POČECI

Njegova fudbalska i životna bajka počinje 12. januara 1969. godine u Šveningenu u SR Nemačkoj. Otac Đuro koji je rođen 1939. godine u zagorskom selu Gornji Čemehovac (na pola puta Zagreb – Kumrovec) je 1961. godine otišao za bratom u Štutgart tražeći bolji život i posao i počeo raditi kao stolar. Tamo je upoznao svoju buduću suprugu Robijevu majku Emiliju (devojačko Đoković), rođenu Čačanku, koja je 1963. godine otišla u Nemačku. Bio je najstariji od troje dece koliko su Đuro i Emilija imali. Još kao mali je pokazao interesovanje za loptu i fudbal, dok sestru Renatu i brata Danijela to nije nikada privlačilo. Otac Đuro (koji će mu kasnije kroz ceo život i karijeru biti najveća podrška i oslonac i biti za njega tu kada je najteže da ga svojim savetima podigne, ohrabri) video je da mali Robert ima talenta za fudbal. Već sa dve godine se seli u Štutgart koji nudio bolje uslove za biznis. Đuro je već imao jaku firmu sa 120 radnika. Sa šest godina ga je odveo u podmladak Kikersa.

Za razliku od tadašnje Jugoslavije u Nemačkoj se mnogo ranije počinje sa treniranjem fudbala tako je otac Đuro malog Robija odveo u petliće Štutgart kikersa da počne trenirati. Prvi koraci, naravno kao i kod svakog deteta tog uzrasta, su bili nesigurni. To je bilo besomučno trčkaranje za loptom i dečija igra. Svakodnevno se treniralo i dosta su se igrale utakmice. Od malih nogu je pokazivao potencijal i smisao za dribling, dosta dobro je rolao loptu što će u kasnijoj karijeri to dovesti do savršenstva. Već tada se upisivao u strelce, dešavalo se da dâ na utakmici po tri gola i njegovoj sreći nije bilo kraja. Tada je igrao na mestu centarfora i kasnije u Dinamu se okušao kao centarfor. Tada u Americi je počela popularizacija fudbala pa su njihovi skauti se rastrčali po celom svetu jureći talente kako bi došli igrati u Americi, pa su tako došli i do Nemačke gde su odabrali deset najtelovantovanijih dečaka među kojima je bio i Robi. Roditelji ga nisu pustili, na sreću ili žalost neka svako sam proceni. Autor ovih redova je večno zahvalan Robijevim roditeljima što su doneli takvu odluku. Kada je napunio deset godina porodica je zbog Robija napustila Nemačku i vratila se u domovinu. Te 1979. godine Robi je bio i najveći zagovornik povratka u Jugosaviju. Završio je četvrti razred kada su odlučili se vratiti nazad. Iako je rođen u Nemačkoj i tamo stekao prijatelje, ipak ga je nešto vuklo u rodni kraj svoga oca. Vrativši se u Jugoslaviju Robi i njegova porodica su se nastanili u Zagrebu, na Bukovcu blizu Maksimira gde je bio stadion Dinama, a sve to radi lakšeg Robijevog treniranja, dok je otac Đuro otvorio svoju pilanu u Kraljevcu na Sutli. Otac Đuro, veliki Dinamovac, ga je odmah odveo u Dinamo da trenira. Prvi treneri su mu bili Cvek i Cvenk, nekadašnji igrači Dinama, od kojih je Cvek bio i reprezentativni bek. Nakon samo par treninga Robi je zadovoljio kriterijume i mogao je nastaviti u Dinamu. Redovno je otac Đuro dolazio na treninge i bio uz malenoga Robija. Posle pomenutog dvojca, treneri Dinama koji su trenirali Robija su bili Kobešćak, Đalma Marković, Sušak, Kuže. U Dinamu u mlađim kategorijama će upoznati i Zvonimira Bobana koji je nakon tri godine, koliko je Robi već trenirao u Zagrebu, prešao iz Imotskog u Dinamo, i tu će se stvoriti jedno nerazdvojno prijateljstvo. Na putovanjima su bili cimeri, čak su imali i zajednički tim u malom fudbalu koji se zvao Figaro. To prijateljstvo traje sve do današnjih dana, iako će im se putevi tokom njihovih karijera razilaziti. Robi će 1986. otići iz Dinama, ali prijateljstvo i zajedničko odrastanje su ipak nešto neraskidivo. To su bili prvi fudbalski koraci Velikog žutog.

Počeo je u mlađim kategorijama Dinama i tu proveo punih šest godina. Na turniru „Kvarnerska rivijera“ u proleće 1985. godine nastao je prvi i jedini njegov konflikt sa trenerima. U polufinalu tog turnira Robert je zaradio žuti karton a trener Dinama Marković prosto je pobesneo zbog toga, i rekao mu svašta. Robi jednostavno nije to mogao da otrpi i pređe preko tih uvreda i nije izašao na drugo poluvreme. Nažalost, nije igrao ni sutradan u finalu turnira. Nakon toga biva prebačen u prvi tim Dinama, ali kao amater nema još potpisan profesionalni ugovor .

Te 1986-87. Dinamo je u prvenstvo završio na 6. mestu kao i prethodne dve sezone, 6 bodova zaostatka iza šampiona Partizana.

U Kupu „Maršala Tita“ Dinamo je ispao već u šesnaestini finala kada je nakon boljeg izvođenja penala, 3-2, dalje otišla ekipa Budućnosti iz Banovića. U regularnom delu utakmice rezultat je bio 0-0.

Zbog lošijih rezultata Dinamo u evropskim kupovima nije učestvovao.

Robert Prosinečki je te sezone odigrao dve utakmice za Dinamo i to u prvenstvu prvu kada je debitovao u 13. kolu protiv Željezničara i drugu u 25. kolu protiv tuzlanske Slobode.

Ćiro Blažević je te sezone pre samog debija nekoliko puta obećavao da će ga ubaciti u igru, ali nije bilo ništa od toga. Protiv Čelika je imao obećanje, ali Robi nije video ni minuta, potom protiv Slobode u Tuzli nije ga bilo ni na klupi. Ali, kako kaže ona narodna dok jednom ne smrkne drugom ne svane, tako je usled dva žuta kartona Marka Mlinarića Robi konačno dobio šansu.

Ipak će ostati ta prva utakmica kada je nastupao za modro plave a to se desilo u 13. kolu prvenstva 02.11.1986 godine. Dinamo je na svom stadionu u Maksimiru dočekao sarajevski Željezničar. To je dan kada je Robert Prosinečki zakoračio na fudbalsku scenu i na najbolji mogući način se predstavio velikoj fudbalskoj javnosti. Tog dana Robi je debitovao za prvi tim Dinama. Debi kakav se samo mogao poželeti. Svaki fudbaler sanja da jednoga dana kada istrči na travnati zeleni tepih na svom debitantskom nastupu postigne gol i upiše se u strelce. Taj san je u javu upravo pretvorio Robi. Igrao se 38. minut prvog poluvremena, tekao je napad Dinama kada je Robi koji se nalazio iskosa sa leve strane na ivici šesnaesterca dobio loptu od Kuzmanovića, ne časeći ni časa on je šutirao ka protivničkom golu razornim i preciznim udarcem poslao loptu u desni donji ugao, da ni iskusni golman Janjuš nije mogao ništa da uradi, lopta se zakoprcala u mrežu iza njegovih leđa. Dinamo je poveo prvencem Prosinečkog od 1-0. Do kraj utakmice Dinamo je povećao svoje vođstvo golom Malbaše na 2-0.

Robert Prosinečki je na terenu proveo 68 minuta kada ga je zamenio Ivan Cvjetković. Na stadionu je bilo prisutno 15.000 gledalaca, sudije ovog meča su bili Branko Bujić iz Bara, a njegovi pomoćnici Radović iz Beograda i Zekan iz Splita.

Timovi su nastupali u sledećim sastavima:

Dinamo Zagreb – Ladić, Cupan, Vujović, Lesjak, Z. Cvetković, Kuzmanović, Besek (Boban od 69 minuta), Munjaković, Malbaša, Prosinečki (Ivan Cvjetković od 68 minuta), Bogdanović.

Željezničar Sarajevo – Janjuš, Berjan, Baljić, Šabanadžović, Verlašević, Komšić, Ninković, Škoro, Mihajlović (Slišković od 82. minuta), Đurić, Ivanović.

Nažalost, ovaj odličan debi Prosinečkog nije mu mnogo pomogao da izbori bolji status kod Miroslava Ćire Blaževića, trenera Dinama. Do kraja prvenstva je odigrao samo još jednu utakmicu za i to 12.04.1987. godine protiv tuzlanske Slobode, kada je ušao u igru u 55. minutu. Do kraja te sezone više nije odigrao jedan jedini minut. Tražio je da se sa njim potpiše profesionalni ugovor, ali čelnici Dinama i tadašnji trener Miroslav Ćiro Blažević to odbijaju, govoreći da on jednostavno ne zadovoljava kriterijume Dinama. Kulminacija je nastala kada je Ćiro Blažević gostujući u jednoj radio emisiji na prvom programu Radio Zagreba izjavio sada već onu čuvenu rečenicu:

„Taj (Robert Prosinečki) nikada neće postati igrač. Ako dokaže suprotno, pojest ću svoju diplomu fudbalskog trenera.“

Otac Đuro naravno kao i svaki roditelj nije ostao dužan treneru Blaževiću pa mu je odgovorio sledećim rečima:

„Znate kaj Gosn. Ćiro, osam godina sam ga vozil na stadion. Potrošil sam toliko auta, vremena i benzina da sam mogel napraviti vilu na trgu Bana Jelačića. Vodim ga u Zvezdu.“

Ostalo je istorija.

POČETAK

Kosovo Polje prigradsko naselje Prištine, koje krajem osamdesetih godina prošloga veka izrasta u opštinu, nalazilo se na desnoj strani reke Sitnice i predstavljalo je glavnu železničku raskrsnicu na Kosovu i Metohiji. Svako ko je iz Prištine i okoline putovao vozom morao je doći do Kosova Polja i krenuti ka željenim destinacijama.

Nastanjeno je većinskim delom Srbima i Crnogorcima a manjim delom Romima i Albancima. Kosovo Polje nastaje kao železnička kolonija krajem 19. veka da bi svoj procvat imala između dva svetska rata kada su ga naselili kolonisti koje je država privukla. U samom početku, dok naselje nije zaživelo, bilo je veoma teško jer je teren gde je nastalo Kosovo Polje bio pun šipražja, pruća, puteva koje su sami kolonisti gradili i raščišćavali i od svog mesta tokom godina napravili važnu železničku raskrsnicu i čvor gde su se ukrštali putevi Beograd – Skoplje, Niš – Peć – Prizren.

Sve do čuvenog ustava 1974. godine u Kosovu Polju je 95% stanovništva su činili Srbi i Crnogorci, nakon donošenja tog ustava koji je bio početak kraja Srba i Crnogoraca na Kosovu i Metohiji demografska slika počinje naglo da se menja kako u samom Kosovu Polju tako i na celom Kosovu i Metohiji.

Već na obodima Kosova Polja počinju da niču albanska naselja da bi samo 16 godina od donošenja ustava, 1990. godine u Kosovu Polju i njegovoj okolini živelo blizu 4.000 Albanaca, od 15.000 ljudi.

Sedamdesetih godina dvadesetog veka a naročito od 1981. godine i početka demonstracija, prvo studentskih kako su oni pokušali da zamaskiraju svoje namere da Kosovo i Metohija prvo postane republika a potom se i otcepe od Srbije i Jugoslavije, Albanci prvo periodično a potom svakodnevno, kako po većim gradovima Prištini, Peći, Kosovskoj Mitrovici, Gnjilanu, Prizrenu, Đakovici, tako i po manjim mestima vrše napade na nealbansko stanovništvo u fizičkom i u psihološkom smislu.

U periodu sve do 1989. godine sva vlast na Kosovu i Metohiji je bila u rukama Albanaca i niste imali kome da se žalite. Kosovo Polje je tada bilo i možda na najvećem udaru separatista jer je bilo trn u oku kao većinsko srpsko a nalazilo se na jako bitnom čvorištu koje smo opisali, i kroz njega je prolazio magistralni put ka Peći.

U tom i takvom okruženju omladina Kosova Polja kao uostalom i sva omladina nealbanskog porekla na Kosovu i Metohiji nije imala prevelikog izbora za zabavu i razonodu. Omladina Kosova Polja se okupljala u domu kulture „Braća Krajinović“ gde su se održavale čuvene igranke ili na betonskom terenu u sklopu škole „Aca Marović“.

Kosovo Polje je već imalo svoje Sportsko društvo a najistaknutiji predstavnici su bili Fudbalski klub i Atletski klub koji je imao veće ime i bio poznat i van prostora Kosova i Metohije. Da bi mogla da se uključi u sport i druga omladina Kosova Polja koja nije bila talentovana za pomenute sportove razmišljalo se da se oformi još neki klub u nekom drugom sportu.

Prva ideja da se napravi rukometni klub a tu je prednjačio Boro Rikalo je propala jer nakon poziva i apela da se prijave zainteresovani odziv je bio jako mali, pa se onda prešlo na ideju formiranja Košarkaškog kluba jer je dosta omladine nakon onog čuvenog osvajanja zlatne medalje 1970. godine na Svetskom prvenstvu u Ljubljani bilo inficirano košarkom. Te su tako i u samom Kosovu Polju na svakoj banderi nicali improvizovani koševi.

Tako da je ideja o košarkaškom klubu odmah bila prihvaćena i odziv je bio veoma veliki. Najveće zasluge oko osnivanja kluba idu Miodragu Migi Samardžiću, Milovanu Raduloviću, i Milošu Šejatu koji su bili i zagovornici te ideje a bogami su i debelo povukli i na kraju uspeli da pobede birokratiju u Prištini i na Kosovu i Metohiji koja ih je na svakom koraku saplitala i pokušavala da onemogući u svojoj nameri. Ali ljubav prema košarci i prema stvaranju svog tima bila je jača i na kraju posle mnogo muka, mnogo priložene dokumentacije dato je zeleno svetlo da klub može da se osnuje.

Osnivačka skupština održana je u Domu kulture „Braća Krajinović“ gde je izabrano i prvo rukovodstvo kluba i prvi trener KK Kosovo Polje je bio Svetislav Jovanović Tisa, nastavnik fizičkog vaspitanja.

Petar Šejat i Milovan Radulović su se već bavili košarkom jedan je bio u Elektrokosovu, drugi u Prištini i njih dvojica su bili ti koji su ostale edukovali košarkaškim pravilima i načinom igre. U prvo vreme ceo tim je bio sastavljen omladinom iz Kosova Polja. Prvi igrač koji je došao sa strane tačnije iz Prištine (kad kažem sa strane misli se na geografski pojam ne na košarkaški klub) je bio Sreta Zakić.

Prvu sportsku opremu su uzeli u prodavnici „Sport“ bele triko majice, šorceve i komplet brojeve koje su peglama na triko majicama lepili. Te godinu dana kasnije kada se klub malo organizacijski stabilizovao uzeli su zeleno bele prugaste dresove.

vić, Mića Radulović, Vukotić, Lepović, Damjanović, Milenković, Dušan Mladenović Kardaš, Trener Svetislav Jovanović. Čuče Slavko

Kao domaćin Kosovo Polje je prve tri sezone dok se košarka igrala na otvorenim terenima odigrala upravo tu na tom igralištu Osnovne škole „Aca Marović“ a svlačionice su bile školske prostorije.

Tih godina je među svima njima vladalo drugarstvo, igrali su košarku iz ljubavi sa velikim entuzijazmom u želji da pobede, da njihovo Kosovo Polje bude ravnopravno sa drugim timovima da pokažu da i oni vrede. I pre i nakon utakmice bi se nastavilo sa druženjem a između utakmica su non-stop bili na terenu. Igrački kadar tih prvih godina se menjao, mnogi su odlazili zbog školovanja van Kosova i Metohije nasleđivali bi ih drugi ali žar i ljubav prema košarci i klubu nije jenjavala, naprotiv, rasla je iz godine u godinu.

Tombola koja je bila organizovana sveke večeri nalazila se pored Doma kulture „Braća Krajinović“ i ona je bila glavni finansijer tih godina „SD Kosovo Polje“ pa i samog Košarkaškog kluba. Oko tombole su najviše računa vodili Grujica Milenković, Mića Ivanović, i Veljko Odalović kako bi sve proteklo regularno i kako bi se privukao što veći broj ljudi jer od toga je i klub zavisio da li će opstati.

Na kakvim su sve terenima igrali, sa sa kakvim su se okolnostima suočavali košarkaši Kosova Polja, verujte mi, to je više za Riplijevu rubriku „Verovali ili ne“. Pamte se gostovanja u Podujevu gde bi, kada su košarkaši Kosova Polja trčali u kontru, deca sa biciklama uletala u reket domaćina. U Đakovici se nije igralo ni na parketu niti na betonu već na pločicama pa kada bi gosti poveli onda bi domaćin dovukao crevo i polivao teren pa bi košarkaši Kosova Polja popadali kada bi krenuli u napad ka košu domaćina. U Suvoj Reci bi nakon utakmice iako je domaća ekipa pobedila gomila navijača ostala ispred svlačionice kako bi još više zaplašila goste pa su oni morali da se probijaju kroz gomilu neprijateljski raspoloženih navijača kako bi došli do svojih automobila. O verbalnim uvredama, psovkama je izlišno govoriti jer su one bile deo tog navijačkog folklora, dešavalo se i to da je publika bila tik uz aut liniju pa bi se polovina igrališta domaćina polako sužavala jer bi navijači korak po korak ulazili u teren i pravili živi zid i tako gostima smanjili manevarski prostor. O sudijama i njihovim odlukama dovoljno je navesti primer iz 1979. godine kada je Kosovo Polje gostovalo u Peći ekipi Budućnosti, utakmica jako važna i bitna za sam vrh, odlučivala je ko će ići u viši rang, Prvu kosovsku ligu. Sudija, naravno, tokom utakmice izbacuje celu kompletno prvu petorku Kosova Polja Grujicu Marinkovića, Miću Radulovića, Zorana Rešetara, Milenka Milenkovića, Mišu Milunovića i opet je domaćin jedva na kraju pobedio sa dva poena razlike.

Ulaskom u Prvu Kosovsku ligu klub mora već da se polako diže na viši nivo, angažuje se kondicioni trener iz Atletskog kluba Kosovo Polje Rade Đurđevac i ide se i na pripreme kako bi ekipa što bolje se pripremila za prvenstvo. Prve dve sezone 1978. i 1979. godine liga se igra preko godine, prvi deo prvenstva u proleće, drugi deo u jesen. Tek treće sezone 1980-81. se igra od oktobra 1980. pa do maja meseca 1981. godine, ali to prvenstvo zbog sada već čuvenih demonstracija u martu mesecu 1981. godine a potom i oružanih sukoba u aprilu mesecu nije bilo ni završeno.

Od sezone 1981-82. Košarkaška liga Kosova prelazi sa igranjem u hale i KK Kosovo Polje i organizacijski a i igrački se podiže na mnogo veći nivo od dotadašnjeg, dobija se nova oprema, svilene trenerke, igra se u hali „25 maj“, u Prištini igrački kadar se drastično menja i klub počinje da sanja neke veće snove prvo u ulasku u Drugu saveznu ligu a potom i u Prvu saveznu ligu ali o tom potom.