Presing

Default sorting
Prikaži
16
  • Razgovori
    Quick View
    (0)
    Od : Predrag Milojević

    Razgovori

    TROVAČ

    trovo kerove
    a ćale mu prodavo
    nekakve kožne kape
    na pijaci
    sedeo po čitav dan
    na tronošcu
    gledao strogo
    ali ipak odozdo
    prosto ti neprijatno
    kad prođeš
    praviš se da ga ne vidiš

    a taj bilmez
    voleo da truje kerove
    nabavljo kumarin
    iz fabrike u kojoj mu radila žena
    kad ker umre
    on ti priđe
    pa pita
    komšo kako je

    dobro je kažeš
    kako si ti
    čisto da ne vidi
    koliko te boli
    i vidiš uspeva
    grči mu se vilica
    svi zlikovci su ustvari tupani
    nemaš dokaz
    a opet znaš da je on
    jer drugi ti prilaze i kažu
    nisam ja brate
    ne bi ja to nikad
    i reko bi ti da znam ko je

    i svi misle da je to bio
    taj kapokrojački sin
    i svi sad čekaju osvetu
    pala je jedna šteta
    pa mora i druga
    ne valja kad se ne drži
    ravnoteža

    ULICA

    misliš da je ulica
    za božić
    lišena onog odmeravanja
    kad zahvaljuješ bogu
    što si tako krupne građe
    i teških kostiju
    jer kako je onima
    koji nisu te sreće
    onima koji sklanjaju
    tela u stranu
    da prođe fukara
    s obzirom da je to malo mesa
    jedino što u životu imaju
    i treba im neoštećeno

    sve drugo je ili sultanovo
    ili se na njega plaća pdv

    onda vidiš
    da je toga
    i na božić
    ali u nešto manjem obimu
    samo je nekad sneg
    a nekad nije
    za žućkasto ulično svetlo
    očekuješ da je posebno
    kao na televiziji
    ali nije
    i ljudi su nadrndani
    pljuju ispred sebe dok hodaju
    gledaju svoja posla
    niko se ne smeška
    niti je opsednut praznikom

    ne znam za one u crkvi
    nisam bio
    možda se na liturgiji čeka
    tračak nade sa neba
    možda tamo kad zagrebeš površinu
    ne zatekneš ovo očajanje
    mada sumnjam
    jer gde nestanu svi oni
    kad izađu iz crkve

    i uopšte
    ulica kojom promiču automobili
    opasana trotoarima sa obe strane
    ratno je okruženje
    a ljudi se plaše
    da podignu metalne novčiće
    jer se veruje da ih za božić
    na raskrsnice bacaju
    babe vračare
    lično

    TESLA

    nema tesle
    disa
    bore
    vele novine
    nadiru samo
    bela kuga
    crni prišt
    i žuta rasa
    a godišnje se
    izvrši u srbiji
    220.000 abortusa

    šta biva sa leševima
    nerođene dece
    ne znam
    nisam išao na to
    groblje ili đubrište
    kako se uzme
    i neću
    ali se pitam
    da nije novi tesla
    slučajno
    na njemu završio

    ilija fekalija

    kada bi ilija fekalija
    ušao u kafanu
    stizale bi ture
    za njegov sto
    evo ga ika
    zlatna sajla našeg kraja
    dobacivali su
    dajte čoveku još pića
    a baja je radio
    na otpušavanju
    začepljenih wc šolja
    kanalizacije
    i svega drugog
    kuda teku govna
    uvek je vukao tu svoju
    umazanu sajlu
    oko ramena
    donosio nam je sreću
    umesto dimničara
    koga nismo imali
    radio sam ja
    reče jednom
    kad su mu već dojadili
    i sa većim govnima od vas

    posle bola od tog prvog muka
    nisu mu više dosađivali

    MORANJE

    jel još radiš sa domcima
    beskućnicima
    i sirotinjom
    pitaju kad me sretnu
    na ulici

    da
    kažem

    šta ćeš
    setnu se
    mora i to neko da radi

    mora
    kažem

    da ih čuva
    nastave oni
    da ih obilazi
    pazi i pokriva
    nije ti lako

    aha
    kažem
    nego
    nešto si se mnogo zadržao
    oko tog moranja
    zaglavio si se u blatu
    pa šlajfuješ

    zine da bekne začuđen
    kako ti to starijem
    i slično sranje
    udarim ga po sapima
    on počne da njišti
    a ja opet
    preko leđa
    stoku treba češće
    preko leđa
    da se ne opusti

    i da vidiš
    brajko
    kako brzo odgalopira
    niz ulicu

    300 rsd
  • Nepoznati i grad
    Quick View
    (0)
    Od : Zoran Ilić

    Nepoznati i grad

    1.

    Kretati se Kragujevcem, jedva čujnim glasom pevati ili zviždati pesmu I remember Elvis Presley, šutirati kamenčiće koji se nađu na putu, lagano se penjati strmim, krivudavim ulicama.

    Nepoznati nikoga ne sreće. Da li je noć razlog? Nije! On zna da ni iza zidova porodičnih kuća, stambenih i poslovnih zgrada, fabrika, stovarišta… prodavnica, kafana, kafića… nikoga nema. Grad je napušten. Kako se on u njemu našao, i može li se biti u gradu u kome nikoga nema?! Ako je grad napušten, to isključuje i prisustvo Nepoznatog.

    Kragujevac, ipak, postoji, iako je iz nekog (ili više) razloga napušten od stanovnika, Nepoznati postoji, kao i kamenčići na gradskim ulicama, samo je postojanje Kragujevca potpuno iskrivljeno, kao da je to njegov lik u ogromnom ogledalu, a ne stvarni, materijalni grad.

    Nepoznati sedi za računarom, vrti točkić na mišu i kreće se ulicama virtuelnog grada koji može da bude i Kragujevac. Nema nikakvih kamenčića, niti neravnina na asfaltu: pred Nepoznatim se pružaju besprekorno ravne površine ulica.

    2.

    Gliša-034: Nepoznati, više smisla bi imalo da pevaš (ili zviždiš) “Šumadijski bluz”, “Bluz u parku”, “Zašto ne volim sneg”… nego tu, meni nepoznatu, pesmu.

    Nepoznati: Glišo nula trideset i četiri, ti kao da si promoter grupe Smak? Nema potrebe jer ona više ne postoji. Ne objavljuje nove nosače zvuka, ne priređuju koncerte, ne ide na promo-turneje… Smakovci su izvan vremenskih i prostornih koordinata! Oni su deo prošlosti, a ne sadašnjosti ili, daleko bilo, budućnosti. Toliko o najpoznatijoj i najuspešnijoj kragujevačkoj rok grupi! Dovoljno je. Možda je i previše?

    Ja, ipak, ostajem pri svom izboru dok ushićen koračam kragujevačkim ulicama, potpuno siguran da, osim mene, niko drugi u gradu ne bi odabrao pesmu I remember Elvis Presley. To me ispunjava ponosom, daje mi sigurnost.

    Gliša-034: Nisi uspeo da me ubediš da tu pesmu treba da pevušim dok hodam kragujevačkim ulicama. Meni više odgovaraju pesme domaćih rok bendova. Možda je kompozicija I remember Elvis Presley primerenija za pevanje dok se hoda ulicama Njujorka, Čikaga, Las Vegasa, Memfisa… Međutim na kragujevačkim ulicama, ona ne funkcioniše. Kontraproduktivna je.

    Nepoznati: Isuviše je komplikovano da objasnim kako tebi, tako i ostalim posetiocima Net-foruma, zašto pesma o Elvisu najbolje odražava moj odnos prema Kragujevcu. Zašto je od svih pesama na ovom svetu upravo ona moj favorit.

    Jer kada izgovorim, otpevušim: I remember Elvis Presley, ja, u stvari, mislim: I remember Kragujevac. Prisli je potpuno nevažan, važna je fraza: I remember.

    Gliša-034: Za razliku od tebe, Nepoznati, ja se Kragujevca ne sećam već u njemu živim četrdeset godina! I, naravno, navijam za Radnički!

    Nepoznati: Kada si pomenuo Radnički, i kada sa muzičkih prelazimo na fudbalske teme, nekada sam crveni dres tog kluba navlačio na svoje dečačko telo, i istrčavao na fudbalsko igralište sa toliko energije i vere u dane koji će doći!

    Posle toliko godina, jedva verujem da klub još postoji, ima navijače, fudbalere, trenera, stadion…

    Vojkan: Kakvo je stanje u Kragujevcu (državu koja, uzgred budi rečeno, neprestano menja naziv, granice, himnu, zastavu, ustav, broj stanovnika… i stanje u njoj bolje i da ne pominjem) najsvrsishodnije bi bilo otćutati jedan minut, i otići u fade-out.

    Nepoznati: Upravo sam smislio futurističku pesmu o Kragujevcu. Onako, u prolazu. Znam da je niko neće pevušiti. Čak ni ja. Ipak:

    In the year twenty six twenty six
    u Kragujevcu će nastupiti grupa „Twin Peaks“
    sa velikim hitom “Američkom pitom”…

    Dalje se zviždi. Nastavak teksta sledi uskoro. Ili nikada… Veća je verovatnoća nikada nego uskoro.

    3.

    Od šesnaestog avgusta 2005. godine kragujevačkim ulicama je moguće pevušiti još jednu pesmu koja je u vezi sa kraljom rokenrola. Austrijanac Volfgang Han, veliki poštovalac lika i dela slavnog američkog pevača, u “Grejslend studiju” u Memfisu je snimio pesmu Fire down below. Autor numere jeste bas gitarista Džeri Šaf, i bila je poslednja po redu koju je hiljadu devetsto sedamdeset i šeste godine Elvis trebalo da snimi za svoj album.

    Neobični poduhvat Austrijanca je okupio kultnu postavu Prislijevog pratećeg benda: gitariste Redžija Janga i Džejmsa Bartona, bubnjara Ronija Tata, klavijaturistu Glena Hardina i pomenutog basistu Džerija Šafa.

    Han je singl objavio za malu izdavačku kuću iz Memfisa, i on se u prodaji pojavio na godišnjicu Prislijeve smrti.

    4.

    Da je živa, majka Nepoznatog bi pomenutog dana napunila sedamdeset i dve godine. Tim povodom bi bila priređena skromna porodična proslava njenog rođendana kojoj bi prisustvovali sin, snaha, unuke…

    Majčin televizor bi, najverovatnije, bio uključen, i na njemu bi išle vesti. Ili bi kćerke Nepoznatog odabrale MTV i vrteli bi se aktuelni muzički spotovi. Sve drugo bi bilo neizvesno: gde bi se stan nalazio, koja jela bi pred njima bila na stolu, o čemu bi razgovarali. Da li bi bili srećni, zadovoljni, ili bi se neprestano svađali…

    5-6.

    Sedam meseci pre hipotetičke proslave rođendana majke Nepoznatog, širom sveta je masovno obeležena sedamdesetogodišnjica Elvisovog rođenja. Naročito svečano je bilo u Prislijevom rodnom gradu Memfisu.

    Njegovo imanje Grejslend svake godine poseti preko šest stotina hiljada obožavalaca.

    Istoga dana je bila i godišnjica smrti majke Nepoznatog. On je otišao u najbližu crkvu, i zapalio sveću. Osim njega, niko je više nije pamtio. Njen grob prekriven snegom niko ne obilazi. Čak ni njen sin! Zapušteno seosko groblje… Svi su putevi do njega zavejani, i ništa ne ugrožava mir snegom prekrivenog seoskog groblja.

    7.

    Američki pisac i sineasta Adam Maskjevič je pokrenuo veb-sajt u nameri da pronikne u delić tajne koja okružuje preminulog kralja rokenrola.

    Da bi motivisao istraživače, Maskjevič je ponudio astronomsku nagradu: tri miliona dolara za dokaz da je Elvis živ!

    – Najveći mit u istoriji pop kulture predstvlja Prislijeva smrt. Koje činjenice stoje iza njegovog nestanka? Da li se, možda, od nas nešto krije? – pita autor sajta koji je, po sopstvenom priznanju, osnovao radi publiciteta.

    On je snimio dokumentarni film o misteriji koja okružuje Prislijevu smrt. Za potrebe filma je intervjuisao sto sedamdeset i petoro ljudi koji su poznavali Elvisa ili su sa njim bili u kontaktu. Razgovarao je i sa ogromnim brojem fanova kralja rokenrola, i tri četvrtine njih se slaže da je Elvis najverovatnije mrtav.

    Autor veb-sajta navodi da je ključni razlog za sumnju da je Elvis umro činjenica da se medicinsko osoblje ponašalo neobično, i da postoji previše detalja koji se ne uklapaju.

    – Ne morate da budete stručnjak da biste se zapitali zašto je Prislijeva sahrana tako brzo obavljena? Kovčeg je bio zapečaćen, i strasti su se brzo smirile – tvrdi Maskjevič.

    Misteriju predstavlja i Elvisovo srednje ime: na spomeniku piše Aaron, dok je Elvis dok je bio živ uvek pisao Aron.

    8-9.

    Pokojni američki pevač i Kragujevac nemaju nikakvih veza, niti je moguće uspostaviti ih. Njegovi obožavaoci neće da posećuju Kragujevac, i govore da to čine u Elvisovu čast. Neće se upisivati u imaginarne knjige utisaka: “Kragujevac sam posetio iz ljubavi i poštovanja prema Elvisu”, “Sve me u ovom šumadijskom gradu podseća na nezaboravnog kralja rokenrola…”, “Velika čast je hodati ulicama kojima je koračao Prisli…”

    Japanci će i dalje svakoga januara (februara, marta… novembra, decembra) hrliti u Memfis, kupovati Prislijeve CD-ove, majice i bedževe sa njegovim likom, obilaziti lokacije u gradu koje su imale značaja u Elvisovom životu, školu koju je pohađao, muzički studio u kojem je snimio prvu ploču, grobove njegovih roditelja…

    Kragujevac će biti izvan te priče, kao što je izvan mnogih drugih priča. Na primer, priče Džon Lenon i Kragujevac, Joko Ono i Kragujevac, Bob Dilan i Kragujevac… Če Gevara i Kragujevac, Pablo Pikaso i Kragujevac… Džingis Kan i Kragujevac…

    Grad u Šumadiji može da bude, uostalom on to i jeste, deo nečega što može da se naslovi sa “Nepoznati i Kragujevac”. Ma koliko Nepoznati na ovom svetu bio anoniman (čak i u gradu Kragujevcu) moguće je ispričati priču o njemu i gradu.

    Fluidnu priču o gradu i anonimnom stanovniku koji je paradigma svih ostalih. Toliko bezličnom, bezsadržajnom, da je životne priče ostalih stanovnika grada moguće pretočiti u njegovu.

    Mada je početak turoban i neobavezujući let’s go! Let’s go, folks!

    300 rsd
  • Faktotum i priče
    Quick View
    (0)
    Od : Vladimir Krstović

    Faktotum i priče

    SAJAM KNJIGA 2011.

    Ovogodišnji sajam knjiga otvorili su glumci. Oni su poznati po tome da puno čitaju pa je i logično da otvore sajam knjiga u Beogradu.

    Bili su to Vjera Mujović i Goran Sultanović. Kasnije je i glavni mučenik među srpskim piscima, Svetislav Basara morao da kaže reč, dve o ovoj gala-izvedbi.

    Skoro sam negde pročitao izjavu trenutno najprevođenijeg srpskog pisca, Zorana Živkovića. Govorio je o sajmu knjiga. Rekao je nešto ovako: “Sajam knjiga je odlična prilika za izdavače da utaje porez ne plaćajući fiskalne račune.“

    To bi otprilike bio uvod za ono što želim da kažem.

    Pošto smo jasno videli kakvo je stanje u srpskoj kulturi i ako znamo činjenicu da prosečni čitalac u autoru bilo koje knjige, kao što je na primer “Kuvar za 2011“, vidi isto što i u Jeleni Karleuši, nekom tajkunu, učesniku “Farme“ ili “Velikog brata“, onda nam je jasno koji je stepen svesti čitalačke publike napaljene na pljeskavice i ćevape, koji se koliko znam svake godine u ogromnim količinama prodaju ispred hale. I naravno, postavljam pitanje smisla prošlog, preprošlog, ovogodišnjeg i sledećeg sajma knjiga u Beogradu.

    Da sam srednjoškolac, vozili bi me autobusom iz provincije u Beograd na sajam i to bi bilo super. Ovako, nisam odavno u srednjoj školi tako da ne mogu da u ovoj gala-izvedbi ne vidim vašarski, seljački i malograđanski mentalitet koji na Balkanu vekovima vlada.

    Tako stoje stvari sa čitalačkom publikom, sa glavnim posetiocima sajma. Šta je sa piscima bez kojih ne bi bilo ni književnosti, ni umetnosti, ni publike, ni izdavača, ni kulture, ni sajma knjiga? To vrlo lako može da se pretpostavi.

    Honorari za koje pisci na glasu krvare svoj um i dušu na štampanu hartiju su toliko bedni da bi za posetioce sajma bilo najbolje da ne daju nikakve pare za knjige, već da prstima ulepljenim od senfa, kečapa, kupusa i majoneza malo prelistaju svu tu krv koja se nudi na štandovima.

    To je najbolje za pisce jer ih zarada od prodaje svojih umetničkih dela ne bi ni malo unizila.

    Tako bi i srpska kultura sa sajmom knjiga kao njegovim ogledalom bila ono što jeste. Jedna velika prazna stomačina sa pljeskavicama i prilozima po želji.

    300 rsd
  • Moskva-Berlin-Beč
    Quick View
    (0)
    Od : Primož Vresnik

    Moskva-Beč-Berlin

    FRANC ŠUBERT KAO ODGOJITELJ

    II scena

    TEODOR ŠUBERT: Stvarno, hoćeš li da okončaš svoj život na groblju skitnica, da li stvarno želiš da završiš među siromašnima i besposličarima? Onda samo izvoli, ko te zadržava?! Da, sigurno, tvoj otac, koji je puno pametniji i vidi jednu nezaobilaznu tvrdu činjenicu, a to je da u načinu života muzičara nema debelog hleba, nema hleba, sine…

    FRANC ŠUBERT: Kako nema? Pa Beč nije zaboravljena varoš na svetu, nego grad prilika i mogućnosti…

    TEODOR ŠUBERT: Jedna mogućnost postoji, a to je da ti pare ispadaju kroz pocepan džep, to ti je ta mogućnost… Daj, prihvati se posla koji donosi ozbiljne pare, koji donosi masnu krupnu lovu… Samo se okani poziva muzičara. Završičeš kao Mocart koji je na kraju svirao za gulaš.

    FRANC ŠUBERT: Baš ste danas otrovni oče, Mocart nije nikada svirao za gulaš, otkud vam to pada na pamet? I sami znate da nije tako…

    TEODOR ŠUBERT: Znaš li gde mu je grob?

    FRANC ŠUBERT: Svi mi to dobro znamo: Sankt Marxer Friedhof…

    TEODOR ŠUBERT: Tamo su zajednički grobovi za one bez ičega na ovome svetu, za skitnice, propalice, alkoholičare i za siromašne muzičare.

    FRANC ŠUBERT: Otkud vam pomisao da ću završiti kao čovek bez ičeg, bez ispunjenja u ovom životu?

    TEODOR ŠUBERT: Plaši me pomisao da ćeš biti muzičar bez ičega. Siromašan, u svakom pogledu. Znaš li gde ti je mesto?

    FRANC ŠUBERT: Gde?

    TEODOR ŠUBERT: Ovde. Deveti bečki rejon će biti tvoj radni krug, tvoj životni vidokrug i ti ćeš biti kao ja – odgojitelj. U to nema sumnje. Bićeš odgojitelj u đačkom domu, probijaćeš se kroz školske klupe i smirivaćeš decu, kovrdžave glave dečaka, ponekad su đačići nestašni, a jednog dana ćeš se sigurno navići na ovu školsku buku. Da, odgojitelj i učitelj u ovo doba su isto i ti ćeš biti odgojitelj u Lichentalu.

    FRANC ŠUBERT: Mislio sam da podržavate moju muziku, da podržavate mene kao muzičara…

    TEODOR ŠUBERT: Da, podržavam tvoju ljubav prema muzici. A nikako ne podržavam da živiš od toga, jer se živeti od umetnosti ne može… Ne u Beču.

    FRANC ŠUBERT: Da li je to istina? A šta je Salieri?

    TEODOR ŠUBERT: Tvoga učitelja kompozicije mazili su od uvek moćnici i sam Jozef II. Obezbeđen komponuje on svašta, od klavirskih komada do opera. Neće biti zlatnih novčića za tebe, sine, veruj ocu na reč… Da, svirali smo zajedno i platio sam ti bezbrojne časove učenja klavira i kompozicije. Nije mi žao. Ali, do zla boga će biti smešno i tužno da ti primiš poziv muzičara… Saberi se malo, sine Franc.

    FRANC ŠUBERT: Salieri me podržava da nastavim sa muzikom, jer sam u stanju da učinim nešto potresno…

    TEODOR ŠUBERT: Samo nam zemljotres fali u Beču, zar nam nije bilo dosta u prošlosti Turaka… Potresno i zemljotresno, i to od mog sina.

    FRANC ŠUBERT: Nemojte da ismevate situaciju, nemojte da ismevate mene. Rekao sam samo: potresno.

    TEODOR ŠUBERT: Vidim, vidim da je Beetovan dosta naškodio mladićima sadašnjog doba. I ti si taj kojeg su zaludeli umetnički stavovi Šturm und Drang pokreta.

    FRANC ŠUBERT: Ne možete da zamislite život iza ovih školskih zidina, oče?

    TEODOR ŠUBERT: Vrlo brzo sam skinio ružičaste naočare i sagledao stvari kakve jesu, u njihovom sirovom stanju, znao sam da ću biti u životu samo odgojitelj i ništa drugo.

    FRANC ŠUBERT: Vi ste živeli bez mladalačke fantazije?

    TEODOR ŠUBERT: Dosta je meni to da sam otac takvoj fantaziji kao što si ti. Saberi se malo, saberi se, sine. I prihvati ozbiljan posao.

    300 rsd
  • Izvan komunikacije
    Quick View
    (0)
    Od : Ivana Maksić

    Izvan komunikacije

    ILUMINACIJE

    Njihovi užasi nisu se mogli raspričati.
    Ona je sedela na vlaknima uzaludnosti.
    Ja sam ono čega se ne mogu osloboditi.
    Ja sam ono s čim ne znam šta ću.
    Treba mi samo podsticaj,
    nisam kriva ako nekog iskoristim.
    Treba mi samo pomisao,
    Nikako ne misli, ponajmanje razmišljanje.
    Kao da mi je potrebna ta suvišnost,
    kao da ne mogu odabrati da ne vidim.
    Tlocrt kao proizvod magnovenja.
    Na osnovu kog ne nastaje ništa,
    usled moje ne-želje. Neželja kao uzrok,
    Kao negativan pol.
    Izvan komunikacije, izvan odredišta,
    Udesišta, nezauzdana nepotpunost
    Od koje bolujem: površna potraga.
    Konflikt bez razrešenja, smisla.
    Pokret uperen spolja – pucanj u prazno.
    Govor o nečemu – pucanj u prazno.
    Sve je promašeno, govornik je iskrvario.
    Epilog: Krvarenje je izlišno.

    ON (MISLIM: TI)

    Ne znam ko je on.
    On je ludak.
    Čak mu ni ime ne znam.
    Njegovo ime. Ništa više ne predstavlja.
    Ne poznajem ga. Nije ludak, on je stranac.
    Čak ni ludak.
    Ludak bi me uznemirio.
    Stranac to ne uspeva.

    ČUDOVIŠTE IZ OGLEDALA

    Ja sam čudovište.
    To znači da sam ti majka.
    Ali ja nisam majka.

    Ja sam otac.
    Ali ja dece nemam.

    To znači da sam ti brat.
    Onda sam čovek.
    Ali ja sam isprva i uvek žena.

    Životinja i duh.

    Majka i telo.
    Telo je žrtvovano tobom.
    To znači da sam otac jer zavisiš od mene.

    Našla sam grešku.
    Prokrvarilo je.
    To znači da više ne boli.

    Ja sam besno čudovište.
    Nisam majka, ni žrtva, brat, ni otac.
    To znači da nisam niko ko bi tobom bio izazvan.

    Tvoja sam sestra.

    Skrcano ogledalo.

    KAD SAM BILA REMBO

    upregnuću konje crne kao smrt/ stropoštati se sa strme planine/ ležeći u svojoj prikolici/ stisnuta između grumenja papirnih zmajeva/ plaziću se prvom prolazniku/ a nebo će namignuti/ rani na mom levom ramenu/ pobeda/ vašar klovnova/ od laži otupela giljotina.

    SAUČESNIK

    Da li je vaše ime bitno
    Oslikava li ono vaše poreklo, neku
    može biti skrivenu osobinu, načelo
    zbog kog postojite
    Kazuje li mi vaše ime o strahu
    koji je samo vaš O zlodelima
    koje ste počinili O navici
    da sve važno zaboravljate
    a nevažno ponavljate

    Je li makar jezik na kom pišete to ime neotuđiv
    Možete li s pravom reći da ste njegov saučesnik

    300 rsd
  • 11 razloga zašto volim kišu
    Quick View
    (0)
    Od : Miloš Ristić

    11 razloga zašto volim kišu

    11 РАЗЛОГА ЗАШТО ВОЛИМ КИШУ

    1. Волим кишу зато што спира љагу с улице
    2. Волим кишу јер свуд мирише на влажне марамице
    3. Волим кишу јер облаци гађају бојама небо
    4. И њен ветар кад лелуја етар
    5. Волим цице на прозорима како гледе
    6. Волим скице у барама и ћутњу за парама
    7. Волим бутке што прескачу воде до тротоара
    8. Осмехе девојкица док вода пада
    9. Волим кад се двоје здвоје под штитом
    10. Волим први пољубац на плажи у трену кад почиње пљусак
    11. Звала се Мирјана и зато волим кишу!

    ДВОЈЕ

    Двоје љубав уби
    Љуљ их чека убав

    Двоје уби бува
    Што не љуби љубав

    КОМШИЈА

    Нит их познајем
    нит их знам
    ал сам комшија

    Оближњи маркет
    Чини нас ближњим
    У ходнику сусрет
    Чини нас ближњим

    Нит их познајем
    нит их знам
    ал сам комшија

    И коме је
    заједничка шија
    константа свих комшија

    И шта су све прилике
    И неприлике
    и сунце што сија
    и како то утиче на оно
    ком-шија

    Нит их познајем
    Нит их знам
    Ал сам комшија

    КАКТУС

    Стојим. Дрвеним.
    Брига ме цео Земљин глобус.
    Увек ћу бити зелен
    и увек ћу бити кактус.

    Крените на ме: слободно!
    Пустите своје каме
    Нећу кривац бити
    ако се раните о ме’.

    Не треба ми вода
    ни киша ни топлота
    не треба ми нико
    и биће то дивота.

    Стојим. Дрвеним.
    Брига ме за цео Земљин глобус
    увек ћу бити зелен
    и увек ћу бити кактус.

    ОД МАГЛЕ СУ СТАКЛА

    Три стиха
    Два стиха
    Колко има стиха

    Три чаше
    Две чаше
    Колко видиш чаша

    Три дана
    Две године
    Колико још треба

    Чекати до неба
    Чекати до пакла
    Од магле су стакла…

    500 rsd
  • Dijagnoza
    Quick View
    (0)
    Od : Miloš Ristić

    Dijagnoza

    ДИЈАГНОЗА

    Поезија је болест коју треба лечити животом
    Живот је болест коју треба лечити поезијом
    Човек је болест коју треба лечити
    Речи су болест коју треба лечити стиховима
    Стихови су болест коју треба лечити говором
    Говор је болест душе
    Душа је болест тела
    Тело је болест коју треба лечити вечношћу
    Вечност је болест коју треба лечити поезијом
    Поезија је болест коју треба лечити животом

    ЕПИТАФ НА ГРОБУ МОМ

    Кад ме буду погрешно схватили
    Проћи ће година сто
    Док се не буду на то вратили

    ФАЛИ НАМ

    Фали нам фали
    Фали нам фали,

    Што када смо из раја,
    Што нисмо права,
    У пакао пали.

    РАЗГОВОР С КЊИГОМ

    Разговарам с књигом
    Читам јој мисли
    Да нисам шенуо

    Разговарати са књигом
    То је здраво и чило
    Нећете се сећати ичег што се рекло било
    Али ће вам срце
    Остати срећно и мило

    ДОБРО ЈУТРО, ПЕСМО

    Добро јутро, песмо!
    Добро јутро, клише!
    Ко је бољи овог јутра,
    Песма или клише?

    Добро јутро, ја сам добар,
    Ал’ и нисам – већ се хвалим,
    Покушаћу овог дана,
    Тринаест песама да повалим!

    400 rsd
  • Ožiljci
    Quick View
    (0)
    Od : Nataša Mijatović

    Ožiljci

    Beograd je grad koji spava tek toliko koliko mora. U njemu se, bez razlike, odvijaju svi opisivi momenti. I beda i sjaj grada lako se daju opipati sa samo nekoliko slogova, širom otvorenih očiju i odškrinute duše. Prepliću se, nekada slučajno, u dokolici i namerno, neki ljudi, priče i pesme u njihovim mislima. Ta je priča svakako disharmonična, ali i simpatična. Nesklad daje notu zanimljivosti svemu, pa se svako saplitanje, pogrešan korak, čak i pad, može doživeti kao nova prilika za uspeće. Sunovrat, kao njegova preteča ili posledica, onda itekako ima smisao…

    Za nju, svaki dan u Beogradu je isti. Vida ide na posao, vraća se kući, odspava, ponekad ode na piće sa prijateljicama. Takođe ponekad, obično vikendom, zbog posla tokom nedelje, kada se sve njene prijateljice dogovore oko detalja, gde i kada se nalaze, ode i u noćni provod. Uostalom, mlade su da bi živele kao starice, iako njihov samački život sve više podseća baš na pozno životno doba.

    Vida je jedna od tri skoro iste drugarice. Sve su na pragu četrdesete i nemaju stalnog partnera. Imaju nekoga, ali to sigurno nema veze sa ozbiljnim, zrelim vezama. Njihovi životi, jednom rečju, nisu ispunjeni. Naravno, nijedna od njih tri to nikada neće glasno reći. Uz puno smeha, pića i priča o tuđim životima, retko o sopstvenim, barem jednom nedeljno u nekom beogradskom kafiću, na neki način i one žive kakav-takav život. Ako se životom može zvati tek poneki dan koji ne podrazumeva bolnu samoću.

    Vida je najmlađa među njima. Najviše voli da pametuje, skoro da je malo jači vetar može oduvati sa ulice, toliko je mršava. Nosi naočare i ima razbarušenu riđu kosu koja se blago talasa i pada preko njenih ramena. Uvek neke cvetove ima na sebi, ili na zvoncarama koje tako voli, iako je početak XXI veka, ili na torbama koje vuče kao nesnosan teret. Radi kao učiteljica engleskog jezika u osnovnoj školi. Stalno govori da joj tako dece ne manjka u životu, ne shvatajući da tuđa deca nemaju nikakve veze sa onim što odgovornost i ljubav prema sopstvenoj deci nose. Vida je u društvu nešto kao glas razuma. Kada sve tri posustanu, ili jedna od njih nešto sočno zabrlja, ona je tu da podvuče crtu i označi početak nove trke zvane život. Otrov u maloj boci, to je Vida.

    Iako se druže decenijama, njih tri su potpuno različite. Marija je visoka, zgodna crnka, koja je zaslužna za svaki spontani događaj u njihovim životima. Naime, njen je osmeh toliko privlačan da se na bilo kom javnom mestu muškarci bukvalno sjate oko njihovog stola. Marija radi kao sekretarica u moćnoj kompaniji i, naravno, u vezi je sa svojim direktorom. A direktor je, naravno, oženjen. Iako ni sama ne veruje da će ikada ona biti prva žena u njegovom životu, ona ne odustaje od tog odnosa. Možda zato što ne zna da izbori svoje mesto pod suncem i ne shvata da tuđe nije njeno. Ili zato što potajno voli da bude druga, što podsvesno nije u stanju da stvori svoj život, već uživa da kvari tuđ. Ili je Marija ona vrsta žene nesposobna da vidi dalje od tuđih želja, pa slepo radi ono što drugi od nje traže. Vida je stalno prekoreva zbog toga, ali nema uticaj na njenu odluku da tu vezu ipak nastavi. Uostalom, nijedna od njih tri ne pripada šablonu uzornih žena na pragu pete decenije života. Sve tri su, kada se malo zagrebe, veoma pogrešne žene. Barem bi svet tako rekao za njih. Kada bi nepoznatom čoveku ukratko ispričali ono osnovno o njima, rekao bi da nije ni čudo što su same. Oni suroviji u ocenama rekli bi: “Da su valjale, do sada bi ih neko već oženio.”

    Možda su muškarci kao vino, sa godinama sve lepši, intrigantniji, ali žene – teško. Naprotiv, već posle tridesete na njih muškarci gledaju kao na neke koje “sigurno žele da se udaju, jer im je odavno već vreme”, što i jeste jednim delom tako. Ali, ne na silu, ne bez prizvuka “da je on taj”, ne bez elementarnog razumevanja sa partnerom. Koga zaista briga za to? Žene posle tridesete jednostavno imaju sve manje izbora kada su muškarci u pitanju.

    Slobodni muškarci u tim godinama uvek izazivaju sumnju da im nešto fali, čim su još uvek sami, zauzeti su korisni samo za podsećanje na to “šta intima beše”, a razvedeni… Razvedenih je najviše. Ali njih neprestano morate da vadite iz prošlosti, da se rvete sa problemima koje su njihove bivše nekada davno pravile ili ih još uvek stvaraju. Razvedenim muškarcima svaka peta rečenica počinje sa “moja žena, bivša žena”, kao da jednim delom još uvek žive bračnim životom. I, kako to već biva, sa razvedenim nikada niste “dvoje”, već ste “neko treći”, ko “nikada neće razumeti o čemu on govori” dok priča o prošlosti u kojoj nema nikoga iz sadašnjosti koja se promenila iz korena. Možda tako zaista i jeste, ali sigurno novi ljudi u njihovim životima nisu krivi zbog toga. Naime, razvedeni muškarac se nikada neće dovoljno opustiti sa novom ženom u svom životu, jer se “već jednom opekao”. I šta god da nova žena uradi, kaže, ili se, ne daj bože, pobuni zbog nečega, on će reći: “Evo, počela si da mi zvocaš kao moja žena, bivša žena”. Moja žena, zar to već ne govori sve? Ako ništa drugo, a to govori da stoje, stagniraju, ne pomiču se iz mesta koje su utabali koracima rutine i kolotečine iz kojih, sve i da hoće, nemaju pameti da izađu.

    Suzana je upravo bila u vezi sa takvim čovekom. Zaista je zavolela Vladana, ali je on uvek bio kao auto na rezervi. Vozio je kroz tu vezu tako da nikada nije znala kad će sve to odjednom stati, bez nade da će se ponovo pokrenuti. Suzana je primer klasične žene. Pristojnog izgleda i ponašanja, duge smeđe kose uvek vezane u rep, jer, kako kaže, tako izgleda mlađe. Stabilna i smirena, valjda nikada nije mogla da uradi nešto iznenađujuće. Bila je sušta suprotnost uvek atraktivnoj Mariji. Žena koja voli da bude u senci, a da ipak pleni svojim jednostavnim izgledom i stavovima.

    U neku ruku, sve tri su, ipak, bile usamljene. Vida je menjala muškarce kojima sigurno nešto fali, Marija je oženjenom bila igračka dok je život imao negde drugde, a Suzana je pokušavala da održi neodrživo u vezi sa razvedenim.

    Sve tri su znale da ništa od toga nije ono pravo, ma kako se ponašale i šta god da radile. Jer, izbora, naizgled, nisu imale.

    400 rsd
  • Plemiću
    Quick View
    (0)
    Od : Mirjana Ristić-Stevović

    Plemiću

    ШАЧИЦА

    Твоја шачица је моћна,
    сва мекана и сочна.
    Погачица топла, мила,
    јутрос је опет љубав нахранила.
    Пред пољупцима маше
    миришљава сила.
    Као тек опрана свила,
    лепрша моја јагодица,
    моја љубав воћна…
    Моја шачица је моћна!

    ЉУБИЧИЦА

    Дотерала је кичица
    заљубљених улица.
    Из таквих ничу
    срећна деца:
    Стојан, Милица.
    Велича је и птица,
    јер зна да одлази зима-цича.
    Да ће истом замирисати и крила
    неких нових прича.

    Тако је све слогове љубави присвојила
    бела плава и љубичаста
    госпођица мила…
    Прави је украс за љубофила!

    РУЖА

    Трновит пут је прегазила
    да би краљица постала.
    Како је настала,
    тако је и опстала.

    Миљеница каранфила,
    лала лила…
    Свом краљевству наклон чини!
    Каква би иначе краљица била?

    У сомот увијена,
    сва у бордо,
    за бал се спрема…
    Своју отменост не скрива!
    Радост нежних дланова открива…

    О ЛАХОРУ

    Осећаш ли лахор са бадема,
    који ти трептајем шаљем?
    Упливисаћу га у моју чежњиву реку,
    да дуже траје.
    Танани дрхтаји моје жеље
    биће стихови свих твојих строфа,
    у ноћима хладноће што је пред нама.
    Између јаве и сна ове зиме,
    додирнуће те лептирова крила,
    узнесена са мојих бадема.

    ПШЕНИЦА

    Видела сам свица
    како жито мије.
    И одбегли зрачак
    који Сремом дише.
    Ове ноћи ја сам угледала
    људе,
    што се знаше скрити
    у опни зрневља.
    Испливале мисли из таквог зрења!

    Опет нам зрневље
    греје жар свитаца,
    што на круну златокосе паде.
    И оста позлата
    на одори хтења,
    у коју смо уткали наде.

    300 rsd
  • Seks, ljubav i ostalo
    Quick View
    (0)
    Od : Miloš Stojanović

    Seks, ljubav i ostalo

    МОЈЕ ПЕСМЕ

    Ја не пишем песме
    О неважним стварима
    О сновима
    О маштањима

    Моје су песме сам живот
    Сирови
    Свакодневни

    Моје су песме
    Љубав
    Секс

    Моје су песме
    Срећа
    Снага

    Моје су песме
    Ти.

    МИР

    Дуго је лутала
    Дуго тражила
    Себе
    Прочитала хиљаде књига
    Сазнала милион ствари
    Достигла највеће врхове
    Науке и образовања
    Али није нашла
    Свој мир

    Упознала је хиљаде људи
    Толике немирне душе
    Много уплашеније од њене
    Излечила их паметном речју
    Ниједна да јој заузврат
    Подари мир

    Проучавала неиспитане области
    Оно што нико није смео
    Она је храбро дотакла
    Приближила се самој граници
    Али далеко далеко одатле
    Био је њен мир

    Он је сво то време
    Био дубоко у њој
    Скривен
    Иза сто заклона
    Иза сто препрека

    Које сам
    Једним осмехом
    Срушио.

    МОЈ ЋАЛЕ

    Мој отац је био мудар човек
    Био је практичан
    Рационалан
    Са села је у град донео
    Здрав разум
    А здрав разум је говорио
    Не треба ти љубав
    Шта ће ти то у животу
    Непотребно
    Глупо
    Гледај од чега живиш
    Паре
    То је важно
    Љубав је за будале
    Памет влада

    Е мој ћале
    Лепо си ме учио
    Све сам те слушао
    Никог нисам волео

    И шта ћу сад
    Кад је љубав
    Дошла и на моја врата.

    ЖИВОТ ЈЕ ПЕСМА

    Све што сам икада доживео
    Баш све
    Може да буде песма

    Не измишљотине
    Не маштарије
    Ни снови
    Ни жеље

    Већ сваки трен мог живота
    Био је
    И јесте песма

    Цео живот мој је песма
    Проживљен дубоко
    Испуњен

    А мени остаје само
    Да се свега сетим
    И запишем.

    ФУДБАЛ НА СНЕГУ

    Одавно сам престао
    Да правим Снешка
    Али кад видим снег
    Једва чекам
    Да са своје
    Педесет две године
    И још неколико дечака
    Истог узраста
    Изађем на снег
    И играм фудбал
    По снегу од 20 центиметара
    И леду испод тог снега
    Док сунце блиста
    И даје слику као да смо
    На Златибору
    А не усред смрдљивог града
    Трчање падање
    Спектакуларни клизећи стартови
    И погледи пролазника
    Који говоре
    Какви лудаци матори
    А све би дали
    Да могу и они тако
    Као ми
    Као деца
    Да победе
    Сву тугу овог света
    И њихових живота.

    400 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Vladan Paunović

    I more sigurno ima snove

    И МОРЕ СИГУРНО ИМА СНОВЕ

    Седели су на обали мора. Дечак и девојчица. Брат и сестра. Сами, слани од воде, осунчани, тамног тена. Загледани у, чинило им се, бескрајно море. Ноге су им биле у води. Таласи их мазили и понекад, мангупски, запљускивали. А када би повремено наишли прави мангупи међу таласима покушали би да их отму и одвуку у дубину. Брат и сестра су се тада само смејали и лако би се одупрели канџама прождрљивих таласа који би се разбеснели што нису успели у свом науму. Деца се нису дала. Нису показивала никакав страх од тих мангупа и остајала су на ивици мора чекајући њихов нови удар и своју нову борбу с водом. Било им је забавно то што су их неуспешно гутали таласи и миловало милион најситнијих каменчића у којима је било разних дрангулија: остаци шкољки, потпуно углачаних и неодољиво разнобојних облутака, понеки део несрећно скончале морске звезде, разне травчице, шарени стаклићи, чак се ту и тамо појављивала понека рибица, толико ситна да се једва примећивала у свом том џумбусу непрестано центрифугираном у ковитлацу таласа. Али ти су таласи били нејаки, неискусни, морски аматери. Деца, можда, као и њих двоје. Њихови вршњаци. Нису могли једни другима ништа. Па су се заједно играли. Нема сумње да су дечак и девојчица једнако били забавни таласима колико и они њима. Бацали су каменчиће назад чим би их запењена вода пљуцнула напоље, што је брату и сестри било баш интересантно. Повремено би устајали и трагали за оним идеално пљоснатим каменчићима како би с њима правили жабице. Такмичили су се чији ће камен више скочити по површини воде пре него што га море прогута. Дечак је увек побеђивао и био је веома поносан због тога.

    – Шта мислиш – упитала је она свог брата шампиона жабицарења, тако, изненада, без неког разлога – да ли море има снове?

    Дечак се замислио. Питање му је испрва деловало глупаво и потпуно незанимљиво. Типична она, како ли само смишља оваква питања: да ли море сања? То може само њој да падне на памет, помислио је.

    – Баш без везе – рече узевши каменчић у руку проверавајући његов изглед и употребљивост за жабице. Како вода може да сања?

    – Зашто не би могла? – узвратила је пркосно и скоро љутито. Откуд знаш да вода, у овом случају море, не може да има снове?

    – Па, не знам – рече помирљиво. Сада је већ био поколебан њеним тврдоглавим ставом.

    – Ко, заиста, може да каже да море не сања? – питао се наглас. То није могуће утврдити, зар не? Море не говори па…

    – Али оно прича – вриснула је девојчица. Ено, слушај (показала је прстом према пучини), слушај, чује се, прича нам!

    Дечак је чуо само уобичајени звук таласа.

    – Не чујем ништа – рече. Чују се само таласи и ови каменчићи које вода котрља…

    – Тако прича море! – рече професорка морског језика свом брату као да је изашла на таблу да незналици одржи лекцију. Слушај! Лако се разазнају речи. Ево, питај море да ли сања.

    – Ма, питај ти! – одбрусио је сада већ озбиљно изнервиран сестриним трабуњањем.

    – Питаћу! Ево, питам.

    Брат, наравно, није чуо то сестрино питање нити одговор намрешканог мора.

    – И шта ти је одговорило то твоје море?

    – Ништа. Сада ћути. Наљутио си га! Увредио га, јер си неваспитан!

    – Извини му се у моје име – рече дечак. Тебе ће разумети. И реци му да сам сигуран да сваке ноћи сања најлепше снове!

    900 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Predrag Milojević

    Recept za selsko meso

    DANILOV NA KUKI ZA MESO

    Misleći na recept za selsko meso
    kupih Politiku jedne subote
    i u Kulturnom dodatku
    ugledah pesmu mesje Danilova
    pesnika iz Požege.

    Veli, kako je išao on (Danilov) ulicom
    i našavši se ispred kasapnice
    ugledao polutku okačenu na čengele
    pa se odmah zapitao kako je moguće
    da se umesto praseta na onoj kuki
    ne nalazi on (Danilov).

    Potpisujem ovo, rekoh
    pa makazama
    iskrojim Danilova iz novina
    i metnem ga u novčanik
    kao regrut pismo od kuće.

    Jednog dana moja žena,
    dok je tražila sitno dvadeset dinara,
    brljajući po mom novčaniku
    nađe onog Danilova na kuki
    pročita ga i poče da plače.

    Ti nisi ovo!
    Ti nisi ovaj!
    Zarida i zatrese se.

    Jesam, ženo! – viknem, poskočivši
    Danilovu i sebi u odbranu.

    Danilov, to sam ja
    Koji vazda kukam
    okačen o kuke
    na belim pločicama varoške kasapnice
    istranžiran mesarskom satarom
    spreman za kuvanje
    kako se jedino može
    po starom bitoljskom receptu
    za selsko meso.

    Žuti

    Žutom oči sijaju
    dok pakuje gući parfeme
    koje je smotao iz UNHCR paketa
    otkud gući u magacinu za izbeglice
    čudi se sa sjajem u očima
    i u torbu trpa samo
    firmirane moderne stvari
    adidas, palmolive i slično
    a ruski berezovij sok
    pakovan u drvene sanduke
    i prašak za veš u buradima iz Turske
    ostavlja portirima

    Šefov brat i ja

    Dok protivavionska štekće
    negde iza Kosmaja
    šefov brat i ja u aprilu 1999.
    praveći skalpelom gotovo neprimetan rez po ivici
    iz kartonskih kutija izvlačimo konzerve
    ruske i beloruske dimljene ribe –
    donacije Rotes Krojca

    Sardine se uvek nepogrešivo
    nalaze na istom mestu
    dok računamo dobit od prodaje u kineskoj radnji
    divimo se germanskoj tačnosti i maštamo
    o velikim isporukama lokalnoj pijaci
    u vreme uskršnjeg posta

    Osim u Crvenom krstu
    brat mog šefa zarađuje i od prodaje benzina
    priča mi kako je majci uništio kazan za čvarke
    kuvajući dvolitarske plastične boce
    da bi ih napravio manjim
    i zaradio više prodajući gorivo naivnim vozačima

    Istovremeno se, dok klimajući glavom
    opravdavam njegovu prevaru
    bombama koje nam padaju na glave,
    pitam kako se tako lako
    pretvaramo u zlikovce
    pomišljam kako je valjda
    najvažnije sačuvati sopstvenu guzicu
    pa u zanosu tog saznanja konzerve ribe slažem u torbu
    ne primećujući šefa
    kako nas između naslaganih paketa
    nečujno prati i posmatra
    čekajući da završimo
    a onda se tobož slučajno pojavi
    i nađe sakrivene sardine
    čudeći se kako neko može da krade
    od ljudi koji su sve izgubili

    Brat je brat, ipak
    sankcija izostaje
    i kada ode mi sa stidom u srcima
    vraćamo sardine u one kutije

    Šef moj

    Šef moj plače
    dok sa radija ide
    s one strane granice
    osta duša i srce.

    Što plače Brko, pitaju portiri
    žali za Krajinom, kažem.

    A šef se pribere pa svi zajedno
    u vreće u gepeku njegove zastave
    odvajamo adidas trenerke
    iz grčkih donacija.

    Mora se živjeti dalje.

    MEDVED

    Medved je nastao u sibirskoj stepi
    onda kada, samo jednom, samo jedan gost
    nije bio zadovoljan kako su ga ugostili.
    Pobesneo je i pretvorio se u zver.

    Onda je sa Slovenima došao na Balkan.
    Tu se izmešao sa domorocima,
    dodajući sebi ilirski, trački i vlaški gen.

    Nikad ne znaš ko će zanoćiti kod tebe.
    Zato ga ugosti bolje nego kuma rođenog.
    Znaš i sam da i brat može postati medved.
    Šta sve može postati onaj što ti nije brat?

    Sipaj mu još jednu. I kad stavi ruku preko čaše
    – sipaj. Nutkaj ga i ušuškuj. Ne odugovlači.
    Daj mu najbolje meso. Decu svoju ćušni iza ušiju
    da im poteku suze, pa mu se izvini. Prekori ih.

    Ne možeš znati ko je noćas bio dobar domaćin,
    šuma iza kuće možda je puna mrkih medveda.
    Ko je večeras gosta poslao gladnog na spavanje?
    Dobro zasuni, pa otkoči pušku.

    720 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Momčilo Nastasijević

    Sabrana dela Momčila Nastasijevića

    ФРУЛА

    Фруло, што дах мој радосни
    жално у дољи разлеже?

    Да л’ што пастири помрли
    тобом призиваху драгу?

    Ил’ жал се стани у мени:
    с неба ме стрела ранила,
    тамна ме земља печила,
    те песма ми је сузицом
    и капљом крви кићена?

    Ил’ дах мој кад протече,
    жал те за одбеглом тајном?

    ЈАСИКЕ

    Шта шуме јасике беле,
    пречисте горске деве,
    сребрне кад им стреле
    јутарње сунце хитне,
    и зраком кликну шеве?

    Хладне кад капље, кад ситне,
    низ тела им се слију,
    зеленим пропланком магле
    кад млечно коло вију?

    Зашто су главе нагле,
    и косе смешале благе,
    и дршћу наге?

    Од зиме се не јеже,
    страх срца им не стеже,
    јер на планини одрасле су саме.

    Но иза сна – ведре таме,
    трепет их чило што сниле,
    па сунцу, магли, па пропланку
    ћућоре белу тајну на уранку.

    ЂУРЂЕВЦИ

    Сета ме у чедни дан,
    кад улицама продају ђурђевке.

    Не враголи ми,
    не смеј се, враголанко.
    То у родини она
    болује сету без лека.

    Занаго росне у јутра
    црвеном врвцом везивала.
    Занаго свеле у вечери
    сузама заливала.

    Туђини умом ја гинуо,
    Бога ни осмеха њој.

    Прости ме, родино блага.

    ВЕЧЕРЊА

    Клоне дан
    горама у руј.
    Самотна уздрхти бреза
    и твоје тело.
    Приклони главу рамену мом,
    горама у руј.

    Страх, осама ме,
    уза ме ти.
    Заспала травка,
    сен из незнани,
    самотну ме о чуј.

    Клоне о клоне,
    све самља она
    домаку океана
    песма ова лагана.

    Бона, кад клоне дан,
    приклони главу рамену мом,
    горама у руј.

    ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

    Жаром затамни у предвечерје твар,
    и очи: блуду ли, пагуби на руб
    ил’ скрушењу.

    Исполин анђео
    силовито над крововима затруби.

    И не виде га, жарки стуб,
    и не чују.

    Он труби, труби
    у предвечерје страхобни руб.

    И видим,
    само што пагубом не букне
    кужна олуја.

    И чујем,
    само што страхобно у складу не захори
    Алилуја.

    Originalna cena je bila: 4.270 rsd.Trenutna cena je: 3.000 rsd.
  • Quick View
    (0)
    Od : Momčilo Nastasijević

    Sve pesme – Momčilo Nastasijević

    ФРУЛА

    Фруло, што дах мој радосни
    жално у дољи разлеже?

    Да л’ што пастири помрли
    тобом призиваху драгу?

    Ил’ жал се стани у мени:
    с неба ме стрела ранила,
    тамна ме земља печила,
    те песма ми је сузицом
    и капљом крви кићена?

    Ил’ дах мој кад протече,
    жал те за одбеглом тајном?

    ЈАСИКЕ

    Шта шуме јасике беле,
    пречисте горске деве,
    сребрне кад им стреле
    јутарње сунце хитне,
    и зраком кликну шеве?

    Хладне кад капље, кад ситне,
    низ тела им се слију,
    зеленим пропланком магле
    кад млечно коло вију?

    Зашто су главе нагле,
    и косе смешале благе,
    и дршћу наге?

    Од зиме се не јеже,
    страх срца им не стеже,
    јер на планини одрасле су саме.

    Но иза сна – ведре таме,
    трепет их чило што сниле,
    па сунцу, магли, па пропланку
    ћућоре белу тајну на уранку.

    ВЕЧЕРЊА

    Клоне дан
    горама у руј.
    Самотна уздрхти бреза
    и твоје тело.
    Приклони главу рамену мом,
    горама у руј.

    Страх, осама ме,
    уза ме ти.
    Заспала травка,
    сен из незнани,
    самотну ме о чуј.

    Клоне о клоне,
    све самља она
    домаку океана
    песма ова лагана.

    Бона, кад клоне дан,
    приклони главу рамену мом,
    горама у руј.

    ВРБЕ

    Вазда кад шумом враголили,
    поведи с вечери на воду.

    Да не целујем усне
    но чело невеселој,
    текло нам текло на вале.

    Сетно ти прамен косе
    залелуја кô врби,
    где нам се дели целови?

    Кад умрем, чекај ме
    на води међу врбама

    и оне тако
    сане од сете на веки
    чекају неке жуборе из незнани.

    Да не целујем усне
    но чело невеселој,
    текло нам текло на вале.

    СУТОН

    Крила ли то?
    Ненадно махну на таму.
    Или црвено јато потону за брег?

    Бреза ли то,
    ил’ бледи прамен дана?
    Беласа твоје тело у сутон.

    Болно је заплазило низ ове стране,
    песма се не допевала.

    Ил’ недољубљено заболује низ твој лик,
    ил’ мути сутон душу.

    Бреза ли то,
    ил’ бледи прамен дана?
    Беласа твоје тело у сутон.

    1.090 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dragan Milojković

    Hronike Helma: Dok tama nailazi

    Homoljske planine, nekoliko nedelja kasnije

    Knez Višeslav, koga su podanici u odavno minulim danima nazvali „Dugovečni“, jer ga je smrt toliko volela te ga je u širokom luku zaobilazila, zastao je na ulazu u selo. Pokušao je da duboko udahne svež homoljski vazduh, ali nije mogao jer mu je bol stegla grudi. Umesto dubokog udaha, disanje mu je bilo drhtavo i isprekidano, što beše znak da mu nije preostalo mnogo vremena. Zapravo, ova noć mu je po svemu sudeći bila poslednja. Zbog toga je Višeslav svim bogovima uputio nemu molitvu u nadi da Gvozdana živi u ovom selu. Potom je podbo konja, koji je lenjim korakom zašao između kuća. Već kod prvih, pred Višeslavom je iz tame istupio stražar.

    – Ko si ti, neznanče, i šta tražiš ovde? – glas vojnika je bio miran i pun uverenosti u sopstvenu nadmoćnost, što je Višeslavu ukazalo da ratnik nije sam i da ima još očiju koje su ga motrile iz tame.

    – Tražim Gvozdanu. Travarku – odgovorio je slabašnim glasom. Zbog te slabosti, koju Višeslav nije mogao da prikrije ni da je hteo, stražar je shvatio da je stranac bolestan i da mu je travarka zaista potrebna. Makar neko dobro od otrova koji mi je kolao telom, pomislio je stari knez. Ako uopšte može biti nekog dobra od te prokletinje koja će mi doći glave.

    Istovremeno je osetio tugu, jer neće imati dovoljno vremena da razotkrije ko je napravio otrov koji zasigurno nije bio ovozemaljski, jer njemu nijedan otrov pod kapom nebeskom nije mogao da naškodi. Taj dar, da mu otrovi načinjeni ljudskom rukom budu neškodljivi, dobio je pre mnogo vremena, pre nego što su se brojni naraštaji rodili i iščezli, u vreme kada je gospodario nad ovim narodom i kada je bio proklet kletvom Smertaninom da svetom hoda kao vrkodlak. U to vreme, kada je sa njega skinuo usud vrkodlaka, Stari Bog Svetovid dao je Višeslavu, koji beše u obličju zverskom, komad svog mesa. Višeslav ga je pojeo i sa tim komadom je u sebe uneo Iskru božanstvenosti, koja mu je uz druge darove podarila dobro zdravlje i nadnaravnu dugovečnost. I otpornost na sve otrove ljudske.

    Pa ipak, otrovu koji mu je sada kolao kroz vene Višeslav nije mogao da se odupre, što beše znak da ga nije spravila ljudska ruka.

    – Onda si na dobrom mestu – odgovorio je stražar. – Gvozdana živi u trećoj kući sa leve strane.

    Knez je ponovo podbo konja, a ovaj, kao da je i on otrovan poput gospodara mu, napravio je tridesetak koraka vukući nogu pred nogu, sve dok ga Višeslav nije zaustavio pred Gvozdaninom kućom. Kada je stari knez sjahao, umalo nije pao. Noge su ga jedva držale te nije gubio vreme. Prišao je vratima kuće i zakucao je.

    – Ko je? – začulo se iz kolibe.

    – Otvori. Ja sam – jedva je procedio kroz zube. Beše očigledno da mu je prepoznala glas iako ga dugo nije čula, jer su se u sobi začuli koraci a onda su se vrata otvorila. Na pragu se pojavila ona. Više nije bila devojčica kakvom je pamtio, odrasla je i sada je bila žena. Pa ipak je prema njoj još uvek imao ista osećanja. Još uvek je ona bila njegova mala vila. I sada je na licu imala onaj isti prkosni, ljutiti izraz, koji je imala kada je pre mnogo godina otišao od nje.

    Doduše, taj izraz se sada samo na trenutak pojavio, a onda ga je pozvala da uđe.

    Tek kada je stupio u osvetljenu sobu, primetila je da mu je lice bilo bledo.

    – Bolestan si – usplahireno je rekla.

    – Nisam bolestan već otrovan ali to više nije važno. Važno je da sam te pronašao – odgovorio je.

    – Mogu da te izlečim – glas joj je bio odlučan. A onda ga je, uprkos njegovom protivljenju, polegla na jedan od dva kreveta koji su se nalazili u odaji.

    Višeslav je primetio da na drugom krevetu spava dečak. Već na prvi pogled je shvatio da dečak u sebi nosi Iskru božanstvenosti.

    – Kako si me pronašao? – upitala je dok je pripremala melem.

    – Najpre sam otišao kod novog srpskog cara… Iznenadio sam se kada u njemu nisam spazio Iskru bogova – prodahtao je. – Potom sam otišao kod Hrebeljanovića… ali tebe tamo nije bilo… a onda sam oslušnuo priče koje su se pronosile kroz narod… Čuo sam šta se pre nekoliko leta zbilo na Homolju… i znao sam da to nije moglo da prođe bez tebe… potom sam došao na Homolje… i raspitao sam se za najbolju travarku na planini. Tako sam te pronašao… Sada umirem a ipak… sam srećan jer vidim da si… u ljudskom soju sačuvala božanski dar Svetovidov… Loza Nemanjića je opstala… moja loza.

    Knez je zaćutao da bi došao do daha i značajno je pogledao ka dečaku koji je spavao.

    – To je Dušanov sin. Zove se Miloš – Gvozdana mu je na grudi stavila oblogu.

    A onda je počela da priča o svemu šta se desilo od kada ga nije bilo.

    1.800 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Ivan Zlatković

    Svak se penje prema dole

    КУЛА

    Лице јој је било модро и ситно. Забрађена марамом, коса се није могла расути. Умрла је кад су падале кише, граорасте као њено око. Пришла је ватри да је потпири, сподбило је, смрмљала три-четири речи. Тодор је нашао како клечи с дрвима у наручју, као да доји.

    Сахранили су је кад је вода уминула, рака се сама ископала.

    Велимир је био дечак чупаве косе и дугачких прстију кад је додирнуо крст на гробу. Тодор га је сачинио од багрема који је растао на бедему изнад плетаре.

    Није мислио на мајчине очи, али јесте на крст, док је слушао деду како прича. Тодор је ћутао и спустио нос према вратима. Деда је грлао, кашљао, мрштио се. Прсник му се надуо као шкембе. Седели су у мраку, није било ватре, огрнути длакавим гуњевима, кроз сламени кров вирила је кап, о коју се окачила малена звезда.

    И Младена би учинила што га је отац саветовао. Он није умео ни са женом, а камоли с дететом, знао је о коњима, а они нису људи. Дигао је сина на рамена, у сукненој хаљини до малих модрих колена, и пре јутра кренуо, пртећи буковичко блато и вододерину.

    б)

    Манастир је био у брду, опкољен боровима и јелама као војском која дрема. Где год крочиш босом ногом, свуда је црвени камен што се жили и кроз земљу. Испод је река, мутна као новембарско небо. Била је ћутљива, и монаси нису с њом разговарали. Борили су се са земљом, било је мало, али давала је више од камена.

    Велимир је спавао у белој соби с још две сламарице. На њима су сеџаде које су жене донеле за летњег Светог Николу. Грубе, али топле и густо ткане, није могао миш да их прогризе. На једној је отац Евтимије, родом из Белосаваца, а на другој, испод прозора који је увек био отворен, млади монах с ногама као два млата. Држао их је спуштене и раширене, јер су биле тешке.

    Док је лежао, као да су два близанца чучала под коленима.

    Испод поњаве Велимир је чувао стару гравиру, на жутој хартији, истргнуту из књиге, коју је неко давно донео. Нашао је у млечнику, под зделом за скоруп. Није је показао ни оцу Евтимију, све док овај у предвечерје није испричао како су људи некада били наумили да сачине кулу до неба. У то доба су и они и вукови и лисице и Морава, и овчарски крш говорили истим језиком, сви се разумели. Скупише се под једно дрво да праве лужину, скидају смолу с јеловине и смрче, ваљају блато. Жене су доносиле козјег сира, танке проје, зељаницу, попару с белим луком, овчјег меса, печене рибе, беше ораха и мрких боровница, јабука медара. Деца су с врговима вијугала по воду с хладне и велике реке. Никада нису били сложнији, намерили су одасвуд, из села, касаби. Гмизали су јежеви, зелембаћи, пужеви голаћи из шуме да помогну, појавише се и поганици да чине похаре, али и њих упослише, да разносе и дижу смолу, високо ка небу.

    Кад је отац Евтимије заспао, очи су му биле отклопљене, из гуше је испуштао ветар који је мутио речи.

    „Оче…“

    „Мрммм…“

    „Оче Евтимије“, стајао му је изнад главе и слушао цвилеж, лелек, ломљаву, хуктај реке.

    „А људи?“

    Отац Евтимије се насмеја, образи и јагодице му се разлише по соби, голим табанима калуђера, тврдим попут земљаног пода.

    Мучао је као манастирски зид.

    Велимир је сео на сламарицу и у мраку раскрилио комад хартије. Кула је личила на јелово дрво, које се гранало и нагоре и надоле, и у страну, а они што се веру уз њега, на мраве без очију. Из крошње је старац с белом брадом гледао у немирну децу.

    Тако је доседео зору.

    „Оче Евтимије, је л Бог дрвосеча?“

    „Није.“

    „А је л љут на зверове?“

    „Већма на људе.“

    „Како се зове твоја прича?“

    „Не знам…“

    „Свака се зове!“

    „Име оће да нагрди, а приче су да се панте. Ајде, задоцнићемо на јутрење!“

    Тако је било и с Јаковом и „лотром“.

    „Јаков је бежо преко неке земље и камена.“

    „Од чега, оче?“

    „Људи… Курјака. Себе!“

    „Себе?“

    „Свак бежи од себе.“

    „У-у!“

    „И… пала мрчина, ко вод над Овчаром. Он узо шаку рибе и воде, лего под највишу смреку. Сунца ни ич, месечина црна ко жуна. Турио камен под теме, а небо га гледа.“

    „Не мож да заспи ноћу, ко и наш игуман?“

    „Јок, заспо, не кидај причу!“

    „Слушам ја…“, Велимир дигао шију ка таваници.

    „Дођу људи, првом, поздраве се, поседе, питају га де ће. Он се скврчио ко брабоњак, вели ‘не знам’. Ондак он њи откуд иду, кажу: ‘озго’. ‘Де, бре, озго?’ ‘Па, гвирни горе. Ми смо кулу зидали, вукли лужину и смолу.’ ‘Је л окончасте?’ ‘Не знамо, нико не зна.’ ‘А, је л има још неко ноде?’ ‘Би жена, имала чељад, није тела да сиђе, ал и она утече.’ ‘Нема ни тица… ћук, сова ушара?’ ‘Ни мрава, бре!’ ‘А ко оно низ лотру главиња?’ ‘То је анђео.’ ‘Па, куд ће?’ ‘По наше душе…’ Пробуди се Јаков, забуљио у развездана небеса, нема мердевина, ни они људи, анђела, само…“

    Тишина.

    „Шта, само?“, придиже се Велимир на лактове.

    „Сссса…“

    Хрче отац Евтимије.

    „Оче, само саде рекни…“

    Не пушта речи, али су му очи као пенџери на зиду. У левом Велимир опет виде оног старца, стао на врх лотре, око њега вијају крилати облаци.

    Само

    Јакова

    нема.

    1.090 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Predrag Milojević

    Rečnik skarednih reči (četvrto izdanje)

    а волиш да једеш? питање које поставља касапин, обично власник огласа в. кољем по кућама, када му се замери због бруталности.

    абаја, насилник, мишићав момак.

    абдоменка, ракија Стомаклија.

    абленд (во), особа са тиковима.

    аблендуша, девојка која флертује.

    абрмур, човек велике главе.

    абортуша, јака турска кафа.

    авакси, противници вакцинације.

    аветати (цг), лудовати.

    аветиња (цг), одредница за несталну особу, са широким кругом мана.

    авлијанер, пас мешанац.

    адидас сланина, сланина која шарама подсећа на спортску марку адидас.

    ај мрш! ајде, марш! губи се!

    ајваруша, жена која углавном прича о зимници и домаћим пословима.

    ајмо, пртина! губи се одавде! исто ајмо, тутањ! ајмо, нокат!

    900 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Rastko Petrović

    Sabrana dela Rastka Petrovića tom 2

    ПОВОДОМ СМРТИ МАРСЕЛА ПРУСТА

    Један од скорашњих француских књижевника који је више година свога живота провео у „трагању за изгубљеним временом“, пишући роман под сличним насловом, завршивши дотични роман, престао је да живи. Тако се налазимо пред губитком једног моћног настављача психолошког романа; његово, беспримерно у тој врсти, замашно дело, у основи потпуно оригинално, надовезује његову уметност управо на Стендалову, допуном нових проблема и метода. Угао Прустовог посматрања живота баш је онај који се добија продужењем зракова Стендаловог угла гледања и преко њиховог пресека: исто тако широког отвора, а у зрелом захватању. Кад је Стендал почео у роману да рукује чињеницом наше немогућности да дамо себи тачан суд о стварности коју преживљујемо све док ова не пређе у област прошлости, те према томе и нов однос између радње и аутокритике, тек је онда постављен први принцип психолошког романа, који је дотле био непомичан, као што је постављен принцип преношења енергије проналаском ексцентричних витлова. Аутокритика и радња немају више исти центар, премда имају исту осовину, две најудаљеније тачке на њиховим обимима час су у већем, час у мањем размаку: психолошки живот је у роману том несиметријом стављен у покрет. Фабриције није ни појма имао да је оно чему је он присуствовао била највећа и пресудна битка његовога доба. Човеку је, дакле, немогућно да се хвата укоштац са животом, пошто му овај пружа једначину, једну, а са две непознате: стварношћу и његовим карактером који и сам живи, то јест у промени је и неосигуран од непредвиђеног; према томе, он ће се ослободити једне бар непознате ако се не ослони на своје наклоности и страсти, већ узме себи за углед какав тип који самим тим што је шаблон аутоматски ће се снаћи у свакој новој околности. Јунак је нужно хипокрит.

    Марсел Пруст, опет, не само да би волео да зна на који ће се начин неко борити у животу већ и који су покретачи те борбе. Својим интересовањем свакако он још не надмаша Стендала, који се такође то пита, али је несумњиво да га надмаша избором животних покретача које он узима за најважније. Ако жеља да достигне Наполеона води дечка у животу, постоји можда много важнија жеља која учини да у пресудном тренутку између неколиких избере један покрет. Човек потпада непрестано под велике страсти, човек је издизан, као поклопац паром, снажним импулсима; човек мисли, срачунава; човек сања (неостварљиве ситуације), али за Пруста је најважније што човек замишља, својим замишљањем човек ће себи кројити живот, и деформирати тако одећу која је нужна његовим основним страстима. У тој деформацији лежи прустовска ексцснтричност животних витлова.

    Употребљавајући најобјективнију анализу, не жртвујући ниједан податак било да се тиче животних елемената, било промена тих елемената, Пруст ставља у своје личности, интегрално, и сву првобитну материју из које је састављен њихов физички живот и њихови снови. Тако, његове личности нису изграђене ни као успели хероји, ни као промашени: имају и сувише квалитета за хероја; и сувише мали део њихових ситничарења успева да би животни лук био сасвим пребијен. Одета, Сван, јесу ли хероји? У најпатетичнијим тренуцима, њихове главе носе велики низ ништавних и ситних мисли. Сами они тиме не постају недостојним одмах, јер се чистоћа њиховог карактера баш огледа у избору између тих ситних мисли при остваривању. Они су жива могућност и основна материја херојства чије је остварење увек негде пројектовано, унапред ношено као застава на литијама, испод живога меса људи а у њиховим рукама самим. Херој романсијерски, који је рођен у једној херојској атмосфери, и скоро апстракција, има врло мало заједничког са људима прустовским из којих се сваки час може образовати херојство, прво уз велики напор, после неосетно као и њихов сан. Људи зраче своју личност на чудан начин око себе; они се крећу у компактном животу задирући у њ својим диференцираностима, захватајући га скоро као зупчасти точкови остале делове у каквој механичкој средини. У зависности од величине прилива виталне енергије њихове, од изненадних унутарњих лудила, инстинктивних и дубоких, они час обрћу живот око себе, деформирају га гонећи га у супротном правцу почетног елана; час су обртани сами неумитно и као засвагда. Ти интервали су често врло кратки, дневни и приближне вредности, али резултат животне надмоћности је увек тако известан да је смрт Берготова раздвојена од нас само страницама.

    Један тип потребује овакву и овакву жену, али он стално замишља шта ће рећи та и та, дотична госпођа, маркиза Н., ако он њој представи, на пример, као своју жену госпођицу М. Та његова ситничарска амбиција да буде похваљен од маркизе Н. биће пресуднија од постојања његових тежњи и ожениће га девојком коју он иначе презире. И доцније чак, целог живота, одлучиваће се према претпостављеном мишљењу које може тиме изазвати код горње маркизе, а ако се догоди да маркиза умре, онда према мишљењу које би се код маркизе пробудило да је још жива. Занимљивије је још ако он маркизу и саму презире. Овај, код других психолога романсијера заборављени, због ништавности, животни покретач, у све замршенијем ширењу животног угла, добија значајни изглед Јавног Мнења, у овом случају бар који сам навео, али онда не целог јавног мнења, но једног његовог дела који се дотиче нашега живота. Тај незнатан покретач може бити такође какав психолошки лик, или потреба да се погоди известан случај, итд.

    У своме начину проматрања и испитивања, Пруст, за покретом каквим било који је извршен, улази у бескрајно ситно рашчлањавање психолошке ситуације која је за њим настала; али не у потреби за прочишћавањем и долажењем до примитивних јединица (за неком атомистиком), већ ради стварања неког као интуитивног сазнања о свему што је могло бити и што још може произићи, да би нас изненадио избором једног јединог зрака у будућности – и једног у прошлости – од целог снопа пројектованих из датог покрета, који значи промену (вредности) у природи. Клизећи лагано низ огроман број чисто биографских података и детаља, резултата бескрајних анализа, Марсел Пруст се неумитно гњура у човечанску животворност, и зачас ће се наћи у средишту још хаотичне активности разних нагона и страсти. Ипак нешто смета овоме великом писцу и спречава га да се може пробити кроз еластичност испитаног ткања, стално изнутра тканог; надирући стално он га угиње толико док, уистину, не допре у центар животни, али налазећи се увек с ове стране живота, још и тад окружен материјом кроз коју је намеравао да се провуче. Достојевски је, на пример, брутално најпре улазио у живот, поневши собом мање-више погодне методе, те су отуда његова психолошка освојења као мачем из живота чупана, још пушећа, крвава и одвојена од тела. Пруст, напротив, ништа није од живота откинуо, ништа покварио, ни ножем зарезао. Целог живота, као што сам вели, био је болестан и неурастеничан; зато можда није имао довољно храбрости.

    Па ипак, слично прогутаној игли која излази на врх прста, његово истраживање нађе се одједном с оне стране вештачке коре чињеница, кроз коју је продрло као неком врстом осмозе. У једном разговору, један мој познаник обратио ми је пажњу на начин којим је Пруст стварао своје карактере. Дуж романа, кад год бих их срео, давао је понова у новој боји њихов портрет; низ таквих портрета, као обојене литографске плоче отиснуте једна преко друге, дао би једног човека који се креће, реагује и учествује, то јест живи и упућен је на смрт. Само та његова књижевна особина начинила би од њега значајног писца.

    У оних неколико хиљада страница свога романа, чији сам ја мали део прочитао, а све нису још ни штампане, Марсел Пруст је ипак затворио и заробио читав један живот, па ако је и немогућно пробити у њега кроз Прустове редове, он ипак буја и удара испод густих страница. То није само роман већ читава аутобиографија, све оно што се видело, чуло, сазнало, замислило и преживело, до романа и даље, за време писања романа. Читава психолошка енциклопедија, која тешко да би се могла још једном обновити у стваралачком животу Марсела Пруста па да и није умро данас, већ у четрдесет деветој години свога живота.

    3.000 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Rastko Petrović

    Sabrana dela Rastka Petrovića tom 1

    ЈЕДРИЛА

    Топографски радници, соколи моји, соколи,
    Док географске карте тискате
    Мислите на земље удаљене.
    Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате
    А са Азије оштрих мириса боле вас груди и Африке.
    Док радите жуди вас земља удаљена
    А заносе вас као фантоми чудне слике,
    Чамци од коже шивене, Ескимоси у трбуху китова.
    Масни. Пуни смо истих опојних мириса и болова,
    О хој, топографски радници, – браћо моја,
    Још смо јаки, још смо млади, држава је за нас боја.

    Топографски радници врло љубљени, врло блиски,
    Да сте богати не бисте карте градили,
    Одлазили бисте у даљине, простора гладни;
    Ни да сам моћан не бих песме писао,
    Рђаве можда рђаве. Где бисмо били?
    Лењиви и топли о свакако да не бисмо били радни,
    Лењиви и топли на обалама чије бисмо реке лежали,
    Који би нас народи пријатељима звали,
    О који би за нас били жали?
    Та у даљине бисмо одлазили, простора гладни,
    Увек јежни пољана, још гладни, још млади, још јадни.

    Прадедови наши Словени, крволочни ал’ путници,
    Браћо моја топографски радници.
    Чуновима да поверимо своја срца уморни
    А већ би нас зора соколила да орни
    Продужимо опет преко планина.
    Свих земаља границе обојене, гле, крваво.
    Пустили бисмо једра на океан тискан плаво,
    О дрхтали бисмо дрхтали здраво
    У азуру уморних безмерно старих сводова.

    Авај овако, топографски, нека сте само здраво
    По суморним просторијама својих болова
    Где, даљим пределима умрљане, сисате своје прсте,
    Где над никад невиђеним манастирима
    Стављате сићушне крсте.
    Авај овако, топографски, нека сте само здраво,
    Прилазећи женама увече да их љубите.
    Бацивши поглед на икону и на карту света
    Вама се чини, кад прилазите жени да је љубите,
    Да је та карта она крпа узета
    Са рањавог лица Исуса Христа.
    Ха, ха, ха, каквих чудних ја ту смишљам жалова,
    Да отпустим једра океаном тисканим плаво,
    И какве лудачке ја све смишљам планове:
    Час краљ лудака, час цар, камбоџске гледам кланце,
    Син сам Словена дивљих некада, али сада путник.

    ВУЧИТРНСКИ МОСТ

    О, на пољани широкој лучни камени мост стоји,
    Љуби га моја душа и до зла бога сам узбуђен;
    Прелазе товари, ждребац упрегнуту кобилу доји,
    Река под мостом тече, под ребром младост смирена:
    Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен.
    Мостови, мостови, за вас колико је ломљено стена,
    И колико грбача свијено, и колико исплакано плена;
    На сводове мостови, колико вам жудим, и колико узбуђен
    И толико сам узбуђен!

    Драгано моје младости…
    Та између тисућу надсведених мостова гле,
    Па укрштених, па надвишених, гора свих лукова,
    Стигли смо да међ сводове без броја поставимо и ребра своја.

    Па гле, па како!
    У горе, у дивне зелене горе,
    У страшне зелене горе,
    Па гле!
    Та у горе до небеса зидане,
    У горе, манитамо од живота безмерних.

    Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен.

    МЕСЕЦ ПУН

    Выхожу…
    Љермонтов

    Одшуњајући се у поље широко
    Тамо где је прва четврт месечева,
    Растворити груди поносито,
    Поклонити се на све стране;
    Погледаћу небо житно високо:
    Незнана са гране птица пева,
    Ко сребром ковано дрво вито,
    И све је ново и опет као лане.
    Искрашћу се кроз поље бело
    Тамо где је друга четврт месечева,
    Засмејати се тамо охоло
    И коракнути на четири стране;
    Љубавно дише моје село,
    Лавеж се паса с бостана разлева,
    Ко злато ковано плашће голо.
    Одакле зора ће да сване?
    Одакле зора ће да сване?

    Одшетаћу се у поље жуто
    Тамо где је трећа четврт месечева:
    Закликтаћу му песму младачку,
    Глас нека широко затрепти.
    Кад ја певам као да други ћуте,
    Да удаљено чезне за мном малена дева,
    Малена дева као да скида повезачу сељачку;
    Из очију јој да лудост трепти.
    Па искрадем ли се ноћу у поља
    Златна где сија месец пуни,
    Бескрајна нас ће љубав да збуни.
    Тамо где сија месец пуни,
    Изљубићу се са зверовима свима,
    За добро упитаћу се здравље,
    Постављена су ево сребрна постоља,
    Око њих су Татари, Скити и Хуни,
    А много медовине и узљућеног млека има
    И просипа се вино;
    Гојно се слави славље.

    Припев

    Умрећемо тихо и мирно
    За ову ноћ златну,
    У сапогама сребрним,
    У кафтанима:
    За кејове париске,
    Или за ма шта било;
    За један осмех девојачки
    Радо бих дао живот свој.
    Ево овако ћемо умрети:
    Без гласа, тихо, мирно,
    Кроз тиху ноћ сребрну,
    А по језеру заспалу,
    Отпловиће
    Смрти чун;
    Искрадем ли се кад сија месец пун.

    ЈЕСЕН

    Сним, хај! као пуно грожђе да зрим
    По добром чврстом чокоћу.
    Гле, бдим,
    Зрим као тешко грожђе ноћу,
    Хај! Хај! Па тешку бербу чекам.
    И хоћу за ноћима зелену зору,
    Па потом за брдима гору,
    И опет за ноћима виноградску зору
    Сним.
    И тако увек даље.
    Жудње ми чуче обалама ко вредне праље,
    Кад се из села небу диже високи танки дим;
    Док се очима зеленим, чудни херувим црни,
    На планинама спим, са очима дубоко злим.
    Али шта сним,
    Шта сним?
    Кад знам: Пођи, пођи, па сврни!
    И тако стално даље:
    Пођи, пођи, соколе, па сврни!

    Кроз вечери, гле, целе, и све ноћу, и све ноћу, и све даље…

    А сним, а сним, а сним;
    Па мним:
    Ко црно грожђе да зрим,
    Да ме покрива плава магла по чокоћу,
    Да носим у себи ситост, плодност, све врење,
    Све жуте кише јесење,
    Ко тешко грожђе ноћу;
    Ја бдим, сним,
    Ко тешко грожђе ноћу.
    Или као херувим да само по планинама спим
    У очајању,
    И да ширим руке дању
    Једној берби и једном обећању:
    Где све бива и све може да ја хоћу,
    Ко пуно грожђе ноћу.

    РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ!

    Кад човек умре, руке прве занеме:
    Рука умрлог ко ноћно воће зри,
    Ко успаване птице чија срца још стреме,
    Тако ћуте те руке, док огањ под њима ври.

    Беље но тешки месец који више неће да носе,
    Оне се разлиставају већ у иструлело цвеће;
    Нити ће провући прсте кроз сунца зрачне косе,
    Тако спуштене мирно на груди – брежуљак среће.

    Испод ливада влажних, и свежих црних кора,
    Ове руке оживе преображењем у звезде,
    И пробијају се кроз земљу у правцу далеких мора;
    Измеђ вулкана и неба руке умрлог језде.

    И провлаче се лагано, фосфорно понорне реке,
    Танким млазима сјаја, руке које су љубиле,
    Кроз тамну поноћ земље, измеђ жилица смреке,
    Испод толико била које су свуд садиле.

    А те сам руке негда толико љубио,
    Осетио им тад свежину да спира главобољу;
    Траг дивних руку под књигама се изгубио,
    Но пређоше одједном саме у тајну животност бољу.

    Одједном у свом току, пробивши бок планина,
    Избију те светле реке ко зрачни извори;
    Ко огањ даљни крај ког спавају пси чобанина,
    Та прва пламена звезда, на мрачном небу, гори.

    3.000 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Vlasta Mladenović

    Vlasta Mladenović – Pevanje i mišljenja

    ГРАД

    Пусти, нека се камење котрља,
    негде ће се већ зауставити.
    Ту ћемо саградити град
    од трске и висине, сине.

    Крхко ће тело бити изложено
    ветру и погрдама, насиљу и весељу.
    Ти се насмеј као да долазе утве
    златокриле, подај им јабуку црвену,
    црвљиву.

    Потом, смех пусти гласан,
    нека се камење руши, нека затрпа
    све што смо рекли.

    ЈА САМ ПОЕЗИЈА

    Ја сам поезија,
    ја сам поезија,
    у којој свет је сажет,
    свеж сам цвет,
    свежањ речи,
    сјајан букет
    који дише
    ал га нико не мирише.

    ЗАВИЧАЈ МЕ ЈЕ НАПУСТИО

    Нисам ја њега,
    завичај је напустио мене,
    пустио низ воду,
    низ мутни Дунав.

    Све сам даљи,
    мој Шаркамене,
    једва се сећам,
    бледе су успомене,
    магла пала на очи.
    О свему сведочи
    свака бора
    на мом лицу.

    Далека су мора,
    пливам, снивам
    Ануов брег,
    на ком седи Утнапиштим.

    Као вечност
    одужио се збег.

    ТИШИНА У ДЕСЕТЕРЦУ

    Шта да кажем, довољно сам реко,
    сад ћутим песму, а одзвања ехо,
    тако с тишином беседим ја,
    док се сенка уз мене свија.
    Чему јунаштво, еп, десетерац,
    облаке ће растерати северац,
    ветар љути са белих Карпата,
    отвориће широм уска врата.
    Таласи се на Дунаву множе,
    удара брат на брата. Докле, Боже?!

    КЛУПА НА КАЛЕМЕГДАНУ

    Седим на клупи,
    смрзнут као бронза,
    поглед ми тупи
    стреми у даљину,
    измаглица, лед – богзна
    куда воде путеви,
    сем мрачне будућности,
    не видим ништа.

    Све је у магли,
    град притисао смог,
    замишљен бивам:
    где је смисао
    живота мог?

    Док седим на клупи
    и чекам смрт
    цивилизације која ће доћи,
    чему успомене, осврт,
    узалудно ламентирање
    над градом, о
    под снегом Црњански,
    и бело је у ноћи црно.

    720 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Svetozar Vlajković

    Izabrane pesme Svetozara Vlajković – Duhovna kiša

    СНЕЖНО ЈУТРО

    тек сада
    назирем укупну појаву
    тог безначајног младића
    свуда са собом носи
    космички прах
    био сам то ја

    а снег споро пада
    иза нечујног прозора

    тек сада
    наслућујем неминовност
    тог живота истканог од наде
    саплитања посртања
    умишљеног усправљања
    био сам то ја

    а снег споро пада
    иза нечујног прозора

    тек сада
    док траје сећање
    тихо као облаци у лету
    прихватам себе
    и гледам
    гледам
    без бојазни

    а снег споро
    пада

    МОЈА ПОЕТИКА

    Поток не би био бистар
    Кад би се сећао себе

    Песма је траг незнаног потока
    Чије је ушће извор

    СВЕТИЉКА КОЈА ПЕВА

    На измаку ноћи сред предмета без боја
    Над гомилом сенки које дању свет су
    Засијала је преобилност необичног постојања

    То штиглиц огласио се у мом дворишту пустом

    Не рецимо никад да птица цвркуће певајући
    Не
    Она светли
    Светли увлачећи се тајанствено у дубину срца
    Које је чекало излазак сунца

    ЗВЕЗДЕ

    У сваком тренутку
    На безброј хоризоната
    Трепере јутарње звезде
    Тако међу планетама
    Тако у свемиру атома

    О велика прелепа Тајно
    Ти учвршћујеш
    Без застоја
    Смисао нашег постојања

    ДЕТИЊСТВО

    Гледаш и не гледаш
    Док јутро израња
    Свуда унаоколо

    Ту си
    Ти си
    Чисто постојање
    Са главом на јастуку

    Заборавио си себе
    Још током снова
    Раздањује се

    Устајеш ходаш
    Присетиш се
    Да си будан

    1.000 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Momčilo Nastasijević

    Sve priče Momčila Nastasijevića

    О ЗАРОБЉЕНИМ ТАЈНАМА

    У свету оваком какав око себе видимо и осећамо и међу људима, изврсним занатлијама пређе сплетки, рођен је један који је умео чувати тајне; и баш због те особине њега су тражили сви, и ишли му као на ћабу. – Није ту требало велике памети: свак је волео олакшати терет своје тајне, предав је у сигурне руке.

    Искрено и предано вршио је ту мучну дужност која му је некако додељена сама од себе, – мучну, јер није лако чувати у себи кô у зверињаку каквом најразнородније и најнепријатељскије тајне, а јака ће ограда пре разбеснети него умирити лавове и пантере, коње и бикове.

    Мученички је он живео, и јасно увидео да је најтежа дужност која сама од себе дође.

    Најзад се с њиме морало десити оно што се десило свима који су се потпуно предавали једној ствари.

    Може зид бити од најтврђег челика, од платине, од метала који не подлежу ничему, густо збијено звериње, после дугога крвављења и клања, почеће проваљивати; – нагомилане и стешњене тајне најзад су га победиле, почевши избијати из њега, али не из његових уста и његовом вољом.

    Два црна глатка рошчића, нешто мања него у ђавољег сина, стала су му се помаљати на челу.

    Лакоумна и неограничена деца стала су грајати за човеком коме су рогови никли, но су се људи правили да ништа не примећују, и престрављене погледе обарали земљи.

    То је била рогата, најбешња тајна која је много зала починила по њему.

    Затим стао му ницати из повија један струк босиока, биљка повучена у себе, чију доброту одаје мирис и коју девојке задену за појас кад пођу цркви.

    То је била љубавна тајна која се много напатила у њему.

    Деца су грајила за човеком коме је босиок никао између рогова, но су се људи правили да ништа не виде, и престрављене погледе обарали земљи.

    Али на томе није стало: гљиве, водоземци, паразити, биље, цвеће и још много којечега питомог, дивљег, слатког, отровног стало је избијати из њега.

    Чуђење деце претворило се у бес, преплашеност људи у окамењеност.

    А добром не слути бес деце и окамењеност људи.

    Мученичким кораком пробијао се кроз ројеве тих несносних малих створења. А, кад му је успело искрасти се из њихова домашаја, затворио се у напуштену кулу пустога краја, и тамо умро заједно са тајнама.

    [1918]

    1.090 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Fransis Pikabija

    Izabrane pesme Fransisa Pikabije

    ЗАТВОРЕНИК

    Кћерка увек ланцем привезана
    за браву.
    Какав живот су та врата
    на кавезу.
    Лабораторија клопке
    у свежини вечери.
    Спустите пријатељски нос
    у подмуклу воду.
    Јер сва је моја беда
    већ годинама
    тајна
    погребних одаја.
    Под блиставом куполом
    око речника.

    ЗАВЕТ

    Глава ми се надима толико
    Да се од тога полудети може
    То Постојање је
    Усред света
    Из којег
    Изаћи не могу.

    РУЧИЦА

    Задигнувши твоју хаљину
    У надошлој пени
    На коленима бејах
    Дивна твоја ручица
    Краљица задовољстава
    Попут бодежа плакаће
    Након последњег тренутка
    Глад стратишта
    Волим те тако пуно
    Да тело мудро ми постаје
    У купатилу
    Грлећи још невину ти руку

    СТИДЉИВ

    У поподне мога живота
    На ивици сам пута
    Прочитао сам моју књигу
    Не сећам се
    Неизбежног дана
    Волим мирис твога лица
    Читавог живота усне ти чекам
    Само један језик имам
    Са лошим навикама
    Побледео ми је
    Добро сам познавао жене
    Нисам желео да ме посраме
    У сеоској крчми
    Чешљао сам ти косу
    Врат миловао
    Имао сам бело лице
    Сви дани су пролазили

    ЛАКОУМНА ГРЧЕЊА

    Изопачен његов поглед
    крик је маскараде без флауте
    у плеснивости исцрпљеној грчевима

    његов извор стид побуњени
    за секс опасан
    рефлекс епилептичара изводи

    али окретност његова сном неокончана
    казаљка је што време не показује
    зарад ослобођења

    1.000 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Olga Lalić Krowicka

    Izabrane pesme Olge Lalić Krowicke – Vrh u tami

    MOJA MAMA

    Moja mama kida ruže
    prikuplja puževe za ručak
    kopa baštu i vozi ručna kolica
    moja mama doživljela je rat
    info statična
    moja ma-ma-ma ima pribijene zidove
    u suzama gaji nadu
    kuvajući je sa puževima za ručak
    posipa ih vegetom listićima ružmarina
    i prži na vrućem ulju
    čeka, čeka na otklonjene zavjese sutra
    nosi puževe kućice na glavi
    i maršira prema meni.
    Moja je mama tra la la la
    zakrpala sebi haljinu života
    od cimenta, cigle i pijeska
    gradi non-stop gradi svaku ciglu vjetar ruši
    jaka je i ima pjege na rukama nakon poroda
    svaka pjega to je jedan mega bol volim
    kad mi priča o svojim prošlim zvijezdama u kupusu
    i sa osmjehom počinje ispočetka
    novo umorno lice
    a tako divno ukrašeno mojim srcem…

    MOŽDA

    Možda si darovan talentom
    proslavljanja svih čudesa svijeta.
    Možda su psiholozi od tvojih iskustava
    napravili red na putu
    nakon životnih promjena.

    Sam u pustinji obdaruješ prazninu bolom.
    Marširaš dalje prema zalasku sunca
    pronalaziš bordo tragove svojih misli.

    Želiš se napiti vode vlastite biti.
    Posred glave pronalaziš bunar
    u kojem si prije rođenja
    sakrio jobovske trpnje.

    MIR

    Mir je zid od konca,
    razbijena tegla od paprike,
    idiotizam riječi i značenja…
    Mir ne postoji,
    već samo prazne misli
    i idealna sagledavanja.
    Nije istina da je jučer ta gospođa
    normalno šetala kroz park,
    ako se već zmije prestrašila.
    Mir je zid od konca,
    eksperiment lažne tišine,
    kamen u umu
    i svetinja od drhtavih krvavih tijela.
    Pro nihilo, neće biti u Parizu ljubavi.
    Zašto da ćaskaju o miru,
    ako će ih proganjati različita mišljenja.
    Mir je zid od konca,
    Berlinski zid u bezdahu,
    u suženom prostranstvu
    i trotački: šta dalje?

    MAČKA NA SLICI

    Život kao kostur straši.
    Sivi su i vedri dani.
    Neću se više vratiti tamo!
    Mačka spava. Sanja isto što i ja.
    Al fresco urediću njen svijet.
    Živjećemo u jednoj svijesti. Tako je bolje
    kad je lik iscijeljen.
    Trajati u dva različita duha,
    potpuno drukčija.
    To je dobra proporcija na zidu –
    ne tražiti drugi dio ko zna gdje.
    Biće pored mene statična, mirna…
    Predenjem će me uvesti u simetriju života
    u kojoj san ima miran san.
    Mogu početi da spremam činije za mlijeko.
    Jednu u sebi i pored sebe.

    VRH U TAMI

    Udišem ćubaste misli.
    Nebeske i lepršajuće.
    Ja sam poput kleptomanke
    vašeg vremena.
    Na žalost,
    sve se završava ništa ne traje.
    Postoji odjek srušenog glasa niz stijene,
    Oblak nultnog oblika
    I list u mirisu čaja.
    Ja vidim nešto o čemu čuju samo oni,
    Bijeli sa krilima anđeli.
    I stvarno je prirodno
    U redu genijalno.
    Stvaram od tanjira loptu,
    Od slika dramu.
    I ginem u dubini porušenih kuća
    Kao hrizantema usred zime.

    900 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Miroljub Todorović

    Izabrane pesme Miroljuba Todorovića (1959-2015)

    КИСЕОНИК

    Кости моја кроз коју струји жива
    Огњу у зглобовима, птицо од рскавице
    Хемоглобин – таласна дужина звезда
    Млазеви цветова из експлозивних плућа

    Кожо у дисању слична уснулој животињи
    Црвене рибизле плазме, грудвице енергије
    Као семенка охрабрена хумусом
    Умножавају се пламени вртови ваздуха

    Зелена жаруљо што течеш у лишћу
    Из скроба у шећер из земље у крв
    Мирише камен, румено месо воде
    Диме се молекули злата под ногама

    Кора дрвета пробуђена пролећем
    Пушта сокове, пупољке и светлост
    Језик мој ко град са оловним кубетима
    Под ружом, под пчелама, под шумом галактичком

    ТВОЈЕ ЈЕ МЕСТО

    Пробуђен звуком планета и металних птица
    У зачараном цвету ослушни огањ и тајну
    Вече у свемиру засађује звезду сјајну
    Ко зачуђено око сребро сунчевих латица

    Ослобођена песма у електрону плива
    Да ли знаш шта је сан а шта јава?
    На црвеној планети непробуђена биљка спава
    Бржа од светлости крв се са звездама дозива

    Твоје је место у олуји и диму
    Где догоревају ракете и ултразвучне баладе
    Отворена су велика врата наде
    Дешифруј атоме и галаксије римуј

    НЕК ЗВЕЗДИ ЗВЕР ЗВЕЗДОВОДИМА ЗЕМНИМ

    Нек звезди звер звездоводима земним
    Заумни звездоптерикс нек звездотоком шара
    Звездолећима звездомерним звездовече звездај
    Звезданим звездòм завезданих звездара

    Нек флозвезд у громном звездовиду извезда
    Звездозуј звездозовни небног жара
    Звездометима зрачним звездовече звездај
    Звезданим звездòм зазвезданих звездара

    Нек звездомир ми звездне звезде преда
    Звездорез срце звездоломно испара
    Звездалијама незвездознаним звездовече звездај
    Звезданим звездòм зазвезданих звездара

    ЗВЕЗДОПЕВ

    И бразди зевној земље посне
    Звезданом везу, звезданом севу
    И птици ноћној жеђ нек згасне
    Осамног зденца водолев

    Ко небу рушном мора злосног
    Незвезду таме, громном зеву
    Ко срцу моме звери гласној
    Замамних звезда звездопев

    ЗЕМНИК

    Језична змијо речи стравне
    Зачаран зидам зрачни храм
    У земном срцу безумни пламен
    У рсној крви звездани кам

    Нек трудна зверка земљом звера
    Нек оркан затре свемира гој
    Земник у кал земаљски стеран
    Звездовез звездни звездам свој

    3.000 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Svetislav Travica

    Izabrane pesme Ane Ahmatove: U svoj grob ja neću leći

    СИВООКИ КРАЉ

    Слава ти, болу, тешки и дубоки.
    Умро је јуче краљ наш сивооки.

    Беше јесење, спарно, рујно вече,
    Муж мој вративши се спокојно рече:

    „Знаш, живот изгуби у лову, зацело.
    Крај старога дуба пронашли му тело.

    Жао ми краљице. Млада је и бледа.
    За ноћ једну само остала је седа“.

    Лулу своју тада на камину нађе
    И за послом тихо у ноћ он изађе.

    Кћер своју ћу сада иза сна позвати
    И у њене сиве очи погледати.

    Кроз прозор топола жалобно уздише:
    Нема на свету твога краља више.

    1910.

    [ВОЛЕО ЈЕ ТРИ СТВАРИ НА СВЕТУ]

    Волео је: три ствари на свету,
    Вечерње певање, беле паунове
    И избрисанe карте Америке.
    Није волео када плачу деца,
    Но је волео чај са лимуном
    И женску хистерију.
    … А ја сам била његова жена.

    1910.

    [МИРНО САМ И ПРОСТО ЖИВЕТИ НАУЧИЛА]

    Мирно сам и просто живети научила…
    Да гледам у небо и Богу да се молим.
    Дугим вечерњим шетњама сам рада била,
    Желећи непотребну стрепњу да уморим.

    Када млади чичак зашумори у јарузи,
    Док жутоцрвена рјабина вене мирно,
    Ја тада пишем веселе стихове у тузи,
    О животу кварљивом, кварљивом и дивном.

    Са шетње се враћам. Дланове ми лиже
    Пахуљасто маче. Чујем нежно мјаукање.
    А јарке ватре огањ све више се диже
    Са оближњег торња језерске пилане.

    Тек понекад тишину прекинути зна
    Крик рода које на кровове слећу.
    И ако ми тада на врата ти покуцаш,
    Мени се чини да чак ни чути нећу.

    1912.

    МОЛИТВА

    Дај ми горке године болести,
    Гушење, несаницу, грознице жaр,
    И дете и друга ми однеси
    И тајанствени песнички дар,
    Ја молим све Твоје литургије,
    После многих клонулих дана,
    Да облак изнад мрачне Русије,
    Постане облак у знаку славља.

    1915.

    МУЗА

    Кад бих је чекала у позном ноћи часу,
    Живот би ми бивао на правој муци.
    Почасти, младост, слобода, шта су
    Пред драгом гошћом са дудом у руци.

    И ево дошла је. Лице није скривала.
    Пажљиво гледа у мене, као да ме зна.
    Питам је: „Ти ли си Дантеу диктирала
    Странице Пакла?“ Одговорила је: „Ја.“

    1924.

    1.090 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    Planetarni signalizam – antologija signalističke poezije

    Оскар Давичо (1909–1989)

    ПЕГАВО ОДЕЉЕЊЕ…

    Пегаво одељење
    неприлика, већ пет пуних година
    не стиже да седне, заспи
    и у сну испразни бар
    шољицу топлог млека
    посољеног заборавом
    што не хукће, не јеца. Покаткад
    уздахне само.

    Љубиша Јоцић (1910–1978)

    ОГЛАС–ПЕСМА

    довољно је да узмем један оглас и да га
    ставим у своју књигу
    довољно је да сам га издвојио
    довољно је да сам га ставио у књигу
    довољно је да сам га само потписао
    и он постаје песма

    Војислав И. Илић (1917–1987)

    ЈАВЉЕНО ШЛЕП-СЛУЖБИ

    не касне сви возови зоре лутају крововима
    бити дешифрант у звечанској… у београду
    бити „бачен“ и бачен у свет пустињу или
    свеједно остављен на неком степеништу
    бити беспомоћан човек по пореклу дакако
    криви су одређени усправни органи или
    се није могло друкчије у тами бубња
    да ли сте незапослени сматрате ли јужним
    измене у уреду вожње видим перете доњи веш
    возови између мале крсне и пожаревца
    не саобраћају због радова на прузи
    али што се тиче издања синг–плоча
    стање је горе за сервисирање не постоји
    гарантни лист али шта ћемо са истином

    свечано уручене награде изабраним вичким
    свињски зуби могу заменити протезе и
    обманути време на балу под маскама
    јесен је жута у старом алманаху и аналу
    гласови подељени на класе као полуговор
    и полућутање најављују намеру бичева
    а очигледно они су мислили о слободи
    не о зују мува и бескрајном музицирању
    ћао аморе мио људских жртава у пожару
    превише има стала су кола с нама на путу
    али јављено је већ шлеп-служби у поноћ

    Жарко Ђуровић (1928–2019)

    СИЈА / ЛИЦЕ

    Сија лице сија лице сија лице

    Сија лице нетремице
    Сија лице сија лице сија лице

    Док не дођу неверице
    Сија лице сија лице сија лице

    Сија ружа доколице!

    Добривоје Јевтић (1936)

    КАЛИГРАМ

    Најближа човеку
    најплеменитија животиња
    је онај коњ
    од Аполинерових речи
    То је исписани коњ
    – животиња рукописа
    који се устремљује
    и зауставља
    Празнине нигде немају узбудљивије значење
    но ту где допуњују вијугање надахнућа
    и слику довољну да један песник
    остави
    свој печат
    јер већи део сваке животиње је
    шкрто украшена празнина
    коју зовемо
    свемир

    Мирољуб Тодоровић (1940)

    КАО ЛЕПТИР У РУЈНУ

    Из најдубљег. Извире.
    Ожиљак. Поезија.
    Речи. Речи. Тучкасти
    цветови. Религиозност
    смисла. Не чудим се.
    Ипак. Језик је истраживач.
    Као лептир у рујну.
    Белина. Перуника.
    Подједнако вечан.

    Милутин Петровић (1941–2020)

    УГОВОР

    Пењемо се на споменик. Трансформатор. У црним капутима. Огњена браћа. Снићени. У централним градским забитима помамно тело расте. Обелиск. Ниче из земље. Округло. Лејзер. Нас занима искључиво унутрашњи распоред. Седми печат. Накот нашег изумља. Без порекла. Сечимице. Цедимо восак из исеклине. Вадимо мапе из ранца. Збијени у теснацу пишемо уговор. Техничке ларве. Били на дасци. Обесници. На вртној забави. У сликама. Подигао шести прст. На основу члана другог. Новог закона. Оштрицом ножа. Именујем те дужником својим. Власником градског водовода и канализације. Парног купатила. Протагонистом смишљених акција. У правном уверењу. Медицинском. Управником видног поља.

    Тодор Терзић (1941)

    ПЕСМА О ТРЕНУТКУ

    Сви часовници у граду откуцавали су поноћ, но један, као зли анђео, откуца смрт мог читаоца.

    Предраг Богдановић Ци (1944–2021)

    АЛЕН ГИНЗБЕРГ ДУБИ НА ГЛАВИ У САЛОНУ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

    Јадао си ми се да те несносно боли глава због промене сатних зона и високог притиска који је појачавао титрање ваздуха у кристално јасном дану и да ти пилуле које шаком гуташ не помажу.

    Предложио сам ти да дубиш на глави због појачања крвотока и опуштања крста вратно-рамених мишића и показао ти свој метод дубљења са укрштеним ногама.

    У том положају затекла нас је и секретарица Америчке амбасаде која те је узалуд чекала на аеродрому на царинској контроли и веровала да си нестао на лету: Париз – Франкфурт – Београд, а ја сам те због два препуна кофера књига провео кроз коридор за пилоте како би избегли администрирање због царинске декларације на књиге.

    У тој временској лакуни схватио сам суштину ангажоване поезије и креативног живљења у њој; док су два песничка субјекта, како би нас данашња критика назначила, у заједничком немуштом дубљењу лечила главобољу, и плели нит стварног у нестварном.

    Исток Гајстер Пламен (Iztok Geister Plamen) (1945)

    ОКРЕНУТО СУНЦЕ…

    окренуто сунце
    кишовита обрва

    уморни пупољци
    семење карата

    1.600 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Vladimir Kolarić

    U svetli dan: nova ruska poezija

    Аминат Абдурашидова (1962)

    * * *

    С вечери снег отопи се па васкрсну,
    Кристална киша тек заврши песму,
    А нову песму, једнако чудесну
    Запојаше пахуље, праву небесну.

    Ковитла снег, а у сумрачној даљи
    Не сни мој друг и чудо чека, у печали.
    О другој ми смо мелодији сневали
    Ал’ једно другом не бесмо је спевали…

    Бејбит Ахмедијев (1961)

    * * *

    И нежна светлост зоре ране
    Ношена зраком случајним
    Пада на груду земље родне
    Трепетом плашним и печалним.

    Стојим у ноћи. Душом тугујем
    Пун предосећања чудних
    Јер ко да и даље путујем
    У пратњи звука печалних.

    Јелена Бујевич (1968)

    КУЋА ЈЕ БИЛА ДРУГА…

    Кућа је била друга и оградица друга,
    и стазица, утабана, дуга,
    и на снегу ‒ остаци врта
    и трагови суседовог хрта…

    Али пренем се на мах не тамо, већ овде,
    где прихватају ме, и воде, воде
    и певајући у трку се смеју
    и бесмртни остају.

    Рифат Гумеров (1958)

    АУТОПОРТРЕТ БР. 1

    Падала киша у јесење вече.
    Падала, падала, а стајао ја.
    А киша падала, чинило се вечно.
    Раштимована, попут клавира…

    Бринући се за своју судбу ‒
    Птице на југу траже спас…
    А на стубу, а на том стубу,
    Врана се врти, ко ветроказ…

    Пантелејмон Комаров (1998)

    ЈЕСЕН

    Ни разумели ме, ни појмили
    Дуго чекали, дани проходили
    Јесен пламена,
    А ја ко тршчица, као гранчица,
    Као иглица и као бајчица,
    Као легенда мало оцвала,
    Чаробан попут ужеглог уља.
    Јесени пламена,
    Научи ме како да кажем збогом
    Здравим разумом, посмртним звоном,
    И гвоздене воље, да не иструнем као робље.

    Станислав Ли (1959)

    * * *

    у жутој одећи
    спушта се с неба Учитељ
    у светли дан!..

    Јуриј Милославски (1948)

    * * *

    Спиридон светац преумљима
    Стоји на самим дверима,
    Сунашце јарко дозива,
    Ка Светој Русији позива.

    Татјана Пискарјова

    ПОЧЕТАК КИШЕ

    Почетак кише ‒
    То је прва капља,
    У којој је сва сила,
    И снага, и сјај.
    Под бичем облака
    Са треском упала
    У празно ведро
    Из небеса даљ.
    А можда је, у ствари, зрела у грмовима
    У трњу малине ‒
    Ко смех на уснама?
    Лежала у гнезду,
    Ко јаје кукавице,
    Док није пала
    Теби на лице.

    5. јул 2015.

    Тихон Синицин (1984)

    БОЖИЋ

    Ноћ попут воза јури, у пуном погону.
    Пахуљице и даље исецаш од хартије
    И са жрецима седиш у последњем вагону.
    Ти жреци, ко су?
    Мудраци или магови?
    Витлејемска звезда пламти на јави.
    Управља се ка небу та склиска пруга…
    Сам Владика весељене роди се у штали.
    Немогућег нема ‒
    За Предвечног Бога.

    Алексеј Цветков (1975)

    * * *

    Хтело би се нешто и даље
    Не дрхтећи пред глупошћу сваком
    Без наде, али са кваком
    Да прихватиш лаж што те меље
    Живети ко нашкрабан на мразу
    На лицу тражити траг руменила
    Понешто изразити кроз прозу
    А онда – до крематорија

    720 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Velinka Krstić

    Ti si svetlost moja – Antologija molitvene poezije

    Јехуда Халеви (1075. или 1086 –1141, Шпанија)

    БОЛЕСНИ ЛЕКАР

    Ја бих здравља хтео, боже, ти га дај.
    Срџбе твоје убод не мучи ме тај.
    Лечење је твоје, а твој је и лек:
    Добар или зао? – јак, слаб? али тек
    Ти га одређујеш, не бирам га ја
    И свезнање твоје – циљ нека му да.
    Поверења немам више у лек свој,
    И сада нек буде – лек једино твој!

    Франческо Петрарка (1304–1374, Италија)

    СОНЕТ XVI (62)

    Оче небески, после залудних дана,
    и ноћи што су у празно утрошене,
    крај страшне жудње у срцу зажежене,
    мислећ о чинима, на јад мој, без мана,

    дај сад већ да кренем, у твојој милости,
    животу у ком потхвату лепшем теже,
    те да враг мој, залуд разапињућ мреже,
    остане јалов и штур у својој злости.

    Час ће, господе, лету једанаестоме
    да сам пао у јарам немилостиви,
    суровији од свега што познаје свет.

    Смилуј се, Боже, мени недостојноме,
    поведи мисли да напусте пут криви;
    сети их да си у овај дан разапет.

    Јефимија Мрњавчевић (II половина XIV века – после 1405, Србија)

    НЕ ОДГУРНИ МЕ, РАБУ ТВОЈУ

    Од нечистих усана, од мрскога срца,
    од нечистог језика,
    од душе нечисте,
    прими мољење моје, о Христе мој,
    и не одгурни мене рабу твоју.

    Јер пре суда твога, Господе,
    осуђена сам савешћу својом.

    Нема у мени никакве наде
    за спасење моје,
    ако милосрђе твоје
    не победи множину безакоња мојих.

    Зато те молим, незлобиви Господе,
    не одбаци ово мало приношење,
    које приносим светоме храму
    пречисте твоје матере
    и наде моје,
    Богородице хиландарске.

    Јер угледах се на веру удовичину,
    која ти принесе две лепте, Господе.
    Тако и ја принесох ово,
    недостојна раба твоја, о Владичице,
    Јефимија монахиња, кћи господина ми
    ћесара Војихне, који овде почива,
    негда деспотица.

    Микеланђело Буонароти (1475–1564, Италија)

    LXIII

    На сваком мјесту видјет бих те хтио!
    Ако изгарам од смртне љепоте,
    она ће бити од твоје топлоте
    згашена, ја у њој као што сам био.

    Боже, од тебе тражим помоћ хитну
    против слијепе патње која ми је дана,
    обновит ме можеш изнутра и извана
    и подићи вриједност, полаку и ситну.

    Ти даде души да те може чути,
    Боже, сред ове ломне, јадне пути,
    у којој је сапе са судбином хладном.

    Што могу друго, све је покушано,
    без тебе ми свако добро мањка јадном,
    јер мијењат судбину тек је Богу дано.

    Мигел де Сервантес (1547-1616, Шпанија)

    ВЕЛИКИ БОЖЕ

    Велики Боже, што си подигао,
    по цијену крви и живота свога,
    Адама с првог пада нестретнога,
    и кад он клону, ти си спас нам дао.

    Ево зазивам, блажени Пастиру,
    тебе, што тражиш овцу изгубљену,
    и кад је нађеш од вука гоњену,
    на раме своје дижеш је у миру.

    Тебе зазивам, патећ муку љуту,
    и ти ми мораш у помоћи бити,
    јер ја сам овца из твог овчињака,

    и све се плашим да ме на мом путу,
    ако ме твоја милост не заштити,
    не стигне змија паклена, опака.

    Лопе де Вега (1562–1635, Шпанија)

    ЗАР САМ ЈА ВРИЈЕДАН

    Зар сам ја вриједан да се бринеш за ме?
    Исусе мој, то што те к мени носи,
    те ми код врата, сав у хладној роси,
    проводиш ноћи зимске пуне таме?

    А срце није могло да се гане,
    и не отворих. Какве ли сљепоће,
    ако због мене, од мрзле хладноће,
    сасушише се твоје чисте ране!

    Колико пута анђео ми рече:
    о душо, приђи прозору својему,
    видјет ћеш, чека, пусти га унутра!

    Љепото рајска, и свако сам вече
    зборио: „сутра отворит ћу њему“,
    да бих то исто рекао и сутра.

    Џон Дон (1572–1631, Енглеска)

    ХИМНА БОГУ, У МОЈОЈ БОЛЕСТИ

    Док полако крећем у пресвети Двор,
    где занавек бићу ја музичар Твој,
    тамо где светаца прославља Те хор,
    харфу усклађујем, настојим на њој
    да чиним што јесте већ посао мој.

    Боже, верујем да Голгота и Рај,
    Крст и Дрво никли из истог су тла;
    у мени Адама оба препознај;
    знојем првога сав сам обливен ја,
    а крв последњега нек души спас да.

    Прими ме, док крв ме Његова прекрива,
    за Његово трње, дај ми круне крас;
    а пошто душама Твоју реч казивах,
    нек то буде моје проповеди глас:
    „Бог нас руши, да би уздигао нас.“

    Пјер Корнеј (1606–1684, Француска)

    ЈУТАРЊА МОЛИТВА

    Уснама мојим, царе Душа,
    ти благослов подари свој,
    и цео свет ће тад да слуша
    у твоју славу њихов пој.

    О силни Боже, узвишени,
    ти што си почетак и крај,
    не одбиј сад спасење мени,
    већ своме слузи помоћ дај.

    Џон Милтон (1608-1674, Енглеска)

    О МОМ СЛЕПИЛУ

    Кад помислим како без вида ја блудим,
    пре пола живота, по том тмурном свету
    и да чуло које скрива смрт нам клету
    некорисно јесте мени, који жудим

    да Господу служим, да рачуне средим,
    стрепећ, при повратку да ме не прекори;
    „Захтева ли Бог да без очију творим?“
    питам, а Стрпљење, да ме предупреди:

    „Богу не требају – брзо одговара –
    дела ни дарови људи. Они који
    најлакше подносе његов лаки јарам,

    најбоље му служе. Цар је, безброј има
    журних посленика земљом и морима,
    ал га служи и тај ко чека и стоји.“

    Жан Расин (1639–1699, Француска)

    ЈАДИКОВКА ХРИШЋАНИНА ЗБОГ СУПРОТНОСТИ

    О, мој Боже, окрутног ли боја!
    Два човека откривам у себи:
    Један љубав гајећ према теби
    верном срцу даје ми спокоја.
    Други срдит на решења твоја
    на твој закон побунио све би.

    Један сав дух, и сасвим узвишен,
    жели да ме уздигне до Свода,
    да ми блага непролазна пода,
    свег осталог да останем лишен.
    А други ме, под којим уздишем,
    на Тлу држи, ту ми је слобода.

    Авај! док се бој у мени коље,
    где ћу наћи мирна уточишта?
    Желим, али не испуњам ништа.
    Желим. Али, о силне невоље!
    мада жудим ја не чиним боље,
    већ зла чиним, мада мрзим иста.

    О милости, о крепосна зрако,
    дај да будем сагласан са собом:
    и кротећи својом снагом добром
    тог човека различног опако,
    тај роб коме смрт прети и пак’о
    дај да будем твојим верним робом.

    1.000 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    SUDARI SNOVA: Antologija poezije srpskog nadrealizma

    Тин Ујевић (1891–1955)

    С РАНОМ У ТОМ СРЦУ, ТАМНУ И ДУБОКУ…

    С раном у том срцу, тамну и дубоку,
    с тајном у том трудну и проклету бићу,
    са звездом на челу, са искром у оку
    гази стазом варке, мртви Ујевићу;

    смрт је твоја љубав при свакоме кроку,
    смрт је у твом ићу, у твојему пићу,
    смрт је у твом даху, и у твојем боку,
    смрт, и смрт, и смрт у Нади и Открићу.

    Што ти вреди полет у сопствену чуду,
    што ти вреди воља и волење слепо?
    Срце бије, плуће душе узалуду;

    где без хвајде љубиш све добро и лепо;
    као свели мирис у разбиту суду
    погиба у теби пев што си га теп`о.

    Растко Петровић (1898–1949)

    СУНЧАНЕ ЛЕСТВИЦЕ

    Видећу опет оне Лествице Сунчане
    По којима се сва Сунца дижу и спуштају,
    Свих светова где у чашу крв ће да присване,
    Видећу опет јутра уз њих да играју.

    Грдна усамљена Сунца белих гледања;
    Замућена, женке, Сунца што стално капају,
    И једва видна, рођена плавилом ограња
    Густо сплетенога неба: без звука да играју.

    То море светлости, боја, спектралних вечера,
    Наћи ћу никлог из траве при вољном врачању
    Ил на леденом тлу оних младићких глечера.

    Осетићу тад смртну радост поновног мучења,
    Но нећу маћи стопалу више у дизању
    Ни утерати међ Сунца пулс својих грчења.

    Драган Алексић (1901–1964)

    СИМЕТРИЧНА КОМЕДИЈА

    Мони-у де Були

    Звао се некад леопард
    гажа беше љигава сланина
    овна и кртина газеле
    рад би знао ваше мишљење
    како му кичма осећаше звезде
    кроз жице зуби кроз тунел глиста.

    На лежају ноћ у ноћи стрвинар
    звезде су блесак уминђушеног ува
    звезде убескрајене лирски
    звезде под логаритмом јужног пола

    лете шакалски хексаметри
    јамби елефанта
    саксофонски сигнал хијене
    за месечеве мане у кулисама
    под шаторима омаре ја вас волим
    као рис риса (аб)нормално.

    У амалгаму чежње чулно
    у ветровитим водама сенасте лирике

    тако ти коби ти тако?
    жели се смрт атинском радошћу
    светлог крезубог сисанчета
    ругобом таласастих чељусти
    кутњачким вилицама
    ракиџиским гласницима
    сулундарским силаском црева
    окаринастим желудцем
    спелунком дејекције
    плавом као Капри

    због лирске тезе абнормалне звезде
    због џелата љигавог овна
    крте газеле рскаве звезде
    зденасте ласте стегнутог гнуа
    агнуса деи
    оатане

    (Вечност, 1926, бр. 4)

    Александар Вучо (1897–1985)

    КОЛЕБАЊА

    Кап и кап трагове с ума скинутих мисли
    потражим, потражим: већ касно је дан.

    Да и испијам животне везе шаком планинске воде,
    Кад празна ми остане рука и дубоко ископам длан?

    О непрекорачени снегови!
    топли моји снегови!

    Приђем ти радосним скоком и прстима очи заклопим,
    погледај, да у њима протиче мог света блистави траг.
    Ту тугу коју ћу реком стварности да претопим…

    Ни један корак у шуми,

    ни један додир благ.

    А веровао сам и ја у жубор крви кад плимом надолази,
    у прозорима јутра, смех и незарастљиво срце,
    кад не помишљах на мрак и руку која силази
    низ разливену ти косу миром меденог пута.

    Сиђи, ох скини се брзо са те безмерне висине,
    несхватљива за повратком ми жеља још првим покретом кад
    пођем
    и угледам ли звезда сјај, чекаћу те из дубине
    уморан од далеког пута пред праг када ти дођем.

    О непрекорачени брегови!

    топли моји брегови!

    (Сведочанства, 1. јануар 1925)

    Душан Матић (1898–1980)

    ЗА КАП ВАТРЕ

    У којој земљи без сенке никле су твоје очи
    Јер нигде сломљена тишина није додирнула толико тело
    Нити је други пламен обузео те распеване ноћи
    У дубинама алги где пратиће ме увек ова чулна магла

    За целу бајку што није био живот
    Дао бих све речи што нису ни тајна ни магла
    Све редом падаће мирис звезда стаблом жеђи
    За нечујне птице што одбродиће ми стравом

    О да су ти сви трагови и ова слабост рекли
    Да су ти дани и осмех тајанствени као вода
    Да си ти вода где ћу овлажити чело
    Ти у јединој веђи јутро у другој вече

    За руке луде ове руке за црне за вреле суморне руке
    Само си ми мир само рањена звер даљина
    Не делим те више од вере мојих трепавица
    Авет или мрамор за кап ватре у свим сновима

    (50 у Европи, 1928)

    Милан Дединац (1902–1966)

    ЈА ОД ЗЛАТНОГА НЕБА…

    Ја од златнога неба
    не могу да сведем очи

    Разбили ми се снови

    А ти
    не мисли ноћас на мене
    да врата мирно затворим
    да мало снове одморим

    И ноћ када већ свене
    ни зору више не зови

    Пусти је нек се сама сети
    да слети
    на моје слепе прозоре

    Марко Ристић (1902–1984)

    СВЕТЛОСТ

    Где спусти само руку дубље
    Кô венац чека његов тајни сан
    Радост га прати јаче и грубље
    Но жеђ, утоли ли у тајну свој длан

    Гледао сам га сатима и вековима
    Полако дижући вео са необјашњивог
    Али ни отровима ни високим лековима
    Нисам могао спасти осмех чела прашњивог

    То за мисао!

    Одвојен од бродара
    Низ реку обухватио је ланац од сплава
    Спустио се као сну и по вољи господара
    Био му је видик чист и стаза права

    То за немар!

    Погледао је у небо ноћи
    И гласом прелио звезде жудњом широком
    Обвио је срце благом верношћу моћи
    И гле! пошле су птице и звери веселим скоком

    (Од среће и од сна, 1925)

    Мита Димитријевић Мид

    ВОЛЕО? НИСАМ…

    Волео? Нисам. Мрзео? Шта мари! Знам само да сам пливао кроз кал. И да сам био сам, и да су ствари прљаве, гадне, сручене у вал, тукле ме, гризле, давиле и секле, и да је ретко био сунчан дан и да су неке незлобнице рекле да је то рај наш, предобри сан.

    И знали да нешто, што се крсти () људи звали ме братом: пљујући ми вид орканом мржње, делиријем студи пржећ ми теме и гнојећи стид; да ми је трње разгребало врела слабости свију и нежности свих да ми је душа загађена цела као стрв у канџе пала међу њих.

    И знам да често ронила је глава у муљ да терет удави, у срам и да се опет је згажена трава дизала горе, ја не знам ни сам од каквог подлог гађења или сласти да трпи више него друга ствар, и пила урлик у трпљењу страсти и бацила га СВЕМРАЧНОМ НА ДАР!

    Волео? Нисам. Мрзео? Шта мари! У прљавом развратишту том, где небо труне, где се љубав пари, где срећу пружа лудница и бром. Мрзети сме се, без срамоте за се волети стид је, НИТИ СЕ ИМА ШТА, до жеља да се, бар МИСАО спасе из јаме смрада и КАЉУЖЕ ЗЛА.

    (Метафизика ничега, Зенит, Београд, 1926)

    Коча Поповић (1908–1992)

    ОДЛОМЦИ УЛИЦЕ

    Украсти законите прсте да ми послушно свирају; покорно!! Да заборавим пребацивана им неверства, зверства њихове откочене, тако ниско довучене личности према овим недостижним главама зар не? Ретко моје кључање. Колико?

    Силазим два по два, написана сада, сазидана у ваздуху, одавно, да брекћу, лак као тренутни видик своје безбрижности – кад се затекнем за после – све док приличим речима.

    Одједном почне неки живот. Ћутаћу. Да и други пут живим кад ћутим. Одавде овако свестрано, површно, постројено… А док сам ћутао, колико одрицање своје скорашње речи. Изгледа. Јер безусловно наиђу нека лица да их видим неочекивано здружене, оздравеле, неизвесних вечарашњих прстију над шупљим звонким дрветом – да окрене главу – сретања. Ми остали, лицима према светлости свакако, па да извлачимо песму из свачијег сећања како? Да заборављено гласом певамо. Не лупим у руке, а нешто ме зањиха, постане; као дечије „нема!“

    Да ли друг рже, чупа, падају ми усне, где ће?! заковитла их мисао па се осуше, спаруше, где су! Нешто говори, нека! Прескочили смо се ко зна колико значајно, и нестали стравно.

    И стално из воде у душу, воду бездушну, отежан, да опет ослободим ту птицу провидну и још топли млаз тих робовања кроз крв и очи, моју безотпорност и одговарајућу беспросторност. А сада који су ми ти до крајности доследни обзири, безумни жалосно: према свом лицу, кораку, сусрету… Овако ми остало: рука у недрима, да гребе, да се заборавља. Одакле је иснела! Стегнем се, осетим се да будем видљив; видан. Пролази, да будем тело, да заустављам, да допуним, па се сударим на домаку избледелих скромних сусрета. А то је сутра кад се поставим, потврдим, постанем, за означене пролазнике.

    (Алманах Немогуће, 1930)

    Ђорђе Јовановић (1909–1943)

    СЛЕПЕ ЛИВАДЕ

    Можда камен и море, проспеш твој голи олтар земље
    Небо и тело као укус снега
    Влажан, твој слез или једва
    Хоћеш, он је тај огањ дуге
    Можда данас, тај торањ или реч
    Они су твоји заспали снови као кора
    Невин, свитање упијаш над кровом
    Заљубљен, љуљаш твој осмех од хлеба
    Само корак или мирис, свила
    Само стабло или пена, слика
    Задржан твој ход, твоје можда
    Веран тај ветар, као само
    Можда небо, влажан, хоћеш

    1.200 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Velinka Krstić

    SENKE ĆUTANjA – Antologija poezije o samoći i usamljenosti

    Јово Варагић

    САМ

    Куда ови дани непрестано језде,
    Носећи ми собом сваки срца дио,
    И куда ће ове расуте звијезде,
    О којима сам тако много снио?

    Са њима су пути одређени моји
    И видици, што се сваким даном множе,
    И у души мојој нешто кобно стоји,
    Што кроз сузе само говорити може.

    И контуре видим дана што ће доћи:
    Плакаћу и даље много чије јаде,
    И опет ћу многе невеселе ноћи
    Бити сам и згажен без срца и наде.

    Никад туђа рука са милости меком,
    Преко врелог чела мога прећи неће,
    И опет ћу себе жртвовати неком,
    И нечије туђе творац бићу среће.

    Док крај мене многи пролази и хити,
    И дани и сати богзна куда језде,
    С племенитим болом ја ћу самац бити,
    С болом, што је висок као и звијезде.

    Иво Андрић

    ЛАЊСКА ПЕСМА

    Миришу силно бијели цвјетови
    и пада ситна киша прољетна,
    ја киснем сам.

    О нико не зна како је
    тешко ходати сам и болестан,
    без игдје иког свога,
    у златно прољеће.

    У срцу моме нема љубави,
    у срцу мом су тамни спомени,
    давни и мучни.

    Силно миришу бијели цвјетови.
    Киснем. Без мира, без љубави.
    Сам и жалостан.

    Алекса Шантић

    ЧАСОВИ

    Овдје никог нема. У мрачној самоћи
    Сам стојим ко муњом опаљено дрво;
    И хук вјетра, што се малоприје рво
    С огољелим грањем, заспо је у ноћи.

    Но ја добро чујем ход, кораке вјечне
    Невидовних снага што ко стража бдију,
    Продиру кроз камен, земљу, тмине рјечне,
    Плијене и носе и ниште и бију;

    И бога и небо, живот и саздање,
    Све у исто доба. И у мојој крви
    Овај грдни повор ја ћутим гдје врви,
    И од мога жића све остаје мање.

    И њихову кобну пјесму: тика – така
    Ја слушам, и срце све удара тише;
    И ја видим јасно: све више и више
    Да постајем само црне земље шака.

    Јован Дучић

    НАЈТУЖНИЈА ПЕСМА

    Знам за неизмерне и болне самоће,
    Кад сат мре нечујно, као цвет што вене,
    И кад срце празно престаје да хоће
    Ни венце победе ни љубави жене.

    Знам за непроходне самоће без даха,
    Кад конци са свачим падну покидани,
    И у којим срце застане од страха;
    Кад свему око нас изгледамо страни.

    Кад нас очи ствари равнодушно мотре,
    И душа пред собом престрављена стане;
    И сопствена повест кад се цела потре;
    И кад је од леда суза која кане.

    Ни семе у бразди ни стопа на путу,
    И како је тешка сена коју вучем!
    Канда туђе срце бије у мом куту?
    Све светле палате живота под кључем!…

    Вај, колико пута умиремо? Ко би
    Знао за све тмине под сунцем? И зна ли
    Ико сва беспућа у сутону доби?…
    И како смо често очи затварали…

    Стеван Раичковић

    СЛОБОДА ЈЕ УСАМЉЕНОСТ

    Сам сам. Слух ми као у хрта:
    Не шкрипи ни орман (о нисмо у причи!).
    Ова свикла соба већ ми на гроб личи.
    Пода мном је даска: глатка, мукла, крта.

    Свака ствар је сама у својој тишини.
    Сама ми је рука лева, сама десна.
    Саме су ми очи упаљене од несна.
    Само је срце у овој шупљини.

    Гле у стаклу: сунце! Жута мрљо,
    Под којом сам се жего, чистио и прљо!
    (На некој падини сад у житу, ражи

    Једна сама булка моје око тражи.)
    Слобода је усамљеност, ал не лечи.
    О тежи је мук од тешких речи.

    Десанка Максимовић

    САМОЋА

    Од јутра ходам
    адом између набујалих вода.
    нигде никога, само тајна
    замршена грања,
    само ја и самоћа
    бескрајна, слатка и очајна.

    Нигде зверке, детета, човека,
    а мирис сунца наноси те
    отуд одакле нећеш доћи никад,
    и светлост има сјај твојих беоњача,
    и одјек једног поноћног плача
    уза ме корача.

    И кад год ме грана дарне,
    чини ми се твоје раме
    иде уза ме,
    од сенке на стази учини се
    да ти чекаш,
    а знам да то не може бити
    одсад па до века.

    Војислав Илић

    У ОСАМИ

    Кад одјекне славуј – песма у даљини,
    И засија бледи месец на висини,
    Кад уморан у осами свет почива,
    По камену тихо струји вода жива.

    Тада Господ од палата својих зрачних,
    Тихо слази над висове гора мрачних,
    И уз песме анђеоске, пуне миља,
    Руке диже и светове благосиља.

    А чују ли дах Божији милиони,
    Дах што струји по далекој васиони?
    Дух га чује у шумору тавне ноћи,
    И мисао што се рађа у самоћи.

    Михаил Јурјевич Љермонтов

    ЈЕДРО

    Беласа једро усамљено,
    Кроз плаву маглу мрешка сјај! …
    Шта ће по свету недогледном?
    Што остави свој родни крај? …

    Таласи пљуште, урла ветар,
    Јарбол се повија, ко прут…
    Не тражи оно срећу светом,
    Нит га од среће води пут!

    Под њиме плаве воде јуре,
    Над њим је јарког сунца вир…
    А оно вечно хоће буре,
    Као да буре дају мир!

    1832.

    Милутин Бојић

    САМОЋА

    Ноћас се бели вео с гора смаче,
    И тихих туја сумор јесен просу,
    И мукло поље вранама се осу:
    Ноћас сам чуо како Срећа плаче.

    Великих жудња жеђ ме нова таче:
    Чежњиве, сунце смакнути су хтеле.
    Огњем лепоте ненадно су свеле.
    Ноћас сам чуо како Срећа плаче.

    Сломљене барке све јаче и јаче
    Хук развејава и нада се дроби:
    Несита жеља сама себи коби.
    Ноћас сам чуо како Срећа плаче.

    Херман Хесе

    У МАГЛИ

    У магли све чудно се чини!
    Самотан сваки жбун и кам,
    дуб не види дуб у близини,
    сваки је сам.

    Другова беше тма и тушта
    док светао живот ми био;
    сад, кад се магла спушта,
    сваки се скрио.

    Нико мудар не бива
    док тмину не позна што њега
    неумитно скрива
    и одваја од свега.

    Магла све мења толико!
    Живот је самотан плам.
    Никог не познаје нико,
    свако је сам.

    1.000 rsd
  • Quick View
    (0)
    Od : Dušan Stojković

    NOĆNE PESME: Antologija srpske erotske poezije

    Ђура Јакшић (1832–1878)

    НЕБО МОЈЕ…

    Небо моје! сунце моје!
    Загрли ме, пољуби ме!
    Жељан сам ти пуста раја:
    Загрљаја, уздисаја;
    Загрли ме, рају мој!
    Туде беле руке склопи,
    Тако! чекај! љуби! љуби!
    Док се терет не изгуби,
    А срце се не растопи –
    Не изгори живот мој!

    Јован Јовановић Змај (1833–1904)

    ПОД ПРОЗОРОМ

    Небо је тако ведро,
    Поноћ је тако тија,
    Ал’ моје срце није –
    Жеља ми жељу вија.

    Док једна бурно лети
    Да ми те из сна буди,
    Већ друга тихо љуби
    Премиле твоје груди.

    Сад нежна твоја душа
    Милине дивне сања, –
    А има л’ лепша санка
    Од топла миловања!

    О сиђи, драга, сиђи,
    Топла те љубав чека,
    Поноћ је тако тиха!
    Трава је тако мека!

    Да нас од света скрије,
    Бледи ће месец заћи, –
    Ал’ ја ћу и у мраку
    Усташца твоја наћи.

    Лаза Костић (1841–1910)

    НАИСКАП …

    Наискап сам испит хтео
    наздрављену пуну чашу,
    твоја уста, пуну чашу,
    наискап сам испит хтео.

    Ал’ тек само што сам сркно,
    већ сам пао на те груди,
    пијан пао на те груди,
    само, само што сам сркно.

    Од љубавног тога вина
    како ми се дало пити,
    мамуран ћу навек бити
    од љубавног тога вина.

    Алекса Шантић (1868–1924)

    ЧЕКАЊЕ

    Колико је среће у часима овим,
    Кад се мјесец рађа на плавој висини,
    Када славуј пјева негдје у даљини
    И разгара срце пламенима новим!

    Овдје дрвље старо дуго сенке баца,
    У нашој ријеци, брдо се огледа;
    Дођи, јер ми срце више мира не да –
    Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.

    Не моли се тамо, пред иконом старом!
    Овдје у слободи, пред небом – олтаром,
    Са кога нам Господ о милости збори,

    Дођи да заједно молимо нас двоје:
    Ја ћу све да љубим, очи, усне твоје,
    А ти стрепи, дршћи и са мном изгори.

    Јован Дучић (1871–1943)

    ЗВЕЗДЕ

    Високо у грању мирно горе звезде,
    И широка песма мора у тишини
    Чује се око нас; и ти гласи језде
    Ко да роса пада у сребрној тмини.

    У њену сам косу уплетао страсно
    Мокре ноћне руже. Путем пуним зова
    Ја јох љубљах цело ово вече јасно
    Очи пуне звезда и уста стихова.

    Све је шумно, сјајно; и лије из грања
    Светлост, ко падање неке беле кише;
    Маслинова шума у даљини сања…

    А море је пуно звезда, па их њише,
    И по жалу немом, празном и без сене,
    Котрља их сву ноћ, ко песак и пене…

    Милан Ракић (1876–1938)

    ИСКРЕНА ПЕСМА

    О, склопи усне, не говори, ћути,
    Остави мисли нек се бујно роје,
    И реч нек твоја ничим не помути
    Безмерно силне осећаје моје.

    Ћути, и пусти да сад жиле моје
    Забрекћу новим, заносним животом,
    Да заборавим да смо ту нас двоје
    Пред величанством природе; а потом,

    Кад прође све, и малаксало тело
    Поново падне у обичну чаму,
    И живот нов и надахнуће цело
    Нечујно тихо потоне у таму,

    Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
    Отужну песму о љубави, како
    Чезнем и страдам и љубим те, мада
    У том тренутку не осећам тако.

    И ти ћеш, бедна жено, као вазда
    Слушати радо ове речи лажне,
    И захвалићеш богу што те сазда,
    И очи ће ти бити сузом влажне.

    И гледајући врх заспалих њива
    Како се спушта нема полутама,
    Ти нећеш знати шта у мени бива, –
    Да ја у теби волим себе сама,

    И моју љубав наспрам тебе, кад ме
    Обузме целог силом коју има,
    И сваки живац растресе и надме,
    И осећаји навале ко плима!

    За тај тренутак живота и миља,
    Кад затрепери цела моја снага,
    Нека те срце моје благосиља.
    Ал` не волим те, не волим те, драга!

    И зато ћу ти увек рећи: ћути,
    Остави душу нек спокојно снива,
    Док крај нас лишће на дрвећу жути
    И тама пада врх заспалих њива.

    Милан Ћурчин (1880–1960)

    ИЗГУБЉЕНИ ТРЕНУТ

    Све је ишло добро, својим редом,
    И све сам чешће у твом крилу спав`о,
    Голицала си ме руком и погледом,
    Већ се у срећи нисам разазнав`о.

    Онда је дош`о дан, пре времена.
    Знам да си била весела и ведра;
    Кад сам те диз`о на камару сена
    Под руком сам осећ`о ти недра.

    Збуњено сам стисн`о тело вито,
    И тад учиних глупост, главом лаком:
    Кукавички сам за допуст пит`о
    За пољубац – у тренуту таком!

    Од тог доба нису посла чиста.
    Тужно те гледам у часима дугим:
    Ти са мном збориш ко са сваким другим,
    Ни око ти се јаче не заблиста.

    Милош Црњански (1893–1977)

    ТРАГ

    Желим:
    да после снова
    не остане траг мој на твом телу.

    Да понесеш од мене само
    тугу и свилу белу
    и мирис благ …

    путева засутих лишћем свелим
    са јабланова.

    Момчило Настасијевић (1894–1938)

    ГРОЗД

    И златан облак, драгано,
    натопи земљу пијанством.

    Љушкају воде коритима,
    и пуца плод.

    И твоје тело, драгано,
    љубављу презри, напукне.

    Ни смоква слађи не цеди сок,
    ни грозд из присоја.

    Да л напити се вина?
    Или од зрачна недира

    у златну маглу да пресахнемо
    за нове златне облаке?

    Бранко Миљковић (1934–1961)

    ЉУБАВНИЦИ

    Тело је телу лек
    Као ноћ што се понавља
    Као реч што се понавља
    Као лакуноћ

    1.360 rsd