Poezija

Default sorting
Prikaži
16
  • Beli, norveški čovek
    Quick View
    (0)
    Od : Brinjulf Jung Tjen

    Beli, norveški čovek

    školski fotograf u prvom razredu
    moli me da oči otvorim više
    školski fotograf u drugom razredu
    moli me da oči otvorim više
    školski fotograf u trećem razredu
    moli me da oči otvorim više

    nakon toga
    kad neko hoće da me slika
    otvaram oči
    koliko god mogu

    radim u nrk
    i nedavno sam kupio stan u ulevol hagebiju
    vratio sam se s posla
    s novinama pod miškom

    prvi sused koga sam sreo
    pita da li sam iznajmio stan od nekog

    drugi sused kog srećem
    pita da li sam novi raznosač novina

    moje korejsko ime
    suh, jung-su
    dato mi je
    jer niko nije znao
    kako sam se zvao
    moj datum rođenja
    15.11.80.
    dat mi je
    jer niko nije znao
    kada sam rođen
    moje norveško ime
    brinjulf jung tjen
    dato mi je
    jer je trebalo da postanem
    naslednik

    izgubio sam svoje korejske roditelje
    pa sam dobio norveške
    sad stvaram svoju porodicu

    kad sam dobio prvo dete
    nisam više bio sam na svetu
    po prvi put u životu
    imao sam nekog ko liči na mene

    gledati svoje prvenče
    bilo je kao povratak kroz vreme
    kao da posmatram sebe
    kao novorođenče
    kao da posmatram sebe
    ležim uvijen
    u ćebence

    gledam sebe gde ležim
    u naručju
    jedne bele žene

    ja i deda
    zovemo se skoro isto
    brinjulf tjen
    brinjulf jung tjen
    ali ta mala razlika
    srednje ime
    četiri mala slova
    stvaraju čitav svet
    između nas

    810 rsd
  • Zavetrina
    Quick View
    (0)
    Od : Kristina Točaković Kostrešević

    Zavetrina

    Zavetina

    Igramo da ne bi uginuli,
    na putu
    do bagremovih šuma
    polažu se venci za stado,
    za mladunčad šaka zobi
    obolele kopita
    i
    ogrlica od lastavičijih zuba.
    Grebemo po zori da ne bi urlikala

    Dogled

    Pod mesečevim srpom,
    Adamovom jabučicom,
    moj narod spava.
    Žmuri na jedno oko.
    Baca novčić.
    Po jedna glava za svaki strah koji poznaje.
    Jer
    Ispod glave ne pada
    ništa
    i
    ne raste
    ništa
    samo
    ponekad
    razmišlja
    kiša

    Sveta

    U zemlji divlje jaradi
    i pitomih soli
    iznikao je moj
    sveže izbrijani otac.
    Tog dana smo
    zamesili četrdeset ptica
    i pritisli ih kamenom
    da ne bi nadošle.

    Na dan kada je umrla kraljica
    ova kuća je opasno počela da liči na mene
    U dnu vrata
    gde
    svako
    miriše na sebe.

    Senka

    Moja senka je umetnik.
    Pucam joj u koleno
    i ona mi mazi stopala
    noću.
    U naletima belih godina
    I rasnih pasa
    kalemim joj na koleno
    srnu.
    Polivam je hladnom vodom
    Nežno
    I ne po listovima
    Jer ona tada spava
    i u njoj besni majčino mleko.

    Legacy

    Baba je bezubim ustima žvakala pesmu
    i kostima podupirala nebo.
    Uspavljivala se na senu
    među smukovima
    i
    slušala tupi zveket svog drvenog pribora za jelo.
    Kada je umrla,
    te trice su pošle u brdo,
    vešale nam se oko vrata
    i
    terale šumu iz kuće.
    Kada je umrla za njom je ostao pas koji sanja lubenice

    720 rsd
  • Materija
    Quick View
    (0)
    Od : Jolanda Kastanjo

    Materija

    Ono što se svakodnevno događa među nama

    Rečenice nas guraju.
    Rečenice mudre kao životinjice.
    Pokazujući nam prstom,
    ostavljajući nas gole.
    Rečenice koje gube visinu,
    rečenice koje nas gaze.
    Infiltriraju se maskirane,
    rečenice koje žive od pozajmica.
    Napadaju nas sa leđa,
    prodaju nas kao trgovci.
    Tapšu nas po ramenima,
    pa nestanu kada se okrenemo.
    Obilaze nas sa strane.
    Udaraju.
    Izvode trikove.
    Započinju diplomatske karijere.
    Beže nam kao vozovi.
    Šakom i kapom.
    Neprestano kopaju rovove, a onda,
    nestaju.
    Pokrivaju nas.
    Postaju ćebe i topli čaj.
    Praveći se da ništa ne znaju,
    praveći se blesave.

    Dok se mi malo-pomalo požurujemo svakom rečenicom.

    Pesma o morskom trgovcu

    Moj otac je otišao na posao
    i vratio se nakon trideset godina.
    Vesla na njegovom satu
    otplovila su u suprotnom smeru.

    Koliko minuta bi trajalo
    destilovanje trgovačkog broda,
    kap po kap?
    Kako odbrojati kišu?
    U koje vreme zvone talasi?

    U strahu da će zakasniti,
    na sva mesta on dolazi juče.
    Vrhovi njegove srebrnaste kose
    golicaju ga tek sutradan.

    Zbog bojazni da će pozvoniti
    na zvonce u zao čas,
    oko njegovog zgloba visi
    loto bubanj.

    Stomak mog oca ne vari dobro vreme.
    Jednog dana je otišao na plovidbu,
    trideset godina je proveo u povratku.

    Ledeni breg

    Kako ponovo da gledam,
    čak i kad protrljam oči
    ponekad iz njih izlaze tvoje.

    Vilica horizonta puni se kao čaša.
    Rasti je značilo ići za tobom
    i kasnije doći po sebe.

    Tamna riba posećivala je našu kuću,
    mi je nikada nismo videli.
    Ti si je kuvao i jeo noću,
    sledećeg dana su ostajali samo otpaci.
    Sedefne harfe sa kojih smo čupali note.

    Naučio si me napamet
    ako se izbacim iz sebe,
    tvoja kuća je uvek otvorena.

    Tvoje usne mi se ne vide jer ih šminkam.
    Ponekad ih ocrtam neobičnim bojama
    da se sa njih ne mogu čuti iste stvari.
    Sedam oktava, permafrost.
    Ti si ja u gustoj tišini podzemlja.

    Baterijska lampa koja ka meni
    osvetljava sve dolaske i odlaske.
    I zato, kako osloniti stopala
    ako se nevidljivo istopi?
    Kako od konca koji kidam
    da ispletem neku novu priču?

    Sedam oktava, permafrost, mama.

    Moj dah je povezan sa tobom
    kao što su ovaj glas i jezik.

    Kuća mojih roditelja

    Neću braniti kuću mojih roditelja.
    Ni od vukova, ni od suše, ni od zelenaša.
    Rođena sam na proširenju gradskog potoka,
    pa ta kuća i nije bila njihova,
    sledila joj je prodaja.
    Nikada nisam imala stoku, ni vrtove ni borove šume,
    sva zemlja koju imam živi u plastičnoj saksiji.
    Moraću da plaćam kirije, pozajmice i dažbine,
    ali neću braniti kuću mojih roditelja.
    Oscilovaće na milost i nemilost špekulantima,
    Brojaće devet studenata
    tamo gde nas je nekada bilo pet.
    Skinuću sa sebe sidro koje nosi težinu
    ideje o klanu, krvne omče i moć pripadanja,
    i neću braniti kuću mojih roditelja,
    pratiću njihove korake gde god budu plaćali kirije.
    Ako postoji neka veza između
    materice i porodice, trebalo bi je
    razbiti o taj zid od cementa.
    Razviće se poslovi nakon mog odlaska,
    oduzeće nam kredit,
    razbaštiniće nas od vazduha,
    ali naša sećanja će ploviti ovim stranicama.
    Neće se izgubiti veliki deo onoga
    što je činilo nas, ali neću braniti kuću
    u kojoj smo se rodili, istu onu čiji temelj
    danas potcenjuje jedan parking
    za evro i sedamdeset pet centi na sat.

    Neću doživeti

    Neću doživeti da te držim za ruku
    niti ćeš se ti držati za moju.
    Neću ti razmaknuti zavese
    nedeljom u podne.
    Neće me trgnuti iz kreveta
    nijedan hitni slučaj sa tvojim likom.
    Nećeš stići da mi izboraš lice,
    nikada nećeš zaustaviti moje putovanje.
    Neću ti kupiti vrapca.
    Niti će biti tvoji ovi zidovi
    koje sam skupo platila.
    Nikada neću saznati ko si.
    Kako bi bilo voleti te.
    Neću doći do spoznaje
    da li bi bilo onako
    kako su govorili da će biti.
    Neću pogoditi šta,
    ni kako, ni koliko, nikada.
    Nećeš mi usisati vreme.
    Niko me neće tražiti u tebi.
    Neću biti niko drugi osim mene,
    zauvek.
    Neću te gledati kako radiš
    ono što tako pokorno voliš.
    Neću upoznati tvoju decu
    okupanu suncem
    nekad u avgustu.
    Nećeš mi se pridržavati za vrat.
    Nećeš mi ugasiti svetlo.

    810 rsd
  • Taljige
    Quick View
    (0)
    Od : Sveta Litvak

    Taljige

    тихо тихо воз се креће
    воз иде за Владимир
    жене љускају семенке
    жене иду у Владимир
    крију зараду у кесе
    даче промичу и реке,
    шуме, доље и фабрике
    повртњаци, повртњаци
    Петушки су ускоро
    воз се креће споро, споро
    звече крилца полица
    смену тражи спроводница
    себи топли чај налива
    а Кљазма се разлива
    или Нерла рукавци
    тип на горњој полици
    новине је бацио
    наочари скинуо,
    ножице је обесио
    и у шуму погледао
    па сишао, и папуче натукао
    негде тамо црква сину
    преко реке, у даљину
    воз се креће једва једва
    вуче, тихо успорава
    станица је Владимир
    зар већ тако ‒ Владимир
    да, личи на Владимир
    цигарету гаси момче
    с папучице вешто скаче
    жене пипкају кесице
    вуку торбе на излаз
    напуштају стари воз
    алмазно му око сјаји
    у шиновоз иду људи
    у Ковров, у Вјазники

    у апсурдно широким прљавим плетеним дроњцима
    кроз натопљену земљу, пробијам се по јаругама
    по ведрим јагорчевинама, по отопљеном леду
    свуда радосно марљива, певајући у ходу

    нећу покварити, ни згужвати газећи ципелом
    пролеће ћу пронаћи у малом створењу сваком
    и бајат хлеб ћу јести, прострти у шуми постељу
    нека на тело са грана капи сузно прокапљу

    кад одахнем проверићу је ли сукња испрљана
    седим крај старе јеле, дуго је ватра наложена
    на распаднуто корење, на пањеве угљенисане
    ја непрестано налажем мартовске дугачке дане

    а када потпуно пламен топле ватре згасне
    стопићу се са неравном сенком око мене

    Вода дубока и ледена,
    Дружина ми је удаљена,
    И песма лута усамљена –
    Збогом, земљице рођена!

    Није касно да се сидро баци
    И старо једро да се поправи,
    Још ‒ за пријатеља по чашицу
    И курс на мапи да се постави.

    Брину се, пате моји вољени,
    И небо уништењем плаши,
    Но бело једро на пучини
    И мучи ме и привлачи.

    А ваљају се за мном таласи,
    И да се осврнем немам сила,
    Куда се то мој чамац заноси
    Без једара и без кормила?

    Успаванка

    нестаће бруј галаме, како би заспали на време
    кад заврше игру и раздор – Прохорил и Платонор

    ни за масу, ни висину, ни за меру, ни тежину,
    сан нам дај, на част нек буде, не походи он све људе

    што је на свету најјачи, од дубине мора мрачнији
    све у постељу обори хмељ на свету најпијанији

    до ивице јагодица навукао је ћебенца
    свет од јаве небрекао од себе је оградио

    спавајте очи, нос и уста, плећа, и стомак нек спава
    спавајте уши међу косом, спавај косо чупава

    не мале и не велике, две ноге и две руке
    две равне и две криве, а посред средине живе

    на све стране се раширили Платонор и Прохорил
    стигао их тврди сан, а ко не спава нек иде ван

    свеже, еластично, сјајно
    живим лишћем умотано
    а творац, да дода блесак
    умаче у зелен восак

    рјабина руди, лишће шарени
    опали жиреви ко насликани
    киша добује, ломи у светлу
    провлачи кроз шему црно-белу

    асфалт је опран сапуницом
    а преко, у сјају обилном,
    цвасти ужади падобранских
    у снежни брег прерастајућих

    на масно поквашеном тлу
    пупољци се ослобађају
    бучно буђење царстава
    крик птица и цврчање трава

    720 rsd
  • Kartonski čovek
    Quick View
    (0)
    Od : Nina Milivojević

    Kartonski čovek

    * * *

    вечерас су донели свежег картонског мужа
    из фирме…
    врцкала је куковима уз звуке кубанске музике
    јер је прозор био отворен,
    а ноћ је била врућа и јачала жељу
    (може ли се желети танким уснама),
    понела је мужа до средине собе
    и заплесала с њим
    најпре лагано,
    а онда брже,
    колико се може с болом у куку.
    плесала је као да више никад неће
    ни плесати ни плакати
    (може ли се плакати ситним очима)
    а онда је клекнула
    пред његове ноге
    и почела папирнa
    стопала да љуби
    (може ли се кајати малим срцем).

    * * *

    јутрос сам спаковала кофере
    са планом да одем у мароко,
    у пулу, на дунав,
    у лепу…
    негде да одем
    где нећу морати да се трудим
    да престанеш
    да ме игноришеш.
    па распаковала,
    јер нигде ја, драги, не идем
    опрости ми
    ево, сад ћу стварно
    више да се трудим
    да научим
    како да те
    раскартоним

    * * *

    једном кад те раскартоним,
    бљеснуће твој осмех,
    а испод очију ће ти се
    намрешкати оне
    лепе борице
    и појурићеш ме по соби
    да ме грицнеш за образ
    а ја ћу заврискати
    нееемој
    уз кикот,
    и запеће ми сукња о ћошак
    нашег сточића
    у дневној соби.
    па ћу пасти на под,
    уз кикот
    а ти се нећеш
    љутити.
    ти се тада нећеш љутити,
    јер ти ја ништа нећу замерати

    * * *

    слушај, слушај ову,
    говорила му је, а он
    је ћутао и гледао сенке:

    шта могу да ти
    пружим ја
    кад немам ништа,
    имала сам једну
    баш лепу кутијицу,
    за ситнице,
    алʼ без ситница,
    онако на цветове,
    алʼ сам неком дала,
    имала сам једну половну
    доста читану
    танку збирку песама
    алʼ ми је негде остала
    можда на клупи
    у малом парку,
    имала сам топли
    шал од кашмира
    алʼ с малом рупом,
    добро би те угрејао,
    остаде у старом стану,
    имала сам половно
    чекање на прозору,
    испало кроз прозор,
    имала сам веру

    …

    сад немам ништа
    да ти дам

    * * *

    деси се
    понекад,
    што је врло
    ретко,
    да се
    кадар замрзне
    и он се окрене
    ка њој,
    пa je погледа
    директно у очи
    својим дубоко плавим
    широм отвореним,
    нежно,
    а некад и руку пружи
    а она прогута све
    што добије, и још
    олиже тањир
    да не
    огладни брзо

    720 rsd
  • Sva ta raskršća
    Quick View
    (0)
    Od : Zoran Antonijević

    Sva ta raskršća

    ЛЕТОВАЊЕ

    Неко је на ливади
    оставио олупину чамца.

    Деца трче кроз високу траву
    и вичу: море, море, море!

    МАЛО МЕСТО

    Преко беживотних брда и голих шума
    уплакани ветрови силазе у мало место
    слепих улица, тихих колевки убица.

    Ваздух који удишемо једе нас изнутра,
    продужава живот клетви, греху дедова
    и немирним сновима.

    Не престаје, не престаје врисак наших корака.

    Овде, у малом месту сунчев зрак
    никад не пада на лица умрлица –
    деце нацртане на школским фасадама.

    Над нама у ноћима бди тамна страна месеца.
    У свакој кући по један црни анђео
    на врху стола седи и ћути.

    ПРОСТА ПЕСМА О ПРОСТОЈ ТАЈНИ

    Може ли бити самоће игде ако
    након сваког растанка на улици
    сретнеш дрво и очи животиња.

    Има ли патње у вечности ако је
    онај слепи живео у свету
    који ми видни не познајемо.

    Знаш ли једну просту тајну
    што не умире над нашим тлом –

    облак се са облаком растаје
    и одмах од другог бива прихваћен
    зарад постојаности неба целог.

    СВА ТА РАСКРШЋА

    Сва та раскршћа – састајалишта лица
    самоубица, немих корака, закључаних
    срца, и громогласних клетви.

    Сва та раскршћа на којима чучи
    мачак што је сутра пас а прекосутра врана,
    вражији љубимац поноћника.

    Тамо живе и анђели који смртнике
    нису сачували, под крилима им
    змијска јаја, у очима грозд отровни.

    ПОУКА

    Бог те чека да му се вратиш
    оног дана када останеш сасвим сам
    ожалошћеног срца и мутног погледа.

    Чека те Бог, лебди на хладном зиду
    његове куће, гледа те, не трепуће.
    Пије твоје сузе и шапуће:

    Да си од рођења у углу своје собе
    без људи тиховао анђеоски лик би придобио –
    онај строги, што јуриша ветровима.

    720 rsd
  • Persefonin dušebol
    Quick View
    (0)
    Od : Ivana Đorđević

    Persefonin dušebol

    Tvrđava

    Majka zemlja krvari ispod kamena.
    Nema ko da liže njene rane.

    Kamen na kamenu,
    Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Ništa“ unutar.
    „Ništa“ od „Šta ti je?“

    Nebo plače nad kamenom.
    Nema ko da rastera oblake.

    Kamen na kamenu,
    Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Dobro“ unutra.
    „Dobro“ od „Kako si?“

    Vazduh umire u sivilu. Lepi se za kamen.
    Više nije nevidljiv.

    Kamen na kamenu,
    Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Da“ unutra.
    „Da“ od „Držiš li se?“

    Žena plače nad tvrđavom.
    Ništa joj ne može vratiti suze koje tope kamen.

    Kamen na kamenu,
    Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Uvek“ unutra.
    „Uvek“ od „Da li ćeš ostati?“

    Tvrđava štiti kamen na kamenu, dok u njoj lutaju nemani reči koje prete da progutaju.
    Jel‘ tvrđava štiti njih ili oni nju?

    Zašto bi iko želeo da bude ja?!

    Mala sam i poludivlja,
    Skrivam se uplašeno ispod opalog jesenjeg lišća,
    Nadajući se da me kapljice jesenje tuge tamo neće pronaći.

    Uplašena sam i nepoverljiva,
    Širom otvorenih zenica svaki put kad košava donese nova osećanja,
    Ljude i mladosti.

    Krhka sam i lomljiva.
    Moj odraz u ogledalu slomi se u paramparčad,
    Svaki put kad mi neko da svoje naočare da se pogledam.

    Rođena sam stara i nikada se nisam igrala sa svojom devojčicom,
    Jer to nije bilo za mene, nego za neke druge, srećnije ljude.

    Ćerka sam svoje majke i sin svoga oca,
    Svakome ono što mu je potrebno, a sebi teška crna zemlja koja treperi.

    Pesak sam, more i sunce na platnu, pod četkicom slikara,
    Sjedinjena i razjedinjena akvarelom koji prodire u pore duše.

    Da li bih odabrala da budem ja kada bih mogla da biram…
    Zašto bih ja uopšte želela da budem ja?!

    Putuju ljubavi moje

    Putuju ljubavi moje vozovima večnosti.
    Putuju krivudavim merdevinama nevinosti,
    Putuju ostavljajući ožiljke metalnog ukusa,
    Putuju putevima duše satkane od šećerne vune.

    Putuju bezvremenski, kotrljajući se na stranicama beskrajne bajke.
    Putuju put srca koje atomskom snagom stvara ljubavne napitke koji daju život.

    Putuju ljubavi moje do novih avantura,
    Putuju. Puštam ih, jer znam tajnu…

    Nikada ne stižu.
    Nigde ne idu…
    Samo imaju slabo pamćenje,
    Pa im se svaki put čini da je putovanje novo…
    Perpetuum mobile…

    Buket…

    Svaki cvet – jedno sećanje,
    Boje koje polako blede.

    Sve što je moje u tebi,
    Tvoje u meni.

    Ulice za hodanje u crvenim štiklama,
    Sećanje na drhtave jagodice u čežnji.

    Žal zbog nedostatka hrabrosti,
    Ubistvo ljubavi, koja je mogla da živi.

    Pričaš o krivici dok slušam bluz,
    „Ništa te neće povrediti, dušo…“

    Ne čujem te. Daleko si.
    Ja ostajem u svojoj kuli.
    Neću odseći zlatnu kosu,
    Napraviću merdevine za princa…

    Razumem zašto se neko plaši (sreće),
    Ne umem da se ne plašim (sreće).

    Tražim u tebi nešto čega nema, ponovo.
    Luckasto, zar ne? Znam, ali tako je.

    Strah. Samoća. Bol.
    Rast. Zagrljaj. Ljubav.

    Dok nisi smeo, mislila sam da nisi hteo.
    To što ćeš sanjati mogao si da živiš.

    Šteta, divan je bio buket.
    Bacam ga…

    Zima i cvet

    Ušunjala se smrtna zima u moje disanje,
    Dahće, preti, urlajući ruši moje stene.
    Krećem iznova da vratim svoje pisanje,
    Dok ona ledi, gazi, pritiska i guši mene.

    Ne razaznajem da li je Kosač došao po moje,
    Ili strah boji doživljaje crnom dok traje.
    Ono što znam jeste da ne dam ono što je Tvoje,
    Po cenu života koji dah mi daje.

    Onda mi neko uzme i to malo, jer nema svoje,
    Ne umem da branim damare koji se muče.
    I dok se pitam u grudima šta je i ko je,
    Taj neko uzme, otme, pregazi i razvuče.

    Avaj, zima ne traje večno,
    Čak ni kad se u grudi zavuče.
    Sve što guši postaće tečno,
    Porašće cvet ponovo za mene poručen.

    Pomozi mi, Svemogući, da čujem tugu,
    Da isplačem suze kojih mislila sam nema.
    Pomozi, najdraži Oče, da vidim dugu,
    Da ona oboji ponovo ove pesme boema.

    Predajem se volji tvojoj, a uzdam se u svoju snagu,
    Jer besmisao vreba kad nam nestane dodira i mira.
    Stavi sve moje grehove na svoju nebesku vagu,
    I pusti da mi spokoj i blagostanje dušu dira.

    900 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Predrag Milojević

    Živi i dalje, stvore – Antologija sovjetske i ruske socijalne i angažovane poezije

    Осип Мандељштам (1891–1938)

    [ПУСТИ МЕ, ВОРОЊЕЖУ]

    Пусти ме Вороњежу, и слободан ћу бити:
    Спустићеш ме, ил’ ћеш ме сломити,
    Испустићеш ме, ил’ повратити скроз,
    Вороњеж – настраност – Вороњеж, врана, нож.

    Април 1935.

    Николај Мајоров (1919–1942)

    [БЕШЕ ПРОЛЕЋЕ ТАДА]

    Беше пролеће тада. И поред
    Јаме за смеће, на дворишту,
    У простом строју, ко кућа ред,
    Постројавала се деца, ко на бојишту
    И тукла се часно. Руке су знале
    Тући у груди, леђа или бокове,
    Ал’ лица се нису дотицале
    Те мршаве руке њихове.
    А иза реке предели зијали.
    Тамо су се збијени војници прости,
    Жестоко у рововима тукли. И убијали
    Људе исте као они, без милости.
    А ми смо расли не схватајући,
    Зашто су се пукови нашли тамо:
    Зар се и одрасли тако играјући
    Туку међусобно, песницама само.
    Прошао рат. Ал је нама остала
    Истина проста, коју смо сазнали:
    Да су деца више жалости имала,
    Него што су их одрасли имали.
    И сада опет рат препун зала.
    Већ су и велики градови пали.
    И права крв је сада капала,
    Које смо се некада бојали.

    Борис Смоленски (1921–1941)

    [ЈА ЋУ СЕ ВЕЧЕРАС ГУШИТИ У ДИМУ]

    Ја ћу се вечерас гушити у диму
    Оштром, дуванском, што кади,
    И мислићу о непознатим људима
    Који су умрли одвећ млади.

    Који ће јутрос ил’ ноћи ове
    Неочекивано или несрећно павши,
    Умрети, не дописавши неравне редове,
    Не волевши, не доказавши, не дочекавши.

    1939.

    Александар Ривин (1915–1942)

    [ЕВО]

    Ево, и рат ће велики наступити.
    У подруму наћи ћемо места.
    Тишина ће се са душом слити
    И на под ћемо лећи сместа.

    Мени, безруком, суђено биће
    Да са дечацима останем сам,
    Да под бомбама крадомице
    Јурим безглаво на кино журнал.

    Ко листић неки године лете
    А смрт се поново са дна диже.
    Ти си, ко и ја, природе дете,
    Лепа као она, и још више.

    Топола, у чистом пољу висока дама.
    Шта она о рату може знати?
    Крвљу је заједничком заливана,
    Сад ће је до земље одрезати.

    И мене ће у чистом пољу
    Тане у чело пољубити. Великодушни
    Ветар поменуће порочност моју,
    А опело ће одржати поп ваздушни.

    Већ су за тебе и гроб нашли.
    Ох, мртве будити никако нећу.
    Само, у подруму све ме плаши,
    Док, још жив, седим уз свећу.

    О, Сева, Сева, мили Сева,
    Плавошапа ти си свиња.
    Лешеви с десна, лешеви с лева,
    Одозго врана, са стране ја.

    Јан Сатуновски (1913–1982)

    [МАМА, МАМА]

    Мама, мама,
    кад ћемо стићи својим
    кућама,
    кад ћемо видети
    дворишта у крају
    и слушати
    како суседи разговарају:

    – Боже, тако смо се бојали,
    тако смо бежали,
    а ви?
    – Ми смо живели у Андижали,
    а ви?
    – Ми смо у Сибиру били,
    а ви?
    – А нас су убили.

    Мама,
    тако бих већ кући хтео,
    и да све што је било прође
    и да све што је добро дође.

    Владимир Бурич (1932–1994)

    ХАРКОВ. ПРОЛЕЋЕ 1940.

    Моја школска другарица и ја
    седимо на ивици провалије

    Она ме задиркује
    показујући ми језик
    на коме је
    прилепљена чаура малокалибарског метка

    Гледамо удаљени дим фабрика
    бело окречене кућице
    цркву
    пијачни трг
    сељанку која је зашла у шталу из ограде
    и мокри стојећи
    малене фигуре студената
    што леже на стрелишту

    Влажни ветар
    доноси
    мирис барута и свежег хлеба

    Георгиј Иванов (1894–1958)

    [РУСИЈА-СРЕЋА]

    Русија-срећа. Русија, светлост која сија.
    А можда, уопште, не постоји Русија.
    И над Невом залазак горети престао,
    И Пушкин на снегу није умирао.
    И нема Петербурга и Кремља нема –
    Само снег, снег, снег и поља снена.
    Снег, снег, снег. А ноћ ће дуга бити
    И снегови се никад неће истопити.
    Снег, снег, снег. И тамне су ноћи
    И оне такве никад неће проћи.
    Русија-тишина. Русија је прах.
    А можда је Русија само – страх.
    Конопац, метак и хладна шума
    И музика од које силазиш са ума.
    Конопац, метак и затворске зидине,
    Над оним што на свету нема име.

    Јевгениј Кропивницки (1893–1979)

    [У КРАЈУ]

    У крају кога кућице
    Бедне красе,
    Двојица просјака, на крају улице,
    Потукла се.

    Тукли штакама, са пуно воље,
    Један другог по носу.
    Онда су мирно отишли пољем
    Кроз свежу росу.

    Ишли су, ишли, убоги безмерно,
    И зауставили се пред храмом,
    На прагу светилишта, смерно.
    Стајали дуго тамо.

    Николај Глазков (1919–1979)

    [УХВАТИЛИ КРАДЉИВИЦУ]

    Ухватили крадљивицу
    Што је украла узицу.
    Кривични органи, радознали
    На суду је упитали:

    „Кажи нам крадљивице
    што ти је стало до те узице?“
    Одговорила је, зашто крити:
    „Хтела сам се обесити.“

    Игор Хољин (1920–1999)

    [ОГРАДЕ]

    Ограде. Плакати.
    Рекламе. Вешернице.
    Шупе – разног отпада
    гробнице.
    Светли небеска плава дубина.
    Бараке. У њима пријатно. Тишина.
    Огледала. Комоде. Понеко канабе.
    У тапетама стенице. На столу бубашвабе.
    Висе абажури. Таванице замагљене.
    У предсобљу леже лењиве жене.
    Мужеви на послу. У кухињи старице суве.
    Свуда наоколо врте се досадне муве.

    1.360 rsd
  • Pas, kurva, mrak, zima
    Quick View
    (0)
    Od : Sekule Šarić

    Pas, kurva, mrak, zima

    НЕПРИСТАЈАЊЕ

    Сузе су пљунути живот који је
    одавно пренаглио, па, и недодирнутом
    планетом. У очима познати мрак влада и
    отвара врата раја, отвара никада споменуте
    прозоре пакла и храни неке душе
    негде између. То између раздире
    опустошени постојећи свет, светску
    трагедију… непристајања!

    ВИДИ СЕ

    Није да се нико не боји неког, страх
    влада покретима своје змије отровнице и
    тада зенице нису равнодушне.

    Мир, тај кристални мир своје огромности, мир
    тај колорит личног челика излази на светлост
    сунца чија топлота ублажава претходно и
    накнадно стање страшног страха.

    Виде ли се крајеви? Виде се крајеви торња,
    неизанђале кости вилице, филтрирана нафта, види
    се и осећа се новац свега, пре и после страха
    и језе, то је стање изнад и испод свих стања
    слутњи и смрти.

    И као да се ништа није догодило…

    РОМАН О РАСКРСНИЦАМА

    М. Ш. Мићку!

    На непредвидљивој раскрсници гомилају се
    сабласти, на никада познатој раскрсници
    избезумљене очи, далеко испред себе
    гледају у ноћ заклетог сна и знају зашто чекају
    дан који осваја као непревазиђени освајач.

    Праскозорје је пола сваког ока, такво
    праскозорје чин је који никада не може да
    ишчезне! То је тако, то је трајно магновење, јесте,
    заиста, јесте то тако и никако другачије.
    Магновење, магла у близини, невиделица, коначан
    усуд, пре усуда план да то није случајно већ
    разбарушена потреба светлости која греје и
    прочишћава на свакој раскрсници.

    На свакој раскрсници непознате провалије и
    њени најмање плашљиви пролазници, доносиоци и
    протагонисти.

    СПОСОБНА ЉУДСКА БИЋА

    Загрљај, тај загрљај чак и када сруши све
    зидове и када се као тек рођено младунче
    проналази се тако што додирује кошчате руке
    вољене особе.

    Такво догађање усмерено је ка шумском атељеу,
    граду пуном сенки а на улици где пролазници
    протестују, носе пароле рукама исписане и пуне
    умом сцртаних хаотичних цртежа и тако
    (неприродно?) дочекују крај нечега или било чега.

    Али млади а богме и стари се грле, сви се
    грле као способна људска бића.

    О МИРНОМ, ПРЕМИРНОМ МИРУ

    Као да свака кућа потребном суштином у средини
    имања не доминира белином дебелих зидова
    и сигурношћу трновитог темеља и
    стаситог крова.

    Негде испред ње ров а прилично иза пролистала
    шума, њене очи звери трепере
    као правоверници и вребају
    неком, њима знаном, смелошћу. Неко управо
    гази (прошлогодишње) лишће док
    проблематични ветар дува и на својим
    крилима носи незнани терет окова
    нужне слободе, нешто тако…

    У кући једра жена и њена дубоко људски
    човек, њихова Богом даривана деца и
    немушти, о, тако искуствени родитељи. Сви
    ослушкују нешто и ништа, о, нешто ослушкују,
    задах мира, задах мира, задах мира ослушкују,
    задах мира који им не да мирног, премирног
    мира, мирног и премирног мира којег у себи
    носи миротворац, незнани и знани од
    памтивека неочекивани путник, њега треба
    (само!) дочекати.

    720 rsd
  • Nekoj sreći
    Quick View
    (0)
    Od : Aleksandar Mihailović

    Nekoj sreći

    NEŠTO DRUGO

    Nije li svet mašina za tugu,
    more suza,
    sa povremenim ostrvima
    nečeg drugog.

    I tako,
    plivam,
    od jednog,
    do drugog
    ostrva.

    Tražim to,
    nešto drugo.

    SOBNI TIP

    Nutrina sobnog tipa
    ne trpi paradokse
    takozvanog stvarnog sveta.

    Uspomene na izlaske
    žive još samo na slikama.

    Letnjim danima
    ponekad misli:
    izađe li na svetlo
    zacvrčaće i nestati kao vampir.

    Zato se umiva
    dobrim starim
    zagušljivim vazduhom.

    Od zida do zida:
    miluje meku tamu
    i pogledom češka
    dimenzije sobe.

    A najlepše je sa kreveta.

    NOĆU NE MORA DA SE SPAVA

    Bila je noć.
    Možda kasna zima.
    Možda rano proleće.

    Posmatrao sam:
    zemlja, nebo,
    između.

    Zvezde,
    koje tako sjaje,
    a jednom će umreti.

    Plač, smeh.
    Ljudi, ja.

    Kao da mi je
    snaga, i slabost,
    svega toga
    ušla kroz prozor.

    Te noći sam shvatio
    da noću ne mora
    da se spava.

    KOD „PELIVANA“

    Prijatelj,
    koga još nisam upoznao,
    i ja,

    sretnemo se,
    ponekad,
    kod poslastičarnice „Pelivan“.

    Tu odlažemo instrumente,
    sviramo u reči.

    Smejemo se:
    opljačkana srca.

    NJIH DVOJICA

    Dok se svet rašiva po šavovima,
    njih dvojica gaze beton napukao
    od besnog cveća,
    a zatim sedaju u kafić,
    pored reke.

    Možda bi trebalo porazgovarati
    o aktuelnoj situaciji,
    žaliti,
    te usmeriti gnev,
    ka svim ružnim pojavama
    ovog vremena.

    No, danas,
    njih dvojica,
    nekako nisu ljuti,
    ispijaju svoje voćne sokove,
    (prvi višnju, drugi kajsiju),
    gledaju požutele,
    jesenje krošnje,
    i smeju se
    nekim sasvim sporednim
    stvarima.

    500 rsd
  • Novi leptiri
    Quick View
    (0)
    Od : Duška Kisin

    Novi leptiri

    * * *

    u zen baštici
    jedna žaba i lokvanj
    slave trenutak

    * * *

    još uvek spava
    zrikavac sa međice
    adino dete

    * * *

    zagrli drvo
    ne haj što već je veče
    svici dolaze

    * * *

    prošetaj parkom
    ofarbanim mirisom
    kišnoga svoda

    * * *

    devedesete
    proleteli jeleni
    naših mladosti

    * * *

    šopenova kći
    koncertni klavir svira
    crni leptiri

    * * *

    pusta ulica
    samo beskućnik šeta
    slobodan čovek

    * * *

    mesec je juli
    u parku na klupama
    spavaju ljudi

    * * *

    miris lavande
    sa beskrajnih poljana
    opčini nas sve

    * * *

    novi leptiri
    odoše drugim putem
    u galaksiju

    500 rsd
  • Montaža anonimnih dojava
    Quick View
    (0)
    Od : Ljiljana Đurđević Stojković

    Montaža anonimnih dojava

    МОЖДА ЈЕ ДОБРО

    Можда је добро
    што су наши возови прастари,
    што су заборавни
    и није поуздано
    да ће набасати на шине.
    Сигурно је утешно
    што нам се распали аутобуси тркају
    са времешним корњачама,
    тако постоји могућност
    да добрано закаснимо
    где се мора.
    Наша кожа данима
    без карте путује,
    увоштена од црно-сивих смогова,
    ретро фотографије ћемо
    скупље продати,
    бићемо сачувани,
    као светитељи,
    нико неће трошити
    на новокомпоноване мумије,
    црви ће одложити журку
    до даљњега,
    поверљиве податке о року трајања
    чуваћемо у Винчи,
    повремено ћемо се димити
    од среће.

    ИОНАКО

    Наше речи су се без дозволе
    сусретале са лакомисленим бескрајима
    у необележеним тишинама.
    Добро су знале
    да сам ти за песму
    поклањала Њујорк,
    а ти мени своје обријане браде.
    Свет је свакако био
    на другој страни
    јужних мостова слободе,
    где су легализоване
    миграције сећања.
    Ревносно сам претражила,
    до последњег милиметра,
    твоје забораве.
    Натоварила сам ти на врат
    рације, инсајдере и потказиваче,
    „утиске недеље“ и скупе цинкароше,
    петоколонаше и квислинге,
    тајне службе Варшавскога пакта,
    винарије и подруме пића.
    И не нађосмо ни трептај,
    ни подметнуту варку оптичке варке.
    На нашим мрежњачама
    слике су касниле
    вечност пута 0,2 делића свакога трена
    и веруј, сунца ми,
    ни Ејзенштајн ни Мендез
    не могу саставити такав филм,
    на чијем ће крају,
    на белој застави,
    писати само – ионако.

    МАЈСКИ

    Привиђало ми се презиме,
    тек онако изречено,
    заиста случајно пригодно,
    о самом концу маја.
    После слатког смеха,
    учинило ми се нежније и тише
    непосвећено мени.
    Безнадежно прерушена нам исповест
    џепарила је прошла времена.
    У себи сам, по старом обичају,
    бездушно немо, па у сто гласова,
    брже и брже,
    изговарала истрошену реч
    да би засвагда изгубила смисао
    и само напразно одјекивала.
    Једино њу сам слушала
    и не могу да те замолим
    да поновиш причу:
    „Неко га је дозивао,
    бацао потпетице, модрице,
    пивнице и кључаонице
    према умиљатим крововима.
    Било је сијасета и света
    као у помахниталим мегаполисима
    на почецима лета.
    Окретао сам се око себе даномице,
    није ми помогло
    нити моје нити његово лице.
    Нестајао је у милиметрима
    притворних близина,
    докле сам ослушкивао топоте
    негдањих трулих кобила.“

    НА СИГУРНОМ

    Док сам померала памећу,
    оставила сам те на сигурном,
    као да си кључ од куће,
    као да си лична карта,
    аутобиографија познате ми
    расејаности,
    што ме води
    до чизама од моје коже,
    да будем што тиша
    када те тражим
    где сигурно ниси,
    где из свих даљина
    можемо да волимо
    само Морине и оморине.

    ПОДСЕЋАШ МЕ

    Опет нисам рекла
    да ме подсећаш на магловите
    планинске зоре у непознатим крајевима,
    гледане са прозора
    наших прљавих јужњачких возова,
    подсећаш ме на ничије
    урамљене породичне слике,
    на мађарске царинике
    поред којих годинама не могу
    да прошверцујем ниједну љубав,
    на мртваје којима сам кришом
    и без поклона
    долазила на рођендане,
    подсећаш ме на песму
    „Бамбина, бамбина, тако сам сам“…

    720 rsd
  • Zgužvana sećanja u čaši vina
    Quick View
    (0)
    Od : Todosije Tanasijević

    Zgužvana sećanja u čaši vina

    MAJCI

    Prelila se kap preko čaše,
    klizi kao suza iz majčinog oka,
    u zoru ko najveća tajna,
    bol neka razdire dušu duboka.
    Nema više te tople ruke
    da nežno kroz kosu mi prođe,
    jednim pogledom otera sve muke,
    nema, ni u snove da dođe.
    U starom kaputu ko da je vidim,
    ulicom pognuta prolazi stara,
    boemskog života svog se stidim,
    dok ja lumpujem, ima li para?
    Samo je ona znala da vrati osmeh,
    da dirke duše pogledom naštima,
    majka koje više nema,
    majka zalutalog poezije sina.

    SELO SPAVA

    Kao rosa što klizi s lista
    mladog kukuruza
    iznad naše stare kuće,
    niz moje lice kotrlja se suza
    vrela kao gutljaj rakije vruće.
    A selo spava, tamo daleko,
    u oku mome tuga i seta,
    da li me možda još čeka neko
    kome treba boem i poeta?
    Kad prvi petli najave zoru
    i lavež pasa probudi selo,
    kao da vidim majku na prozoru,
    s rukom naslonjenom na umorno čelo.
    A nema stare odavno više,
    ni oca nema da rakiju natoči,
    iz oka mog klize tople kiše,
    oblaka sećanja, pune su oči.
    Selo spava tamo daleko,
    da li mene tamo još čeka neko?

    SUTON JESENI

    Dok prvi sneg polako pada,
    mesečina obasjala put,
    na čokote starih vinograda,
    okačio mesec jesenji kaput.
    U smiraju dana drema selo,
    vetar s breza poslednju haljinu skida,
    bagremu skinuo svečano odelo,
    vetar bez morala, bez trunke stida.
    Sve ovde kao da je noćas stalo,
    dok prvi sneg polako pada,
    okačio mesec jesenji kaput,
    na čokote starih vinograda.

    KO ZNA… MOŽDA SE VRATIM

    Čeka Srbija,
    zavičaj čeka,
    majka na prozoru,
    Kolubara reka…
    Stari Žuća,
    dotrajala ograda od pruća,
    na stolu rakija vruća,
    oronula očeva kuća
    čeka…

    Čudna ova sudbina neka
    čeka…
    A ja se možda nikad vratiti neću
    izdaleka…

    VRBOVICA POTOK

    U daljini senke drveća se njišu,
    mesec do kolena zagazio stidljivo u plićak,
    veče miriše na prolećnu kišu,
    niz stepenice beskraja tiho silazi mrak.

    Kupaju se gole želje u zenici oka,
    sećanja na vreme dok smo bili mali,
    pored bistrog seoskog potoka.

    Siromašni bili smo, ne znajući
    da sva bogatstva ovog sveta,
    sva bogatstva mi smo imali.

    Vrbovica potok,
    u detinjstvu beše naša reka,
    beše more naše,
    došla druga, sad, vremena neka,
    uspomene samo nam ostaše.

    Potok na mesečini,
    što u rodnom kraju na nas čeka…

    720 rsd
  • Dete prašnjavih puteva
    Quick View
    (0)
    Od : Jelena Šarković

    Dete prašnjavih puteva

    Lepljiv dan

    Jednom nam je nestalo vode
    Suton se sređivao za jutro
    Misli su zvučale kao uzaludan posao
    Na njivi gde je već sve uveliko propalo.
    Udovi više od dvoje dece visili su
    Iz jednih kolica.
    Sve je to delovalo tako jednog lepljivog dana,
    A nit je dan bio lepljiv
    Niti odeća, niti su to bila deca.
    Nego si ti, dragi moj,
    Taj dan bio nepodnošljiv.

    Kolevka

    Putujem autobusom i gledam te.
    Gledam te kako poskakuješ sa svog sedišta
    I hvataš nove predele.
    Kuće lišće drveće.
    Gledam te ja sa živim očima
    A ti ćeš iskočiti iz njih
    I pokoriti svet.
    Otići ćeš
    U neki prestižni košarkaški klub
    U brilijantnog ekologa,
    Šarmantnog enologa sa ukusom za
    Svaku trunčicu prašine
    U beloj košulji sa plavom mašnom.
    Znaćeš i tad
    Da si nekad udisao ceo oblak prašine
    Na prozoru u autobusu za Gospodarsku mehanu.
    A ja sam te gledala.

    Pukotine

    Prokuvano mleko kipti preko ivice džezve,
    To su svilene suze unesrećenih.
    Sukrvica boje pozorišnih stolica doleće kroz prozor
    I lepi se na šake.
    Precizno volimo,
    Precizno meci preleću preko stepa.
    Sivi lažnjaci unose se u lice devojčicama
    U staklenim košuljama,
    Hvataju ih za guše i ljube.
    Bitisanje je ljubičasta vrpca
    Na vrhu koloseuma prosečnih mrtvaca.
    Sudi se cvetu, sudi se suzi.
    Koren je presečen, pore su prezasićene
    Smradom, uskoro će pući.

    Nemoj se ljuljati ako ti je hladno

    Nemoj se ljuljati ako ti je hladno,
    Nemoj trčati oko besmisla krugove
    Koji se prelivaju jedan u drugi.
    Pazi nemoj stajati na svojim pertlama!
    Ne vuci gurtne ka sebi!
    Puštaj kosu, gaji stas.

    Neću osetiti ništa, znaš.
    Neće me dotaći kvrgava ruka sudbine
    Na kojoj su nanizani zvečeći dragulji večnosti
    Koji uvek imaju bar još jedan skriveni trik za svoju decu.

    Neću se nikada iznenaditi
    Ako se ne provučem ispod prljave školske ograde,
    Ako ne obučem mrežaste čarape
    I tatine cipele
    I igram pod nebom.

    I zapamti!
    Nemoj se ljuljati ako ti je hladno,
    Možda ti se isuviše svidi.

    Kičmo

    Opterećena si okatim moljcima
    Nervnim prečagama, nasleđenim falinkama.
    Na gredi, plafonu ili podu
    Visim ja, moje grudi i pecaljka mog dede.
    Ovde su hvatači snova, odlučuju sudbine
    Plamtećom igrom drvenih simbola
    Nad mrtvom lutkom zamršenih udova.

    500 rsd
  • Pesme o ljudima
    Quick View
    (0)
    Od : Mladen Vuković

    Pesme o ljudima

    Paradoks SSSR

    Možda i ponajveća
    paradoksija sistema
    koji je nosio ime SSSR,
    konvergencija ekstrema
    u slavu Života i Smrti
    ogleda se u tome
    što su se na jednom kraju
    velike zemlje
    monumenti Tanatosu
    podizali u kolhozima i gulazima
    uz vapaj i ropac
    a na drugom
    monumenti Erosu
    na fudbalskim stadionima
    u ekstatičnosti sroka i pljeska dlanova

    Znate li da je SSSR bila jedina država
    u kojoj je isplativije bilo biti pesnik
    a ne fudbaler
    Znate li da je Jevtušenko
    svoju poeziju čitao
    pred sto hiljada ljudi

    U magnovenju slika i rime
    klicalo se pesničko prezime
    Voznesenski!
    Okudžava!
    Roždestvenski!
    Ahmadulina!

    Danas se pesničko veče
    koje je posetilo desetak ljudi
    smatra veledogađajem

    U društvu spektakla
    kakvo danas poznajemo
    gde su fudbaleri
    servilni pajaci
    kao u delu Leonkavalea
    pokušajmo da zamislimo
    jednog Jevtušenka
    kako sa zbirkom svojom u rukama
    stoji pod reflektorom
    ispred sto hiljada duša –
    lakše je zamisliti
    sletanje svemiraca

    …
    Od ekstrema Tanatosa
    do ekstrema Erosa
    zaista nije bilo zemlje
    kao što je SSSR

    Tin i Rembo

    O Augustinu Tinu Ujeviću
    mnogo toga se zna –
    raspredaju se anegdote
    o njegovoj boemiji, erudiciji, kozeriji
    Znaju mnogi
    i da mu je Artur Rembo
    bio omiljeni pesnik
    Veruju da je to
    zbog krasnoga stiha,
    metrike ili pesničke imaginacije
    ovog francuskog simboliste

    U krivu su svi ti
    teoretičari književnosti
    kad se daju u raspre

    Stvar je posve drugačija

    Tin je najviše voleo Remboa
    jer se ovaj kao mlad čovek
    odrekao poezije

    A kad se dao u bestragije
    po belom svetu
    počeo da švercuje
    drogu i oružje

    Čovek od smrti stvâran

    Princu Dade, Arturu Kravanu

    Krokodili dadaju
    a Kravani prolaze
    u frakovima gavrani
    cilindrom ga ko humkom
    strujama morskim i rečnim
    dodolama dadaiču

    Uhvatih ga Dunavom
    rukavicama bokserskim
    dadarektom!
    dadrošeom!
    dadperkatom!
    U šestoj rundi
    pada dada
    al’ se padaizmom
    ne prekrsti

    Samo je dadaist
    iščašen
    ko u kičmi stršljen
    na crtu smeo
    šampionu sveta

    Čujem, jedrilica njegova
    zadadila Suec
    izazvala trgovinski krizu
    Hejerdalu Toru
    razdadila splav Kon Tiki
    a ovaj
    držeći se
    za balvan
    još uvek čeka spas
    u Tihom okeanu

    Jedrilicom Artur jedrdada
    i mala mu je
    vasiona beskonačna

    Redak čovek, Artur
    u životu stvaran

    Redak čovek, Kravan
    i u smrti stvâran

    Povratak otpisanog

    Strahinja se vratio u kraj
    Vodio je razgovor sa
    blokatorom na telefonu
    i jeo pomfrit
    Obrijao je bradu
    da bi ga teže prepoznali
    Pričalo se da se krio po
    kosovskim i crnogorskim
    gudurama
    Od Slaveta je pokušao
    da kupi identitet
    Uskoro će se vratiti na ćošak
    da izvršava sumnjive
    primopredaje

    …
    To između
    odlazaka i povrataka

    to se
    Životom zove

    Miša i haski

    Miša ima psa
    plavookog haskija
    jako nestabilne naravi
    reklo bi se neurotičarske
    ali ipak neagresivne

    Međutim, dok sa prozora posmatra Mišu
    koji uvek nešto čačka oko kola i to,
    dok je bradom nasađen na svoju šapu
    baš poput čoveka kada se nalakti
    pomisli bi ste da se radi o najstabilnijem psu
    kojega ste ikada videli

    Miša nema posao
    Ima majku i bolesnog dedu kojeg pazi
    Otac je otišao iz doma netragom
    Po kraju uglavnom gluvari
    ali nije razbojnik
    I danju i noću šeta svog haskija
    Znam ga otkada je bio klinja
    nerazdvojan od svoga dede koji je voleo da pljucka
    poput fudbalskog trenera kojega smo poznavali
    – on ga je i naučio da voli automobile

    Komšinica Vera
    koja je Mišinih godina
    na nekoj žurki
    pitala je Mišu zašto ništa ne radi

    Miša se brecnuo i grubo joj odgovorio
    „A šta ti radiš?“

    Vera je do skoro
    takođe po kraju gluvarila
    U međuvremenu
    udala se vrlo mlada
    za nekog tatinog sina
    koji je Veru često po kraju
    vozio u skupim kolima
    Tatin sin,
    ili bolje rečeno
    njegov tata
    zaposlio je Veru u nekoj radnji
    te Vera sada
    kao prava udarnička brigada
    drži lekcije onima koji gluvarenjem
    vrše svoje lične subverzije

    Miša nikada neće imati
    neku Veru za devojku

    A i šta će mu
    kada ima neuravnoteženog haskija
    sa plavim očima
    koji ga voli najviše na svetu

    600 rsd
  • Tmina, zver i pesnik
    Quick View
    (0)
    Od : Zoran Antonijević

    Tmina, zver i pesnik

    Фатаморгана

    Неће доћи наше јато.
    Узалуд верујемо у избављење,
    у цвркут са неба.

    То је само одјек,
    смех фатаморгане.

    Ми смо љубимци илузије,
    две слепе птице у кавезу,
    дар црвеног сунца
    девојци без лица.

    Слепи анђео

    Лежим на дну куле.
    Са распукле таванице
    на усне ми капље
    умирући облак.

    Ослушкујем речи пророка,
    непрестани говор зидова.

    Утамничен,
    већ опевам смрт
    оних који ће се тек родити.

    Луцифер

    Нема звезда у твојим очима,
    нема океана,
    нема пшеничних поља,
    воћњака и њива,
    нема неба.

    Низ образе ти
    цури тама
    као сузе што клизе
    низ лице сирочета у ритама,
    тужног, али страшног
    попут тебе анђеле.

    Повратак у завичај

    На крововима
    напуштених кућа
    вране у гнездима
    греју изданке злослута.

    Између решетака
    прозора без стакла
    чуче мачке,
    из очију им
    покојници гвире.

    Киша залива црне барјаке
    из отпалих облака проклијале.

    Вечна кућа

    Иза жутог облака је моја вечна кућа.
    Тамо је дрвеће црно, црно му је лишће.
    Шума сва црна је, а опет сјајна.

    Сваки цвет плам је сам и крзна леопарда
    сјајнија су од звезда. Шаре на зверима
    упиле су сву светлост космоса.
    У мојој вечној кући ноћи нема.

    У њеном средишту је безвремени храм
    Од крилатих лица саздан што шире се лептирасто
    као пламени језици анђела, као лепезе од
    оштрица у шакама многоруког Бога.

    Стојим на прозору своје смртне куће.
    Жути облак све ми је ближи.
    Прсти ветра ми додирују образе.
    Селидба може да почне.

    630 rsd
  • Ono što je ostalo od mene
    Quick View
    (0)
    Od : Aleksandar Mihailović

    Ono što je ostalo od mene

    Standardi

    Živim u senci velikih,
    mrtvih ljudi.

    Zemlja je puna kostiju
    boljih od mene.

    Postavili su standarde
    koji ućutkuju.

    Ipak, igram se rečima,
    i pomalo pevam,

    u svom
    kavezu.

    Na dnu vazdušnog mora

    Na dnu vazdušnog mora,
    psihički se znojimo:
    svaki dan je tužna predigra za sledeći.

    Na dnu vazdušnog mora,
    ostali smo mi, promoteri poraza:
    trljamo čela, kašljemo pamuk.

    Na dnu vazdušnog mora
    prisutna je iscrpljujuća veština osmeha:
    grč beskućnik.

    Na dnu vazdušnog mora
    ne pričamo o teškim stvarima:
    mumlamo o sreći.

    Na dnu vazdušnog mora
    mitološki trpimo, i glasno ćutimo:
    usamljenost.

    Te noći

    Moj bol je veći od tvog, kaže mi prolaznik u hodu.
    Seli smo na trotoar, i tugovali zajedno.

    Skupljam bačena jutra – kaže on.
    Ne znam da li sam gladan, ili sit života – kažem ja.
    Ovaj grad me ne poznaje – kaže on.
    Od samoće spavam za trojicu – kažem ja.

    I tako smo sedeli, i tužno licitirali, a noć je duboko ušla u naše kosti.

    Ujutru sam se probudio, i shvatio da ga nema,
    a možda nije bilo ni mene,
    dok nas je vetar tiho obavijao, te noći.

    Oprez

    Sećam se svojih dvadesetih,
    kad sam bio
    pluća punih
    zvezda.

    Voleo sam te priče,
    o nekoj sreći,
    ovde.

    Sad oprezno koračam,
    i širim oči,
    očekujući sledeću veliku
    nesreću.

    Ono što je ostalo od mene

    Tad, mlad, prokrvljen, i srčan,
    bejah šarmiran pričom
    o lepoti čarobnog beskraja.

    Oči su mi se caklile od toplih slutnji.

    Spremah se da dostojno,
    savršeno,
    dočekam još veću sreću.

    Niko mi tad ne govoraše o noći,
    o hladnom mraku koji steže.

    Sad, blagom tišinom negujem
    ono što je ostalo od mene.

    Sećam se,
    i nežno milujem svoje ožiljke.

    Mirom umivam svoju
    raščupanu dušu.

    500 rsd
  • Pred mojim očima sunce
    Quick View
    (0)
    Od : Vivien Kurtović

    Pred mojim očima sunce

    Rat ’99.

    Kada sam bila dete,
    tata mi je pričao priče –
    okrutan je, sine, svet.
    Ružne priče,
    mračna mesta
    Crvenkapa i vuk,
    nisam se plašila,
    bila sam hrabro dete.
    Sve dok nije bio rat,
    mart i jun,
    rat ’99.
    Nisam znala šta da radim.
    Bio je rat, rat ’99.
    Strašne noći,
    bombe padaju,
    nisam znala šta da radim,
    bila sam samo dete.
    Tata je nazvao,
    bila sam ljuto dete.
    Prokleti bili,
    rat ne donosi mir,
    pustite me da spavam,
    ja sam samo dete.
    Tata je otišao sa
    tužnim pozdravom,
    reče – ne plači, dete.
    Rat je izgubljen.
    Izgubljena sam i ja.
    Pokušaj da spavaš,
    ne plači, rekoh sebi.
    Ti si samo dete.

    Ljubav

    Kada ljubav pokuca na vrata,
    ja se dvoumim da li da ih otvorim.
    Bojim se da je pustim da uđe.
    Nekad samo se pravim da ne čujem,
    pa onda ona ode.
    Odustane.
    Kada odlučim da je pustim,
    dočekam je raširenih ruku,
    ne dam joj da ode.
    Zagrlim je čvrsto,
    i onda je zauvek moja.
    Učim je da hoda,
    da laje, da leti,
    napravim joj krila.
    Krenem sa njom u poteru za svetom.
    Na planine, na reke, na mora.
    Hvatamo mesečeve mene,
    mirišemo lavandu.
    Ona je moja.
    Nekad je vatrena,
    a nekad poput mirnog mora.

    Majka

    Lepo mi stoji tvoja bol.
    Tako boli, a tako leči.
    A da boli, nikad ne smeš reći.
    Samo ćeš osmeh da mi pružiš
    i ruku da mi držiš,
    da me od zlih sila braniš.
    Zauzvrat nećeš ništa da mi tražiš.
    Uvek si bila posebna,
    večito ponosna.
    Tako mala,
    a tako ogromna.
    Kao stena
    jaka, moja majka.

    Vera

    Poklonili smo se nebu.
    Zauvek.
    Dostigli smo visine
    i proširili smo vidike zemlje.
    Rođeni smo s njom.
    Uspomene su samo ostale,
    postale pepeo koji se rasprši udarom vetra.
    Postali smo Bog.
    Dostigli smo visinu,
    a ubili smo slobodu.
    Jedno je biti slobodan,
    a drugo je biti srećan.
    Jedno je voleti,
    a drugo je biti voljen.
    Jedno je videti Boga,
    drugo je verovati.

    Osmeh

    Osmeh na lice,
    i šibaj kroz ulice,
    šume,
    planine.
    Živi život
    punim dahom,
    oči u oči sa strahom.
    Da mi je slobode
    i krila,
    preletela bih ceo svet.
    Popela se na Himalaje,
    plivala sa ajkulama,
    pela se na drveće.
    Jer život treba živeti istinski.
    Sa osmehom.

    1.500 rsd
  • Zamka za Deda Mraza
    Quick View
    (0)
    Od : Aleksandar Ilić

    Zamka za Deda Mraza

    ЗАМКА ЗА ДЕДА МРАЗА

    Спрема замку мали Лаза
    да ухвати Деда Мраза,
    крај оџака канап стеже
    да Деду на делу веже.

    Прошле зиме кад је био
    поново је погрешио,
    па му место мале секе
    увалио коцке неке.

    Намере му нису часне,
    не поштује жеље јасне:
    руке мале секу траже
    не пластичне да коцке слаже.

    Љутио се дуго Лаза
    због те грешке Деда Мраза.
    Док се Божић ноћас слави,
    грешку он ће да исправи.

    Јер тај Деда образ нема,
    годину он дана дрема
    те му једне радне ноћи
    нова грешка неће проћи.

    Зло би било да још једном
    играчком га части бедном,
    да под јелком, кô и лане,
    поклон неки глупи стане.

    Спремио је Деди чеку
    да сам узме себи секу –
    опције му нема треће
    узеће је сам из вреће!

    ЂАЧКИ РАНАЦ

    Кад погледам ђаке ове
    и то што се ранац зове,
    ништа мени јасно није –
    ђак са ранцем битку бије.

    С разумом се здравим коси
    ко ту кога сада носи,
    по тежини, рекло би се
    ђачке ноге с ранца висе.

    Здрави разум то ми вређа!
    Чему служе ђачка леђа?
    Очи моје сузе кваре,
    је ли ђак то ил’ магаре?

    СИЗИФОВ ПОСАО

    Беше једном јунак знамен
    што узбрдо гура камен.
    Без икаквог циља знана
    гурао је сваког дана.

    Све до врха јунак срља
    ал’ се камен откотрља,
    па камена тога тврда
    опет гура са дна брда.

    Тај се јунак Сизиф зове,
    по њем’ зову и послове.
    Чим се неко с послом мучи,
    Кажу: „У њем’ Сизиф чучи“.

    720 rsd
  • Kad zatvorim oči vidim modro
    Quick View
    (0)
    Od : Snježana Vračar Mihelač

    Kad zatvorim oči vidim modro

    MANDARANCINI

    osamdesetih smo posadili
    titove mandarine sa otoka vange
    u naš vrt
    devedesetih se njegov portret
    zajedno s knjigama na ćirilici
    razglednicama iz jugoslavije
    i fotografijama školskih prijatelja
    preko noći izbrisanih iz naših života
    preselio iz dnevne sobe u ormar
    iz ormara u konobu
    konobe u ostavu
    promatrao nas je sad bivši život
    kroz naočale i osmijeh
    sa najudaljenije police
    pod koju smo odlagali kašete
    kilogram za kolače
    četiri za džem
    jedna za mandarancine
    brojala je savjest
    gdje su se nastanili
    jesu li našli nove simpatije
    sjećaju li se
    kucalo je sve glasnije
    ispod debelog sloja prašine
    iz ostavine utrobe

    TATA PIŠE DNEVNIK

    umjesto dvije kruške koje ne rađaju
    posadili četiri nove voćke
    limun mjesečar prezimio plodove
    smokvi podrezali korijenje
    prijetilo je da će podići temelj kuće
    suho se ljeto pretočilo u blagu jesen
    bademi rodili obilato biće mandulata
    obitelj na okupu
    berba 320 kilograma maslina
    ulja četrdeset litara
    jednoj kćeri petnaest drugoj petnaest
    babi i meni deset
    priveli zimske radove kraju
    sve pokrili zaštitili od mraza
    valja i nama i vrtu
    otpočiti pred proljeće

    rokovnik sa zelenim koricama
    umjesto poslovnih sastanaka
    i užurbanih dana
    okreće listove polako
    prema višem planu mog tate
    gospodara vremena

    MAJKA MIRIŠE NA JASMIN

    u kosi joj je paličnjak svio gnijezdo
    izlegao se praznik kiše
    hrani ga malinovim lišćem
    iz džepova prosipa sjemenje
    tjerajući loše vijesti
    ruke su joj lijehe
    iz kojih rastu rajčice bosiljak
    i polijeću leptiri
    mirna kao trbuh zemlje
    jasnoća je svim stvarima
    u oku joj počiva sunce
    mandarina sa najvišeg stabla

    MOJ DRAGI JE GROUPIE

    iz zadnjeg reda promatra
    pomakne se tu i tamo
    šapuće mi stihove na uho
    dok vreba
    u pravom trenutku nabaci gard
    nasloni se na šank
    bendu nudi pivo
    iz rukava sipa muzičku kritiku
    sav sjaji načitan i odvažan

    evo nas u bekstejdžu
    pričamo s pjevačem
    motamo s basistom
    grlimo se s menadžerom
    pletu nam se jezici
    svi gorimo isto istovremeno
    gutljaj za gutljajem
    dim za dimom
    frontmen kaže
    idete s nama na after
    pa se nagne povjerljivo
    znate li pjevati
    trebamo bekvokale na turneji

    uto napetost pocijepa dječji glas
    mama, mama, probudi se,
    mogu li leći kraj tebe
    sanjala sam ružno
    mene je strah

    KOLOVOZ

    podešeni na frekvenciju cvrčanja
    ležimo na trbuhu zemlje ti i ja
    razmičemo dvanaest pari rebara
    istiskujemo tijela turista
    u slast kasnih smokava
    sunce visoko
    golica nam stopala
    bura na nas polaže obloge
    majčinu dušicu smilje
    sitne klobuke gospinih trava
    čigre nad kamenjarom nose vodu
    kaplje im iz kljunova
    u ljetne oči
    četiri tamne kupine
    zrak s kraja kolovoza
    dok mjesec brazda more
    hrapavi ga kao voda tvoje prste
    bježimo unutra
    ventrikuli pozdravljaju
    i ja kažem dobro došli kući
    i ti povjerljivo zatvaraš oči
    dok se ispod šipraga
    na nas
    polako vali rujan

    500 rsd
  • Pitanje oblika
    Quick View
    (0)
    Od : Saša Skalušević Skala

    Pitanje oblika

    ЗИДАЊЕ НЕГОТИНА

    Неповратна је повест та сада
    ено града повикаше какав сањамо
    градитељи његови неимари га под Златним брдом
    откопаше попут љутог корена к Дунаву гледа
    тишину отераше звекет метала жагор трговаца
    исковаше фуније вргове за толико рујно грожђе
    некад славан Неготин име му беше.

    УВЕК ИЗНОВА

    Док седимо за овом раскошном трпезом
    изнад нас Дамоклов мач виси.

    Домаћин нас тера да се рукујемо
    проверавајући држимо ли бодеж.

    Након обилне вечере са специјалитетима
    и посластицама l’ Alexander Borgies

    коју нисмо пробали
    нуде нам још топлу Прокрустову постељу.

    Изјутра када се увере
    да смо још живи и здрави,

    већ уморни од нас
    бацају нас гладним лавовима

    и другим зверима
    увек изнова.

    МУЧЕЊА

    Блејк је видео (ваљда у Паклу)
    огромног лава.

    Борхес је сањао древног тигра,
    затвореног у још древнијој пирамиди.

    Мене не муче, не гоне,
    тако крупне егзотичне мачке.

    Једна љупка вучица
    мира ми не да.

    CURRICULUM VITAE

    Хоће ли Цезар ноћас умрети
    хоће ли Лепенци уловити плен
    хоће ли султан Мурат дићи свој чадор
    хоће ли инквизиција на Цветном тргу
    спалити Ђордана Бруна
    хоће ли Вожда у немирном сну прекрити сенка
    хоће ли бесни Угри прећи реку
    хоће ли мој предак угледати врх Проклетија
    (чине му се непрегледне попут Дунава)
    хоће ли у априлу горети књиге
    хоћу ли те препознати у велеградском шпицу
    хоће ли се Хиландар запалити
    хоће ли са стрепњом 78 дана гледати у ведро небо
    све што се догађа данас
    догодило се јуче
    бесконачно
    у свим световима
    у свим сновима
    у свим огледалима
    понавља
    хоће ли Цезар ноћас умрети
    хоће ли Кијев вечерас пасти

    ГОЛООТОЧАНИ

    Постоје мушмуле и кедар
    постоје меки миришљави кревети и постеље
    постоји обли камен који не мрзим
    постоји море које није тако слано
    постоји осмех који не боли
    постоји загрљај који није шпанска крагна
    постоји жеђ коју је могуће утолити
    постоји смрт која је пожељна
    постоји постоји постоји
    много тога на овом проклетом свету
    постоји далеко од нас

    630 rsd
  • Udarci iz kuka
    Quick View
    (0)
    Od : Mensur Ćatić

    Udarci iz kuka

    ODMOR

    Jedva smo se uspeli
    i gledam daidžu kako blijed sjedi na kamenu
    pored djedovog mezara.
    Kao da je djed sam
    izašao na trenutak
    da se odmori od smrti

    TRŽNI CENTAR

    Poslije duge šetnje kroz veliki tržni centar shvatiš
    da ti ne treba ništa od svega što imaju.
    Izađeš napolje
    i novac iz svih džepova daš sviračima na stepeništu
    da odsviraju nešto što sami najviše vole.
    Dok sjedaš u auto, čuješ da su tiho počeli svirati
    pjesmu tvog života.

    KAD NEKO OD NAS KAŽE BILO KOJU RIJEČ

    Na primjer, zvijezda.
    To je početak razgovora.
    I to je početak nesporazuma.
    Ne zato što na nebu ima nekoliko milijardi zvijezda.
    Nego zato što ima nekoliko milijardi ljudi.
    Zato što je jedna zvijezda nekoliko milijardi zvijezda.

    SIROMAH I RUŽA

    Strašan je ovo
    svijet
    i zato treba pjevati
    prije svanuća
    i presvisnuća.
    Onako kako
    siromah kupuje
    ružu svojoj dragoj.
    Velikom
    novčanicom
    i bez kusura.

    ODLAZAK

    Voz je podjetinjio mnome jer ja nisam starac
    koji odlazi i nikad se više neće vratiti.
    Sunce je balon.
    Ždrijebe koje trči za vozom jer mu nedostaje majka.
    Pastuh mlad koji u trku prestiže svoju čežnju
    i njišti od sreće.
    Ptica koja spava u letu
    i sanja nebo viđeno iz kafeza.
    Putujemo ptica, ždrijebe i ja
    i slušamo muziku koja plavi polja ispred nas.
    Kao bistra voda.

    900 rsd
  • Muška poezija za žene
    Quick View
    (0)
    Od : Vladimir Rajković

    Muška poezija za žene

    MUZEJI USPOMENA

    Otkada sam pre deset godina
    preuredio stan u kome je
    najveći deo svog života proveo
    moj otac
    on više nikada
    nije stupio u njega.
    Shvatio sam
    mnogo godina kasnije
    da sam tim
    davno preduzetim činom
    njegov muzej uspomena
    surovo
    pretvorio u svoj.

    PITANJE JE SAD

    Ime mu je Nevolja.
    Nosi majicu sa natpisom Nevolja.
    Crnu.
    Sve vreme viče „Nevolja sam!“

    Uzalud.

    Povređuje je zato.

    Ni to ne pomaže.

    Ona jednostavno ne veruje.
    Traži mu uporno drugo ime. Umeće tuđu sadržinu.

    Da li će on zaista
    umreti
    kao neko drugi?

    DUGA I JA

    Pogledaj nas i uveri se
    iluzija smo
    duga i ja.
    Radosni izbor. Postojimo.
    Moj smeh je dokaz.
    Evo, sada, i tvoj smeh je
    dokaz
    verodostojnosti
    duge
    i
    punopravnosti
    iluzije.

    POTIRANJE

    Želja koja se ostvaruje
    kroz bol drugog
    bez koga te nema.
    Bol kojim meriš svoje postojanje.
    Taj drugi koga ubijaš
    svojim postojanjem.
    Šta je preče
    ljubav ili ljubav?
    Zašto se tako surovo
    potiru?

    PRITISNUO JE INTERFON

    i na njeno: „Ko je?“
    odgovorio:
    „Manijak“.
    Prepoznala mu je glas
    i pustila ga.
    Došao je samo do njenog
    sandučeta
    i ubacio joj
    ružu

    nalik njenoj.

    600 rsd
  • Erupcija beskrupulozne elokvencije
    Quick View
    (0)
    Od : Jovan Terzić

    Erupcija beskrupulozne elokvencije

    AKO TE NAĐEM

    Ako te nađem
    Kako ću znati
    Da si to ti
    Da li po mekoj zemlji
    Gde išla si
    Svojim bosim stopalima
    Oblika jutarnjeg sunca;
    Da li će tren biti dovoljan
    Da ti kažem koliko vremena
    Mi je trebalo da shvatim
    Da život ima tri strane
    Tvoju, moju i našu
    Hoćeš li biti tu
    Sada, uvek i nekad
    Ako te nađem;
    Ako ti kažem da nikada
    Nisam uspeo takvu da te nađem
    Takvu kakvog si me srela
    Hoćeš li i dalje da me gledaš
    Tako kao da smo zajedno
    Otkad je sveta i veka
    Ako te nađem…

    ČEKAM I IŠČEKUJEM

    Čekam i iščekujem…
    Čekanje može biti dugo, neprestano
    Može se odužiti
    I možemo zaboraviti da čekamo,
    Previše sam čekao
    Nekako ću se izgubiti
    Nestaće mi pamćenje.
    Čekam na ostvarenje čekanja
    Oči mi lutaju bez cilja
    Svakih 10 minuta okrenem se za 360 stepeni
    Dosađujem ljudima pitanjima
    Za sat na ruci,
    Oko mene svi već
    Ostvarili su svoja čekanja odavno,
    Ja i dalje trunem.
    Pogrešio sam kada sam ostavio
    Mladost da ćaska sa čekanjem
    Mnogo su se zapričali
    A ja sam ostario.
    Imam ja strpljenja
    Ali moje telo ima granice
    Osoba koju čekam međutim
    Nema te granice
    Ona koju čekam
    Bi od mene dobila Mlečni put
    Života kao med i mleko
    Život moj bih joj ostavio.
    Tamo negde možda i neko drugi čeka.
    Možda neko mene čeka.
    Čekanje je rasprostranjeno,
    Ima ga dosta.
    Ali, da li dovoljno?
    Sve se kreće u krug, svet je okrugao.

    DOK GLEDAM

    Propast gledam samo kao akviziciju
    Novih poena
    Potrebnih našem snu da ne izgori.
    San je ipak propast naše budućnosti.
    Dok gledam propast
    Propašću smatram samo
    Ono što nas je dotaklo
    Prilikom svađe oko ljubavi,
    Međutim nisam osetio dodir,
    Kožni dodir,
    Osetio sam dodir
    Ekvivalentan početku sunovrata
    Nakalemljen osećaju tuge
    Iskonske i nepovratne.
    Mnogo je teško voleti!

    MARAMA

    Zagolicao me je vrat
    Kosa mi se zaglavila
    Ne smem da pišem
    U grlu mi je knedla.
    Kroz gušu kao da teče bezbroj ljudi
    Koji traže poziciju za raspravu
    Spajaju se i mrze
    A žrtvovan sam ja
    Krvotok je prekinut
    Nismo krivi ni ja, ni moj vrat
    Nemamo nijedan drag razlog.
    Hitam noktima preko vratne kože
    Ljudi su upozoreni
    Kad je stvar o meni
    Volim imati maramu u sebi;
    Biću ti oko vrata
    Cirkulisaću tvojim minutima
    Nećeš biti kriva ti a ni tvoje boje.
    Zakopčao sam dugme košulje
    I odmah se setio tebe,
    Ono se otkinulo
    Čini mi se kao ti od mene,
    Da sam košulja tvoja
    Prohodao bih tvoje reflekse,
    Čuo bih tebe i ono pravo
    Nećeš me videti, nećeš me znati
    Uhvatićeš me i onda pokrasti onako kratko.

    NIKO I NIŠTA

    Upoznaj me dok sam niko i ništa
    Da bih znao da li da idem dalje
    Da ti pokazujem
    Koliko je teško nemati nikog
    Kada si neko i nešto
    Ostavi mi svoje reči.
    Dok sam niko i ništa
    Ti pokušaj da mi ostaviš sve brojeve
    Koji poprimili su značaj ljubavi, sreće i kraja
    Počeću da brojim sve
    Sve što smo okretali
    Na stranu na kojoj je moguće
    Strmoglavom brzinom
    Osetiti onu stranu
    Koja ima sve naše tabele na broju
    Pišu da su nam sva nadanja okrenula leđa
    Potapšaću ih i izvaditi nož besa.
    Kada kao niko i ništa pokušaš
    Da shvatiš da okrećući se
    U praznoj sobi
    Samo uspostavljaš vetar koji zavitlaće
    Pokušaj da
    Udariš temelj
    Okosnici svog života
    Novom rođenju!
    Iskali svoj bes na meni dok niko sam i ništa
    Neka besni udarci počnu da ošamućuju
    Nipodaštavanje mojih misli
    Koje mi kažu da nemati ništa ne znači
    Konačni poraz
    Već shvatanje da prazninu treba popuniti
    I elokventnom brzinom
    Krenuti u nova isplovljavanja.

    400 rsd
  • Od Srbije do Teksasa
    Quick View
    (0)
    Od : Jovan Maksimović

    Od Srbije do Teksasa

    VOLIM SVE PLAVO

    Volim sve plavo,
    nebo,
    more,
    plave obrise daleke gore,
    plavu kosu,
    plave oči,
    plavo cveće u plavoj kosi.

    Gledam daleke, plave gore,
    gore se plave,
    kao more.

    Plave oblake vetar kreće,
    donose tugu,
    a odnose sreću.
    Sve što je plavo mene neće.

    Zagreb, oktobra 1955.

    TEBI I ZEMUNU

    Pod nogama lišće nam se zlati,
    pada s grana na naša ramena.
    Zagrljeni šetamo Zemunom,
    kunemo se da je ljubav večna.

    Otkucaji sata sa zvonika,
    mešaju se sa šuštanjem lišća,
    ispred nas je bleštavi Beograd,
    šapat nam je i nežan i strastan.

    Koračamo kejom kraj Dunava,
    posmatramo nestajanje dana,
    tela su nam lelujanje lišća,
    ljubimo se, lišće nas prekriva.

    Zemun, oktobra 1963.

    LETNJA KIŠA

    Oblaci prekrivaju nebo,
    na licu Sunca duga plovi.
    Oblak munjom pozdravlja oblak,
    kiša sa zemljom progovori.

    Blesak svetlosti, preko neba,
    remeti romor letnje kiše,
    strahovit prasak, tresak groma,
    odgovor je oblaka oblaku.

    Dobuju krupne kapi kiše,
    stvaraju klobuke šešire.
    Brže, sve jače pljusak lije,
    zemlja je u zagrljaju kiše.

    Pula, jula 1964.

    LETNJI DAN

    Treptaje lišća, njihanje grana,
    prati na nebu let oblaka.

    Dodirne nemirnu koru mora,
    kričavi let galebova.

    U melodiju upliće cvrčak,
    tonove kastanjeta, na grani bora.

    Žuti se spržena trava,
    u kamenoj tišini gušter spava.

    Na keju miruju barke,
    u konobama žeđ gase, barbe.

    Pula, avgusta 1978.

    PEŠTAN

    Ćudljivi Peštan, žuri Kolubari,
    krivudajući menja tok, ruši obale,
    vlasnike zemljišta šalje na drugu obalu,
    u napuštenom koritu rastu vrbe.

    Konjske zaprege raznose pesak i šljunak,
    ostavljajući duboko urezane tragove.
    Zjape peščane rupe, kao otvorena utroba,
    iz vode vire potopljeni panjevi.

    U virovima, matice prave krugove,
    na brzacima, bleskaju vodeni slapovi,
    klenovi vrebaju, na početku zatona,
    žubori, šumi, peni Peštan do Kolubare.

    U vrbacima miruju vrhovi vrba,
    grane upale u vodu, mašu krilima,
    u isprepletanom korenju, ribe miruju,
    na površini vode, ples senki i svetla.

    U autobusu Konatice – Beograd, 2. aprila 1985.

    400 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Ivo Andrić

    Sve pesme Ive Andrića

    У СУМРАК

    У сумрак певају девојке. Њини су гласови меки и дахну свежином цвећа и љубави. Њина је песма блага, као кад бехар опада. Она има нешто од мојих љубави: давно, топло и лепо. Она подсећа на сарајске сумраке, кад јабланови сјају у црвену злату, као витке поносне жене.

    Као румене латице засипљу ме гласови. Певају девојке. Певају лепо. То личи на поздрав од старих пријатеља, на спомен онога, што проживих у љубави и заносу. Оне певају, у сутон, као срећа моја, да ми рупцем маше.

    Али срце је моје тамно језеро, кога ништа не диже и у ком се нико не огледа.

    ПРВА ПРОЉЕТНА ПЈЕСМА

    Облаци небом иду; радости: кад процвату брда страшним сјајем њихова оружја, кад посију пламене цвијетове по пољима, кад се зачује прва труба, кад се појаве први коњаници, уморни, прашни и попрскани пјеном, као у старој некој пјесми, коју сам на пола заборавио; о радости!

    Кад ће доћи краљеве војске?

    Жене ткају у тишини за њих дарове, њих спомињу добри људи у молитвама, о њима пјевају дјевојке за прозорима и за њих расте цвијеће у малим вртовима.

    Чека спремних стотину њежности.

    Кад ће доћи краљеве војске?

    Облаци небом плове, као војске; ја слутим дане великих дјела. Јутрос сам видио напупалу грану.

    Кад ли ће доћи краљеве војске?

    СУДИЈЕ

    1914–1920.

    Најпре чињаху зулуме жути. Па бели. Па модри. Па црвени.

    Испрва се судило по старим, опширним параграфима, немилосрдно али дуго и пажљиво, готово праведно. После узеше да суде по скраћеном поступку, оштро али трезвено, и – брзо, брзо.

    Како су учестали сукоби и расла оскудица и суђење биваше све брже. Пресуде су се још увек изрицале, али задихано и ради једноставности – само смртне.

    Најпосле би укинут и онај скраћени поступак. Читала се само пресуда. Док један смео дух – беше модри по странци – пун родољубивог заноса не изнесе предлог, нов и важан: да се једном за свагда прочита једна општа пресуда којом се сви и све осуђује на смрт и срамоту и губитак свега што се изгубити може. И то би примљено.

    Али модрог убише црвени, без пресуде као што је сам предлагао.

    Тада отпоче оштро разликовање и строго испитивање међу црвенима. Испитивани су и суђени полуцрвени, циноберски, ружичасти итд. Њима је брзо суђено, као што су и сами судили.

    Свет се сада делио још само на судије и осуђенике. Али се људи брзо досетише и сви се прогласише судијама. Узалуд се истраживало ко има право да суди, а ко не. И како се то питање није могло никако расправити ни истина јасно утврдити, почеше се осуђивати и убијати судије између себе. –

    А у пролеће седме године умрије и последњи човек из тога народа. У строгој пози, закрвављених очију, разливене жучи и запењених уста, он је грмио осуду у мртву тишину око себе, кад паде од срчане капи.

    Над судијама је расла мирна и ћутљива трава.

    ЖЕЂ САВРШЕНСТВА

    Што често жудимо с овог света
    Ход и мисли дићи,
    Делећи тако лудом мишљу
    Велику божју васиону
    На боље и горе,
    То је с часовита несавршенства
    И страшне жеђи, дубоке и свете.
    По тој жеђи за савршенством
    Сви смо свети, једном за увек,
    Човек у својим лутањима
    И стабло у жељи за правим растом.
    Јер, истина нас ко огањ испуња,
    Ко огањ оптаче све и сваког,
    Ко право иде и ко посрне.
    А то нас варају око и дух наш
    Кад високо дижемо руке
    У жељи да будемо барјактари,
    У мисли да смо светлоносци.
    Јер огњен облак којим све броди,
    Који све прожима, не види, не зна,
    Сујетну шуму наших руку,
    Нит ко бележи, нит има трага
    Немиру наших дана када
    Болно жудимо с овог света
    Ход и мисли дићи.

    Грац, 1923.

    ЕПИЛОГ

    Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетни дан, сине мој!

    – Шта си видио у љетни дан, сине мој?

    Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.

    – Шта си видио, сине мој, у љетни дан?

    Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.

    – Шта си видио, сине мој, у љетни дан?

    Видио сам да је овај живот ствар мучна која састоји у неправилној измјени гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.

    – Хоћеш да уснеш, сине мој?

    Не, оче, идем да живим.

    1.000 rsd
  • Tvoje mesto
    Quick View
    (0)
    Od : Boško Velimirović

    Tvoje mesto

    Koral

    Sećaš li se kako smo igrali basket
    Po celo popodne
    Onda smo išli na reku
    I kupali se do večeri
    Posle bi išli na pivo
    I udisali noć
    I letnju kremu na telima
    I zvezde iznad krivih oblika
    I osmehe jedni drugima
    Bili smo koral
    Bez crnih oblaka

    Težina

    Hoću da mi telo pocrni
    I da dobijem trbušnjake
    I da pijem soda vodu
    U šarenoj konzervi
    Koju sam kupio
    U crvenom frižideru
    Kraj plavog mora

    Ali ko to baca težinu?

    Hoću da hodam snažno
    Peskom boje srebra
    I da se umorim od hoda
    I da se okupam u svežoj vodi
    I da nastavim
    Pocrnelim telom s trbušnjacima

    Ali ko to baca težinu?
    Ko baca težinu?

    Hoću da staneš kraj mene
    I da zakoračimo zajedno
    I da hodamo srebrom
    I da nam tela budu u odsjaju
    I da tako nestanemo
    I da se drugima učinimo
    Kada pogledaju u svetlost

    Palom prijatelju

    Video sam te dole
    S nosom u suvoj zemlji
    Podigao sam te na noge
    Iako si bio težak
    Seo si
    Rekao si da ne brinem
    Rekao si da ostaješ
    I ugojio se od nekretanja
    A kad smo bili dečaci
    Jurili smo livadama
    Bio si mnogo brži od mene
    Hteo sam da te uhvatim
    I to bih samo uspeo
    Kada bi ti pao

    Moj cvet i ja

    Zalivao sam beli cvet
    Koji se otvorio u februaru
    Do tada sam mislio se radi o karanfilu
    Ali cvet je bio bela ruža

    Kada je pokazala svoje latice
    Plakao sam suze sreće
    Plakao sam radost i nežnost
    Dok sam je dodirivao

    Zalivao sam belu ružu
    Koja je mirisala u novembru
    Govorio sam – Karanfile, ljubavi moja!
    Ali cvet je bio bela ruža

    I durila se na mene
    Mislila je da je mešam s drugima

    Bela ruža, bela ruža, ponavljao sam
    Da bih zapamtio, da ne bih pogrešio

    Zalivao sam ružu
    Kroz topli vazduh jula
    Među zidovima oljuštenog belog maltera
    Gde su disale crvene cigle

    Mržnja, ljutnja, rat
    Ples i ritam bubnjeva
    Zastali bi ljubomorni
    Zastali bi da nas vide

    Trenutak

    Iz tvojih nežnih ruku
    Miris šarenog cveća
    Pored izlizanog krova
    Odsjaj
    Ispod prozora

    Tvoje lice bilo je ozbiljno

    Pomislio sam na kameru
    Ali bilo bi nepristojno
    Poželeo sam da viknem

    Nasmej se
    Nasmej se
    Nasmej se

    500 rsd
  • Iza zida
    Quick View
    (0)
    Od : Aleksandar Soknić

    Iza zida

    ЗИД

    Он никне
    из дубине душа,
    испрепада уљезе,
    па ишчезне
    у сребрно-плавој магли.

    Он је ћутљив
    и неухватљив.

    Кад га тражиш,
    нема га.
    Кад га заборавиш,
    појави се.

    Кажу да је он граница,
    али још нико о томе
    писао није.

    Када сенке зла
    јуре долином,
    разбију се о њега…!

    НА ОБАЛИ У ТИВТУ

    Када птица
    носи писмо
    у кљуну,
    када вјетар застане
    да је пропусти,
    а сунце се моћно
    широко осмијехне,
    прочитавши поруку
    у писму,

    једна жена чека
    на обали у Тивту
    поред палме.

    Када птица
    осјети опасност,
    када се големи орао
    приближи
    са запада,
    а вјетар покрене
    безброј невидљивих точкова
    љубимицу своју
    да заштити,

    једна жена чека
    на обали у Тивту
    поред палме.

    Када дојури облак
    таман од кише
    и сакрије птицу,
    када сунце
    брижно осмотри
    све кретње под собом,
    а орао
    помало збуњен
    одлети у другом правцу,

    једна жена чека
    на обали у Тивту
    поред палме.

    Када се вјетар врати
    своме љенчарењу
    над морем чаробним
    пуним дубоких тајни,
    шарених одсјаја сунца
    и повјерљивих шапата,
    када се таласи
    високо уздигну
    и својим мјехурићима сребрним
    да птицу пољубе
    пожеле,

    једна жена чека
    на обали у Тивту
    поред палме.

    У ДВОРАНИ

    На столу је много
    тањира,
    за столом – мало очију.

    На столу је много
    тањира,
    за столом – мало руку.

    На столу је много
    тањира,
    за столом – мало гласова.

    На столу је много
    тањира,
    у дворани – пуно стрепње…

    ГОСТ

    Гост је покуцао
    на врата,
    али нико
    не отвори.

    Гост је покуцао
    на врата,
    а зраци светлости
    разлише се дрхтаво
    пред улазом.

    Гост је покуцао
    на врата,
    у торби је носио
    много дарова
    од блештаве тајне наде.

    Гост је покуцао
    на врата,
    али га само тишина
    поздрави.

    Гост је још дуго
    остао да чека,
    али врата
    нико не отвори…

    КРОВ

    Руше варвари
    део крова
    старе куће.

    Варвари
    непознатог језика,
    демонских покрета
    и празних мисли!

    Руше трећину крова
    старе,
    али здраве куће.

    Дремљиви, дебели зид
    се покрену (без крова над собом)
    и поклопи варваре.

    Преостала два дела
    крова и куће
    наставише
    свој спори дуги живот…

    500 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Pesme od snova teške – Antologija afričke frankofone poezije

    Жан-Жозеф Рабеаривело (1901. или 1903. или 1904–1937)

    НЕКА ДРУГА

    Растопимо заједно све звезде
    у лонцу времена,
    расхладимо их потом у мору
    и постаће хрпа китњастог камења.
    Скамењени самртник, ноћ,
    сместиће у њу читаво своје срце
    и сву тугу коју она има за своје воденично камење
    које се распада, распада
    попут пепела које ветар додирне,
    с љубављу истеше призму.
    Али она је светла стела
    Коју ће уметник подићи на свом гробу невидљивом.

    Малколм де Шазал (1902–1981)

    ЛИКОВНИ СМИСАО

    ***

    Долине су грудњаци ветра.

    ***

    Сиво је пепељара сунца.

    ***

    Муња је секира светлости; а светлуцање, груди.

    ***

    Киша је чиода воде, и игла светлости у напрску ветра.

    ***

    Руже су млечни зуби сунца.

    ***

    Људски глас је подне звука.

    ***

    Дојка је јабука у крушци са које стрши зрно грожђа. Дојка је највиши степен стопљеног: сви плодови у једном.

    ***

    Боје су зглобови Светлости. У блеску, сунце створи лакат; у блистању, сунце савија колена да би четвороношке ходало по стварима.

    ***

    Алхемија је само кључ Љубави.

    Жан Амруш (1906–1962)

    БЕЛЕШКА

    Моје речи се помаљају у мени
    Попут преливајућих мехурића
    Који умиру у тужним водама.
    Не рекох ништа што је моје,
    Не рекох ништа што је моје,
    Ах, откријте ми порекло
    Речи што певају у мени!
    Нисам могао слике да стварам
    Нити да гомилам речи враџбина,
    Која ће рука сложити ствари
    У ништавилу мога сећања.
    Одједном их распрснути
    У воћу стране љубави.
    Јесте ли рука Анђела у мени присутна или одсутна?
    Да ли Божија рука води бригу с друге стране о себи самој?
    Шта ће ми рећи судбина тих непознатих речи?
    Чега су они гласници?
    Чији сам ја гласник?

    Леополд Седар Сенгор (1906–2001)

    ТОТЕМ

    Треба да га сакријем најдубље у себи
    Претка с кожом олује муњама и громом избраздане
    Моју животињу заштитницу треба да сакријем
    Да пробио не бих разрушио брану саблазни.
    Моја је верна крв што верност захтева
    Штитећи голи ми понос од
    Мене самога и од охолости срећних раса…

    Едмон Жабес (1912–1991)

    ПЕСМА СТРАНЦА

    Тражим
    човека којег не познајем,
    који не беше никада толико ја
    колико тада када сам га тражио.
    Имаш ли моје очи, моје руке
    и потпуно једнаке мисли
    у остацима овог времена?
    Период хиљаду бродолома,
    Море престаје море бити
    постаје смрзнута вода гробова?
    Али, много даље, ко зна много даље?
    Једна девојчица унатрашке пева
    а ноћ дрвећем влада,
    пастир посред оваца.
    Утажите жеђ зрном соли
    коју ниједно пиће не утољава.
    Камењем, гризе свет
    биће попут мене, ниоткуда.

    Жак Рабемананжара (1913–2005)

    МОРЕ

    „Море! Оно је велика сестра
    која љуљушка, неуморна,
    муке, сан Земље и Неба.
    Оно само
    живи у покрету

    који опева
    златни ход сунца
    витешку борбу планета
    и вечну свадбу дана и ноћи.
    Неисцрпан живот
    који се шири, један и издашан, на свим континентима.
    Он је широк огртач
    боје смарагда и плаветнила
    на рамену светског братства.“

    Флавијен Ранаиво (1914–1999)

    СВАКИДАШЊА ЉУБАВНИКОВА ПЕСМА

    Не воли ме, моја рођако,
    као твоја сенка
    јер сенка увече нестаје
    а ја треба да те чувам
    док се петао не огласи;
    ни као зачин
    који нам стомак греје
    јер ме он тада
    заситити неће;
    ни као јастук,
    јер бићемо заједно у време спавања
    али ћемо се једва видети током дана;
    ни као пиринач,
    јер чим га прогуташ више о њему не размишљаш;
    ни попут благих речи
    пошто оне испаравају;
    ни попут меда,
    веома слатког, али веома обичног.
    Воли ме попут лепог сна,
    твој живот ноћ,

    моја нада дан,
    као комад сребра,
    на земљи ме од њега не дели,
    а за велико путовање
    веран је друг;
    као што се калебаш,
    неоштећен користи за вучење воде,
    а у комадима постоље за валиху.

    Бернар Бенлен Дадије (1916–2019)

    ЧОВЕКА ОПЕВАМ

    Хибискус и лагуне
    Стари украси

    Човека опевам

    Цвеће и вилин-коњици
    Младост Времена

    Човека опевам

    Злато и дијаманти
    Кораци свих страдања
    Фатаморгана у пустињи срца
    Човека опевам.

    Малик Фал (1920–1979)

    УЧЕНИЦИ

    Ишао сам у школу ногу босих и главе богате
    Причама и легендама брујним
    У ваздуху звонком у висини ушију
    Али књиге и амулети су се тукли
    У мојој ђачкој торби у мојој богатој глави

    Ишао сам у школу таласом мојих снова
    Хиљадитим трагом тотема
    Смештен уз длаку
    И подсмевајући се говорењу Учитеља

    Ишао си у школу навукавши рукавице добре воље
    Расположивог духа и безбрижног срца
    Спреман да отрпиш сва понижења

    Ишао си у школу у друштву с Хомером
    Стиховима Елијара и Перровим бајкама

    Не заборави Котје са светачким ореолом.

    Мохамед Диб (1920–2003)

    ЛУДИ ЧАС

    Блуди луди час.
    Црног,
    Сусрећете га.
    Исувише мржње црне,
    Исувише крикова, исувише ветра.
    Настало древним кречњацима
    И жестинама мора,
    Његово грање смрти
    Дивље блиста.
    Сусрећете га ту:
    То час је жалости, час
    Риђе крви на виновој лози,
    Лудило светлости.

    900 rsd
  • Fantazma
    Quick View
    (0)
    Od : Ivan Novčić

    Fantazma

    6.

    Пушили смо лошу траву
    лоше од лошег не може
    да се сакрије
    жалосно је
    она ми пије
    за смирење лекове
    шаку бромазепама
    као лане спава
    тада је срећна
    зато ме не сања
    зато ме не призива
    сањаш само кад те нешто ждере
    сањаш само кад те нешто уједе
    њој бубрези оболели
    а мени срце и мозак
    олово на леђима носим
    бдим и после поноћи
    драга
    нека су ти они лоши у сновима
    ја сам теби само олупина

    Шта је добро то нико да открије
    кућни психолог три пута се женио
    на улицу без терапије
    пустио ме је
    занеми док исповедам
    своје којештарије
    клавир штимер каже:
    шта хоћеш од мене?
    носите се у материну
    и ти и твоја поезија!
    зар ја да ти лечим маштарије?
    поправио сам ти дирке
    сад свирај неком другом
    у шупље уво твоје мелодије
    не трпи он репресалије
    цео живот парничио
    цео живот се разводио;
    на неке сам се чудне траве
    умножио
    то нико никад није успео

    Истрошили смо лошу траву
    боље од бољег
    може да се сакрије
    а вечерас нема љубави
    као да је није ни било
    раније
    вечерас нема траве
    ни добре ни лоше
    ни мене правог
    а ни мене лошег
    ничега нема
    ни разума
    ни фантазија
    сȃм под овим небом
    сȃм под покривачем
    гола самотиња

    500 rsd
  • Tri godine novembra
    Quick View
    (0)
    Od : Minja Lazareski

    Tri godine novembra

    мала смрт

    кажу да је најлепша она мала смрт
    коју преживиш
    многи су после ње
    постали свети
    после ње
    многи су после ње
    постали животољупци
    после ње
    многи су пронашли мир
    који су вазда губили
    то једино могу
    да разумем
    од лађе сломљене од буре
    једино мирна вода
    остаје
    када преживим малу смрт
    можда ћу приметити да се месец вратио
    да ветар патетично дува
    и да је необично лепо
    бити млад
    а бити сам
    у великом свету
    пред месецом
    а можда ћу као делови лађе
    што плутају
    бити део
    нечега што је некада била целина
    и тражити само један пут
    у великом свету
    – назад

    када си украо месец

    ноћи када си украо месец
    нико није остао будан
    осим мене
    не волим мрак и мук
    ноћи када си украо месец
    остала сам гола
    и провидна
    и небо је прошло кроз мене
    ноћи када си украо месец
    хтела сам да постанем море
    или морска струја
    хтела сам себе са себе да свучем
    постанем кревет
    постанем прозор
    или неко други
    ти на пример
    или моја срећна другарица
    или она комшиница што има троје деце
    и вара је муж
    или онај робијаш
    или онај просјак
    или пас
    или било ко на целој овој земљи
    само не ја
    јер ноћи када си украо месец
    нико није остао будан
    само ја

    сестра ме чува

    ноћу видим своју старију сестру
    како опет као дете чува мене бебу
    и мени је лепо и топло
    сестра ме чува
    а највеће бреме света издржаће тата
    и ништа лоше не може
    у нашу кућу, вели сека…
    тада сам гледала зид
    светлоплав од месеца
    и увек сам знала
    да посебну моћ
    има тај трен, кад си сам
    дубока је ноћ
    све је мир, а свако кô да је ту
    очи само мало зноја дају
    пробудићеш се и сутра

    три године новембра

    данас је три године од како је новембар
    небо је зелено
    а под сив
    слике су у боји
    ти си црн
    ја волим црно
    данас је три године новембра
    како се трујем никотином
    како ми кожа све тања
    како сам опет она мала слаба девојчица
    у новембру
    јако осећам летњу жар
    на прстима
    па склопим очи
    опет ћу видети море
    једном
    ништа на свету није готово
    иако вукови спавају код мене
    иако је на прозору киша
    на балкону снег
    брава се заглавила
    тако сам млада
    три године од како је новембар
    само сам се сакрила
    као кад смо били деца
    увек сам била најбоља у жмуркама
    нико никад
    није успео да ме нађе
    увек бих изашла сама
    на крају
    када бих се већ уплашила
    да ме не забораве ту

    воз

    улазимо једни другима
    у куће
    као у воз
    изађемо на нашој станици
    или кад је доста
    па остатак пешке
    а ја бих за сваким патила
    а ја бих сваком махала
    а ја бих увек изнова
    се питала
    где сад са свим траговима
    оних који су отишли
    ја бих све то чувала
    испод јастука
    иза снова
    ја бих опет чекала
    да се по њих врате
    кад ја будем
    другачија и нова

    400 rsd
  • Ljuboumomora
    Quick View
    (0)
    Od : Irfan Horozović

    Ljuboumomora

    VEZILJA

    Nisu nijemi, majko, starinski vezovi
    ni gluhi
    široki mamni labirint veza skriva
    pjev
    tanki
    što čuh
    iz gnijezda u čipki
    gdje prsti su davni slavuja utkali

    MOST

    Biti ogroman
    isklesati iz kamena sedlo
    staviti ga preko rijeke
    zajahati rijeku
    i
    kroz polja naranče
    polja lavande
    kroz vinograde
    ujahati u more

    HEGELOV GROB

    Na Filozofiji povijesti
    sjedi fakir
    i smiješi se

    Lotos lebdi u berlinskom nebu
    čista negacija
    definicije životinje

    Mudra sova
    zovu se cigare
    koje pušim u predvečerje

    Poezija je najviša umjetnost
    i
    ruža

    LASTAVICE

    Nikad ne vidjeh toliko lastavica

    Kruže oko zidina
    uz cvrkut
    i grade svoj grad

    Odgovara im iznutra
    mramorna čipka
    mramorni cvrkut

    Izlijeću
    kroz prozore što podrhtavaju
    mramorne lastavice

    I ulaze u vjetrovito kolo
    sa svojim sestrama

    ŠAPAT

    Stabla i potoci
    odjekuju u jeziku

    i ptica u njemu drhturi

    More plavi jezik

    i ptica u njemu plovi

    Nebo diše u jeziku

    i ptica u njemu leti

    400 rsd
  • Ono što čini me sobom
    Quick View
    (0)
    Od : Đukica Đurović

    Ono što čini me sobom

    KRILA

    Ja sam šareno drvo
    obučeno u crno.
    Vertikalno gledano
    Vidim sve što ne bi trebalo.

    Ja sam Sunce u protezi.

    Sve što sam želeo
    Nije mi se desilo.
    Ništa ne bih menjao
    Sve bih to ponovio.

    Iza mene otvorene vene
    ispred mene svet koji vene.
    Vetar kida sve sa mene.
    Gde li nosi moje seme?

    Da me sačuvaš od promene
    Jedeš snove
    i brige moje
    Sve će biti isto
    samo
    malo
    gore.

    Sa tobom imam dom
    Sa tobom imam koren
    bez tebe imam
    krila.

    ODLAZIM

    Nikad
    Više neću biti isti
    Snovi su mi prljavi
    Al’ putevi čisti

    Nikad

    Moje ime na listi
    Nismo svi jednaki
    Nismo svi isti

    Večno

    Znak u oku mi sija
    Odakle se niko vratio nije

    Odlazim
    Odlazim
    I ja.

    SVE SE VEĆ DESILO

    Opusti se
    Sve se već desilo.

    Niko ne zna dovoljno
    Da bi se brinuo.

    Niko nikoga ne poznaje
    Ni sebe samog
    Ali se odmah prepoznamo
    Kad se celi drugome damo.

    Pre-poznajemo se
    Putem intuicije,
    Koja je
    Naš kontakt
    U tu memoriju svega
    Što se već desilo.

    ONO ŠTO ČINI ME SOBOM

    I u najgorem haosu
    I u najcrnjem užasu
    Jedno sam znao.

    Da rešim li se haosa biće mi žao.

    Da rešim se Haosa
    Sve od sebe sam dao.

    Da sam se rešio
    Sad bi mi bilo žao.
    Jer ono što čini me sobom
    Je i to
    što sam
    Haos.

    PORUKA SEBI U PROŠLOSTI

    Većina svega zbog čega brineš
    I čemu se nadaš
    Neće se desiti.

    (pauza)

    Spremaj se za najgore
    Tako što ćeš raditi (za) najbolje.

    I maštaj.
    Jer stvarnost ionako nije dovoljna.

    Čovek je mašta.
    Ostalo je majmun.

    500 rsd
  • U izolaciji
    Quick View
    (0)
    Od : Duška Kisin

    U izolaciji

    КРФ

    у маслињаку
    на острву видо
    слуша зрикавце
    на крфу
    шета шумом
    скупља шишарке
    носи деди на гроб

    СЛИКА

    није се сликао
    за породичну фотографију
    са славе
    кад су сви били ту
    није имао времена
    морао је да ради
    сад хоће да се слика
    има сво време
    овог света
    али више нема с ким
    слика се с парама
    за инстаграм

    НОВИ ПОЧЕТАК

    отопила се зима
    клупа на калемегдану
    с погледом на ушће
    још пуста и влажна
    вреба усамљеног песника
    обични смртници
    несигурни и тужни
    тумарају по оголелом шипражју
    у потрази за првом висибабом
    жељно ишчекујући пролеће

    МАЈ

    размишљам о свитањима
    крајем маја
    кад стидљиво
    прва липа
    на булбулдеру процвета
    и мирис будућег лета стопи се
    с мирисом тек млевене кафе
    а онда спознам
    да крај не постоји
    бар не у београду

    ЈЕДНОГА ДАНА

    једнога дана
    ова ће песма
    постати део
    некаквог прашњавог архива
    или ће бити
    пронађена на дну језера
    једнога дана
    можда
    ова ће песма бити компонована
    за хор зрикаваца
    и неког подсетити
    да је само уметност вечна

    450 rsd
  • Za spas plagijata
    Quick View
    (0)
    Od : Dragoslav Hadži Tančić

    Za spas plagijata

    НИ РУЧНО НИЈЕ ОНО ШТО ЈЕ БИЛО

    Шта бисмо без наших руку?
    Али шта смо и са њима,
    жуљевитим или напомађеним,
    на оооруук и уз гуљење жуљева?
    На руке није што је било.
    Остало је руковање као нада и спас.
    Када руке јесу и/или нису једна у другој.
    У руковање са неким и руковању нечим.
    Тада и у тајној вези.
    Преко руковођења.
    У руковођењу један без другог не могу.
    Руковођа и руковођени.
    Ма шта мислили један о другом.
    Али зна се ко је од њих важнији.
    Ипак, изнад свега је чврста рука.
    За руковођење.
    Она не мора да има баш десет прстију.
    Има начина да се и без њих у пуном броју
    лупи шаком о сто.
    Довољан је и један прст за нестанак света.
    На дугме.
    Држи се у ташни.
    А она не испушта из руке.
    Као што и друга страна веже руку за ташну,
    са својим истим дугметом.
    У међувремену, док једна или друга страна
    не притисне своје дугме,
    једним прстом,
    дешавају се руковања њихових руковођа.
    Тражи ли њихово руковање наш рукољуб?
    Јавиће нам.

    ВЕЖИ УСТА

    Ништа ми не фали, ништа ми не фали.
    То је из његових уста говорио неохлађени бол.
    Охлађени бол ухватио га је за руку
    и повео од врата до врата.
    Ништа вам не фали, ништа вам не фали,
    проговорили су из белих мантила,
    али нису имали против да и сутра дође.
    Дошао би и сутра, али када је сутра дошло,
    његово јутро повело га је на друго место.
    Нико не зна шта тамо има, а не зна се и
    зашто је тамо морало да га поведе.
    Без отпусне листе.
    Не иде то тако, не иде то тако.
    Али кажи то гласно, ако смеш,
    свеједно што ће ти зањихана звона
    прогутати глас.
    Можда си и Јован, али ниси праведни Јов.

    КАРИЈЕРА

    Под утуљеним фењером
    решава ребус свог ражаловања са места директора
    државних железница.
    Као дечак протериван је од брижних са слепих
    колосека локалне станице кроз чије се празне
    вагоне провлачио.
    Који је усуд слепих колосека његовог детињства?
    Да га учине верно оданим напуштеном у његовој
    непокретности, па ако је њему самом господарење
    брзином било што и само његово постојање?
    Или да и такав у надолазећем му ветропирењу
    улази и излази из себе
    као кроз најпрометнија врата железничких станица?
    А сада, у вечерњем сату, тек притворени прозор
    над фењером пропушта ветар
    да му кроз пиштаљку о врату сипљиво продувава
    у раздрљене груди, давно одучене од бусања у њих.
    Тако му се и отворено затвара, а погубљени кључеви
    планираних годишњих редова вожње
    болно му се оглашавају са својих непостојећих брава
    на привесцима о пасу.
    Ступа са непостојеће папучице вагонских врата
    да би ноге опрезно положио у смлачену воду,
    вођену у лавор скретницом пипка бокала у руци
    животне сапутнице му,
    предавајући се поспаности у још једној вечери.

    САЛОН ЛЕПОТЕ

    Даме старије, године не треба да имају,
    осим за себе саме.
    То пориче седокоса једна
    полуустајањем,
    седиште нудећи ми.
    Задовољство не ускраћујем себи
    да кажем јој:
    Не, хвала,
    које говори мени што она неће чути:
    Само када будем млађи од тебе.
    Таложим прекор у себи,
    за осујећење њеног подмлађивања.
    А ни из салона за лепоту
    не излази се без замерке огледалу,
    нека зна та седокоса и када
    улази и излази из аутобуса,
    па и у овај с камерама високе резолуције,
    за њу посве сувишне.

    БИЋЕ СРЕЋЕ

    Трну му прсти, излегаће се, слути, црвићи
    из слова уситњених што их сада исписује,
    довољно благотворних црвића за ферментацију
    песме, што се пише за једног читаоца, оног о
    коме сваки песник снева.
    Биће среће да се ова,
    што ће у врењу своме сазрети,
    своме таквом
    у руке утрапи, када тај посегне, зна се:
    за буђавост сира: рокфора, горгонзоле, бријеа;
    ма којег другог, лековитог,
    и уз гутљаје вина црног, не, шардонеа са
    бријеом, мирисне дарове буђи чулима
    својим у власт предаје.
    Да тада и песма лека себи нађе.

    500 rsd
  • Na slovo, na slovo
    Quick View
    (0)
    Od : Aleksandar Ilić

    Na slovo, na slovo

    КЕР

    Љутио се један кер
    Каже људи није фер
    Ја се зовем кратко пас
    Против кера дижем глас

    Шта је тешко рећи пас
    Крстили су тако нас
    Кера нек однесе враг
    Назив пас је мени драг

    Одазвати се нећу више
    Пас реците макар тише
    Кер зовите од сад мачку
    Ја сам пас и стављам тачку

    ЛИЈА

    Једна кума лија
    Позвала у госте
    Да коктеле пију
    Поврће да посте

    Дошô мали зека
    Донео и млека
    А сврака са гране
    Донела банане

    Чим су гости сели
    И јести почели
    Прогута их лија
    Јер пост јој не прија

    ПЧЕЛА

    Пробуди се јутрос пчела
    Раном зором за видела
    Радни дан је, сунце сија
    За њом крену фамилија

    Дуги пчела лети лет
    Да пронађе шарен цвет
    Са жаоком да малена
    Скупи лепог полена

    Побола и главу пчела
    Да сакупи меда бела
    Па са прахом на ногама
    Чека смирај овог дана

    До кошнице дуг је пут
    Па се успут пчела крије
    Да не дође бумбар љут
    И мед слатки јој попије

    У сумрак је кући дошла
    Па се сместила у саће
    Берба јој је добро прошла
    Медић слатки нама даће

    500 rsd
  • Zvezde u praznom džepu
    Quick View
    (0)
    Od : Todosije Tanasijević

    Zvezde u praznom džepu

    KORACI

    Hamburg, 18. 11. 1991.

    Korake neke čujem
    duša mi treperi cela,
    da l’ to na mesečini
    šapuće breza bela?

    Napolju mraz i tama
    u parku crni se klupa,
    sa sjajem u oku samoj
    da li ti srce lupa?

    Beli anđele, noćas
    šta rade naše staze,
    dok stopala vremena
    po meni lagano gaze?

    Skupi bar malo snage,
    vremena valjda biće,
    obiđi uspomene drage
    za našim stolom naruči piće!

    HAMBURŠKO JUTRO

    Hamburg, 22. 12. 1991.

    Hamburg svakog jutra
    hladan, smrknuta lica,
    bez golubova na krovu
    bez sitnih jesenjih ptica.

    S mrvicama u šaci
    dok stojiš na prozoru,
    za mene nešto baci
    beogradskim pticama u zoru!

    Gde nema ptica, nema ni ljudi!

    ULIČAR S GITAROM

    Hamburg, 7. 4. 1992.

    Stari uličar s gitarom
    na uglu moje ulice,
    s nekim urođenim darom
    mazno prebira žice.

    Limena kutija stoji
    tu ispred nasmejanog starca,
    prolaznika čitav krug
    svaki mu novac baca.

    A on u stihu sav
    pogledom nebo šara,
    i svaki oblak plav
    ljubi njegova gitara.

    Stari uličar s gitarom
    oko podne uvek dođe,
    uz njegovu pesmu setnu
    svaki dan mi ko tren prođe!

    HLEB

    Hamburg, 8. 3. 1992.

    Usnule trepere breze
    noćni povetarac tiho pevuši,
    osetih miris rodnoga doma
    buđenje proleća u duši.

    Daleko negde tamo
    u zemlji krvavog neba,
    pojeo bih komad samo
    crnog seoskog hleba.

    I bilo bi možda sreće
    više nego ovog trena,
    kad osetim u proleće
    teret davnih uspomena.

    Usnule trepere breze
    noćni povetarac briše mi suze,
    prolećni miris rodnoga kraja
    život od mene uze…

    ZVEZDE U PRAZNOM DŽEPU

    Hamburg, 21. 3. 1992.

    Dve zvezde u praznom džepu
    stisnuh drhtavom rukom,
    hamburšku noć mokru i slepu
    zamenih za rodni dom.

    Orošena duša od plača
    u oku miriše jug,
    sudbina od bola jača
    nikad mi ne beše drug.

    Umoran u cvetu mladosti
    na žutom lišću jeseni,
    svodim račune života
    dok oblaci umiru sneni.

    Boemska je ovo duša
    biće poeta još,
    sa zvezdama u praznom džepu
    jer život je ovaj loš!

    720 rsd
  • Majska kiša
    Quick View
    (0)
    Od : Maja Belegišanin Ivanović

    Majska kiša

    МАЈ

    Жути се љутић, једна давна нит.
    Ливада сија, тај предео-мир.
    Човеков живот – један речни вир.
    Злато детињства – недосањан мит.

    Тамнозелено. Трепти росин сјај.
    Четири листа – детелина, сан.
    Попино прасе силази низ длан.
    Мирише ружа. Увелико мај!

    А небо расте. Плови као брод.
    Душа се игра – неисказив чар:
    свака јој биљка, свако биће род.

    А сада тражи светлу шифру, кôд,
    да опет позна постојања дар,
    не само бригу и њен тужни ход.

    ЗИМСКА НОЋ

    Месец, у зимској ноћи,
    пределе обасјава…
    Тишина у пуноћи,
    мека и зрачноплава.

    Пределе обасјава,
    у мистичној самоћи,
    мека и зрачноплава
    тајна снега и ноћи.

    У мистичној самоћи
    рађа се друга јава –
    тајна снега и ноћи
    кроз простор исијава.

    Рађа се друга јава,
    попут поларне ноћи,
    кроз простор исијава,
    а време губи моћи…

    Попут поларне ноћи
    душа у песми спава,
    а време губи моћи –
    тишина зрачноплава.

    Душа у песми спава…
    Тишина у пуноћи…
    Пределе обасјава
    месец, у зимској ноћи.

    ЏЕМПЕРИ

    Суше се зимски џемпери на жици,
    по бојама су поређани складно.
    Позни септембар, поподне прохладно,
    ал’ сунце јасно. На плавој равници

    лет повремени (авиона, птице)
    не нарушава дворишну тишину,
    а свиленкасту кружну паучину
    испреда паук, ту изнад узице.

    Суше се зимски џемпери мекани.
    Мирисом лепим цветним преварена
    на вунене рукаве слеће пчела.

    Нестаће брзо и она и дани
    пријатног сунца, крхког као пена…
    Близу је тмурна јесен … зима бела.

    ЛИПЕ

    Храм Светог Саве бели се и блиста.
    А после кише равномерно плава
    светле небеса, испрана и чиста
    као мисао кад у срећи спава…

    Миришу липе. Кроз сав ваздух струји
    та душа цветна, простором се шири…
    И, чини ми се, једна пчела зуји.
    Ветар сећања почиње да пири…

    Миришу липе с питомог Врачара –
    тај ми стих давни нову песму ствара
    у овом трену што се вечним чини…

    А душа ми је и млада и стара
    у сутон јунски који се отвара
    док све трепери у цветној тишини.

    МАЈСКА КИША

    Кад мајска киша почне изненада,
    пљусне у Време давном дечјом чари,
    па оно буде једно вечно сада
    и душа ти се радошћу озари,
    у мисли навру лакоћа и нада
    док се природа у капима зари,
    а мирис липе здружено се дише
    с мирисом свежим топле мајске кише.

    Кад мајска киша у тебе урони,
    нестају бриге, туге, бесмислице,
    јер нежни бескрај тада ти зазвони
    и чујеш само да цвркућу птице.
    Осећаш нешто снажно, од искони
    док вода капље с ружине латице;
    у ту невиност поглед ти се склони
    док прозирне ти капи квасе лице.

    Кад мајска киша изненада груне,
    нежно и страсно кô пољубац први,
    пробуде ти се моћне, светле струне,
    поточић млади заплеше у крви…
    Латице мокре мирисно се круне,
    у барицама одсјај сунца врви,
    а ружа, липа и душа удишу
    ту праисконску, благу, мајску кишу.

    500 rsd
  • sa Poligrafa
    Quick View
    (0)
    Od : Milan Lukić

    sa Poligrafa

    o pecanju sa monicom bellucci na azemovoj bari

    škobalje pecam sa monicom bellucci na azemovoj bari
    slušajuć kako svaki čas se kikoće i sokće nakon što
    plovak potone pa trskom razigranom po okolnome
    šiblju veselo počne da maše tobož nervirajuć se
    kad najedared štap hitro diže i porcijaša jednog
    brat bratu to bez po kile nije ako ne i frtalj više
    na obalu izbaci i potrča da ga sama s udice skine
    gle srećna je monica vrlo kada damar sluzi nasluti
    pa ja sam sada hi hi hi hi nastavi se kikot zvučni
    kao onaj hemingvejev starac a meni oko srca milo
    potom satima kamenjarom drinskim tabanamo sami
    kolena kršimo prste mecamo psujemo i smejemo se
    ljubimo da prođe grizemo štipamo vijamo vučemo
    na obali zrikavce hvatamo obade rasterujemo senke
    svoje po brzacima mrežom lovimo i na leđa bacamo
    pa se na otoci u blatnom pesku valjamo i prevrćemo
    miki ja bih malo da letimo lepotica se moja mazi
    glavom klimnem za ruku je prihvatim i zalet sve do
    jadra uzimam uz daaaj nam sunca bodri refren naš
    i kao u de sikinom čudu uzletimo i šestarimo tako
    do banje i karakaja preko rađevine i cera do mačve
    pitome sve mašući rukama snažno jedrimo i dalje
    ona nasmešena žmiri zbog jakoga sunca jer naočare
    u žurbi zaboravila beše i kaže da uživa baš baš
    još uvek nebom lelujamo mekano paperje sklanjajuć
    kad topolik poznadoh u hladovinu je skrenuh misleć
    da odmora trebuje ta latinka zavodljiva al jes vraga
    sad bih da plivam zadihano viknu da klenovi je čuju
    samo što travu dodirnu i žurim ja za njom u drinu
    hladnu u brzake i virove pa ispod vrba ronimo koje
    se krive da bi sirote lepotu i krasotu bolje videle
    pa se eh uzavrele glave sudaraju i ruse nam se mrse
    s večeri na šljunkari pecare na pruće nabijam i po
    pobelelom ih ređam žaru a kroz plamen ogladnelu
    monicu gledam lica suncem oprljenog i spreman
    pitam je ja u vatru želiš li da skočim kada sada

    – e baš je tako bilo –

    40/343/1835

    720 rsd
  • Nisam princeza
    Quick View
    (0)
    Od : Bojana Knežević

    Nisam princeza

    ОБЛАК

    Облак, облак, облачак,
    Расте мали маслачак.

    Натопио редом поља,
    Сунчева га тера воља.

    Пшеница се испрсила,
    Сваку њиву закитила.

    Пчелице се провредниле,
    Баке колач замесиле.

    Расте љубав испод липе
    Док пролећне кише сипе.

    ЧАРОБНИ ЛЕТ

    Успео сам једним летом
    да прозујим другим светом.

    Стигао сам првог сата,
    отвори ми МЕРКУР врата.

    К’о потезом налив пера
    Позвала ме и ВЕНЕРА.

    „Са ЗЕМЉЕ сам”, велим њима,
    допадох се одмах свима.

    Бум – трас, бум – трас
    слетео сам и на МАРС.

    Беше права премијера
    у стану код ЈУПИТЕРА.

    А САТУРН ми поклон даде,
    од камена прстен ‘паде’.

    Са леденог брр УРАНА
    кренуо сам до свог стана.

    Изговорих: „Клеп и клептун“,
    угости ме, гле, и НЕПТУН.

    Видео бих све планете
    да ме јутро не омете.

    „Чуј, пчелице: Хајд’ у школу,
    кажи све то професору.”

    СУНЦЕ ми се јутрос смеши,
    па ми рече: „Вај, не греши.’’
    Прво јутро, иза стене,
    упознао си и мене.”

    ПЕСМА О ПРИНЦЕЗИ

    Ово је песма о принцези
    која је себе тако звала,
    ништа од руке ишло јој није
    још откад је била мала.

    Слуге јој беху мама и бата,
    наруџбе разне по цео дан.
    – Да ли је тешко – пита је тата,
    на очи ти се навлачи сан.

    – Принцезо моја – додаје тата,
    да ли би нешто желела још?
    – Од данас принцеза нећу бити
    молим те, оче, купи ми кош!

    Заврте се у глави тати,
    засја и сунце – никад јаче.
    Принцеза наша, девојчица права,
    преста да буде кмезаво маче.

    Са татом данас коси траву
    и радосно скаче до неба:
    – Како сам глупа принцеза била,
    доста је било, шта ми то треба!

    800 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Svetislav Travica

    Bronzani vek – Antologija necenzurisane ruske poezije sovjetskog doba

    Јевгениј Кропивницки (1893 – 1979)

    * * *

    Ево фабрике. На њој
    Сад сапун праве.
    А у прошлости плавичастој
    Ту биле су траве

    И блато. Жабљи је хор
    С пролећа певао страсно
    И мушица се рој
    Оглашавао гласно.

    У густој је шуми медвед снио.
    Природа лепоте пуна.
    Све је то било, све је било..
    Пре тога, тог сапуна.

    Александар Ривин (1915. или 1916 – 1942?)

    * * *

    Из узбуне у узбуну води те сирена.
    Тихо, жив у јаму седи, опасност вреба.
    Запамти, Хитлер је само јунак трена,
    Али тај трен дуго чекати треба.

    Јан Сатуновски (1913 – 1982)

    * * *

    Сви мисле једно те исто.
    И сви говоре једно те исто.
    Само, говоре једно.
    А мисле друго.

    16. окт. ’64.

    Муза Павлова (1917 – 2006)

    * * *

    Нисам знала да је срећа тако доступна,
    Ако желите, пробајте и сами –
    Једанаест рубаља карта до Ступина
    И четврт сати аутобусом.
    И одмах,
    Провалија,
    Река под прозором,
    Два једноставна дрвета
    И између њих
    На платну
    Разапета Русија.

    Николај Глазков (1919 – 1979)

    * * *

    Већ је одавно
    Ужасно тамно.
    Свеједно се не дам,
    Кроз прозор гледам.

    Игор Хољин (1920 – 1999)

    * * *

    Ограде. Плакати. Рекламе. Вешернице.
    Шупе – разног отпада гробнице.
    Светли небеска плава дубина.
    Бараке. У њима пријатно. Тишина.
    Огледала. Комоде. Понеко канабе.
    У тапетама стенице. На столу бубашвабе.
    Висе абажури. Таванице замагљене.
    У предсобљу леже лењиве жене.
    Мужеви на послу. У кухињи старице суве.
    Свуда наоколо врте се досадне муве.

    Владлен Гавриљчик (1929 – 2017)

    * * *

    Беше зима. Шуми јела, дрема…
    Ах, ух, Пушкин се на дуел спрема.

    Док пуни цеви самокреса,
    Мисли да устрели Дантеса.

    Ал, Дантес гађа зер гут.
    Бах! И Пушкин капут.

    Авај и јао! Погибе бард.
    И знаменити бакенбард.

    Александар Морев (1934 – 1979)

    * * *

    Ако пада киша
    Свеједно ћу стајати код антиквара
    Ако почне рат
    Свеједно ћу бити код антиквара

    Ако ме не буде
    Свеједно ћу бити код антиквара
    Невидљив као ветар
    Док читам пожутеле књиге

    Сергеј Чудаков (1937–1997)

    * * *

    Кафа и вотка. Ноћ без снова.
    У пећи плеше пламен.
    Црна палачинка грамофона
    Врти се и забавља ме.

    Живим, скоро изистински.
    Киша да асфалт удави.
    Александар Вертински
    Пева нешто о љубави.

    Дмитриј Пригов (1940 – 2007)

    * * *

    Могу ли, рецимо тако, Литванци
    Латвијци разни, Естонци
    Русију као рођену мајку
    Дубоко у срцу прихватити
    Да би љубав била велика?
    Наравно да могу, ко им брани…

    1.600 rsd
  • Ljubavi, umro nam je Jonesko
    Quick View
    (0)
    Od : Mensur Ćatić

    Ljubavi, umro nam je Jonesko

    AKO NEKAD NAIĐETE PUTEM

    Ako nekad naiđete putem
    na primjer na psa kojeg je udarilo auto
    ne vjerujte ljudima koji kažu da je mrtav.
    Sklonite ga s puta
    i stavite mu glavu na grudi
    jer mu sigurno niko u životu nije
    stavljao glavu na grudi i slušao srce.
    Ako je živ da ga neko ne ubije
    a ako je mrtav
    da ga neko i mrtvog ne udari.
    Da ne misli da je ubio psa i da nevin ne pati.
    Pogotovo zato jer je sigurno živ.
    Znam, evo sad sam mu čuo srce.
    Znam sigurno
    jer tako je to u mojim pjesmicama.

    DIRANJE GOLUBOVA

    Gledao sam golubove na klupi
    i mnogo ih je kljucalo koricu hljeba
    iz nepomične starčeve ruke.
    Nisam ga smio ničim dodirnuti
    dok se nisam vratio kući.
    Da se ne preplaši i odleti.

    PITE OD BLATA

    Svi smo se tu iz naše ulice potrpali
    na jednu klupu u našem parku.
    Dodirujemo se mršavim koljenima
    i još ništa ne znamo o svijetu na koji smo došli.
    Mi muškići znamo tek pljuvati u karabit
    i praviti male bombice a curice umiju
    samo praviti pite od blata.
    Nebo je plavo kao vena na tvojoj ruci.

    MALA PRAVILA OVOGA SVIJETA

    Uvijek ti žurim staviti ruku u kosu.
    Da me ne pretekne neko buđenje, smak svijeta
    ili neko slično tome
    malo pravilo ovoga svijeta.

    RUČAK ZA SUTRA

    Ispegla košulje i haljine, dječje haljinice
    skuha ručak za sutra. Gledam je kako izlazi na terasu
    i vješa rublje po štriku
    Umorna i studena od noci
    kako se uvlači u krevet i pripija uz mene.
    Zagrli me i odmah zaspi.
    Na terasi ostane samo mjesec usijan
    ko u brzini zaboravljena ringla.

    900 rsd
  • U kući od ljudske kože
    Quick View
    (0)
    Od : Vladimir Milojković

    U kući od ljudske kože

    Traganje

    Trebalo je da proživim komad života
    i shvatih konačno – nije potrebno gubiti vrijeme
    tragajući za podrškom prijateljskih duša
    U odsustvu takvih
    može biti posve dovoljna žudnja obustave
    moguće je život usmjeriti
    on raste u ovome svijetu unutar nas samih

    Kada pomislim na godine trčanja u traganju
    hvata me jad
    zbog uzalud protraćenog vremena.

    završeno u 12.57 h
    18. kolovoza 2019.
    nedjelja
    (u parku kod Bajskog groblja)

    Bog

    Htjela bih da žive negdje drugdje
    u zdravijoj sredini kao čovjek
    Htjela bih da rade poslove koje vole
    da ujutro ustaju odmorni i vedri
    da je život bajka a ne rat

    Da se otvore i ne idu sa strahom
    i osjećajem da nisu vrijedni
    a svijet poduzima sve upravo obrnuto
    Otuđeni – zajedno svaki život
    skupa izgleda baš tako

    Svakoga dana stoji sve
    Svakoga dana oni koji su nekada čitali
    više ne posjeduju ono što su unutar sebe izgradili
    jer duh blijedi brže – nezamislivo.

    završeno u 13.11 h
    18.08.2019.
    nedjelja
    (u parku kod Bajskog groblja)

    tunel

    tunel otvara siromaštvo
    put na svežini otupelih čula
    beton
    treba izliti
    petlje i nadvožnjake
    jutarnji vazduh
    točkovi
    smeće
    ustajali palanački pogledi
    težina
    ovde nema ničeg i doviđenja
    dalje, dalje……dalje…..

    08.06 h – 08.09 h
    9. septembar 2019.
    ponedeljak
    (prvi radni dan u vrtiću ’Alisa’ nakon odmora)

    Glumica za ugalj

    Glumica za ugalj svesna je da je previše čađi
    crnilo se uvlači u plućne mehurove
    istiskuje ono malo preostale oksigenske svežine
    iako se ugljenom leči malarija
    ona ipak ne može da glumi
    jer duša nema masku

    22.59h – 21.02h
    22. novembar 2019.
    petak
    [Bulevar café, Szabadka]

    Moja tišina

    Ovo je sada kraj na kome ne želim hladno i toplo
    živim i patim; u stvari, ne želim više da čujem budućnost
    očima ću biti onaj kraj, tanka linija
    i neću da moja osoba strada;
    neću dozvoliti da propati moja tišina

    čitavu noć mislim na zbogom
    što znači ptica i san, zvezda sa izvora kraja
    krije noć zrak na pučini mesečev
    suze, to je važno, plemenito, nežni snovi
    mogu probiti led, uspomenu; ja u stvari želim tvoj glas na pučini.

    17.48h – 17.57h
    12.05.2020.
    utorak
    (Gradski stadion Subotica)
    (dedi Radomiru)
    [cut-up poezije Natalije Vladisavljević]

    810 rsd
  • Smrt i druga iznenađenja
    Quick View
    (0)
    Od : Borivoje Petković

    Smrt i druga iznenađenja

    Уморна песма

    Толико сам уморан
    да бих најрадије
    легао
    на
    земљу.
    Али, не смем!
    Ко ће после
    да ме
    подигне?

    YU

    Када пожелим
    да сам срећан,
    ја путујем у
    Југославију.
    У њој сам
    млад,
    у њој сам
    срећан
    и у њој
    не бринем.
    Пакет аранжман.

    Медитеранео (трећи део)

    Дланови.
    Исечени мокрим конопцима.
    Крљушт испод ноктију.
    Буром бичевано лице,
    у ожиљцима спава
    со(у)л.
    Старац.
    И море.
    Медитеран.
    И ништа више.

    Неко ко памти сваки дан мог живота

    Још ме се само мајка сећа
    кад сам био дете.

    Само мајка памти
    моје красте, болести,
    невешта слова и песмице.

    Само мајка памти
    какo ме је покривала
    тешким штепаним јорганом.

    Дани

    Вуку се дани
    као кораци
    кроз гробље.
    И брзо горе,
    као свеће.

    400 rsd
  • Povratak u osamdesete, renoviranje
    Quick View
    (0)
    Od : Vlasta Mladenović

    Povratak u osamdesete, renoviranje

    ЗИДИНЕ

    Стојим пред каменим зидинама
    старе цивилизације,
    можда Урука, можда Микене,
    свеједно, мене то не занима,
    чак ни шта пише на њима.
    Ја само гледам те громаде,
    пропали граде.
    Све је тако мирно,
    тихо, сабласно,
    не чује се више
    ни смех, ни плач,
    свугде само трава и драч.
    Ја сам само гост,
    тужан гледам у будућност.

    АКО МЕ ЗОВУ, ЗОВУ

    Ако ме зову, зову,
    Ако не, добро је исто,
    Нека вода сама тече,
    она зна пут. Све је чисто.

    Ја своје речи не намећем,
    преко мутне реке нећу,
    не идем тамо где се
    браћа међу собом надмећу.

    Нек Хомер и Хесиод воде битке,
    мене не занимају песничке арене,
    остајем овде, у бистрој лирици,
    веран своме срцу, певам птици.

    ПОЕЗИЈА СЛОВЕНСКЕ ДУШЕ

    (Ненаду Кебари)

    Рођен сам у колиби, српској изби,
    одрастао на руској литератури,
    ја сам слушао како књиге шуме,
    о како стих бистро жубори.

    И гледао сам у даљини брезе,
    све сам видео у очима словенских песника,
    сјајна љубав, као суза чиста лирика,
    за којом моје срце чезне.

    Песник сам села, као и Серјожа,
    под скутом старог кафтана,
    не знајући да је то моја кожа,
    кренуо сам у свет, пут кафана.

    Ни ја нисам песник салона,
    нити то могу бити,
    ја певам у забити,
    а одјекује бескрајна васиона.

    ЗЕМЉО МОЈА

    Далеко од обале, на пучини сам,
    мислио сам да ти се не јављам,
    никад више,
    никад више.

    Ал видим гавране, црне птице,
    круже изнад родне литице,
    нема мени спокоја,
    земљо моја,
    земљо моја.

    ПЕВАЊЕ НА ДУГЕ СТАЗЕ

    Не журим нигде,
    кроз трње и богазе
    лаган је мој ход,
    певам на дуге стазе.

    Уморан и сагнут,
    године ме газе,
    ал уздиже ме Господ,
    Певам, певам на дуге стазе.

    400 rsd
  • Pesnički umnjaci
    Quick View
    (0)
    Od : Mladen Vuković

    Pesnički umnjaci

    PESMA O ZUBOBOLJI

    Horhe Luisu Borhesu

    Svemir je biblioteka
    Tako Borhes veli
    A uspaljeno nepce moje probubnjalo
    Ko da je svih knjiga sveta
    Poglavlja porađalo

    Svemir u nepcu
    Širio se boli
    Bibliotekari paziše
    Da ga ravnomerno raspodele
    Od vrata ka temenu
    (I suprotno)
    ((Svakom opekom bolnom
    Na pravo mesto položenom
    Lavirint podizaše ko kakva zajednica Dedala))

    Bol se olavirintio
    Da od samoga sebe onemogući bekstvo
    Uzidan u hipnotišućoj postojanosti
    Centripetalio je ka jezgru vrtoglavo
    U predahu žarne boli
    Čitao poeziju Oktavija Paza
    Odlazio i vraćao se u iste hodnike
    Takvim kretanjem potvrđivao realnost ciklizma
    (Nekom opšteprihvaćenom
    Nekom iscrpljujućem
    Kako kome!?)

    Bauljajući dobrovoljno zarobljen
    U hladnokrvnoj brutalnosti rezona
    Kakvu samo lavirinti mogu da poseduju
    Pitao se,

    Koju će nam to knjigu svemir pozajmiti?
    A koju dati u trajan posed?

    PALOME DŽIVDŽANU

    Pao je dživdžan
    Isturio grudi
    Šepuri se malen
    U smrti je gord

    Pao je dživdžan
    Na užegli asfalt
    Pedalj od trave
    Kljunom donedavnom rezao svod

    Pao je dživdžan
    Položih ga u travke
    Nek mu vlati sad budu
    I kuća i grob

    Pao je dživdžan
    U susret žena mu išla
    „Mrzi dživdžane“
    Odao je hod

    Pao je dživdžan
    Suzu ko mrvu mi kljucnu
    Ta ptičica mala
    Moj najbliži rod

    Pukovnik MaLden Fau, 24/25. VII 2020.

    ODA DEPRESIJI

    Grebao sam po zemlji da izbijem nekud
    Kao Rilkeov Panter u kavezu trošio korake
    Utamničen dobrovoljno, sa ključem oko vrata
    (Ili je i ta Vera moja, samo Bejkonova Idola!?)
    Stavio sam katance na sve kapije spoljašnosti
    Prokljuvio je i izgubio interesovanje
    U položaju fetusa sada često snevam
    Milujem snove kao brojanice oko ručnog zgloba

    Sve to spolja što ko plima nadolazi
    U krugovima,
    Podnositi i podnositi

    Najteže je budan biti!

    Kad probudim se posmatram nokte zapuštene,
    Neodsečene,
    Gledam u to crno podno njih zariveno

    I znam sve ono što znale su mesije,

    Nokti su merne jedinice depresije

    POEZIJA ’74

    Najvećem timu svih vremena

    Rinus Mihels je za fudbal
    Ono što je Džejms Džojs za književnost
    Kada bi se jedanaestoricom
    Crtala metrika poezije
    Nabrajala bi se ovim redom:

    Jongbloed
    Han
    Rijsbergen
    Suurbier
    Krol
    Jansen
    Neskens
    Van Hanegem
    Rensenbrink
    Rep
    Njegovo Veličanstvo Krojf

    Krojfov pas
    Iz punoga sprinta
    Na pedeset metara
    Džojsov je red prljave fantazme
    Kada uvidiš i razumeš

    Tok misli u totalnom fudbalu
    Otkrio si tajnu vasione
    Lebdiš ko kundalini majstor joge
    Nad svemirom koji je
    Perpetuirani
    Tok Totala

    * * *

    Šifra_Wanderlust

    Alber Dada
    Nije dao ime pokretu „Dade“
    On, dakako, nije ni bio dadaist
    Teško da su ga pominjali
    I Ugo Bal i Tristan Cara

    Takav,
    Dromoman,
    Bio je nulti pacijent
    Jedne nezabeležene epidemije

    Danas da je živ,
    Bio bi šampion trekinga

    400 rsd
  • Moj prozor u svet
    Quick View
    (0)
    Od : Dušanka Ilić

    Moj prozor u svet

    * * *

    Samo na trenutak zažmuri,
    u pticu pretvori se
    i oseti kako je
    u nebo vinuti se.

    Samo na trenutak zažmuri,
    u ribu pretvori se
    i oseti kakav na dnu mora
    život vodi se.

    Samo na trenutak zažmuri,
    u svica pretvori se
    i oseti u mraku kako
    celo telo sija ti se.

    Samo na trenutak zažmuri,
    u detinjstvo vrati se,
    probudi to dete u sebi, jer i ono
    samo na trenutak zaspalo je.

    * * *

    Jedan list sa grane
    pade mi na rame,
    kap rose sa njega
    usnu mi takne nežno,
    slučajno baš tu.

    Jedna ptica
    slete mi na put,
    iz krila jedno perce
    dotače mi prst,
    slučajno baš tu.

    Jedan oblačak
    nad mojom glavom
    pusti kišu
    i okupa me svu,
    slučajno baš tu.

    Jedno kuče malo
    u stopu prati me svud,
    repićem svojim
    radosno maše,
    slučajno baš tu.

    Ostadoh da sama lutam
    niz poznati prašnjav put.
    Tumačim znake,
    uspomene skupljam,
    slučajno baš tu.

    * * *

    U parku na drvenoj klupi
    starica jedna sedi
    na lice je stavila masku
    koža nežna počela je da bledi.

    Sunčevi zraci
    obasjavaju joj kosu sedu
    u očima joj tugu vidim
    ali i radost neku.

    Ruke je sklopila u krilu
    dok u sebi pesmu peva lepu,
    blagost na licu joj vidim
    ali i odvažnost neku.

    Tako ona u tišini svojoj,
    pod lipom na klupi ovoj
    prošlosti se seća svoje,
    u njenoj duši radosti još ostalo je.

    * * *

    Sedim za stolom
    olovku u ruci držim,
    nešto mi ne da
    misli na papir da pružim.

    Dok sedim tako
    vreme polako teče,
    pod slabom svetlošću lampe
    u slike gledam neke.

    Sa crno-belih slika
    dečija lica se smeše,
    ono što na njima vidim
    staviti na papir je teže.

    I dalje sedim za stolom
    u nemoći svojoj
    na tom papiru da napišem
    još jedno veliko slovo.

    Stare slike su bolje
    od svake priče moje,
    zato će papir ostati
    nestvarno bele boje.

    * * *

    Na železničkoj stanici stojim
    pogledom prugu pratim
    u daljini čuju se sirene
    to voz stiže na vreme.

    Nestrpljivo ljudi
    na peronu stoje
    hodaju gore-dole
    i čekaju voljene svoje.

    Detinjstvo me zove
    na ovom mestu da stojim,
    ne čekam, ne ispraćam nikog
    srce me ovde vodi.

    Pogledom pratim ljude
    srećni se grle i ljube
    sećanja naviru mi – nekada davno
    živela sam pored pruge.

    Iz dvorišta gledam,
    nedaleko od mene vozovi prolaze
    sigurno će jedan
    odvesti negde i mene.

    Ustajem rano
    u školu spremam se,
    moj otac zabrinuto vrti glavom:
    „Prugu kad prelaziš, pazi samo!“

    Bezbrižno, kako to dete može
    pred spuštenom rampom stojim
    čekajući da voz prođe,
    mašinovođi mašem i vagone brojim.

    A noću, kad sneg zaveje,
    pisak čujem, na vrata stanem,
    žuta svetla na njemu što sjaje
    u mrak polako odlaze dalje.

    Sada sam daleko,
    nema pruge, dvorišta, ni kuće,
    samo ponekad k’o sad
    neka me seta ka njoj vuče.

    400 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Miloš Crnjanski

    Sve pesme Miloša Crnjanskog

    ЈАДРАНУ

    Заборавио си бијесне и грозне гусаре.
    И галије од Неретве, црне и крваве.
    И песме и мачеве наше дуге и тмуре
    и јадра и весеља урличућа кроз буре.

    Заборавио си њине тешке, мрачне главе.
    Хај, погледај и сад, шкоља кад се зажаре
    и тресну о нас грмљавине твоји таласа.

    Чуј, како се ори песма наша тврда гласа,
    не клекла никад несретна ал бијесно весела
    са крваве обале једнога народа цијела:

    Да није најлепше љубав,
    већ за грумен сунца убијати и рано умирати.

    СЕРЕНАТА

    Чуј, плаче месец млад и жут.
    Слушај ме драга последњи пут.

    Умрећу, па кад се зажелиш мене,
    не вичи име моје у смирај дана.
    Слушај ветар са лишћа свелог жутог.

    Певаће Ти: да сам ја љубио јесен,
    а не твоје страсти, ни чланке твоје голе,
    но стисак грања руменог увенулог.

    А кад Те ноћу срце заболи:
    загрли и љуби грану што вене.
    Ах, нико нема части ни страсти,
    ни пламена доста да мене воли:

    Но само јабланови вити
    и борови пусти поносити.
    Но само јабланови вити
    и борови пусти поносити.

    [Поткамиен, у Галицији, 1915.]

    ПРИЧА

    Сећам се само да је била
    невина и танка,
    и да јој је коса била
    топла, као црна свила
    у недрима голим.

    И да је у нама пре уранка
    замирисо багрем бео.

    Случајно се сетих невесео,
    јер волим:
    да склопим очи и ћутим.

    Кад багрем догодине замирише,
    ко зна где ћу бити.
    У тишини слутим
    да јој се имена не могу сетити
    никад више.

    [1919]

    ПРВА ЈЕЗА

    Деси се: да се зачудим,
    кад ме изненада растуже:
    кишица плаха,
    ил једна смеђа дечија глава
    у коју се загледам дуже.

    Деси се да се пробудим,
    од ноћна близа неба плава,
    и ставим руку на срце
    што куца јако.

    И да се тад у мислима занесем,
    и осетим полако полако:
    да је младост прошла,
    па се стресем.

    НОВЕ СЕНКЕ

    Моје су руке нове сенке,
    побледеле су мирне,
    ко уморна свирала после теревенке
    кад их месечина дирне.

    Оне све сенче драго и њежно,
    и љубе све што се губи,
    у небо мутно, бескрајно снежно,
    у снег што сарањива, кад љуби.

    Сенка је њина као паучина танка,
    што дрхти немоћно, меко.
    Ја сам на свету свему успаванка,
    а мир је мој далеко.

    Моје су ране болне и нове,
    а мисли сузне, неопрезне.
    Блажени који по мору плове,
    и остају да чезне.

    Мисли се моје ничег не клоне.
    Без суморне наде и спаса
    пусте радосно у видик тоне
    у зрак што их таласа.

    У бол и грех и крвопролића.
    Са тугом новом и безданом
    у сласт витлају жељом необузданом,
    ко свело лишће, сва бића.

    1.090 rsd