    Да на сан ми твоје силе Њу донесу.

    Михаило Витковић (1778–1829)

    ЉУБОВИ

    Пуста љубов шта учини,
    По мом серцу шта почини!

    Сву тишину изгна, прогна,
    И веселост моју попра до дна.

    Немам места, немам стана,
    Ходим, бродим по свих страна:

    Сам сам, нит` ме когод дира,
    Ал` ја опет не находим мира.

    Предмет сваки на ме зјаје,
    Једна страст ме другој даје.

    Душа клоне, серце пишти,
    И ја не смем казат гди ме тишти.

    Иштем, просим свуд забави,
    Да ми серце заборави

    Ону која ме пленила,
    Ал` све всује, не да љубве сила.

    Што је више смећем с ума,
    То ми више дође с пута,

    Све се лако заборави,
    Љубов себи вечни спомен прави.

    Иди без ње или с њоме,
    Тешко бедном серцу моме!

    При састанку тајно стењем,
    При растанку плачем, гинем, венем.

    Други кој` у љубви страда,
    Он се добром концу нада;

    Ал` ја љубим без надежде,
    Драгу моју други сојуз веже.

    Љуби, терпи, серце моје,
    То је јадно стање твоје;

    Другом се ружа румени,
    Мени с` тавни пелен, ах, зелени.

    Лука Милованов (1784–1828)

    НА КЊИЖИЦУ ЗА НОВОЉЕТНИ ДАР

    Дјечици младој
    Играт се радој
    Рад сам да знадем
    Какву да дадем
    Лутчицу.

    Дјетенце младо
    Знам да све радо
    Мало што прима,
    Тиме да има
    Игрицу.

    Птичар ја нисам
    Дјеци да бих сам
    Ловом у пољу
    Добио коју
    Птичицу.

    Воду не гацам,
    Мреже на бацам,
    Да им ја овим
    Малу уловим
    Рибицу.

    Врт ја не градим,
    Цв`јеће не садим,
    Нит` је пролећа,
    Да им дам цв`јећа
    Китицу.

    Ха! Знам сад што ћу:
    Писати хоћу
    Дјеци малену
    Л`јепу, шарену
    Књижицу.

    Људевит Вуличевић (1839–1916)

    БИЛА БИ МИЛОТА

    Била би милота живјети и знати за се
    послије смрти, па једрити морем, једрилац срећни,
    у каменици од злата и бисера.

    Јован Дучић (1871–1943)

    БОР

    Голем и мрачан, невесело,
    Стоји, безимен као травка;
    У њему хучи горско врело,
    И ноћу преспи једна чавка.

    Усамљен вечно, страшна грмен,
    У први сунчев тренут сјања
    Низ озарену баци стрмен
    Црни сен свога очајања.

    А ноћу небо завихори,
    Кад зна да болно све занемље –
    И звездама по сву ноћ збори
    Горке самоће ове земље.

    Владислав Петковић Дис (1880–1917)

    МЕЂУ СВОЈИМА

    У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
    Мис’о да још живиш, мој пределе млади.
    Моја лепа звезда, мајка и робиња,
    Боже! шта ли данас у Србији ради?

    Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
    Оживеле воде, ђурђевак и руже.
    И мирише земља која стално расте
    У гроб и тишину, мој далеки друже.

    Једно твоје вече. Идеш кући споро
    Улицама страха, и душа ти јеца.
    Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
    Храни љубав мајке: „Нека живе деца“.

    Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.
    А два наша цвета из четири рата
    У твоме су крилу, образе ти суше:
    „Мама, зашто плачеш? Је л’ писао тата?“

    У велике патње невино питање
    Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди…
    Напољу је видно, као пред свитање.
    К’о да ће се дићи гробови и људи.

    Скупила си сузе у косе детиње.
    Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
    Лице ти се ведри: то душа светиње
    Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

    (1916)

    Нико Мирошевић – Сорго (1885–1966)

    ВИЗИЈА

    Ређају се далматински градови
    Ко весели кићени сватови.

    Вино им дају потоци,
    Рузмарин, кадуљу отоци,

    Пјевају пјесан вјетрови,
    Зубају кревет валови.

    Свјетле уз олтар чемпреси
    И рибари, морем, на докеси.

    Звјезде тад сину у радости
    Јер љубави час је младости.

    1.360 rsd
  • Pesme na komad i na kilo
    Quick View
    (0)
    Od : Dragan Marković

    Pesme na komad i na kilo

    ПИЈАЦА

    Продајеш песме?!
    На комад и на кило!
    Трговче, срам те било!
    Зар то се не сме?!
    Лудаче, узми шило?
    Избуши што ситније
    Артије исписане,
    Ни гладан ни сит није
    Који лако пристане
    Да своју реч просеје;
    Што претекне од лане
    Нек ти се у брк смеје!
    Шарани по тезгама,
    Патлиџан, келераба,
    Ораси у резгама,
    А испред божјег раба –
    Песника, скамаране,
    На кило и на комад,
    Без страха и без мане,
    Ослобођене песме
    Скућене још ономад,
    На сунцу, а ти Номад,

    На концу, а свет Громад!
    И гроб и гнев и глад…
    Г! Л! А! Д!

    УСПАВАНКА ЗА УСТАНИКА

    Спавај, нек ти је просто
    Разбојниче незнани,
    Плаче за драгим гостом
    Виноград орезани
    И сабрано потомство —
    Роса на бисер-грани.

    Спавај, меко ти било
    Зло хриђе и облачје
    Којим се лествичило
    Све што усхит и плач је,
    Све мрско и све мило,
    Смет, лет и ноге сврачје.

    Спавај до судњег часа,
    Срећан у бесловести,
    Овде пшеница класа,
    Онде снег, из обести
    Завеја рог ирваса;
    Зар класје неће зепсти?

    Спавај и не залигуј
    Смрт, Мали Радојице,
    Батали ајдучију,
    Измирен и леп, ликуј;
    Мучитељ красне клинце
    Турио у туршију.

    Спавај и нема Авај,
    Мој непослушни брате,
    Ни жал, ни бол, ни вапај,
    Да памте ни да врате,
    Без епитафа и без:
    Сићан вез, кратак рез, бзвз.

    МЛЕЧ И МАЧ

    Бани у ову песму разбојнички,
    Дрскошћу презри гипко гостољубље,
    Срцем ти љути бајонет војнички
    Ришка, роваши, све грубље, све дубље,

    Па ти се може, мој бездоми боже,
    У гротло песме што растапа ноже.

    Одбрани ову замашну зиданку,
    Од свакојаке злости и похаре,
    Улогори се у белом присанку
    Претопи у мач жезла и пехаре,

    И ко приступи зловарног погледа
    Нек безглав песми писмо заповеда.

    ВИДИК

    Сусретао сам света дрвета,
    Ишав голишав, из праочинства
    У пост-туђинство, скелетна длета
    Одговарао од непочинства.

    С птицама, пао, склапао пакте,
    Да не би муком свирале спрале,
    Низ глатке тракте клизе капатке,
    И граде горостасне спирале.

    Моје је дрво, окамењено,
    Зрикавој звезди век завештано,
    Страшном тишином окалемљено,
    Прерасло Видик, да му мреш стално.

    САБЉА

    Дођох тамо ђе нам беше кућа, оче,
    Кад ли тамо куће моје не имаде;
    Куд нестаде црна кућо, не било те?
    Да сам цвијет да се селим низ ливаде,
    Да сам рана да ти појем у завоје,
    Да сам човјек, да ми кровче какво квоче.

    Запутих се ватри која мами, сине,
    Бескућнике, сиромашке, шушумраке,
    Ватри која горда гори на сред поља,
    А кад тамо – искра сишла у угарке,
    И звезде ме тек узреле већ презреле,
    Нема мени без дланова мојих кровља.

    Узвртех се, ветрометан, блед, све самљи,
    Укипих се, умукао бесконачно,
    И пут ми се, попут неба, зар укиде;
    Самом себи ишчупо бих срце плачно,
    Да би кућа ко печурка… нико нигде…
    На стакленој образ ми се црта сабљи.

    540 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Izabrana dela Dušana Stojkovića

    ИКАР

    пад који још траје
    одбацујући законе теже
    ништећи хармонију

    пад светлошћу опијене честице
    склон аритмичном згушњавању
    срце пада

    пад срцолик зрнаст златоуст
    слободан пад

    пад изван капија
    и отворених и затворених
    уживање у њему
    пад до смрти и даље

    пад над падовима

    пад увис

    ПЛЕН

    комадићи сунца
    падају у мараму
    савијам ивице
    везујем чворове

    расипа се светлост
    у залуду
    зобају је квочке мрака

    тежина скупљених грумена
    пени је налик
    неповерљиво стискам
    плен и двојим

    превише је прозрачно
    лако као светлост

    само ивицу отварам
    гвирим крајичком ока

    еуридика одлази
    и не осврће се
    паук
    сунца
    упорно се обрушава
    на залуталу лиру

    ГАЛЕБИ

    ударају се кљуновима
    над нашим главама
    крцати модрине и
    слани

    крљушт светла љуспа им се
    с крила
    не тоне

    лебде сјајне траке
    њихова светлуцања

    љуљашка између празнине неба
    и осунчане мрзлости земље
    пуна таласавих искрица

    мале ветрењаче
    сунца

    ПОДНЕ

    рибе плове ка југу

    птице кљуном ка северу
    маказама секу небо

    жена скупља парчиће неба
    у наборану мараму суву од сунца

    жена плаче пред светковином неба

    небо наставља своју опасну игру
    жена се осмехује

    онда све птице угину
    можда и небо умре

    горка је крв жене
    натекле од љубави

    КИША

    пада љута киша по нама
    а путеви се тврдну
    у сребрним маглама

    сунце силази лествицама
    и мије ми очи

    узалуд:
    видећемо црне овце смрти
    у торовима тела

    зао облак узео је фрулу кише
    и свира

    3.000 rsd
  • Teško u glavi
    Quick View
    (0)
    Od : Vladimir Milojković

    Teško u glavi

    Ispod belog prekidača

    Ispod belog prekidača
    ležiš i pokušavaš da zaspiš
    u prvim danima zimske idile
    ili se polako uvlačiš u čauru
    U iščekivanju prve naznake proleća
    dalekog hiljadama svetlosnih godina

    Ali u ovom gradu odavno nema proleća –
    govore glasovi koračajući trotoarom
    A zašto ovaj grad smrdi? –
    upita jedan od njih

    Dok korača pitanje
    sa upitnicima i uzvičnicima u zagradi
    nema eha jer kontejneri
    na glavnom gradskom trgu
    grcaju u obilju smeća
    To ponekad se naziva
    ljubav i sreća

    20.12.2009. 17.45 h – 17.54 h nedelja

    Kaktus

    Ostavljaš samo zemlju i trunje
    rastresitog humusa
    sa grudvom bodljikavog krastavca
    i smrdljiva sedišta sa košpicama
    i omotima od kartona
    u brazdi sivog atoma

    21.01.2011. petak 5.04 pm – 5.07 pm

    Dok okrećem pedale

    Bezlično je dok se topi belo
    sliva se niz obraze i šake
    točkovi se okreću
    vozim i polazim
    a prolazim do zaborava

    Stope u belom i slova smera
    New York ili beton predgrađa
    sivo-bela šema
    smeši se sa okna
    dok pogled se baca

    U svetu snova i ta mogućnost postoji
    negde ispod pokrivača
    belog kao belo na krovovima
    kao belo u očnim dupljama
    kao belo u lobanji
    kao belo kada pogled pada
    na teme iznad neona
    uglavljenih u srž betona

    28.12.2009. 21.54 h – 22.00 h ponedeljak

    WC lady

    Film se nije završio
    čemer koji traje
    poznajem ga
    i sve ono što me još čeka
    beskonačne rasprave
    pljuskovi
    kapi opaljuju po koži

    a baba na ulazu WC-a
    ima divnu plavu kosu –
    nekada je igrala balet.

    00.31 h – 00.37 h 20.03.2018. utorak

    Komadanje

    Dok nestajem monotono u okviru dosade
    Oivičen noževima bodljikave žice kaveza
    Ostavljam nagost da trune u okovima

    A tako me izjeda sluzavo zeleno
    Što živi u kutku prošlog vremena
    Ostavljajući krikove rana do odumiranja

    Ali nestvarna je misao slobodnog osmeha
    Dok nesvesno otkrivam strukturu utrobe
    U kojoj tajna u tragovima je skrivena

    Zato nestajem u otisku crnog pepela
    Obojenog strašću vatrene mistike
    Dok komada me dete preminulog stida

    24.10.2000.

    1.090 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dejan Bogojević

    Duboka svetlost – antologija svetske haiku poezije

    Robert Scott

    * * *

    storm passes
    emptying a wheelbarrow full
    of clouds

    prolazi oluja
    praznim kolica
    puna oblaka

    Dietmar Tauchner

    * * *

    daybreak –
    the snowplow clears
    my nightmare

    svitanje –
    čistač snega čisti
    i moje košmare

    Serge Tome

    * * *

    equinox –
    the stripe of the airplane
    divides the sky

    ravnodnevnica –
    trag mlaznjaka
    deli nebo

    Micheline Boland

    * * *

    middle of the night
    my keepsakes are so cold
    I miss my old dog

    usred noći
    hladne uspomene
    nedostaje mi stari pas

    Ranko Pavlović

    * * *

    I am arranging papers.
    With every thrown letter
    A friend less

    Sređujem spise.
    Svako bačeno pismo –
    prijatelj manje.

    Mile Lisica

    * * *

    sky silence
    in the deep furrows
    a flock of sparrows

    tišina neba
    u dubokim brazdama
    jato vrabaca

    Ginka Biliarska

    * * *

    Now what is
    my shadow doing out there,
    alone in the cold?

    Šta li sada radi
    moja senka, sama
    na hladnoći?

    Minko Tanev

    * * *

    autumnal sun
    the image of God
    appears from the fog

    jesenje sunce
    slika Boga
    izranja iz magle

    Zoran Raonić

    * * *

    Fallen oak tree.
    A boy is counting rings
    on the tree stump.

    Porušen hrast.
    Na panju dječak
    broji godove.

    Enver Muratović

    * * *

    they remain empty,
    after a long winter –
    the children’s gloves

    ostanu prazne,
    poslije duge zime –
    dječje rukavice

    810 rsd
  • Rekreacija pre pakla
    Quick View
    (0)
    Od : Saša Skalušević Skala

    Rekreacija pre pakla

    IZBOR

    Poluotvoreni prozor u stanu tvojih roditelja
    hladi ti prvu jutarnju kafu
    decembar je ali još nije zima

    vrelina šolje izaziva ti uznemirenost
    kao popodnevna svađa u zgradi
    kao nepregledno polje opušaka
    koje zatičeš u gradskom parku

    srkneš li vrelinu kafe
    srknuo si sve trnje iskustava
    koje će doći nakon mladosti

    prospeš li njen talog
    okrenuo si glavu od zločina i nepravde

    LOŠE NAMERE

    Osećaš po mirisu svoje kože
    neki požar će uskoro doći
    buknuće u kukuruzu ili žitu
    spaliće šumu ili letinu

    ispucali sitni ostaci
    nalik na tvoje prozirne šake
    bedne žetve lelujaju u žezi

    uzdišu iscrpljena stabla
    koja su osakatila ludilo ili pohlepa

    neki požar će uskoro doći
    svejedno loš
    buknuće pred tobom tek tako
    gotovo kao i uvek do sada
    ne možeš mu se odupreti

    ne veruješ u nemarnost
    ni u iznenađenja
    ma kakva bila
    poznaješ namere
    mirišu u vazduhu

    DVOGLAVI

    Dajte mi dvoglavog pesnika
    dajte mi ga na dan-dva
    dajte mi ga sad

    tako dvoglavog u čijoj su se
    kosi sakrili Minotaur i Tezej
    koje uzalud tražim

    tako neumornog koji hoda
    vekovima unatrag
    u potrazi za Svetim gralom
    tim krvavim ciklusom Sveta
    (što se klati na leđima smaragdnog guštera)

    u čijim pesničkim venama
    teku pripitomljeni Dunav i mutna Sava
    puna iznutrica nepoznatih mučenika
    koje nisu mogle svariti ni zlatne ribice

    dajte mi ga tako dvoglavog
    u oči da mu pogledam
    jesu li i one janusovske

    DRUGI IZLAZAK

    Ars longa, vita brevis.

    Na starom rajačkom groblju
    gore visoko na brdu
    blizu zaboravljenih Bogova
    ukorenjenom u prve vinograde
    nakon Velikog potopa
    našao sam lobanju

    gleda sa suve zemlje
    ka pimnicama
    mene ne primećuje
    uzimam je i približavam uhu
    želim da čujem huk historije
    želim da čujem zašto je izišla
    iz svog čokotnog groba

    ćuti, ne gleda u moje lice
    očne duplje su suve i prazne
    nema mulja za podsmeh
    nema bora ožiljaka za osmeh

    kotrljajući se napušta ovaj raj

    vino se teško pije
    kad je čovek sam

    TESTO

    Grizem pogačice detinjstva
    prazne i masne

    nigde čvaraka
    nigde sira
    u njima

    samo testo i kore

    jedino još reči i sećanje
    hrskaju pod zubima

    zaglavljuju se poput koščica
    negde između ždrela i jednjaka

    630 rsd
  • Iznedrene pesme
    Quick View
    (0)
    Od : Živojin Kuljančić

    Iznedrene pesme

    РАСКОРАК

    На ветрометини
    Изгубих осмех
    И трагове

    Разбуктали пламен
    Груди ми разара

    Атоми твога постојања
    Лебде у понору

    Време је живот
    Он немилице измиче

    Удавих у себи
    Радост и бол

    Кораком новим закорачих
    У недокучиви хаос

    ОСТАЛО МИ ОД ПРЕДАКА

    Трудна равница
    И зној жетелаца

    Зов трубе на јуриш

    Топови са Кајмакчалана

    Блатњави ровови Солуна

    Кадињача
    Игмански марш
    И песма пролетера

    Искра предака у мени

    ПРЕСТИЖ

    Ноћ

    У мени трагови дана

    Несвесно бележим
    Разговор два дечака

    Ми имамо телевизор у боји

    Па шта

    Мој тата иде колима на посао

    А мој је тата јачи од твога

    Ноћ

    Трагови сумње у мени

    МОГУ ЛИ

    Могу ли
    Грлити ветар
    И јахати сунчеве зраке
    Свемиром

    Могу ли
    Мењати свет

    Да не буде рата

    Да гладни буду сити
    Жедни напојени

    Могу ли

    Могу
    Али само у песми

    НОВА СВИТАЊА

    Ослушкујем
    Како се ноћ разлаже
    У раскораку са временом

    И тело се моје разлаже

    У пространству
    Губе се осећања

    Макар и као симбол немоћи
    Ипак постојим

    Искричаво свитање на хоризонту

    Упрта погледа у наступајући дан
    Ново се јутро растаје од ноћи

    400 rsd
  • Poezija revolucije
    Quick View
    (0)
    Od : Dušan Opačić

    Poezija revolucije

    Šandor Petefi (1823-1849)

    SLOBODA SVETA

    Jedna me samo tišti misao:
    na dušeku ne skončati tek,
    istiha svenuti kao cvet
    potajno kome crv podgriza luč
    što tinja tu u pustoj odaji.

    Ne daj mi, bože, takvu smrt,
    ne meni, samo takvu smrt!
    Nek budem munjom ošinut, opružen bor,
    iz korena kog čupa bure bes;
    il` stena koju s vrha planine
    u provaliju ruši urnebes.

    Kad celom ropskom svetu tom
    dojadi jaram, pa se uspropne,
    zavitla, rumen, žarkom zastavom,
    a na njoj sveto, plameno slovo to:
    Sloboda celog čovečanstva!

    I to zagrmi od zapada na istok,
    i s tiranima bukne boj –
    o, da tu padnem – na tom ograšju!
    Mladosti moja, tu mi prospi krv;
    nek trube zvuk i mačeva zvek,
    topova rik, uguše zanavek.
    U naletu ka pobedi,
    atovi, ržući,
    prejur`te me, pregazite,
    na bojištu nek ostane moj krvavi leš!

    A svane l` dan velikog pogreba,
    uz glase tužne i toržestvene,
    pod teškom senkom crnih zastava,
    rasute kosti prikupite mi
    u zajednički grob junaka svih
    što padoše za tvoj pobedni steg.

    Prepevao Veljko Petrović

    Kosta Abrašević (1879-1898)

    CRVENA (1894)

    Crvena je krvca što kipi u nama;
    Crvena je munja što oblak prolama;
    Crveno je nebo kad se zorom smije;
    Crven nam je barjak što se gordo vije;
    Crvena je munja u našim grudima;
    Pa i gnev je crven što nas obuzima;
    O, tirani, čujte – ne treba vam kriti –
    I osveta naša – crvena će biti!

    Sezar Valjeho (1892-1938)

    ČUVAJ SE ŠPANIJO!

    (Španijo, neka me ova gorka čaša mimoiđe)

    Čuvaj se Španijo sama sebe!
    Čuvaj se srpa bez čekića,
    i čekića bez srpa!
    Čuvaj se žrtve, uprkos njoj samoj,
    krvnika, uprkos njemu samom,
    i ravnodušnog stvora, uprkos njemu samom!
    Čuvaj se onog koji, pre no što pevac zapeva
    tri puta će te se odreći,
    i onog koji te se, potom odriče tri puta!
    Čuvaj se lobanje bez cevanica,
    i cevanica bez lobanje!
    Čuvaj se novih imućnika!
    Čuvaj se onog koji jede leševe tvoje,
    koji tvojim živima ždere mrtve!
    Čuvaj se privrženog sto posto!
    Čuvaj se neba iznad vazduha,
    Čuvaj se vazduha iznad neba!
    Čuvaj se onih koji te vole!
    Čuvaj se tvojih junaka!
    Čuvaj se Republike!
    Čuvaj se budućnosti!…

    *Sa španskog jezika preveo Vladeta Košutić

    Vladimir Vladimirovič Majakovski (1893-1930)

    LEVI MARŠ

    (Mornarima)

    Širite se u maršu!
    Oterajte spletaka zolju!
    A vi, govornici, lakše.
    Reč
    imate,
    druže pištolju!
    Dosta nam je života po tragu
    što ostaviše Adam i Eva.
    Ošinimo istorije ragu!
    Leva!
    Leva!
    Leva!
    Hej, bluzo plava!
    Krstari daleko!
    Okeanu sagledaj rubove!
    Zar
    bojnom brodovlju neko
    zatupi u lukama kljunove?
    Nek se kezi
    i riče kroz krunu
    Britanije lav, pun gneva.
    Pobediti neće komunu.
    Leva!
    Leva!
    Leva!
    Onamo,
    za brdima tuge,
    sunčani kraj izobilja.
    Preko gladi,
    preko mora kuge,
    milionskim korakom silnim!
    Nek je okolo plaćena banda
    i nek čelik u mlazu seva.
    Neće Rusijom vladat Antanta.
    Leva!
    Leva!
    Leva!
    Oči orla zar da se smrače
    i za staro vid da se hvata?
    Grlo sveta
    stegni još jače
    rukom proletarijata!
    Grudi istur’te svi skupa!
    Nek se nebom ruj stega razleva!
    A ko li to desnom stupa?
    Leva!
    Leva!
    Leva!

    Sa ruskog preveo Lav Zaharov

    Pjer Paolo Pazolini (1922-1975)

    MOJOJ NACIJI

    Ne arapski narod, ne balkanski narod, ne antički narod, već živa nacija, već evropska nacija:
    a u stvari šta si? Zemlja dece, gladnih,
    korumpirani vladari, službenici zemljoposednika,
    upravitelji kukavice!
    Advokati premazani brilijantinom prljavih nogu.
    Funkcioneri dripci kao i zatucani stričevi!
    Jedna kasarna, jedna sveštenička škola, jedna slobodna plaža…jedan kupleraj!
    Milion sitnih buržuja kao i milion svinja pasu
    gurkajući se ispred novih palata
    i među kolonijalnim kućama oguljenim kao crkve.
    Baš zato što si postojala sada ne postojiš,
    baš zato što si bila svesna sada si bez svesti!
    I samo zato što si katolkinja, ne smeš da misliš
    Da je tvoje zlo celokupno zlo: Krivica svakog zla!
    Potoni u ovo tvoje lepo more…oslobodi svet!

    Sa italijanskog prevela Jasmina Livada

    Antonio Agostino Neto (1922-1979)

    ZAPADNA CIVILIZACIJA

    Lim pričvršćen za kolju
    zabodenom u zemlju
    prave kuću.
    Dronjci upotpunjuju
    bližu sliku predela.
    Sunce se provlači kroz pukotine
    i budi njenog stanovnika.
    Posle dvanaest sati ropskog
    rada:
    Razbijati kamen
    prenositi kamen
    razbijati kamen
    prenositi kamen
    po suncu
    po kiši
    razbijati kamen
    prenositi kamen!
    Starost brzo dolazi…
    Jedna asura u tamnim noćima
    dovoljna je da se umre
    zahvalan
    i od gladi!

    Bertolt Breht (1898-1956)

    PITANJA JEDNOG RADNIKA KOJI ČITA

    Ko sagradi Tebu sa sedam kapija?
    U knjigama nalazimo imena kraljeva.
    Da li su kraljevi dovukli gromade stena?
    A višestruko porušeni Vavilon –
    Ko ga podiže toliko puta? U kućama kojim
    Zlatnozrake Lime stanovahu zidari?
    Kuda su, one večeri, kada završen bi Kineski zid
    Neimari pošli? Veliki Rim
    Trijumfalnih kapija je pun. Ko ih podiže?
    Nad kim su
    Trijumfe slavili cezari? Da li je često opevana Vizantija
    imala palate samo za svoje stanovnike? Čak i u
    legendarnoj Atlantidi, one noći kad je progutaše valovi, urlikali su davljenici za robovima svojim.
    Mladi Aleksandar osvoji Indiju
    On sam?
    Cezar Galiju potuče
    Zar nijednog kuvara ne povede sa sobom?
    Filip šanski zaplaka, pošto potopiše
    Flotu njegovu. Zar ne zaplaka i neko drugi?
    Fridrih drugi pobedi u sedmogodišnjem ratu.
    A ko
    Pobedi osim njega?
    Na svakoj stranici pobeda.
    Ko skuva pobedničku gozbu?
    Svakih deset godina po veliki čovek.
    Ko plati troškove?
    Toliko izveštaja.
    Toliko pitanja.

    Oskar Davičo (1909-1989)

    U SPOMEN NA TAMNOVANJE SVETOZARA MARKOVIĆA

    Umesto rala, volovskih kola,
    umesto gladi i mesto suza,
    ah, jednog dana umesto bola,
    umesto tuge i mesto uza,
    ah, jednog dana, jednog dana,

    umesto pljačke i pandura,
    umesto kralja i mesto knjaza,
    ah, jednog dana umesto bura,
    umesto rata, mesto proteza,
    ah, jednog dana, jednog dana,

    umesto brava i mesto reza,
    ah, jednog dana umesto noći,
    blesnuće rafal iz mitraljeza
    kad drukče svetlost ne može doći,
    ah, jednog dana, jednog dana,

    kad bukne ruža mesečine
    i sunce srca, drugovi moji,
    s njima sloboda i mašine,
    ko ljubav što me s devojkom spoji,
    ah, jednog dana, jednog dana,

    biće sve lepo neizbežno,
    i strasno, biće ko duša blaga
    i kad je toplo i kad je susnežno,
    življenje biće svima ko draga,
    jednoga dana, jednoga dana.

    Pablo Neruda (1904-1973)

    PIŠEM ZA NAROD

    Pišem za narod iako on ne može
    da čita moje pesme svojim seljačkim očima.
    Doći će vreme kada će jedna reč, arija
    koja potresa moj život, dopreti do njegovih ušiju,
    i običan orač tada dići će svoje oči,
    rudar će se, razbivši stenu, nasmejati,
    ribar će jasnije videti treptavi sjaj
    ribe što će mu iskliznuti iz ruku,
    mehaničar, čist, tek okupan, sav
    u mirisu sapuna, gledaće moje pesme,
    i možda će svi oni reći: “Bio je to drug.”
    To je dovoljno, to je kruna koju želim.

    Preveo Milovan Danojlić

    Pol Elijar (1895-1952)

    SLOBODA

    Na mojim đačkim sveskama
    Na mojoj skamiji i drveću
    Po pesku po snegu
    Pišem tvoje ime.

    Preko svih pročitanih strana
    Preko svih belih strana
    Kamena krvi hartije ili pepela
    Pišem tvoje ime.

    Preko pozlaćenih slika
    Preko oružja ratnika
    Preko krune kraljeva
    Pišem tvoje ime.

    Preko čuda noći
    Na belom hlebu dana
    Preko vernih godišnjih doba
    Pišem tvoje ime.

    Na svim mojim parčadima azura
    Preko ribnjaka buđavog sunca
    Preko jezera živog meseca
    Pišem tvoje ime.

    Preko polja preko vidika
    Po krilima ptica
    I na mlinu senki
    Pišem tvoje ime.

    Na svakom dahu zore
    Preko mora preko brodova
    Preko izbezumljene planine
    Pišem tvoje ime.

    Preko pene oblaka
    Po znoju oluje
    Preko guste i bljutave kiše
    Pišem tvoje ime.

    Preko blistavih oblaka
    Po zvonima boja
    Po fizičkoj istini
    Pišem tvoje ime.

    Po probuđenim stazama
    Po putevima razasutim
    Po trgovima preplavljenim
    Pišem tvoje ime.

    Na lampi koja se pali
    Na lampi koja se gasi
    Preko mojih sjedinjenih kuća
    Pišem tvoje ime.

    Preko ploda presečenog na dvoje
    Ogledala i moje sobe
    Preko mog kreveta školjke puste
    Pišem tvoje ime.

    Na mom ješnom i nežnom psu
    Na njegovim načuljenim ušima
    na njegovoj nespretnoj šapi
    Pišem tvoje ime.

    Na odskoku mojih vrata
    Preko uobičajnih stvari
    Na talasu blagoslovene vatre
    Pišem tvoje ime.

    Na svoj usklađenoj puti
    Na čelu mojih prijatelja
    Na svakoj ruci koja se pruža
    Pišem tvoje ime.

    Na oknu iznenađenja
    Na pažljivim usnama
    Daleko iznad ćutanja
    Pišem tvoje ime.

    Preko razrušenih skrovišta
    Preko mojih survanih kula svetilja
    Na zidovima moje dosade
    Pišem tvoje ime.

    Preko odsutnosti bez želje
    Preko gole samoće
    Preko koraka smrti
    Pišem tvoje ime.

    Na vraćenom zdravlju
    Na isčežloj opasnosti
    Na nadi bez uspomena
    Pišem tvoje ime.

    Snagom jedne reči
    Ponovo počinjem svoj život
    Rođen sam da te upoznam
    Da te imenujem.

    Slobodo.

    900 rsd
  • Međučin
    Quick View
    (0)
    Od : Borivoje PetkovićRobert Oldmen

    Međučin

    Пет минута пре поноћи

    Немој ноћас да патиш за оним што немаш,
    радуј се оном што имаш,
    јер да је требало имати то што немаш,
    то нешто некако би дошло.

    Загрли ближње
    и опрости им неке ружне речи,
    замоли да и они теби опросте,
    јер они су ту и кад други оду – они су ту заувек.

    Сети се ноћас оних који гледају на тебе
    као на богатог принца,
    оних којима је камен јастук,
    а ветар јорган.

    Да ли ћеш?

    Кад ми коса добије сивило,
    а артритис победи прсте,
    кад ми ноћне море буду
    покушај сећања на значење речи
    које сам изговарао претходног дана,
    кад ми тешка битка буде
    сечење ноктију на ножним прстима,
    мирис устајалог буде мирис моје пегаве коже,
    кад ми корак буде дугачак колико и мисао,
    а мисао кратка, да поред мене пролети,
    кад више нису важне жеље,
    кад нису битни снови,
    кад је важна радост свитања јер још један дан сам ту.
    Да ли ћеш ме и тад волети?

    Медитеран

    За већину, смрт је излаз.
    Али не и за мене.
    Ја имам једну чемпресову шуму,
    мирис рузмарина и мимоза,
    галерију стена,
    врт разнобојног камења,
    белог песка и шкољки,
    со(л) у ваздуху и со(л) на кожи,
    дах живота у таласима.
    Море.
    У сновима који не умиру.

    Михољска

    Када умрем,
    нека буде михољско лето.
    Топло, жуто, црвенкасто,
    хладно јутро и диван дан,
    негде успаван,
    на песку,
    поред мора, плавкастог од неба,
    сјајног од сунца,
    у очима да ми дрема
    лето које пролази,
    и да слушам таласе,
    уроњених прстију дубоко у песак
    и глава да ми почива на облутку.
    Михољско.
    Лето.
    И ништа после.

    Дани

    Дани су само бескорисно изговорене речи,
    капи кише изгажене на улици,
    дани су лото бројеви и угашена нада,
    згужвани чаршави, несварени ручкови.

    Дани су само снови ноћи,
    поређани кипови оронулости у парку,
    дани су изговор за живот,
    огуљена поморанџина кора.

    Дани су само пролаз преко ливаде,
    бескрајни низ свега и свачега,
    дани су нерешена теорија завере,
    неопеглане кошуље, прљаве чарапе.

    Дани су само бесмислен судар светова.
    Дани…промичу неухватљиви, као таласи.

    500 rsd
  • Granični prevoji pesme
    Quick View
    (0)
    Od : Dejan Bogojević

    Granični prevoji pesme

    Седељка

    Моји прсти поигравају
    По граничним превојима песме
    Убио сам јутро у оку
    Срушио сам планине и равнице
    Док је по пропису
    Моја љубав просипала речи
    Које нисам записао
    На седељци сам нем

    Као риме

    У погледу птице касне
    Прелети малокрвних пахуљица
    Под снегом пањ
    Сјајна кратка зима
    Твоја мелодија лута
    Пратећи гареж и дим
    Орахов лист сушим на прозору
    Да не изађу риме

    До нове туре

    Бају Џаковићу, песнику по рођењу

    Напусти ту болесничку собу у јагодинској болници
    Побратиме по стиху и духу
    Искључи инфузију разбуцај брауниле
    И крочи у варљиви октобар
    „Цепај Каталински!“
    Дошао сам да те водим у кафану „Легенда“
    Да смишљамо звездоснове
    Да пијемо рујно вино
    И гледамо крчмарице младе
    Доћи ће и Џуди, Рексон и Енџи
    Банџа не може на другом је свету
    Да наздравимо невољи и самоћи
    И туга није могла без нас
    Да у кафанском диму
    Окадимо наша живописна лица

    Изађи са нама побратиме
    Рецитуј своје песме пијаној певаљки
    И нама
    То је најбоља публика
    Слушају и гости у кафани
    Књижевно вече траје песниче
    Твоји стихови су изнад нас
    Наздравимо побратиме
    Проспимо мало вина за Банџу
    За сан сновиђење сновоспев
    У коме живиш до нове туре
    Без мрље на души као дете

    Постојимо у древним митовима

    за Tim Roth-a

    У стиху што ороси песму
    Пливају реке из нашег сна
    Стварне и нестварне као наш ум
    Барку поринимо
    Проналазимо одговоре на непостављена питања
    Упијамо светлост
    Упијамо мук

    У крику раскриљујемо
    Звук осаме
    И постојимо
    У древним митовима
    У наслагама воска
    У окнима са погледом старца
    Ка црвеном путу
    Ка далеким умирањима

    Једном облутак
    Једном пријатељ

    Оцу

    за најбољег човека

    Теби сам посветио прегршт песама
    А ни једну нисам записао

    Између очева и синова
    Постоји причљива тишина

    Разумемо се оче од првог дана
    И сва неспокојства
    Борбе
    Падове и победе
    Спаковали смо у наш сан
    Који и даље снивамо

    Покушавам да кажем
    Нешто велико
    Али то се не записује речима

    Наше сенке су истоветне
    Наше мисли широке

    450 rsd
  • Pravac
    Quick View
    (0)
    Od : Vlasta Mladenović

    Pravac

    Повратак у осамдесете

    (у Крупари, са Ђорђем Кубурићем)

    Прошлост је једино извесна,
    враћам се у осамдесете,
    у пределе белог сна,
    исписан црвено-црном бојом сете.

    „Најлепше певају заблуде“,
    пристао бих да се врате,
    „пристао бих све што хоће“,
    само да ме се љубави сете.

    Шта не бих дао за сећање,
    што би рекао Борхес,
    на Итаку да се вратим,
    али Итаке више нема,

    о сновима да сведочи
    остала је само од песка песма.

    Лирика јужних Карпата

    Тамо нећу, а овде ме не желе,
    куд да се денем,
    ој, планино, старино, леле,
    по тебʼ ходим, на врх се пењем.

    Стрма је узбрдица,
    а крила немам да полетим,
    не мари, не мари,
    к мени силази соко птица.

    Још се снег бели
    на Карпатима јужним,
    завијају вукови моји верни,
    зову ме гласом тужним.

    Упркос свему, опстаје песма,
    дух места никад се не сели,
    да слободно певају
    могу само усамљени и смели.

    На Стражилову

    Звезда Данице, звездо рана,
    у овој суморној јесењој ноћи,
    изведи ме на пут старих дана,
    спаси ме тишине, речи немоћи.

    Ти си звезда мога данка,
    што сијаш изнад Стражилова,
    поздрави, поздрави ми Бранка,
    мога брата злаћаних слова,

    који вечно бди у тишини.
    Ој, звездо, сестро на висини,
    пробуди сунце, песму у мени,
    нек ме обасја ове тавне јесени.

    (Стражилово, 3.11. 2019.)

    Икаре, не лети високо

    Икаре, не лети високо,
    не узвисуј се превише,
    ниси ти птица, ниси соко,
    ни анђео што крилима маше.

    Не иди дело од земље,
    нема нигде слободе,
    нека те снови, пусте жеље,
    у бездан небески не воде.

    Врати се своме роду, Икаре,
    не узноси се у заблуди,
    довољно је што летиш изнад шикаре,
    буди близу, нема поезије без људи.

    Не удаљуј се, о, Икаре, брате клети,
    не остављај ме самог,
    јер само сунце може да лети,
    нама је земља дата, земљу дао нам Бог.

    Ноћ је. Баш лепа ноћ

    Ноћ је. Баш лепа ноћ.
    И месечина, бела светлост,
    и киша сипи блага.
    Лепа је моја драга
    док безбрижно спава.

    Ноћ је. Баш лепа ноћ.
    Тишина, само срца било
    бубња у ушима.
    Док читам, у себи
    препознајем Толстојево лудило.
    Кајем се због сваке речи
    коју сам изрекао.
    Жао ми је непријатеља својих.

    Ноћ је. Баш лепа ноћ.
    Мирише земља после кише,
    тихо бесаница испарава.
    Бдим. Зурим у даљину,
    можда још неко не спава.

    400 rsd
  • Sidro u srcu
    Quick View
    (0)
    Od : Darko Radović

    Sidro u srcu

    Večernja

    Nemoj mi reći ništa o sreći,
    poznajem je dobro sa druge strane
    moji su snovi o njoj veći,
    čuvam je za neke bolje dane.

    Ostavi priču kad drugi viču,
    oni su stvoreni za takve stvari
    siromasi jadni što vičući sriču
    i Bogu je smešno, al’ neće da kvari.

    Ko je još stao kiši za vrat?
    Ko je još skrenuo reku sa toka?
    Ne staje vreme kad stane sat,
    ni tuga ne istekne sa suzom iz oka.

    Noć

    Kad snovi putuju noću do zvezda,
    ostaju sećanja u kosi granja.
    Padaju tiho u ptičija gnezda,
    padaju noću svud gde se sanja.

    I meseca eno, sa staze snova
    na zemlju toči beskrajno plavu
    svetlost pozadi svakoga krova
    i nežno pada na tvoju glavu.

    Pola je na mene

    Koliko smo bose očuvali dece,
    prstiju je malo da pokaže broj.
    Pravili smo redom đavole i svece
    pola je na mene, pola na tvoj soj.

    Delili smo s njima zauške i plač,
    čekali od svakog da postane svoj.
    Terazije svi su dobili i mač,
    pola je na mene, pola na tvoj soj.

    Delili ih redom govoreći svakom:
    „Ovo je na mene, neka bude moj“.
    Učili ih sve smo ljubavlju i šakom,
    pola je na mene, pola na tvoj soj.

    Sada smo sami, vidim izdaleka,
    vodi se sa smrću zadnji, teški boj.
    Svi su zdravi, živi, nek su duga veka,
    pola je na mene, pola na tvoj soj.

    Šešir

    Crni šešir, prastara java,
    na njemu fina patina stara.
    Koliko je raznih pokrivao glava,
    a sada bačen na dno ormara.

    Devetsto peta, prošlo doba,
    na slikama brkata neka gospoda.
    Stari čiviluk, mirisna soba,
    na stolu bokal, u njemu voda.

    Štajnic Jozef, na klobuku mekom,
    na svili šešira iz Beča piše:
    „Zaboravljen u prošlom veku nekom
    na glavu ga niko ne stavlja više“.

    Druga su mora i druge luke

    Kad prođemo nekada stazama starim,
    i vetri belinu počnu da tope,
    negde u nekom snegu na putu,
    lagano kopne naše stope.

    Kako da kažem: „Sve je prošlo,
    godine duge i duge zime“,
    kad negde u meni ti još postojiš
    kô reka puna mesečine?

    Sećam se nekih prošlih zima,
    u jednom džepu stisnute ruke.
    Sada smo samo dva strana broda,
    druga su mora i druge luke.

    400 rsd
  • Voćnjak na obali tjeskobe
    Quick View
    (0)
    Od : Zoran Krstić

    Voćnjak na obali tjeskobe

    SONATA BABLJEG LJETA

    selo se utapa
    u jednoglasju cvrčaka
    mjesec se valja
    po zvijezdama
    ko magarac po prašini

    iz kuta
    svog ništavila
    žmirkam kroz paučinu
    iživljeno djetinjstvo
    taj obrazac vječnosti

    i ovo je ljeto
    protrčalo
    s udvostručenim oprezom
    kao jednooki štakor
    preko dvorišta

    smrt
    uronjena u život
    istisnut će
    onoliko smisla
    koliko je život
    bio buran

    POPUTBINA KROZ DVA STOLJEĆA

    poljubili smo se
    slučajno
    kao mirisi nošeni vjetrom
    grajom djece
    u dvorištu škole

    neuredno proljeće
    nasumce je razbacalo
    svoje materijale
    zbunilo nas
    gazeći prašinu kišom

    svijet je za me bio
    trgovac čudima
    što podiže gradove
    kao cirkuske šatore
    a u sela dovozi sladoled
    i balone
    napunjene helijem

    ti već bijaše pomislila
    da ti je tijelo
    muzička kutijica
    odjevena u
    plašt od bjelokosti

    zato nas je
    kao neskladan par
    dodir prognao u noć
    mene u mistiku parkova
    tebe u proživljavanje
    pjesama s terasa

    ljubio sam te
    kao da se opraštam
    na brzinu
    a poljubac mi bio
    prvi u životu

    izabrao me za
    povjerljivu misiju
    osudio me
    na vječnu mladost
    kao nesretnog vampira

    MIMOHOD

    snuždeni pješaci
    polaze na posao
    a mi se vraćamo kući

    pahuljice
    hladni žmarci
    i njene čizme
    do iznad koljena
    sve baš kao
    još jedan izazov

    svi oko nas
    gunđaju i psuju
    mašu i
    užurbano nose
    svoje terete

    a ona
    polako
    skida rukavicu
    i otresa mi
    snijeg s brkova

    ZA UPRAVLJAČEM

    sjedam za upravljač kamiona
    obavezno palim cigaretu
    imam jasnu predodžbu
    kako treba izgledati
    prevareni mužjak što se liječi

    uspomene skreću pažnju s vožnje
    kao fazani pored ceste
    ili muhe koje ubijam
    vjetrobranom svoga vozila
    tim štitom od glasova i zime

    sendvič sa ”čim više svega”
    i vadim novac za plaćanje
    iz džepa kožne vjetrovke
    ona mi služi da naglasi nemar
    kojim nosim svoju samoću

    zaključavam tihu kabinu
    pa nevoljko odlazim kući
    stroj je prepun opranog rublja
    još jučer sam ga morao
    objesiti da se vani suši

    TAJNI RADNI DAN

    svi su u uredu
    danas nujni
    oči su
    mutne i prazne

    opet bježimo
    jedni k drugima
    također
    jedni od drugih

    radio pjeva
    kava miriše
    može se
    i bez ljubavi

    cure će kititi
    prozor pred božić
    a ja ću
    zaliti cvijeće

    400 rsd
  • Istočno od pakla cigareta
    Quick View
    (0)
    Od : Goran Lončarević

    Istočno od pakla cigareta

    ODRASTANJE

    I dalje su osamdeset i neke
    Odavno više ne pre 20 godina
    Rano jutro
    Kada mi mama prstom pokaže
    Na oko 200 metara udaljeno obdanište
    Sada si veliki
    Odavde možeš sam
    I to je značilo odrastanje
    Shvatao sam to
    Baš kao i sada
    Odlazak na posao
    Laoshi Gordon
    Ranac na leđima
    Sada skuterom
    Dvorac (iz bajke) sa 300 dece
    Gde podetinjim
    Smanjim se
    Ručam iz dečijih tanjira
    Preležavam dečije bolesti
    Sve uz onaj miris flomastera
    Kao pre trideset godina

    Except no home to turn back home
    Pola šest poslepodne
    Dvadesetominutni povratak
    With some thoughts on the way
    And a music on the lips
    Natrag u starost
    Cigarete & misli
    Igračke za odrasle

    SUN(ČANICA)

    U snatrenju
    Prosute po vrelom pesku
    Prosto proširene Misli
    O vetru koji me raznosi
    Po plaži na sve strane
    Zrnce po zrnce
    Stopim se sa njim
    Gde sam u tom trenutku?
    A znam da sam i dalje prisutan
    Da me ima
    Samo gde?
    I šta me to može sabrati
    A da to nije
    Zrno po zrno
    Nazad u taj isti pesak?

    ČUVAR PLAŽE U LETNJEM PERIODU

    Oblak se kreće brže
    Od broda na pučini
    A sporije od dima
    Izvan sezone
    Na polupustoj plaži
    Yalong Bay-a
    Staring at the sea
    U polupustoj vodi
    Po koji nevešti plivač
    Staring at the sand
    Fali ubistvo neko
    Na litici scenic spot-a
    Natpis
    Danger, keep distance
    Ali me niko ne upozori
    To keep emotional one, too
    Možeš da gledaš
    Ali ne i da diraš u nestvarne stvari
    Ili kako je keva govorila
    Na jednom drugom moru
    U jeku sezone
    Nemoj u duboko

    KONCERT ZA NIKOGA

    Počeo je vikend
    Subota prepodne
    Ali moram da skoknem do obdaništa
    Zaboravio sam Nešto
    Pusta zgrada
    Od 500 kvadrata
    Nema dece
    Tišina i promaja po hodnicima
    Kada čujem klavir
    Kako dopire
    Iz neke od dvadesetak učionica
    Pokušam da pronađem
    Odakle dolazi taj zvuk
    Popnem se na treći sprat
    Ali svi klaviri stoje pokriveni
    Krenem po zaboravljene stvari
    Ka kuhinji
    Kada muzika krene da se pojačava
    Prepuna grešaka
    Ali to uporno ponavljanje
    Me hipnotički zadrži
    Prikovanog za stolicu
    Baletske sale
    Koncert za Nikoga
    Ili nju samu
    Posle pola sata
    Pijanista ostane još koji minut nepomično
    Protegne se
    A ja pobegnem
    Kasnije saznam da su to bile
    Kompizicije Xiaobang-a
    (u prevodu Šopena)
    I nisam siguran da li je sve ovo
    Samo doživljaj
    A da se u stvari ništa
    Nije dogodilo

    OKEANSKO OSEĆANJE

    Love is a feeling I just can’t lose
    Pogrešno otpevam Van Zandt-ovo
    Fall is a feeling I just can’t lose
    Odakle to dolazi?
    Iz okeana preda mnom?
    Ili u meni?
    Šta to želi da mi poruči?
    Šta to izbacuje na površinu?
    Kompenzaciju za usamljenost?
    Utehu neku?
    Možda se priseća
    Čega ja ne mogu
    Tada On potamni
    Krene da baca talase
    Uzburka me
    Batrga
    Preplavi
    Razbija o stene
    Zato čekam noć da ga prekrije
    Da nestane
    Ali mesečina…
    Ali snovi…
    Izjutra po mirnoj pučini sunce blista
    Na usnama pogrešan stih
    Love is a feeling I just can’t lose

    400 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    San jezika: Antologija glasovne poezije

    Луис Керол (1832–1898)

    КАРАЗУБИЈАДА

    То бје у пржисат, и отке тајке
    Сврдлукаху све жиром у сјењави:
    А кукушне су биле шарадајке
    И хрикали су дамузи јењави.

    „Само се чувај, синко, Каразуба!
    Канџи што грабе и раља што гризу!
    Чувај се птице-јалдузлице, немој
    Грабуњца брудог пустит близу!“

    Он узе зворни мач у десну руку,
    Душмана зебног тражио је дуго –
    Под голчин-стаблом застаде у муку
    Да смисли нешто друго.

    И док је младић размишљао зурно,
    Гле Каразуба са пламеним оком!
    Кроз мрозну шуму он звењече журно
    И гробоће сваким скоком!

    Једноле, дволе! Напријед, сијеци, режи, –
    И зворни челик бљескута и стриже!
    Оста без главе Каразуб да лежи,
    Младић кући рипимице стиже.

    „О, па зар уби, синко, Каразуба?
    Дјечаче зрајни, падни ми на груди!
    Сладног ли дана! Арлаук и ура!“
    Од радости му смијешак руди.

    То бје у пржисат, и отке тајке
    Свдрдлукаху све жиром у сјењави:
    А кукушне су биле шарадајке
    И хрикали су дамузи јењави.

    Превео Иван В. Лалић

    Паул Шербарт (1863–1915)

    KIKAKOKU

    Kikakoku!
    Ekoralaps!
    Wiao kollipanda opolasa.
    Ipassata îh fûo
    Kikakoku proklinthe petêh.
    Nikifili mopa Lèxio intipaschi benakaffro-propsa
    Pî! propsa pî!
    Jasollu nosaressa flipsei.
    Aukarotto passakrussar Kikakoku.
    Nupsa pusch?
    Kikakoku buluru?
    Futupukke – propsa pî?
    Jasollu…

    1897.

    Рудолф Блимнер (1873–1945)

    ANGO LAINA

    Oiai laéla oía ssísialu
    ensúdio trésa súdio mišnumi
    ja lon stuáz
    brott šjatt
    oiázo tsuigulu
    ua sésa masuó tülü
    ua sésa mašiató toró
    oi ségnu gádse ándola
    séngu ándola
    oi séngu
    gádse
    ina
    lefola
    kbaó
    sagór
    kadó

    Хуго Бал (1886–1927)

    KARAWANE

    jolifanto bambla ô falli bambla
    grossiga m’pfa habla horem
    égiga goramen
    higo bloiko russula huju
    hollaka hollala
    anlogo bung
    blago bung
    blago bung
    bosso fataka
    ü üü ü
    schampa wulla wussa

    ólobo
    hej tatta gôrem
    eschige zunbada
    wulubu ssubudu uluw ssubudu
    tumba ba- umf
    kusagauma
    ba – umf

    Франсис Пикабиа (1879–1953)

    COEUR DE JÉSUS

    Jardi me cha vide
    Plu cuses vi gent re
    Jan este oses cine resses
    Brûl ille mor gnée cui
    Avo alon allu ndon
    Cur emblés chi tite pord
    Porch raient couro sotis chrét
    Son terrés eff Teprie sa

    Велимир Хлебњиков (1885–1922)

    * * *

    Бобеоби певале су усне…
    Вееоми певали се гледи
    Пиеео певале се веђе
    Лиееј – певао се изглед
    Гзи – гзи – гзео певао се ланац,
    Тако на платну неких подударности
    Изван димензија живело је Лице.

    Превели са руског Вера Николић и Бора Ћосић

    Алексеј Кручоних (1886–1968)

    ГРАДСКА ПЕСМА

    ju ju juh
    ju ju juh
    gr gr gr
    pm
    pm
    dr dr rd rd
    u u u u
    kn kn lk m
    ba ba ba ba

    Игор Терентјев (1892–1937)

    * * *

    Sojneka žynéjra
    Lipitaroza kuba
    Vejda lejdé
    Cjubé
    Tuka stuka vej
    Ojok kjok Éb`
    Hércup
    Up
    Pi

    Рихард Хилзенбек (1892–1974)

    CHORUS SANCTUS

    a a o a e i i i i o i i
    u u o u u e u i e a a i
    ha dzk drrr bn obn br bus bum
    ha haha hihihi lilili leiomen

    Иво Андрић (1892–1975)

    ЛИЛИ ЛАЛАУНА

    Лала лула, луна лина
    Ала луна лани лана
    Ана лили ула ина
    Нали илун лилиана

    Лила ани ул улана
    Лани лину ул нанула
    Анали ни нина нана
    Ила ала уна нула

    Алауна лул ил лала
    Алилана, лан, лу, ли, ла.
    Налу нилу нун нинала
    Нала уна ан анила.

    720 rsd
  • Ostavši letom u Moskvi
    Quick View
    (0)
    Od : Sergej Čudakov

    Ostavši letom u Moskvi

    * * *

    Sve napisali na jednom listu
    Kojim će mi do znanja dati
    Da će mi košulju navući čistu
    Pre no što će me ustreljati
    I gotovo ubijen kao zaspao
    Okupan u znoju lednom
    Setim se da sam na plaži ležao
    Zagrljen sa devojkom jednom
    U rano jutro ja se budim
    U rumenoj nekoj bašti
    Miriše barut. Slutim
    Pucanj. Sad ću pasti

    * * *

    Kafa i votka. Noć bez snova.
    U peći pleše plamen.
    Palačinka crna gramfona
    Vrti se i zabavlja me.
    Živim, skoro izistinski.
    Kiša da asfalt udavi.
    Aleksandar Vertinski
    Peva nešto o ljubavi.

    * * *

    Ja idem a ptice pevaju
    i drveće od pesme zanemi
    nikome pesnici ne trebaju
    sasvim su drugi sada problemi

    U složenom cvrkutu mrtvih ptica
    luta smrt kao zadnja utvara
    na snimku će biti obrnuta lica
    antisneg krematorijskog gara

    JESEN

    Narandžastozlatna, gusta
    Sleće s hrastova, klenova, sa iva
    To dok povlači se vlast šumska
    Baca, u panici, sve iz arhiva.

    * * *

    Ljudi na mesec putuju
    Kavijar jedu ne gladuju
    Pomislih: bože sveti!
    Svejedno ću ja umreti.
    To što će me progutati
    Ustima gladnim celog veka
    Neće tu brešu zakopati
    Taj što tamo na mene čeka.
    To sve samo progres krije
    Ovo jeste a ovo nije
    To je ka meni skok tvoj
    Na luni zaigranoj.

    720 rsd
  • Dok spavao sam svuda je padao sneg
    Quick View
    (0)
    Od : Boris Rižij

    Dok spavao sam svuda je padao sneg

    * * *

    Kasno je već. Evo nebom reflektori
    zaigrali. Zabavlja se svetina.
    To je noćni klub, tu su igre, razgovori.
    Kao da je ʽ43. godina.

    Kao vraćam se i pod bombama stradam.
    Sneg i zemlju eksplozija budi.
    I ubijen u sivo blato padam.
    A ti me probudi, probudi.

    * * *

    Ovde mnogo plaču. Ovde krstovi stoje.
    I ne pije se sasvim, bože me prosti.
    Ka nebu bokori pružaju grane svoje
    Kao da su nečije kosti.

    Kada bi svi oni na tren vaskrsnuti znali,
    Krijući svoja lica rekla bi ta nejač:
    „Ma, šta pričati o životu, moj stari,
    Kad ni smrt ne može da zaguši plač.“

    MUZIKANT I ANĐEO

    Na starom skveru svira muzikant,
    bledunjav, crna traka čuva mu vrat.

    Slušam sa klupe, gotovo ne dišem,
    na starom skveru nikog nema više.

    Samo se golubovi vrte tu oko nogu
    i plavooki anđeo odan svome Bogu.

    …ah, što muzika tužnija, strašnija biva
    tim se krilati nežnije osmehiva.

    ZIMA

    Svake godine zima dolazi rano.
    Dvadeset godina njenom belinom
    bejah omotan. A sa ovom zimom
    kao da s uma silazim lagano,
    mili druže. Nikoga, ničega.
    Stih se rodi, i već umire
    stisnutih zuba. Nečije ridanje navire,
    čuješ li, kako žale zbog njega.

    …A kad se upali zvezda u noći,
    i pogase se svetiljke u kući,
    grejem dlanove, u njih dišući,
    i šapućem: „Sve će proći, sve će proći.“
    I gledam, umirući, kroz okno, čedno
    polje besprekornog snega.
    Da je bar nečijih tragova – čoveka
    ili zveri, nije li svejedno.

    * * *

    Dok spavao sam, svuda je padao sneg –
    Padao s neba, beli, plavičasti,
    I neki strašni izišao je čovek
    sa ogromnom lopatom u svojoj vlasti
    i probudio me. A nije me sneg
    razbudio, tiho, sasvim tiho je padao.
    Sredinom dana probudih se bled
    a za zidom dečak je tužno plakao.
    Nekada davno na sneg bih izlazio
    bez kape i kaputa i ka prvoj stanici
    trkom bežao i do smrti rȁd bio,
    miloj, u zečijoj bundi, prijateljici.
    Išli kod mene, naokolo je sneg ležao.
    Dvorište beše pusto, sami na celom svetu
    nas dvoje smo bili. Kako sam znao
    poljubih je tada, od uzbuđenja smo se tu
    osvrtali, ja krišom, otvoreno ona.
    Gde li se sada dela moja tuga,
    moj nemir? Naslonjen preko balkona
    slušam plač i vidim sneg. Kuda
    da bežim sada, a nikuda ne bih.
    Sneg plavičast, kô čaršav posle pranja, lak.
    Grebi lopatom, čoveče, plači i grebi.
    Moj dečak ili devojčica, moj dečak.

    720 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    DADA KROKODARIJUM – Antologija francuske dadaističke poezije

    Пјер Албер-Биро (1876–1967)

    ИЗА ПРОЗОРА

    Киша сивило кише.
    Рикавртлогтрљаноггвожђа
    Камењештодрхти
    Трамвајскрећенауглу
    Електрицитет
    Жезломотора
    Жезлосветлости
    Жезлољудсконосилацвоље
    Земљаморењиховдубокмир

    Ноћдан
    Кишасунце
    Бесконачност
    Потпуна
    Ко-њ-скре-ће-на-углу

    Стара механика
    Кишасивилокише

    Трамвајелектрични

    Луј Арагон (1897–1982)

    СТАТУА

    Сласт Ручак сунца
    Умирем Слина Сан

    Звоните Јутрење
    Маска са хлороформом Љубав

    ваљам се читавом својом дужином
    Понор Углавном

    Тепих пред постељом није мртав
    Она се креће певајући веома тихо
    Пантер Пантер
    Моје тело не умире зато под наборима завесе
    Човек у мору Мастило
    За скретање

    Селин Арно (1885–1952)

    ЛИКОВИ-ЗАГОНЕТКЕ

    Није много тајанствен за воланом твојих кола
    Никада нећеш наћи кључ
    Д у наопакој слагалици у аутобусу М
    Поново за звезду окачене лестве преврнуте
    Тумарање бицикла дурбини отмено подигнути
    Очигледно није довољно
    Дада ће пристићи
    Засешће на ивицу путева уз луцкасту ватру
    На смех дечијег бунцања
    И пут подругљивог гвожђа
    Показује нове зубе
    Последњем возу

    Жан Арп (1887–1966)

    СТАРОСТ ЖИВИ ОД ДЛАКЕ У ДЛАЦИ

    старост живи од длаке у длаци
    преко ваздуха сироче постаје
    живи као јаје
    из којег се излеже воће
    на ужету разапетом између два крила
    ваздух је стар колико и крила
    воће крила рађа
    лишће крила крвари
    на поткама ваздуха

    Жак Барон (1905–1986)

    НЕПОЗНАТИ

    Рекао је моје усне јесу чудовишно грожђе
    пантери који певају
    тише од најтиших птица у долини
    и бикова окрвављених великим тамним облацима
    Рекао је
    Носим у својим грудима
    таласе огромне жестоке
    усред лепог цвећа великих дана
    Звао је Марију
    малу девојчицу што носила је поврће
    Рекао је рекао је још
    Мак сам
    који буди ујутро плаветнило бледих животиња

    Андре Бретон (1896–1966)

    ЗЕМЉАНИ КЉУЧ

    Пјеру Ревердију

    Може се следити на завеси
    Љубав одлази
    То је сигурно
    Концертни клавир
    Све се губи
    У помоћ
    Прецизно оружје
    Цвеће
    У глави ће се излећи
    Неочекиван преокрет
    Врата попуштају
    То врата су музике

    Пол Дерме (1886–1951)

    ШТАП

    Десно крило шешира
    Процветао штап Духови
    И светлост пљускова
    Под стрехом
    немарно звижди Лето има задригло лице пијанца
    Траже се у сенци наше главе Пљачкаш који кркља на стрњици
    окончала се твоја успешна сезона
    Ружин језик на грахорки
    COQ челични дрмуса твоју кресту
    Ево јаја диљем пута

    Покривена двоколица јури на челу

    Сећање…
    Све јутарње муве Срушиле ми се на руке
    Јесам ли доживео већ нешто слично Удар ветра
    Ех свадба
    Сезона ружа
    је прошла

    Робер Деснос (1900–1945)

    КУВАН ЈЕЗИК II

    црним гласом
    мршавим гласом
    заводи ме
    у танкој ноћи
    у дану времена.
    Оденути се у вео косе
    музе са умирућим грудима.

    И округао глас
    каже како је пут поробљен.

    Каква печена светлост тог дана!

    Пјер Дрије ла Рошел (1893–1945)

    ТВОРНИЦА = ТВОРНИЦА

    Као трансмисаони каишеви у породичној творници
    Гранате
    мимоилазе индустријска постројења на својим путањама
    под главом Људи –
    Људи,
    вековима извештеним за рад који,
    у видицима и годинама,
    врти се у круг,
    пресецајући Земљу редом поигравајућим пијуцима.
    И жеља власника сикће међу њима, налик на фијук бича.

    Пол Елијар (1895–1952)

    БЕЗ МУЗИКЕ

    Неми су лажови, говоре.
    И ја у бесу одиста говорим сам себи
    И моја реч
    Заблуде буди,

    Мало моје срце.

    810 rsd
  • Bijes dalekih mora
    Quick View
    (0)
    Od : Enesa Mahmić

    Bijes dalekih mora

    RIJEČI

    Vjerovala sam u moć riječi
    Kao što pagan vjeruje mjesečevim mijenama
    Sve dok nisam pronašla mačku sa spaljenim repom –
    Bezazlena dječija igra

    Unijela sam je u kuću
    Stavila na rukopise
    Cviljenjem je rekla sve ono što sam propustila napisati.

    VARNASI

    Noći su najljepše u Varnasiju
    Dok moćne vatre proždiru splavove

    Željela bih da imam hiljadu ruku i usana
    Da postanem savršen konkavan oblik
    Preko tvog tijela
    Bez ijednog međuprostora

    Pokazat ću ti grad sa pokretnim udovima
    Kad mjesec preliva srebrom sirotinjske krovove
    I majke dozivaju djecu na počinak
    Pokazat ću ti pepeo koji sam sačuvala u dlanovima.

    PRALJE NA GANGU

    Išla sam ulicom sve do mosta koji vodi u Haridvar
    Ništa se nije čulo osim žubora vode
    I prigušenih glasova pralja
    U jednom trenutku
    Činilo se kao da tečem
    U istom ritmu sa vodom
    I da voda teče kroz cijelo moje biće

    Zatim
    Pralje su ugasile fenjere
    Voda je postala crna i smolasta
    Kali – cijeli život u kruženju svjetla i Tame.

    ISTRA

    Žene na prozorima kamenih kuća
    Vise ko saksije
    Žale se na buru i kostobolju
    Raspredaju o događajima iz života drugih
    O sebi nikad ne govore.

    MOSKVA

    Šareni krov crkve
    Poznata ta slika reproducirana na hiljadu razglednica
    Poznajem miris zime
    Miris se najteže zaboravlja
    Urlik vjetra, struganje lopate po zaleđenom betonu

    Vidjela sam sveštenstvo
    Oltar u oblaku tamjana
    Odore od brokata i svile
    Господи помилуй

    Sanjam kako stojim u muzeju ogledala
    Beskonačne refleksije
    Iza svakog lika u ogledalu otkrivao se drugi lik
    Koji me posmatrao preko ramena.
    I ne mogu otkriti da li im je izraz
    Upitan, tužan ili pun nade.
    Svi su iščezli
    U bjeličastoj magli.

    500 rsd
  • Zidovi i pismo
    Quick View
    (0)
    Od : Borivoj Vezmar

    Zidovi i pismo

    VIŠNJE

    Pre podne sam sadio višnje
    a od podneva pio votku spuštao sidra
    u paučinu ostataka dana
    zatim
    u šapat predvečerja
    uđe mačkasta
    orleana
    prebirući o ljudima
    u svetlosti što potire
    zapise krvavih fleka
    dok su se u njenim mrežama mreškale
    ribe
    i zvezde
    kroz san se moje telo stapalo sa svojim ljubičastim
    odsjajem

    SNEG I PLAMEN

    Sneg je materijalizovana svetlost
    nepropadljivih odora –
    plamen u njima čisti
    od nestajanja
    dok to čime sijamo i gorimo
    prelazi u
    bljuzgu i u
    pepeo

    PILIĆI

    Što više rastu ka nebu,
    noge pilića sve su duže i nezgrapnije
    nauštrb krila koja kržljaju.
    Paperje sve je ređe, po telima se množe vatreni pečati.
    Sve se okreće prema zemlji
    a slutnja leta
    ne jenjava.

    KNJIGE

    Pisaćemo knjige – za po jednog čitaoca.
    Objavljivaćemo ih u najviše tri primerka.
    Zapravo, nećemo ih ni objavljivati.
    Učićemo ih sa telefona, naizust, i recitovati ih po napuštenim stratištima.
    Sami sebi.
    Svak za sebe.
    Cepteći.

    ZIDOVI I PISMO

    Bolje objavi knjigu, besmisleno je piskarati po zidovima. Skoro da je jednako besmisleno objaviti knjigu, kao i piskarati po zidovima. Čak je i manje besmisleno piskarati po zidovima, nego li objaviti knjigu. Bolje piskaraj po zidovima. Ili još bolje: zidove sruši, a knjigu spali.

    500 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    ČITATI: VOLETI – antologija savremene slovenačke poezije

    Томаж Шаламун (1941–2014)

    СВЕТЛОСТ СУ ТАЧКИЦЕ С ТАМНИМ БАМБИЈИМА

    Штапићи су шишали кићанке на хаљинама,
    заборавивши да се сложе на огњиште.

    Херман Вогел (1941–1989)

    ЛОКВАЊ, СРЦЕ

    Отишли су у неку туђу државу
    и знали нису да ли је то добро или зло,
    све дубље пузили су у лепљиво тесто,
    питали се потом: шта је то?
    Под глежњевима расли су им црви,
    под косом локвањ се расцветао,
    посред груди, тамо, где срце је,
    мудрац је тихо запевао:

    Не идите где не треба,
    тамо ћемо стићи без путовања.
    С душом у руци, са срцем на пладњу,
    рећи ћемо: тако нам се сања.

    Марко Кравос (1943)

    ТАМНО

    Дан дан за даном
    отиче у тамна уста.

    Страх, самозвани војвода
    чврсто у седлу.

    Ласте на небу
    кап су у мору.

    Александер Першоља (1944)

    КРОВОВИ

    Прелетећу сва настајања.
    Прелетећу све часове,
    све будуће сате.
    Прелетећу себе,
    Прелетећу космос,
    прелетећу све кровове,
    прелетећу све прозоре,
    све очи,
    све душе.
    Прелетећу непокретност.

    Кровови плачу док падају.

    Јосип Ости (1945)

    ЉУБАВ ВИДИ ОНО ШТО НИТКО НЕ ВИДИ, А НЕ ВИДИ ОНО ШТО СВИ ВИДЕ

    огласило се звонце
    и отворио сам врата
    и никога нисам видио

    пришла си
    питајући
    тко је

    рекао сам
    нитко
    и затворио врата

    ти си рекла
    како нитко
    на вратима је стајао слијепац

    слијеп од љубави
    ништа нисам видио

    Исток Гајстер Пламен (1945)

    ОКРЕНУТО СУНЦЕ…

    окренуто сунце
    кишовита обрва

    уморни пупољци
    семење карата

    Матјаж Коцбек (1946–2013)

    НЕВИНЕ РЕЧИ

    Невине речи умирују,
    као кљун лађе авантуристе,
    као радар услед неочекиваног ударца,
    као мртва мора у бити ветра,
    невине речи умирују.

    И увек имају речи своја предграђа,
    предграђа старих изрека пуна,
    имају своје метеоролошке карте постојања,
    свој начин тихога ткања,
    свој марципан раширен над дечјом постељом,
    над постељом глухонемог детета,
    којем мелодија бежи
    кроз бесконачне ходнике ткива.

    Милан Деклева (1946)

    АНАКСИМАНДЕР ПИШЕ

    Логос је божја ситнина.
    Сваки бесмртник који у пролеће приспе
    придода му значење.
    Човек му смисао дода,
    дужину краткоћом замени.
    Кад песма заштити дотече,
    недотицано заћути.
    Разлике ту нема. На ивицама смртних речи,
    у беседи смрти.

    У белом, безвременом шуму,
    споју свих гласова
    пуштених у свет
    који – једино – знамо ћути.

    Денис Пониж (1948)

    НЕ ЗНАМ ГДЕ САМ ТЕ ИЗГУБИО…

    не знам где сам те изгубио, прозирни
    анапесту младости. није то слово, ни мука
    пробдевених сати, ни смрзла стаза ка јутру
    ћутања. није то. забраздаш у њега, па ти се
    на граници лутања, светлости, тело претвара
    у лед и зид. у мастиљав свод. грејеш га
    лудом страшћу. није то. и расте у смрзлу
    чипку, у ткање што знак је и мирна вода.

    Милан Јесих (1950)

    ДЕТЕ ЈЕ ПЛАКАЛО…

    Дете је плакало
    од драгости, сада има
    птице
    на трепавицама, сада
    полеће
    за вечерњим возом

    720 rsd