-
Rečnik skarednih reči (četvrto izdanje)
900 rsdа волиш да једеш? питање које поставља касапин, обично власник огласа в. кољем по кућама, када му се замери због бруталности.
абаја, насилник, мишићав момак.
абдоменка, ракија Стомаклија.
абленд (во), особа са тиковима.
аблендуша, девојка која флертује.
абрмур, човек велике главе.
абортуша, јака турска кафа.
авакси, противници вакцинације.
аветати (цг), лудовати.
аветиња (цг), одредница за несталну особу, са широким кругом мана.
авлијанер, пас мешанац.
адидас сланина, сланина која шарама подсећа на спортску марку адидас.
ај мрш! ајде, марш! губи се!
ајваруша, жена која углавном прича о зимници и домаћим пословима.
ајмо, пртина! губи се одавде! исто ајмо, тутањ! ајмо, нокат!
-
Sabrana dela Rastka Petrovića tom 2
3.000 rsdПОВОДОМ СМРТИ МАРСЕЛА ПРУСТА
Један од скорашњих француских књижевника који је више година свога живота провео у „трагању за изгубљеним временом“, пишући роман под сличним насловом, завршивши дотични роман, престао је да живи. Тако се налазимо пред губитком једног моћног настављача психолошког романа; његово, беспримерно у тој врсти, замашно дело, у основи потпуно оригинално, надовезује његову уметност управо на Стендалову, допуном нових проблема и метода. Угао Прустовог посматрања живота баш је онај који се добија продужењем зракова Стендаловог угла гледања и преко њиховог пресека: исто тако широког отвора, а у зрелом захватању. Кад је Стендал почео у роману да рукује чињеницом наше немогућности да дамо себи тачан суд о стварности коју преживљујемо све док ова не пређе у област прошлости, те према томе и нов однос између радње и аутокритике, тек је онда постављен први принцип психолошког романа, који је дотле био непомичан, као што је постављен принцип преношења енергије проналаском ексцентричних витлова. Аутокритика и радња немају више исти центар, премда имају исту осовину, две најудаљеније тачке на њиховим обимима час су у већем, час у мањем размаку: психолошки живот је у роману том несиметријом стављен у покрет. Фабриције није ни појма имао да је оно чему је он присуствовао била највећа и пресудна битка његовога доба. Човеку је, дакле, немогућно да се хвата укоштац са животом, пошто му овај пружа једначину, једну, а са две непознате: стварношћу и његовим карактером који и сам живи, то јест у промени је и неосигуран од непредвиђеног; према томе, он ће се ослободити једне бар непознате ако се не ослони на своје наклоности и страсти, већ узме себи за углед какав тип који самим тим што је шаблон аутоматски ће се снаћи у свакој новој околности. Јунак је нужно хипокрит.
Марсел Пруст, опет, не само да би волео да зна на који ће се начин неко борити у животу већ и који су покретачи те борбе. Својим интересовањем свакако он још не надмаша Стендала, који се такође то пита, али је несумњиво да га надмаша избором животних покретача које он узима за најважније. Ако жеља да достигне Наполеона води дечка у животу, постоји можда много важнија жеља која учини да у пресудном тренутку између неколиких избере један покрет. Човек потпада непрестано под велике страсти, човек је издизан, као поклопац паром, снажним импулсима; човек мисли, срачунава; човек сања (неостварљиве ситуације), али за Пруста је најважније што човек замишља, својим замишљањем човек ће себи кројити живот, и деформирати тако одећу која је нужна његовим основним страстима. У тој деформацији лежи прустовска ексцснтричност животних витлова.
Употребљавајући најобјективнију анализу, не жртвујући ниједан податак било да се тиче животних елемената, било промена тих елемената, Пруст ставља у своје личности, интегрално, и сву првобитну материју из које је састављен њихов физички живот и њихови снови. Тако, његове личности нису изграђене ни као успели хероји, ни као промашени: имају и сувише квалитета за хероја; и сувише мали део њихових ситничарења успева да би животни лук био сасвим пребијен. Одета, Сван, јесу ли хероји? У најпатетичнијим тренуцима, њихове главе носе велики низ ништавних и ситних мисли. Сами они тиме не постају недостојним одмах, јер се чистоћа њиховог карактера баш огледа у избору између тих ситних мисли при остваривању. Они су жива могућност и основна материја херојства чије је остварење увек негде пројектовано, унапред ношено као застава на литијама, испод живога меса људи а у њиховим рукама самим. Херој романсијерски, који је рођен у једној херојској атмосфери, и скоро апстракција, има врло мало заједничког са људима прустовским из којих се сваки час може образовати херојство, прво уз велики напор, после неосетно као и њихов сан. Људи зраче своју личност на чудан начин око себе; они се крећу у компактном животу задирући у њ својим диференцираностима, захватајући га скоро као зупчасти точкови остале делове у каквој механичкој средини. У зависности од величине прилива виталне енергије њихове, од изненадних унутарњих лудила, инстинктивних и дубоких, они час обрћу живот око себе, деформирају га гонећи га у супротном правцу почетног елана; час су обртани сами неумитно и као засвагда. Ти интервали су често врло кратки, дневни и приближне вредности, али резултат животне надмоћности је увек тако известан да је смрт Берготова раздвојена од нас само страницама.
Један тип потребује овакву и овакву жену, али он стално замишља шта ће рећи та и та, дотична госпођа, маркиза Н., ако он њој представи, на пример, као своју жену госпођицу М. Та његова ситничарска амбиција да буде похваљен од маркизе Н. биће пресуднија од постојања његових тежњи и ожениће га девојком коју он иначе презире. И доцније чак, целог живота, одлучиваће се према претпостављеном мишљењу које може тиме изазвати код горње маркизе, а ако се догоди да маркиза умре, онда према мишљењу које би се код маркизе пробудило да је још жива. Занимљивије је још ако он маркизу и саму презире. Овај, код других психолога романсијера заборављени, због ништавности, животни покретач, у све замршенијем ширењу животног угла, добија значајни изглед Јавног Мнења, у овом случају бар који сам навео, али онда не целог јавног мнења, но једног његовог дела који се дотиче нашега живота. Тај незнатан покретач може бити такође какав психолошки лик, или потреба да се погоди известан случај, итд.
У своме начину проматрања и испитивања, Пруст, за покретом каквим било који је извршен, улази у бескрајно ситно рашчлањавање психолошке ситуације која је за њим настала; али не у потреби за прочишћавањем и долажењем до примитивних јединица (за неком атомистиком), већ ради стварања неког као интуитивног сазнања о свему што је могло бити и што још може произићи, да би нас изненадио избором једног јединог зрака у будућности – и једног у прошлости – од целог снопа пројектованих из датог покрета, који значи промену (вредности) у природи. Клизећи лагано низ огроман број чисто биографских података и детаља, резултата бескрајних анализа, Марсел Пруст се неумитно гњура у човечанску животворност, и зачас ће се наћи у средишту још хаотичне активности разних нагона и страсти. Ипак нешто смета овоме великом писцу и спречава га да се може пробити кроз еластичност испитаног ткања, стално изнутра тканог; надирући стално он га угиње толико док, уистину, не допре у центар животни, али налазећи се увек с ове стране живота, још и тад окружен материјом кроз коју је намеравао да се провуче. Достојевски је, на пример, брутално најпре улазио у живот, поневши собом мање-више погодне методе, те су отуда његова психолошка освојења као мачем из живота чупана, још пушећа, крвава и одвојена од тела. Пруст, напротив, ништа није од живота откинуо, ништа покварио, ни ножем зарезао. Целог живота, као што сам вели, био је болестан и неурастеничан; зато можда није имао довољно храбрости.
Па ипак, слично прогутаној игли која излази на врх прста, његово истраживање нађе се одједном с оне стране вештачке коре чињеница, кроз коју је продрло као неком врстом осмозе. У једном разговору, један мој познаник обратио ми је пажњу на начин којим је Пруст стварао своје карактере. Дуж романа, кад год бих их срео, давао је понова у новој боји њихов портрет; низ таквих портрета, као обојене литографске плоче отиснуте једна преко друге, дао би једног човека који се креће, реагује и учествује, то јест живи и упућен је на смрт. Само та његова књижевна особина начинила би од њега значајног писца.
У оних неколико хиљада страница свога романа, чији сам ја мали део прочитао, а све нису још ни штампане, Марсел Пруст је ипак затворио и заробио читав један живот, па ако је и немогућно пробити у њега кроз Прустове редове, он ипак буја и удара испод густих страница. То није само роман већ читава аутобиографија, све оно што се видело, чуло, сазнало, замислило и преживело, до романа и даље, за време писања романа. Читава психолошка енциклопедија, која тешко да би се могла још једном обновити у стваралачком животу Марсела Пруста па да и није умро данас, већ у четрдесет деветој години свога живота.
-
Sabrana dela Rastka Petrovića tom 1
3.000 rsdЈЕДРИЛА
Топографски радници, соколи моји, соколи,
Док географске карте тискате
Мислите на земље удаљене.
Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате
А са Азије оштрих мириса боле вас груди и Африке.
Док радите жуди вас земља удаљена
А заносе вас као фантоми чудне слике,
Чамци од коже шивене, Ескимоси у трбуху китова.
Масни. Пуни смо истих опојних мириса и болова,
О хој, топографски радници, – браћо моја,
Још смо јаки, још смо млади, држава је за нас боја.Топографски радници врло љубљени, врло блиски,
Да сте богати не бисте карте градили,
Одлазили бисте у даљине, простора гладни;
Ни да сам моћан не бих песме писао,
Рђаве можда рђаве. Где бисмо били?
Лењиви и топли о свакако да не бисмо били радни,
Лењиви и топли на обалама чије бисмо реке лежали,
Који би нас народи пријатељима звали,
О који би за нас били жали?
Та у даљине бисмо одлазили, простора гладни,
Увек јежни пољана, још гладни, још млади, још јадни.Прадедови наши Словени, крволочни ал’ путници,
Браћо моја топографски радници.
Чуновима да поверимо своја срца уморни
А већ би нас зора соколила да орни
Продужимо опет преко планина.
Свих земаља границе обојене, гле, крваво.
Пустили бисмо једра на океан тискан плаво,
О дрхтали бисмо дрхтали здраво
У азуру уморних безмерно старих сводова.Авај овако, топографски, нека сте само здраво
По суморним просторијама својих болова
Где, даљим пределима умрљане, сисате своје прсте,
Где над никад невиђеним манастирима
Стављате сићушне крсте.
Авај овако, топографски, нека сте само здраво,
Прилазећи женама увече да их љубите.
Бацивши поглед на икону и на карту света
Вама се чини, кад прилазите жени да је љубите,
Да је та карта она крпа узета
Са рањавог лица Исуса Христа.
Ха, ха, ха, каквих чудних ја ту смишљам жалова,
Да отпустим једра океаном тисканим плаво,
И какве лудачке ја све смишљам планове:
Час краљ лудака, час цар, камбоџске гледам кланце,
Син сам Словена дивљих некада, али сада путник.ВУЧИТРНСКИ МОСТ
О, на пољани широкој лучни камени мост стоји,
Љуби га моја душа и до зла бога сам узбуђен;
Прелазе товари, ждребац упрегнуту кобилу доји,
Река под мостом тече, под ребром младост смирена:
Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен.
Мостови, мостови, за вас колико је ломљено стена,
И колико грбача свијено, и колико исплакано плена;
На сводове мостови, колико вам жудим, и колико узбуђен
И толико сам узбуђен!Драгано моје младости…
Та између тисућу надсведених мостова гле,
Па укрштених, па надвишених, гора свих лукова,
Стигли смо да међ сводове без броја поставимо и ребра своја.Па гле, па како!
У горе, у дивне зелене горе,
У страшне зелене горе,
Па гле!
Та у горе до небеса зидане,
У горе, манитамо од живота безмерних.Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен.
МЕСЕЦ ПУН
Выхожу…
ЉермонтовОдшуњајући се у поље широко
Тамо где је прва четврт месечева,
Растворити груди поносито,
Поклонити се на све стране;
Погледаћу небо житно високо:
Незнана са гране птица пева,
Ко сребром ковано дрво вито,
И све је ново и опет као лане.
Искрашћу се кроз поље бело
Тамо где је друга четврт месечева,
Засмејати се тамо охоло
И коракнути на четири стране;
Љубавно дише моје село,
Лавеж се паса с бостана разлева,
Ко злато ковано плашће голо.
Одакле зора ће да сване?
Одакле зора ће да сване?Одшетаћу се у поље жуто
Тамо где је трећа четврт месечева:
Закликтаћу му песму младачку,
Глас нека широко затрепти.
Кад ја певам као да други ћуте,
Да удаљено чезне за мном малена дева,
Малена дева као да скида повезачу сељачку;
Из очију јој да лудост трепти.
Па искрадем ли се ноћу у поља
Златна где сија месец пуни,
Бескрајна нас ће љубав да збуни.
Тамо где сија месец пуни,
Изљубићу се са зверовима свима,
За добро упитаћу се здравље,
Постављена су ево сребрна постоља,
Око њих су Татари, Скити и Хуни,
А много медовине и узљућеног млека има
И просипа се вино;
Гојно се слави славље.Припев
Умрећемо тихо и мирно
За ову ноћ златну,
У сапогама сребрним,
У кафтанима:
За кејове париске,
Или за ма шта било;
За један осмех девојачки
Радо бих дао живот свој.
Ево овако ћемо умрети:
Без гласа, тихо, мирно,
Кроз тиху ноћ сребрну,
А по језеру заспалу,
Отпловиће
Смрти чун;
Искрадем ли се кад сија месец пун.ЈЕСЕН
Сним, хај! као пуно грожђе да зрим
По добром чврстом чокоћу.
Гле, бдим,
Зрим као тешко грожђе ноћу,
Хај! Хај! Па тешку бербу чекам.
И хоћу за ноћима зелену зору,
Па потом за брдима гору,
И опет за ноћима виноградску зору
Сним.
И тако увек даље.
Жудње ми чуче обалама ко вредне праље,
Кад се из села небу диже високи танки дим;
Док се очима зеленим, чудни херувим црни,
На планинама спим, са очима дубоко злим.
Али шта сним,
Шта сним?
Кад знам: Пођи, пођи, па сврни!
И тако стално даље:
Пођи, пођи, соколе, па сврни!Кроз вечери, гле, целе, и све ноћу, и све ноћу, и све даље…
А сним, а сним, а сним;
Па мним:
Ко црно грожђе да зрим,
Да ме покрива плава магла по чокоћу,
Да носим у себи ситост, плодност, све врење,
Све жуте кише јесење,
Ко тешко грожђе ноћу;
Ја бдим, сним,
Ко тешко грожђе ноћу.
Или као херувим да само по планинама спим
У очајању,
И да ширим руке дању
Једној берби и једном обећању:
Где све бива и све може да ја хоћу,
Ко пуно грожђе ноћу.РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ!
Кад човек умре, руке прве занеме:
Рука умрлог ко ноћно воће зри,
Ко успаване птице чија срца још стреме,
Тако ћуте те руке, док огањ под њима ври.Беље но тешки месец који више неће да носе,
Оне се разлиставају већ у иструлело цвеће;
Нити ће провући прсте кроз сунца зрачне косе,
Тако спуштене мирно на груди – брежуљак среће.Испод ливада влажних, и свежих црних кора,
Ове руке оживе преображењем у звезде,
И пробијају се кроз земљу у правцу далеких мора;
Измеђ вулкана и неба руке умрлог језде.И провлаче се лагано, фосфорно понорне реке,
Танким млазима сјаја, руке које су љубиле,
Кроз тамну поноћ земље, измеђ жилица смреке,
Испод толико била које су свуд садиле.А те сам руке негда толико љубио,
Осетио им тад свежину да спира главобољу;
Траг дивних руку под књигама се изгубио,
Но пређоше одједном саме у тајну животност бољу.Одједном у свом току, пробивши бок планина,
Избију те светле реке ко зрачни извори;
Ко огањ даљни крај ког спавају пси чобанина,
Та прва пламена звезда, на мрачном небу, гори. -
Vlasta Mladenović – Pevanje i mišljenja
720 rsdГРАД
Пусти, нека се камење котрља,
негде ће се већ зауставити.
Ту ћемо саградити град
од трске и висине, сине.Крхко ће тело бити изложено
ветру и погрдама, насиљу и весељу.
Ти се насмеј као да долазе утве
златокриле, подај им јабуку црвену,
црвљиву.Потом, смех пусти гласан,
нека се камење руши, нека затрпа
све што смо рекли.ЈА САМ ПОЕЗИЈА
Ја сам поезија,
ја сам поезија,
у којој свет је сажет,
свеж сам цвет,
свежањ речи,
сјајан букет
који дише
ал га нико не мирише.ЗАВИЧАЈ МЕ ЈЕ НАПУСТИО
Нисам ја њега,
завичај је напустио мене,
пустио низ воду,
низ мутни Дунав.Све сам даљи,
мој Шаркамене,
једва се сећам,
бледе су успомене,
магла пала на очи.
О свему сведочи
свака бора
на мом лицу.Далека су мора,
пливам, снивам
Ануов брег,
на ком седи Утнапиштим.Као вечност
одужио се збег.ТИШИНА У ДЕСЕТЕРЦУ
Шта да кажем, довољно сам реко,
сад ћутим песму, а одзвања ехо,
тако с тишином беседим ја,
док се сенка уз мене свија.
Чему јунаштво, еп, десетерац,
облаке ће растерати северац,
ветар љути са белих Карпата,
отвориће широм уска врата.
Таласи се на Дунаву множе,
удара брат на брата. Докле, Боже?!КЛУПА НА КАЛЕМЕГДАНУ
Седим на клупи,
смрзнут као бронза,
поглед ми тупи
стреми у даљину,
измаглица, лед – богзна
куда воде путеви,
сем мрачне будућности,
не видим ништа.Све је у магли,
град притисао смог,
замишљен бивам:
где је смисао
живота мог?Док седим на клупи
и чекам смрт
цивилизације која ће доћи,
чему успомене, осврт,
узалудно ламентирање
над градом, о
под снегом Црњански,
и бело је у ноћи црно. -
Izabrane pesme Svetozara Vlajković – Duhovna kiša
1.000 rsdСНЕЖНО ЈУТРО
тек сада
назирем укупну појаву
тог безначајног младића
свуда са собом носи
космички прах
био сам то јаа снег споро пада
иза нечујног прозоратек сада
наслућујем неминовност
тог живота истканог од наде
саплитања посртања
умишљеног усправљања
био сам то јаа снег споро пада
иза нечујног прозоратек сада
док траје сећање
тихо као облаци у лету
прихватам себе
и гледам
гледам
без бојазниа снег споро
падаМОЈА ПОЕТИКА
Поток не би био бистар
Кад би се сећао себеПесма је траг незнаног потока
Чије је ушће изворСВЕТИЉКА КОЈА ПЕВА
На измаку ноћи сред предмета без боја
Над гомилом сенки које дању свет су
Засијала је преобилност необичног постојањаТо штиглиц огласио се у мом дворишту пустом
Не рецимо никад да птица цвркуће певајући
Не
Она светли
Светли увлачећи се тајанствено у дубину срца
Које је чекало излазак сунцаЗВЕЗДЕ
У сваком тренутку
На безброј хоризоната
Трепере јутарње звезде
Тако међу планетама
Тако у свемиру атомаО велика прелепа Тајно
Ти учвршћујеш
Без застоја
Смисао нашег постојањаДЕТИЊСТВО
Гледаш и не гледаш
Док јутро израња
Свуда унаоколоТу си
Ти си
Чисто постојање
Са главом на јастукуЗаборавио си себе
Још током снова
Раздањује сеУстајеш ходаш
Присетиш се
Да си будан -
Sve priče Momčila Nastasijevića
1.090 rsdО ЗАРОБЉЕНИМ ТАЈНАМА
У свету оваком какав око себе видимо и осећамо и међу људима, изврсним занатлијама пређе сплетки, рођен је један који је умео чувати тајне; и баш због те особине њега су тражили сви, и ишли му као на ћабу. – Није ту требало велике памети: свак је волео олакшати терет своје тајне, предав је у сигурне руке.
Искрено и предано вршио је ту мучну дужност која му је некако додељена сама од себе, – мучну, јер није лако чувати у себи кô у зверињаку каквом најразнородније и најнепријатељскије тајне, а јака ће ограда пре разбеснети него умирити лавове и пантере, коње и бикове.
Мученички је он живео, и јасно увидео да је најтежа дужност која сама од себе дође.
Најзад се с њиме морало десити оно што се десило свима који су се потпуно предавали једној ствари.
Може зид бити од најтврђег челика, од платине, од метала који не подлежу ничему, густо збијено звериње, после дугога крвављења и клања, почеће проваљивати; – нагомилане и стешњене тајне најзад су га победиле, почевши избијати из њега, али не из његових уста и његовом вољом.
Два црна глатка рошчића, нешто мања него у ђавољег сина, стала су му се помаљати на челу.
Лакоумна и неограничена деца стала су грајати за човеком коме су рогови никли, но су се људи правили да ништа не примећују, и престрављене погледе обарали земљи.
То је била рогата, најбешња тајна која је много зала починила по њему.
Затим стао му ницати из повија један струк босиока, биљка повучена у себе, чију доброту одаје мирис и коју девојке задену за појас кад пођу цркви.
То је била љубавна тајна која се много напатила у њему.
Деца су грајила за човеком коме је босиок никао између рогова, но су се људи правили да ништа не виде, и престрављене погледе обарали земљи.
Али на томе није стало: гљиве, водоземци, паразити, биље, цвеће и још много којечега питомог, дивљег, слатког, отровног стало је избијати из њега.
Чуђење деце претворило се у бес, преплашеност људи у окамењеност.
А добром не слути бес деце и окамењеност људи.
Мученичким кораком пробијао се кроз ројеве тих несносних малих створења. А, кад му је успело искрасти се из њихова домашаја, затворио се у напуштену кулу пустога краја, и тамо умро заједно са тајнама.
[1918]
-
Izabrane pesme Fransisa Pikabije
1.000 rsdЗАТВОРЕНИК
Кћерка увек ланцем привезана
за браву.
Какав живот су та врата
на кавезу.
Лабораторија клопке
у свежини вечери.
Спустите пријатељски нос
у подмуклу воду.
Јер сва је моја беда
већ годинама
тајна
погребних одаја.
Под блиставом куполом
око речника.ЗАВЕТ
Глава ми се надима толико
Да се од тога полудети може
То Постојање је
Усред света
Из којег
Изаћи не могу.РУЧИЦА
Задигнувши твоју хаљину
У надошлој пени
На коленима бејах
Дивна твоја ручица
Краљица задовољстава
Попут бодежа плакаће
Након последњег тренутка
Глад стратишта
Волим те тако пуно
Да тело мудро ми постаје
У купатилу
Грлећи још невину ти рукуСТИДЉИВ
У поподне мога живота
На ивици сам пута
Прочитао сам моју књигу
Не сећам се
Неизбежног дана
Волим мирис твога лица
Читавог живота усне ти чекам
Само један језик имам
Са лошим навикама
Побледео ми је
Добро сам познавао жене
Нисам желео да ме посраме
У сеоској крчми
Чешљао сам ти косу
Врат миловао
Имао сам бело лице
Сви дани су пролазилиЛАКОУМНА ГРЧЕЊА
Изопачен његов поглед
крик је маскараде без флауте
у плеснивости исцрпљеној грчевимањегов извор стид побуњени
за секс опасан
рефлекс епилептичара изводиали окретност његова сном неокончана
казаљка је што време не показује
зарад ослобођења -
Izabrane pesme Olge Lalić Krowicke – Vrh u tami
900 rsdMOJA MAMA
Moja mama kida ruže
prikuplja puževe za ručak
kopa baštu i vozi ručna kolica
moja mama doživljela je rat
info statična
moja ma-ma-ma ima pribijene zidove
u suzama gaji nadu
kuvajući je sa puževima za ručak
posipa ih vegetom listićima ružmarina
i prži na vrućem ulju
čeka, čeka na otklonjene zavjese sutra
nosi puževe kućice na glavi
i maršira prema meni.
Moja je mama tra la la la
zakrpala sebi haljinu života
od cimenta, cigle i pijeska
gradi non-stop gradi svaku ciglu vjetar ruši
jaka je i ima pjege na rukama nakon poroda
svaka pjega to je jedan mega bol volim
kad mi priča o svojim prošlim zvijezdama u kupusu
i sa osmjehom počinje ispočetka
novo umorno lice
a tako divno ukrašeno mojim srcem…MOŽDA
Možda si darovan talentom
proslavljanja svih čudesa svijeta.
Možda su psiholozi od tvojih iskustava
napravili red na putu
nakon životnih promjena.Sam u pustinji obdaruješ prazninu bolom.
Marširaš dalje prema zalasku sunca
pronalaziš bordo tragove svojih misli.Želiš se napiti vode vlastite biti.
Posred glave pronalaziš bunar
u kojem si prije rođenja
sakrio jobovske trpnje.MIR
Mir je zid od konca,
razbijena tegla od paprike,
idiotizam riječi i značenja…
Mir ne postoji,
već samo prazne misli
i idealna sagledavanja.
Nije istina da je jučer ta gospođa
normalno šetala kroz park,
ako se već zmije prestrašila.
Mir je zid od konca,
eksperiment lažne tišine,
kamen u umu
i svetinja od drhtavih krvavih tijela.
Pro nihilo, neće biti u Parizu ljubavi.
Zašto da ćaskaju o miru,
ako će ih proganjati različita mišljenja.
Mir je zid od konca,
Berlinski zid u bezdahu,
u suženom prostranstvu
i trotački: šta dalje?MAČKA NA SLICI
Život kao kostur straši.
Sivi su i vedri dani.
Neću se više vratiti tamo!
Mačka spava. Sanja isto što i ja.
Al fresco urediću njen svijet.
Živjećemo u jednoj svijesti. Tako je bolje
kad je lik iscijeljen.
Trajati u dva različita duha,
potpuno drukčija.
To je dobra proporcija na zidu –
ne tražiti drugi dio ko zna gdje.
Biće pored mene statična, mirna…
Predenjem će me uvesti u simetriju života
u kojoj san ima miran san.
Mogu početi da spremam činije za mlijeko.
Jednu u sebi i pored sebe.VRH U TAMI
Udišem ćubaste misli.
Nebeske i lepršajuće.
Ja sam poput kleptomanke
vašeg vremena.
Na žalost,
sve se završava ništa ne traje.
Postoji odjek srušenog glasa niz stijene,
Oblak nultnog oblika
I list u mirisu čaja.
Ja vidim nešto o čemu čuju samo oni,
Bijeli sa krilima anđeli.
I stvarno je prirodno
U redu genijalno.
Stvaram od tanjira loptu,
Od slika dramu.
I ginem u dubini porušenih kuća
Kao hrizantema usred zime. -
Izabrane pesme Miroljuba Todorovića (1959-2015)
3.000 rsdКИСЕОНИК
Кости моја кроз коју струји жива
Огњу у зглобовима, птицо од рскавице
Хемоглобин – таласна дужина звезда
Млазеви цветова из експлозивних плућаКожо у дисању слична уснулој животињи
Црвене рибизле плазме, грудвице енергије
Као семенка охрабрена хумусом
Умножавају се пламени вртови ваздухаЗелена жаруљо што течеш у лишћу
Из скроба у шећер из земље у крв
Мирише камен, румено месо воде
Диме се молекули злата под ногамаКора дрвета пробуђена пролећем
Пушта сокове, пупољке и светлост
Језик мој ко град са оловним кубетима
Под ружом, под пчелама, под шумом галактичкомТВОЈЕ ЈЕ МЕСТО
Пробуђен звуком планета и металних птица
У зачараном цвету ослушни огањ и тајну
Вече у свемиру засађује звезду сјајну
Ко зачуђено око сребро сунчевих латицаОслобођена песма у електрону плива
Да ли знаш шта је сан а шта јава?
На црвеној планети непробуђена биљка спава
Бржа од светлости крв се са звездама дозиваТвоје је место у олуји и диму
Где догоревају ракете и ултразвучне баладе
Отворена су велика врата наде
Дешифруј атоме и галаксије римујНЕК ЗВЕЗДИ ЗВЕР ЗВЕЗДОВОДИМА ЗЕМНИМ
Нек звезди звер звездоводима земним
Заумни звездоптерикс нек звездотоком шара
Звездолећима звездомерним звездовече звездај
Звезданим звездòм завезданих звездараНек флозвезд у громном звездовиду извезда
Звездозуј звездозовни небног жара
Звездометима зрачним звездовече звездај
Звезданим звездòм зазвезданих звездараНек звездомир ми звездне звезде преда
Звездорез срце звездоломно испара
Звездалијама незвездознаним звездовече звездај
Звезданим звездòм зазвезданих звездараЗВЕЗДОПЕВ
И бразди зевној земље посне
Звезданом везу, звезданом севу
И птици ноћној жеђ нек згасне
Осамног зденца водолевКо небу рушном мора злосног
Незвезду таме, громном зеву
Ко срцу моме звери гласној
Замамних звезда звездопевЗЕМНИК
Језична змијо речи стравне
Зачаран зидам зрачни храм
У земном срцу безумни пламен
У рсној крви звездани камНек трудна зверка земљом звера
Нек оркан затре свемира гој
Земник у кал земаљски стеран
Звездовез звездни звездам свој -
Izabrane pesme Ane Ahmatove: U svoj grob ja neću leći
1.090 rsdСИВООКИ КРАЉ
Слава ти, болу, тешки и дубоки.
Умро је јуче краљ наш сивооки.Беше јесење, спарно, рујно вече,
Муж мој вративши се спокојно рече:„Знаш, живот изгуби у лову, зацело.
Крај старога дуба пронашли му тело.Жао ми краљице. Млада је и бледа.
За ноћ једну само остала је седа“.Лулу своју тада на камину нађе
И за послом тихо у ноћ он изађе.Кћер своју ћу сада иза сна позвати
И у њене сиве очи погледати.Кроз прозор топола жалобно уздише:
Нема на свету твога краља више.1910.
[ВОЛЕО ЈЕ ТРИ СТВАРИ НА СВЕТУ]
Волео је: три ствари на свету,
Вечерње певање, беле паунове
И избрисанe карте Америке.
Није волео када плачу деца,
Но је волео чај са лимуном
И женску хистерију.
… А ја сам била његова жена.1910.
[МИРНО САМ И ПРОСТО ЖИВЕТИ НАУЧИЛА]
Мирно сам и просто живети научила…
Да гледам у небо и Богу да се молим.
Дугим вечерњим шетњама сам рада била,
Желећи непотребну стрепњу да уморим.Када млади чичак зашумори у јарузи,
Док жутоцрвена рјабина вене мирно,
Ја тада пишем веселе стихове у тузи,
О животу кварљивом, кварљивом и дивном.Са шетње се враћам. Дланове ми лиже
Пахуљасто маче. Чујем нежно мјаукање.
А јарке ватре огањ све више се диже
Са оближњег торња језерске пилане.Тек понекад тишину прекинути зна
Крик рода које на кровове слећу.
И ако ми тада на врата ти покуцаш,
Мени се чини да чак ни чути нећу.1912.
МОЛИТВА
Дај ми горке године болести,
Гушење, несаницу, грознице жaр,
И дете и друга ми однеси
И тајанствени песнички дар,
Ја молим све Твоје литургије,
После многих клонулих дана,
Да облак изнад мрачне Русије,
Постане облак у знаку славља.1915.
МУЗА
Кад бих је чекала у позном ноћи часу,
Живот би ми бивао на правој муци.
Почасти, младост, слобода, шта су
Пред драгом гошћом са дудом у руци.И ево дошла је. Лице није скривала.
Пажљиво гледа у мене, као да ме зна.
Питам је: „Ти ли си Дантеу диктирала
Странице Пакла?“ Одговорила је: „Ја.“1924.
-
Planetarni signalizam – antologija signalističke poezije
1.600 rsdОскар Давичо (1909–1989)
ПЕГАВО ОДЕЉЕЊЕ…
Пегаво одељење
неприлика, већ пет пуних година
не стиже да седне, заспи
и у сну испразни бар
шољицу топлог млека
посољеног заборавом
што не хукће, не јеца. Покаткад
уздахне само.Љубиша Јоцић (1910–1978)
ОГЛАС–ПЕСМА
довољно је да узмем један оглас и да га
ставим у своју књигу
довољно је да сам га издвојио
довољно је да сам га ставио у књигу
довољно је да сам га само потписао
и он постаје песмаВојислав И. Илић (1917–1987)
ЈАВЉЕНО ШЛЕП-СЛУЖБИ
не касне сви возови зоре лутају крововима
бити дешифрант у звечанској… у београду
бити „бачен“ и бачен у свет пустињу или
свеједно остављен на неком степеништу
бити беспомоћан човек по пореклу дакако
криви су одређени усправни органи или
се није могло друкчије у тами бубња
да ли сте незапослени сматрате ли јужним
измене у уреду вожње видим перете доњи веш
возови између мале крсне и пожаревца
не саобраћају због радова на прузи
али што се тиче издања синг–плоча
стање је горе за сервисирање не постоји
гарантни лист али шта ћемо са истиномсвечано уручене награде изабраним вичким
свињски зуби могу заменити протезе и
обманути време на балу под маскама
јесен је жута у старом алманаху и аналу
гласови подељени на класе као полуговор
и полућутање најављују намеру бичева
а очигледно они су мислили о слободи
не о зују мува и бескрајном музицирању
ћао аморе мио људских жртава у пожару
превише има стала су кола с нама на путу
али јављено је већ шлеп-служби у поноћЖарко Ђуровић (1928–2019)
СИЈА / ЛИЦЕ
Сија лице сија лице сија лице
Сија лице нетремице
Сија лице сија лице сија лицеДок не дођу неверице
Сија лице сија лице сија лицеСија ружа доколице!
Добривоје Јевтић (1936)
КАЛИГРАМ
Најближа човеку
најплеменитија животиња
је онај коњ
од Аполинерових речи
То је исписани коњ
– животиња рукописа
који се устремљује
и зауставља
Празнине нигде немају узбудљивије значење
но ту где допуњују вијугање надахнућа
и слику довољну да један песник
остави
свој печат
јер већи део сваке животиње је
шкрто украшена празнина
коју зовемо
свемирМирољуб Тодоровић (1940)
КАО ЛЕПТИР У РУЈНУ
Из најдубљег. Извире.
Ожиљак. Поезија.
Речи. Речи. Тучкасти
цветови. Религиозност
смисла. Не чудим се.
Ипак. Језик је истраживач.
Као лептир у рујну.
Белина. Перуника.
Подједнако вечан.Милутин Петровић (1941–2020)
УГОВОР
Пењемо се на споменик. Трансформатор. У црним капутима. Огњена браћа. Снићени. У централним градским забитима помамно тело расте. Обелиск. Ниче из земље. Округло. Лејзер. Нас занима искључиво унутрашњи распоред. Седми печат. Накот нашег изумља. Без порекла. Сечимице. Цедимо восак из исеклине. Вадимо мапе из ранца. Збијени у теснацу пишемо уговор. Техничке ларве. Били на дасци. Обесници. На вртној забави. У сликама. Подигао шести прст. На основу члана другог. Новог закона. Оштрицом ножа. Именујем те дужником својим. Власником градског водовода и канализације. Парног купатила. Протагонистом смишљених акција. У правном уверењу. Медицинском. Управником видног поља.
Тодор Терзић (1941)
ПЕСМА О ТРЕНУТКУ
Сви часовници у граду откуцавали су поноћ, но један, као зли анђео, откуца смрт мог читаоца.
Предраг Богдановић Ци (1944–2021)
АЛЕН ГИНЗБЕРГ ДУБИ НА ГЛАВИ У САЛОНУ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
Јадао си ми се да те несносно боли глава због промене сатних зона и високог притиска који је појачавао титрање ваздуха у кристално јасном дану и да ти пилуле које шаком гуташ не помажу.
Предложио сам ти да дубиш на глави због појачања крвотока и опуштања крста вратно-рамених мишића и показао ти свој метод дубљења са укрштеним ногама.
У том положају затекла нас је и секретарица Америчке амбасаде која те је узалуд чекала на аеродрому на царинској контроли и веровала да си нестао на лету: Париз – Франкфурт – Београд, а ја сам те због два препуна кофера књига провео кроз коридор за пилоте како би избегли администрирање због царинске декларације на књиге.
У тој временској лакуни схватио сам суштину ангажоване поезије и креативног живљења у њој; док су два песничка субјекта, како би нас данашња критика назначила, у заједничком немуштом дубљењу лечила главобољу, и плели нит стварног у нестварном.
Исток Гајстер Пламен (Iztok Geister Plamen) (1945)
ОКРЕНУТО СУНЦЕ…
окренуто сунце
кишовита обрвауморни пупољци
семење карата -
U svetli dan: nova ruska poezija
720 rsdАминат Абдурашидова (1962)
* * *
С вечери снег отопи се па васкрсну,
Кристална киша тек заврши песму,
А нову песму, једнако чудесну
Запојаше пахуље, праву небесну.Ковитла снег, а у сумрачној даљи
Не сни мој друг и чудо чека, у печали.
О другој ми смо мелодији сневали
Ал’ једно другом не бесмо је спевали…Бејбит Ахмедијев (1961)
* * *
И нежна светлост зоре ране
Ношена зраком случајним
Пада на груду земље родне
Трепетом плашним и печалним.Стојим у ноћи. Душом тугујем
Пун предосећања чудних
Јер ко да и даље путујем
У пратњи звука печалних.Јелена Бујевич (1968)
КУЋА ЈЕ БИЛА ДРУГА…
Кућа је била друга и оградица друга,
и стазица, утабана, дуга,
и на снегу ‒ остаци врта
и трагови суседовог хрта…Али пренем се на мах не тамо, већ овде,
где прихватају ме, и воде, воде
и певајући у трку се смеју
и бесмртни остају.Рифат Гумеров (1958)
АУТОПОРТРЕТ БР. 1
Падала киша у јесење вече.
Падала, падала, а стајао ја.
А киша падала, чинило се вечно.
Раштимована, попут клавира…Бринући се за своју судбу ‒
Птице на југу траже спас…
А на стубу, а на том стубу,
Врана се врти, ко ветроказ…Пантелејмон Комаров (1998)
ЈЕСЕН
Ни разумели ме, ни појмили
Дуго чекали, дани проходили
Јесен пламена,
А ја ко тршчица, као гранчица,
Као иглица и као бајчица,
Као легенда мало оцвала,
Чаробан попут ужеглог уља.
Јесени пламена,
Научи ме како да кажем збогом
Здравим разумом, посмртним звоном,
И гвоздене воље, да не иструнем као робље.Станислав Ли (1959)
* * *
у жутој одећи
спушта се с неба Учитељ
у светли дан!..Јуриј Милославски (1948)
* * *
Спиридон светац преумљима
Стоји на самим дверима,
Сунашце јарко дозива,
Ка Светој Русији позива.Татјана Пискарјова
ПОЧЕТАК КИШЕ
Почетак кише ‒
То је прва капља,
У којој је сва сила,
И снага, и сјај.
Под бичем облака
Са треском упала
У празно ведро
Из небеса даљ.
А можда је, у ствари, зрела у грмовима
У трњу малине ‒
Ко смех на уснама?
Лежала у гнезду,
Ко јаје кукавице,
Док није пала
Теби на лице.5. јул 2015.
Тихон Синицин (1984)
БОЖИЋ
Ноћ попут воза јури, у пуном погону.
Пахуљице и даље исецаш од хартије
И са жрецима седиш у последњем вагону.
Ти жреци, ко су?
Мудраци или магови?
Витлејемска звезда пламти на јави.
Управља се ка небу та склиска пруга…
Сам Владика весељене роди се у штали.
Немогућег нема ‒
За Предвечног Бога.Алексеј Цветков (1975)
* * *
Хтело би се нешто и даље
Не дрхтећи пред глупошћу сваком
Без наде, али са кваком
Да прихватиш лаж што те меље
Живети ко нашкрабан на мразу
На лицу тражити траг руменила
Понешто изразити кроз прозу
А онда – до крематорија -
Ti si svetlost moja – Antologija molitvene poezije
1.000 rsdЈехуда Халеви (1075. или 1086 –1141, Шпанија)
БОЛЕСНИ ЛЕКАР
Ја бих здравља хтео, боже, ти га дај.
Срџбе твоје убод не мучи ме тај.
Лечење је твоје, а твој је и лек:
Добар или зао? – јак, слаб? али тек
Ти га одређујеш, не бирам га ја
И свезнање твоје – циљ нека му да.
Поверења немам више у лек свој,
И сада нек буде – лек једино твој!Франческо Петрарка (1304–1374, Италија)
СОНЕТ XVI (62)
Оче небески, после залудних дана,
и ноћи што су у празно утрошене,
крај страшне жудње у срцу зажежене,
мислећ о чинима, на јад мој, без мана,дај сад већ да кренем, у твојој милости,
животу у ком потхвату лепшем теже,
те да враг мој, залуд разапињућ мреже,
остане јалов и штур у својој злости.Час ће, господе, лету једанаестоме
да сам пао у јарам немилостиви,
суровији од свега што познаје свет.Смилуј се, Боже, мени недостојноме,
поведи мисли да напусте пут криви;
сети их да си у овај дан разапет.Јефимија Мрњавчевић (II половина XIV века – после 1405, Србија)
НЕ ОДГУРНИ МЕ, РАБУ ТВОЈУ
Од нечистих усана, од мрскога срца,
од нечистог језика,
од душе нечисте,
прими мољење моје, о Христе мој,
и не одгурни мене рабу твоју.Јер пре суда твога, Господе,
осуђена сам савешћу својом.Нема у мени никакве наде
за спасење моје,
ако милосрђе твоје
не победи множину безакоња мојих.Зато те молим, незлобиви Господе,
не одбаци ово мало приношење,
које приносим светоме храму
пречисте твоје матере
и наде моје,
Богородице хиландарске.Јер угледах се на веру удовичину,
која ти принесе две лепте, Господе.
Тако и ја принесох ово,
недостојна раба твоја, о Владичице,
Јефимија монахиња, кћи господина ми
ћесара Војихне, који овде почива,
негда деспотица.Микеланђело Буонароти (1475–1564, Италија)
LXIII
На сваком мјесту видјет бих те хтио!
Ако изгарам од смртне љепоте,
она ће бити од твоје топлоте
згашена, ја у њој као што сам био.Боже, од тебе тражим помоћ хитну
против слијепе патње која ми је дана,
обновит ме можеш изнутра и извана
и подићи вриједност, полаку и ситну.Ти даде души да те може чути,
Боже, сред ове ломне, јадне пути,
у којој је сапе са судбином хладном.Што могу друго, све је покушано,
без тебе ми свако добро мањка јадном,
јер мијењат судбину тек је Богу дано.Мигел де Сервантес (1547-1616, Шпанија)
ВЕЛИКИ БОЖЕ
Велики Боже, што си подигао,
по цијену крви и живота свога,
Адама с првог пада нестретнога,
и кад он клону, ти си спас нам дао.Ево зазивам, блажени Пастиру,
тебе, што тражиш овцу изгубљену,
и кад је нађеш од вука гоњену,
на раме своје дижеш је у миру.Тебе зазивам, патећ муку љуту,
и ти ми мораш у помоћи бити,
јер ја сам овца из твог овчињака,и све се плашим да ме на мом путу,
ако ме твоја милост не заштити,
не стигне змија паклена, опака.Лопе де Вега (1562–1635, Шпанија)
ЗАР САМ ЈА ВРИЈЕДАН
Зар сам ја вриједан да се бринеш за ме?
Исусе мој, то што те к мени носи,
те ми код врата, сав у хладној роси,
проводиш ноћи зимске пуне таме?А срце није могло да се гане,
и не отворих. Какве ли сљепоће,
ако због мене, од мрзле хладноће,
сасушише се твоје чисте ране!Колико пута анђео ми рече:
о душо, приђи прозору својему,
видјет ћеш, чека, пусти га унутра!Љепото рајска, и свако сам вече
зборио: „сутра отворит ћу њему“,
да бих то исто рекао и сутра.Џон Дон (1572–1631, Енглеска)
ХИМНА БОГУ, У МОЈОЈ БОЛЕСТИ
Док полако крећем у пресвети Двор,
где занавек бићу ја музичар Твој,
тамо где светаца прославља Те хор,
харфу усклађујем, настојим на њој
да чиним што јесте већ посао мој.Боже, верујем да Голгота и Рај,
Крст и Дрво никли из истог су тла;
у мени Адама оба препознај;
знојем првога сав сам обливен ја,
а крв последњега нек души спас да.Прими ме, док крв ме Његова прекрива,
за Његово трње, дај ми круне крас;
а пошто душама Твоју реч казивах,
нек то буде моје проповеди глас:
„Бог нас руши, да би уздигао нас.“Пјер Корнеј (1606–1684, Француска)
ЈУТАРЊА МОЛИТВА
Уснама мојим, царе Душа,
ти благослов подари свој,
и цео свет ће тад да слуша
у твоју славу њихов пој.О силни Боже, узвишени,
ти што си почетак и крај,
не одбиј сад спасење мени,
већ своме слузи помоћ дај.Џон Милтон (1608-1674, Енглеска)
О МОМ СЛЕПИЛУ
Кад помислим како без вида ја блудим,
пре пола живота, по том тмурном свету
и да чуло које скрива смрт нам клету
некорисно јесте мени, који жудимда Господу служим, да рачуне средим,
стрепећ, при повратку да ме не прекори;
„Захтева ли Бог да без очију творим?“
питам, а Стрпљење, да ме предупреди:„Богу не требају – брзо одговара –
дела ни дарови људи. Они који
најлакше подносе његов лаки јарам,најбоље му служе. Цар је, безброј има
журних посленика земљом и морима,
ал га служи и тај ко чека и стоји.“Жан Расин (1639–1699, Француска)
ЈАДИКОВКА ХРИШЋАНИНА ЗБОГ СУПРОТНОСТИ
О, мој Боже, окрутног ли боја!
Два човека откривам у себи:
Један љубав гајећ према теби
верном срцу даје ми спокоја.
Други срдит на решења твоја
на твој закон побунио све би.Један сав дух, и сасвим узвишен,
жели да ме уздигне до Свода,
да ми блага непролазна пода,
свег осталог да останем лишен.
А други ме, под којим уздишем,
на Тлу држи, ту ми је слобода.Авај! док се бој у мени коље,
где ћу наћи мирна уточишта?
Желим, али не испуњам ништа.
Желим. Али, о силне невоље!
мада жудим ја не чиним боље,
већ зла чиним, мада мрзим иста.О милости, о крепосна зрако,
дај да будем сагласан са собом:
и кротећи својом снагом добром
тог човека различног опако,
тај роб коме смрт прети и пак’о
дај да будем твојим верним робом. -
SUDARI SNOVA: Antologija poezije srpskog nadrealizma
1.200 rsdТин Ујевић (1891–1955)
С РАНОМ У ТОМ СРЦУ, ТАМНУ И ДУБОКУ…
С раном у том срцу, тамну и дубоку,
с тајном у том трудну и проклету бићу,
са звездом на челу, са искром у оку
гази стазом варке, мртви Ујевићу;смрт је твоја љубав при свакоме кроку,
смрт је у твом ићу, у твојему пићу,
смрт је у твом даху, и у твојем боку,
смрт, и смрт, и смрт у Нади и Открићу.Што ти вреди полет у сопствену чуду,
што ти вреди воља и волење слепо?
Срце бије, плуће душе узалуду;где без хвајде љубиш све добро и лепо;
као свели мирис у разбиту суду
погиба у теби пев што си га теп`о.Растко Петровић (1898–1949)
СУНЧАНЕ ЛЕСТВИЦЕ
Видећу опет оне Лествице Сунчане
По којима се сва Сунца дижу и спуштају,
Свих светова где у чашу крв ће да присване,
Видећу опет јутра уз њих да играју.Грдна усамљена Сунца белих гледања;
Замућена, женке, Сунца што стално капају,
И једва видна, рођена плавилом ограња
Густо сплетенога неба: без звука да играју.То море светлости, боја, спектралних вечера,
Наћи ћу никлог из траве при вољном врачању
Ил на леденом тлу оних младићких глечера.Осетићу тад смртну радост поновног мучења,
Но нећу маћи стопалу више у дизању
Ни утерати међ Сунца пулс својих грчења.Драган Алексић (1901–1964)
СИМЕТРИЧНА КОМЕДИЈА
Мони-у де Були
Звао се некад леопард
гажа беше љигава сланина
овна и кртина газеле
рад би знао ваше мишљење
како му кичма осећаше звезде
кроз жице зуби кроз тунел глиста.На лежају ноћ у ноћи стрвинар
звезде су блесак уминђушеног ува
звезде убескрајене лирски
звезде под логаритмом јужног полалете шакалски хексаметри
јамби елефанта
саксофонски сигнал хијене
за месечеве мане у кулисама
под шаторима омаре ја вас волим
као рис риса (аб)нормално.У амалгаму чежње чулно
у ветровитим водама сенасте лирикетако ти коби ти тако?
жели се смрт атинском радошћу
светлог крезубог сисанчета
ругобом таласастих чељусти
кутњачким вилицама
ракиџиским гласницима
сулундарским силаском црева
окаринастим желудцем
спелунком дејекције
плавом као Капризбог лирске тезе абнормалне звезде
због џелата љигавог овна
крте газеле рскаве звезде
зденасте ласте стегнутог гнуа
агнуса деи
оатане(Вечност, 1926, бр. 4)
Александар Вучо (1897–1985)
КОЛЕБАЊА
Кап и кап трагове с ума скинутих мисли
потражим, потражим: већ касно је дан.Да и испијам животне везе шаком планинске воде,
Кад празна ми остане рука и дубоко ископам длан?О непрекорачени снегови!
топли моји снегови!Приђем ти радосним скоком и прстима очи заклопим,
погледај, да у њима протиче мог света блистави траг.
Ту тугу коју ћу реком стварности да претопим…Ни један корак у шуми,
ни један додир благ.
А веровао сам и ја у жубор крви кад плимом надолази,
у прозорима јутра, смех и незарастљиво срце,
кад не помишљах на мрак и руку која силази
низ разливену ти косу миром меденог пута.Сиђи, ох скини се брзо са те безмерне висине,
несхватљива за повратком ми жеља још првим покретом кад
пођем
и угледам ли звезда сјај, чекаћу те из дубине
уморан од далеког пута пред праг када ти дођем.О непрекорачени брегови!
топли моји брегови!
(Сведочанства, 1. јануар 1925)
Душан Матић (1898–1980)
ЗА КАП ВАТРЕ
У којој земљи без сенке никле су твоје очи
Јер нигде сломљена тишина није додирнула толико тело
Нити је други пламен обузео те распеване ноћи
У дубинама алги где пратиће ме увек ова чулна маглаЗа целу бајку што није био живот
Дао бих све речи што нису ни тајна ни магла
Све редом падаће мирис звезда стаблом жеђи
За нечујне птице што одбродиће ми стравомО да су ти сви трагови и ова слабост рекли
Да су ти дани и осмех тајанствени као вода
Да си ти вода где ћу овлажити чело
Ти у јединој веђи јутро у другој вечеЗа руке луде ове руке за црне за вреле суморне руке
Само си ми мир само рањена звер даљина
Не делим те више од вере мојих трепавица
Авет или мрамор за кап ватре у свим сновима(50 у Европи, 1928)
Милан Дединац (1902–1966)
ЈА ОД ЗЛАТНОГА НЕБА…
Ја од златнога неба
не могу да сведем очиРазбили ми се снови
А ти
не мисли ноћас на мене
да врата мирно затворим
да мало снове одморимИ ноћ када већ свене
ни зору више не зовиПусти је нек се сама сети
да слети
на моје слепе прозореМарко Ристић (1902–1984)
СВЕТЛОСТ
Где спусти само руку дубље
Кô венац чека његов тајни сан
Радост га прати јаче и грубље
Но жеђ, утоли ли у тајну свој дланГледао сам га сатима и вековима
Полако дижући вео са необјашњивог
Али ни отровима ни високим лековима
Нисам могао спасти осмех чела прашњивогТо за мисао!
Одвојен од бродара
Низ реку обухватио је ланац од сплава
Спустио се као сну и по вољи господара
Био му је видик чист и стаза праваТо за немар!
Погледао је у небо ноћи
И гласом прелио звезде жудњом широком
Обвио је срце благом верношћу моћи
И гле! пошле су птице и звери веселим скоком(Од среће и од сна, 1925)
Мита Димитријевић Мид
ВОЛЕО? НИСАМ…
Волео? Нисам. Мрзео? Шта мари! Знам само да сам пливао кроз кал. И да сам био сам, и да су ствари прљаве, гадне, сручене у вал, тукле ме, гризле, давиле и секле, и да је ретко био сунчан дан и да су неке незлобнице рекле да је то рај наш, предобри сан.
И знали да нешто, што се крсти () људи звали ме братом: пљујући ми вид орканом мржње, делиријем студи пржећ ми теме и гнојећи стид; да ми је трње разгребало врела слабости свију и нежности свих да ми је душа загађена цела као стрв у канџе пала међу њих.
И знам да често ронила је глава у муљ да терет удави, у срам и да се опет је згажена трава дизала горе, ја не знам ни сам од каквог подлог гађења или сласти да трпи више него друга ствар, и пила урлик у трпљењу страсти и бацила га СВЕМРАЧНОМ НА ДАР!
Волео? Нисам. Мрзео? Шта мари! У прљавом развратишту том, где небо труне, где се љубав пари, где срећу пружа лудница и бром. Мрзети сме се, без срамоте за се волети стид је, НИТИ СЕ ИМА ШТА, до жеља да се, бар МИСАО спасе из јаме смрада и КАЉУЖЕ ЗЛА.
(Метафизика ничега, Зенит, Београд, 1926)
Коча Поповић (1908–1992)
ОДЛОМЦИ УЛИЦЕ
Украсти законите прсте да ми послушно свирају; покорно!! Да заборавим пребацивана им неверства, зверства њихове откочене, тако ниско довучене личности према овим недостижним главама зар не? Ретко моје кључање. Колико?
Силазим два по два, написана сада, сазидана у ваздуху, одавно, да брекћу, лак као тренутни видик своје безбрижности – кад се затекнем за после – све док приличим речима.
Одједном почне неки живот. Ћутаћу. Да и други пут живим кад ћутим. Одавде овако свестрано, површно, постројено… А док сам ћутао, колико одрицање своје скорашње речи. Изгледа. Јер безусловно наиђу нека лица да их видим неочекивано здружене, оздравеле, неизвесних вечарашњих прстију над шупљим звонким дрветом – да окрене главу – сретања. Ми остали, лицима према светлости свакако, па да извлачимо песму из свачијег сећања како? Да заборављено гласом певамо. Не лупим у руке, а нешто ме зањиха, постане; као дечије „нема!“
Да ли друг рже, чупа, падају ми усне, где ће?! заковитла их мисао па се осуше, спаруше, где су! Нешто говори, нека! Прескочили смо се ко зна колико значајно, и нестали стравно.
И стално из воде у душу, воду бездушну, отежан, да опет ослободим ту птицу провидну и још топли млаз тих робовања кроз крв и очи, моју безотпорност и одговарајућу беспросторност. А сада који су ми ти до крајности доследни обзири, безумни жалосно: према свом лицу, кораку, сусрету… Овако ми остало: рука у недрима, да гребе, да се заборавља. Одакле је иснела! Стегнем се, осетим се да будем видљив; видан. Пролази, да будем тело, да заустављам, да допуним, па се сударим на домаку избледелих скромних сусрета. А то је сутра кад се поставим, потврдим, постанем, за означене пролазнике.
(Алманах Немогуће, 1930)
Ђорђе Јовановић (1909–1943)
СЛЕПЕ ЛИВАДЕ
Можда камен и море, проспеш твој голи олтар земље
Небо и тело као укус снега
Влажан, твој слез или једва
Хоћеш, он је тај огањ дуге
Можда данас, тај торањ или реч
Они су твоји заспали снови као кора
Невин, свитање упијаш над кровом
Заљубљен, љуљаш твој осмех од хлеба
Само корак или мирис, свила
Само стабло или пена, слика
Задржан твој ход, твоје можда
Веран тај ветар, као само
Можда небо, влажан, хоћеш -
SENKE ĆUTANjA – Antologija poezije o samoći i usamljenosti
1.000 rsdЈово Варагић
САМ
Куда ови дани непрестано језде,
Носећи ми собом сваки срца дио,
И куда ће ове расуте звијезде,
О којима сам тако много снио?Са њима су пути одређени моји
И видици, што се сваким даном множе,
И у души мојој нешто кобно стоји,
Што кроз сузе само говорити може.И контуре видим дана што ће доћи:
Плакаћу и даље много чије јаде,
И опет ћу многе невеселе ноћи
Бити сам и згажен без срца и наде.Никад туђа рука са милости меком,
Преко врелог чела мога прећи неће,
И опет ћу себе жртвовати неком,
И нечије туђе творац бићу среће.Док крај мене многи пролази и хити,
И дани и сати богзна куда језде,
С племенитим болом ја ћу самац бити,
С болом, што је висок као и звијезде.Иво Андрић
ЛАЊСКА ПЕСМА
Миришу силно бијели цвјетови
и пада ситна киша прољетна,
ја киснем сам.О нико не зна како је
тешко ходати сам и болестан,
без игдје иког свога,
у златно прољеће.У срцу моме нема љубави,
у срцу мом су тамни спомени,
давни и мучни.Силно миришу бијели цвјетови.
Киснем. Без мира, без љубави.
Сам и жалостан.Алекса Шантић
ЧАСОВИ
Овдје никог нема. У мрачној самоћи
Сам стојим ко муњом опаљено дрво;
И хук вјетра, што се малоприје рво
С огољелим грањем, заспо је у ноћи.Но ја добро чујем ход, кораке вјечне
Невидовних снага што ко стража бдију,
Продиру кроз камен, земљу, тмине рјечне,
Плијене и носе и ниште и бију;И бога и небо, живот и саздање,
Све у исто доба. И у мојој крви
Овај грдни повор ја ћутим гдје врви,
И од мога жића све остаје мање.И њихову кобну пјесму: тика – така
Ја слушам, и срце све удара тише;
И ја видим јасно: све више и више
Да постајем само црне земље шака.Јован Дучић
НАЈТУЖНИЈА ПЕСМА
Знам за неизмерне и болне самоће,
Кад сат мре нечујно, као цвет што вене,
И кад срце празно престаје да хоће
Ни венце победе ни љубави жене.Знам за непроходне самоће без даха,
Кад конци са свачим падну покидани,
И у којим срце застане од страха;
Кад свему око нас изгледамо страни.Кад нас очи ствари равнодушно мотре,
И душа пред собом престрављена стане;
И сопствена повест кад се цела потре;
И кад је од леда суза која кане.Ни семе у бразди ни стопа на путу,
И како је тешка сена коју вучем!
Канда туђе срце бије у мом куту?
Све светле палате живота под кључем!…Вај, колико пута умиремо? Ко би
Знао за све тмине под сунцем? И зна ли
Ико сва беспућа у сутону доби?…
И како смо често очи затварали…Стеван Раичковић
СЛОБОДА ЈЕ УСАМЉЕНОСТ
Сам сам. Слух ми као у хрта:
Не шкрипи ни орман (о нисмо у причи!).
Ова свикла соба већ ми на гроб личи.
Пода мном је даска: глатка, мукла, крта.Свака ствар је сама у својој тишини.
Сама ми је рука лева, сама десна.
Саме су ми очи упаљене од несна.
Само је срце у овој шупљини.Гле у стаклу: сунце! Жута мрљо,
Под којом сам се жего, чистио и прљо!
(На некој падини сад у житу, ражиЈедна сама булка моје око тражи.)
Слобода је усамљеност, ал не лечи.
О тежи је мук од тешких речи.Десанка Максимовић
САМОЋА
Од јутра ходам
адом између набујалих вода.
нигде никога, само тајна
замршена грања,
само ја и самоћа
бескрајна, слатка и очајна.Нигде зверке, детета, човека,
а мирис сунца наноси те
отуд одакле нећеш доћи никад,
и светлост има сјај твојих беоњача,
и одјек једног поноћног плача
уза ме корача.И кад год ме грана дарне,
чини ми се твоје раме
иде уза ме,
од сенке на стази учини се
да ти чекаш,
а знам да то не може бити
одсад па до века.Војислав Илић
У ОСАМИ
Кад одјекне славуј – песма у даљини,
И засија бледи месец на висини,
Кад уморан у осами свет почива,
По камену тихо струји вода жива.Тада Господ од палата својих зрачних,
Тихо слази над висове гора мрачних,
И уз песме анђеоске, пуне миља,
Руке диже и светове благосиља.А чују ли дах Божији милиони,
Дах што струји по далекој васиони?
Дух га чује у шумору тавне ноћи,
И мисао што се рађа у самоћи.Михаил Јурјевич Љермонтов
ЈЕДРО
Беласа једро усамљено,
Кроз плаву маглу мрешка сјај! …
Шта ће по свету недогледном?
Што остави свој родни крај? …Таласи пљуште, урла ветар,
Јарбол се повија, ко прут…
Не тражи оно срећу светом,
Нит га од среће води пут!Под њиме плаве воде јуре,
Над њим је јарког сунца вир…
А оно вечно хоће буре,
Као да буре дају мир!1832.
Милутин Бојић
САМОЋА
Ноћас се бели вео с гора смаче,
И тихих туја сумор јесен просу,
И мукло поље вранама се осу:
Ноћас сам чуо како Срећа плаче.Великих жудња жеђ ме нова таче:
Чежњиве, сунце смакнути су хтеле.
Огњем лепоте ненадно су свеле.
Ноћас сам чуо како Срећа плаче.Сломљене барке све јаче и јаче
Хук развејава и нада се дроби:
Несита жеља сама себи коби.
Ноћас сам чуо како Срећа плаче.Херман Хесе
У МАГЛИ
У магли све чудно се чини!
Самотан сваки жбун и кам,
дуб не види дуб у близини,
сваки је сам.Другова беше тма и тушта
док светао живот ми био;
сад, кад се магла спушта,
сваки се скрио.Нико мудар не бива
док тмину не позна што њега
неумитно скрива
и одваја од свега.Магла све мења толико!
Живот је самотан плам.
Никог не познаје нико,
свако је сам. -
NOĆNE PESME: Antologija srpske erotske poezije
1.360 rsdЂура Јакшић (1832–1878)
НЕБО МОЈЕ…
Небо моје! сунце моје!
Загрли ме, пољуби ме!
Жељан сам ти пуста раја:
Загрљаја, уздисаја;
Загрли ме, рају мој!
Туде беле руке склопи,
Тако! чекај! љуби! љуби!
Док се терет не изгуби,
А срце се не растопи –
Не изгори живот мој!Јован Јовановић Змај (1833–1904)
ПОД ПРОЗОРОМ
Небо је тако ведро,
Поноћ је тако тија,
Ал’ моје срце није –
Жеља ми жељу вија.Док једна бурно лети
Да ми те из сна буди,
Већ друга тихо љуби
Премиле твоје груди.Сад нежна твоја душа
Милине дивне сања, –
А има л’ лепша санка
Од топла миловања!О сиђи, драга, сиђи,
Топла те љубав чека,
Поноћ је тако тиха!
Трава је тако мека!Да нас од света скрије,
Бледи ће месец заћи, –
Ал’ ја ћу и у мраку
Усташца твоја наћи.Лаза Костић (1841–1910)
НАИСКАП …
Наискап сам испит хтео
наздрављену пуну чашу,
твоја уста, пуну чашу,
наискап сам испит хтео.Ал’ тек само што сам сркно,
већ сам пао на те груди,
пијан пао на те груди,
само, само што сам сркно.Од љубавног тога вина
како ми се дало пити,
мамуран ћу навек бити
од љубавног тога вина.Алекса Шантић (1868–1924)
ЧЕКАЊЕ
Колико је среће у часима овим,
Кад се мјесец рађа на плавој висини,
Када славуј пјева негдје у даљини
И разгара срце пламенима новим!Овдје дрвље старо дуго сенке баца,
У нашој ријеци, брдо се огледа;
Дођи, јер ми срце више мира не да –
Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.Не моли се тамо, пред иконом старом!
Овдје у слободи, пред небом – олтаром,
Са кога нам Господ о милости збори,Дођи да заједно молимо нас двоје:
Ја ћу све да љубим, очи, усне твоје,
А ти стрепи, дршћи и са мном изгори.Јован Дучић (1871–1943)
ЗВЕЗДЕ
Високо у грању мирно горе звезде,
И широка песма мора у тишини
Чује се око нас; и ти гласи језде
Ко да роса пада у сребрној тмини.У њену сам косу уплетао страсно
Мокре ноћне руже. Путем пуним зова
Ја јох љубљах цело ово вече јасно
Очи пуне звезда и уста стихова.Све је шумно, сјајно; и лије из грања
Светлост, ко падање неке беле кише;
Маслинова шума у даљини сања…А море је пуно звезда, па их њише,
И по жалу немом, празном и без сене,
Котрља их сву ноћ, ко песак и пене…Милан Ракић (1876–1938)
ИСКРЕНА ПЕСМА
О, склопи усне, не говори, ћути,
Остави мисли нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.Ћути, и пусти да сад жиле моје
Забрекћу новим, заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје
Пред величанством природе; а потом,Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов и надахнуће цело
Нечујно тихо потоне у таму,Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако.И ти ћеш, бедна жено, као вазда
Слушати радо ове речи лажне,
И захвалићеш богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.И гледајући врх заспалих њива
Како се спушта нема полутама,
Ти нећеш знати шта у мени бива, –
Да ја у теби волим себе сама,И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале ко плима!За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља.
Ал` не волим те, не волим те, драга!И зато ћу ти увек рећи: ћути,
Остави душу нек спокојно снива,
Док крај нас лишће на дрвећу жути
И тама пада врх заспалих њива.Милан Ћурчин (1880–1960)
ИЗГУБЉЕНИ ТРЕНУТ
Све је ишло добро, својим редом,
И све сам чешће у твом крилу спав`о,
Голицала си ме руком и погледом,
Већ се у срећи нисам разазнав`о.Онда је дош`о дан, пре времена.
Знам да си била весела и ведра;
Кад сам те диз`о на камару сена
Под руком сам осећ`о ти недра.Збуњено сам стисн`о тело вито,
И тад учиних глупост, главом лаком:
Кукавички сам за допуст пит`о
За пољубац – у тренуту таком!Од тог доба нису посла чиста.
Тужно те гледам у часима дугим:
Ти са мном збориш ко са сваким другим,
Ни око ти се јаче не заблиста.Милош Црњански (1893–1977)
ТРАГ
Желим:
да после снова
не остане траг мој на твом телу.Да понесеш од мене само
тугу и свилу белу
и мирис благ …путева засутих лишћем свелим
са јабланова.Момчило Настасијевић (1894–1938)
ГРОЗД
И златан облак, драгано,
натопи земљу пијанством.Љушкају воде коритима,
и пуца плод.И твоје тело, драгано,
љубављу презри, напукне.Ни смоква слађи не цеди сок,
ни грозд из присоја.Да л напити се вина?
Или од зрачна недирау златну маглу да пресахнемо
за нове златне облаке?Бранко Миљковић (1934–1961)
ЉУБАВНИЦИ
Тело је телу лек
Као ноћ што се понавља
Као реч што се понавља
Као лакуноћ -
Čuvarkuća: antologija srpske haiku poezije
1.090 rsdДесанка Максимовић (1898 – 1993)
* * *
Богородица
неопрезно држи Христа
испустиће га.Момчило Тешић (1911 – 1992)
* * *
Кристални извор.
Шумица ме посматра
његовим оком.Раде Дацић (1930 – 2016)
* * *
Још и сада септембар
живи у школској згради
срушеној давно.Александар Нејгебауер (1930 – 1989)
* * *
Црне дудинке
скоро на дохват руке –
прозор ВМА.Срба Митровић (1931 – 2007)
* * *
Нахранила ме
једним погледом само
та млада женаТомислав Мијовић (1932 – 2022)
* * *
Стаклена зимска
ноћ. И ми у њој као
црвено вино.Славко Седлар (1932 – 2010)
* * *
На постаменту
шумска јагода цвета
поред хероја.Светомир Ђурбабић (1936)
* * *
Село се помера
све даље и даље –
снег све гушћи.Добрица Ерић (1936 – 2019)
* * *
Преци са зида
гледају ме из неке
страшне даљине.Богољуб Т. Михајловић (1936 – 2020)
* * *
уђох у цркву –
у душу ми завирише
очи иконе -
Gramatika smrti- smrt: ljubavnica moja, antologija pesama o samoubistvu i samoubicama
1.600 rsdПлатон (427–347. п. н. е. ), Грчка
ЕПИГРАМ
Злата нађе ти један, а остави коноп, – кад онај
Злата не нађе свог, конопом стегне си врат.Превео са старогрчког Коломан Рац
Едвин Арлингтон Робинсон (1869–1935), САД
РИЧАРД КОРИ
Кад год Ричард Кори сишо би у град,
ми, полусвет, зорно гледасмо за њим.
Од главе до пете господин, још млад,
са империјалним шеширом, сав фин.Увек чист, опеглан, дотеран,
а када прозбори срце би нам тукло:
сасвим другачији био би тај дан
кад он, у пролазу, каже: „Добро јутро“.Био је и богат ко неки краљ докон,
одмерен, ко кретњом да заступа трон:
свако је потајно желео, напокон,
да замени место с њим, да буде он.Ринтали смо с надом да ће бити боље,
о хлебу и води, без меса за јело;
а Ричард Кори је, сам себи, пиштољем,
једне летње ноћи просвирао чело.Превео с енглеског Владимир Јагличић
Иван Буњин (1870–1953), Русија
ПЕСМА
Проста сам цура на имању,
он – морнар ведри, ту, из прека.
Плови му једро по Лиману,
виде он много мора, река.Знам, Гркиње су на Босфору
згодне… Ја, црнка сам, без среће.
Једро му неста, већ, у мору,
вратити ми се можда неће.Чекаћу кад све друге оду…
Дочекат нећу – са литице,
бацићу прстен му у воду,
обесићу се о витице.Превео с руског Владимир Јагличић
Рајнер Марија Рилке (1875–1926), Немачка
ПЕСМА САМОУБИЦЕ
Још само тренутак овај
и конопац би изнова
пресекао неко.
Бејах добро спреман, предан
и вечности већ део један
у утроби се стек`о.Кашику ми пружише
тај живот – кашику тада
не не желим, не желим више
пустите ме, нек ме свлада.Знам, живот се чини сређеним
свет као препун казан ту је
ал` не стиже у крв мени
до главе тек путује.Мени је мука док храни друге
схватите да презирем све то
и најмање хиљаду година дуго
жудим за дијетом.Превео са немачког Бојан Белка
Сима Пандуровић (1883–1960)
САМОУБИЦА
Успомени давнашње пријатељице
Гле, то је дакле њен последњи стан…
Како сам болно и суморно пренут!
Јер јуче, у мутан и променљив дан
Пролећа хладног, одједном, за тренут,
То срце што се дуго борило,
То срце, пуно бола и шимера,
Сурово је, ето, с праском разорило
Челично зрно из малог револвера.А оно ме је некад волело,
Давно, у доба што у таму бежи…
Данас је, најзад, за свагда преболело
Вечите ране од судбине штуре,
И непомично и вољно, друже, лежи
На простом столу хладне просектуре
У пролећни, кишан и туробан дан.Миран јој вечит, неменљиви стан!
Едит Седергран (1892–1923), Шведска
НИШТА
Где је тишина, моје дете, нема је нигде,
а све је што видиш: шума, дим и лет шина.
Некада веома далеко у страној земљи
налазило се плаво небо и зид ружа
или палма и благи ветар
и то је све.Не налази се ништа више него снег на гранама борова.
Ништа више него пољупци на врелим уснама,
а све усне су временом увеле.
Али ти видиш, моје дете, да је твоје срце снажно
а живети узалудно је мање него умрети.
Смрти, шта би хтела?
Осећаш ли, како се њена одвратна хаљина шири?
А ништа није одвратније од смрти сопственом руком.
Треба да волимо и дуге сате у болници
и тескобне године чежње
као што тренутно у пустињи процвета цвеће.Превeлa са шведског Бранка Ивковић
Дороти Паркер (1893–1967), САД
РИМА ПРОТИВ ЖИВЉЕЊА
Необузданих груди и рањеним поносом,
Грејем се у сну самоубиством;
Охлађеног срца, а у глави врла,
Мислим: „Како срећна су бића умрла!“Превела са енглеског Гордана Смуђа
Сергеј Јесењин (1895–1925), Русија
ДО ВИЂЕЊА…
До виђења, драги, до виђења;
ти ми, пријатељу, једном бјеше све.
Уречен растанак без нашег хтијења
обећава и састанак, зар не?До виђења, драги, без руке, без слова,
немој да ти бол обрве повије –
умријети није ништа на овом свијету нова,
ал ни живјети баш није новије.Превео с руског Владимир Герић
Хорхе Луис Борхес (1899–1986), Аргентина
САМОУБИЦА
Неће остати у ноћи ниједна звезда.
Неће остати ноћ.
Умрећу и са мном збир
Неподношљиве васионе.
Избрисаћу пирамиде, медаље,
Континенте и лица.
Избрисаћу нагомилану прошлост.
У прах ћу претворити историју, у прах праха.
Посматрам последњи залазак сунца.
Чујем последњу птицу.
Никоме ништа завештавам.Превео с шпанског Радивоје Константиновић
Чезаре Павезе (1908–1950), Италија
ДОЋИ ЋЕ СМРТ И ИМАЋЕ ТВОЈЕ ОЧИ…
Доћи ће смрт и имаће твоје очи –
та смрт што нас салеће
од јутра до вечери, бесана
и глува, као стара грижа савести
или бесмислена мана. Твоје очи
биће узалудна реч,
пригушен крик, мук.
Видиш их тако сваког јутра
када се надносиш над собом
у огледалу. О драга надо,
тога дана и ми ћемо знати
да јеси живот и ништавило.За свакога смрт има поглед.
Доћи ће смрт и имаће твоје очи.
Биће попут исправљања мане,
као зурење у огледало
из кога израња мртво лице,
као слушање затворених уста.
Сићи ћемо у бездане неми.Превео с италијанског Милан Комненић
-
Sa druge strane pesme: antologija poljskih jidiš pesnikinja
1.000 rsdAna Margolin (1887–1952)
OVO JE NOĆ
Ovo je noć, tuga, ništavilo,
Sjaj izdajničkih snova.
Nesrećnice, šta će biti?Budi hladna, budi mudra.
Okreni leđa zvezdama,
dečijim igrama sa senkama, rosi i mirisima.
Budi tiha, budi tiha,
i s celokupnom sleđenom krvi čućeš,
kako se otvara zemlja
i kako je crv doziva.Celija Dropkin (1887–1956)
KOMARAC
Po svoj prilici umrla bih
noćas,
da ovog malog komarca ne bejaše.
Bockaše me, bockaše,
iz zabrinutosti osvešćivaše me,
ni za šta na svetu na miru ne ostavljaše me,
zujaše tiho, tanano,
bodreće,
da više ne bejah sama na ovom svetu,
niti će me u nevolji napustiti,
niti u smrtno strašnoj noći.Kadje Molodovska (1893–1975)
STROFE MOM ORMANU
Na zidovima njišu se senke,
a kroz prozor siva svetlost prodire,
te večeri. Ležim i razmišljam
o svom braon žaketu.Ako bih haljinu od njega napravila,
bila bi tesna i kracatka, jer ipak –
haljina je parče dobrog materijala.I ležim tako mistično usredsređena,
nad svojim žaketom slatko omamljena.U međuvremenu zatresao se i pomerio krevet,
kao neprijatelj večni škripeći, a možda
haljina manje, haljina više,
ali zemljište, da mi je da kosu imam kao žito gustu.A mačak stari mjauče širom otvorenom njuškicom:
Na žaketu svom povremeno menjam zakrpe,
ne budite više tolike cicije,
žaketu svom laku noć poželite, moliću lepo.Ležim tako mistično usredsređena,
nad svojim žaketom slatko omamljena.Rahela H. Korn (1898–1982)
NOVA HALJINA
Danas prvi put,
posle sedam dugih godina,
obukoh
novu haljinu.Prekratka bejaše za moju tugu
i preuska za moje patnje,
njena bela staklena dugmad
kao suze
s volana slivaše se
kamenito, teško.Stokholm 1947
Ester Šumjačer (1899–1985)
MOJ NEMI JEZIK
Moj nemi jezik
i moje slepo telo.
Pesmo dođi,
sastavi me.
U telu tvom
ja sam mesečev cvet.
Tvoj oštar zov je
poput elegancije noža.
Svetao poput snega je
tvoj beli mir.
U suzi tvojoj
ja sam ti.Debora Fogel
PESMA O OČIMA
Oči mogu da sjaje kao dva tvrda ploda kestena:
Dva tvrda zrna tuge.
U žutom tiganju ulica.
Katkad su to dve tihe urme.
Urme od teških kapi čekanja,
Koje te uvlače u puste ulice sa žutim svetiljkama.
Sve dok ne postanu plišane mrke mrlje
I ne počnu da padaju teško, kao slatke kapi rezignacije,
Na ulice, svetiljke i tela,
Iz kojih više ništa ne može da dođe.Hadasa Rubin (1912–2003)
UTEHA
U vrelim noćima,
U besanim noćima,
Ponavljam reči nade,
Ponavljam sebi reči nade.
Milujem svoje ruke
I za milost molim;
Ne komadajte tela
Ne raskrvavljujte utrobe!
U besanim noćima
Zatvorenih očiju
Tražim vas, dozivam vas,
Mučenici moji.
U besanim noćima,
Ne govori mi reči utehe:
Jer, bol sam ja,
Jer, tuga sam ja.1943.
Hana Levin (1897–1969)
CVEĆE
Oči sveta ispuni suza,
usta sveta – osušena i uvela,
ali moja zemlja je mlada,
moja otadžbina je spremna
da stoji usamljena na straži
sreće celoga sveta.
Ne zaboravljaju se meci i rovovi,
pri svakoj školi – streljačka družina.
Moja prijateljica kraj uzglavlja karabin kači,
u svakom trenutku spremna tišinu da desetkuje.
Karabin visi mirno – trenutno,
jer zemlja moja teška je od cementa i kamenja.
Moja prijateljica cveće sebi donosi
lomeći stabljike,
da cveće lepo ostane.Rejzl Žihlinjska (1910–2001)
BOG PREKRI SVOJE LICE
Svi putevi ka smrti vodiše,
svi putevi.
Svi vetrovi izdaju šaputaše,
svi vetrovi.
Pored svih pragova lajaše psi,
pored svih pragova.
Sve vode nam se podsmevaše,
sve vode.
Sve noći hraniše se našom bojazni,
sve noći.
A nebesa bejahu otkrivena i pusta,
sva nebesa.
A Bog prekri svoje lice. -
Antologija letrizma
900 rsdROLAND SABATIER / ROLAN SABATIJE (1942–2022)
BRETONTON
1 učesnik.
materijal: Manifest nadrealizma Andre Bretona.
i kako sledi:
– U celosti pročitati ili iznova pročitati delo.
– Iscepati 3o stranu na četiri komafa.
– Poslati 92 stranu Altmanu, 8 ulica pukovnika Renara, Pariz XVI.
– Pljunuti na korice knjige.
– Probušiti 3 rupe pri dnu 8. strane.
– Staviti 12. stranu na mesto 5. strane,
– Slušati jedno Satijevo delo čitajući strane 20, 21, 22, 23, 24.
– Ne gledati više knjigu.
– Razbiti jaje na 101. strani.
– Bečiti se knjizi.
– Proći ulicom Sena s knjigom pod rukom.
– Baciti u kanal ono što je preostalo od knjige Andre Bretona.AFONIJA
„Solo za ubijanje vremena.
Afonističke improvizacije
Grupa sastavljena od 8 instrumentalista izvodi redom sledeće pokrete:
a) češlja se,
b) uzima novine, čita nasumice. Učesnik zatvara novine svaki put kada nađe reč „i“,
c) skače,
d) učini nekoliko koraka, i vrati se ponovo na a) itd… -
Greh
900 rsdPROLOG
Stiven Tomas
– Senatore Breken, čemu dugujem ovo zadovoljstvo? – smestim se u svoju stolicu i pažljivo osmotrim čoveka koji je kandidat za budućeg predsednika ove države. Jedan od retkih političara koje poštujem, Semjuel Breken.
– Za tebe samo Semjuel, Stivene – značajno je to istakao. Njegova poseta nije poslovna, njegov stav i suzdržanost dok me posmatra upućuju na to da se još uvek lomi oko toga zbog čega je ovde. U pitanju je neka tajna, iskustvo mi to govori. Kada si u poslu obezbeđenja ljudi naučiš da namirišeš njihove prljave tajne.
– U redu Semjuele, slušam.
– Kancelarija je obezbeđena, zar ne? – pita gledajući okolo. Paranoičan je.
– Nalaziš se u firmi koja pruža najbolju zaštitu na svetu, šta misliš koliko dobro je obezbeđena? – ne volim kad neko dovodi u pitanje moj integritet, kao i moje firme.
– Maksimalno, to sam i očekivao. Pretpostavljam da si dobro upućen u politiku?
– Samo onoliko koliko mi je to potrebno zbog posla, politika me inače ne interesuje.
– Znači, znaš da sam se kandidovao za predsednika?
– Naravno, čestitam ti.
– Hvala, ovde sam zbog zaštite.
– Već imaš zaštitu našeg obezbeđenja i uveravam te da su momci koji te čuvaju i te kako pouzdani, moji partneri i ja ih lično obučavamo.
– Veoma sam zadovoljan vašim uslugama i upravo je to razlog zbog kog želim da vas dodatno angažujem – miran je, previše miran.
– Slušam.
– Ova kampanja je prljava, istraživanja pokazuju da je jedna od najprljavijih. Novinari kopaju po mom životu, moji protivnici takođe, moja supruga… – zastao je. Neodlučan je.
– Da li mogu nešto pronaći?
– Da – priznao je.
Odlično, još jedan prljavi kandidat, a ovaj tip mi se do sada dopadao.
– Imam ćerku – rekao je tiho.
– Mislio sam da nemate više dece, nakon što su vam ubili sina pre par godina – prisetim se nekih detalja.
– Moja supruga i ja smo pre dvadeset i osam godina bili pred razvodom, skoro smo se složili da se sporazumno razvedemo. U tom periodu upoznao sam drugu ženu i iskreno planirao sam da je oženim nakon što se razvedem od sadašnje supruge, ali moja politička karijera je počela jako brzo da napreduje zbog nekih drastičnih odluka koje sam doneo i kidnapovali su mi sina. Ne znam da li znaš nešto o tome – zastao je. Verovatno se priseća toga. Naravno da znam, svi znaju.
– Poznato mi je, nastavi.
– FBI je sproveo ogromnu akciju i moj sin je vraćen nepovređen, nakon tog incidenta vratio sam se svojoj porodici a Elena je jednostavno nestala.
– Nestala? To je opširan pojam.
– Da, nisam je dugo video niti sam čuo nešto o njoj, sve dok me jednog dana nije nazvala, trebala joj je moja koštana srž.
– Za ćerku pretpostavljam?
– Za našu ćerku. Ona nije bila kompatibilna sa njom a kako sam ja otac morala je da me nazove.
– Shvatam.
– Devojčica se uspešno oporavila ali Elena mi je zabranila svaki kontakt sa njom, razumeo sam i zašto, želela je da je zaštiti. Tako je moja ćerka odrasla bez saznanja ko je njen otac, naravno trudio sam se da budem u toku sa njenim životom koliko je to bilo moguće bez njenog znanja.
– S obzirom na ono što se dogodilo tvome sinu to je bila ispravna odluka.
– Nikad nije ispravna odluka napustiti dete ali ona mora ostati anonimna za čitav svet zbog njene sigurnosti.
– A ne zbog tvoje karijere? – moram da pitam.
– Da ovog trenutka znam da će moja ćerka biti bezbedna odrekao bih se politike samo da je upoznam, ali to nije moguće, mnogima sam trn u oku i iskreno mislim da je pitanje kada će se i mene rešiti.
– Vrlo pesimističan stav za možda budućeg predsednika.
– Vrlo realističan stav – ispravlja me.
– Osim toga ubili su mi sina, ja sam već mrtav čovek.
– Znači želiš zaštitu za ćerku?
– Želim tajnu zaštitu za ćerku, ne želim tvoje telohranitelje želim da se neko od vas pobrine za nju. Platiću koliko god tražite, učiniću šta god treba da moja ćerka bude bezbedna, da li se razumemo, Stivene? – nagnuo se ka meni i prepoznao sam pogled. To je pogled čoveka koji nema šta da izgubi, poštujem to.
– Ukoliko želiš moju zaštitu za ćerku radićeš tačno ono što ti ja kažem. Da li smo se razumeli, senatore?
– Kristalno. Ovo su sve informacije koje imam o njoj – pružio mi je fasciklu.
– Da li imaš kopije?
– Imam nešto.
– To ćeš sve uništiti, jedina veza sa ćerkom od danas ću ti biti ja, to je neophodno, moramo uništiti svaki trag koji vas povezuje.
– Razumem, pobrinuću se za to.
– Odlično, istražiću tvoju ćerku i javiću ti se sutra.
– Računam na potpunu diskreciju. Ubili su mi sina, ne želim da ostanem i bez ćerke.
– To je zagarantovano – rukovali smo se i on je napustio moju kancelariju.
– Ruperte, treba mi sve što možeš pronaći o Moniki Grin do sutra.
– Imaš li fotografiju?
– Ne, ali imam dosta podataka koje ćeš dobiti za pola sata, i Ruperte?
– Da?
– Sve što pronađeš uništićeš nakon što mi proslediš, i ovo je prioritet.
– Razumem, javiću ti se sutra.
– Hvala ti.
Dakle Monika Grin, buduća Prva ćerka, ovo će biti nešto novo.
-
On želi
900 rsd1. Suđenje
Anabela
– Hej. Pronašli su našeg izgubljenog direktora. – Melina ulazi u moju kancelariju.
– Zaista? – okrećem se ka njoj iznenađeno.
– Da. – Upalila je TV.
Odslušale smo reportažu o hapšenju Adama Tejlora koji je priveden direktno iz bolnice.
– Šta se dogodilo? Naši istražitelji nisu mogli da ga pronađu – tražimo ga danima.
– Ubio je ljubavnicu.
– To nije moguće. Kako su rekli da se zove žena?
– Bet Konor.
Uzmem tablet i pronađem sastanak sa Bet Konor.
– Imao je sastanak sa njom pre tri dana. – Uzmem telefon i pozovem našeg advokata.
Nakon desetak minuta razgovora saznam da je gospodin Tejlor već okupio tim advokata.
– Možeš li da veruješ? –čudi se Melani.
– Ne. Mislim, to ne liči na njega. – Namrštim se.
– Odakle znaš? Mi ga nikad nismo upoznale.
Iako radimo za Adama Tejlora niko od nas ga ne poznaje lično.
– To je tačno, ali ja se čujem sa njim skoro svakog dana. Znam kako se rešava ljubavnica, jer ih se ja rešavam.
– Možda mu je prekipelo. – Odmahnula je rukom.
– Ne budi smešna.
– Šteta, tako zgodan čovek – izdahnula je.
– Pokušaću da saznam šta se dešava.
– Javi mi, važi? Želim da znam da li da tražim drugi posao.
– Ja volim ovaj posao – zaključim tužno. – Ne želim drugi.
Sastala sam se sa našim advokatima i saznala sam loše vesti. Gospodin Tejlor je dobio snažan udarac u glavu i kao posledica toga ne seća se šta je radio 19. 4, dana kad je ubijena njegova ljubavnica Bet Konor. Doktori ne veruju da će povratiti pamćenje, a policija ima njegove otiske na pištolju kojim je ubijena devojka, a pronašli su i njegovu spermu u njoj. Ukratko, gospodin Tejlor ide u zatvor na duže vreme.
* * *
Volim svoj posao. Asistent sam Adama Tejlora i bukvalno sam iznad svih njegovih šefova u kompaniji. Nemam radno vreme i dosadnog šefa koji mi visi nad glavom, jer ga nikad nisam ni upoznala. Imam ogromnu platu, jer osim poslovnih, završavam i njegove privatne poslove. Ja sam njegove oči, uši i usta. On kaže samo „želim“ i ja to ostvarim. Zato me toliko i plaća.
Adam Tejlor bukvalno je svuda po svetu. Nema stalnu kancelariju, jer „Korporacija Tejlor“ poseduje nekoliko firmi i ponekad se pitam je li on u stvari duh. Ali jasno je da nije, jer znam svaku sitnicu o njemu. Znam gde je u svakom trenutku. To me rasvesti. Možda on ne zna gde je bio i šta je radio, ali ja znam. Samo treba to da dokažem. Uzmem tablet i nazovem istražitelje koji rade za nas.
Adam
Slušam jednog od advokata koji mi govori kakav će biti moj život. Najbolje za mene, u ovom trenutku, je da priznam ubistvo i nagodim se sa tužiocem, jer tako dobijam manju kaznu.
Ja, čovek koji ima milijarde na svom računu.
Ja, jedan od najmoćnijih ljudi u ovoj državi.
Ja, čovek koji ceni život.
Nisam ubica, ali isto tako ne mogu biti siguran u to, jer se ničega ne sećam. Ne mogu se setiti jednog jedinog dana svog života. Dana kada sam, navodno, postao ubica. Ali jedno znam. Neću priznati ubistvo.
– Idemo na suđenje – kažem.
– Gospodine, kao Vaš advokat savetujem Vam da…
– Idemo na suđenje – prekinem ga. Ako me porota osudi, lakše je isplanirati bekstvo iz sudnice nego iz zatvora. Plus mogu dobiti na vremenu. Želim ekspresno suđenje.
– Ne mogu da garantujem…
– Ja ću se za to pobrinuti – mnogo ljudi mi duguje usluge, vreme je da ih naplatim.
– U redu – slaže se advokat, iako protiv svoje volje.
-
Bivši
900 rsd1.
STARA LJUBAV
Sia
I ponovo padam na njega.
Opet pravim istu grešku.
Ponovo sam slaba.
Svako ima slabu tačku, Lav Belov je moj kriptonit.
Bezobrazan, drzak, seksi, ubija osmehom od milion dolara i lomi ženska srca kao da su od najfinijeg porculana. Bila sam tamo, doživela sam to, preživela sam… Godine su prošle a ja želim još. Ne bi trebalo, znam šta mogu očekivati od njega, znam šta želi od mene, znam kakav je ali i pored svega toga ja želim onaj kraj za nas koji mi je jednom prilikom obećao.
On nije bivši dečko koji vam je slomio srce i nestao poput kretena, nije muškarac kojeg i dalje mrziš, on je bivši dečko koji ti je slomio srce ali ga ne možeš mrzeti zbog toga, takav je on, učini nešto loše i preobrati te tako da na to loše gledaš kao na buduće dobro. Naše loše je bilo zajedničko. Oboje smo se opredelili za karijere.
Nedostajao mi je.
Udahnem duboko i opustim svoje telo. Zabava koju je priredila Olga Belov u čast povratka svog najmlađeg sina Lava je raznolika. Svi znaju da su njena dva starija sina Dimitri i Boris oženjeni, ali najmlađi je slobodan. Naravno on je razlog ovog šarenolikog društva. Njeni sinovi su vlasnici noćnih klubova pod imenom Luks, porodica Belov je jedna od najmoćnijih u Rusiji i naravno svaka majka se potajno nada da će udati ćerku za poslednjeg slobodnog brata, brata koji je jednom obećao da će me oženiti. Pitam se da li se seća toga?
Znam puno toga o porodici Belov, Olga i moja majka su jako dobre prijateljice godinama se druže tako da je za mene bilo nemoguće da zaboravim svoju prvu ljubav. Da slomio mi je srce ali uz moju dozvolu, bili smo mladi, neiskusni, željni uspeha i dokazivanja… zato smo sklopili pakt i rastali se sa osmehom. Ostvarićemo sve što želimo u životu i venčaćemo se, ja sam ostvarila svoje ciljeve, da li je on?
Posmatram ga kako gipko i sa osmehom pozdravlja navalentne mame koje nude svoje ćerke otvoreno ali ne zavarava me taj osmeh, poznajem ga bolje od toga, ako Lav nešto mrzi to je žena koja se bezobrazno nudi. Njegovi stavovi o braku su jasni, porodica nema alternativu. Za nekog ko je prilično slobodan u životu ima tradicionalne stavove o porodici, ali prošla je decenija možda se promenio.
Otpijem gutljaj vode i posvetim se njegovom telu. Lav je trenirao fudbal u mladosti, bio je mršaviji od prosečne dece ali popunio se. Sva deca Ivana Belova su nasledila njegovu građu, građu zgodnih muškaraca.
Pozdravlja se sa mojim roditeljima, to je bio veliki osmeh, pita ih nešto a moja majka se okreće ka meni. Nasmešio se, poljubio moju majku u obraz i krenuo ka meni. Pa… definitivno me nije zaboravio.
– Sia – otkopčao je sako i smestio se pored mene.
– Ksenija – nasmešim mu se.
– Za mene ćeš uvek biti Sia. Šta piješ?
– Vodu.
– Još uvek? Koliko znam voliš belo vino.
– Da. Uživaš u zabavi? – pitam ga.
– Ovo je sačekuša, hvala Bogu što sam odbio da živim ovde.
– Slomio si srce majci.
– Preživeće ona. Pa… šta kažeš da pobegnemo odavde?
Glasno se nasmejem jer se setim našeg prvog sastanka. Tako je počeo. Šta kažeš da pobegnemo odavde?
– Da li to često pali?
– Iznenadila bi se.
– Ovo je zabava u tvoju čast, ne bi bilo dobro da pobegneš, izneverićeš silne majke i ćerke obučene po poslednjoj modi.
– Veoma sam potrešen zbog toga.
– Vidim – ne mogu prestati da se smejem.
– Čestitam ti na školi baleta.
– Odakle znaš za školu baleta… da, tvoja mama i moja mama – odmah se rasvestim.
– Znam sve o tebi, Sia.
– A je lʼ?
– Naravno, na kraju ti ćeš biti moja supruga.
Neka me đavo odnese. Nije zaboravio.
– Nisam mislila da ćeš se setiti toga – nasmejem se.
– Ozbiljno shvatam svoja obećanja – uozbiljio se.
– To je veoma slatko ali pošla je decenija.
– Rekli smo kad budemo spremni. Ja sam spreman, a ti?
– Ne misliš valjda ozbiljno?
– Da mislim. Vreme je da se venčamo.
Podignem obrve, otvorim usta i zatvorim ih. Zašto? Zato što gledam u ozbiljno lice Lava Belova.
***
– Ćao, Mašo – srećom ugledam svoju prijateljicu i kupim vreme.
– Ćao, Ksenija, Lave – nasmešila nam se.
– Maša… Vladimirova sestra? – muči se da se seti.
– Tako je, dobrodošao kući – nasmešila mu se. Mala je porasla.
– Hvala. Sia pokupim te sutra u devet? – ustaje i gleda u mene.
– Ovaj… možda.
– Zvaću te – namignuo mi je i ostavio me sa Mašom.
– Ali odakle mu moj broj? – pitam samu sebe.
– Šta je to bilo? – Maša me pita.
– To je bio Lav.
– Hoćete li vas dvoje obnoviti ljubav? – nasmešila se.
– Prošla je decenija.
– Pa? Ha! Sada imam vezu za ulazak u klubove, tebe – nasmešila mi se.
– Vidi stvarno – savršen izgovor za razgovor.
– Samo reci kad želiš da ideš.
– Ah… Prekrasan je zar ne? – buljila je u Lava.
Ne odgovorim na pitanje već se pridružim u buljenju.
***
Lav se galantno izvukao sa zabave, nije da sam pratila ali jesam, ali ono što me iznenađuje jeste poruka sa nepoznatog broja koju odmah otvorim. Znala sam.
Tvoja haljina me podseća na ono leto u vikendici tvojih roditelja. Sećaš li se?
Naravno da je on. Memorišem broj i nasmešim se.
Bilo je to jako davno ne sećam se baš… svega.
Pošaljem mu poruku i ugrizem se za usnu.
I više sam nego voljan da te podsetim.
Dođavola, dobar je.
Nisam zainteresovana. Otkucam i pošaljem.
Ali ja jesam. Večera u devet? Sutra?
Bićeš pristojan?
Da mi je namera da budem pristojan ne bih te vodio na večeru nego na ručak.
Kakav ludak.
Bićeš pristojan ili ništa od večere.
Nisam ja laka ženska.
Čisto da razjasnimo. Pristojan normalno ili pristojan za tebe?
Pristojan za mene.
Dogovoreno.
Dogovoreno.
I tek tako nakon decenije mi ponovo idemo na sastanak.
– Sranje – opsujem.
Šta da radim sa dečkom?
-
Oženjen
900 rsd1. GREŠKA TINEJDŽERKI
Glava mi puca, ne volim noćne smene a osim toga ne mogu da radim kao ranije, ne volim što ostavljam Niki samu kod kuće, uvek sam zabrinuta. Nakon smrti naših roditelja ja sam postala njen staratelj, postala sam odgovornija osoba jer nije lako biti sestra, otac i majka mlađoj sestri koja je u buntovnoj fazi života.
– Doktorko Smit.
– Nikol Grejs, Nikol – nasmešim se glavnoj sestri. Radim u ovoj bolnici već mesec dana i upoznala sam svo osoblje.
– Nikol, tvoj telefon je zvonio kao lud – pruža mi mobilni.
– Da vidim – uzimam telefon.
Namrštim se kad ugledam sestrino ime na telefonu. Šta Niki radi budna u dva ujutru? Odmah je pozovem.
– Niki?
– Nikol, molim te pomozi nam! – paničila je.
– Niki! Šta se dogodilo? Jesi li dobro? – uplašila sam se.
– Ja jesam ali Ivet nije.
– Šta joj je? I odakle Ivet kod tebe? – Ivet je njena prijateljica.
– Mi smo… bile smo u klubu i ona se onesvestila.
– O Bože!!! Koji klub? Daj mi adresu! – viknem glasno. Ona bi trebalo da je kod kuće a ne u nekakvom klubu.
Umrla sam hiljadu puta na putu do kluba. Devojka je u nesvesti a moja sestra je pored nje. Šta radi u klubu? Ostavila sam je u krevetu. Sigurno im je neko sipao nešto u piće. I šta one rade u klubu?! Na hiljadu scenarija se vrti u mojoj glavi i svi su loši. Ma kakvi hiljadu, umrla sam milion puta.
Objasnim situaciju čuvaru koji stoji na ulazu, srećom čovek je bio razuman. Odveo nas je do toaleta, odmah sam potražila Niki, delovala je dobro, sa njom je bila i Maša i ona je delovala dobro ali Ivet koja leži na podu ne deluje dobro. Kleknem pored nje.
– Šta je pila? – pitam.
– Sok – odgovara moja sestra.
– Niki! – proderem se.
– Sve smo pile sok, kunem se – rasplakala se.
– Niki ne laže, samo smo pile sok – Maša potvrđuje njene reči takođe uplakano.
– Moramo joj ispumpati želudac, pomozite mi – kažem čuvaru koji mi pomaže.
– A vas dve, za mnom – naredim.
Maša je nazvala oca a Niki Ivetinu majku, Ivet je devojka koja će izvući deblji kraj.
* * *
Na sreću, Ivet će biti dobro. Ispumpali smo joj stomak, sve vreme mi je kroz glavu prolazila misao da je ovo mogla biti moja sestra a tek kada sam videla rezultate…
Izađem iz sale i devojke krenu ka meni, kao i jedan par.
– Seko, kako je Ivet? – pita me Niki.
– Mi smo Ivetini roditelji, Sonja i Karl. Kako nam je ćerka? – predstavlja mi se starija žena.
– Zdravo, Sonja, ja sam doktorka Smit, Ivet će biti dobro – umirim ih.
– Hvala Bogu, hvala vam – zagrlila me.
– Stigli smo na vreme, nažalost to nije sve – moram obavestiti roditelje o situaciji.
– Rekli ste da će biti dobro – počinje da paniči.
– Biće. Ivet je neko sipao drogu u piće – kažem.
– Kakvu drugu? – pita njen otac.
– Drogu za silovanje – objasnim.
Sonja je vrisnula.
– Ispumpali smo joj stomak ali ima drogu u krvi, trebaće nekoliko dana da se iščisti, nakon toga biće dobro – želim da ih malo utešim jer su ljudi van sebe.
– Možemo li da je vidimo?
– Naravno, sestra će vas odvesti.
– Ovuda – Grejs, sestra, im se nasmeši.
– A vas dve… – pogledam u Niki i Mašu ljuto.
– U moju kancelariju – ošinem ih pogledom i krenem ka kancelariji. Nisam ni pogledala da li idu za mnom.
Uđem besno u kancelariju i udahnem duboko.
– Počnite da pričate.
– Seko…
– Odmah! – proderem se.
– Želele smo da odemo u klub – Niki počinje.
– Ivet je nabavila lažne lične karte i iskrale smo se iz kuće – Maša nastavlja.
– Naručili smo piće i igrale smo – nastavlja Niki.
– Zatim je Ivet rekla da se oseća loše, odvele smo je do toaleta i… – moja sestra je napravila pauzu.
– Onesvestila se – Maša kaže tiho.
– Uplašile smo se, nismo znale šta da radimo – Niki je počela da plače.
– Mislile smo da je mrtva – plače i Maša.
– Prestanite da plačete! Da li ste svesne u kakvu ste opasnosti bile? – vičem na njih i ne interesuje me ako ću im povrediti osećanja.
– Iskrale ste se iz kuće, otišle u klub i neko vam je sipao drogu u piće! Možda ste drogirane!
– Molim? – neko je grunuo iza mene.
Okrenem se i ugledam visokog muškarca iza sebe, ljutog muškarca.
– Tata – Maša je izgovorila plačno, ali nije se pomakla sa mesta.
– Mašo – prišao joj je a ona je nabila lice u šake.
– Vas dve idete kod Grejs da proveri da li ste drogirane, a nakon toga bolje bi vam bilo da se saberete jer nas očekujte dug razgovor – izađem i potražim Grejs.
Devojke su ćutale, kao i Mašin otac, mogu da zamislim kako mu je.
– Zvali ste, doktorka? – Grejs nas prekida.
– Testiraj ih na drogu a nakon toga neka se vrate kod mene – kažem tiho.
– U redu.
Niki se odmah pomakla a Maša je pogledala uplašeno u oca.
– Poslušaj doktorku – rekao je hladno.
Nakon što su devojke otišle, udahnula sam duboko da se smirim.
– Molim te, reci mi šta se dogodilo – progovara glas iza mene.
Okrenem se polako jer je i meni bio potreban trenutak da se smirim.
– Iskrale su se iz kuće, nabavile lične karte i otišle u klub. Sa Mašom i Niki je bila još jedna devojka, njihova prijateljica Ivet – krenem sa pričom.
– Poznajem je.
– Onesvestila se i pozvale su me. Devojka je drogirana – kažem tiho.
– Hoće li biti dobro?
– Da, ispumpala sam joj stomak, trebaće neko vreme da se droga povuče iz organizma, ali biće dobro. Isuse, to je mogla da bude Niki. Ili Maša – poražena sam.
– Odakle im lične karte?
– Izgleda da ih je Ivet nabavila. Izašla je iz kuće bez mog znanja – srušim se u stolicu poraženo.
– Ovo nije dobro – kaže mi muškarac.
– Ne znaju ko je sipao Ivet drogu u piće? – pita me dok se mršti.
– Ne, igrale su. Moram da obavestim policiju.
– Ne mogu da verujem da se iskrala iz kuće – tip prolazi rukom kroz kosu. Izgleda da ni on nije ovo očekivao od Maše.
– Ni ja.
– U kom klubu su bile?
– Ne znam, imam adresu ovde negde – promešam po džepovima i izvučem papir.
– Izvoli – pružim mu.
– Hvala – uzima papir i vadi telefon.
– U koliko sati si otišla po njih? – pita me.
– Pre sat vremena.
– Dimitri, zovi Luija, trebaju mi snimci iz njegovog kluba od noćas – razgovarao je sa nekim.
– Ne. Objasniću ti kasnije. Hitno je – prekinuo je vezu.
Bacio je papir i okrenuo se ka meni.
– Ja sam Boris Belov, Mašin otac – pruža mi ruku predstavljajući se.
– Izvini, Nikol Smit, Nikina sestra – prihvatim njegovu ruku. Sad kad je sve sleglo pažljivije sam ga pogledala. Maša nije ličila na oca. Boris Belov je očigledno Rus, visok, naočit, prodornog pogleda i mističnog stava.
– Doktorka – prekida nas Grejs.
– Grejs? – odmah ustanem.
– Testovi su negativni za obe devojke.
– Hvala Bogu, neka uđu – izdahnem jer mi je pao kamen sa srca.
Devojke su ušle pokunjeno.
– Sedite – imam obavezu kao sestra, staratelj i kao doktor.
– Mogu li? – pogledam u Borisa.
– Naravno – klimnuo je potvrdno glavom.
– Da li znate koliko sreće ste imale? – pitam ih.
Klimnule su glavama.
– Ne, ne znate. Da li znate šta bi vam se dogodilo da ste bile drogirane? Prvo od količine droge zavisi kakve posledice ostaju, drugo tip koji je podmetnuo drogu vašoj prijateljici nije hteo da igra karte sa vama, već da je siluje. Da li znate šta se dobija silovanjem? Dobijaju se vaginalne povrede, neženjena trudnoća, milion vaginalnih bolesti, HIV… Dakle, ne, nemate pojma koliko sreće ste imale! – povisim ton. Zahvalna sam Borisu jer me ne prekida.
– Vaša prijateljica neće biti dobro neko vreme, bolnica je dužna da obavesti policiju o ovom incidentu, ispitivaće vas. To ste same sebi priredile, a šta je sa onim što ste priredile Ivetinim roditeljima? Mašo, tvojim roditeljima? A ti, Niki, meni? Ta devojka je mogla da umre! A to je ladno mogla da bude i jedna od vas dve. Neodgovorno, glupo i razočaravajuće. Imate po sedamnaest godina, niste više deca, svaka odluka koju donesete za sobom ostavlja posledice.
– Nismo želele da se ovo dogodi – Niki je šmrcnula.
– Samo smo htele da izađemo malo – Maša dodaje.
– Znam da sigurno niste želele ovo. Niste vi krive što vam je neko sipao drogu u piće, ali niste ni nevine. Nabavile ste lažne lične karte. Gde su? – ispružila sam ruku. Devojke su mi dale lične karte.
– Mogu li? – Boris mi pruža ruku.
– Naravno – odmah ih predam njemu.
– Odakle vam? – pita Boris.
– Ivet ima brata, Klark, a on poznaje nekog tipa…
– Roki – dodaje Niki.
– Oni su nam napravili lične karte.
– Vidim. Nemam šta da dodam na ovo što je rekla Nikol, osim da sam veoma razočaran – stavio je lične karte u džep.
– Znam – Maša je šmrcnula.
– Možemo li da vidimo Ivet? – pita me Niki.
– Pođite za mnom – spustim loptu.
Devojke su ušle unutra a Boris i ja smo ostali ispred sa Ivetinim roditeljima.
– Ovo su Ivetini roditelji, Mašin otac – upoznam ih.
– Ne brinite, saznaću ko je uradio ovo – obećao je Boris.
– Zvali ste policiju? – pita me Ivetin otac.
– Da, to je procedura – objasnim.
– Još jednom hvala vam što ste joj spasili život – Sonja mi se zahvaljuje.
– Imale su veliku sreću, ludu sreću, da me nisu nazvale…
– Saznaću ko je ovo učinio – Boris je stavio ruku na moje rame.
Okrenem se ka njemu i po prvi put vidim blag pogled. Sve vreme je bio suzdržan ali sada saoseća sa mnom.
– Nemoj večeras da vičeš na nju, preplašene su, svesne su da su pogrešile i neka same upiju ovo – savetujem ga.
– Neću, večeras planiram da se pozabavim tipom koji je devojkama podmetnuo drogu – rekao je mirno.
– Molim te, obaveštavaj me.
– Naravno.
Svi smo razmenili brojeve telefona.
Devojke su izašle, Maša je otišla sa ocem a Niki je ostala sa mnom.
-
Lolin dnevnik 3
1.200 rsdDVANAESTO POGLAVLJE
Nedelja, 27. avgust 2017.
Od svih samo Stefan i ja pijemo kafu sa čalmama oko glava. Laki je malo promukao, dok Aleksandra šišti, ostala je bez glasa. Mama i tata se zadovoljno smeškaju, kao da je nedeljno jutro, koje je za nas počelo u podne, najnormalnija stvar na svetu.
„Boru su konobari našli u kupatilu i dobro je“, saopštim dok čitam poruke.
„Šta je sa Marinom dojkom?“, šišti Aleksandra
Sad ćemo da vidimo… Kuckam poruku…
„Kaže da joj je za dva broja veća od nenagnječene“, pročitam odgovor.
„Šta li je sa Peđom?“, Laki se nasmeje.
„I to ćemo da saznamo“, tapkam po mobilnom… „Živ je!“, kažem nakon dva minuta. „U bolnici je, malo prima infuziju.“
„Auuu“, Stefi se uhvati za čalmu. „Neću omirisati alkohol više.“
„Aha, i ja to kažem svaki put kad se oderem ovako“, frknem, pa se i ja uhvatim za čalmu.
„Baš nam je bilo dobro“, šišti Aleksandra. „Ne pamtim da sam ikada imala ovakvu lumperajku.“
„Veruj mi da zavidim Loli na provodima koje je imala“, dodaje Laki promuklo.
„Ja ne znam kako je uopšte i živa“, Stefan zakuka. „Zamisli stalno ovako!“
„Majmune!“, ošinem ga pogledom. „Ovako bude plafon dva puta godišnje! Nismo mi svakog vikenda ubijali moždane vijuge u alkoholu.“
„Uvežbani ste vala kao da svaki dan pevate i pijete“, odgovori mi kao iz topa.
„Aaaaj, paaa, pukni zorooo…“, zapevah na kratko, a grlo me zaboli.
„NEMOJ!“, kuka brat. „Mama reci joj da ućuti!“
„Zašto, mili? Lola mnogo lepo peva“, mama će sa osmehom dok postavlja sto.
„Zato što ću ovu kafu zameniti viskijem!“, kmeči magarac.
„…Staruuu majkuuuu da vidiiim“, tata nastavi da peva i svi ga pogledamo. Pošto završi, častimo ga iskrenim aplauzom. Ne da peva, nego otkida!
„Tata, pa ti umeš da pevaš?“, oduševljeno pitam.
„Eto na koga si povukla talenat“, Borko se nasmeje.
„Viski!“, Stefan vikne.
„Da, da… Viski“, Lazar klima glavom. „Klin se klinom izbija.“
„Kako, bre, tebe ne boli glava?“, Stefan ga tužno pogleda. „Znam da ne podnosiš alkohol.“
„Poslednjih sat i po vremena sam pio litre obične vode da ne bih nagrabusio“, objasni.
„Stara škola!“, tata Lazara potapše po ramenu. „Na kraju dosta vode i nema glavobolje“, doda.
„Ljiljanaaaa!“, zakukam. „Daj mi bokal vode!“
„Sad je malo kasno, mila“, tata se zasmeje.
I u pravu je… Ni litri vode ne mogu da ublaže glavobolju koja me razbija.
Ceo put do Beograda prespavam, a kao kroz maglu osećam da me Laki vodi do dnevne sobe i položi na garnituru da spavam.
Kad ponovo otvorim oči, veče je. Osećam se prebijeno i mlitavo. Uzdahnem i vidim kako se Laki nadvije nad mene.
„Dušo…“, nežno me poljubi.
„Koliko je sati?“
„Osam“, pomazi me po kosi.
„Grozno se osećam.“
„Hej“, nežno me povuče da sednem, zagrli me i privije na svoje grudi. „Šta ti je, m?“
„Ne znam…“
„Boli li te nešto?“
„Srce…“
„Fizički ili hipotetički?“
„Hipofizčki me boli“, odvalim koliko sam teška.
„Kako li će izgledati naša proslava veridbe?“, tiho se nasmeje.
„M?“, odmaknem se da ga pogledam. „Zar ne planiraš u Beogradu slavlje?“
„Da. Nije Beograd u Africi, pa da društvo ne može da ti dođe, a i da jeste, potrudio bih se da ih dovedem.“
„Pa, da… Afrika…“, klimam glavom.
„Šta, Afrika?“, izbeči se.
„Kada se mi okupimo i jesmo vala kao podivljalo pleme koje civilizacije nije videlo.“
„Meni delujete kao ljudi sa srcem i dušom koji ne skrivaju emocije. Takva ste generacija.“
„Lazare, sve smo mi, samo ljudi normalni nismo kada se okupimo.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Da dobro razmisliš kakvu proslavu naše veridbe želiš. Civilizovanu ili divljačku? Nemoj posle da ti đavo bude kriv.“
„Elegantnu proslavu dok ne ispratimo sve zvanice osim mojih i tvojih bližih prijatelja, onda neka bude divljačka, kako ti kažeš.“
„Hoćeš da ti se prijatelji šlogiraju?“, zagledam se u njega.
„Misliš da su moji prijatelji bolji od tvojih?“
„Sigurna sam da ih konobari ne skupljaju po toaletima“, setim se Bore Sajle.
„Moje prijatelje vozači nose do auta komirane i umesto kući, voze ih na ispiranje želuca“, zasmeje se.
„Stvarno?“, ostajem bez teksta.
„Da! A za trojicu sam siguran da će ići i na ušivanje, jer čaše razbijaju golim rukama o sto kada je sklapanje brakova u pitanju.“
„Pa… Sačuvaj Bože…“
„Jesi li ti za jednu kafu, treba o poslu da pričamo?“
„Može kafa“, to se nikad ne odbija.
Dok pijemo kafu, pažljivo slušam Lazara. Naglasi mi da sutra dolaze četiri radnice sa kojima moram obaviti razgovor. On ih je odabrao na predlog svoje administrativne službe. Onda nastavlja o saradnji sa Darkom i Julijom.
Nakon što legnemo u krevet, razmišljam u čemu mi je prošao današnji dan? Izvukla mi se nedelja iz života a da toga nisam ni svesna. Mrzim kad se ovo desi, jer mi nekako dođe kao izgubljen dan.
-
Lolin dnevnik 2
1.200 rsdPRVO POGLAVLJE
Subota, 22. јul 2017.
Zvrndanje zvona me direktno udara u mali mozak. Taj neko ne odustaje i zato ustajem iz kreveta. Teturam se niz stepenice i kad stignem do vrata, otvorim ih i nakezim se.
„Šta ti je sa telefonom?“, Đole stoji sa sendvičima u rukama.
„Sad si ustala?“, Tina se zakikoće.
„Upadajte!“, rukom pokažem smer i krenem natrag prema sobi.
„Idemo na bazen!“, dobaci drugarica.
„Znači kupaći da nađem“, smrsim za sebe.
Preturam po torbama i kad napipam kupaći, izvučem ga tom silinom da se zanesem unazad i sednem na krevet. Onda se bacim na leđa i širim ruke da se istegnem, ali ispod jastuka napipam nešto. Izvučem kamičak i pogledam u Jadarit. Te sekunde mi sevne san, međutim, nejasno ga se sećam. Uostalom, nemam sad vremena za analize, imam preča posla.
Sređena siđem u prizemlje i sednem za sto. Osmehujem se kafi koju je Tina skuvala, pa pažljivo spustim mobilni podalje od sebe.
„Pitah te malo pre, šta ti je sa telefonom? Nisi dostupna“, Đorđe sa oprezom pogleda u moj mobilni.
„Nije to danas telefon već atomska bomba i ne pipaj ga! Ostaje tu gde jeste. Neću ni da ga uključujem da ne bi eksplodirao“, gledam u prokletinju i ređam sve po spisku onom ko ga je izmislio.
„Kad tad ga moraš uključiti“, kaže on kao pravi i nasmeje se.
„Danas ne moram. Želim da živim“, realno, ne moram ja ništa.
„Večeras?“, Tijana me pogleda.
„Večeras ću ga verovatno uključiti. Do tada će imati opasnost petarde“, mrdam glavom dok procenjujem moguću eksploziju, a oni se zasmeju.
Pošto popijemo kafu i doručkujemo, krećemo na bazen, malo dalje od našeg grada. Idemo u obližnju Banju. Novca imam i što bi pojedini rekli – ima se, može se.
Kompleks privatnih bazena u Vrujcima izgleda sjajno. Još sjajnije postaje kad naša cenjena dupeta zauzmu ležaljke u prvom redu, a najsjajnije je kad uskočimo u toplu banjsku vodu. I da se razumemo, baš je nama dobro zajedno!
Vreme lagano odmiče, a mi smo sve luđi i luđi. U jednom trenutku merkamo veliko bure sa lekovitim blatom. Zašto ne probati kad nam se može? I ostali se mažu. Pa, po ugledu na te ostale, priđemo i mi sivoj masi. Namažemo se od glave do pete.
„Zašto smo namazani?“, pita Đorđe dok čita tablu o dejstvu blata.
„Da nam bude bolje“, Tina odgovori i dodaje slojeve blata na ramena.
„Čoveče, osećam se kao prase“, zakikoćem se i pogledam niz sebe.
„Jebalo te blato da te jebalo!“, Đorđe otrese i zbriše pod tuš.
„Šta ti je?“, priđem mu i gledam kako se mahnito trlja.
„Ma piše, bre, da nakon tretmana blatom nije poželjno pola sata ulaziti u vodu i još nešto oko neželjenog dejstva“, pokaže rukom na tablu.
„Sereš!“, gurnem ga i stanem pod tuš. I kao i uvek, prvo nešto koristimo a onda tek čitamo uputstvo za upotrebu. Tačno, nismo normalni!
„Jebi se, Lolo!“, sikće Đorđe, ali čeka da završim.
„Joj, bre! Sklanjaj se!“, Tijana uleti kao mlazni avion i gurne me.
„Ljubavi, ja sam bio sledeći!“, Đoletovo blato se suši a ostali tuševi nisu slobodni.
„Čekaj samo da se sperem“, slatko će Tina njemu.
„Pa, nećeš se sprati pola godine koliko si se namazala, a ja ću se stvrdnuti i to ceo!“
„A jesi namazao pišu?“, hladno ga pita poludela dabogda.
„Tijana, kretenu jedan! Beži tamo!“, gurne je Đole i stane pod tuš.
Smejem se toliko da se zacenim i moram da čučnem nakratko, ali čim se uspravim i Đole se pomeri, oboje počnemo da spiramo sa Tine ostatak blata. Pa, tonu je budala natovarila po sebi! Bogu hvala, izborimo se mi sa ljigavim blatom i odmah ulazimo u bazen. Nema šanse da dozvolimo sunčanom danu da se sjebe sâm. Mi ćemo ga sjebati!
Pošto potrošimo dan, uz zalazak sunca prošetamo po Banji, gledamo malo u tezge sa šarenišima, a onda kao prava gospoda sednemo u restoran da večeramo pre nego što krenemo natrag.
-
Lolin dnevnik 1
1.200 rsdPRVO POGLAVLJE
Nedelja, 2. jul 2017.
„Lolo, nismo neke sreće. Sve mi liči na ostatke grnčarije“, Đole vadi delove iz zemlje i ređa ih.
„Rimsko carstvo?“, bacim kratak pogled i vraćam ga na predmet koji neće iz zemlje da izađe, pa to ti je.
„Bog bi znao, ne razumem se u grnčariju“, zagleda on delove, a onda pogleda i u svoju devojku.
„Kod mene samo tragovi opala. Nema ovde ništa“, Tina ustane i obriše ruke o zadnjicu.
„Dajte mi kuku, izludeće me ovaj komad. Ma, čekić mi dajte!“, pružim ruku po traženo, pa ponovo zabijem glavu u malu iskopanu rupu.
„Šta čupaš?“, pita Tina.
„Pojma nemam.“
Uzmem kuku, zakačim je za pogodan deo, pa potegnem iz sve snage ne bih li iščupala grumen zemlje iz kog mi se ruga malo parče metala. „Izlazi iz rupe“, procedim kroz zube.
„Čekaj, da ti pomognem“, Đole se nagne, namesti šilo i čekićem počne da udara u tvrdu zemlju.
„Oli se odvaliti više!“, drekne Tina u rupu kao da je to sad od neke pomoći.
„Vuci me! Vuci! Popušta!“, zasikćem dok čvrsto držim kuku.
Tina klekne iza mene, obavije me rukama oko struka i počne da me vuče.
„Poza vam je kereća i još i stenjete. Ako neko naiđe, pomisliće svašta“, kaže naguženi dok lupa čekićem u šilo.
„Evo ga! AAAAA!“, Tina me tako silno povuče da se prevrnemo.
„Joj! Joj, Lolo!“, čujem je ispod sebe kako stenje i kuka, a ja se koprcam da ustanem.
„Evo ti tvoj grumen tvrde gline iz ko zna kog veka“, pruži mi Đole ono što me preznojilo sto puta.
„Tinče, jesi li dobro?“, pitam je dok uzimam grumen i zagledam ga tražeći ono malo parče metala što mi se rugalo.
„Dobro sam ja, ali trtična kost mi nije dobro.“
„Na nogama si, to je bitno. Da krenemo u kamp i onim momcima ponesemo ovu grnčariju?“, Đorđe počne da se pakuje.
„Čoveče, nisu „oni“, već arheolozi. Zapamti više“, Tina stane do mene i gleda kako čačkam grumen.
„Fini su momci, ponesi im“, promrsim, pa čučnem i namestim predmet nerviranja. Pošto grumen gline neće milom da sarađuje, onda će silom. Dohvatim čekić, pa ga fino zveknem!
„Pa, što ga sjeba?“, Tina čučne pored mene i za glavu se uhvati.
„Auuu…“, zinem od iznenađenja. Kako je prslo ono parče gline, tako se ispred nas našao prsten. Međutim, i dalje je za njega zalepljena uporna zemlja, nema šanse da vidim o kakvom prstenu se radi.
„Daj mi to!“, otme mi Đole čekić i pogleda u predmet. „Ne pipaj ništa više! Oni momci sigurno imaju opremu da ga očiste, a ne unište.“
„Arheolozi!“, ponovi Tina po koji put danas dok ja ustajem i poslušno klimam glavom.
„Idemo, nizbrdo!“, vikne drug, pokaže pravac i uhvati zalet.
„Vidi budalo, pa se zakucaj u neku jelku“, dobacim mu i stavljam ranac na leđa.
Idemo mi, a julsko sunce ujeda kožu golih ramena. Nekako se spustimo niz padinu bez lomljenja vrata i nakon dva sata pešačenja, nađemo se ispred našeg šatora. Prljavi smo, gladni, žedni, umorni i na sve ličimo sem na ljude.
„Hej, narode! Filip kuva kafu, a vi izgledate kao da vam je potrebna“, nasmeje se jedan arheolog dok nas posmatra kako ni vazduha ne možemo da se nadišemo.
„Može, ljudi! Može kafa“, Tina uspe da progovori.
„Imamo nešto za vas“, zašištim, pa izvadim prsten prekriven glinom.
„Komšije, mislim da je Lola zabola u vaš teren“, Đole im izvadi i one ostatke grnčarije.
Nasmejem se kako ih budala oslovi sa komšije. Smem da se kladim da ne ume da izgovori reč – arheolozi. Gledam ja u četiri momka kako su pametno postavili dva šatora sa opremom. Mi smo ovde već dva dana i samo se nešto premeštamo i guzimo, i opet na kraju ne znamo gde nam je šta. Ali, bitno je da se sa komšijama slažemo.
„Lolo, šta ti je to?“, pita me Filip dok gleda kako noktima čačkam misteriozni predmet.
„Prsten valjda? Možeš li da ga očistiš?“, pružim mu i molećivo ga pogledam.
„Naravno da mogu. I njega ste našli gore?“
„Da. Ništa me ne pitaj. Jedva sam ga iščupala, nije se dao izvaditi iz zemlje“, uzmem kafu i jedva dočekam prvi srk. Gledam kako drug Filipu donese pribor koji je mnogo bolji od mojih noktića i kako on fino počne da ga čisti. Usputno pričamo kako je kome prošlo vreme. Nama je ovo poslednji dan ovde, a oni imaju u planu još da se zadrže.
„Opa! Prsten ljubavi!“, vikne Filip i svi ga pogledamo.
„Kako molim?“, pogledam u prsten sa…? Akvamarinom, bokte! „O, Bog te video!“, zinem od čuda.
„Zaklela bih se da je to akvamarin“, Tina zaciči.
„Pronašla si prsten koji donosi večnu ljubav“, pruži ga Filip meni.
„Šta donosi? Akvamarin nema tu moć“, kažem i gledam u stari srebrni prsten ručne izrade i kamen viskog kvaliteta u njemu. Predivan je, proziran i svetlo plav kao Azurno more.
„Lolo, ovako… Taj prsten je kružio kao poklon od devojke do devojke, odnosno, kada bi devojka dobila verenički prsten bila je u obavezi taj da pokloni sledećoj devojci da joj donese večnu ljubav. Pogledaj unutrašnjost, na latinskom je ugravirana ta poruka“, Filip kratko objasni.
„Vidim da nešto piše…“, zagledam i nišanim slova, ali latinski ne znam. U šta samo piljim, pitam se?
„Smatralo se da verene ili udate žene ne smeju da nose plavo kamenje, ali da taj prsten devojci dovodi muža. Nije utvrđen tačan broj i koliko ih je bilo, i da li poreklo vode iz Rimskog Carstva ili iz Stare Grčke, ali mislim da neki podatak govori o sto jednom izrađenom prstenu“, oglasio se drugi arheolog.
„Narode, ako vam znači, zadržite ga“, pružim ga Filipu. Njima je očigledno vredniji nego meni.
Arheolozi se zgledaju između sebe, ali nijedan ne progovara.
„To je samo prsten. Jeste lep, ali ako za vaše istraživanje ima vrednost, slobodno ga uzmite“, ponovim u drugom obliku.
„Mislim da ne bi bilo u redu da ti uzmemo prsten“, oglasi se treći.
„Ma, Lola skupljaju poludrago kamenje i nikad nije bila baksuz. Slobodno ga uzmite, ionako nas je poprilično namučio danas. Tini je čak i trtična kost pretrpela traumu“, Đole se nasmeje.
„Slažem se sa kolegom da ne treba da ga uzmemo. Prvo, nismo taj deo ogradili kao potencijalno arheološko iskopavanje, drugo… Lola ipak treba da zadrži prsten“, četvrti arheolog se složi da ga zadržim.
„Zašto? Da mi dovede muža?“, pitam ih i zasmejem se.
„Ti si ga pronašla ili je on pronašao tebe, stavi ga na prst i kad dobiješ verenički prsten, pokloni ga nekoj devojci. Uostalom možeš sa njim da uradiš šta želiš, ali mi ti ga uzeti nećemo“, Filip pomalo sujeverno objasni šta treba da radim.
„Dobro. Tina, želiš li ga?“, ponudim joj.
„Ne. Nekako verujem da je taj prsten pronašao tebe“, i ona postane sujeverna.
„Đole, želiš li ga ti?“, pitam.
„Hvala, Lolo, ali meni muž ne treba. Stavi ti to na prst, možda nađeš nekog“, hladno će baraba jedna.
Nakon što popijemo kafu i dođemo sebi, spakujemo naše stvari i pozdravimo se sa arheolozima. Treba nama pešačiti niz planinu do auta, a pri tom smo svi natovareni kao magarci dok hodamo jarećom stazicom. Pa, ne daj Bože da neko padne, kotrljaće se niz golet, završiti u gustoj šumi i do sledećeg proleća ga niko neće naći sem šumara kad krene da krči šumu.
-
Is
1.360 rsdPričalo se da je tog popodneva ognjena zmija nenadano šibnula nebom tako da su svi panično prekrili oči zasenjene njenim zlatnim, otrovnim, mnogokrakim jezikom. Za njom je, kao otkinut gušterov rep, još pokretan, živo pakostan i osamostaljen u svom zlu, vatreni dažd nebom iscrtao trag puta kojim će brzo i surovo ispričati priču o praiskonskoj snazi elemenata. Jarko crvena glava velikog gmizavca, pomamljenog zmaja, pokidala je šavove zemljine kore, pomela je stare šume, opustošila sva okolna brda, spalila kamen na kamenu, razidala zidove, popalila stogove, isušila potoke, sve što je živo nagnala u beg da se premalo toga spasi brzinom ili tek srećom. Stotinama kilometara unaokolo sva su srca prokrvarila, sve duše postale suzna jezera, klonula sva krila iskidana silinom vrućeg vetra koji vazduh i vodu pretvara u vatru. S neba otrgnuta, u sudaru sa nekim bogom isto toliko jakim, samo nevidnim, i sama je neman sagorela, a njena koža i komadi njenih otrovnih kostiju popadali su da se izmešaju sa šljunkom i spečenom zemljom. Neki kažu da je sa njom i nebo palo kao trošno krovište stare kuće, da je plamena groza jurnula oko čitave zemlje paleći travu i topeći hridine, pretvarajući pokrov prerije u nagorelu ponjavu pod podivljalim ognjištem. Pepeo i dim nalegli su na zemljine pore. Kažu – sile s one strane postaju nestrpljive da se upišu u knjige ili ispune proroštva, da iscrtaju ona vremena kad se ruši, gubi, razvaljuje, kad se ćuti, trpi, odlazi, kad se prazni, boluje, odustaje. Onaj koga izabere samilosni prst – prst one ruke što se vatrenoj stihiji našla na putu kao ogroman, neuništiv i nesavladiv hrast od kamena – taj počinje otpočetka, učeći lekciju od prvog slova, a prvo slovo je plač.
Oplakati veliku tutnjavu, razorni sjaj vatrenog stupa, neizdrživu toplotu odela koje se lepi za kožu, nesvesticu, buđenje u svetu gustog, gušećeg vazduha, sopstvenog razornog, promuklog kašlja. Obrijan svet, besmislen ostatak možda nesposoban za dalji život. Ožaliti svaki list koji se stidljivo i uvijeno probijao danima kroz krtu koru grane, pre svog punog i ponositog okretanja suncu, svom svojom glatkom i sjajnom površinom. Mnogo će vremena biti potrebno za novo lišće: prvo životvorna kiša sa visina, da rastera dim i ugasi žar usijanog peska i šljunka, onda jak vetar, bremenit semenjem, da oplodi ocrnjeno, grbavo tlo – staru pramajku Eurinomu. Trebalo bi nebo sa zemlje podići nazad kao srušenu ceradu prostranog čergarskog šatora. Za to je potrebno mnogo ruku, i velika pesma, i vera, koja ima kukavičku navadu da pred tragovima nesreće svaki put iznova ustukne neki korak. Razgnevljeni tumači bogova, u krajevima pošteđenim velike stihije, pričaće, zapenivši od pravedničkog patosa i licemerja, večitu priču o krivici spaljenih gradova i čovekovoj drskoj pomami za srećom. To je priča-merdevina za brzo penjanje na neki moćan tron. Oni manje sigurni da razumeju volju božanstava, u stidu će pred takvim lažima zaklanjati lica.
-
Služba za Milana B.
720 rsdМАЛИ ПЛАЧ
Општи бесмисао свега
Те ипак не спречава да се излажеш
Сунцу излажеш летњем пљуску
Да пливаш да
Уживаш у јелу у песми у миловању
У читању у Бортњанском
У Дип ПарплуЧак и реч-две пред сан
Које склопе смисао и сврху дана
Бесмислене су
Ипак их изговараш
Некоме
Нешто хтео би да предаш
Премда је лишено
Сврхе
Лишено
Зар неИЗ СТАРИХ АЛБУМА
Било једном, па
Полуди глава породице –
Нађе, вели, човек
„Истину“ –
И – сви у строј!Како у Толстоја
Тако и у сваког нашег
Ма и најмањег сељака
Занатлије
УчитељаЛик опседнут „истином“
Од – Шта да се ради?
До – одрадих своје!
Мир себи даде
Усадивши немир у друге
И, дабоме, другачијеТако, у друштву,
Настају секте –
И тако, у пуном капацитету,
Цветају породичне драме,
Црне сплетке,
Слатке пикантерије.ГНОСТИЧКА
Било да бог је, поремећен, неки
ИлиБесловесно/ст/судар сила
ПрироднихКо год или шта да се држи
Иза застора –Погано је
ИПогани
ПОСВЕТА
Деви
Које нема, али има симбола, Њеног
И слике
Каква је, изгледа, потребнаРади структуре спева
Њена су имена многа још од памтивека
Но она сама једна је и иста
У језгру, у
Ватреном језгру променаЈеднако блага у песми је и камену,
У стиху, на платну, на фресци или позлати,
Опточена глифом, краснописом,
Диљем СредоземљаОперважена тугом мушком
Нагнута
Над СиномРАНА
Два пута ми је збир твојих година
А као да се нисам померио с места.Остаје запис о теби
Исплива, ко Јона, на Мрежи:
Бележи да био си први кракер
Париске регије
Први разбијач алгоритама
Француске!Спасење је за свакога.
О, да! Није било шансе да те победим у шаху
Нити да избегнем твој цинички подсмех
Кад год бих губио
Ти би се унапред с тим наслађивао
И као да си ми само ради тога нудио
Да одиграмо још коју партију
Премда
Ти, који умео си да, намерно,
Испричаш цео филм унапред
И тако гледаоцу упропастиш угођај
Ником ниси рекао
Шта те чека
(а с тобом, и нас)За нас, неочекиван
За моју мајку, те ноћи, у сну
Твој крик (уз који се буди, задихана):
„Ma tante!“
Уз истовремени телефонски позив
и – ништа више. -
Nekršteni fjordovi: nova norveška lirika
1.000 rsdСтејнар Опстад (1971)
СРНА
У сумаглици од сунца међу дрвећем
усправља се срна и гледа ме
укоченим, упорним погледом
пре него што рипи и да се у тркЛежем у удубљење где је трава
још увек топла од животињског тела
и чујем како ми срце куца,
или је то срце срне, пре него што заспимЋешти Бјеркмо (1971)
ХЕРЕЈ
– за дужину брода испредДеда је недељом после ручка пио флашу пива.
Онда би легао на софу да се одмори.Сваки пут би, пре него што заспи с отвореним устима,
трепнуо и рекао:Сада је деда само папирни брод у потоку вечери.
Ингве Педешен (1972)
* * *
Тихо иде дан.
Смисао. Дани су испуњени тиме.Можеш да испразниш главу.
То стварно желиш.
То што је било, сада је.Хенинг Х. Бергсвог (1974)
* * *
Твоје тело у песми је
сумњиво једнако као што си
и ти изван песме.Изгледа сасвим идентично. Јесте идентично.
До сваке линије на длану, сваке
длачице на подлактици.Свака појединачна трепавица
ту је.Ипак те препознајем само
делимично. То ниси ти.Ти ниси овде.
Хилдегун Дале (1974)
* * *
Будимо се, постепено,
лежимо у кревету и гледамо комоду.Само ручка, на сред маслинастозелене
површине, од упреденог метала је.Овај облик увек личи на дрво
чије се корење увија, постаје стабло,
уздиже се од земље, у чист ваздух.Хокун Евреос (1974)
* * *
Плашим се јазавца којег увече сретнем.
Отац је отерао јазавца, ја терам јазавца
као што га је отац појурио
из куће, у вече.Плашим се вечери
У којој срећем јазавца.
Отац је терао сумрак, ја терам оца
из куће, у вече.Плашим се оца
када мало говоримо
и споља шуња се јазавац
који нас тера у кућу.Марте Хуке (1974)
(Повратак кући)
Дан и ноћ
прелећу јата гусака
преко кућеБрбљиве птице
мењају место
у правцу севераТвој поглед је празан,
без речи си, отворена,
али уста проналазе сису
кад те привучем уз стомакКад спаваш, заборавим ко си
Кад се пробудиш, морам да се подсетим
да смо двеЈедна мора да пази на другу,
и та једна
ја самУстајем
чујем јата прелазе,
И у мени се креће у новим правцимаСлушам ти дисање
чекам – надам се
да ћеш да живиш и живиш
хиљаду годинаНосим те
кроз кућу,
држим ти главу
нежноКристијан Бергквист (1975)
ПРЕСЕЛИО САМ СЕ У ШУМУ
ове године
видео сам
лисицу крај зида
зеца на стази
срну под прозором
веверицу под хранилицом за птице
и овде у огледалу
усамљеног вукаРут Лилегравен (1978)
ШИШАРКЕ
шишарке
сакривам иза
мреже корења на земљи
под жбуном над потоком
у празно свракино гнездосве могу да ураде
све могу да будуовце и свиње
кокошке и певци
риба и птицамогу да
скачу и поскакују
певају и причају
носе и тежемогу бити
сестра и брат
отац и мајкаСандра Лилебе (1978)
* * *
Два ми је чајника
купио за све ове године
које смо провели заједноЈедан сам убацила
у црну кесу кад сам се исељавала
кљун му је штрчао
кроз рупу на врху
и ударио у довратак
кад сам излазилаТо смо последње урадили као пар
савијених колена у ходнику
скупљали смо мале беле ране -
Manifesti snova: antologija srpske poezije
1.800 rsdСлавиша Крстић (1970)
СОНЕТ О ЗАЈЕДНИЧКОМ ПИСАЊУ
У паралелама наших погледа
десно се око у левом, лево у десном,
као океан у своду небесном,
из којег лије киша, огледа.Две невидљиве црте, два споја,
две линије утекле с дланова
из јаве међу боре из снова,
моја несаница и сненост твоја,упредају се у кафу однету са стола
и чај до чијег дна још гутљај оста.
Две инспирације стале на полапута између океана и неба.
Две видљиве обале невидљивог моста
с којег, као речи у песме, полеће јато зеба.Драган Хамовић (1970)
ГРАД
Свом граду припишем удео
Личних а угластих одлика
Тамо сам прелепо лудео
Под облаком, сâм без обликаГрад што ме одозго купио
Којечим кршена, кушана
За мој је рачун откупио
Улице Лазара, ДушанаШта могу на тргу продати
У ово данашње бесцење
Могу још кадгод проходатиНа излазе ранојесење
Граде, тад немој ме одати
(Реч више не умем додати)Гојко Божовић (1972)
ГЛАСНИЦИ НЕВИЂЕНОГ
Наши страхови су гласници невиђеног.
Свет се расуо на искуства стечена
У часу објаве и у муклим искушењима.
Оно што је било доступно сада се
Повукло с нашег хоризонта,
Као црни коњаник из нашег света.
Имена су се вратила стварима,
Једно по једно, трагом бледог сећања,
Али ни ствари више није било.
Ни даха добро познатог ветра
Помешаног са страхом, костима и пауцима.
Наши страхови су гласници невиђеног.Ана Ристовић (1972)
СНЕГ У ЦИПЕЛАМА
Не гради се кућа на збиркама есцајга
мада која кашика више
понекад добро дође.Не гради се кућа на новим завесама
мада другачије погледе
с времена на време
треба заклонити новим платном.Да би дом био дом, између осталог
треба ти и много тога
чега би се унапред
одрекао, врло радо.Слушај шта кажу Ескими:
да би саградио добар игло
годинама мораш да носиш
снег у ципелама.И шпенадлу, заборављену
у оковратнику капута, близу жиле куцавице.Ален Бешић (1975)
НА ОБАЛИ КАНАГАВЕ
Галебови, ти прехлађени евнуси,
узвитлани над пурпурним
таласом. Баш као на једној
слици Хокусаија. (Код њега су
море и Фуџијама исто –
узаврели индиго оперважен чипком.)
Галебови, камиказе у бришућем лету.
Хаику заигран на длановима бога…
На обали Канагаве
узалуд сам тражио погодну
метафору.Понекад мислим да у
томе и јесте све: док сунце
излази, више од једног имена
имати.Мирјана Ковачевић (1976)
ФОТОГРАФИЈА
фотограф нуди ми
сјај блица
он би да овековечи
тренутак
лично за вас – питапомислих
фотографија
раја и пакла
кроз калеидоскоп
мог страхаЕнес Халиловић (1977)
ЈЕДНА РИЈЕЧ
Један човјек је желео да изида кулу до неба.
И дато му је.
Али му је речено да може покушати
то што нико није остварио
уз услов да заборави само једну ријеч
које се касније никада неће сјетити.Човјек је пристао.
Почео је да зида, и зидао је, брзо, спретно,
као нико прије њега,
али је заборавио ријеч прозор.И никада његова кула није добила ниједан прозор.
И још зида,
у својој жељи зазидан,
зато не види ни небо ни земљу.Зоран Антонијевић (1979)
СВЕТЛОСТ
Светлост је доле –
рекли су нам маглени анђели.Пратили смо их низ уске
степенице спиралне тамнице.Зидови су се све више сужавали
док нисмо у једну тачку стали.Кроз рупу смо пропали и у ружичњак
бели пали пред златоглаво дете
које прозбори –овде нема сунца и месеца,
овде само светле звона.Јелица Кисо (1979)
ПОГЛЕД С НЕБА
Обузела ме је паника
поцрвенела сам
заборавила сам речи
из одлучујуће улоге у школској приредби
Тражила сам објашњење
у мори јаког светла
Сјај се угасио у очима
као да сам се растајала од пријатеља
осетих јак стид
нисам се показала како треба на свом задатку
могла сам се само вратити кући
била сам прилично уморна
спустила сам поглед с небаМилица Миленковић (1989)
БОЖИЋНИ КОЛАЧ
Мајка ће, о Божићу,
прсте у њиву
у семе
у жито
да умеси мушку снагу
воденицу
точак и камен.Мајка ће, о Божићу,
волове у јарам
кућу крај друма
змију под амбар
мртве под праг.Мајка ће
још само крст по средини,
раскршће и путоказ.