DAN MINUS JEDAN, POKLON IZ DRUGOG VREMENA

Almini roditelji su došli i parkirali se ispod našeg prozora; deka je stiskao po gasu u prazno. Deka je često dolazio s poklonima iz drugog vremena; doneo bi nam markicu s likom kralja Aleksandra, fotografiju Stjepana Filipovića koji ponosno i prkosno stoji raširenih ruku, značke u obliku Titovog potpisa, dres Crvene zvezde iz vremena kad je bila svetski šampion, ali, ubrzo ćemo shvatiti, ovog puta nosio je drugačiji dar.

Sreli smo ih napolju. Mala Ana se bacila u moj zagrljaj, bio je to prizor koji se pamti celog života – trenutak kad nas je videla i potrčala prema meni. Ana je gazila po zemlji, kao da je istovremeno hodala iznad, sve do zagrljaja. Ona je bila tatina devojčica. Grlila me je snažno i onda pružila jednu ruku prema Almi i drugu prema Stefanu. Mali svet, nukleus dva probisveta i dva Sunca.

– Gde si, glupi Stefane! – Ana je lupila čvrgu bratu, a Stefan je, kao i svi mi, odgovorio osmehom.

Uskoro smo se nalazili u dnevnoj sobi, tri generacije, ili nešto više. Sedeli smo, jedino je Alma bila na nogama.

– Može kafica? – Alma je pitala.

– Može – odgovorila je baka.

– Može – rekao je deda.

– Donesi mi i rakijicu – dodala je baka.

– Je l’ piješ? – Alma je pitala, zvučalo je rutinski.

– Ponekad, pomalo, i više bih da mogu.

– Šta ti kaže lekar? – Alma je pitala spuštajući bocu rakije na sto.

– Lekar mi kaže da je život jedan i da ga živim u sreći i radosti – odgovorila je baka.

– Lepo ti je čovek rekao.

– Jeste, zato i ne pijem puno, jer mi rakija ne donosi radost.

Baka i deka su ostali kratko. Oboje su bili rođeni za vreme Drugog svetskog rata, kao izbeglice; deda je govorio da su mir i sloboda dva najveća bogatstva i da to nikada ne zaboravimo. Baka nije stizala do reči, deda je bio glavni govornik. Mir, sloboda, ponovio je.

– Ti Stefane, ti ćeš da studiraš medicinu. Je l’ znaš šta to znači? – deda je pitao.

– Da ću morati puno da učim – Stefan je bio ozbiljan kad je odgovorio.

– Generacije i generacije su se vekovima borile da svako, pa i vi siromasi, možete da studirate ako ste vredni i radni – deda je krenuo da objašnjava.

– Što sam ja siromah? – Stefan se našao iznenađen. Istovremeno, njegova mala sestra je napravila fišek od hartije i krenula da ga lupka po glavi.

– Siromašan si jer nisi vlasnik sredstava proizvodnje.

– Aha – Stefanu nije bilo jasno, videlo se.

– Pitaj Engleze i porodice radničke klase da li mogu da studiraju, ili pitaj radničku klasu u 90% sveta. Mi smo se za to izborili, moja generacija se za to izborila – deda je pojasnio.

– A kako je bilo ranije? – Stefan je pitao dok je dobijao papirnate udarce po glavi.

– Ranije nisi ni u školu mogao da ideš.

– Znači i škola je privilegija?

– Da! Samim tim što možeš da koristiš mozak, ti si privilegovan – deda je podigao ruku, kao da drži govor hiljadama ljudi.

– Pa, hvala ti, deda! – Stefan je zagrlio deku, snažno. Nisam znao da li se šali ili ne; ličio je na malo dete.

– Ti imaš veliki zadatak i to će biti tvoja borba! – deda je sad podigao pesnicu.

– Koji zadatak?

– Zadatak da studije završiš, postaneš lekar i da ne dozvoliš da drugi izgube priliku koju si ti imao.

– U pravu si, deda!

Almina majka je polako pila rakiju iz male čaše, uživala je u svakom mikro-gutljaju. Ugledao sam da se njih dve zagledaju i prevrću očima na dedine teorije, ne zbog toga što su teorije možda pogrešne, već što deda ostalima ne dâ da pričaju. Pogledale bi i prema Ani i Stefanu, blago. Kroz otvorene prozore dolazile su male vibracije atoma u obliku cvrkuta ptica. Toplo leto, vesele pesme, baka i deka s nama. Tri generacije, kafa, rakija, atomi u igri pesme ptica.

– Što plačeš, mama? – Almi se učinilo da njena majka plače.

– Ne plačem, nego me rakija ljuti, pa mi suze teku.

– Ljuti tebe ovaj tvoj – Alma je aludirala na svog oca.

– Ne ljuti me više on. Njega sam već pregurala.

– I treba, pusti ga.

– Pustila sam ja i njega i one njegove aktivistkinje – bilo mi je smešno da dedu i njegovo okruženje zove aktivistima, jer je deda pre penzije radio kao bibliotekar i, logično, bio je okružen bibliotekarkama.

– Je l’ ga još uvek zovu na sastanke? – Alma je pitala.

– Ne kao ranije, ostarilo se, počele su i one da odlaze.

– U večna lovišta?

– U večna lovišta, kod Če Gevare – baka se nasmejala.

Almin otac se nije uzrujavao povodom sitnih prozivki. Ovog puta doneo je drugačiji poklon; uzeo je knjigu iz svoje torbe i dao mi je. Na koricama je pisalo – Priručnik za letnji odmor –

– Za tvog brata! Znam koliko voli da čita priručnike.

– Hvala lepo – rekao sam, uzeo knjigu i krenuo da je prelistavam. U priručniku su bila uputstva i prazne strane.

– Šta je ovo? – pitao sam uz osmeh.

– Priručnik koji vi treba da ispunite. Davno ga je pisala, štampala i u biblioteci povezala moja drugarica, ali nije ostavila svoje ime, jer u stvari pisaćete ga vi.

– Interesantno – rekao sam.

– Možda, zavisi od vas – rekao je deka i zagrlio svoju suprugu.

– Opet levičarske kerefeke zvane umetnost! – rekla je baka.

Ostali su kratko i uputili se za Užice, polako, magistralnim putem, u mali stan u soliteru u hladu planine. Dve stare osobe pune istina, zabluda, strasti, ljubavi, pune života.

Auto je bio star, dve stare osobe gledale su novi prizor – asfaltirani put i dve sjajne kugle koje jure ispred njih. Deda je bio u neverici da je cesta asfaltirana za nekoliko sati, a uskoro je video mašinu na točkovima kako se polako kreće, topi postojeći asfalt i meša ga s novim da bi ostavila put iza sebe. Na mašini je pisalo – Glasajte za mene! – a ispod su se nalazili slika i ime političara.

– Nikada, ni za hiljadu života – Almin otac je rekao kroz zube.

Uvod

Telo i osmeh

Na palubu je došao mali čovek u starinskom odelu. Nabio je šešir do obrva da mu ne bi odleteo pod udarima vetra. Pitao se da li bi preživeo kada bi pao s broda u more, kao da je predosećao da će pasti, ali njegov pad u vodu će biti u zimu kada spasa nema. Mali čovek se zvao Joni. Joni je bio mali u ambiciji, u prijateljstvu i ljubavi, ali u jednoj stvari mu se posrećilo, makar na kratko – ukrao je ljubav protagonisti ove priče. Zato sada pričamo o njemu. Osamljen u glasnoj gomili je oteo ljubav snage Velikog praska i zauzvrat nije dao ništa. Uzimao je sve a da ništa nije vraćao.

Brod je lomio talase Baltika. Talasi su bili crni i jaki, ali brodski čelik je bio jači. Joni je stajao na palubi na otvorenom, udisao miris mora i osećao sitne kapi slane vode na licu. Došao je sam na ovo krstarenje. Plovidba u Turku–Stokholm– Turku krugu. Bez zaustavljanja. Oko njega su bili ljudi leta, neki su bili pijani, neki su bili trezni. Devojke su nosile šarene haljine, vijorile su kao naopake zastave. Brod je jurio kraj malih ostrva koja su se pojavljivala i nestajala u svetlosti prozora. Poneko ostrvo je bilo nastanjeno lepim kućama i drvenim saunama. Brod je jurio da bi se vratio, nije stajao.

Joni je otišao na piće, pio je polako i gledao druge kako piju brzo. U baru se nalazio trubadur, vrteo je iste pesme koje će i sutra vrteti na akustičnoj gitari. Joni je otišao do diskoteke, iako nije voleo disko muziku. Tamo je naišao na iznenađenje.

U diskoteci su svirali finski tango, ispred muzičara na bini plesali su devojka i muškarac. Muzika je bila brza, publika je pljeskala u ritmu iznad koga se izvijao zvuk violine. Devojka je gledala muškarca u oči, Joni je gledao u devojku. Nije gledao u njene oči. Gledao je njeno telo i osmeh. Na reflektorima se videlo da su joj obrazi crveni. Takve crvene obraze je imala njena mama. Joni je poznavao devojku na bini, zvala se Inka. Leto je bilo toplo, vrata diskoteke su bila otvorena. Na nebu su bile zakačene zvezde i jedan avion, mnogo brži od broda.

Videla ga je sa bine i poklonila mu osmeh. Joni se pitao da li će njegova popularna prijateljica sići do njega i Inka je sišla do Jonija kada se završio nastup.

– Lepo je videti te. S kim si?

– Takođe! Lepo plešeš. Sam sam.

Pitala ga je za broj sobe jer su nju opsedali pijani novinari. Dao joj je broj sobe koja se nalazila na sedmom spratu.

– Moja soba je mala.

– Ali bez pijanih novinara. Na moja vrata svaki čas dolaze i lupaju.

– U pravu si, dođi. Kupiću nam kokice. Imam i prozor u kabini. Moćićemo da gledamo mrak i poneko osvetljeno ostrvo.

– Kao kad smo bili deca, tada smo iz šume gledali jezero.

– Vidimo se za pola sata.

Inka je otišla. Pijani novinari su se stvorili oko nje i pratili njene korake. Ona je bila nasmejana i crvenih obraza; imala je obraze na mamu. Bila je kao cvet.

Joni je prošao pored bara i akustične gitare, pored ruke koja je udarala po žicama. Kupio je kokice i krenuo ka sobi. Dok je išao dole ka sedmom spratu broda, popeo se na rukohvat i pažljivo hodao uskim drvetom u praznom hodniku. Prema diskoteci je video momke koji su gledali jedan drugome mišiće i tetovaže. Momci leta. Stavio je kokice kraj okruglog prozora svoje kabine. Kad su bili deca Inka i Joni su jeli kokice. Kažu kad se tetovaže skinu, ponekad se ponovo pojave, naprosto se vrate. Inka se pojavila. Naslonila se kraj prozora kabine, nasmejana i srećna. Srećna, srećna. Gledala je zvezde i pomislila da je svemir živ.

Oči

Već pola godine, Joni i Inka su živeli zajedno, u centru Tamperea. Sve je bilo blizu, i škole i prodavnice, pozorišta i nastupi. Jezera, koja su okružila grad, odavno su se zaledila a sneg je padao po krovovima i ispod njih. Ljudi su bili dobro obučeni. Sneg je bio na njihovim kapama. Joni i Inka su plesali. Inku su svi gledali, Inku su samo hrabri zvali da pleše. Joni je gledao, ali nije gledao njeno telo i osmeh. Gledao je njene oči. Pokušavao je da vidi da njene oči gledaju druge.

Na sledećem nastupu je nanovo pratio njen pogled. Sledećeg jutra je čitao žutu štampu koja je pričala o njoj i o njemu, vezano za nju. Uveče, pijani novinari su bili oko nje, trezni novinari bi pitali i njega ponešto, u vezi nje. Joni je pomislio da uradi nešto hrabro, gde bi stvarno mogao da padne. Pomislio je da će tako izaći na prvu stranu nebitnih novina.

Posle svake noći su stizala teška jutra. Doručkovali su.

Žuta štampa je ružna uvek, i kad je nova i kada ostari. Boje su agresivne i neprijatne. Joni je gledao Inkinu fotografiju na jeftinim novinama. Inka mu je rekla da odlazi.

– Odlazim.

Joni je imao šarenu hranu za doručak – crvenu i zelenu papriku, i beli jogurt, ljubičaste bobice, crvene jagode.

Vrata su se čula kada su se otvorila i zatvorila. Ličilo je da pozdravljaju sama sebe u odlasku.

Ali, ovo nije priča o malim ljudima sitnih ambicija i male ljubavi; ovo nije priča o Joniju. Ovo je priča o muškarcu slomljenog srca koji nosi ljubav snage Velikog praska. Da bismo je čuli moramo otići do toplog mesta gde se priče pričaju.

DEO I

REKA

Pre petnaest vekova

Stigao je dan kada ćemo pokrenuti letilicu i krenuti prema nebu. Mi smo prvi, posle mnogo vekova, koji će se otisnuti prema beskraju. Juan, moj mršavi ženskasti prijatelj, ubrao je limun s drveta, zatim se okrenuo prema meni i bacio mi žutu voćku. Ja nisam mogao da je uhvatim, jer su mi ruke bile nepokretne.

– Juane, šutnuću te po toj tvojoj maloj zadnjici. Valjda ćeš se tada opametiti. – On je bio zanimljiv čovek; voleo je ptice i krilate krave, voleo je svet i svoju patuljastu ženu u njemu. Obožavao je svoju decu, bila ih je puna kuća.

– Samo proveravam da li ti se vraća snaga. Nikad se ne zna. Hvataj. Još jedno malo žuto Sunce za tebe, bogalju! – prijateljski je odgovorio na moju bezopasnu pretnju, ali ruke nisu slušale moje misli i voćke su padale po toploj zemlji.

– Hvala za tvoju brižnost, dražesni. Vidim, lepo si odelo obukao danas. Kao da ih je žena birala. Ali za sebe, ne za tebe.

– Hvataj limun! Nešto si spor danas – Juan je nastavio da na svoj način pokazuje kako smo dobri prijatelji.

Malo žuto Sunce se kotrljalo po toploj zemlji; tri Sunca su napravila novo neuhvatljivo sazvežđe na nebu od zemlje.

– Da znaš da mi nije žao što me ruke ne slušaju. Ti si moje ruke, Juane.

– Nadam se da ćemo se vratiti, Nenade.

– Zar se plašiš da ću poželeti drugačije, moj ženskasti prijatelju?

– Plašim se, moj dragi bogalju. Moramo da se vratimo. Ja imam puno dece! – Juanu je krenula suza radosnica, tekla je po njegovom srećnom licu.

– Vratićemo se živi i čisti.

– Zašto kažeš čisti, dvonogi?

– Ne bi valjalo da prljamo tvoje svileno odelo.

Svilena odela

Pogledao me je kako se žene gledaju, odozdo na gore, i uzdahuo:

– Eh, kad sam te upoznao i ti si imao lepo svileno ruho čistih i jakih boja. Izgledao si elegantno, besno i tupavo, uopšte mi nije jasno zašto si ti taj koji je otkrio kako napraviti spravu za letenje.

– Hvala na lepim rečima, moj ljupki prijatelju. Zaista sam bio i besan i tupav, i nisam voleo sebe – shvatao sam da je Juan ubeđen da se nećemo vratiti, jer je mislio ću poželeti drugačije.

– Nije mi jasno ni otkud ti u Vizantiji. Sve to moraš da mi kažeš pre nego što krenemo put neba.

Dok smo razgovarali, stigla je Juanova patuljasta žena i poklonila nam uplakan osmeh; žena visine deteta, džinovskog srca, je došla da isprati naš let u nebo. Za njom je došla moja ljubav, Alkmene, s našim sinom kojeg je stavila u drvenu kolevku.

– Zdravo, šareni junaci! – Alkemene nam se obratila uobičajenim poštovanjem, iako se danas nismo obukli posebno šareno. – Kada krećete?

– Za par sati!

– Vidimo se onda za dva sata. Imamo posla oko Juanove dece – žene su otišle; Alkmene je ponela naše dete u drvenoj kolevci.

Juan me je pogledao i rekao:

– Doneo sam dnevnik u kom sam zabeležio kako sam stigao do ovde, a ti ćeš nam ispričati svoju priču, počevši od svilenih odela.

– U redu – pristao sam.

– Hoću da znam i kako si upoznao belog lava! Plašio sam ga se. Nikada nisam voleo da budem blizu te živuljke. I najvažnije, želim da znam i kako si otkrio tajnu; kako si uspeo da saznaš kako napraviti spravu koja će nas vinuti u nebo.

– U redu, ljubopitljivi. Krenuću od svilenih haljina. A trebaće vremena i meni samom da shvatim zašto i kako sam otkrio tajnu leteće naprave.

– Ispravka, bivši debeli!

– Kako to misliš – ispravka, svileni čoveče?

– Ti si smislio leteću napravu, a ja sam je napravio, moj dvonogi prijatelju – Juan se zagledao u mene i polako počeo da pravi grimase.

– Svileni, da zovnem pomoć? Da li ti treba lek?

Svedokov svedok

More je imalo svoj ritam. Vetar nam je dodirivao lica. Sami u dvorištu, razgovor smo delili moj ženskasti prijatelj i ja; bili smo svedok svedoku.

– Nenade, brate. Kreni s pričom; a kada priča dođe do mene, tad pričaj o meni, a ne meni – odgovorio je uz osmeh na moja pitanja o njegovoj prisebnosti.

– Juane, kreni ti s tvojim dnevnikom.

– Posle tebe, dvonogi.

– U redu, ali nemoj da me prekidaš.

– Neću. Obećavam. Hehe.

Pre nego što sam krenuo da govorim o svetu kraj Dunava, odakle sam došao, pogledao sam nepomično sazvežđe tri Sunca na neuhvatljivom nebu od zemlje.

Priča je krenula da teče polako, sporom rekom.